1

RAZVOJ PSIHOLOGIJE ZAECI

Psihologija je izrasla iz dva korena: prvi je filozofija, drugi su prirodne nauke.
Uticaj filozofije
Nakon renesanse filozofija se razvijala u dva pravca: racionalizam i empirizam. Racionalizam
oznacava bezgranicnu veru u moc razuma; medju njima se razlikuju predstavnici dualizma
(Dekart), monizma (Lajbnic), panteizma (Spinoza). Empirizam naglasava senzorno iskustvo;
medju njima se nalaze predstavnici mterijalizma (Lok) i subjektivizma (Hjum).
Racionalizam
Dekart
Razlikovao je dve osnovne supstance: ekstenzivnu i deljivu materijalnu (res extensa) i
celovitu duhovnu (res cogitas). U coveku je razlikovao telo i dusu. Na telo je gledao kao na
masinu koja deluje prema mehanickim zakonima. Dusa je, sa druge strane, jedinstvena i kao
takva dozivljava, spoznaje i zeli. Ona poseduje slobodnu volju i slobodno bira medju
mogucnostima. Izmedju tela i duse postoji interakcija, i to samo u jednoj tacki: zlezdana
epifiza (u mozgu).
Njegova shvatanja o urodjenim idejama su uticala o urodjenim idejama su uticala na nativiste
(Hering i Stumpf), kao i na gestalt-psihologe, posto i jedni i drugi govore o ciniocima
opazanja koji nisu zavisni od iskutstva.
Spinoza
On je priznavao samo jednu supstancu koja je istovremeno i materijalna i duhovna. Na
prirodu coveka je gledao detreministicki. Slobodu je video u spoznaji nuznosti, a u
spoznajnom procesu prvenstvo je davao razumu. Iako je kritikovao Dekartove urodjene ideje,
potcenjivao je culno iskustvo. Do prave spoznaje se dopire intuicijom. Pisao je o osecanjima
ambiavlentnosti, konfliktima, te ga smatraju jednim od prethodnika dinamske psihologije.
Lajbnic
On je izgradio sistem objektivnog idealizma pod nazivom monadologija. Stvarnost se sastoji
od monada, vecnih, nedeljivih bica, koja su srediste samoaktivnosti. One nisu aktivne usled
vanjskih uzroka. Izmedju monada nema interakcije jer one ne uticu jedna na drugu. Medju
njima postoji samo sklad. Svaka monada odrazava celu vasionu. Monade se razvijaju tako sto
im se bistri svest. Stoga je nesvesnost samo relativna i moze postati svesnost. Covekova dusa
je svesna monada, dok se telo sastoji od golih monada nejasne svesti. Izmedju tela i duha ne
postoji interakcija, ali postoji sklad zbog harmonije izmedju monada. Lajbnic je jedan od
utemeljivaca psihofizickog paralelizma, po kojem dusa i telesan zbivanja teku uporedu ne
uticuci jedno na drugo. Za psihologiju je posebno znacajno njegovo razlikovanje razlicitih
nivoa svesnosti. Svojim shvatanjem samoaktivnosti uticao je na gestalt-psihologiju,
psihologiju akta, humanisticku psihologiju.
Kant
Razlikovao je nespoznajnu stvar po sebi, o kojoj nista ne znamo, i svet pojava, koje su sadrzaj
iskustva. Svet pojava ne odrzava stvarnost po sebi, vec stvarnost kakva je za nas. Saznavanje
je ograniceno usled apriornih culnih i umnih formi, odnosnno kategorija koje su uslov
spoznaje. Glavne forme culnosti su prostor i vreme. Kantova filozofija je uticala na
psiholoske teorije i sisteme koje govore o apriornim ciniocima opazanja ili misljenja, kao sto

su Brentanova i Stumpfova fenomenoloska psihologija, kao i gestalt-psihologija. Kant je bio

jedan od prvih koji je govorio o covekovom ja kao o fenomenu u ljudskoj svesti koji je stvar
po sebi. Tom idejom je uticao na psihoanaliticare, neoanaliticare i humanisticke psihologe.
Empirizam
Lok
Najvise je uticao na karakter i pravac razvoja psihologije krajem XIX veka. Covekova dusa je
tabula rasa na koja se utiskuju iskustva. Njegovo gledanje na dusevnost je bilo izrazito
elementaristicko. Osnovne jedinice su ideje, koje mogu biti jednostavne i kompleksne.
Elementarne ideje su ideje secanja i predstave. Izvoriste ideja je dvostruko: senzacija (culno
iskustvo) i refleksija (unutrasnje iskustvo koje omogucava spoznaju vlastitih dusevnih procesa
i pruza nam ideje o idejama). Refleksija uvek sledi senzaciju. Jednostavne ideje imaju
primarne kvalitete, koje pripadaju predmetima, i sekundarne, koje su zavisne od subjekta
posmatranja.
Za psihologiju je posebno vazna njegova teorija o asocijacijama. On je razlikovao simultane i
sukcesivne asocijacije. Njeogva je filozofija posebno uticala na asocijativu i strukturalnnu
psihologiju V. Vunta, a kasnije su ideju asocijacionizma prihvatili i bihejviorizam i
refleksologija.
Lok je osnivac doktrine asocijacionizma, koja pocinje od Aristotela, a nastvaljaju je D. Hartli,
Dzems Mil, Dzon Mil, Dz. Herbart.
Hartli je nastojao asocijacijama dati fiziolosko objasnjenje. Priznavao je dva asocijativna
zakona: zakon kontigviteta i zakon ucestalosti. Dzems Mil je prizanvao samo jedan zakon
zakon kontigviteta. Dzon Mil je autor mentalne hemije. Ponovo je vratio zakon ucestalosti, i
ukljucio i zakon slicnoti i intenzivnosti. Herbart je pisao i podsvesnim predstavama i pragu
svesti.
Logicki pozitivizam
Lokov empirizam se u XX veku razvio u logicki pozitivizam, po kojem je osnova saznanja
covekovo iskustvo. Kao metod zagovarali su indukciju. Osnovni problem kojim su se bavili
jeste verifikacija teza.
Uticaj prirodnih nauka
Od prirodnih nauka na psihologiju su uticale fizika, astronomija, fiziologija, medicina
(psihijatrija, posebno) i biologija (teorija evolucije).
Fizika
Uticaj fizike je bio vise posredan nego neposredan.
Isak Njutn se bavio proucavanjem boja i sa subjektivnog stanovista i otkrio tri zakona
mesanja boja.
Znacajniji je, ipak, posredni uticaj. Fizika je razvila eksperminetalni metod te je dugo
vremena bila metodoloski uzor psihologiji.
Astronomija
Astronomija je znacajna za psihologiju zbog proucavanja individualnih razlika u vremenu
reakcije. Iz astronomije dolazi podsticaj da se vreme reakcije meri i da se ljudi razlikuju po
tome, kao i da kod istog coveka se vreme reakcije razlikuje u razllicitim trenucima. Besel je
prvi otkrio individualne razlike. Astronomi su potom ppokusali pronaci lokaciju zastanaka, a
Besel je zakljucio da je uzrok u istovremenom delovanju auditivnih i vizuelnih podrazaja, te
da dolazi do interferencije. Hartman je vec tada utvrdio da pripremljenost skracuje vreme
reakcije.

Vremenom reakcije je nakon astronoma prvi poceo da se bavi holandski fiziolog Donders,
koji je utvrdio jednostavna vremena reakcije za jednostavne podrazaje. Razvio je teoriju da bi
se ona mogla oduzimati od vremena potrebnog za neke slozenije procese i da bi se na taj
nacin mogla dobiti cista vremena za psihicke procese.
Fiziologija
Ona je izvrsila najveci uticaj na psihologiju.
Miler je otkrio pet vrsta nerava, odnosno senzornih organa, kojima odgovara pet vrsta oseta.
Razvio je teoriju specificne energije nerava svaki nerv je nosilac specificne energije, a
svaki oset zavisan iskljucivo od specificne energije odredjenog nerva, bez obzira na prirodu
podrazaja. to je vodilo daljim istrazivanjima koja su utvrdjivala centar specificnosti oseta.
Miler je smatrao da je smesten u perifernom nervu.
Helmholc je predvidjao jos specificniju perifernnu specijalizaciju.
Kasnija istrazivanja nisu potvrdila periferne teorije. Nervnni impulsi su jednaki nezavisno od
receptora iz kojeg poticu, te je razlike u modalnosti senzornih dozivljaja nemoguce objasniti
razlikama u funkcionalnosti nerava.
Ni Miler ni Helmholc nisu iskljucivali mogucnost da se senzorni centri nalaze u mozgu.
Psihijatrija
Razvoj psihijatrije je tekao paralelno sa razvojem psihologije te bi ga trebalo razmotriti.
Hipokrat (V i IV vek p.n.e.) je dusevne bolesti smtrao telesnim i prepisivao dijetu i seksualno
uzdrzavanje.
U srednjem veku je njegovo ucenje bilo zaboravljeno i sa dusevnim bolesnicima je postupano
kao sa opsednutima djavolima, a metode lecenja su bile surove, jer se smatralo da ce se na taj
nacin djavo isterati iz tela.
Pinel je krajem XVIII veka oslobodio bolesnike lanaca i okova, otvorio prvu bolnicu i
naredio osoblju da se sa njima ponasaju kao sa bolesnisima, a ne kao sa zivotinjama.
Sarko je dusevne bolesti takodje smatrao bolestima tela, ali je kasnije dodao i psiholoske
cinioce.
Krepelin je krajem proslog veka dusevne bolesti klasifikovao u posebne grupe. Svaku bi
bolest odredio na osnovu skupine simptoma, nazvane sindromima. Smatrao je da svaka bolest
ima sindrom, poreklo i ishod. Tumacio ih je organskim uzrocima.
Biologija
Najveci uticaj na psihologiju imala je teorije evolucije Carlsa Darvina. Sledece njegove
postavke su uticale na psihologiju:
Prvo, Darvin nije pisao samo o fizickom razvoju zivotinje i coveka, nego i o razvoju
psihickih funkcija. Psihicko mu je bilo deo fizickog.
Drugo, njegovo shvatanje zivotinjskog ponasanja bilo je antropomorfno
Trece, Darvin je izmedju zivotinja i ljudi video samo kvantitativnu razliku. Nije vodio
racuna o kvalitativnim razlikama izmedju zivotinja i coveka: radi i govor, kao i svest i
socijalnost. Stvaralacki rad i govor ukazuju na razlikovanje izmedju spoljasnjeg sveta i
sopstvenog ja.
Cetvrto, najveci utiicaj na psihologiju darvinizam je izvrsio svojim poimanjem
prilagodjavanja. Ziva bica se svojim reakcijama prilagodjavaju na sredinu, cime se
odrzavaju u borbi za opstanak.
Peto, javljaju se razlike u prilagodjenosti medju pripiadnicima iste vrste, pri cemu
prilagodjeniji opstaju. To je uslovilo pojavu diferencijalne psihologije.
Svojom teorijom je Darvin citavo covekovo ponasanje sveo na prilagodjavanje, a pri tome je
zanemario covekovo prilagodjavanje sredine njemu tj. menjanje sredine, koje se razlikuje od
prilagodjavanja okolini.

