ISTORIJSKI UVOD U

PSIHOLOGIJU
skripta
Platon
Platon u odnosu tela i duše zastupa psihofizički dualizam, njegovo učenje predstavlja neku
vrstu metapsihologije u kojoj on psihički život zamišlja nezavisnim od života tela.
Mit o pećini
Platon stvarnost deli na dve ravni:
1. svet ideja je prava stvarnost i njena suština (svet izvan pećine) – duhovni svet koji je večan
i nezavisan od nas i našeg saznanja (transcedentan); mudrost je za Platona poznavanje sveta
ideja
Duša je besmrtna (verovanje u to zove se metempsihoza) nepromenljiva, nevidljiva i srodna
idejama; ona je izvor kretanja, upravlja telom i može i samu sebe da pokrene, dakle duša
odlučuje o ponašanju pojedinca. Za bolesti duše su odgovorni nasleđe, loš telesni sklop,
okolina i njena pokvarenostrđave političke ustanove i vaspitanje – Platon smatra da je
vaspitanje umna potreba čoveka da se uzdigne te porodici daje važno mesto.

2. svet stvari je lažna stvarnost (svet unutar pećine) – materijalni svet u kome je sve prolazno
i u kome ne postoje ideje za pojedinačne stvari – materijalne stvari su samo kopije ideja i liče
na idealne suštine
Telo je smrtno, promenljivo, vidljivo i srodno čulima; može samo da utiče na dušu ali ne
može da je pokrene i da upravlja njome
ideja čoveka – mi smo senke, kopije koje pokušavaju da liče na svoj idealni izvor
Smatra da je duša bačena u materiju i postajanje iz sveta ideja i njihov balans (duše i tela) je
jako važan.
Platon slikovito objašnjava odnos između duše i tela pomoću alegorije kočijaša: kočijaš
predstavlja razum; kočija je telo, konj je u zavisnosti od toga da li je poslušan-volja, ili
nevaljao-požuda. Finalistička psihofiziologija objašnjava zašto tri dela duše zauzimaju
različito mesto u telu pa je božanski, besmrtni deo duše smešten u glavi gde je zaštićen od
prljavština koje potiču iz niže duše smeštene ispod vrata tako da se bolji, manje prljavi delovi
niže duše nalaze bliže glavi kako bi se zajedno sa razumom štitili od prodora lošijeg požudnog
dela niže duše koji navire iz pravca...dijafragme. Kičmena moždina je veza duše i tela.
Povezanost sa psihologijom tj. psihoanalizom
3 dela duše su po Platonu dakle:
logos (razum) koji čoveka odvaja od životinja i može predstavljati ego
timos (emocije) po Platonu muški deo duše
eros (žudnje) po platonu ženski deo duše jer su one razume se nevaljale i prgave, pandan id-
u mada Platon u svojoj Državi kaže ˝...da u svakoga od nas ima silna, divlja i bezakonita vrsta
požuda, premda se za neke od nas čini da su posve umereni˝
eros i timos su smrtni delovi duše (ona niža duša)
Platon je prvi napravio konačnu podelu između duha i tela, a kako bi spojio svet ideja i
materijalni svet uvodi Demijurga – stvaraoca koji koristi ideje i po njihovom uzoru uzima
materiju koju ubacuje u prazan prostor. Zajedno sa shvatanjem o ličnoj besmrtnosti (delom
duše u glavi) paralela sa hrišćanstvom ovde, je poprilično snažna i doprinosu veliko ugledu
koji je Platon uživao među hrišćanskim apologeticima, mada je po nekima Platonova
dualistička podela početak ideje hrišćanstva.
Kako suštinsku stvarnost čine stvari koje su večne, ona nije materijalna te se ne može
spoznati čulima i Platon smatra da nas čula varaju tj. da su oni koji se oslanjaju na njih u
zabludi. Proces saznanja se ne može svesti na informacije iz čula jer utisak uvek pokazuje
nešto od objekta i ujedno je i odraz znanja i prethodnog iskustva. Pored toga svako znanje
znači neku stalnost, a ako se predmeti stalno menjaju, što je slučaj sa materijalnom
stvarnošću, mišljenje nema nikakvu vlast nad njima. Ono što je presudno za naše
razumevanje stvarnosti je moć duše da se pozabavi apstraktnim relacijama - matematičko
mišljenje. Matematički svet je za Platona viši i realniji svet nego svet čula ali je ipak podređen
dijalektici koja omogućava saznanje univerzalnosti koje se uznose iznad konkretnih
posebnosti i koje predstavljaju večnu i vrhovnu realnost, pravi smisao svega postojećeg.
Važna osobina platonovih ideja je urođenost. Pomoću nje on objašnjava sposobnost
rešavanja problema kod neobrazovanih ljudi.

Aristotel
Aristotel se suprotstavlja transcedentnim idejama svog učitelja Platona i donosi trostruki
doprinos istoriji psihologije:
prvi – metodičnost sistema saznanja u kome se proučavanje duše dovodi u vezu sa studijom
živih organizama
drugi – definicija prirode duše, ona postajte ekspresija živog bića a živo biće ekspresija duše
treći – bavljenje, opisivanje i tumačenje ljudskih iskustava i ponašanja.
Suština njegove filozofije je metafizika ali i ontologija- proučavanje bića kao celine zbog čega
se i suprotstavlja Platonu smatrajući da se ideje nalaze u samim stvarima a ne izvan njih.
Nezadovoljan učenjima Demokrita i Platona, Aristotel pokušava da otkrije prisne odnose
mentalnih i fizičkih procesa i da mentalno definiše tako da ga razlikuje od fizičkog. To radi
pomoću koncepcije o funkcijama koje obavlja živi organizam.
Materija od koje je nešto sačinjeno nam odaje samo svoju formu koju možemo da
definišemo samo preko onoga čemu služi, preko njene funkcije – forma je ostvarenje neke
mogućnosti koju materija ima.
Osnovni princip za postojanje bića je kod Aristotela jedinstvo materije i forme. Pa tako duša
ne može postojati bez tela koje je oživljava jer je ona suština života svojstvena biološkim i
fiziološkim funkcijma. Duša je forma koja je tačno određena mognućnošću da se ostvari u
svojoj posebnoj formi jer ne može bilo koja duša ući u bilo koje telo zbog toga što svako telo
ima svoj posebni red i oblik.
Materija i forma su za Aristotela uvek združene i samo se kroz formu inherentne
potencijalnosti u materiji mogu ostvariti tj ˝duša je prva entelehija prirodnog tela koje ima
život u potenciji˝.
Budući da je duša ˝uzrok i princip živog tela˝ psihologija je kod Aristotela povezana sa
biologijom, tj. botanikom. Aristotel dopušta postojanje nekog oblika duše i kod biljke. Deli
duše na 3 vrste: vegetativne, senzitivne i razumske. Ovde se ne radi o platonovskoj podeli
već o razlikovanju između više i manje složenih organizama
1) Vegetativnu dušu imaju sva živa bića, ali je za biljke ona jedina i podrazumeva sposobnost:
da se hrani, rate, preživi i razmnožava.
2) Senzitivnu imaju i ljudi i životinja, ona podrazumeva sposobnost: da se oseća, čulnog
opažanja, doživljavanje stvari
3) Razumsku imaju samo ljudi i ona podrazumeva sposobnost mišljenja i stvaranja pojmova..
Proučavao je i odnos između ljudi i životinja i našao da u
materija forma većini drugih bića ima tragova fizičkih kvaliteta koji su
potencijal entelehija jasnije diferencirani kod čoveka ili su samo prisutni u
pasivno aktivno
telo duša različitom stepenu. Ono što je čovekova osobenost je nus
uho sluh racionalan (delatni, aktivni) um svojstven čoveku, on je
oko vid bestrasan i besmrtan i može se shvatiti kao mišljenje o
mišljenju pošto omogućuje intelektualnu intuiciju o prvim
načelima. Nus je temelj svakog znanja.
Još jedno suprotstavljanje Platonu tiče se upravo znanja za koje Aristotel smatra da nije
urođeno već se stiče iskustvom. Znanje za Aristotela nije zasnovano samo na osetima, ali ne
proizilazi ni isključivo iz razuma-radi se o složenoj delatnosti gde se ono niže nedovoljno
samom sebi. Opažanje ne slabi mišljenje, već vodi ka razvoju života. Aristotel pokušava da
vrati vrednost opažanju kao izvoru saznanja jer tvrdi da nas čula ne mogu prevariti i da
greška nastaje tek u suđenju. Ono što nam omogućava opažanje je duša jer ona sadrži sve
elemente stvarnosti-čovek koji opaža na izvestan način stvara nematerijalni oblik koji je već
poznat njegovom umu. (˝u duši nije kamen, već njegova forma˝). Aristotel stanja duše
povezuje sa stanjem tela, osećanja sa fiziološkim procesima i smatra da bilo koje znanje
nastaje od svesti koju svako biće ima o samom sebi, dok nas opažanje nužno upućuje na
unutrašnji sistem kvaliteta i značenja. Dajući uvod u čuveni psihofiziološki paralelizam
Aristotel u opažanju vidi sposobnost da se u čulnom svetu razlikuju kvaliteti postupkom koji
uvodi jedan spoljni i jedan unutrašnji element.
Analizirajući čula nalazi da ona uvek traže posrednika-mesto susreta kvaliteta koji se opaža i
organa koji ga opaža. Ovaj posrednik, ˝zajedničko čulo˝ je nešto slično onome što se danas
naziva svešću. Taj pojam ˝duše˝ koja ujedinjuje čula, shvaćen je kao neka vrsta fluida,
zajedno sa dopuštanjem duše biljkama, predstavlja ostatke animizma.
Aristotel razlikuje predstave od opažanja, jer su one mahom lažne. Predstave koje nisu ni
znanje ni shvatanje nisu ni mišljenje jer je mišljenje praćeno uverenjem. Doduše, one su u
tesnoj vezi sa pamćenjem ali se od njega razlikuju jer pamćenje podrazumeva delovanje
˝nekog zajedničkog čulnog tela˝-vremena, koje nas vraća do stvarnog kontinuiteta, do
preslikavanja prethodnih iskustava. Pamćenje se i od opažanja razlikuje na osnovu vremena
koje se oseća. Pamćenje nije isključivo vezano za razumski deo duše, ali Aristotel razlikuje
pamćenje kao prosto očuvanje prošlosti od voljnog pamćenja (sposobnosti podsećanja
umnim naporom koji locira sećanje u vremenu) koje je funkciju Nusa. Za pamćenje važi da
kada su posebna čula neaktivna, psihički život se ne zaustavlja, a njegova delatnost povezuje
čulnu funkciju sa imaginativnom fukcijom. Isto se primenjuje i na snove koji za Aristotala
predstavljaju potencijalne najave bolesti. Smatra da su u snu fiziološki utisci jači zbog
neaktivnosti čula i onda se reflektuju u snove i tako mogu upozoriti na bolesti.
Moral je kod Aristotela, za razliku od Platona, usmeren na sreću na zemlju i usredsređen na
pojam savršenosti koji se ogleda u umerenosti. Srećan čovek jer dobar čovek. Svaka
delatnost je izvor zadovoljstva pod uslovom da se vrši u skladu sa prirodom bića koje je
sprovodi. Čovekova priroda razumnog bića ga upućuje na mišljenje kao glavnog izvora
sreće(eudemonije). Na najvišem stupnju ova vrlina je čisto kontemlativan život mudraca.
Što se tiče ljudske prirode čovek je po Aristotelu:
1. antropos zoon logikon – razumno biće
2. antropos zoon politikon – političko (društveno) biće koji eudajmoniju (sreću) postiže samo
u zajednici sa drugim ljudima.

Nauka u renesansi
Možemo reći da je prava renesansa otpočela već u 14. veku, a doživela svoj vrhunac u 16. U
ovom periodu desila su se brojna otkrića, stvarao se jedan novi svet i izrodila su se velika
imena. Evropa doživljava procvat trgovačke revolucije, uzdizanje gradova, pronalaženje
novih puteva prema Dalekom istoku i početak izgrađivanja carstava kojima bi se obuhvatio
Novi svet.
Prvo veliko otkriće je bilo Kopernikovo. Njegova doktrina da se Zemlja i planete okreću oko
Sunca predstavlja početak moderne astronomije. On i njegovi sledbenici doveli su do
stvaranja moderne nauke i odluke da se svaka teorija stavi na empirijsku proveru.
Tiho Brahe govori o kretanjima nebeskih tela. On je verovao da se nebeska tela moraju
kretati najsavršenijom krivuljom, a za njega je to bio krug. On je proveo godine strpljivo
sakupljajući razne podatke, opažanja koje će kasnije poslužiti Kepleru da dođe do zaključka
da je orbita po kojoj se kreću tela pre elipsasta nego kružna. Nauka konačno počinje uzimati
empirijski smisao.
Gilbert – za njega je direktna opservacija osnova naučnog metoda. Bio je poznat po svojoj
studiji magnetizma. Služio se tako opserviranjem da njegov postupak sasvim zaslužuje
moderni naziv ‘eksperimentalnog’. Postavljeni su temelji za razvoj eksperimentalne nauke.
Galilej – pobornik platonističke doktrine da je matematika ključ prirodnih zakona. Razvio je
eksperimentalni metod i daleko prevazišao Gilberta.
Najpotpuniji sklad matematičkog i emirijskog metoda postigao je Njutn. Dokazao je da bela
svetlost može biti razlučen snop spektralnih boja. Doprineo je i filozofiji nauke. Težio je da
razjasni one osnovne pojmove kojima je nauka morala da se pozabavi: prostor, vreme,
masa… On oličava 3 različita vida načcnog stvaranja u 17. veku: služenje matematičkim
metodama, eksperimentisanje, proučavanje filozofskih značenja novih tekovina.
Jedina nacija koja je bila izgradila konačni smisao za naučnu kooperaciju u drugoj polovini 17.
veka bila je Francuska. Njutn u Britaniji, Galilej u Italiji, naučnici u Nemačkoj – svi su oni
praktično radili sami bez velike saradnje sa drugim naučnicima.
Biološke nauke – obnova klasične medicine u 16. veku; saznavanje kroz opažanja; empirijski
pokret u 17. veku vodi ka rasprostranjivanju kliničkih i posmrtnih proučavanja u anatomiji –
što je bio pečat ovog doba.
Proučavanje duševnih bolesti: Bertonova Anatomija melanholije daje opise uobčajenih
tipova ludila. Najveće otkriće na polju medicine: Harvejeva demonstracija cirkulacije krvi.
Pokazao da se plava krv pretvara u crvenu tokom cirkulacije, dok usavršavanje mikroskopa
dugujemo rukama Levenhuka.
Uporedni razvitak
Nemačka
Pokret koji je pokrenuo Vunt 1879. nastavlja se ubrzano (razdvajanje psihologije od
fiziologije). Međutim fiziolozi i lekari su ipak pribavili veliku količinu materijala o senzornim
funkcijama. Kening i Brodhuns su objavili delo o psihofizici kao takvoj, pokazujući da Veberov
zakon važi za draži srednjeg intenziteta. Bliks i Goldsajder otkrivaju da je koža tačkasto
osetljiva. Objavljivane su studije o kinestetičkim čulima paralelno sa proučavanjem kožnih
ćula. Strumpf se istakao u oblasti akustike (teorija o konsonanci i disonanci). Lips je
proucavao opticke iluzije(dosao do zakljucka da subjekti opservirajući projektuju sebe u
ogledu).
SAD
U prvim godinama svog razvitka bila je vuntovska. Međutim mnogi psiholozi vraćaju se iz
Nemacke i prenose novi duh. Prvi od njih bio je Stenli Hol. Stvorio je prvu američku
psihološku laboratoriju. Najznačajniji faktor u spasavanju američke psihologije da ne postane
ogranak Vuntove laboratorije bio je silan uticaj Vilijema Džejmsa (daje širu definiciju polja
rada psihologije).
Francuska
Psihijatrija je bila polje najvećih francuskih dostignuća. Rise je saopstavao da svesnost moze
biti presečena (jedna svesna akcija moze biti van kontakta sa drugom svesnom akcijom).
Sarko je smatrao da su hipnoza i histerija jedno isto, odnosno da je hipnotički san fenomen
histerije. Pjer Zane-po njemu je ličnost integracija ideja i tendencija. Histerija je snižavanje
‘psihickih tenzija’ koje u krajnjim slučajevima mogu rezultirati u rascepu individue u 2 ili vise
alternativnih licnosti. Ribo je najpoznatiji po svojim spisima u psihopatologiji. Od fiziologije
mozga i moždanih bolesti stvorio bazu ličnosti i njenih poremećaja. Bine je proučavao pitanje
ličnosti, stvarajući radove o individualnim razlikama. Najpoznatiji su po svojim studijama o
procesima misli. Fere je otkrio električne pojave u telu združene sa
emocijama(psihogalvanski refleks).
Italija
Značajni radovi o fiziologiji emocija. Moso je prvi koji je proučavao fiziološke promene
eksperimentalno izazvane strahom i uzbuđenošću.
Britanija
Goltonova psihologija sve do pojave Karla Pirsona. Dolazi do umiranja asocijacionizma.
Džejms Vord-škola koja je isticala jedinstvo ljudskog ponašanja i iskustva, naglašavala
aktivitet i usklađivanje i smatrala evolucionistički postupak kongenijalnim. Romanes i
Morgan posvećivali su pažnju mentalnoj evoluciji i shvatanjima inteligencije i instinkta.
Evolucionizam-dominantna tendencija. Prva britanska psiholoska škola-u Kembridžu.

Dekart
Prvo veliko ime renesanse, tvorac tzv. naučnog metoda.
Zastupa ontološki dualizam-smatra da svet počiva na 2 stvari:
res cogitas – misleća stvar, neka vrsta duhovne supstancije i osnova za mišljenje što
podrazumeva ceo duševni život (osećanja, misli..) odgovara Platonovom svetu ideja.
res extensa – protežna stvar, odgovara Platonovom materijalnom svetu, podrazumeva da
naše misli, ideje i osećanja ne zauzimaju nikakav prostor i materijalne stvari se na tome
temelje.
Ove dve stvari su nezavisne i nesvodive jedna na drugu i konačne, ono što ih povezuje je bog
koji je, jelte, beskonačna supstanca.
Cogito ergo sum. (Mislim, dakle postojim.) Za Dekarta je preptpostavka za osnovnu istinu –
sumnja. Sumnjati znači misliti, a misliti znači postojati.
Dekart se fokusirao na senzorne i motoričke funkcije nerava i hteo je da objasni odnos
između nervnih i mentalnih procesa. Koristio je pojam duha kako bi njegovim strujanjem u
nervnoj supstanciji objasnio pokrete tela.
Pravio je oštru razliku između animalnih i ljudskih postupaka. Smatrao je da su životinje
obične mašine čijim telima upravljaju fizički zakoni, tj. specijalni mehanizmi nervne i
muskulaturne reakcije predodređene stimulacijama čulnih organa. Pojam refleksa
predstavlja prekretnicu u tumačenju komplikovanih životnih aktivnosti i predstavlja poreklo
moderne mehanicističke psihologije. Ljudske postupke deli na: mehaničke i racionalne –
omogućuju prosuđivanje, izbor i volju.
Pojam duše zadržava kao besprostorni epitet čime odvaja svest od materije što i sam
priznaje da je problematično jer su one očigledno u nekakvom odnosu. Pokušavajući da
objasni taj odnos Dekart traži sedište duše. Napredak medicine ukazuje na veliku važnost
mozga, ali on nalazi podeljenost i simetričnost mozga problematičnim pa dušu smešta u
pinealnu žlezu koja se nalazi duboko u mozgu i samo je jedna. Ova žlezda prenosi fizičke
nadražaje duši i dalje podsticaje duše telu. Duša (pinealna žlezda tj.) kontroliše telo
mehaničkim regulisanjem spoja između senzornih i motornih impulsa u nervima.
Dekartova analiza emocija:
strasti tretira kao mehanička zbivanja-strujanje u mozgu, krvi, ˝duhu˝ i vitalnim organima
duševne strasti tumači svodeći emotivni život na 6 elementarnih strasti: 1) radoznalost 2)
ljubav 3) mržnja 4) želja 5) radost i 6) tuga.
Same emocije tumači kao intelektualne funkcije: veruje da ljubav zavisi od odmerivanja
koliko zadovoljstva nam nešto može pružiti dok je mržnja zavisna od iščekivanja zla. Na ovaj
način neracionalno pretvara u racionalno.

Hobs
Predstavnik klasičnog engleskog empirizma. Kao nepristrasni posmatrač opisuje svoju
društvenu i intelektualnu okolinu težeći samo da shvati revoluciju i ljudsku prirodu koja je
van rata i van mira. Bio je prvi socijalni psiholog među modernima, a principi koje je postavio
bili su epohalni kako za socijalnu tako i za individualnu psihologiju.
Razdvaja urođenu prirodu i prozvod iskustva. Izvesne ljudske postupke pripisuje nerazvijenoj
konstituciji dok najspecifičnije aktivnosti smatra stečenim. Zanima se za ljudske pobude u
odnosu na društveni život i opisuje ih kao borbu zasnovanu na iščekivanju zadovoljstva i
bola. Pre svega dolazi strah koji nije shvaćen kao nervni impuls već kao percepcija bola u
jednom objektu koja uzrokuje bekstvo od njega. Strah je zavisan od proračunavanja loših
rezultata. Čežnja za počastima je druga dominantna pobuda zasnovana na zahvalnosti za
zadovoljstvo koje mora proisteći iz dobrih odnosa sa svojom okolinom.
U odnosu na ljudske pobude Hobs smatra da svaki čovek u društvu ima sklonosti koje želi da
zadovolji i bolove koje želi da ukloni i da je u tim nastojanjima čovekova priroda takmičarska
tj. da čovek prepušten sam sebi zasniva svoje ponašanje na ličnoj koristi (˝psihološki
hedonizam˝). Ako se pobude ne kontrolišu nastaje opšti haos. Jedina nada za ljude leži u
organizovanju društvenih zajednica u kojiima se svaki pojedinac odriče zadovoljstva koje mu
donosi pljačkanje kako bi ga zajednica sistemom kazne zaštitila od toga da i sam bude
napadnut. Centralni smisao kazne za prestup (vođen čežnjom za počastima) je strah.
Za dobro i zlo smatra da nisu prirodno određeni i ne postoje van čoveka, dok vrline deli na
prirodne (pamet koja se stiče korišćenjem iskustva) i stečene (pamet koja se stiče učenjem-
promišljenost, lukavstvo).
Filozofski Hobs je bio zahvaćen željom da sve svede na kretanje. Svaka misao, osećanje i
svrha su po njemu kretanje. U pokušaju da primeni naučne principe prirode na društvo i
čoveka, telo objašnjava sa mehaničke tačke gledišta kao deliće materije koji se kreću u
prostoru i vremenu. Kretanje može biti vitalno i duševno (voljno.)
Svest objašnjava kao posledicu prirodnih sila koje deluju na pojedinca i to bez intervencije
duše u procesu opažanja.
Osnova za sve kvalitete senzacija je kretanje u mozgu koje se nastavlja i nakon prestanka
spoljašnje stimulacije čula. Ta ˝oslabljena˝ senzacija čini sećanje i imaginaciju. Poredak
zbivanja zavisi od sekvence prvobitnih spoljašnjih uticaja koji pokreću kretanja koja se dalje
nadovezuju jedno na drugo- u čemu je početak asocijacionističkog učenja.
Asocijacionizam je doktrina po kojoj mi povezujemo stvari u memoriji, misli i čitavom
mentalnom životu jednostavno zato što su one povezane i u našem prvobitnom iskustvu s
njima. Asocijacionisti tvrde da se kompletan mentalni život svodi na čulne utiske,
elementarne komponente svesti povezane iskustvom.
Iskustvo samo je takođe posebna forma kretanja i Hobs ga ne razlikuje od volje. Prohtevi i
strahovi su unutrašnja kretanja koja vode akciji, a volja je jednostavno krajnji prohtev ili
krajnji strah koji se u toku odlučivanja naglo pretvara u pokret.
Hobs razlikuje slobodne (nekontrolisane) asocijacije od korigovanog i usmeravanog mišljenja.
Mentalni rad uopšte deli na osnovu usmerenosti i namere(onaj bez namere je nepostojaniji).

Lok
Prvi veliki sledbenik Hobsa, začetnik gnoseološkog saznanja. Smatra da je ljudski razum pri
rođenju ˝tabula rasa˝ (prazna tablica) koja se tokom života ispunjava iskustvom.

˝Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu˝ - ničega nema u razumu, što
prethodno nije bilo u čulima, naše ideje dakle, nisu urođene, već stečene.

Ideje doduše, ne moraju poticati direktno iz čula i prema izvoru se dele na

ideje senzacije (spoljašnje) koje potiču od čula
ideje refleksije (unutrašnje) koje nastaju kroz posmatranje naše sopstvene intelektualne
aktivnosti
Dok se prema složenosti dele na:
proste ideje – realne (odnose se na nešto što realno postoji)
složene ideje – fantastične! (nastaju radommašte i razuma koji povezuje i uređuje
jednostavne ideje i stvara kompleksne)
Lok smatra da se i one ideje koje su najudaljenije od čula mogu objasniti preko jednostavnih
koje potiču od čulnih objekata.
3 glavne radnje duha kojima deluje na proste ideje: kombinovanje, relacija (dovođenje u
vezu dve ideje), apstrakovanje (odvajanje ideje od svih drugih).
Sekundarno opažanje je oživljavanje slika uz pomoć volje.
Rasuđivanje često menja ideje oseta, a na zaključivanje o stvarima deluju ranija iskustva,
obrazovanje i stečeni pojmovi. Ideje zaboravljamo ako su samo jednom delovale na čula ili
ako su slabo opažene, a zadržavamo posmatranjem, pamćenjem i pažnjom (ponavljanjem ili
osećanjem zadovoljstva i bola koji učvršćuju naše ideje).
Slaže se sa Hobsom da jednostavne ideje senzacije pripadaju iskustvu, a ne predmetima van
nas, međutim, razlikuje primarne i sekundarne kvalitete:
primarni kvaliteti proizvode u nama ideje koje su slične fizičkim stimulusima koji ih podstiču,
neodvojivi su od tela i ne zavise od percepcije (oblik, veličina, mirovanje-kretanje, brojnost,
čvrstoća, kvalitet)
sekundarni kvaliteti proizvode ideje koje nisu ni nalik bilo kakvoj stvarnosti u spoljnjem
svetu, oni su, dakle, subjektivna svojstva stvari koja zavise od onog ko ih posmatra (npr. ideje
boje, ukusa).
Lokov najveći doprinos psihologiji je njegovo objašnjenje mogućnosti teorije asocijacije koja
otpočinje datim iskustvima i dalje deluje po zakonima koji upravljaju međuvezama i
sekvencama iskustva. Razlikuje simultane i sukcesivne asocijacije.

Identitet, tj. lična istovetnost za Loka podrazumeva on ošto nazivamo ˝svojim ja˝ i po čemu
se razlikujemo od ostalih mislećih stvari. Čista duša može da čini istu ličnost, ali ne i istog
čoveka (telo to određuje).

Berkli
Odbacuje Lokovo razlikovanje primarnih i sekundarnih kvaliteta na osnovu krute logike da u
iskustvu nema Lokovih primarnih kvaliteta. Ne možemo odrediti spoljnim predmetima
mesto, obim, oblik, masu i pokret jer nikada ne možemo biti sigurni ni u šta što nije naše
iskustvo. Prema Berkliju je čitav objektivni svet čista hipoteza koju ne podržava nikakva
očiglednost čime berkli postavlja temelje subjektivnom idealizmu koji poriče postojanje bilo
čega van iskustva.
Pokušava da pronađe nešto što bi spajalo mentalna stanja u celinu i zaključuje da je iskustvo
svojstvo duše: duša je logički nužno osnova našeg iskustva iako se ne opaža. Ali Berkli ne
staje tu već iznosi da za nadovezivanje iskustva mora postojati aktivni uzrok koji se nalazi u
bogu.
Daje izuzetno važan doprinos teoriji prostorno vizuelne percepcije, prikazujući kako se
princip asocijacije može upotrebiti da bi se objasnile neke od najkomplikovanijih činjenica
percepcije. Lok je uočavao da se u sažimanju elementa i ideja mogu ocrtati iz dva ili više
čulnih modaliteta. Berkli se u daljoj analizi porekla usklađivanja ideja bavi problemom
poimanja relativne distance predmeta. Po njemu se pojam distance kroz doticajna iskustva
postepeno asocira sa podacima koje nam šalje mrežnjača – dešava se sažimanje senzitivnih
kvaliteta – kombinacija taktilnih i vizuelnih doživljaja daje predmetima trodimenzionalni
kvalitet uprkos 2D slikama mrežnjače. Uvođenjem ovog principa Berkli se svrstava u jednog
od osnivača asocijacionističke psihologije.
HJUM
Hjumov glavni doprinos psihologiji je analiza toka misli u kaleidoskopskim serijama iskustava
koje se neprekidno menjaju. Smatra da je jedino što je potrebno da bi se opisala ličnost –
serija iskustva i da se psihologija nikako ne treba baviti logičnim postulatima opservatora kao
neke bitnosti odvojene od sopstvenog iskustva. Mogućnost za ovakav stav otvorio je Berkli
kada je podvukao oštru razliku između sebe i iskustva, međutim za razliku od Berklija on
poriče postojanje duše i osećaja sebe na osnovu svoje podele opažaja*. Počnimo od toga da
se osećaj sebe smatra konstantom pojavom koja je uvek prisutna. Naime za Hjuma je osećaj
sebe predstava, a kako predstavama prethode utisci, on pokušava da pronađe u sebi stalne
utiske koji će dati stalnu prestavu kao što je ova. Kako to ne uspeva, usled stalnog menjanja
svojij unutrašnjih iskustava (emocija, opažanja, misli, htenja), Hjum pojmovima kao što je
duša, osećaj sebe ili čak materija odriče postojanje.
Asocijacionizam u rukama Hjuma postaje sredstvo za diskreciju i izlaganje iskustva,
rasterećeno bilo kakvog ujedinjujućeg posredstva, fizičkog ili mentalnog (duše i sl.).
* (I) podela opažaja:
utisci – opažaji najveće celine
predstave – blede slike utisaka pri mišljenju i umovanju
(II) podela opažaja:
prosti (npr. zelena boja)
složeni (zelena jabuka-kombinacija boje i ukusa)
Prosti utisci uvek prethode odgovarajućim predstavama, ali ne i obrnuto.
Podela uticaka:
utisci oseta – primarni, oseti boje, zvuka, toplog, hladnog
utisci refleksije – sekundarni, osećanja strasti, žudnje, emocije. Dele se na tihe (lepo-ružno) i
silovite (ljubav-mržnja; radost- tuga)
Podela predstava:
predstave pamćenja – između utisaka i predstave, življe su i jače i zadržavaju red i položaj
predstave uobrazilje – savršene predstave, imaju slobodu premeštanja i nemaju svoje
predmete (bajke)
Udruživanje predstava se dešava na osnovu sličnosti, dodira u vremenu i prostoru (geštalt
ptincipi blizine) i kauzalne veze (uzrok-posledica).
Podela strasti:
neposredne strasti – nastaju direktno od dobra i zla, za psihologiju su to primarne emocije
(radost, gnev, strah, tuga, gađenje)
posredne strasti – nastaju iz (?) dobra i zla uz sadejstvo nekih drugih kvaliteta, predstavlju
emocije koje se odnose na spostvenu ličnost (stid, ponos..) i na druge (lubav, mržnja, zavist..)

Hartli
Ukazuje na asocijacionizam kao psihološki sistem. Shvatajući nužnost postojanja potpuno
određene baze za asocijaciju, Berkli pokušava da odredi fizičke činioce od kojih zavise
predstave i njihove sekvence. Inspirisan Njutnovim izučavanjem klatna, nalazi da ako iskustva
sleduju nekim redom, nervna vlakna sigurno vibriraju istim tim redom:
Kada jedan stimulus zahvati neki čulni organ i izazove jedne vibracije u mozgu, a nakon toga
neki drugi stimulus zahvati drugi čulni organ i izazove nove vibracije ove će slediti one
prethodne vibracije. Delovi mozga su povezani tako da, ako se ponovo javi prvi stimulus i
zahvati prvu oblast mozga, slediće zahvatanje i one druge oblasti. Tako će senzacije A, B, C i
D obrazovati takve modele u mozgu da će docnije zahvatanje A pokrenuti b, c, i d tj.
predstave B, C i D. Ove predstave se stvaraju sićušnom vibracijom prethodno stimuliranih
nervnih tkiva.
Uočava sličnost između motornih navika (serija postupaka u kojim asvaki akt vodi sledećem)
i mentalnih aktivnosti kao što je memorija (nadovezivanje serije iskustva u izvesnom redu
uslovljenim redom prošlog iskustva).
Kada je objasnio redosled ideja Hartli koristi Lokovu koncepciju njihovih sažimanja – grupa
povezanih obnovljenih senzacija obrazuje jedan mentalni proizvod koji je paralelan fizičkom
proizvodu tj. grupi nervnih nadražaja – Hartli ne pravi razliku između predstave i senzacije
(osim u intenzitetu nervnog odgovora). U ovakvim, sažetim doživljajima komponente
senzacije se nekada mogu izgubiti.
Kao i Lok smatra da dete otpočinje život bez asocijacija, ali za razliku od Lokove koncepcije
ideja reflekcije Hartli smatra da je dete sposobno za senzitivno iskustvo, koje se tokom
vremena povezuje i uspostavlja tokove asocijacija koji dalje grade kompleksne predmete
misli koje daljim prelpetanjem daju sisteme mišljenje (filozofija, moral..). hartli dakle uspeva
da svede čitav mentalni život na atome koji u kombinaciji proizvode opažanja (kompletni
fizički atomizam).