ZAKONITOSTI RAZVOJA PSIHOLOGIJE

U stogodisnjem razvoju psihologije pojavilo se pedesetak vecih skola, i veliki broj manje
obuhvatnih shvatanja. Nekoliko je uzroka za pojavu takve raznovrsnosti shvatanja:
Zametke mnogih psiholoskih skola mogu se naci u filozofijii pre Vunta, koj aje bila
raznolika, te odatle i raznolika shvatanja o predmetu psihologije.
Drugi je razlog to sto je psihologija jos uvek mlada nauka i nije se otarasila svih decijih
bolesti.
Subjektivnost njenog predmeta proucavanja pojave svesti se ne mogu posmatrati
naisti nacin kao i pojave u prirodnim naukama
Metodoloske suprotnosti najcesce su povezana sa poimanjem predmeta.
Psihologija se razvijala duz mnogih dimenzija koje oznacavaju poimanje predmeta i metode
(subjektivnost-objektivnost). Psihologija se razvijala u dve vrste pravca:
1. stalni pravci promene teku uvek u istom smeru duz dimenzija zbog cega se razvojne
faze ne ponavljaju;
- jedan od stalnih pravaca je prelazenje sa pitanja STA, na pitanja KAKO i ZASTO;
- drugi je postepeno sirenje predmeta psihologije prvo je bila usmerena na senzorne
procese, zatim na probleme ucenja i pamcenja, pa na motivaciju i licnost, danas se
razvija i ekoloska psihologija, koja pojedinca porucava zajedno sa sredinom.
2. promenljivi pravci promene koje teku na oba pola dimenzija; desavalo se da je u
jednom momentu preovladavala jedna strana, u drugom druga, a nekad cak obe
istovremeno. Pokazalo se da za svakim razvojnim usmerenjem ide protivrazvoj u
suprotnom smeru. Stare ideje se stalno vracaju, ali uvek u novom, izmenjenom oblliku, te
se o razvoju ne moze govriti kao o kretanju u krugovima, vec pre o kretanju po
spirali. Razliciti autori su navodili razlicit broj i razlicite dimenzije po kojima bi se pratio
razvoj psihologije. Marfi navodi 4: (1) struktura0funkcija, (2) deo-celina, (3)
kvalitativnost-kvanitativnost, (4) eksperimentalni-statisticki postupak. Koan je izvrsio
istrazivanje na istoricarima psihologije i pomocu faktorske analize izdvojio 6 faktora: (1)
subjektivizam-objektivizam, (2) holizam-elementarizam, (3) transpersonalna-personalna,
(4) kvantitativnost-kvalitativnost, (5) dinamicnost-staticnost, (6) endogenicotegzogenicnost. Nasao je i dva faktroa drugog reda: sinteticka-analiticka i funkcionalnastrukturalna. Votson je izdvojio cak 18 dimenzija.
Jarosevski je kritikovao ove dimenzije kao staticne i istrgnute iz istorijskog toka. On
predlaze da se skole procenjuju preko inavrijantnog jezgra koje cine kategorije, principi i
problemi. Oni bi sacinjavali mrezu u kojem bi se onda odredjivao polozaj svake skole
ponaosob.
Na razvoj nauke uticu mnogi cinioci, medju njima i licnost naucnika. Medju vaznijima je i
duh vremena tj. drustveno-istorijske prilike u kojima se nauka razvija.

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOLOGIJE

U filozofiji nauke postoji niz pristupa, rivalskih teorija koje objasnjavaju istroijski razvoj
nauke. Ovde su prikazana tri:
- tradicionalni pristup (Boring)
- pristup R. Votsona
- pristup T. Kuna

Tradicionalni pristup
Razvitak nauke je linearan, predstavlja nagomailavanje, akumuliranje znanja. Ovaj pristup
nije univerzalan jer 1) postoji problem koji perzistira, 2) neke teorije se pokazu potpuno
pogresne (geocentricni sistem).
Boring razlikuje dve koncepcije u okviru ovog pristupa:
1. naturalisticka nauka je proizvod duha vremena; vise naucnika u jednom periodu dodje
do istog otkrica, nezvisno od pronalazaca (duh bihejviorizma je odgovarao duhu
pozotvozma S. Radonjic)
2. personalisticka nauka je delo velikih ljudi (da nije bilo Njutna nauka ne bi bila ono sto je
danas; pre Frojda i posle Frojda).
Boring, najveci istoricar psihologije, implicitno je za drugu koncepciju. On razvoj psihologije
deli u tri perioda:
1. filozofski od Dekarta do Fehnera (1650 1850). Osnovno je pitanje stanje duse
ontolosko pitanje.
Dekart najvise znacajnih ideja se pojavljuje u periodu prve polovine XVII veka. Dekart
je empirijski istrazivao culo vida, reflekse. Najznacajnije je njegovo objasnjenje odnosa
dusa-telo. Njegov dualizam je obelezio psihologiju i do danas. Razlikuje res extensa (to
delimicno sa zivotinjama prvi je tako detaljno opisao reflekse, samo objektivne metode,
ekstraspekcija) i res cogitas (po tome se covek razlikuje od zivotinje covek se definise
po sposobnosti misljenja, introspekcija). Dekart nije prvi dualista, ali je prvi koji to
dosledno sledi isticuci potrebu primene odgovarajucih metoda.
Fehner prvi metodolog, prvi sistematski pristup u psihologiji (paralelizam)
2. sistematsko-institucionalni od Vunta do MekDugala (1850 1923) period formiranja
skola i prvaca. Osnovno pitanje je kako istrazivati svest, dusu,pitanj metode to je
epistemolosko pitanje.
3. Faktografsko-specificni (cinnjenicki) od Tolmana; nagomlivanje cinjenica: ima
mmnogo ppojedinacnih teorija ali malo sistema (npr. pavlovljeva teorija uslovljavanja
tesko da se moze primeniti van klinicke prakse; sa druge strane, Frojdova psihologija
preseca skoro sve probleme psihologije ucenja, percepcije itd.)
Vudvort nauka pocinje sa pitanjem sta, sto je karakteristicno za anticku filozofiju. U
psihologiji tome odgovara strukturalizam. Drugo je pitanje kako funkcionalizam.
(strukturalizam i funkcionalizam razlika je u naglasku na elemente ili funkcije svesti S.
Radonjic). Ppitanje zasto nas uvodi pravo u psiholoska pitanja.
Robert Votson
Svaka nauka je rukovodjena nekim bazicnim problemima. Postoje perzistentna pitanja koja se
javljaju u istoriji psiholoije. Trazeci odgovore koji su davani na ta pitanja dobicemo istoriju
psihologije. Navodi 18 problema, koji predstvaljaju bipolarne kategorije:
1. svesni nesvesni mentalizam
2. objektivizam subjektivizam
3. determinizam indetreminizam
4. empirizam racionalizam
5. funkcionalizam strukturalizam
6. induktivizam deduktivizam
7. mehanicizam vitalizam
8. molekularizam molarizam

9. monizam dualizam
10. kvantitativno kvalitativno
11. idiograsko nomotetsko
12. periferizam centralizam
Razliciti pravci se na petostepenoj skali ocenjuju po svakoj osobini. Ovakav pristup
omogucava da se govori u jednom kontekstu i da se porede skole i sistemi (sistem skupina
ideja; skola misli se na autore).
Jaresevski definise kategorije kao opsti eksplikativni, teorijski, empirijski i istorijski
konstrukt u psihologiji.
Tomas Kun
Njegova teorija je uzdrmala tradicionalno shvatanje. Postoje ne samo vecita pitanja, nego i
stagnacija i pad u nauci. Daje novu koncepciju razvoja nauke. Dva kljucna pojma su
paradigma i normalna nauka. Paradigma je slozen pojam. Ima naucni apsekt (kao
doominantna opste vazeca teorija), filozofski (kao uspesna metafizicka spekulacija koja
naukama pruza model-probleme i model-resenja) i socioloski aspekt (kao skup
opsteprihavcenih merila). Krtierijumi postojanja pradigme: a) stepen slaganja naucnika i b)
opstost. Normalna nauka je preovladjujuce normalno stanje nauke. Ona je istrazivanje cvrsto
zasnovala na nekoj paradigmi koja pruza psnovu za nekriticnu naucnu praksu. Ljudi u nauci
prihavataju jedno odredjeno uverenje, odredjen metodoloski okvir. Drze se modela koji im
pruza sigurnot da je njihov rad produktivan, naucan. Vremenom se nagomilavaju cinjenice
koje ta naucna praksa ne moze da objasni. Dolazi do krize u nauci i do naucnih revolucija.
Naucne revolucije su retke i neuobicajene epizode u nauci. Nova paradigma zamenjuje staru,
pri cemu je nova nesvodiva na staru. Kad mogucnosti razvoja u okviru jedne paradigme
pocnu da se iscrpljuju, onda dodje do neuspeha u normalnoj aktivnosti resavanja problema.
Nzucnici postaju svasni postojanja raznih nepravilnosti, sto je preduslov za novu promenu.
Prelazak sa paradigme u krizi, na novi je kratak, on se ne odvija korak po korak, jer nije
rezultat kritickog misljenja (logika i argumenata), vec je rezultat preobracanja i mora da se
odigra skokovito.
Po Kunu, psihologija nije nikad imala jedan opsti model, nije paradigmatska, vec pre
predparadigmatska.
Zamerke Kunu:
1. Margaret Masterman paradigma se upotrebljava na puno razlicitih nacina. Ona navodi
21 znacenje paradigme, koja se mogu svrstati u tri osnovne grupe:
a) vrsta metafizicke ideje (ontolosko shvatanje vise nego naucno)
b) sociolosko znaceje (grupa ljudi koja veruje, insitucija)
c) konstruktivisticka paradigma (opste naucno odredjenje)
2. Votkins a) Kun tvrdi neodrzivu tezu da je prelazak na novu paradigmu isto sto i
pronalazenje nove pradigme (sto je dugotrajan i slozen proces), b) paradigma moze da se
pojavi i pre nego sto se kriza razvila, a moze samo da izazove krizu, a to je Kunovom
tezom o dominirajucoj paradigmi unutar normlane nauke iskljuceno.
3. Poper metodoloska zamerka monopolski polozaj vladajuce paradigme u normalnoj
nauci iskljucuje postojanje dve ili vise paradigmi stovremeno, ili dve ili vise rivalskih
teorija
4. Postoje i drugi izvori i krize (pored gomilanja pitanja na koja paradigma nema odgovor)
koje Kun ne pominje: a) promena same realnosti (u drustvenim naukama), b) teorijski
pritisak (ne samo empirijski).

5. Dominirajuca paradigma u normanoj nauci se prema Kunu ne moze korigovati. Medjutim,

naucnici vrlo cesto vrse modifikacije i ispravke da bi otklonili jedan broj protivrecnih
cinjenica. Nemoguce je kritiku sasvim iskljuciti iz normalne nauke.
6. Moze se desiti da nova pardigma dohvati staru, nadvisivsi je (kao Ajnstajnova teorija u
odnosu na Njutnovu).
VECITI PROBLEMI PSIHOLOGIJE
Po nekima je glavna karakteristika psihologije da ima tzv. vecite probleme.
M. Verthajmer "Osnovna pitanja u psihologiji": psihologija ima 10 dilema, fundamentalnih
teorijskih problema. Proucavati psihologiju znaci govoriti o tim problemima.
To su:

Problem prirode coveka

Problem slobode
Problem odnosa dusa-telo
Problem odnosa subjekat-objekat
Problem odnosa urodjeno-steceno

Ad (1) Problem prirode coveka

Shvatanje da postoji borba izmedju dobra i zla prisutno je u religiji. U vezi sa tim postavlja se
i pitanje o coveku: Kakva je ljudska priroda - da li je on dobar ili rdjav? Da li je to stvar
opsteg opredeljenja ili istrazivanja?
Kao sto i u dijagnostikovanju, i pored svesti o manama i zamkama kategorisanja,
pribegavamo kategorisanju radi boljeg snalazenja, sporazumevanja i dostizanja izvesnog
stepena naucnotsti, tako postoji i potreba za opredeljivanje za jedan opsti koncept - pojam
ljudske prirode.
Postoje razlicit uglovi posmtaranja ovog problema.
(a) odnos hedonizam- altruizam:
hedonisticke idejej javljaju se jos iz antickog doba, ali su one ppovezane sa pesimistickim
poimanjem covekove prirode. Sa druge strane je altruizam. Dz. S. Mil je resio problem
rekavsi da je dobro ono sto je dobro za vecinu.
Postoje tri oblika hedonizma:
- hedonizam proslosti: zastupaju ga Torndajk, koji svoj zakon efekta definise kao
ucvrscivanje prethodno izvresene radnje usled zadovoljstva koje je sledi; i Hal- jedna draz
i reakcija moraju biti pracene redukcijom nekog nagona da bi se njihova veza ucvrstila.
Dakle, zakljucujemo, prosla (ne)prijatna iskustva objedinjuju nase ponasanje.
- Hedonizam sadasnjosti: ovo je najcesca verzija hedonizma. Glavni predstavnici su Frojdprincip zadovoljstva (covek i svesno i nesvesno tezi za zadovoljenjem nagona i ta teznja
predstavlja jednog od najsnzanijih pokretaca aktivnosti. Dalje, Bentam je dao
hedonisitcku teoriju po kojoj je takodje osnovna pokretacka snaga nastojanje da se
postignu zadovoljstva i da se izbegne bol. Levin-ov covek nastoji da produzi aktuelna
zadovoljstva.
- Hedonizam proslosti: protestantska etika- radi danas da bi ti sutra bilo bolje (ovo je
prisutno u velikoj meri i kod studenata koji uce dana da bi sutra mogli da rade, ali je
pitanje da li je to hedonizam ili mazohizam). Maslov bi takodje mogao da se svrsta u ovu