Škotska škola
Emiprizam je u Škotskoj uzeo manje maha nego u ostatku Evrope. Pobuna protiv Hobsovog
mehanizma i Hjumove ravnodušnosti prema stremljenjima duše uobličuje se na škotskim
univerzitetima. Škotski prezbetarijanizam sredinom 18. veka svesno preduzima da izgradi
novu filozofiju kojom bi pobio skepticizam. Vođa ovog pokreta bio je Tomas Rid. Po njemu,
Hjumov skepticizam je apsurdan, jer mi znamo da imamo svest, sposobnost da pojmimo
realne stvari. Isticao je praktično samopouzdanje u sopstvena čula, uzimajući za primer
Njutnove studije iz optike. Smatra da je dete sposobno da razazna dobro i zlo, što je u
suprotnosti sa asocijacionističkim shvatanjima.
Najveći doprinosi škotske škole su u njenim opštim postavkama (jedinstvo i spoj mentalnog
života, pojedinac prestavlja aktivnu bitnost a ne polje na kojima se ideje spajaju i razdvajaju),
a ne u specifičnim. Naime, ona nije mogla da doprinese rešavanju specifičnih problema.
Psihologija duševnih moći – njene tendencije probijaju se kroz škotsku školu, ali i nastavljaju
odvojeno egzistenciju u Nemačkoj. Prvi istaknuti predstavnik je Kristijan Volf (Racionalna
psihologija, 1734). Osnovno načelo: Postoje određene i različite moći ili sposobnosti duše, u
datim trenucima duša ulazi u svaku aktivnost. Duša ostaje jedno jedinstvo, nikako nije zbir
delova koji je sačinjavaju. Moć je sposobnost duše da obavi neku aktivnost (npr, ne postoji
samo specifični proces pamćenja, nego i moć pamćenja – dvostruko nabrajanje svih mentalih
procesa). Psihologija duševnih moći samo daje imena tih funckcija, a nije sposobna da ih
analizira. Ona takođe stoji u suprotnosti sa asocijacionizmom.

Francuska psihologija
Kondijak - najradikalniji senzacionizam (mentalni život se svodi na senzitivne elemente) 
- polazi od Lokove koncepcije senzacije kao prvog izvora ideja -> same senzacije su dovoljan
ključ za čitav mentalni život, nema potrebe za asocijacijom. Prolaženje kroz iskustva se
dešava jedno za drugim, dovoljan je ključ za način na koji se rasudjivanje vrši. Elementi svesti
obavljaju svoje sopstvene funkcije, dok svest predstavlja skup delova koji svojim odnosima
objašnjavaju mentalne funkcije. Kvaliteti čula su po samoj svojoj prirodi prijatni ili neprijatni;
pojednostavljuje slike ljudskog života

Kabanis je izučavao da li giljotina muči svoje žrtve. Interesovao se za refleksne akcije

Serija nivoa:
• nivo kičmene moždine najjednostavniji u hijerarhiji; on obavlja refleksne akte koji
odgovaraju na nadražaje
• na višem nivou obavljaju se polusvesne i poluintegrirane aktivnosti
• na najvišem nivou su tako komplikovane funkcije kao što su misao i volja
-> ako mozak nije zahvaćen nema nikakvih mentalnih procesa
- predlagao je genetičko pristupanje: povećanje mentalne kompleksnosti potiče iz povećanja
kompleksnosti nervnog sistema
Iizumeo je socijalnu psihologiju zasnovanu na zakonima individualnog ponašanja i društvenih
podsticaja i to ga je odvelo u empirijsko razmatranje etike -> od refleksnih akcija do ljudskog
delanja u etičkom aspektu

Biša je stvorio nauku histologije; došao je u kontakt sa problemima neuropatologije a kroz to

psihopatologije, posmatrajući duševne bolesti kao abnormalnosti anatomske i histološke
strukture
Pinel (najbolji od svih francuza i šire) je predstavnik humanitarizma. Postao je direktor
ustanove za duševne bolesti u Parizu i smesta je uklonio lance kojima su mnogi duševni
bolesnici bili vezivani -> duševna poremećenost je u stvari bolest, moždana bolest –ti ljudi
nisu nemoralni ili u sprezi sa Satanom – razbija demonsku koncepciju duševnih poremećaja
- doprineo je humanitarnom pokretu svojim insistiranjem na ublažavanju patnje.

Nemačka psihologijafali 

Humanitarizam, hedonizam, utilitarizam

Humanitarizam - odražava se i u novom stavu prema kriminalcima. Do tada je tortura
prekišitelja zakona bila široko primenjivana. Novi stav zahteva saosećajnost i podsticaj na
popravljanje, a ne nametanje bola prekršitelju. Na polju medicine, humanitarizam izražava
Pinjel.
Bekarija – tvorac moderne kriminologije- primenjivao psihološki hedonizam, po kome je
svaki pojedinac u svojim postupcima rukovođen isključivo čežnjom za zadovoljstvom i
odvratnošću prema patnji. Uspostavlja teoriju kazne kojom je trebalo usmeriti ljudsku
prirodu u pravcu onakvog vladanja kakvo društvo želi. Uspostavlja tzv. sistem stepenastih
kazni – za svaki prestup treba odrediti posebnu kaznu koja će odvratiti pojedinca od tog dela.
Fiziokrate (ekonomisti, Adam Smit i Džeremi Bentam) smatraju da su ljudske pobude ključ
društvene organizacije. Spisi političkih ekonomista:
Adam Smit – objašnjava psihološke osnovice za ekonomske procese, pokušava psihološki da
objasni saosećanje, pa prema tome i moral.
Bentam – preuzima doktrinu etičkog hedonizma (sreća je jedino individualno ili društveno
dobro), ističe i psihološki hedonizam (svaki ljudski postupak je zasnovan na ličnoj
zainteresovanosti). Pokušavao je da pokaže način kako bi se motivi lične koristi pojedinca
mogli upotrebiti na korist društva kao celine. U idealnom društvu, dobro pojedinca i dobro
zajednice se podudaraju. Iz ovoga proizilazi utilitarizam – doktrina da je jedina svrha društva
koja se da braniti, obezbeđivanje, pomoću kontrole postupaka, najvećeg dobra za najveći
broj. Kao što Bekarija kaže da će se ljudi uzdržavati od krađe hleba ako je kazna za to dobro
odmerena, Bentam kaže da će ljudi utoliko više raditi (podnosti patnju) ukoliko je naknada za
to dovoljno velika. Ovo kasnije postaje dogma industrijalaca, ta koncepcija o ekonomskom
čoveku koji je vođen isključivo zadovoljstvom i bolom, koji u njoj nalaze racionalozaciju
teških poslova koji su proistekli iz industrijske revolucije.
Preplitanje asocijacionizma i utilitarizma: neke stvari po sebi neutralne, postaju izvori
zadovoljstva ili bola, i asocijacijom deluju na nas kao da su po sebi zadovoljstvo ili bol.
(primer – papir, po sebi neutralan, u funkciji novca postaje direktan predmet zadovoljstva).
Svaki simbol može biti prijatan i neprijatan, u skladu sa svojom asocijacijom.
Bentam je preuzeo doktrinu etičkog hedonizma po kojoj je sreća jedino individualno ili
društveno dobro. Prvi je sistematski formulisao psihološki hedonizam i pokušao da pokaže
kako se motiv lične koristi može upotrebiti na korist celog društva. Iz toga je proizišao
utilitarizam. Utilitarizam je doktrina da je jedina svrha društva obezbedjivanje najvećeg
dobra za najveći broj (ljudi), pomoću kontrole postupaka (pojedinaca). Individualnu
predstavu sopstvenog najvećeg dobra poistovetiti sa društvenim najvećim dobrom. ->
posledica je ekonomski čovek.

Počeci eksperimentalne psihologije

Veber
Izučavanje čunih organa i njihovih funkcija u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj se skoro
sasvim ograničilo na viša čula – vid i sluh. Veberov rad na polju fiziologije čulnih organa
otvorio je nova eksperimentalna polja posebno u istraživanja kožnih i mišićnih senzacija.
Veberov eksperimentalni metod je sam po sebi imao veće značenje nego objašnjenja koje je
davao. Evo primera nekih njegovih eksperimenata i zaključaka:

1. eksperimenti u vezi sa čulom za osećaj toplote doveli su do formulisanja teorije po kojoj

dejstvo iskustava toplog/hladnog nije u direktnoj zavisnosti od temperature stimulativnog
predmeta, već od povećavanja ili snižavanja temperature kože. Temperatura kože može da
raste ili opada postepeno i da se ne izazove oset toplote ili hladnoće. Ova teorija ukazuje na
princip adaptacije čulnih receptora.
2. eksperiment sa svrhom određivanja da lisu tečnosti ili gasovi pravi stimulusi za čulo mirisa:
sipao je desetoprocentni rastvor kolonjske vode sebi duboko u nos (do sluzave membrane) i
zaključio da tečnosti nisu olfaktorni stimulusi.

3. na polju sluha otkriva da je lakše proceniti da li dva sata sinhronizovano kucaju kada su
oba sata prineta jednom uhu nego kada je po jedan sat prinet svakom uhu.

4. merenje diferencijalne osetljivosti na polju vida tj. određivanje prostora koji određuje
razaznavanje dve linije vrlo blizu jedna drugoj primenio je i u poznatijem eksperimentu na
polju kožnih senzacija u kome je prvi put uspostavio pojam praga (limena) – tražeći
dvostepeni prag – rastojanje između dva stimulusa na koži koje omogućava da se oseti
dvostruki stimulus (a ne jedan što je slučaj kada je rastojanje jako malo). Veber otkriva da
dvostepeni prag veoma mnogo varira u odnosu na delove tela: najmanji je na jeziku i
vrhovima prstiju, nešto veći na usnama, još veći na šakama i članku ruke isve više se
povećava prema ramenu. Još jedan izvor variranja praga je sam ispitanik. Objašnjavajući ovu
pojavu Veber postavlja sledeću hipotezu:

Osećajni krugovi (površine na kojima se ne opaža dvostrukost) moraju sadržati izvestan broj
nervnih vlakana i da ona nenadražena vlakna moraju stajati između dva nadražena da bi se
opazila dvostrukost. Ova teorija gubi na značajnosti između ostalog i zbog pojave
smanjivanja krugova sa učestalim ponavljanjem.

5. Po samom Veberu u njegovom delu su najvažnija ispitivanja mišićnih čula u kojima je želeo
da otkrije do koje mere funkcionišu muskularne senzaciej u razaznavanju težine različitih
mera (Ako subjekt mnogo bolje razaznaje težinu predmeta ako ga podigne teret svojom
rukom tako da oseti ne samo dodirnu već i muskularnu senzaciju u ruci i mišici). Iz
eksperimenata u kojima je sistematski varirao težinu dolazi do zaključka da sposobnost
razaznavanja između dva stimulusa ne zavisi od apsolutne mere razlike (težina), već od
odnosa te dve mere (težine) prema količini standarda. Jedva primetna razlika (jpr) je odnos
koji je konstantan u datom čulnom modalitetu. Dalji eksperimenti dovode do ideje da je
moguće uspostaviti konstantan odnos jpr u svakom čulnom modalitetu.

Veberov zakon: priraštaj u stimulaciji koji dovodi do prve jedva primetne razlike među
osećajima stoji u stalnom odnosu sa veličinom prethodne draži.
ΔD
=K (const .)
D

Veberovo interesovanje za fiziološku eksperimentaciju skrenulo je pažnju fiziologa na

opravdanost i značaj laboratorijskog pristupanja izvesnim izrazito psihološkim osobinama,
koji su kroz istoriju bili zanemarivani.

Fehner

Fehner je bio i sledbenik i najžešći protivnik natur filozofije. Bio je jako nezadovoljan
metodama koje je nauka u njegovo doba koristila i osećao je jaku potrebu za egzaktnim
metodom koji bi otvorio mogućnost određivanja jednog kvantitativnog odnosa između
fizičkih i psiholoških procesa.
Svoja filozofska shvatanja preuzima iz persijskog sistema fundamentalnog dualizma, jer mu
ona omogućavaju lično tumačenje prirodnog sveta za kojim je tragao. U toj potrazi on i
osniva čuvenu psihofiziku, koju u svojoj knjizi Elementi psihofizike, definiše kao egzaktnu
nauku funkcionalnih odnosa (tj. odnosa zavisnosti) između svesti i tela. Njene sfere
obuhvataju senzaciju, percpeciju, osećanje, akciju, pažnju itd. Fehner od toga nalazi da je
senzacija merljiva količina tj. smatra da je svaka senzacija suma senzitivnih jedinica koje se
mogu standardizovati pomoću odgovarajućeg nadražaja.

U svojoj potrazi za matematičkim odnosom spiritualnog i materijalnog sveta Fener se vodi

Veberovim otkrićem i pokušava da ga unapredi. i dolazi do toga da se senzacije aritmetički
povećavaju u skladu sa formulom fehnerovog zakona: S= -k*ln*Do (intezitet senzacije stoji
u logaritamskom odnosu sa intezitetom draženja). Smatrao je da svakoj Veberovoj “jedva
primetnoj razlici” odgovara određena psihološka jedinica i da su sve psihološke jedinice
subjektivno međusobno jednake. Odnos između intenziteta oseta i intenziteta podražaja
prati logaritamsku funkciju. Druga pretpostavka na kojoj je utemeljen Fehnerov zakon jeste
subjektivna istovetnost oseta koji odgovaraju diferencijalnim pragovima. Pošto je svaki oset
“upravo primetan”, on na skali osetljivosti označava uvek jednak “skok.

Bio je prvi metodolog, daje prvi sistematski pristup u psihologiji (paralelizam)

Fehner psihofiziku deli na:

spoljašnju koja predstavlja odnos draži i oseta
unutrašnju koja predstavlja odnos oseta i telesnog uzbuđenja, ona je po Fehneru oslobođena
nepostojanosti i grešaka jer predstavlja odnos koji je linearan.

Pored psihofizike postavlja temelje eksperimentalnoj estetici kojom pokušava da odredi

kvalitativne linearne odnose stvari i lepote.

Kroz svoja brojna istraživanja i eksperimente u cilju objašnjenja svog filozofkog uverenja
Fehner razrađuje dve važne eksperimentalne metode: metodu učestanosti (ispravnih i
pogrešnih slučajeva) i metodu reprodukcije (prosečne greške). Pored toga njegov rad
otvaraju Vuntu i njegovim savremenicima prostor za eksperimentalnu psihologiju.

Teorija evolucije

Darvin

Britanski naučnik koji je kao i Kivije uvideo značaj dokaza potrebnih za prihvatanje teorije
evolucije. Na svojim putovanjima po Južnom moru uviđa da se određene jedinke eliminišu iz
svake generacije iako liče na svoje srodnike. Postavlja pitanje kako koji je mehanizam odabira
prirode i odgovor nalazi u Maltusovom Ogledu o populaciji (hipoteza da je siromaštvo i beda
ljudske vrste povezana sa prevelikim brojem populacije usled preteranog razmnožavanja –
što među ljudima dovodi do borbe za život u kojoj se neki eliminišu radi očuvanja drugih).

Spoj Maltusove teorije i sopstvenih opservacija Darvinu omogućava postavljanje temelja

moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.
Teorija je na prvom mestu bila zasnovana na činjenici da je totalni broj jedinki većine vrsta
stalan ali ipak ima više potomaka nego roditelj što direktno vodi ideji o preživljavanju
najsposobnijeg. Sposobnost organizma se ogleda u prilagođavanju datoj sredini na način koji
mu obezbeđuje hranu i odbranu od neprijatelja. Pri čemu se razvitak se mora desiti pre nego
što reprodukuje svoju vrstu. Ako tokom vremena dolazi do promene u samoj sredini broj
jedinki sposobnih za preživljavanje se takođe menja. Sa promenom sredine mehanizam
prirodnog odabira rezultuje u postepenom stvaranju novih vrsta – transmutacija vrsta.