grupu zbog svoje teroije o hijerarhiji potreba- covek mora da zadovolji nize potrebe u
hijerarhiji da bi uopste pozeleo da zadovoljava vise.
Hedonosticku koncepciju coveka su kritikovali mnogi autori smtrajuci da s ne moze
celokupno ljudsko ponasanje objasniti teznjom za zadovoljstvom. Cinjenica je da covek
nastoji da zadovolji svoje potrebe i da je bice uzitaka lai to nije jedina detreminanta njegovog
ponasanja. Cime bi se objasnilo ponasanje jednog coveka koji se baca u reku da bi spasao
jednog decaka koji je upao u vodu. A pri tom je veoma mala verovatnoca da ce izaci ziv
odatle jer je dete upalo u vir a covek slabo pliva. To je jedna moguca situacija i ne moze se
objaaniti osecanjem zadovoljstva nakon izvrsenog cina, jer je pitanje da li ce biti tog posle.
Prema tome, egoizam, licni interes i teznja za zadovoljenjem ne mogu biti jedini princip
objanjenja ni individualnog ni drustvaenog ponasanja, jer pored njih postoji i ljubav prema
drugima, simpatije prem njima kao i snaga koja pokrece ljude a koja nije vezana za
zadovoljenje nagona.
(b) covek se moze proucavati naucno- covek se ne moze proucavati naucno:
U okvire ove dileme je ukljucen i jedan paradoks: oni koji su smatrali da je covekova priroda
rdjava, smatrali su i da se moze proucavati naucno, a oni koji su smatrali da je dobar smatrali
su da ne moze.
Hobs- covek je po prirodi rdjav, dok Ruso kaze da nije vec je izvor u rdjavom drustvu.
(c) dobra ili rdjava nagonska struktura:
Kod Frojda postoje obe vrste nagona i one nisu a priori ni dobre ni rdjave. Samim tim i covek
moze biti i dobar i rdjav. Karen Hornaj: postoje razlicite taktike kojima covek izlazi na kraj sa
svojim okruzenjem i osecanjem izdvojenoti i besposmoscnosti. Ona govori o tri potrebe koje
se razvijaju kod coveka u vezi sa drugim ljudima: potrebe od (nezavisnost), prema (ljubav) i
protiv (moc) ljudi. One pretstvaljaju podlogu za unutrasnje sukobe. Jedna osoba je u stanju da
pomiri sve tri potrebe u svojoj strukturi, dok kod neuroticara preovladjuje jedna. Sukob nije
urodjena tendencija vec izrasta iz drustvenih uslova.
Ad (2) Problem slobode
Covek zrtva- covek gospodar svoje sudbine
a) pitanje slobode naseg ponasanja- (in)detrminizam
Kod Dekarta je klasican problem: zivotinje naziva automatima, a covek ima res cogitasima slobodu volje. Sloboda- kontrola je vestacka dilema. Pravo pitanje je koliko i gde.
Ako postoji apsoltuna sloboda volje onda nauka o coveku nije potrebna, jer ne postoje
pravilnosti ponasanja. Ipak, posotoje odredjene pravilnosti, covekovo ponasanje je barem
delimicno detreminisamo pa stoga zakonito i predvidljivo. To je tzv. parcijalni
determinizam. Postoji i shvatanje o potpunoj determinisanoti ponasanja (to povlaci za
sobom problem odgovornosti). Sartr: covek ima slobodu izbora.
b) neki sukob posmatraju kao sukob licnost-sredina:
P/A: Covek je odredjen svojom najranijom istorijom i sredinom. Ego-psihologija:
naglasava svesnost, slobodu izbora.
c) odnos kognicija- motivacija:

Covek svesno odredjuje svoje ponasanje. Egzistencijalisti: covek je bice koje ima slobodu
izbora. Naspram toga stoji shavatanje da je covek u vlasti nagona i ranih iskustava, te
civek nema slobodu izbora.
d) odnos emitovano- izazvano ponasanje:
Skiner: govori o emisiji ponasanja (vec postojecih, naucenih ponasanja koja su izazvana
odredjenim stimulacijama)njegov covek je slobodniij nego Pavlovljev (klasicno
uslovljavanje) ili Torndajkov (instrumentalno uslovljavanje).
e) odnos reaktivnost- proaktivnost:
Covek je po bihejvioristima reaktivno bice, a po humanistima proaktivno bice koje se
samoaktualizuje.
Ad (3) Problem odnosa dusa-telo
Ovaj problem pretsatvlja najtipicniji i najvazniji problem. Postoje tri moguca stanovista, i u
okviru njih jos poneke podvrste:
a) monizam (materijalisticki i idealisticki)
b) paralelizam
c) dualizam (ontoloski i metodoloski)
Ad a) Helmholc je ortodoksni materijalista. Po njemu, cak i ono sto je mantalno ima za
osnovu materijalno. U psihologiji monizam dovodi do odricanja mentalizma jer je materija
primarna. To stanoviset zastupa i Votson koji nastoji da ozivi tu ideju. To je tzv.
epistemoloski inspirisan monizam. Ontoloski biheviorizam skida svest.
Levin: neki ga navode kao ortodoksnog idealistu.
Ad b) Mentalno i fizikalno su dva aspekta jedne stvari. Spinoza: dusa i telo su dve strane
novcica. Fehner: dusa i telo su dva aspekta iste stvari, izmedju njih je logaritamski odnos
(postoji zakonit odnos izmedju promena u psihickom i fizickom svetu).
Ad c) Svest je bitno drugacija od tela. To su dve supstance. Dekart deli svet na dve supstance:
res cogitas i res extensa. To stavra potrebu za dve vrte metode. Shahter obara DzejmsLengovu teoriju emocija, smatrajuci da je u dozivljavanju emocija vazna i obrada fizioloskog
signala.
Vecina psihologa su po ovom pitanju interakcionisti ili paralelisti, ali ima ih dosta i sa
monistickim, materijalistickim stavom (zato sto su mnogi dosli u psihologiju iz
materijalisticki orijentisanih nauka).

Sukob dusa- telo u psihologiji:

Idealisti- materijalisti: stara psihologija ima i materijalisticka gledista iako govori o

idejama. Kelijeva, Rodzersova i Maslovljeva teorija su mentalisticke, pa cak i Levinova.
Tek bihevioristicki poduhvat je pravi materijalizam.
Introspekcija (fenomenoloska metoda)- objektivne metode:
Funkcija- struktura: ulovno strukutralizam lici na materijalizam a funkcionalizam na
idealizam.
Redukcionizam- neredukcionnizam: tretiranje odnosa dusa-telo zavisi i od toga da li
cemo se pri objasnjavanju zadrzati na visem, psiholoskom nivou (gestaltizam), sto je
izrazita antiredukcija, ili ce se vrsiti redukcija (asocijacionizam). Uslovno, redukcionisti

10

zastupaju vise materijalisticke pozicije, a neredukcionisti vise idealisticke. Redukcionizam

u psiholgiji je pitanj gde lezi prava priroda pojava. Uvek se svodi na osnovnijeelementarizam. U psihoogiji je to svodjenje na fiziologiju. Dosledni redukcionizam je
neprihvatljiv. Oni koji ostaju na nivou psihologije nisu nuzno neredukcionisti. Vunt i
Ticener (proucavanje elemenata svesti) su predstavnici subjektivnog elelmentarizma.
Votsonova osnovan jedinica ponasanja je uslovni refleks te je to objektivni
elementarizam. U oba slucaja postoji redukcia tj. svodjenje slozenijih pojava na manje
slozene, bez obzira sto su i te manje slozene vezane za psihologiju.
Molarno (neredukcionizam)- molekularno (redukcionizam): vidi Radonjica.
Bitropsko stanoviste- sociotrosko syanoviste: prvo nastoji da se bavi telom- fizioloski
psiholozi, drugo tezi da se bavi dusom, te ima uporiste u sociologiji i antropologiji
(neofrojdisti). Citava psihopatolgoija je ljuljanje izmedju ove dve orijentacije. Ove dve
orijentacije se toliko razlikuju da cesto dolazi do nemogucnoti komuniciranja medju
njima.

Po Verthajmeru, problem dusa- telo je fundamentalan u psihologiji i oderdjuje sustinu,

definiciju coveka, metodologiju izucavanja, terminologiju. Psiholozi retko otvoreno
zauzimaju poziciju. Po nekima je to filozofsak dilema pa psihologu nije ni potrebno da se
odlucuje. Smtra se da ce programi vestacke inteligencije da rese problem.
Ad (4) Problem subjektivnost- objektivnost
Uopsteno govreci, oni koji se bave dusom su subjektivisti, koriste subjektivne metode, oni
koji se bave telom su objektivisti, koriste objektivne, naucne metode. Psihologija je nastala
kao nauka koja se bavi subjektivnim procesima. Objektivne metode je vode tome da se bavi
predmetima koji je ne interesuju.
Ovo je u stvari podklasa problema odnosa dusa-telo.
Psihologija se mora koristiti subjektivnim metodama: od Vunta do gestaltista koristile su se:
fenomenoloski metod (krece se od neposrednih sadrzaja svesti), sve varijante psihoanaliticke
tehnike ostaju na nivou subjektivne metode, eksperimentalni metod (sadrzi subjektivno kada
ispitanik izvestava o svojim dozivljajima).
Ad (5) Problem steceno-urodjeno
(a) Razvojna psihologija: determinizam moze biti prisutan i kod onih koji veruju u steceno i
kod onih koji veruju u nasledjeno. Niko ne negira da su vazni i jedan i drugi faktor, samo
je pitanje opredeljivanja tj. preteznog delovanja. Votson: pretezni enviromentalistaDajte mi zdravo dete i napravicu od njega sta hocete. Ovo ubedjenje ne izlazi iz
njegovog ucenja (ranog biheviorizma). Ponasanje se moze proucavati bez obzira na
urodjeno ili steceno. Biheviorizam je u pocetku bio nerazvojna koncepcija coveka (vise
strukturalisticki, a manje razvojne promene)
(b) Inteligencija: Bertovi radovi sa blizancima
(c) Problem ucenja nasuprot sazrevanju: npr. opazanje trece dimenzije; Barkli- empiristicki
(dozivljaji prostora i vremena nisu dati nezavisno od iskustva, vec se iz njega izvode.
Atomisticki model asocijacionista i osnovne ideje strukturalista bile su bliske ovom
pristupu dozivljavanja prostornosti i trajanja); Kant- nativisticki (opazanje prostorne i
vremenske dimenzije je urodjeno, a nase pojedincano, individalno iskustvo se samo
smesta u te kategorije.).

11

U psihologiji ucenja se ukida ova dihotomija uvodjenjem pojma kriticnog perioda razvoja
(najpovolljniji period za razvoj odredjene funkcije, ako se propusti ta funkcija se nikada nece
razviti do nivoa do kojeg je mogla da se razvije da je sa vezbanjem poceto u tom periodu).
Ova dilema se postavlja na savim nov nacin. Steceno odredjuje u kom se obliku javlja
urodjeno, a steceno moze biti samo u okvirima urodejnih sposobnosti (eksperimenti Risena,
Blejkmora i Kupera- ireverzibilna adaptacija korteksa na neki oblik).
Gestaltisti su u pocettku imali izrazito nativnisticku orijenaticju. Kasnije su svoj stav ublazili,
smatrajuci da na opazanje uticu vrednosti, ocekivanja, cak i sama praksa opazanja.
Psihologija je uglavnom na strani stecenog. Mozda je zato Jungova teorija bila dugo
odbacivana. Ajzenk (Zlocin i licnost) smtra da postoji urodjena tendencija kriminalnog
ponasanja- ekstremna hereditarnost.
Covek ima visoke kapacitete ucenja te je nemoguce da se priroda tako poigrala sa njim da
ipak upravlja urodjeno covekom.
Redukcionisticko objasnjenje: pojave i zakone jedne nauke objasnjavamo cinjenicama i
zakonima druge.
Konstruktivisticko objasnjenje: i eksplanans i eksplanandum se nalaze u istom naucnom
domenu.

SISTEM U PSIHOLOGIJI
Sta psiholoski sistem treba da bude?