Darvinov najveći doprinos nije ideja evoulucionizma, ona je bila prisutna odavno, već
akumulacija ogromne količine dobro sređenih dokaza koji je potkrepljuju i pokazuju realnost
preobražaja u vrsti.

Delo u kome objavljuje svoju teoriju zove se Poreklo vrsta i naišlo je na snažno odbijanje na
religioznoj osnovi jer je, jelte, protivrečno bibilijskom učenju o postanju.

 Uticaj darvinizma na psihologiju je bio ogroman:

 psihologija se približila biologiji

 mentalni procesi su sve više prikazivani kao funkcije koje služe usklađivanju sa
svetom

 dolazi do uviđanja sličnosti između ljudskog umovanja i sličnih procesa u višim

rodovima životinja

 sam Darvin u Poreklu čoveka predlaže evolucionističko tumačenje karakterističnih

facijalnih i stavovnih promena pri jakim uzbuđenjima pri čemu daje prednost
ekspresiji nego rečima

 komparativna metoda dolazi do izražaja kada evolucionizam postaje osnovica

psihološkog mišljenja i okreće se proučavanju životinja kako bi se bolje razumelo
ljudsko ponašanje. Zaključci o mnogim socijalnim ponašanjima donose se upravo na
osnovu proučavanja životinja, mnoge knjige se bave prirodom instikata i
filogenetskim studijama inteligencije, studije o ponašanju životinje se objavljuju u
psihološkim časopisima.

 Javlja se problem zapostavljanja individualnih različitosti

 Po Darvinu svaki nasleđeni pokret je imao neko nezavisno i prirodno poreklo.

Kako smo svi potekli od istih predaka Darvinova teorija duboko osporava rasizam.
Golton

Bio je prvi među Darvinovim neposrednim sledbenicima na polu psihologije i prvi pokušava
da sasvim dosledno primeni principe varijacije odabiranja i prilagođavanja u izučavanju
ljudskih individua i rasa. Njegovo delo Nasledni genij imalo je za svrhu da akcentuje
naslednost individualnih osobina, po njemu se genijalost nasleđuje i to u specifičnim
formama – u vidu pravničkih, medicinskih i sličnih darova.

Verovao je da se Darvinovi principi mogu primeniti i na uopštene i specifične darove čoveka.

Individualne različitosti pre Goltona nisu bile predmet psihologije. Pored individualnih bavio
se i proučavanjem naslednih osobenosti rasa i smatrao da su varijacija i selekcija mnogo
rasprostranjenije od varijacije individua i uzrokuju pojavljivanje novih rasa.

Smatrao je da je čak i kriminalizam urođen, što je možda najesktremniji slučaj poricanja

dejstva faktora okoline, isto onako kako sam pojma asocijacionizma predstavlja
zanemarivanje naslednih činioca. Golton je doduše, prvi koji je kvantitativno izučavao poavu
različitih tipova asocijacija. Taj rad je ukazao na značaj koji vrlo rani život ima na formiranje
asocicacija kako su analize asocijacija ispitanika u odnosu na njihovo iskustvo pokazale veću
učestalost asocijacija iz ranog života i mladosti.

Još jedan doprinos ogleda se u studiji o predstavama u kojoj je zatupljena prva opsežna
psihološka upotreba upitnika. Golton je u njoj ispitivao vizuelnu imaginaciju (nakon što bi
tražio ispitanicima da zamisle neku situaciju dao bi im upitnik koji je prikupljao informacije o
osvetljenosti zamišljene slike, njenoj definiciji i bojama). Primenom tipične kvantitativne
metode dolazi do zaključka daje imaginacija najbogatije polje za izučavanje individualnih
razlika (slike su varirale od onih bez imalo prisustva vizuelne imaginacije do onih intenzivnih
poput halucinacija). Naravno i u ovim istraživanjima se bavio naslednim faktorom i pronašao
da je po pitanju imaginacije sličnost između braće i sestara veća nego sličnosti nasumično
izabranih pojedinaca.

Parcijalno izlazeći na kraj sa problemima zanemarivanja uticaja faktora sredine ukazuje na

veoma značajan faktor sličnosti blizanaca za koje je na osnovu studija o jednojajčanim i
dvojajčanim blizancima utvrdio da nasleđuju više zajedničkih osobina nego drugi pojedinici
(inteligenciju, visinu). Zahvaljujući ovim istraživanjima smatra se ocem bihevioralne genetike.

Problem prirode i odgoja shvata kao praktičan socijalni problem i osniva eugeniku koja ne
teži tooliiko eliminisanju nesposobnog koliko opštem poboljšanju rase kroz proučavanje i
primenu bioloških zakona kroz reprodukciju onih koji imaju poželjnije crte, darove.
Pozitivna eugenika – edukacija ljudi i smanjenje poreza u cilju poboljšanja ljudske rase
Negativna eugenika – odstranjivanje loših gena iz populacije segregacijom, sterilizacijom,
eutanazijom..
Jedan od najznačajnijih koraka za psihologiju Golton je omogućio neizmernim doprinosom
statistici – napravivši prvi korak u stvaranju instrumenta koeficijenta korelacije za koji njegov
učenik Pirson primenom Gausove toerije najmanjeg kvadrata omogućava utvrđivanje u
okviru između 0 i 1.

Herman fon Helmholc

Od njegovih mnogih istraživanja za psihologiju su najvažnija ona u oblasti vremena reakcije,

sluha i vida.

Problem vremena reakcije Helmholc istražuje kroz brzinu sprovođenja nadražaja i pronalazi
metod kojim je moguće odrediti brzinu u motornim nervima žabe. On je nadraživao jednu
tačku nerva u blizini mišića, a drugu tačku udaljenu od mišića. Pronašao je da je razlika
između vremenskih intervala od nadražaja do mišićne kontrakcije u ova dva slučajeva
postojana brzina vremena reakcije koja je kod žabe iznosila 30 m/s. Dalje eksperimente je
pokušao da izvodi na ljudimasa željom da prouči kompletno struanje nadražaja od jednog
čulnog organa do motornog odgovora. Međutim, rezultati su bili jako nepostojani ne samo
usled individualnih razlika već i u okviru rezultata jedne osobe, te on odustaje od ovog
poduhvata. Holandski fiziolog Donders nastavlja istraživanja na ovom polju međutim ni on ne
uspeva da dobije prihvatljive rezultate pomoću svoje tri metode.

Ispitivanje vida se u njegovim najznačajnijim eksperimentima odnosi na spoljne mišiće oka, a

od njegovih značajnih teoretskih doprinosa je saopštenje o mehanizmu kojim se dolazi do
žiže sočiva pomoću unutrašnjih očnih mišića.
Helmholc je potvrdio Jungovu teoriju viđenja boja i nalazi d au oku postoj etri prijemnika
koja omogućavaju diferenciranje boja. Pojedinačni nadražaji na ta tri prijemnika daju
odgovarajuću crvenu, zelenu i plavu boju i on pokazuje da kombinacije ove tri osnovne boje
u raznim odnosima daju razne boje spektra a kada se dobro odmere dobija se belo i sivo.
Helmholc tu šemu proširuje na mozak i smatra da u kori mozga postoje tri dela koja
odgovaraju aktivnostima ova tri prijemnika i da je njihova kombinacija centralna funkcija.
Međutim ova teorija ne može da objasni slepila za boje (ili delimičnog slepila za boje) jer se
najčešće kod pojedinaca sa ovim stanjem sreće odsustvo senzitivnosti i za crveno i za zeleno,
ali ne i žuto kako bi Helmholcova teorija podrazumevala.

Njegova istraživanja sluha možemo podeliti na 3 dela:

Istraživanje percipiranje pojedinačnih tonova koje objašnjava postojanjem mehanizma u uhu
koji je sposoban da primi sve vibracije tj. preko Kortijevih treplji koje mogu da zavibriraju
istom jačinom na svaki razaznajni ton. (Hensen će kasnije ukazati na važnost bazilarne
membrane u ovom procesu a Evald da postoji tendencija da jedno telo celo zavibrira na
različite načine. Moderne metode su ipak pokazale da postoji progresija duž vibriranja
bazilarne membrane).

Istraživanje razaznavanja visine tonova dovodi do velikog eksperimentalnog doprinosa

otkrićem onoga što stvara karakteristične razlike u kvalitetu tonova ili tembru. Postavlja
hipotezu da svaki muzički instruments pored osnovnog tona ima i prateći koji je malo viši. To
je uzrok razlike u istim notama odsviranih na različitim instrumentima. Pomoću rezonatora je
variranjem jačine pratećeg tona uspeo da proizvede karakteristične zvukove različitih
instrumenata i time potvrdio svoju teoriju.
Odatle je prešao na teoriju nesklada i harmonije – veorao je da disonanca potiče od udaraca
(proizvod jakih zvukova koji nastaju iz simultane pojave dva tona približno iste vibracije) koji
mogu biti i između osnovnih i pratećih tonova, dok se harmonija ogleda u odsustvu nesklada.
Kasnije je i ova teorija diskreditovana.

Strukturalizam

Vunt

Osnivač strukturalističke psihološke škole i prve laboratorije za eksperimentalnu psihologiju

u Lajpcigu čime doprinosi konačnom osamostaljivanju psihologije. Vunt je pod fiziološkom
psihologijom smatrao psihologiju proučavanu fiziološkim metodama jer je verovao da
ispitivanje psihičkog fenomena treba biti zajednički proces ovih dveju nauka, koji otpočinje
nadražajem i završava se mentalnim procesima.

Njegovom zaslugom introspekcija postaje primarni instrument eksperimentalnog psihologa.

Refleksni akti su za Vunta adaptivni i namerni dok su senzacije iznad njih osnovni
elementarni saznajni procesi, krajnje forme iskustva. Klasifikovane su prema modalitetu i
intenzitetu a struiktuisane sledećom sekvencom: refleksni akti daju senzacije i slike, uz koja
idu jednostavna osećanja koja dovode do akata volje.

Sama volja je je serija osećanja u kojima su isprva prisutni emocionalni elementi koijma
sleduju osećanja odluke iz kojih nastaje početak izvršenja. Prilagodio je svom sistemu
Šopenhauerovo tumačenje volje kao nesvesne funkcije. Za Vunta je ona primarna, ali u
evoluciji se njene aktivnosti degenerišu do refleksnih odgovora. Kao voluntarist on veruje u
namensku prirodu čitavog života od najprimitivnijeg do najkompleksnijeg.

Vunt daje trodiomenzionalnu podelu osećanja na prijatna i neprijatna, napregnuta ili

opuštena i podsticajna ili depresivna. Na kratko priznaje i postojanje osećaja inervacije
(senzacije prilikom prolaska nervnog impulsa do mišića) koje razlikuje od osećaja kinestezije
(senzacije putem mišića i zglobova), ali koje usled nedovoljno instospektivnih dokaza
napušta.

Dakle, imamo tri elementarna stanja svesti: senzacije, predstave i afektivna stanja
(osećanja). Proces integracije i organizacije ovih elemenata Vunt naziva stvaralačkom
sintezom. Moguće je da je pojam preuzeo od Džona Stjuarta Mila i njegove ideje mentalne
hemije, mada su obojica ukazivali na to da covekovo iskustvo nekad ne prepoznaje elemente
koji ga navodno grade.
U svakom psihološkom procesu imamo 4 stupnja: nadražaj – percepciju – apercepciju –
reagovanje radnjom volje. Pojam aprecepcija koristi da bi opisao proces introspektivne
svesnosti u kome individua prisvaja ili se drži na odstojanju od elemenata iskustva. Vuntova
doktrina apercepcije dovodi do preusmeravanja pažnje psihologa upravo na – pažnju. Izraz
apercepcije je odbačen ali se umnogome ogleda u pojmu pažnje.
Vunt je kao zadatak svoje eksperimentalne psihologije napravio proširivanje i sistematizaciju
već postojećih proučavanja – tako većina njegovih proučavanja možemo podeliti na:
1. istraživanje psihologije vida i sluha – i nižih čula u izvesnoj meri.

2. eksperimente sa vremenom reakcije – nastavljanje Helmholcovog dela, s tim što je Vunt

smatrao da njegov princip sekvence percepcija – aprecepcija – volja omogućava bolje
merenje ove pojave. Ali u praksi ovi stupnjevi nisu bili toliko jasno uočljivi i pre je izgledalo da
su voljni akti prethodili nadražaju dok su percepcija i apercepcija u neku ruku bile unapred
pripremljene.

3. psihofizičke eksperimente – sa određenim razilaženjem od Fehnera povodom pitanja

merenja senzacije. Vunt smatra da se merenje može primeniti striktno na nadražaje, a ne na
senzaciju. On se zadovoljava time da psihološki metod posmatra kao sredstvo proučavanja
odnosa između intenziteta senzacije i prosuđivanja, umesto fehnerovog odnosa celoukupnog
fizičkog i psihičkog sveta.

4. analiza asocijacije – kroz uprošćenu verziju Goltonovog eksperimenta koja u svakom

trenutku omogućava ispitivanje odnosa između reči-stimulusa i reči-odgovora. Podelio je sve
asocijacije u dve velike grupe: unutrašnja asocijacija je ona u kojoj postoji suštinska veza
između značenja dve reči (tipovi: definicije, nadređivanje, subordinacija i koordinacija), dok
je spoljašnja asocijacija ona koja nosi površinsku vezu između dve reči (vremenski i prostorni
dodir dva pojma).

Vunt se takođe posvetio i psihologiji naroda verujući da su kulturni proizvodi legitiman

predmet psihologije, pa se prihvatio sistematske psihološke interpretacije antropoloških i
istorijskih podataka.

Njegov najveći doprinos je možda proučavanje u domenu psihološke interpretacije jezika

koijm je inicirao da se svaka socijalna grupa shvati kroz analizu njenog govora, verujući da
rečnik i gramatika jednog naroda odražavaju njegovu psihičku konstituciju.

Tičener

Strastveni Vuntov sledbenik, želi da od psihologije stvori empirisku nauku i smatra da

psihologija treba da odgovori na sledeća 3 naučna pitanja: šta su elementi (svesti), kako se
oni kombinuju i zašto. Psihologija izucava iskustvo zavisno od subjekta koji ga dozivljava

On je skovao termine strukturalna i funkcionalna psihologija pri čemu se strukturalna

logično odnosi na sastavne delove svesti koje po Tičeneru nužno moramo istražiti pre pitanja
o njenoj praktičnoj ulozi, čime se bavi funkcionalna. Shodno svom eksperimentalističkom
opredeljenju nalazi da interesovanje za praktične vrednosti i ciljeve ne predstavlja pravu,
čistu nauku.
Kao i Vunt zastupa trojaku podelu elemenata svesti (osećaji, predstave i osećanja). S tim što
za njega osećaji imaju sledeće primarne atribute: kvalitet, intenzitet, trajanje i jasnoću.
Atribute drugog reda kao što je prostornost imaju samo neki osećaji.

Emocije kao što su strah, gnev, zavist su kompleksi koji se sastoje iz organizovanih senzacija,
predstave i jednostavnih osećanja

Predstave kao ni Vunt ne razlikuje preterano od oseta, odlučno odbacuje bespredmetne misli
vircburške škole podvodeći ih pod teško uočljive predstave i kinestezičke senzacije.

Pažnja za njega ima atributivni status, jer smatra da ona ne može biti ništa drugo do jasnost
određenog sadržaja. Ovu jasnost koju poistovećuje sa pažnjom kasnije naziva atenzitetom.

U oblasti mišljenja se bavio sadržajima mislene aktivnosti i značenje reči svodi na kontekst u
kome se pojedini psihički elementi nalaze, mada je smatrao i da značenje može biti
zasnovano na nesvesnim fiziološkim procesima.

Tičenerova introspekcija je imala, za razliku od Vuntove, stroge smernice za izveštavanje o

introspektivnoj analizi. Od ova dva istraživača jedan je eksperimentator, a drugi opserver –
važna je međusobna komunikacija i harmonija.

Zastupa mentalnu hemiju (čiji je oblik Vuntova stvaralačka sinteza) koja ima za cilj otkrivanje
psiholoških elemenata i zakona njihovih udruživanja. Mentalna hemija je bila najuspešnija na
polju istraživanja čulnog saznanja. Ovaj izraz treba koristiti obazrivo jer ima dvojako
značenje, hemizam u psihologiji se specifično odnosi na shvatanje složenih psiholoških
pojava ali se odnosi i na opšti program analize složenog na sastavne elemente. Svest čini
ukupnost svesnih doživljaja u datom trenutku. Psiha/duh predstavljaju ukupnost svesnih
doživljaja jedne individue od njenog rođenja pa do smrti..

Kritika pojma svesti strukturalista

1) Prva kritička primedba - elementaristička koncepcija svesti. Pojave svesti shvataju se kao
mozaik sastavljen od elemenata. Mnogi psiholozi su mislili da Vunt i Tičener tretiraju osećaje,
predstave i osećanja kao zasebne i posebno doživljene elemente, iako su oni (Vunt i Tičener)
govorili da njihovi elementi nisu statični sadržaji već procesi.

2) Druga kritika jeste kritika sovjetskog psihologa S. Rubinštajna – posmatranje pojava svesti
izolovano od aktivnosti individue. Kritika se odnosi na veštačko izdvajanje svesti iz njenog
prirodnog konteksta. Takav postupak Rubinštajn naziva idealističkim. „Zatvorivši na taj način
svest u samu sebe, introspektivna psihologija odelila ju je od objektivne stvarnosti, od
praktične delatnosti, u toku koje se stvaraju realni materijalni odnosi čoveka sa objektivnim
spoljašnjim svetom.“ – govori Rubinštajn. Njegova kritika stvorila je uslove za proširenje
predmeta psihologije sa nauke o svesti na nauku o ponašanju.

Reakcija protiv strukturalne psihologije

U Evropi i SAD veliki broj psihologa krajem XIX veka počeo je da se bavi primenjenim
oblastima psihologije. Sve dole navedene preokupacije psihologa izlazile su izvan okvira
psihologije kao nauke o svesti. Raskorak između teorije i prakse.
• Golton svojim ispitivanjem individualnih razlika i ulogom nasleđa dao je podstreka mnogim
naučnicima da ovaj značajan domen psihologije razvijaju.
• MekKin Katel se čak i u Vuntovoj laboratoriji bavio problemom individualnih razlika;→
konstruisanje mernih instrumenata – testova; osnivač psiholoških laboratorija na
Pensilvanija i Kolumbija univerzitetu; pionir pokreta mentalnog testiranja.

• u Francuskoj, u prvoj deceniji XX veka, Bine i Simon, inspirisani problemom umno zaostale
dece, kontruisali su skalu za merenje ddečije inteligencije

• pod uticajem Darvina i darvinizma raste interesovanje za razvoj psihičkog života →

interesovanje za dečju i životinjsku psihologiju

- Torndajk ispituje rešavanje problema kod mačaka; Votson se takođe bavio životnijskom
psih

• Stenli Hol ispituje dečje emocije i upotrebljava upitnike koje upućuje velikom broju
roditelja i vaspitača; eksperiment zamenjen dosta nesigurnom metodom ankete

• u prvoj deceniji XX veka pojavljuje se Frojd i psihoanaliza – menja dotadašnju sliku o

čoveku, nesvesni psihički procesi i nesvesni mehanizmi odbrane, kao i značenje motiva i
konflikata motiva za psihički život i psihičko zdravlje čoveka (Frojd poredi psihički život sa
santom leda, gde je onaj mali vidljivi vrh svesno, ostalo nesvesno „tip of the iceberg“)

Počinju da se javljaju nove definicije predmeta psihološke nauke, izučavanje sadržaja i

procesa svesti se prihvata, ali se zahteva proširenje psihologije i na domen ponašanja.

Introspektivne metode

Priroda introspekcija varira zavisno od nekoliko činilaca. Karakter introspekcije se menja sa

predmetom ispitivanja, sa promenom cilja istpitivanja i zavisi od opštih koncepcija i opšteg
programa psihologije.

Vrste introspekcije
Introspekcija se može vršiti:
• prirodno (kada u svakodnevnom životu opisujemo utisak; „ispitanik“ nije pripremljen da
posmatra – otuda je verodostojnost tako dobijenih podataka minimalna)
• u eksperimentalnim uslovima (prednosti: ušteda vremena, razdvaja ispitivača i ispitanika,
bolja kontrola uslova što omogućuje ponavljanje ispitivanja)

Druga važna klasifikacija:

• indikativna introspekcija – ispitanik saopštava samo o postojanju ili nepostojanju neke
pojave (osećam-ne osećam, čujem zvuk, vidim svetlost...)
• deskriptivna – treba dati opis utisaka, osećanja, misli; mane su jezičke poteškoće:
svakodnevni govor ne raspolaže adekvatnim izrazima za opis i pitanje intersubjektivne
saglasnosti (da li svi ispitanici pod istim izrazom podrazumevaju istu pojavu)
Treća važna klasifikacija:
• istovremeno samoposmatranje – doživljavanje i samoposmatranje se vremenski poklapaju
• retrospekcija – izveštaj obaveštava o onom što se već zbilo u svesti. Postoje: retrospekcija
na osnovu neposrednog pamćenja i na osnovu odloženog pamćenja.

Još jedna podela introspekcije: ograničeno psihofizičko samoposmatranje ili metoda

impresije, sistematsko samoposmatranje, fenomenološka metoda.

1. Ograničeno psihofizičko samoposmatranje – metoda impresije

Eksperimentator izlaže subjektu strogo kontrolisanu fizičku draž i ispitanik treba da saopšti
kakav je čulni utisak ta draž kod njega izazva.a. Koristi se za ispitivanje jednostavnih psihičkih
procesa. Skoro uvek je eksperimentalna i indikativna i donosi velika dostignuća u oblasti čula
i receptora, kao i psihologiji percepcije. Zahteva veoma jednostavan jezik, sa precizno
definisanim značenjima (tako se dobija intersubjektivna potvrda rezultata).

*Greška draži – javlja se kada ispitanik umesto saopštenja o utisku da saopštenje o

spoljašnjoj draži ili predmetu na osnovu prethodnog znaja i iskustva; psihološki izvežban
posmatrač mora da se oslobodi svih sekundarnih čulnih podataka i svakog značenja i znanja
o objektima – mora da pruži čist opis doživljaja (Tičener)

Bihevioristi negiraju validnost ovog metoda i tretiraju ga kao vid „verbalnog ponašnja“
(„verbalne reakcije“).

2. Sistematska eksperimentalna introspekcija

Eksperimentator zahteva od ispitanika da opiše celokupni tok i sve sadržaje svesti koje je
imao pri izvršavanju zadatka. Miler prvi koristi kombinaciju ove i objektivne metode –
„kombinovana introspektivna metoda“. Od ispitanika je tražio da uče liste besmislenih
slogova, a zatim introspekcijom da objasne procese svesti prilikom tog učenja. Prvi put su je
doslovno upotrebili Alfred Bine i psiholozi iz Vircburga. Služi za ispitivanje složenijih psihičkih
procesa (npr mislenog procesa). Ispitanik posmatra i opisuje ono što se zbiva u svesti
njegovoj a čega nema u spoljašnoj sredini („okrenutost ka unutra“). Misao je po Bineu nešto
što je nesvodivo u potpunosti na predstave

Vircburžani – otkrili nov „misaoni element“ koji je nečulan i bespredstavan i nazvan položaj
svesti. Opšti položaj svesti klasifikovan je na:
a) svesnost o značenju – prilikom izgovora reči, osim auditivnih osećaja, imamo i smisao
izgovorene reči; on nije da u predstavama, već postoji u obliku bespredstavnog znanja,
nazvanog „svest o značenju“
b) svesnost o determinaciji – kada skrenemo sa teme ili damo pogrešan odgovor za koji
znamo da je pogrešan, mi osećamo da samo pogrešili

Vircburžani prekršili introspektivne dogme na 2 načina: Pokušali da eksperimentišu sa

mislenim procesima (što je Vunt smatrao nemogućim) i otkrićem „novog elementa“ su
prekršili učenje o 3 osnovna psihološka elementa.
Tičenerova kritika Vircburške škole se sastoji u tome što on smara da su počinili dve
metodološke greške:
a) nisu uspeli da opaze i opišu kratkotrajne prestave i propustili da zapaze kinestetičke
osećaje iz celog tela, pogotovu iz govornih organa

b) greška draži (bitno pitanje je kako smo nešto pomislili, a ne imenovanje objekata na koje
smo pomislili); psihološki opis mora da bude oslobođen imenovanja objekata i davanja
značenja

Kritika Tičenerove metode odnosi se na izbacivanje značenja i pozivanja na objekte.

Tičener smatrao da se treba ograditi samo na „egzistencijalni“ sadržaj, koji zaista postoji u
našoj svesti („egzistencijalna psihologija“) -> čulno zaista postoji, ne zakljčuje se o njemu

Hemfri – napraviti inventar predstava i osećaja, nije isto što i opisati misao; ovako je misao
neprepoznatljiva; mora da se upadne u grešku draži (misli i značenja), u suprotnom opis gubi
smisao; misao ne može biti nošena predstavama, opis misli ne može biti dat opisom
predstava i osećanja. Vudvort smatra da se ne sme isključiti smisao.

Kritika introspekcije

1) posmatranje sopstvene svesti je čista iluzija, jer čovekov duh može sve opaziti sem sebe
sama (Ogist Kont – ne može se u isto vreme biti i posmatrač i predmet posmatranja)

Džon Stjuart Mil – činjenice iskustva se mogu studirati, ne u trenutku zbivanja, već momenat
kasnije, na osnovu memorije, dok je utisak još svež. Kad god se jedan sadržaj spontano
nameće, kada je izrazit i trajan, možemo istovremeno da ga doživljavamo i posmatramo
(perceptivna ispitivanja u kojima draž dugo traje, bez promene)

2) i posle manjeg broja min doživljaj u pamćenju je izbledeo, izveštaj je nepouzdan.

Introspekcija na osnovu neposrednog pamćenja: „persistencije utisaka“ odmah posle
doživljavanja, dok su proživljeni detalji još uvek u svesti

Dva rešenja: traži se opis samo dela doživljaja (Votovo frakcionisano posmatranje) i traži se
da nagase šta sigurno znaju, a u šta više nisu sigurni .

3) teškoća verbalizovanja (pri opisu složenih psihičkih procesa) - introspekcija unutrašnjih

doživljaja ≠ verbalni izveštaj -> jer su ispitanici svesni razlike doživljaja i opisa koji su dali, i ta
razlika ih muči. MakKelar – poseban oblik introspekcije – „introspekcija za sebe“ (introsp. bez
opisa) – cilj nije davanje opisa, već empatičko razumevanje tuđih iskustava (nositi
neprovidne naočare = slep)

4) neadekvatnost opisa – razlike između doživljaja i opisa doživljaja, neadekvatnost se ogleda

u posmatranju i opisivanju skloni smo da vršimo selekciju, racionalizaciju, tumačenje;
nedostatak objektivnosti – odnosi na odnos između pojave svesti i opisa te pojave; objekat
posmatranja nije nezavisan od posmatrača

5) nepotpunost introspektivnih podataka – možda najveći nedostatak introspekcije je što ne

daje sve podatke koji su nam potrebni za razumevanje psihičkih procesa i na duži vremenski
period je nepouzdana, sklona pogrešnoj reprodukciji redosleda. Takođe nnešto uvek
pobegne posmatraču zato što je automatizovano, nesvesno, kratkotrajno, prigušeno

6) logičko-matematička zamerka: introspekcija daje nepouzdane, neponovljene, protivrečne

rezultate (preterano generalizovan argument) zasnovane na privatnost introspektivnih
podataka- nemogućnost da ih više posmatrača opazi, pa se neki takvi podaci trebaju
odbaciti. Onemogućava intersubjektivnost

Zabluda:
Nekoliko introspekcionista ne posmatra numerički identičan doživljaj, ali to ne znači da oni
pod određenim uslovima ne posmatraju sadržinski sličan doživljaj. Ako uspeju da pokažu da
posmatraju pojavu iste vrste, istog ili sličnog sadržaja, introspektivni podaci prestaju da budu
subjektivni. Da bi pokazali, potrebne su dve stvari:

1) da daju verbalnu deskripciju doživljaja koju će drugi razumeti

2) da i drugi posmatrači pod istim uslovima dođu do istih pojmova i daju iste opise
(intersubjektivna saglasnost)

Katel

Pribavlja duboko poštovanje za stav i metode Vuntove laboratorije u Lajpcigu,

Njegovi najveći doprinosi:

 Razrađeno i široko ispitivanje vremena reakcije koje je odvelo u dve razrade: merenju
brzine precpetivnih procesa različitih stepena kompleksnosti i primeni klasifikacionih
metoda u eksperimentima asocijacije.

 Ispitivanje obima pažnje kojim otkriva da subjekt može tačno odrediti broj zbijenih
linija ako je on manji od 4 ili 5.

 Proučavanje brzine precepcije slova i reči otrkiva da je za slova kada se ona prikazuju
pojedinačno, za opažaj potrebno vreme od skoro pola sekunde, kako broj prikazanih
slova raste dodavanje, brzina se postojano povećava što ukazuje na faktor povraćaja.
Pojedinac može u isto vreme obavljati razne stupnjeve u totalnom reagovanju na
nekoliko sadržaja, nije u pitanju samo simultano perceptivno i motoričko reagovanje.

 Istraživanje problema čitanja otrkiva da percepcija svake reči srednje dužine nije duža
od percepcije pojedinačnih slova, štaviše vrlo često su percepcije slova duže. Katel
ovde ustanovljava da ovakve perceptivne reakcije ne izazivaju nužno serijsku
percepciju elemenata pristunih u modelu.

 U eksperimentisanju sa asocijacijama uz Sofiju Brajant dolazi do toga da u odnosu na

svaki nadražaj, svaka reč-odgovor ima izvestan stepen opštosti. Tu je primenjena prva
tabela frekvencija kao instrument merenja.
  Metod asocijacije vodio je istraživanju kontrolisane asocijacije u kojoj se od subjekta
očekuje tačna reč a ne bilo koja. Ovaj faktor kontrole putem subjektivnog stava i
situacije koja prati glavni i najočigledniji nadražaj je asocijacionizam uglavnom
zanemarivao. Katel pokazuje da je kontrolisana asocijacija brža od slobodne
asocijacije. Nalazi i da su po pravilu izvesni tipovi kontrolisanih asocijacija bili brži od
drugih (nadređene su brže od podređenih zbog ustaljenosti navika klasifikovanja).

 Namera ovih Katelovih eksperimentisanja je formulacija opštih pravila i kvantifikacija

prirode i značaja individualnih razlika. Sastavlja psihološki test koji meri slobodne i
kontrolisane asocijacije, jednostavne perceptivne procese, vreme reakcije i memoriju.

 Prostor za napredak nalazi i u mogućnosti zamene Veber-Fehnerovog zakona

smatrajući sa Fulertonom da organski odgovor na nadražaj mora da varira kao
kvadratni koren intenziteta nadražaja. Uobičajeno povećanje greške u opažanju sa
veličinom nadražaja izračunava se na zadovoljavajući način sumiranjem grešaka.

 Među njegovim kasnijim istraživanjima bile su studije o redu zasluga koje privlače
pažnju na metode svrstavanja i procene ličnih kvaliteta

Pored svestranosti Katelova uočljiva karakteristika kao psihologa je tendencija da se sve

svede na kvantitativne pojmove.
Uporedni razvitak u nemačkoj fiziološkoj psihologiji

Funkcionalizam

Vilijem Džejms

Odbacuje Fehnerovo eksperimentalno delo, hegelijanski pokret, nemački i britanski

apsolutni idealizam, nije oduševljen ni Vuntovom, ali prisvaja uticaje nemačkog emprizma,
francuske škole i darvinizma i osniva funkcionalizam koji predmet psihologije sa svesti
prenosi na njen tok insistirajući pritom na njenoj adaptivnoj funkciji.