Sistem je siri i obuhvatniji od teorije

Obuhvata vise teorija, kao i cinjenice i zakone jednog naucnog domena
Sistem sve komponente objedinjuje i daje im logicko jedinstvo, organizaciju i strukturu

MekGok definise psiholoski sistem kao koherentna i obuhvatna, ali fleksibilna organizacija i
intrepretacija cinjenica i specificnih teorija.
Izgradnja sistema podrazumeva postojanje 1) dobro utvrdjenih cinjenica i specijalnih teorija, a
predstavlja, 2) logicki doslednu organizaciju cinjenica i teorija. U okviru svakog sistema
svaka cinjenica dobija najpotpunije objasnjenje.
Psiholoski sistem mora da zadovolji jos neke zahteve ili kriterijume. Kriterijumi
psiholoskog sistema su (po MekGoku):
1. treba da da definiciju predmeta psihologije (ponasanje, svesne pojave ili jedinstvo svesnih
pojava i ponasanja)
2. osnovni postulati treba da budu eksplicirani i jasno odredjeni (postulati su najopstije
naucno metodoloske pretpostavke; obicno nisu dobro eksplicirani)

12

3. trebalo bi da budu jasno odredjena vrsta cinjenica kojima se nauka bavi i u vezi sa njima
odrede njene metode (introspekcija, ekstrospekcija, subjektivne ili objektivne, kvalitativne
ili kvantitativne, molarne ili molekularne)
4. sistem bi trebalo da zauzme odredjen stav u pogleduu odnosa duha i tela (materijalisticka
resenja, idelaisticka, prelazni oblici, pokusaji da se problem zaobidje psihofiziologija)
5. trebalo bi da bude odredjen princip povezivanja pojava (konekcije)
6. trebalo bi da bude princip selekcije drazi i odgovora (organizam ne reaguje na sve drazi
koje deluju na njegova cula, a isto tako iz celokupnog repertoara mogucih odgovora samo
se neki izvrsavaju)
5 i 6 kriterijum su konkretne prirode, za razliku od drugih koji predstavljaju opste zahteve.
Ovi kriterijumi odredjuju opstu FILOZOFSKO-PSIHOLOSKO-METODOLOSKU
ORIJENTACIJU:
filozofska o odnosu duha i tela, definicija predmeta psihologije, osnovni postulati (4,1,2)
psiholoska definicija predmeta i vrsta cinjenica (pojava), osnovni postulati, principi
povezivanja i selekcije (1,2,3,5,6)
metodoloska vrsta psiholoskih cinjenica od kojih zavisi metod proucavanja (3)
Na ovoj opstoj osnovi treba da se vrsi organizacija i interpretacija cinjenica i specijalnih
teorija. Nabrojani kriterijumi odredjuju opsti pristup nauci i orijentacione stavove u
psihologiji.
Sta su psiholoski sistemi realno bili?
MekGok (1953): U psihologiji nema dovoljno utvrdjenih cinjenica i posebnih teorija da bi se
izvrsila zahtevna logicka organizacija i intrepretacija (ni danas se stvari nisu radikalno
izmenile). Ako je tako, sta su onda psiholoski sistemi bili?
Edna Hajdbreder: u odsustvu pravog znanja psiholoski sistemi su sluzili umesto tog znanja.
Marks i Hilks: psiholoski sistemi su ukazali na prvac naucnicima u ispitivanju svoje oblasti.
Prema tome, sistemi su:
imali funkciju usmeravanja naucnih napora u odredjenom prvacu
odredjivali predmet izucavanja, a time i
opste metode istrazivanja
sadrzavali su i elemente metateorije tj. teorije o tome kako teorija treba da izgleda.
S obzirom na to da su to pre opsti filozofkso-psiholosko-metodolski orijentacioni stavovi,
nego organizacija i interpretacija cinjenica i specijalnih teorija, takvim opstim orijentacijama
vise odgovara naziv PSIHOLOSKE SKOLE ili PSIHOLOSKI PRAVCI (Vudvort).
Sta su psiholoski sistemi danas?
Interes za sisteme izgleda trenutno u oseci. Granice pojedinih sistema nisu vise tako ostro
ocrtane. Psiholozi se danas pre orijentisu na izvesne minijaturne sisteme (organizaciju i
interpretaciju cinjenica i teorija jedne uze naucne oblasti).od teorije se danas sve vise zahteva
ne samo da su u stanju da objane jednom otkrivene cinjenice, vec da predvidjaju cinjenice.
Tezi se preciznosti predvidjanja, pa se sve cesce primenjuju merenje i matematika.
Sta je danas sa klasicnim sistemima psihologije?
Marks i Hilks: psiholoski sistemi su mozda mrtvi, ali njihovi ostaci su jos uvek sa nama. A to
su:
- izvesni orijentacioni stavovi
- izvesni opsti metodolski stavovi
- izvesna filozofija nauke

13

PSIHOFIZIKA
Psihofizika predstavlja psvu psiholosku disciplinuu u razvoju empirijske psihologije. To je
ujedno prvi sistematski pokusaj sistematskog prooucavanja psiholoskih problema
kvantitativno, merenjem odgovora i eksperimenatalnom metodom. Zacetnici psihofizike su
Veber i Fehner.
Fehner se zanimao za filozofska pitanja i u tu svrhu je i izvodio svoje eksperimente u okviru
psihofizike. Za njega je psihofizika bila nauka koja ce objasniti odnos izmedju duha i materije
uopste, a taj odno je pokusao raspkesti na primeru coveka. U praksi se ogranicio na ispitivanje
proucavanje kvantitativnih odnosa izmedju podrazaja i oseta. On je nastavio istrazivanja koja
je zapoceo Veber.
Veber je otkrio da dve tacke na kozi moraju biti dovoljno udaljene jedna od druge da bi ih
ispitanik osetio kao dve, inace ih opaza kao jednu. To je tzv. prag dve tacke. Potom je
utvrdjivao odnos izmedju jedva primetnih razlika (diferencijalni pragovi). Ako zelimo neki
podrazaj povecati upravo za toliko da promeniti za odgovarajucu proporcionalnu vrednost
koja je konstantna, nezavisno od intenzitetu osnovnog podrazaja. to je Veberov zakon.
Fehner je nastavio Veberov rad. Smatrao je da svakoj jedva primetnoj razlici odgovara
odredjena psiholoska jedinica i da su sve psiholoske jedinice subjektivno medjusobno
jednake. Odnos izmedju intenziteta oste i intenziteta podrzaja prati logaritamsku funkciju.
Druga pretpostavka na kojoj je utemeljen Fehnerov zakon jeste subjektivna istovetnost oseta
koji odgovaraju diferencijalnim pragovima. Posto je svaki oset upravo primetan, on na skali
osetljivosti ozncava uvek jednak skok.
Kasnije je Stivens fomrulisao tzv. subjektivnu psihofiziku smatrao je da da ispitanici mogu
neposredno utvrditi i intenzitet oseta i brojcane vrednosti.
Kasnije je razvijena i teorija detekcije signala po kojoj bi pragovi trebalo da budu zavisni od
promenljivih kriterijuma ispitanika i spontane aktivnosti u organima.

14

STRUKTURALIZAM
Strukturalizam je prvi sistem koji je stvoren i iz kojeg su se razvili svi ostali. Po Vudvortu,
prelazak sa pitanja STA na pitanje KAKO predstavlja prelazak iz strukturalizma u
funkcionalizam. Prvi grcki filozofi pitali su se sta moze covek, pa nabrajaju njegove
sposobnosti. Sledece pitanje je kako covek vidi, kako pamti. Po Vudvortu, strukuturalisticki
pristup je imanentan pocetku svake nauke. Na pocetku svake nauke treba napraviti inventar.
Samo delimicno je u pravu: treba i kategorisati, pa tek onda treba doci do kriterijuma za
kategorizaciju.
Nazive strukturalizam i funkcionalizam je uveo Ticener polazeci od jedne uzgredne
Dzemsove primedbe. Prvim nazivom oznacio je svoju psihologiju, a drugim suparnicku
koncepciju. Svoju psihologiju je nazvao i egzistencijalnom, posto ona opisuje samo ono sto u
svesti postoji, egzistira (nema veze sa kasnijom egzistencijalistickom psihologijom), te se i
zove klasicna introspektivna psihologija.
Znacaj strukturalizma u psihologiji
a) prvi je dao psihologiji naucni izgled- postala je samostalna nauka, odvaja se od filozofije
i metafizike.
b) Posluzio je kao prvi test introspektivne metode- sistematski e isprobava kao jedini metod
psihologije.
c) Izazvao je niz kritika- njegova osnovna vrlina je sto ga niko ne voli (heuristicka vrednost)
Tvorac strukturalizma je Vunt (1832-1920). U Lajpcigu je 1879 osnovao prvu psiholosku
laboratoriju i primenio u njoj eksperimentalni pristup za proucavanje svesti. Po Boringu, to je
najveci dogadjaj jer je znacilo da se svest moze eksperimentalno proucavati. Vunt je bio lekar.
principi fizioloske psihologije je temeljna knjiga koja je predstavljala osnov njegovog rada.
I pre njega je koriscena introspekcija- Fehner, Helmholc,- ali tek kod njega postaje osnovna
metoda. Ipstivao je refleksne, instinktivne reakcije, svest, moci organizma. Jedan je od
osnnivaca socijalne fizioloske psihologije. Ispitivao je cerebralne procese (misljenje),
elemente (njegova psihologija naziva se egzistencijalnom zato sto izgleda kao da njeogvi
procesi imaju zasebnu egzistenciju). Za Vunta naucno je jednako eksperimentalnom.
Ticener je najdosledniji vuntov ucenik i nastavljac. Amerikanci se upoznaju sa strukturalnom
psihologijom preko njega. Izbacio je iz psihologije razvojnu, zoo-psi, i psihopatologiju. Posle
njegove smrti nestaje strukturna psihologija uglavnom zbog uske definicije psihologije, zbog
cega nema nikakve primene. Ali je izazvala niz kritika sto je pomerilo naucnike sa mrtve
tacke.
Ticener je bio opsednut idejom o jedinstvu nauka (to je prihavtio od Maha): sve nauke moraju
da podju od jednog iskustva coveka, samo sto razlicite nauke zauzimaju razlicit odnos prema
tom iskustvu. Glavni naucni metod je opservacija, dok je u psihologiji to introspekcija, zbog
prirode predmeta kojim se bavi. Psihologija izucava iskustvo zavisno od subjekta koji ga
dozivljava a fizika nezavisno. Ova razlika izmedju psihologije i fizike se izrazava u zahtevu
za izbegavanjem greske drazi.

15

Strukturalna psihologija ima tri cilja:

Analiza svesti na sastvne elemente (sta)
Otkrivanje zakona koji upravljaju povezivanjem tih elemenata (kako)
Dovodjenje u vezu tih elemenata svesti sa biolosko-fizioloskim cinjenicama koje im leze
u osnovi (zasto)
On se zalaze za odvajanje ciste svesti. Eksperimentalna psiholgija mora biti cista, ne sme
biti primenjena. Primenjena nauka je kontradiktorna.
Pokusavajuci da podvuce razliku izmedju psihologije i fizike, Vunt je rekao da psihologija
izucava iskustvo zavisno od subjekta koji ga dozivljava (neposredovano iskustvo, opazajno,
culno), a fizika i ostale nauke nezavisno od subjekta (poredno, pojmovno, zakljuceno). Zato
govori o gresci drazi- pri introspekciji treba eliminisati prethodna znanja tj. objekat i
znacenje. Pitanje je da li je moguce eliminisati gresku drazi. To je pitanje mogucnosti
komunikacije jer je objekat je to sto sjedinjuje nasa mentalna stanja. Koji je onda kriterijum
izjednacavanje subjektivnih dozivljaja: zato se uvodi i obuceni introspektivni posmatrac
(trenirani da odvoje svesni dozivljaj od objekta) i strogo kontorlisani uslovi u kojima se vrsi
introspekcija. Ticener je skoro iskljucivo radio u laboratoriji (imao je kontekstualnu terojiu
znacenja: znacenje zavisi od konteksta u kojem se pojavljuje u svesti).
Razlike Vunta i Ticener: Ticener dodaje jos dva atributa Vunotvim atributima svesti:
protenzitet, prostornost, voluminoznost i atenzitet (jasnoca).ticener odbacuje Vuntovu
trodimenzionalnu teroiju osecanja i sveo je na jednodimenzionalnu.
Vuntovi protivnici:
Franc Brentano (akt psihologije): psiholozi bi trebalo da proucavaju ne samo strukture
svesti, vec i aktove, cinove svesti, usmerenost svesti. Svest je uvek usmerena na nesto,
intencionalna je, pri cemu njen sadrzaj nije toliko vazan (Becki univerzitet).
Karl Stumpf. Bio je glavni Vuntov takmac. Osnovao je rivalsku laboratoriju u Berlinu.
Empirijske pretpostavke strukturalne psihologije:
Postoje tri elementa svesti koji se ne mogu dalje redukovati:
a) senzacija (elementi opazanja)
b) predstava (elementi ideja)
c) osecanje
- bespredmetne misli (Virburzani; Ticener ne prihvata, Vunt im se ostro suprotstavio zbog
pokusaja da eksperimentalno ispituju misljenje)
a osnovni atributi tih elemenata su sledeci:
a) intenzitet (Vunt)
b) kvalitet (Vunt)
c) atenzitet (jasnoca; Ticener)
d) protenzitet (trajanje; Ticener)
Razlika izmadju senzacije i predstave je uglavnom kvalitativna: predstave su manje zive,
manje intenzivne i siromasne detaljima.
Elementi svesti nisu staticne jedinice, vec procesi i sacinjavaju mozaik u perceptu.
Strukturalizam kao sistem