Dok Vunt ima 3 elementa svesti, Džejms smatra da osećanje znači sve što osećamo u svakom
trenutku čime pokazuje da analitički metod smatra nepouzdanim. Smatra da introspektivno
otkriće elemenata ne znači da su oni bili tu pre njihovog opažanja i da raščlanjivanje svesti
predstavlja psihološki iluzionizam. Ono što po njemu postoji u svesti su stalna naviranja,
jedno strujanje misli, a svaki izdvojeni deo koji obično proučavaju psiholozi je samo ukršteni
odeljak proizvoljno istrgnut iz svog strujanja. Mentalni život je jedno stalno jedinstvo, totalno
iskustvo koje ima dva prekida: za vreme sna i usled snažnog utiska.
Veliki deo toka svesti je introspektivno neuhvatljiv, najveći deo je mutan. Džejms veliku
pažnju posvećuje tranzitivnim (nestalnim) i supstativnim stanjima.
Supstativna stanja su mesta odmora, kada je svest ispunjena čulnim utiscima i predstavama i
moguće je da se svest zadrži bez neke bitnije promene.
Tranzitivna stanja su begovi svesti – stanja brze promene koje su nejasne, vode od jednog do
drugog supstativnog stanja i uspostavljaju vezu izmedju njih (prolazna stanja svesti) – brza i
nejasna.
Četiri odlike toka svesti:
1. svako stanje svesti tezi da bude deo nečije lične svesti
2. u okviru lične svesti stanja svesti se stalno menjaju
3. svaka lična svest doživljava se kao kontinuirana
4. svest je selektivna – uvek je vise zainteresovana za jedne nego za druge objekte

Tipovi odluka po Džejmsu: razumni tip, tip prepuštanja slučajnoj odluci spolja, tip
automatskog reagovanja, tip energičnog reagovanja na promenu u spoljašnjosti i tip
odlučivanja potpuno snagom sopstvene odluke. Volja je za Džejmsa kritična tačka na kojoj
omanjuje mehanicistička perspektiva mada je u više navrata iznosio kako ni duša ne treba
biti predmet psihologije.
Džejmsova najslavnija i najuticajnija teorija bavi se uklanjanjem razlika između fizioloških
promena i emocija. Za Džejmsa je svaka emocija proizvedena silnim telesnim reagovanjem
utrobe i mišića (prvo ugledamo medveda i bežimo i tek smo onda uplašeni kao produkt
povratne reakcije na bežanje i stanja našeg tela). Nezavisno danski psiholog Larl Lang takođe
smatra da su emocije ne samo izazvane, već potpuno svodive na fiziološke promene, a
naročito promene vaskularnog sistema. Sličnost između ova dva stava dovela je do shvatanja
Džejms-Langeove teorije kao tvrđenje da su emocije jednostavno manifestacije u svesti
jednog toka senzoričkih utisaka skeletnih mišića, utrobe i drugih organa.

Džejmsova teorija memorije – moć pamcenja je opšte svojstvo moždane strukture koje varira
od jedne do druge osobe. Moć pamćenja činjenica ne zavisi samo od individualnog mozga
već i od uvežbavanja jednog specifičnog moždanog puta. Nakon brojnih eksperimenata
zaključuje da seopšta memorija ne može poboljšati treniranjem – vežbe u učenju jedne vrste
materijala nisu ni od kakve koristi u učenju nekih drugih materijala.

Takođe, naše navike određuju šta ćemo zapaziti.

Upućuje na osnovnu podelu u našim mentalnim procesima između onih izgrađenih u

evoluciji rase i onih izgrađenih na osnovu osnovu. Nužne isitine koje nam se postavljaju kao
neizbežne, takve su zbog toga što naša svest ne može da nadmaši njihvu biološku
konstituciju – očigledno evolucionističko shvatanje svesti kao proizvoda prilagođavanja
okolini.

Daje doprinos i medicinskoj psihologiji, baveći se uticajem psiholoških faktora na zdravlje i

bolest, kako je i sam bio veoma slabog zdravlja.

Itraživanje psihologije religije kod Džejmsa usmerena je na dokazivanje da je naš sistem

vrednosti u pogledu društvenog iskustva jadno uzak i da je potrebno zaboraviti pojmove
normalno i nenormalno ako želimo da shvatimo civilizaciju uopšte.
Ističe dva fundamentalna religijska iskustva:
zdravorazumska religija koja svet uzima kao divno mesto za život i nije sposobna da prihvati
bedu i očajanje
religija duševne patnje je lična religija patnje i razočaranja, što čini ovo gledište shvatljivijim
od prvog jer se suočava sa celoukupnošću života i pronalazi potrebu za neku vrstu pobede
dobrog nad zlom
Što se tiče misticizma smatra da je on oblik iskustva u kome dolazimo u dodir sa elementima
u univerzumu koji se ne mogu zahvatiti senzornim ili intelektualnim procesima. Dolazi do dve
generealizacije da su mistična iskustva po pravilu optimistična i da svet predstavljaju kao
jedinstvo, sa izuzetkom misticizma očaja i konflikta. Za mistično smatra iskustvo da je istinit i
vredan put da se dođe u kontakt sa aspektima sveta koji se drugačije ne mogu pojmiti.

U svojoj filozofiji Džejms se u analizi suštine baze znanja identifikuje sa tri škole mišljenja:
1. savremena pragmatična škola – ističe relativnost saznanja i nemogućnost dosezanja
apsolutne istine, te suštinski prilagodljivu prirodu svake misli
2. neorealizam – svesnost ne postoj već je samo proizvoljno ime za stvari koje se opažaju,
takođe ni svesnost zbivanja ne može promeniti svoj karakter, najveću pažnju privlače
problemi zablude i analize mentalnih zbivanja
3. nov varijetet dualizma – Džejms smatra da mozak ne mora biti osnova za mentalni život
već može viti i samo posrednik koji vrši transmisiju psihičke realnosti u vidove koje
organizam upotrebljava u svojim odnosima prema okolini

Biheviorizam

Biheviorizam počinje manifestom koji predstavlja veoma kritično odbacivanje svih osnovnih
pojmova strukturalističke psihologije. Osnivač je Džon Votson. On je tražio da se pishologija
zasniva kao objektivna nauka, koja treba da se bavi samo onim činovima ponašanja koje je
moguće direktno posmatrati. Svi mentalistički pojmovi kao što su predstava, svest i svesno
stanje treba da budu odbačeni jer su ostatci nekadašnjeg uticaja filozofije. Votson piše da je
biheviorizam direktno nastao iz istraživanja ponašanja životinja.

Na razvoj funkcionalizma su uticale tri stvari:

1. razvoj funkcionalizma
2. razvoj zoopsihologije
3. želja psihologije da postanje objektivna nauka

Torndajkova ambicija bila je da eksperimentalno istraži starija shvatanja asocijacionalizma na

eksperimentalni način. Smatrao je da kada bi morao da analizira čovekovu svest u celini on bi
našao vezu izmedju:
a) situacije, elementata te situacije i okvira situacije
b) odgovara, spremnosti da se odgovori, inhibicija i smera odgovora.

Torndajk još smara da je učenje je povezivanje, svest nije ništa drugo nego čovekov sistem za
povezivanje. Od asocijalista se razlikovao po tome što su u njegovim eksperimentima
uglavnom bile životinje, a ne ljudi. Imao je aparat koji je zvao kutija pitalica u koju bi ostavio
neku životinju i od nje tražio da izvrši neku radnju da bi mogla da iz nje izađe. Poznato je
učenje uz pokušaj i slučajni uspeh (pokušaj-pogreška). Konačan rezultat Torndajkovih radova
je bio zakon efekta. Time se pokazalo da je davanje nagrade za tačne odgovore bilo
podsticajno i za ljude kao i za životinje, i da je u procesu učenja nagrada jedino vredna. Time
je Torndajk pružio prvi jasni dokaz da je objektivna psihologija moguća.
Bridžman je smatrao da se stroga empirijska osnova može postići operacionim definicijama.
Operacione definicije sadrže naučno potpuno određen odgovarajući niz operacija. Drugim
rečima, operacionalizam je težio da se iz nauke izbace svi oni pojmovi koji nemaju nikakav
praktični značaj.
Skiner je primetio da se operacionalizam može definisati i kao postupak saopštenja:
1. svojih posmatranja
2. manipulativnih računskih procedura u vezi sa posmatranim pojavama
3. logičkih i matematičkih koraka koji vode od ranijih ka kasnijim stavovima
4. ništa više - mnogi autori naglašavaju da ovo „ništa više“ znači da naučni pojmovi ne smeju
da imaju išta više osim ova tri pojma.

Psihologija i operacionalizam su izjednačavani sa učenjem logičkih pozitivista, koji su bili

poznati kao tzv. Bečki krug. Oni su insistirali na empirijskim kriterijumima značenja naučnih
pojava. Naučno su besmisleni oni pojmovi koji se ne mogu verifikovati, odnosno zasnovati na
objektivno posmatranim činjenicama. Na taj način su logički pozitivisti izbacili iz nauke sve
metafizičke i spekulativne pojmove, ali i sve pojmove koje sadrže hipotetičke, još
neproverene oznake.

Smatrano je da strogo pridržavanje operacionih principa onemogućava uopšteno

generalizovano znanje. Druga zamerka prema operacionalizmu je bila da se svi naučni
pojmovi ne mogu definisati operaciono. Treća primedba je bila istorijska osuda u izvesnom
smislu ortodoksnog operacionalizma. U spoju sa biheviorističkim kriterijumima naučne
objektivnosti operacionalizam se sveo na odbacivanje svih psiholoških pojmova zasnovanih
na introspekciji, zbog čega su čitave oblasti psihologije bile godinama zapostavljene.

Džon Votson

Votson navodi da je psihologija po bihevioristima čisto objektivna, eksperimentalna grana

prirodne nauke. Njen teorijski cilj je predsviđanje i kontrola ponašanja. Introspekcija nema
nikakav bitan deo među njenim metodama zbog čega Votson zaključuje da je došlo vreme
kada psihologija mora da odbaci svako pozivanje na svest, jer mentalna stanja ne trebaju da
budu predmet posmatranja zbog problema koji na njima počivaju. Razlog tome, je činjenica
da ne postoji nikakva garancija da mi svi mislimo na istu stvar kada upotrebljavamo
određene pojmove kao što su svest i priroda sadržaja svesti.

Votson je napao staru psihologiju izjednačavajući funkcionalizam sa strukturalizmom,

pokušavajući da sam nađe novi pristup psihologiji. On jasno ističe da je pishologija nauka o
ponašanju, a ne introspektivno istraživanje svesti, potpuno objektivna eksperimentalna
grana prirodne nauke. On sasvim jasno kaže da nema nikakve razlike između istraživanja
ljudskog i životinjskog ponašanja i da će nova psihologija da odbaci sve mentalističke
koncepte i da upotrebi samo pojmove koji su vezani za ponašanja, pre svega stimulus i
govor. Votson zaključuje da je cilj psihologije predviđanje i kontrola ponašanja. Tražio je i da
se u potpunosti izbace svest i mentalistički pojmovi i da se prestane upotreba introspekcije,
što je bilo različito u odnosu na funkcionalizam. Iako je obacivanje mentalizma,
mentalističkih pojmova i introspekcije bilo revolucionarno i novo za psihologiju tog doba, ovo
se ipak smatra negativnim delom Votsonovog manifesta. Votson navodi da su objektivne
metode istraživanja jedino prihvatljive, a to su sledeće metode: posmtranje sa i bez upotrebe
instrumenata, metod uslovnog refleksa, metod verbalnog izveštaja i metod testiranja.

Sigmund Koh je razlikovao tri faze u razvoju biheviorizma:

1. klasični biheviorizam (1913. – 1930.)
2. neobiheviorizam (1930. – 1950.)
3. neo-neobiheviorizam (od 1950. do današnjih dana)

Votson je objasnio svoje interesovanje za rad sa zivotinjama time što on sam mrzi da služi
kao subjekt, pa zbog toga ne primorava druge ljude na to, a i zato što ispitivajući životinje
ostaje blizak biologiji. On je naveo nekoliko primedbi o introspekciji, nalazi da su rezultati
dobijeni introspekcijom često veoma kontradiktorni, subjektivni, nepristupačni
posmatranjima, proveravanju drugih ljudi, što ne može biti naučni metod, jer naučni metod
zahteva da više posmatrača može istovremeno da posmatra pojavu što jedino može biti
objekivna naučna činjenica. Votson pritom nije vodio računa tome da bi izbacivanjem
introspekcije iz drugih oblasti psihologije kao što je opažanje dovelo do ogromnih
komplikacija. Čitav niz pojava koje proučava psihologija ovom metodom bi bio praktično
izbačen.

Nasuprot inrospekcionističkoj koncepciji, po kojoj verbalni izveštaji oslikavaju unutrašnja

mentalna zbivanja, bihevioristi ih koriste ili kao činjenice koje treba da se dovedu u vezu sa
drugim činjenicama ili kao osnovu za zaključivanje o skrivenim psihološkim procesima.
Votsonovi stavovi se ponekad nazivaju onotloškim odnosno metafizičkim biheviorizmom i on
u jednom trenutku počinje da u potpunosti negira postojanje svesti i tvrdi da je svest
„predpostavka“ ili zaostatak religije iz srednjeg veka.

Votson je neprestano insistirao na njegovoj S-R formuli ponašanja. Bihevioriste su se držale

pravila da li mogu pomoću mernog instrumenta da opišu ponašanje putem draži i odgovora.
Votson se interesuje i za periferiju organizma, jer ono što se u mozgu i organizmu dešava na
kraju se ispoljava na periferiji. Njega interesuju samo S-R veze i zakoni, što je koncepcija
ponašanja koja se naziva senzomotornom. Jedinica ponašanja je refleks i uslovni refleks, a
složeniji oblici ponašanja se svode na kombinaciju ovih jednostavnih jedinica.

Neobiheviorizam

Period neobiheviorizma Sigmund Koh je okarakterisao kao doba teorija. Votson se uglavnom
ograničavao na formulaciju osnovnih orijentacionih stavova i iznošenje osnovnih ideja
biheviorističkog naučnog programa. Međutim, njegov eksperimentalni rad je bio ograničen.
Drugi psiholozi su brzo nakon toga utvrdili da je ponašanje nije određeno samo spoljašnjim
dražima, već i unutrašnjim stanjima organizma. S obzirom da su odgovori eksperimentalnih
životinja i ljudi varirali, došlo je do zaključka da postoji neki faktor koji dovodi do značajnih
razlika u reakcijama na istovetne draži. Osnovni problem je bio kako to stanje ispitati.
Bihevioristi su to pokušavali da ispitaju preko posrednog saznanja unutrašnjih varijabli. To
predstavljaju organske ili O varijable objektivno definisane na osnovu predhodnih
(antecedentnih) uslova, što je predstavljalo novinu. Neobihevioristi unutrašnje stanje
organizma operaciono definišu na osnovu antecedentnih i konsekventnih varijabli.
Unutrašnja stanja po njima imaju status intervenišućih varijabli, što je dovelo do pomeranja
interesovanja pishologije sa periferije organizma ka njegovoj unutrašnjosti. Upravo preko
intervenišućih varijabli i operacionih definicija oni pokušavaju da obezbede objektivnost
naučnih pojmova i naučnih terorija.

Tolman je bio jedan od najpoznatijih neobiheviorista, zbog uvođenja mentalističkih termina

kao što su težnja, očekivanje ili kognitivna mapa. Ovi termini su bili operaciono definisani na
osnovu pojave ponašanja, što je zadovoljavalo biheviorističke naučne kriterijume. Tolman se
često označavao i kao kognitivni biheviorista zbog načina na koji je koristio mentalističke
pojmove, zanimljivo je i da je on prvi predložio intervenišuće varijable.

Intervenišuću varijablu je usvojio Klark Hal, ali većina drugih neurobiheviorista su je

izbegavali misleći da će tako izneveriti osnovnu ideju biheviorizma kao naučnog pokreta. U
istraživanjima je bio veliki naglasak na procese učenja, jer ih je bilo lako objektivizovati.
Votson i bihevioristi su uzimali uslovni refleks kao jedinicu ponašanja i smatrali su da se i
najsloženiji oblici ponašanja mogu na njega svesti. Za razliku od njih Hal je pokušavao da
otkrije zakone ponašanja pa njegov glavni teorijski pojam nije bio uslovni refleks, već niz
osnovnijih pojmova (jačina navike, potkrepljenje, nagon, nagonska draž). Tako su se
neobihevioristi nadali da će jednog dana da objasne i najsloženije oblike ponašanja, što se
nije desilo, ali su svakako složenije i bolje objašnjavali čoveko ponašanje od biheviorista.

Paralelno je Ruski fiziolog Pavlov kao i drugi fiziolozi (ruska fiziološka škola) su koristili
pojmove kao što su potkrepljenje, generalizacija, uslovna inhibicija i njima pokušali da
tumače ponašanje. Razlika između neobiheviorista i ruskih naučnika je u tome što
neobihevioristi tim pojmovima nisu fiziološko značenje već samo bihevioralno ili značenje
koje se tiče ponašanja. Njihov stav je molaran, što znači da se ne upuštaju u fiziološke
hipoteze.

Glavne karakteristike neobiheviorizma bi bile da se zahteva strogo operaciono definisanje

nučnih pojmova i šema S-R pretvara se u šemu S-O-R. U jednostavnim vidovima učenja
otkrivaju se najopštiji zakoni ponašanja. Introspekcija se i dalje odbacuje, a način na koji se
„verbalni izveštaj“ prihvata se zadržava. Još uvek se insistira da je spoljašnje ponašanje jedini
izvor naučnih činjenica u psihologiji.

Pošto cilj neobiheviorizma da uspe da objasni složene pojave nije ispunjen, biheviorizam se
imenio ka obliku koji Koh naziva neo-neobiheviorizam. Na to je i uticala činjenica da je
postalo apsurdno da se decenijama vrše istraživanja samo na životinjama, čime su
zanemarene oblasti pishologije kao što su opažanje, mišljenje, emocije i složeni oblici
motivacije. Tek povratkom čoveka u laboratoriju ovi procesi mogu biti istraženi. Neo-
neobiheviorizam karakteriše stav da svi pojmovi koje upotrebljava psihologija ne moraju da
budu neposredno ili potpuno operacionalno definisani. Apsurdna stvar u neo-
neobiheviorizmu bila je prihvatanje mentalističkih pojmova, ali i odbacivanje introspekcije.
Tako kada neo-neobihevioristi govore o doživaljaju emocije, oni to stanje pokušavaju da
istraže posredno, objektivno i sve zaključke tretiraju kao hipotetički konstrukt.

Smatra se da treba razlikovati Votsonov klasični biheviorizam od svih ostalih faza

biheviorizma. To se vidi u njegovoj knjizi „Biheviorizam“ u kojoj je naglašavao izvesnu vrstu
humanističke orjentacije društva, koja bi se zasnivala na shvatnju pojedinca da svoje
ponašanje može sam da kontrološe, što predstavlja socijalnu utopiju, jer prenebregava
osnovne karakteristike kulture i društva. Slično je prikazano i u njegovom poznatom
istraživanju „Studije malog Alberta“ gde pokušava da dokaže da postoji veoma malo
urođenih emocija kod deteta.

Nakon Votsona, razvoju biheviorizma je doprineo Skiner. On je pokušavao da zadrži

Votsonove ideje ali i da ih razvije, pre svega o karakteru teorija u psihologiji i da tako stvori
moderniji biheviorizam. Skinerov rad se može podeliti na tri dela:
1. njegov doprinos pihologiji učenja i nauci o ponašanju.
2. njegova varijanta biheviorizma koja se naziva radikalnim biheviorizmom
3. njegovo shvatanje o društvenim fenomenima.

Na pitanje „Da li su teorije potrebne u psihologiji?“, Skiner odgovara da nisu. On smatra da

teorija može da bude samo generalizacija naučnog znanja i da brojna istraživanja mogu biti
inspirisana, ali kada se ta teorija prevaziđe ili odbaci, onda ti skupljeni podatci postaju
irelevantni. Skiner zapravo umesto deduktivnih teorija nudi induktivne studije, koje u osnovi
predstavljaju rad pri kome se postavlja određen naučni problem i istražuje. Skiner smatra da
se samo u empirijskim studijama postavljanjem problema može doći do stvarnih naučnih
znanja. Pristalica je parametrijskih studija i njegov stav je da naučnik u psihologiji može da se
zove naučnikom samo ako istražuje, snima i varira uslove pod kojima se određeno ponašanje
vrši i ništa više od toga. Samo sigurna i pouzdana evolucija novih podataka može
predstavljati osnov nauke. Skiner je u svakom pogledu molarni psiholog i najdosledniji
biheviorista u odnosu na problem tipa teorija koji se koristi. Njega interesuju samo naučni
zakoni.

Američki psiholozi se nisu slagali s ovim jer su njih interesovali samo ponašanja pojedinih
životinja, a ne neki procesi, s druge strane njegovo učenje je bilo uticajno na neke oblasti iz
psihologije kao što je terapija, pa je tzv. Bihevioralna terapija ili terapija učenja, jedna od
direktnih posledica njegovog rada. Skinerov biheviorizam je radikalan, tj. nije prihvatao
postojanje metalnog procesa i govorio je da je značajno nešto znati o tome i nije negirao
vrednost introspekcije. Govorio je da se introspektivni izveštaji o našoj svesti i procesima u
stvari oni koji se odnose na unutrašnje draži i ponašanja, a ne razlikuju se od spoljnog
ponašanja. Ovo stanovište se naziva senzualizmom i nije baš bilo prihvatljivo jer bi značilo da
nema ni jednog sadržaja svesti koji pre toga nije bio opažen, doživljen ili kopija neke
percepcije.

Skiner je posvetio veliku pažnju problemu funkcije mentalnih stanja u objašnjenju ponašanja.
On je mislio da se samo u prošlosti ponašanja organizma mogu naći objašnjenja sadašnjih
ponašanja i da bismo dobili pun odgovor treba da znamo tri stvari: genetsko nasleđe
individue, istoriju njenog potkrepljenja i sadašnju situaciju. Te tri stvari spojene zajedno daju
objašnjenje ponašanja. Sedam godina kasnije u svojoj knjizi “O biheviorizmu” se odrekao
kauzativnog svojstva mentalnih stanja. On je to označio epifenomenalizmom, tj. da je svest
samo jedan epifenomen ili uzrok ponašanja i time je ušao u oblast duše i tela. Definisao je
biheviorizam kao “filozofiju nauke o ponašanju”.

Njegova knjiga S one strane slobode i dostojanstva bavi se temom pojedinca i društva. Knjiga
je proglašavana za jedan od najznačajnijih humanističkih radova u oblasti ljudskog
ponašanja, ali je isto tako bilo i dosta optužbi da Skiner brani totalitarna društva. I Skiner je
pokazao da se u oblasti učenja efektivno pokazalo samo potkrepljenje i nagrađivanje
određenih poželjnih oblika ponašanja vodi promeni ponašanja. Optuživan je da je protivnik
slobode čoveka, na šta je on odgovorio da su sloboda pojedinca i dostojanstvo čoveka dve
najviše zloupotrebljivane reči u savremenoj zapadnoj civilizaciji.

Hol i Lindzi svedoče o Skinerovoj širokoj naučnoj radoznalosti i hrabrosti da se odgovori na

mnoga pitanja na koja drugi nisu smeli i da je Skiner značajan za razvoj biheviorizma pre
svega zbog svoga potpunog zalaganja za induktivni tip teorije. Hol I Lindzi dalje tvrde da je
biheviorističko insistiranje na objektivnim metodama u psihologiji donelo značajan autoritet
psihologiji kao nauci i učinilo je bližom naukama koje potpuno koriste objektivne metode.
Najvažnije i najznačajnije postignuće biheviorista je bilo da oslobode američku psihologiju od
ograničavajuće tradicije kao i funkcionalisti i odbili su da budu ograničeni naukom o svesti.
Pod uticajem biheviorizma američka psihologija je pojačala potrebu da posmatra psihološke
procese u odnosu na biološke okvire, da postane svesna da je potrebno proučavati
organizam kao celinu i da prihvati činjenicu da se ljudska psihologija može proučavati i
metodama zoopsihologije. Iznad svega, biheviorizam je držao svoj zahtev da samo objektivno
znanje može da se upotrebi kao naučno.

Geštalt psihologija

Geštaltisti kroz višestruku kritiku odbacuju učenja prethodnih škola i stvaraju novi sistem.
Te kritike geštaltista nije pošteđen ni Maks Verthajmer, jedan od osnivača geštaltističkih
ideja. On upotrebljava izraz hipoteza snopa kako bi opisao ideju da se naše iskustvo sastoji
od skupa elemenata. Dalja kritika strukturalizma praktično počinje ovom prethodnom. Keler
smatra da elementarizam strukturalizma daje pogrešnu sliku naših unutrašnjih doživljaja i
načina na koji opažamo svet, već je protivrečan i našem neposrednom iskustvu o tome kako
izgleda svet koji vidimo i doživljavamo.
Druga kritika se takođe nadovezuje na prethodnu jer odbacivanje elemenata za sobom
povlači bespotrebnost zakona asocijacija koji te elemente povezuju a samim tim se treća
kritika odnosi na analizu strukturalista koja za geštaltiste daje produkte koji nisu isto što i
prvobitno iskustvo.
Četvrta se tiče hipoteze konstante sadržanoj u svim psihološkim teorijama do njihovog
vremena, po kojoj se pretpostavlja sda postoji striktna lokalizacija u čulnoj stimulaciji. Po njoj
postoji odnos jedan prema jedan između periferne stimulacije i neposrednog iskustva koji se
dublje proučava tek kada se javi razlika između ta dva.
Peta kritika je upućena fiziologiji koja po geštalstistima do njihvogo doba utiče na to da
psihologija pretpostavlja da je nervni sistem jedan komplikovan mehanizam pojedinačnih
provodnika što je izvanredno prilagođeno elementarizmu i asocijacionizmu.
Preteče geštalt teorije
Fizičar Ernst Mah je primetio da postoje senzacije psrostornog i vremenskog oblika – što
znači da se recimo određene geometrijske šeme uvek opažaju na isti način, bez obzira na
svoju veličinu. To navodi Maha da se zapita da li postoji još nešto u opažanju pored
individualnih razlika što dovodi do ovog fenomena.
Tek je austrijski filozof Kristijan fon Erenfelc pokušao da objasni ovu pojavu uvodeći dodatni
element geštalt kvaliteta koji čini našu percepciju specifičnom. Nalazi da je taj kvalitet atribut
našeg iskustva i da elementi poređani na određen način nisu u neposrednoj vezi sa njim.

Erenfelcova objašnjenja nisu bila dovoljna do pojave fenomenologije koju kao pojam uvodi
filozof Edmund Husler. On je u psihologiji video filozofsku metoda koja će filozofiu učiniti
čistom naukom. Fenomenologija je za njega deskriptivna nauka koja treba da pruži saznanja
o pojavama ljudskog iskustva koja su fundamentalnija od onih znanja koja povezuju pojedine
empirijske nauke.. Ona je metoda kojom treba pristupiti ispitivanju pojava i iskustava onako
kako su oni dati u svesti čoveka. Pravio je razlike između čiste fenomenologije,
fenomenološke psihologije i empirijske psihologije. Čista fenomenologija je najopštija
filozofska disciplina koja ispituje suštinske strukture svesti. Ali na nivou ljudskog iskustva u
celini. Fenomenološka psihologija ispituje psihološke pojave u njihovom subjektivnoom
aspektu, nezavisno od njihove osnove ili socijalnog konteksta. Za psihologe je važno da ona
ne mora da bude tako radikalna kao u njegovoj čistoj fenomenologiji. Fenomenološka
metoda se po Husleru može kombinovati sa eksperimentalnom metodom –
eksperimentalna fenomenologija je upravo osnova geštalt orijentacije u psihologiji. Sličnost
fenomenološke metode i u filozofiji i psihologiji se ogleda u primeni na pojave svesti i
uzdržavanje od svih predubeđenja pri posmatranju i opisu pojava. Tom drugom
karakteristikom se suprotstavlja introspekciji Vunta.
Savremeni psiholog Mek Gok fenomenolosku metodu psihologije definiše osnovu:

 predmeta fenomenološkog ispitivanja (pojave i iskustvo) po kome se razlikuje od

biheviorističkih metoda, a jednaka je sa introspektivnim postupcima. pojave se
moraju opisivati neposredno kako se javljaju u svesti i bez analize na sastvne delove –
čime se subjektivnost ponovo vraća u psihologiju
 metode koja je istinski nepristrasna – ograđena od teorijskih predubeđenja za razliku
od klasičnih oblika introspekcije

Stroboskopsko kretanje i formalno osnivanje geštalt psihologije

Keler govori o počecima geštalt psihologije opisujući pojavu da se vizuelni objekat, recimo
linija, na kratko pokaže na jednom mestu i neposredno posle toga na drugom (koje nije
previše udaljeno od prvog) posmatrač često ne vidi dva objekta već opaža pomeranje
jednog. Ova pojava da ispitanici vide kretanje koje je prozivod posebnog organizovanja
statičnih draži naziva se stroboskopsko kretanje.
Eksperimente sa ovom pojavom radi Maks Verthajmer i objavljuje ih pod nazivom Fi
fenomen 1912. godine – koji predstavlja formalni pocetak geštalt psihologije. U ovom
poduhvatu mu se uskoro pridružuju Kofka i Keler. Keler navodi kako Verthajmer istražuje
specjalne uslove u kojima dolazi do ovog fenomena što je novina s obzirom na to da se on
ranije smatrao iluzijom, neprihvaćenom percpetualnom činjenicom koja se podvodila pod
grešku posmatrača.
Ova trojica istraživača zatim otkrivaju da ovaj fenomen postoji i u slučajevima kontrasta boja,
što se takođe smatralo iluzijom u prethodnoj psihologiji. Konačno pokazuju da postoje
određene vrste sistematskih grešaka u opažanju koje uvek nastaju kada su draži složene na
određeni način – princip na koji je pre toga ukazao Erenfels ali ga nije eksperimentalno
istražio ili odgovorio na centralno pitanje odnosa između novog izgleda elementa i drugih
čulnih elemenata koji učestvuju u opažanju.
Osnivači geštalt psihologije
Formalni pokretač bio je Maks Verthajmer.
Kurt Kofka je za razliku od Maksa bio neka vrsta enciklopediste i pokušao je da primeni
princip geštalt psihologije na razvojnu psihologiju.
Volfgang Keler je u suštini najpoznatije lice ove škole, sedam godina je proučavao šimpanze i
objavio svest čovekolikih majmuna, pored toga bavio se naknadnim efektom figure.
Iako su sva trojica uživali akademski ugled u Americi, zbog dominatnog uticaja biheviorizma u
tom periodu geštalt psihologija na tim prostorima ne ostvaruje veliki uticaj. Geštaltisti su
zamerali bihejvioristima što su potpuno isključili pojave mentalnog života iz psihologije, koje
bi trebalo da budu njena osnova i ističu da bihejvioristi teže samo onome što je u skladu sa
njihovim ubeđenjima.
Deo – celina
Geštalt psiholosi iznose konstelacione faktore opažanja koji su imali zadatak da objasne pod
kojim uslovima mi uvek vidimo perceptivnu celinu. Od ofih faktora se obično navode principi:
blizine, sličnosti, dobre celine, dobre forme, pregnancije (težnje ka najjednostavnijoj
mogućoj strukturi, harmoniji i simetriji). Smatrali su da su ovi faktori urođeni i da oni uvek
bez obzira na iskustvo organizuju naš opažaj.
Geštalstisti za razliku od strukturalista imaju holistički pristup izučavanju opažaja i uviđaju da
se celina opažaja vidi kao njegova suština koja ide ispred njegovih delova. Ovaj princip
odnosa dela i celine u percepciji geštaltisti smatraju da je karakterističan za čitavo kognitivno
funkcionisanje – što čini odlučujući korak u izgradnji geštalt škole tj. sistema.
Produktivno mišljenje je knjiga na kojoj je Verthajmer radio poslednjih godina svog života u
kojoj se pita šta se to dešava kada mišljenje zaista počne da bude produktivno. Ova knjiga je
specifična po velikom izvoru materijala koji su u njoj upotrebljeni. U njoj postavlja isti
problem koji je genijalno rešio veliki matematičar Gaus kada je imao 6 godina, deci različitog
uzrasta što mu je omogućavalo da prati u kojim misaonim operacijama dolazi do pravih
koraka u rešavanju problema. To mu omogućava analiziranje psiholoških koraka od kojih
svaki predstavlja nov primer organizacije oko tog problema. Možda najzanimljiviji deo knjige
je glava u kojoj se Verthajmer bavi opisom koraka koje su Ajnštajna dovele do čuvene teorije
relativiteta. Analiza razgovora na tu temu između njih dvojice predstavlja Verthajmerov
pokušaj objašnjavanja kako je proces rešavanja problema sve samo ne slep i mehanički zbir
koraka.

Svest čovekolikog majmuna

Keler smatra da onda kada se istražuje ponašanje životinja, to uvek treba da budu životinje
koje su evolutivno bliske čoveku. Njegov petogodišnji eksperiment sa šimpanzama na ostrvu
Tenerife kao glavnu ideju ima pitanje da li šimpanze (kao naši najbliži biološki srodnici)
rešavaju problem na sličan način kao ljudi. On je smatrao da iako su u šimpanze nazadne u
odnosu na nas, i prave mnoge greške pri rešavanju jednostavnih problema, njihovo
ponašanje može da se dovede u vezu sa ljudima, jer i ljudi retko kad prvi put u životu
rešavaju jednostavne probleme i čak i kada reše mnoge složenije probleme, ne mogu da se
sete procesa koji ih je doveo do rešenja.
Keler je koristio različite metode u svojim eksperimentima:

1. metoda “zaobilaznice”- pred životinju se postavlja žičana ograda i meri se koliko joj je
potrebno da shvati da može da je zaobiđe, a ne da direktno prođe kroz nju (da je
sruši). Keler pokazuje da šimpanze najčešće ne mogu da reše ovaj problem i ističe da
je to zato što u većini prirodnih situacija životinji zaobilazni put nije prirodno rešenje
problema, jer u prirodnim situacijama zaobilazni put ne postoji. Ovakvi zadaci se
zasnivaju na slučajnom rešenju, a ne na promišljenju situacije.
2. upotreba oruđa- pred životinju se postavlja voće koje je van njenog domašaja I
različiti štapovi. Životinja prvo pokušava da dohvati voće, a kada ne uspeva, zapada u
stanje očajanja, I odustaje. Tek nakon određenog vremena, ona poseže za štapom I
uspeva da dohvati voće. Kada se problem ponovo postavi pred nju, ona ga rešava
brže.
Šimpanza se ponaša drugačije nego što to bihejvioristi pokazuju. Keler ističe da do
rešenja dolazi naglo. Šimpanza u stvari rešava problem slično čoveku, iznenadno,
gotovo “intuitivno”.