16

Definicija psihologije
Analiticko istrazivanje, generalizovanje (nema individualnih razlika) svesti odraslog (nema
razvoja), normalnog (nema patologije) coveka (nema zoopsihologije) putem introspekcije.
Iz ovoga se vidi koliko je ogranicen program strukturalne psihologije.
Osnovni postulati: nisu jasno izreceni
a) zadatak psihologije je proucavanje svesti Dzemsov opis toka svesti
b) svest se moze proucavati empirijski
c) introspekcija je osnovna metoda
Priroda podataka:
Subjektivni, kvalitativni i molekularni
Osnovni podaci moraju da se ostvare introspekcijom u eksperimentalnoj situaciji. Izrazen je
problem objektivnoti podataka.
Odnos dusa telo:
Shvatanje o paralelizmu tela i fizioloskih procesa (Vuntov psihicki paralelizam postoji niz
psiholoskih, svesnih pojava i niz njima paralelnih fizioloskih promena; o prirodi tih odnosa
odgovor treba da da filozof, a ne naucnik). Ticener: u iskustvu se sjedinjuju i dusa i telo.
Princip veze elemenata svesti:
Zakon asocijacija
Princip selekcije elemenata:
Na osnovu paznje koja je svedena na senzornu jasnocu.
Kritika strukturalizma
1. definicija psihologije je preuska (Ticener se cak nije bavio ni fiziologijom)
2. ostaje pitanje: kada se otkriju elementi ponasanja, na koje oblike ponasanja oni navode?
Kada se dobiju elelmenti svesti sta onda sa njima?; Ticenerovi elelementi nemaju veze sa
prostorom i vremenom, znaci da je previse analitican.
3. Najcesce je kritikovan metod. Pozicije kritika ceti nisu eksplicirane
- sama introspekcija ne valja i treba je odbaciti ili
- introspekcija nije dovoljna
Najcesce primdbe introspekciji:
- retrospektivnost
- remeti emocije jer sam cin introspekcije menja dozivljaj
- razlicite laboratorije su dobijale razlicite rezultate
- postoji veoma veliki broj pojava koje se ne mogu ispitati introspekcijom
4. eliminise spoljno ponasanje
5. artificijelnost strukturalnog modela
6. Dzems je prvi postavio pitanje kakva je funkcija elemenata svesti
Boring: strukturalizam je mratav, a ono sto je bilo pozitivno u njemu je apsorbovano u druge
oblasti psihologije kao nauke. Ali postoji vise gledanja na sudbinu strukturalizma i da li su
neke njeoge ideje ostale neizmenjene do danas . psihologija se ne moze lisiti koriscenja iskaza
subjekta o unutrasnjem dozivljaju i shvatanje da je nase psihicko strukturirano ostalo je i do
danas. Pijaze svoju teoriju naziva razvojni strukturalizam. On je jedini koji je spojio razvoj i

17

strukturu. Po nejmu to je opsti stav koji postoji u razlicitim naukama (u tom smislu
strukturalizam nije nestao).
Definicije pojma strukture (Rot):
1. strukture su samodovoljne: o njima se moze govoriti ne pozivajuci se ni na sto drugo.
2. Nuzna svojstva:
- totalitet: struktura je celina, nezavisna od onoga u cemu se nalazi, samodovoljna je;
elementi je odredjuju , a ona njima daje znacenje; svi elementi su podredjeni zakonima
strukture /gestaltizam: gestlt je totalitet, moze se reci da je gestaltizam moderan oblik
strukturalizma/)
- transfomracije: celina stalno struktutira svoje elemente (ocigledan neistorijski stav, nema
razvoja)
- autoregulacija: sposobnost strukuture da sama utice na sebe; celine su konzervtivne, teze
da se zatvore, izoluju, nista spolja ne deluje.
Strukturalisticka psihologija nije dosla do Pijazeovog pojma strukture jer ne pominju
kognitivne aspekte svesti, ne govore o transformacijama i mozda neto govore o autoregulaciji.
Slicnost modernog i Ticenrovog strukturalizma je u neistoricnosti modela. Moderni
strukturalizam vodi poreklo iz savremene lingvistike: jezik se posmatra kao jedan zatvoren
sistem, a u njemu je sadrzana istorija razvoja. Prisutan je sinhronijski aspekt posmatranja
pojava (objasnjavanje elemenata u odnosu na celinu). Dakle, ne moraju se procavati svi
elementi, vec ako se istraze neki mogu se poznavati i drugi jer su deo istog sistema. Jezik je
njadistinktnija odlika coveka, pa se u okviru njega mogu naci i pravila za druga covekova
ponasanja.
Strukturalna antropologija: Klod Levi Stros proucava drustvo primtivne zajednice pomocu
lingvistickih modela.

FUNKCIONALIZAM
Osnovna razlika izmedju funkcionalizma i strukturalizma je ta sto se drugi bavi pitanjem
STA, a prvi i pitanjem i KAKO i ZASTO.
Najcesce pitanje u vezi sa funkcionalizmom postavlja se pitanje da li je to skola, sistem ili
neka vrsta stava, prvenstveno metodoloskog pa tek onda teorijskog.
Funkcionalna psihologija je jos uvek nauka o svesti ali je ona i nauka o ponasanju. Ne
posmtra svast izolovano od uslova pod kojima se javlja i funkcija koje vrsi u adaptaciji.
Funkcionalista zeli da ispituje mentalne procese kao aktivnostii koje imaju prakticne
posledice. On je primarno zainetresovan ne na sadrzaje svesti, vec za njene funkcije.
Razlika koje se javljaju medju funkcionalistima su velike, te se ne moze govoriti o
jedinstvenom sistemu.
Pretece funkcionalizma

18

Carls Darvin: uticaj njegove evolucionisticke teorije je ocigledan. Psihicki procesi

osposobljavaju organizam da se prilagodi uslovima spoljasnje sredine, fizicke i socijalne
(svest u celini kao i posebni psihicki proces). Svest se javlja onda kada urodjeni i
automatizovani mehanizmi nisu dovoljni. Dakle, ona se javlja onda kada se pojavi nov
problem- sinonimna je sa adaptacijom na nove situacije.
Ser Frensis Golton: sposobnosti su prvenstveno delo nasledja. Interesovao se za
individualne razlike i uticao na Katela (mentalni testovi). U funkcionalizmu je ostala
ideja o razlikama.
Romanes i Morgan: odredjuju odnos izmedju coveka i zivotinje tj. odredjuju kojih
principa se treba drzati u interpretaciji ponasanja zivotinja u odnosu na coveka
(komparativni metod). Iznose poznati Morganov kanon stednje koji kazuje da se mora
izbegavati antropomorfizam: aktivnosti zivotinja ne treba visim psiholoskim
sposobnostima, ako ih je moguce objasnjavati sposobnostima koje stooje na nizem
stepenu psiholoske evolucije. Njihov komparativni metod je preovladao nad Goltonovim.
Herbart Spenser: jos je 1850. Poceo je pisati o evoluciji (evolucionist pre Darvina).
Njegovo evolucionisticko ucenje je doprinelo da spiholozi usvoje bioloske koncepcije,
posebno one koje se odnose na princip prilagodjavanja organizma okolini. Ideja o
evoluciji coveka postavlja osnovu za komparativni metod.

Osnivac funkcionalizma Vilijem Dzems

1890. Izdaje Principe psihologije. Nije eksperimentalista ali je veoma uspesno
sistematizovao problem sazanja u dotadasnjoj psihologiji. Dao je Dzems Langeovu
teoriju. 1875. Je osnovao laboratoriju za psihologiju na Harvardskom univerzitetu. Jedan
je od prvih koji vezuje fiziologiju i kogniciju.
On je prvi kriticar strukturalizma: smatra da je uska, vestacka, da je sterilna i indiferentna
prema stvarnim ljudskim problemima. Najznacajniji je njegov opis toka svesti. Smatra da
svest nije sastavljena od elemenata, da nije lanac, niz, sto bi znacilo da je isprekidana vec
da je tok, reka prava rec koja bi je opisala. Postoji 5 karakteristike svesti:
- licno obelezje: svest je uvek necija, ne postoji svest sama po sebi
- stalno se menja: ne postoje dva stanja svesti koja bi bila ista niti je jedna ideja koja se
ponavlja u razlicitim trenucima ista. Ako nista drugo, a ono se struktura nervnih proces
izmenila, pa je mozak drugaciji, sto znaci da to menja ideju.
- kontinuirana: svest se ne prekida. O izvesnim prekidima se moze govriti u snu i
prilikom snazanog iznenadnog dogadjaja.
- usmerena je na neki spoljasnji sadrzaj
- selektivnost: na neke je predmete uvek vise usmerena nego na druge (osnova paznje)
razlikuje dve vrste dozivljaja: supstantivna i tranzitivna stanja svesti: prva su mirna,
sporna i stoga se daju dobro posmatrati introspekcijom; druga su, medjutim, brza i tesko
uocljiva, ona vode od jednog do drugog supstantivnog stanja.
On je bio pragmatista, koja je pozitivan program. Validnost bilo kog sazanja se mora
procenjivati u odnosu na njegove konkretne konsekvence (koristi). Zadatak psihologije je
da traga za tim koja je funkcija psihickih proces u prilagodjavanju organizma.
Pioniri funkcionalizma
Stenli Hol:on je poceo da razvija deciju psihologiju. Bio je izrazit nativist. Smatrao je da
individua u toku svog razvoja prolazi kroz iste faze kroz koje je prosao i filogenetski
razvoj. To je tzv. teorija rekapitualacije prebacena na psiholoski nivo. Smtra da dete do
szrevanja prolazi kroz cetriri faze koje odgovaraju odredjenim fazama razvoja civilizacije.
Dzems Mekkin Katel: interesovao se za individualne razlike. Prvi uvodi naziv mentalni
test. Dao je i dvofaktorsku teoriju inteligencije. Utemeljio faktorsku analizu, koja je
ostala najkoriscenija statisticka tehnika za obradu podataka.

19

Cikaska skola
Zacetak ranog funkcionalizma vezan je za cikaski univerzitet i za filozofa Dzona Djuia i
psihologa Dzemsa Endzela. Nastavljac je Harvi Kar. Oni nisu imali pretenzije da stvore novu
psiholosku kolu ili sistem, vec su se borili protiv Ticenerove psihologije. Oni su izneli jedan
drugaciji program psihologije kao nauke.

Djui je 1896 objavio clanak Pojam refleksnog luka u psihologiji, sto neki smatraju
pravim pocetkom funkcionalizma u psihologiji. Napao je elementaristicko shvatanje u
psihologiji, a napadanje je usmerio na pojam refleksnog luka. On pokazuje da je neodrziva
prosta, elementariticka shema refleksnog luka: spoljasanja draz izolovani aferentni
proces centralni lokalni proces izolovani eferentni proces spolljasnja reakcija. On
smatra da u svakoj reakciji ucestvuje celokupni organizam. Ovaj antielementarizam je
usmeren unazad, na strukturaliste i unapred, na bihevioriste.
Endzel je u javnom govoru suprotstavio funkcionalnu psihologiju strukturalnoj kroz tri
tacke:
strukturalizam se interesuje za sadrzaje svesti, funkcionalizam za operacije i procese
(kako se odredjeni procesi odvijaju i do kakvih posledica dovode)
psiholoski procesi imaju adaptivnu vrednost. Ovde je ocigledan Darvinov uticaj: svset se
javlja kad urodjeni mehanizmi i navike zakazu i nisu dovoljne.
Funkcionalista tezi da sto vise spoji svesno i telesno. Ali cesto ne zauzimaju eksplicitan
stav jer smatraju da je to izazito filozofsko pitanje. Ni Endzel ne zuzima stanoviste. Jedino
metafizicko stanoviste je da se svest ne moze tretirati kao epifenomen, kao uzgredna,
neuticajna pojava koja prati nervnu aktivnost, jer takva ne bi imala nikakvu adaptivnu
funkciju.
Harvi Kar: zauzeo je stanoviste da je mentalna aktivnost psihofizicka. Terminom
mentalno se oznacava celokupni i jedinstveni proces. On je psihicki jer individua zna sta
radi, a fizicki jer pretstavlja reakciju, aktivnost organizma.

Za shvatanje funkcionalizma je bitno objasniti nacin na koji je pojam funkcije definisan.