Geštalt psiholozi nisu u potpunosti ostali na nivou fenomenološke deskripcije, već su želeli i
da daju određene fiziološke osnove pojava koje su ispitivali. Oni zastupaju izomorfizam –
stanovište da se pojave koje se javljaju u svesti i telo vezuju, odnosno da telo mora da ima
neku ulogu u svesnim procesima. Keler tvrdi da postoji strukturna veza između svesnih
procesa i fizioloških procesa koji se nalaze u njihovoj osnovi.
Kritike upućene geštalt psiholozima

 pojmovi koje koriste su loše definisani (npr. perceptualna organizacija)

 koriste mnogo teorijskih pretpostavki, a postoji malo empirijskih potvrda tih
pretpostavki (ova kritika je donekle neosnovana jer mada geštaltisti ne predviđaju
pojave egzaktno, ipak jasno ukazuju na oblike ponašanja koji se javljaju u datoj
situaciji)
 upotreba termina polja
 nejasno je da li u eksperimentima geštalt psihologa postoji precizna kontrola uslova
(najčešće upućivana kritika)

Glavni problem koji je geštalt psihologija imala je bio sukob sa bihejviorizmom, zbog čega
ona nije zaživela u SAD-u.
Levinova teorija polja
Glavna obeležja teorije polja (polje je termin preuzet iz fizike, označava životni prostor):
 ponašanje je u funkciji polja koje postoji u vremenu kad se to ponašanje odvija
 počinje se od niza okolnosti kao celine u kojem se ponašanje odvija
 postoje sile, koje predstavljaju potrebe i one su u osnovi ponašanja
 pokušava teorijom polja da objasni dinamiku i sklop ličnosti, i da iskaže položaj
ličnosti u životnoj sredini
 životni prostor (polje) označava kao elipsu u čijoj sredini je čovek i tako prikazuje
psihološki prostor čoveka
 osnovna ideja je da je svet onakav kakvim ga opaža konkretna osoba
 postoji razlika između sveta po sebi i sveta kakvim ga opaža određeni pojedinac (ono
što je van psihološkog polja (odnosno životnog prostora) naziva se geografsko polje)
*kritikovan kao predstavnik idealizma u psihologiji
 životni prostor može da se širi i sužava, kada opažamo nove stvari ili gubimo
interesovanje za neke druge- odnos između pojedinca i sveta u kome živi dinamičan
 sve prepreke u psihološkom polju su fenomenološke, odnosno psihološke unutrašnje
prepreke

Levin se bavio problemom motivacije za koju koristi vektorsku teoriju – crta vektore koji idu
od pojedinca ka određenom cilju koji može biti pozitivno i negativno naelektrisan (na osnovu
teorije elektriciteta), jedni nas privlače, a drugi odbijaju (time objašnjava niz konfliktnih
situacija). Ova teorija predstavlja model, a ne teoriju koja može konkretno da predvidi
ponašanje pojedinca.
Iako sam nije bio geštaltista niti je sarađivao sa geštaltistima, Levin zastupa geštaltističke
stavove i smatra da je neposredni doživljaj početak svakog istraživanja I celina uticaja u
životnom prostoru.

Uticaj geštalt psihologije se ogleda u psihoterapiji i socijalnoj psihologiji (iako su geštaltisti

opisivali pre svega kognitivne procese)

VICBURSKA SKOLA
Osniva je 1896. Osvald Kilte koji se bavio misaonim procesima i njihovom voljna kontrola.
Ispitivani misaoni procesi ne mogu biti objašnjeni samo kao rezultat asocijativne povezanosti
slika. Ova škola uvod pojam bespredstavne misli – ideje da ljudi ne misle samo o onome što
direktno opažaju. Donela je veliki doprinos kognitivnoj psihologiji.

Psihoanaliza

Nesvesno pre Frojda

Uticaji, prema Lanselotu Vajtu:
1. Povećan interes za iskustvo pojedinca koje se ogledalo u romantičarskom pristupu
idejnom iskustvu, nemačkoj filozofiji prirode i razvoju psihologije kao nauke.
 2. Razvoj saznanja u biologiji (genetici, evolucionoj i razvojnoj biologiji) koji stavljaju veći
naglasak na organističke tendencije, volju koja se krije u osnovi racionalnog intelekta.
3. Uticaj istočnih tradicija, koje sa razliku od zapadne civilizacije stavljaju veći naglasak
na osećanje i emocije i koje nisu pokušale da odvoje svest o drugih fenomena.
Reč nesveno se prvi put javlja kod Plantera, a u njenoj popularizaciji su učestvovali Gete,
Šiler, Šeling. Ona se sve češće koristi kada se govori o pamćenju, opažanju, stvaranju ideja,
volji, imaginaciji, snovima, patologiji, terapiji. Lajbnic (u teoriji monada) zatim govori o pragu
svesti (i Herbart posle njega) i nesvesnoj mentalnoj aktivnosti – „aperceptivna masa“. Kant
govori o „mračnim“ i „jasnim“ opažajima. Deljano je zatim nesvesno opisivao Niče (čiji uticaj
Frojd nikada nije priznao), čije shvatanje se u velikoj meri poklapalo sa Frojdovim. Generalno:
nesvesno se pojavljuje kada se pojam individue stavlja u centar razmišljanja.
Rani uticaji
1. Profesori koji su predavali Frojdu su bili pod uticajem antivitalizma – orijentacije koja
je smatrala da se čovekov život može objasniti isključivo biološkim ili fizičkim i
hemijskim činjenicama. Ovaj pravac se javio kao odgovor na dotadasnje religijsko i
filozofsko poimanje sveta. Pa tako Frojdov kocept libida, nagonske energije koja opisu
praktično ceo psihički život, se može videti kao antivitalistički.
2. Frojdovo interesovanje u hipnozu koja je promovisala shvatanje da se duševna bolest
(npr. Histerija) može izlečiti bez lekova i instrumenata samo ličnim susretom i
komunikacijom terapeuta sa pacijentom.
3. Saradnja sa Jozefom Brojerom sa kojim je započeo praksu i napisao „Studije o
histeriji“ posle koje se sa njime razišao shvativši prevelik uticaj seksualnog u
formiranju histerija
Frojdov život
-1987 počinje samoanalizu koja mu pomaže da kritikuje dotadašnju psihijatriju i da praktično
razvije svoje psihoanalitičke ideje.
-1900. objavom Tumačenja snova formalno započinje psihoanaliza. Posle nekoliko godina
usamljenosti polako počinju da se održavaju sastanci kod Frojda u kući od kojih nastaje
Bečko psihoanalitičko društvo. Njegovi prvi saradnici- Jung i Adler su bili i prvi koji su ga
napustili.
-1909. Frojdov i Jungov govor na Klark univerzitetu na kome su prisustvovali Tičener, Katel,
Vilijam Džems igra veliku ulogu u propagiranju psihoanalize.
Problem je bio prenaglašavanje seksualnog. Psihoanalitički pokret se institucionalizuje,
stvara se časopis i centri za obuku psihoanalitičara.
Osnovne ideje psihoanalize
Naglašava uticaj rane seksualnosti u razvoju neuroza, pa tako u početku govori da su neuroze
nastale pre svega kao rezultat potiskivanja incestuoznog događaja u detinjstvu. Shvativši da
mnogi pacijenti nisu nikada imali takav doživljaj Frojd sve više govori ne da su ta iskustva
stvarna, već da su ona samo interpretacija događaja iz ranog detinjstva. Generalno, Frojd je
prvi koji neurozu shvata kao problem u funkcionisanju celokupne ličnosti, a ne kao neki
izolovani problem. Dete koje se rađa kao biće sa seksualnim fantazijama nije samo jedna
nova ideja već i istovremeno odbacivanje civilizacijskih normi koje su do tada važile.
Ključan trenutak razvoja deteta je oko pete godine. Osoba prolazi kroz psihoseksualne
stupnjeve razvoja: od oralnog, preko analnog (2. do 3. godine) i faličkog (oko 5. godine), i
posle perioda latencije (od 6. godine do puberteta) završavaju se genitalnim razvojem (11.
do 18. godine) – prvi pokušaj u psihologiji da se prikaže razvoj seksualnosti deteta. Čitav ovaj
razvoj se zasniva na ideji Edipovog kompleksa i libida- seksualnog nagona.
Rano shvatanja pokretača u čoveku (iako je Frojd govorio i o drugim nekim instinktima:
potrebim za kretanjem, gledanjem i sl.):
1. Nagon za očuvanje pojedinca.
2. Nagon za očuvanje vrste- libido.
 Često se blokira tokom razvoja čoveka. Ova seksualna energija i seksualnost počinju
da se generalizuju na bilo kakvo zadovoljstvo koje se odnosi na telesne funkcije, koje
je preko sublimacije počelo da se vetuje za osećanje nežnosti, zadovoljstvo radom,
prijateljstvom. Drugim rečima seks je počeo da se vezuje za pojam želje.
 Libido poseduje i „ekonomski“ aspekt: to je zatvoreni energetski sistem koji se
reguliše praktično zakonom održanja energije, i povlačenje libida sa jednog područja
ima konsekvence za organizam u celini. Dakle libido, koji nije neograničen, ima
svojstvo vezivanja i svojstvo premeštanja. Tokom razvoja deteta libido prolazi kroz
faze određene specifičnim autoerogenim zonama, a na njegov razvoj utiču: stavovi
roditelja, ponapanje deteta, efekti roditeljske brige, zabrane. Efekti ovih uticaja se
mogu u kasnijem životu videti u formi regresija, fiksacija, objektnih odnosa,
simptomskih formacija i karakterom ličnosti.
 Npr. Smeh može da bude posledica energije koja je preusmerena sa antisocijalnih
osećanja na ispoljavanje u jednoj potpuno drugačijoj formi kroz šalu i dosetku.
Kasnije shvatanje pokretača u čoveku (koje mnogi nisu prihvatili):
1. Instinkt života – eros.
 Obuhvata stari koncept libida i potrebe za samoodržanjem.
2. Instinkt smrti – tanatos.
 Unutrašnja potreba za destrukcijom i agresijom koja je usmerena pre svega na sebe
samog. Ova sila neprekidno radi u pravcu smrti i povratka čoveka u prvobitno
neorgansko stanje – oslobađa čoveka od tegoba života. Rad ovog instinkta se vidi u
prisilnim neurozama koje zatvaranjem ciklusa ponašanja tj pretvaranjem ponašanja
u seriju mehaničkih postupaka, gube ono što je osnovni atribut života – kreativnost.
Čovek može ovaj nagon da: erotizuje – poveže sa libidom, pri čemu može doći do
sadizma ili mazohizma ili da ga okrene prema drugima – novo objašnjenje
spoljašnje agresije (prema starom shvatanju spoljašnja agresija je imala korene u
oslobadjanju individue od osećaja krivice)
 Ako ne uspe da preusmeri ovaj nagon dolazi do samoubistva i drugih oblika
samodestrukcije.
 Jak uticaj Prvog svetskog rata na razvijanje ove ideje.
Nagoni se ponašaju po načelu zadovoljstva – teže da budu zadovoljeni u potpunosti i u istom
trenutku prilikom čega dolaze u sukob sa principima realnosti (civilizacijske i društvene
norme). Ove norme su u pojedincu oblikovane u formi super-ega koji predstavlja moralnog
cenzora u nama. Super ego se formira od straha od kazne zbog incestuoznih želja u najranije
detinjstvu. Generalno: super ego je predstavnik svesnih delova ličnosti koji su se postavili na
snažnim nagonskim tendecijama (nesvesnom) – id (ono), koje ne poznaje moral, dobro i zlo.
Id je zainteresovan samo na redukciju tenzije koju izaziva želja, pre svega seksualna. Ego je
svestan te realnosti i funkcioniše u odnosu na princip stvarnosti, ali ne može ni on
samostalno da funkcioniše bez id-a, koji mu daje snagu. Odnos ega i ida kao jahača i konja.
Sukob super-ega i ida se često nesvesno dešava, a opazive su samo spoljnje manifestacije
koje mogu da nam pomognu da prepoznamo taj sukob.
Dakle na ideji nesvesnog je izgrađena kompletna slika čoveka. Ona je za razliku od ranije
specifikovana: poseduje svoj razvoj, aspekte i u određenoj meri predviđa sukobe između
super-ega i ida.
Frojdova teorija je deterministička – svako ponašanje ima svoje vrlo jasne korene koji se u
analizi mogu utvrditi; pa je tako govorio da psihologija ima svoju fizičku i fiziološku stranu.
Paralelno sa teorijom Frojd je razvojao i terapiju, pa je tako veliki broj njegovih ideja
prositekao iz terapijske prakse.
Ono i Nad-Ja reprenzentuju uticaj pravilnosti,ja=aktuelni dogadjaji;svaki san
imasmisao;mehanizmi odbrane-iskrivljavaju realnosti kako bi se ona lakse i bezbolnije
prihvatala;model tenzija-redukcija,sva psih.sredstva kojima pojedinac stiti sebe od
frustracija,neprijatnosti,anksioznosti i gubitka samopoz.,deluju bez svesne odluke i volje
Prvi pobunjenici
1911. – odvajanje Alfreda Adlera

Jung
1913. – odvajanje Junga. Razlog: odbija da prihvati isključivo seksualnu etiologiju neuroza.
Svoja shvatanja naziva analitičkom teorijom. Ne napušta psihoanalitičke pojmove, već im
daje drugi smisao:
 Libido je neseksualnog karaktera (opšta životna sila)
 Postoje tri nivoa seksualnog razvoja:
1. Preseksualni (od 3. do 5. godine) karakteriše se ishranom i razvojem
2. Prepubertetski – odgovara Frojdovom periodu latencije i premu Jungu to je
pravi početak seksualnosti
3. Zrelost – od puberteta do kraja života.
 Edipov kompleks Jung tumači kao običnu primitivnu ljubav prema majci koja
obezbeđuje hranu za dete. Elementi seksualnosti se tek pojavljuju u prepubertetskoj
fazi.
 Kastracija je prema Jungu je samo simbolička i nema ništa sa stvarnnom kastracijom te
potiskivanje ima vrlo malu ulogu u Jungovoj psihologiji.
  Unutrašnji konflikt nije sukob primitivnih nagona i zahteva društva već je to konflikt
između različito razvijenih delova ličnosti.
 Nesvesno (prema Jungu):
1. Lično nesvesno: Nije samo ispunjeno potisnutim sadržajima koji su bili u
konfliktu sa moralnim aspektima ličnosti već sadrži i aspekte mentalnog života
koji su bili zanemareni tokom razvoja pojedinca. Sadrži i lična iskustva koje
pojedinac nije mogao da obradi na odgovarajući način ili ideje koje su od
početka bila zaboravljene.
2. Kolektivno nesvesno: nalazi se „ispod“ ličnog nesvesnog i sadrži kolektivna
verovanja i mitove ljudske vrste u celini.
3. Univerzalno nesvesno: najdublji deo kolektivnog nesvesnog koji dele svi ljudi.
Jungovi naslednici ovo shvataju kao čovekovo zajedničko životinjsko poreklo.
Potvrdu postojanja kolektivnog nesvesnog Jung nalazi u:
1. Neverovatnom jedinstvu tema u mitologijama različitih kultura.
2. U produženoj analitičkoj terapiji jedan simbol može da se pojavi mnogo puta, ali
postepeno biva sve više odvojen od pacijentovog ličnog iskustva i postaje sve
više vezan za prvobitne univerzalne sibole koji se nalaze u mitovima i
legendama.
3. U sadržajima fantazija psihotičkih pacijenata (naročito shizofrenika) obilno se
pojavljuju ideje (npr. Ideja smrti i ponovnog rodjenja) koje se nalaze u
mitologijama.
Centralno mesto kolektivnog nesvesnog: arhetip tj. teme koje se često pojavljuju. Arhetip je
unapred utvđeni način da se pojavljuju određene predstave i emocije. Arhetipske strukture
se nasleđuju sa razvojem mozga i predstavljaju psihički aspekt moždane aktivnost.
 Kritika antropologa: pripadnici svih kultura dele određena zajednička iskustva:
rađaju se i umiru, imaju roditelje, sunce i zemlja na njih utiču, imaju seksualne
želje itd.