Rakmik, koji je bio strukturalista, je otkrio da se taj pojam upotrebljava u dva razlicita
znacenja:
- funkcija kao operacija, aktivnost koja se vrsi (proces koji se odigrava u svesti dok
mislimo)
- funkcija kao svrha, namena koja se jednom operacijom postize.
Funkcionalisti su kritikovani zbog ove nedoslednosti i nejasnosti pojma funkcije. Medjutim,
Kar je potom objedinio ova dva nacina upotrebe pojma u okviru pojma matematicka funkcija,
pokazujuci na taj nacin da nisu nepomirljivi. Matematicka funkcija podrazumeva samo
povezanost dve varijable. U vezi sa ovim Vudvort razlikuje primarni i sekundarni
funkcionalizam. Primarni polazi od postignutih rezultata interesujuci se zasto su dobijeni
takvi podaci. Obraca se introspekciji i objektivnim metodama. Njegov interes za svesne
procese je sekundaran u odnosu na interes za funkcije. Sekundarni funkcionalizam polazi od
pojava svesti i pita e cemu one sluze i kakvu funkciju imaju u prilagodjavanju organizma
spoljasnjoj sredini.interes za svesno iskustvo je ovde primaran, za funkcije sekundaran.
Vidimo da su svesni procesi jos uvek predmet izucavanja psiholgoije samo se ne procavaju
izolovano vec u odnosu sa adaptivnim ponasanjem.
Funkcionalizam kao sistem
Definicija psihologije:

20

Psihologija je istrazaivanje mentalne aktivnosti, koja podrazumeva i psihicke i fizicke

procese. Menatalna aktivnost znaci adaptivno ponasanje. Adaptacija je kljucni pojam. Postoje
tri faze adaptivnog cilja:
a) motivacioni stimulus (pored Frojda najvise govori o motivaciji)
b) senzorna situacija
c) odgovro koji menja situaciju da bi se zadovoljila motivacija
motivaicja je shvacena kao nesto sto direktno upravlja ponasanjem. Svest je vestacka
tvorevina, sve sto postoji u realnosti je skup procesa. To je reifikacija (svest se postvaruje).
Svest ne postoji sama po sebi, moze se objasnjavati i bez pojma svesti. Iz ovog stva se razvija
rani bihejviorizam. Medjutim, funkcionalisti nemaju jedinstven stav prema postojanju svesti.
Funkcionalizam je eklektican.
Osnovni postulati:
Funkcionalizam nema jasno izrecene postulate te se o njima moze uslovno govoriti.
a) ponasanje je u osnovi adaptivno i svrhovito
b) svi senzorni stimulusi uticu na ponasanje (ne samo motivi)
c) svako ponasanje izazivaju culni stimulusi
d) svaka reakcija modifikuje culnu situaciju
funkcionalizam je prvenstveno sredinsko stanoviste, mada bi se ocekivao nativizam. Mozda
ima i bioloskog.
Priroda podataka:
Koriste sve metode kojima se dobijaju pouzdani podaci, i introspekcija i objektivne metode,
pa su i podaci koji se dobijaju i subjektivni i objektivni, i kvantitativni i kvalitativni.
Odnos dusa telo:
Ne postoji jedinstveno stanoviste. Teze da izbegavaju opste filozofske probleme.
Princip povezivanja:
Bave e ucenjem sa asocijacionistickog stanovista. Vise su zainteresovani za neke formalne
aspekte (tok, brzina, faktori ucenja), nego za opste zakonitosti ucenja.
Krtika funkcionalizma
1. nema jasnu definiciju psihologije
2. nejasan je pojam funkcije tj. ima dva znacenja
3. da li je to teleolosko stanoviste? Darvin je odbacio teleolosko objasnjenje: odredjene
korisne mutacije su se slucjano ucvrscivale. Ne moze se unazad objasnjavati. Cilj moze
delovati samo ako postoje ovde i sada posledice.
4. kritika zbog eklekticizma: a) bave se vrlo razlicitm problemima; b) koriste sve tehnike,
metode koje mogu pomoci.
Stanovista funkcionalizma su razlicita ali im je zajednicko to sto svi govore o adaptaciji.
Doprinos psihologiji
1. nije doneo nikakvu teoriju (sem sto mu je osnova Darvinova teorija evolucije)
2. bio je glavni predstavnik Ticenerove strukturlane psihologije. Kritike su vise upucene na
naucni program te psihologije nego na njen predmet.
3. Funkcionalisti dopunjuju predmet psihologije istrazivanja obuhvataju i a) spolljasnje
ponasanje i b) procesi svesti (ne zanima ih struktura svesti)

21

4. Formira pozitivan stav prema primenjenoj psihologiji. Kar: ono sto cini jednu nauku
cistom, naucnom je metod kojim se vrse istrazivanje a ne mesto istrazivanja ili svrha
istrazivanja.
Savremeni funkcionalizam
Danasnji funkcionalizam se ne bavi psihickim procesima kao funkcijama u drugom znacenju
termina funkcija. Taj termin danas ima pretezno matematicko znacenje. Funkcionalisti se u
prvom redu interesuju za funkcionalne veze izmedju varijabli. Postoji udaljavanje od ranijeg
naglasavanja adaptivnosti i svrhe kojoj sluzi.

BIHEJVIORIZAM
Po nekima bihejviorizam je nova psiholoska skola u SAD. Osnivac Votson je imao dva cilja:
1) pozitivno interesovanje stvoriti objektivnu nauku (metodolsoki empirijski
bihejviorizam)
2) negativno interesovanje ukinuti introspektivnu ticenersku psihologiju, ukida svesno
(metafizicki radikalni bihejviorizam). Dok je Ticenerova psihologija ostajala u granicama
neaktivne i nefunkcionalne svesti, Votsonova psihologija je trebalo da bude nauka o
ponasanju bez svesti.
Votson nije prvi koji zeli objektivnu nauku. (objektivizam u psihologiji - bilo koji sistem koji
objektivne metode zeli da uvede umesto subjektivnih i introspekcije)
Izvori bihejviorizma
1. Filozofski izvori
Dekart istice da se res cogitas proucava subjektivnim a res extensa objektivnim metodama,
tako da je ovde izvoriste zahteva za primenom subjektivnih odnosno objektivnih metoda u
nauci. Zahtev za objektivnim metodama je narocito izrazen od pojave logickog pozitivizma tj.
od Ogista Konta. On govoreci o drustvenim naukama istice da je samo objektivno naucno i
vredno. Navodi tri faze nuzne u razvoju nauke (faze ljudske misli):
a) teoloska
b) metafizicka
c) pozitivna nauka
Psihologija je na poslednjem stupnju teoloske faze.
Kont govori o istrazivanju intelektualne funkcije: treba ispitivati organske uslove, osnove
svesti i posledice u ponasanju.
2. Animalna psihologija
Proistekla je iz Darvinovih proucavanja. Pokazao je fizicki kontinuitet u razvoju zivotinja i
coveka. Dao je snazan podsticaj razvoju komparativne psihologije. Izrazavanje emocija kod
coveka i zivotinja ekspresivni pokreti koji se izrazvaaju prilikom odvijanja emocija su
nekada sluzili necemu, imali su prakticnu funkciju.
Romanesi (1886. Inteligencija zivotinja) koristi anegdotski materijal (izrazit primer
antropomorfizma).
Lojd Morgan Kanon stednje. Mogu li se uporedjivati covek i zivotinje? Veci broj biologa
uporedjuje ponasanje coveka i zivotinja. O zivotinjama se moze mnogo saznati posmtranjem
ponasanja Morgan je sasvim direktno dao osnovu za razvoj bihejviorizma. Uticao je na

22

Torndajka i Votona. Govori o navici a ne o ucenju. Torndajkova laboratorija je na tim

osnovama.
Zak Leq refleksno ponasanje. Iznosi tropisticku koncepciju. Ponasanje se odvija uticajem
stimulusa kao direktno reagovanje na stimulus. Kod nizih zivotinja veci deo ponasanja je
tropisticki, a kod visih u nekim slucajevima. Postavlja se pitanje kada se u evoluciji prvi put
javlja svest, pri cemu je asocijativno pamcenje kriterijum.
Robert Jerks je ok 1900. Poceo istrazivanje majmuna.
3. Funkcionalizam
Utice upotrebom objektivnih metoda u psihologiji. Katel i Tornadjak isticu da je uvodjenje
objektivnih metoda u psihologiji nnuzna.
Vilijam MekDugal psihologija je objektivna nauka o ponasanju (neki tvrde da on govori o
svrsishodnom ponasanju).
4. Ruska fizioloska skola
Ostaje otvoreno pitanje da li je ova skola uticala na razvoj bihejviorizma. Pre bihejviorizma u
Rusiji vec postoji objektivna psihologija (Pavlov, Behtjerev, Secenov), Votson joj odrice
svaki uticaj. Objektiva psihologija u Rusiji se ne zasniva na tradiciji jer psihologija u Rusiji
prakticno nje ni postojala. Podudarnost je insistiranje na objektivnosti.
Osnivac bihejviorizma Dzon Votson
Studirao je u Cikagu, gde ga j eprivukao Dzon Djui. Veliki uticaj na njega je izvrsio Darvin i
funkcionalizam. Doktorska disertacija na proucavanju ponasanja zivotinja.
Prva formulacija bihejvioristickog sistema ponasanja bila je izlozena na jednom seminaru
univerziteta u Ckikagu 1906. Na Katelov poziv Votsonu se pruzila prilika 1912 da odrzi
predavanje na Kolumbija univerzitetu i iz njih je proistekao clanak objavljen 1913.
Psihologija kako je vide bihejvioristi manifest bihejviorizma. Psihologija kako je vidi
bihejviorista je cisto objektivna eksperimentalna grana prirodne nauke. Njen teorijski cilj je
predvidjanje i kontrola ponasanja. Smatra da psihologija moze steci status nauke samo
objektivistickim resenjem svih svojih problema. Zastupa ekstremno empiristicko stanoviste.
1913. rad o predstavama i afektima
1916 prevod Behtjereva
1919. Psihologija sa aspekta bihejviorista opsti udzbenik psihologije sa
bihejvioristickog stanovista cime je zavrsen program. Bihejviorizam pocinje manifestom,
jasno se naglasavaju principi pa tek onda kako ce psihologija izgledati na osnovu njih.
1920. Votson prestaje da radi kao profesor.
1925. Bihejviorizam ova knjiga je izazvala buru ne samo u psiholoskim krugovima.
Postala je predmet ostrih rasprava zbog ideje da je moguce manipulisuci spoljasnjim uslovima
izgraditi coveka bilo kakvog karaktera.
Paralelno sa bihejviorizmom nastaje gestaltizam a psihoanaliza vec postoji.
Votsonov manifest:
1. pojave svesti i introspekciju nastoji da izbaci iz psihologije kao nauke
2. pod ponasanjem podrazumeva vidljive, misicne rekacije i skrivene, implicitne reakcije
3. koristi objektivne metode posmatranja
4. izbacuje mentalisticke pojmove i prevodi ih u pojmove drazi, refleksa, navika, reakcija
itd.

23

5. Cilj: otkrivanje zakona ponasanja, otkrivanje S-R veza

6. Moguce je predvideti buduce ponasanje ljudi pa i kontrolisati
Votsonov bihejviorizam
Karakteristike:
1. odbacivanje svesti kao predmeta psihologije i introspekcije kao metode
2. ogranicava predmet psihologije na ponasanje i prihvata objektivno posmatranje kao jedinu
naucnu metodu
3. osnova jedinica ponasnja je S-R shema
Definicija psihologije
Psihologija je ona grana prirodnih nauka koja uzima za predmet istrazivanje ljudskog
ponasanja, ono sto ljudi rade i govore, nauceno ili nenauceno.
Votsonov biheviorizam ima dva specificna cilja:
a) da predvidi odgovor kad je poznat stimulus
b) da predvidi stimulus kad je poznat odgovor
Postulati:
Ima jasne teorijske stavove.
1. ponasanje se moze svesti na S-R jedinice
2. ponasnje se iskljucivo sastoji od lucenja zlezda i misicnih pokreta
3. striktno definisticko stanoviste (S-R je kauzalni odnos)
4. ako postoje svesni procesi oni se ne mogu naucno proucavati (
Priroda podataka:
Objektivni, kvalitaitvni, a u principu se mogu kvantifikovati. Metod: objektivno spoljasnje
ponasnjae.
Odnos dusa telo:
Postoje razlicita shvatanja:
1. metodoloski, empirijski bihejviorizam: procava se ponasanje, ne govori se o svesti
2. ontoloski, metafizicki bihejviorizam: svest ne postoji, ovo je stanoviste grubog
materijalizma
Princip veze:
Asocijacionizam klasicno uslovljavanje odbacio je Torndajkov zakon efekta jer se ne
moze potpuno operacionalizovati.
Ako se prihvati samo metodoloski bihejviorizam ostaje pitanje cime proucavati svest koju ne
negira.
Eksperimentalni program
Na osnovu Votsonovog shvatanja, koje ide u krajnost tesko bi bilo odrediti koji je
bihejvioristicki eksperimentalni program. Votsonovo stanoviste je ekstremeno sredinsko.
Program bi bilo iskljucivo pproucavanje sredine.
Kritike Votsonovog bhz
1. Metodoloski aspekt
Vudvort je takodje naglasavao potrebu za objektivnim metodama ali je bgz iskljucio mnoge
oblasti psihologije. Kritikuje i Votsonov verbalni izvestaj koji je vec protiv bhz. Verbalni
izvestaj je introspektivni izvestaj protumacen na bih nacin. Izvorni naucni podatak za bih su

24

samo reci koje ispitanik izgovara, a ne svesne pojave koje te reci opisuju. Ali dok tudja
preceptivna iskustva odbacuje svoja priznaje kada opaza kako se drugi ponasaju.
Vilijem MekDugal je takodje zagovarao objektivizaciju ali je smatrao da jedan potpuno
objektivan pristup ne moze da odgovori na sledece:
a) funkcionalna veza izmedju svesnog iskustva i telesnih promena
b) ispravnost verbalnog izvestaja (da li ispitanik laze ili ne)
c) smisao verbalnog izvestaja
Zahtevom za potpunom objektivnoscu verbalni izvestaji postaju apsurdni.
Postavlja se pitanje zasto se bhz dopao ljudima.
1. zbog nezadovoljstva introspekcijom koja je dovodila do razlicitih rezultata
2. izgledalo je sjajni da psihologija bude objektivna nauka kao i druge
3. jasan je, jendostavan i prihvatljiv
4. na ruku mu ide i operacionalizma u fizici i pojava logickog pozitivizma u filozofiji
5. Votson je bio jaka licnost, a neki ljudi imaju sklonost da ih privuce sve to je neobicno
2. Metafizicki bhz
Radikalno je ukidanje duse. Votsonaova dusa je epifenomen telesnih procesa (ekstremno
monisticko stanoviste).
Zasluge
- naglasavanje potrebe da nauka bude objektivna nauka je korisno
- metodoloski bhz je u psihologiji apsorbovana u potpunosti, dok je metafizicki sporan
- psihologija stice nove metode
- psihologija stice svest o tome da su nove metode neophodne
Skiner
On je dao veliki doprinos psihologiji ucenja i ponasanja:
1. favorizuje deskriptivno deduktivni pristup nauci pedesetih godina
2. teorije nisu potrebne psihologiji
a. ni one koje generalizuju postojeca znanja
b. ni one koje pretpostavljaju neka znanja
c. Skiner nudi induktivne teorije postavlja se problem i istrazuje, pa e tako odgovara na
njega
Skiner je dosledan bih. Ineresuje ga samo ponaanje kao predemt proucavanja, a mogucnost da
u osnovi ponasanja leze kognitivni procesi ga ne interesuju. u tom smislu Skiner je manje
aktuelan. Formira idiografski pristup u psihologiji ucenja. Unosi nekolike novine:
- Skinerova kutija
- Programirano ucenje
- Uticao na bihevio-terapiju
Skiner ne porice vrednost mentalnih proce ili introspekcije pri cemu zeli da pokaze nacin na
koji rec koja se odnosi na unutrasnje dozivljaje dobija znacenje: uvke, po njemu, neki
spoljasnji referent odredjuje znacenje reci pri cemu se priroda introspekcije menja ona se
aprivatizuje. Privatno postaje javno. Svi sadrzaji svesti poticu od percepcije, od senzacije.
Za analziu sadasnjeg mentalnog aparata je potrebno:
a. genetsko nasledje
b. istorija potkrepljenja
c. sadasnje stanje
kasnije se negira uzrocno znacenje mentalnim stanjima u svesnom stanju ne lezi uzrok
ponasanja, svesnost je jedno dodatno stanje psihofizickog aparata (epifenomen). Telesno
stanje emocije je uzrok ponasanja, svesno stanje postoji samo kao telesna svesna stanja.
Rasprava o drustvenim pitanjima i te rasprave neamju veze sa psihologijom. Zalaze se protiv

25

americke filozofije, licne slobode bez granica. Skinerov ideal je kontrolisanje covekovog
ponasanja i to na takav nacin da covek nema zelju da gresi. Po njemu je bolje da je covek
srecan bez proba. Covekovo ponasanje kontrolise nagradama, a kazne se izbacuju (ovo je i
razlog zbog kojeg je dobio nagradu za humanizam 1972). To je paradoksalno jer je njegov
covek dobro negovan covek u kavezu poput goluba. Skinerovi koncepti dostojanstva i
slobode su izmisljeni. Uzroci ponasanja su u spoljasnjoj sredini.
Skinerovi doprinosi:
- idiografski pristup
- eksperimentalna prciznost (kao kod fizicara)
Zamerke Skineru:
- nema teorije koja objedinjuje nalaze, tako da su usko primenljivi
- elementarizam (ispituje suvise jednostavne oblike ponasanja)
(odgovor: svaka nauka polazi od jednostavnog)
Istorijski razvoj bhz
Razlikuju se tri perioda:
- klasicni bhz od 1913 1930
- neobhz 1930 1950
- neo-neobhz 1950 nadalje
Klasicni bhz
1. odbacivanje sdrzaja svesti i introspekcije
2. prihvatanje objektivnog posmtranja, predmet ponasanje
3. S-R shema psiholoskih problema i zakona
1.1. Votsonov odnos prema svesnim pojavama i introspekciji
a) nedostatak intresea za pojave svesti i rad sa ljudima: 1936 u autobiografiji govori o svojim
licnim ukusima, a to je rad sa zivotinjama. Njegov objektivizam mozda je bio suvise
subjektivan lako i teorijski neopravdano je osudio ono sto njegovim licnim sklonostima
nije odgovaralo. Umesto da rad na pojavama svesti prepusti drugima, a sam se posveti
zivotinjskoj psihologiji, Votson je hteo mnogo vise da njegov rad u zoopsihologiji bude
uzor svima, a pojave svesti da naucno obezvredi.
b) Metodoloski bhz: introspekcija nije pouzdan naucni metod (kontradiktorni rezultati), niti
zadovoljava kriterijum naucne objektivnosti. Samo ono sto mogu vise posmatraca
istovremeno da posmtraju moze biti naucna cinjenica. Na tom principu je introspekcija
odstranjena iz psihologije. Kasnije je opet uvedena ali u vidu verbalnog izvestaja. Votson
mentalisticke pojmove odbacuje i prevodi ih u drugi niz pojmova (draz, reakcija, navika).
Misljenje objasnjava kao implicitne reakcije govornih organa, emocije kao telesne
reakcije. Mentalisticki termini i pojmovi ne predstavljaju teorijske pojmove njegovog
naucnog sistema. Pokusao je da ih prevede na pojmove svoje teorije.
c) Ontoloski metafizicki bhz: ponekad negira i samo postojanje sveti i svesnih pojava. U
svojim prvim clancima Votson je nastupao mnog umerenije.
1.2. Votsonov kriterijum naucen objektivnosti
Naucno je objektivno samo ono sto vise posmtraca u isto vreme mogu da poamtraju . To
je ponasanje dve koncepcije ponasanja:
- kontrakcije misica i lucenja zlezda
- akti (slozene reakcije)
1.3. Votson se interesuje za periferije organizma. Votsonova koncepcija ponasanja je
senzomotorna. Jedinica ponasanja je refleks UR.
Neobhz

26

1. S-O-R formula: ponasanje je odredjeno ne samo spoljasnjim drazima nego i unutrasnjim

stanjima organizma. Kako se ta unutrasnja stanja organizma mogu da objektivno
posmtrati? Prvo, merenje aparatima, drugo, posredno saznanje unutrasnjih varijbli mi
zakljucujemo o unutrasnjim zbivanjima na osnovu objektivno vidljivih i merljivih
antecedentnih i konsekventnih varijabli (status intervenisucih varijabli). Operacionalno se
definisu. Ovim se interesovanje pomera sa preiferije ka unutrasnjosti oraganizma.
2. Mentalisticki termini: kod vecine neobihjviorista e ne srecu. Nemaju mentalisticko
znacenje, vec su operacionalno definisani na osnovu ponasanja.
3. Naglasak je na oblasti ucenja (Hal: organizam nije iskljucivo reaktivan sistem, on je
dinamican, homeostatican sistem u kome se stanje dinamicke ravnoteze cas gubi i ponovo
uspostavlja. Uvodi i pojmove potrebe, nagona)
4. Molarno stanoviste je kod vecine ne upustaju se u fizioloske hipoteze i objasnjenja.
5. Introspekcija se i dalje odbacuje.
6. Votsonov kriterijum naucne objektivnosti se zadrzava.
Neo-neobhz
Naziv je skovao Sigmund Koh.
1. operacionalni kriterijumi su ublazeni, visak hipotetickog znacenja je dozvoljen, naucni
pojmovi mogu imati status hipotetickog konstrukta.
2. Molarna orijntecija popusta (javljaju se fizioloska objasnjenja).
3. Mentalisticki pojmovi su vraceni u nauku (ststus hipotetickog konstrukta) ali se
introspekcija i dalje odbacuje.
4. Promene u definicijama drzai i odgovora: drazi treba da imaju neko znacenj za organizam
koji reaguje (Gatri)
Liberalizacija bhz najbolje govori o neplodnosti i ogranicenosti ranijih formulacija.
Doprinos bhz je dvosruk:
- metodoloski: operacionalizacija pojmova i planiranje eksperimenata
- sadrzinski: psihologija ucenja

GESTALT PSIHOLOGIJA
Gestalt psihologija je nastupila kao pobuna protiv strukturalizma, tacnije njegovih koncepcija
(protiv atomizma, elementarizma, asocijacionizma), pre nego li njegovih metodoloskih
karakteristika (protiv toga se bunio bhz).
Pretece gestalt psihologije
Franc Brentano. Predmet psihologija nije samo struktura svesti nego i cinovi svesti.
Svest je po svojoj prirodi intencionalna, uvek je usmerena na nesto (naginje
fenomenoloskoj svesti). Upis naivnog iskustva nesto vredi (naivno je u odnosu na ono sto
je trazio strukturalizam). Razlikuje tri vrste akata: (1) ideacije, (2) osecanje i (3)
prosudjivanje
Karl Stumpf. On je stukturalista a ne gestaltista. Kod njega su studirali Keler, Kofka,
Levis. Bio je vrlo liberalan profesor. U njegovoj laboratoriji u Berlinu kasnije rade
gestaltisti. Keler mu je posvetio neke radove i doktorirao je kod njega.
Ernest Man. On je direktni preteca. Prvi je govorio da postoje: (a) senzacije prostorne
forme (krug je uvek krug, bez obzira na velicinu precnika) i (b) senzacije vremenske

27

forme (kad melodiju sporije sviramo jos uvek je prepoznajemo kao tu melodiju). I jedna i
druga suu nezavisne od elelmenata koji sacinjavaju ono na sta se melodije odnose.
Kristijan fon Erenfels. Prvi put je uveo pojam gestalt kvaliteta (1890 u O gestalt
kvalitetu), isticuci da u svest ulaze likovi pre nego njihovi sastavni delovi, to je gestalt u
nama. Postavlja se pitanje sta se prvo rapoznaje: element ili gestalt kvalitet ili obostrano.
Gestaltisti nisu znali za ovaj njegov rad sve do pojave Verthajmera. On je idejni preteca
ali nije na njih uticao. Gestaltisti su ga priznali. On je objavio svoje radove o percepciji
koja se odnose na princip transpozicije (mogucnost menjanja nota celina ostaje ista; iste
note se razlicito raporede celina se menja; odatle je zakljucio da delovi ne determinisu
celinu). Iz ovih opazanja Erenfels izvodi gestalt princip: primat u opazanju pripada
celovitoj formi, a ne njenim elementima. Nije tragao za poreklom gestalta.
Belson. Ideja gestaltizma je stara. Postavlja pitanje kako to da njihovi prethodnici nisu, a
oni jesu uspeli u propagiranju te ideje.

Radiklana tumacenja saznajnih celina dali su Keler, Kofka i Verthajmer

Ideje Erenfelsa nastavljaju Benusi i Majnong (nisu nista dodali). Pokusali su da izmire
Erenfelsovu ideju o primarnim gestaltima i Vuntovu o stvaralackoj sintezi.
Osnivac Maks Verthajmer
Rodjen je u Pragu, studirao je u Nemackoj. Predavao je u Francuskoj, Berlinu, Americi. 1910
u Frankfurtu na Majni ekspreminetise i radeci na opazajnu pokreta zainteresovao je studente
Kelera i Kofku, za svoje ideje.
Gestalt psihologija je zvanicno zaceta sa njegovom raspravom Eksperimnetalna studija o
posmatranju kretanja (1912), u kojoj jr opisana pojava prividnog kretanja. Ideju za
izvodjenje presudnog ekspepimenta je dobio posmatrajuci decu kako se igarju stroboskopom,
koji je on iskoristio u svom eksperimentu. Otkrio je pojavu koja je danas poznata kao Fifenomen (1912): ako se na tamnoj pozadini upale jedna za drugom dve tacke, dobicemo tri
razlicita opazaja u zavisnosti od prostornog i vremenskog odnosa elemenata. Na primer: (a)
dve svetlosti se pale istodobno kada je vremenski razmak izmedju njih 1/30 sekunde, (b) vidi
se samo jedna svetlost koja se pomice kada je vremenski razmak 1/16 ekunde i (c) vide se dve
svetlosti koje se plae jedna za drugom kada je vremenski razmak 1/5 sekunde. Ovo je sa
pozicija elemenatristicke psihologije nemoguce objasniti jer bi isti elelmenti uvek morali da
daju iste opazaje. U tome je novina gestalt psihologije: ona polazi od fenomena tj. onoga sto
covek dozivljava.
Uticaj Huserlove fenomenologije: za gestaltiste je fenomenologija podrazumevala sto naivniji
i poptuniji opis neposrednog iskustva. Oni nikada nisu isli tako daleko da su od pomatraca
zahtevali da sva svoj aprethodna iskustva stavi u zagradu.
Takodje je na njega uticala i iluzija kretanja kada voz stane opaza se naknadno kretanje u
suprotnom smeru. Zakljucak je na osnovu toga doneo je da je opazaj celine determinisan ne
unutrasnjim dogadjajima, vec konstelacijom, rasporedom stimulusa u svetu izvan nas. Kasnije
pojednostavljuje eksperimentalnu situaciju: osvetljenjem, dve linije i menjanjem frekvencije
osvetljavanja dolazi pod odredjenim uslovima do dozivljaja kretanja. Senzacija traje duze
nego draz (sto je neobjasnjivo sa stanovista strukturalista). Fi-fenomen se sastoji u izvodjenju
kretanja iz statickih elemenata pri cemu se formira celina koja je nesvodiva na stare elemente.
Dogadjaj u celini sadrzi vise nego sto je u elementima dato.
Gestaltizam kao sistem

28

Gestalt-psihologija je eksperimentalan pravac i usmerena je na proucavanje odnosa izmedju

podrzaja i fenomena. Podrazaje shvataju kao pokretace urodjenih gestalta, zbog cega se
svrstavaju u nativiste. Na drugoj strani, njihovo je stanoviste materijalisticko jer su smatrali
da svaki fenomen ima svog nosioca medju fizioloskim korelatima. Ovakav stav bi mogao da
se okarakterise i kao psihofizicki dualizam madjutim, oni su smatrali da su to dva izraza iste
stvarnosti.
Gestaltisti tvrde da covek dozivljacva fenomen ali da nije u stanju da odredi elementarne
kvalitete svog dozivljaja (u ovome je osnovna razlika od elementarizma).
Definicija psihologije
Psihologija je istrazivanje neposrednog iskustva celog organizma (kao teorijski stav, a i
empirijski).
Postulati
1. Iskustvo kao celina
covekovo iskustvo se ne sastoji od elemenata vec cini celinu ili gestalt. Covek okolinu
neikada ne dozivljava u elementina, vec ga samo kanije moze vetacki razloziti na sastvane
delove.
2. odnos deo-celina
Celina uopste nije zbir svojih delova. Za njih vazi determinizam odnosa. Promenimo li
medjusobne odnose delova promenicemo i karakter celine i dobiti nov gestalt, dok ce broj
i vrsta delova ostati nepromenjeni. Sa druge strane od potpuno drugacijih delova mozemo
dobiti isti gestalt, ako su odnosi medju tim delovima isti. Prema tome, celina prethodi,
pojavljuje se, konstatuje se, pa se objasnjava. (iz ovog sledi jedna od osnovnih kritika:
objasnjenje je aposteriori i ne moze da predvidja)
3. saznanje o delovima na osnovu celine i obratno
Celina se ne moze saznati na osnovu delova, ali je obrnuto moguce: karakter delova je
moguce razumeti ako poznajemo celinu. Delovi pripadaju celini.
4. zakonitosti celine ne vaze za izolovane delove. Gestalt je sistematicna organizacija koja je
stabilna, uravnotezena i poseduje unutarnji red. Za takvu organizaciju upotrebljavali su
pridev pregnantan. Takve organizacije se opiru promenama. Covek tezi da od manje
pregnantnih celina napravi pregnantne.
5. postulat polja
Pojam polja je preuzet iz fizike. Oznacava jedinstvo procesa koji se odvijaju u datom
trenutku. U svakom polju deluju sile polja. Sile su u stanju ravnoteze; ako ravnoteza bude
narusena one ce delovati tako da bude ponovno uspostavljena. Polje je kontinuirano i
svaka promena u jednom njegovom delu utice na druge delove. Sile koje su prisutne u
perceptivnom polju: (a) kohezione sile koje dovrsavaju perceptivno polje, one su
centrlanog porekla i vrse pritisak da se ujedini vise procesa u jedan i (b) restrukturirajuce
sile koje razaraju perceptivno polje, perifernog porekla i uticu na razjedinjenje procesa. te
sile su prema gestaltistima realne i postoji teznja da se uravnoteze
Postoje tri vrste polja: (a) geografsko
(b) perceptivno (polje u kome se ponasamo bihejvioralno)
(c) fiziolosko
Interesuje ih odnos b) i c).
6. fizioloski korelati fenomenoloskih dozivljaja

29

U svesnom dozivljaju i mozdanim procesima postoje izomorfni procesi (princip

izomorfizma). Postoji korespodencija izmedju procesa percepo-fizioloskom polju tj.
svakoj fenomenoloskoj organizaciji izomorfno bi odgovarala konfiguracija fizioloskih
odnosno nervnih procesa. izomorfizam zanci da su svi iskustveni rasporedi u prostoru i
vremenu autenticna reprezentacija primerenog rasporeda u odgovarajucem dinamicnom
kontektu fizioloskih procesa.
Priroda podataka, cinjenica
- objektivne i subjektivne, pretezno kvalitativne, ali i kvantitativne.
- Molarno shvatanje pojava svesti i ponasnja
- Metoda fenomenoloska, koja zahteva opis svesnog dozivljajai to neposrednog naivnog
dozivljaja (bez analize na sastavne elemente i uz posmatranje bez treninga). Neposredno
iskustvo kao totalitet.
Odnos dusa telo
U konceptu izomorfizma se krije odgovor vodi paralelizmu. Neki smatraju da princip
izomorfizma integrise dusu i telo. Princip izomorfizma glasi: svakoj fenomenoloskoj
organizaciji bi odgovarala odredjena konfiguracija fizioloskih tj. nervnih procesa. to je odnos
1:1. Misli se na molarni odnos, tek je kasnije Keler govorio o molekularnom.
Jarosveski: pokusaj da se resi odnos dusa telo ostaje u ktegoriji slika.
Koncept izmorofizma je bio dosta uticajan, to je glavna eksplanatorna teza koje su se
gestaltisti drzali. Postoji korespodencija izmedju procesa u perceptivnom polju i fizioloskom.
Medjutim, kod njih su to dva vida iste stavrnosti te se ne moze govoriti o cistom paralelizmu.
Direktno je gestalt nastao iz fizike, indirektno iz filozofije.
Empirijske tvrdnje gestaltista
To su jasni principi perceptivne organizacije, a nazivaju ih zakonima. To su urodjene
zakonitosti (koje su prisutne i kod nizih organizama) i univerzlane. U oblasti opazanja
gestaltizam je nativisticko stanoviste, potcenio je faktore iskustva (iskustvo bitno menja
precpeciju). Zakoni organizacije drazi u opazaje su sledeci:
1. princip dobre forme (pregnantnost): drazi sacinjavaju dobru formu i grupisi se u celine.
Uravnotezena forma ima prednost nad slabo uravnotezenom
2. prinip blizine: tendencija da se drazi koje su medjusobno bliske grupisu u celinu.
3. Princip slicnosti: tendencija da se drazi kje su slicne grupisu u celinu.
4. Princip zajednicke sudbine: one drazi koje su usmerene u istom prvcu formiraju se kao
celine.
Ima oko 100 principa. Ovi principi se ne odnose samo na percepciju, vec i na ucenje za druge
oblasti naseg saznanja. Npr. nesto sto je dobro nauceno ostaje trajno, za razliku od onog sto
nije odbro nauceno. Gestaltisti su proucavali prvenstveno opazanje, delimicno pamcenje, da
bi se kasnije latili misljenja.
Prema ucenju gestaltista opazaj nije prost zbir osecaja, on je nesto vise od toga. On je
organizovana celina gestalt. Celina odredjuje izgled delova ali i delovi uticu na izgled
celine.
Klasicna gestalt-psihologija je proucavala prvenstveno opazanje, delimicno pamcenje, da bi e
kasnie latila misljenja. Za licnost se nije interesovala, ali je davala pobuda. Teorije licnosti su
razvili Kurt Levin, Goldstajn i Perls (koji je zasnovao i gestalt-terapiju, koja malo zajedniskog
ima sa osnovnim postavkama klasicne gestalt-psihologije.
Gestalt-teorija misljenja
Getaltisti su misljenje tumacili na razlicite nacine: kao celovito poimanje unutarnjih
strikturnih odnosa u problemoskoj situaciji (Verthajmer), zatim, iznenadan i celovit uvid u
situaciji (Keler), reformulacija problema (Danker).

30

Keler
Njegovi eksperimenti sa simpanzama su znacjani jer je njima nastojao da opovrgne postavke
bihevioristickih teorija ucenja na osnovu asocijacija drazi i reakcija ili na osnovu pokusaja i
pogresaka. Primetio je da resavanje problemskih situacija kod majmuna ne ide tako postupno
kako su opisivali Torndjak i ostali bihevioristi.
1917 Keler objavljuje knjigu Intelektualne sposobnosti majmuna. Dao je psiholoski profil
svakog pojedinog majmuna.
1. daje dorinos psihologiji
2. govori o ucenju putem uvidjanja (ucenje kod koga dolazi do uvidjanja odnosa izmedju
sredstva i cilja)
3. kritikuje Torndajka: uvodi macke u vestacku situaciju, u neadkvatnu sredinu, te se stoga
zivotinje i ponasanju slepo.
Kritike Kelera
a) nema dovoljno kontrole ucenja tj. nije dovoljno kontrolisana imitacija, a majmuni dobro
uce imitacijom
b) izvrsena je identifikacija pojmova ucenja i resavanje problema
1945. Verthajmer objavljuje Produktivno misljenje ispitivan je problem ucenja ljudi.
Gestaltisti su dali ritualski koncept teorije ucenja:
- proucavali su covekove najblize srodnike
- specificna metodologija, nestandardna eksperimentalna procedura
Iluzije su naknadni efekat figure. Ispitivali su ih Keler i Rubin. Posledica su procea u mozgu.
Izomorfni procesi u mozdanom polju dovode do stvaranja pozitivnog i negativnog polja, pa se
nastankom figure javlja teznja ka uravnotezavanju. Ono sto je bilo dovodi do izmene onoga
sto dolazi. Zbog ovoga slede optuzbe za fizikalizam. Ovde gestaltizam napusta holizam.
Kritike gestalt psihologije
Opste
1. pojmovni aparat je neodredjen, konotacije i denotacije su nejasne.
2. Pojam organizacije nije dovoljno operacionalizovan
3. Po nekima, pojmovi gestalt psihologije su mada nejasni, podsticajni za istrazivanje
4. Lepo zvuce ali je nejsano sta znace
5. Misticni i metafizicki pojmovi
6. Priostekla je iz fenomenoloske tradicije sto nije blisko americkoj misli.
Specificne
1. pojam polja je uveden iz fizike, a nije pomogao psihologiji
2. gestalt psihologija je neanaliticna, cak antianaliticna
3. nikada nije postala skola, bila je samo skola percepcije
Uticaj u psiholgiji
1. na teoriju opazanja
2. socijalna psihologija koristi pojmove gestalt psihologije, posebno kada se govori o
stavovima
3. ocigledan je uticaj na organizmicare. Principi organizmicara:
- licnost je integrisana celina
- covek je uvek celina, pa se tek onda izdvajaju delovi

31

- postoji nagon za samoaktualizacijom

- organizam je (relativno) otvoren sistem
4. pojam celine je vazan za nauku
5. ima visoku heuristicnu vrednost, plodna je za generisanje novih ideja
6. centralizam je bio u fazi razvoja operacionalizacije jedina rivalska koncepcija
Pokazao se kao nastavljac fenomenoloskog shvatanja coveka.
Kurt Goldstajn. Neurolog, psihijatar. U I sv. Ratu je na celu vojne bolnice. Kod njega se
javlja pojam samoaktualizacije. On je dosao do uvida da jedan poremecaj ne odgovara
poremecaju u jednom delu mozga jer je organizam celina i tako funkcionise.
Gestalt-terapija (Perls) je uzela naziv ali ne i teroijsku osnovu iako je gomila pojmova ista.
Organizmicka teorija: prosirivanje gestaltistickih nacela: na bioloski organizam kao celinu.
Vodeci predstavnik je Kurt Goldstajn. Osnovni cilj potrebno je otkriti zakone koji upravljaju
celokupnim organizmom kako bi se moglo razumeti delovanje bilo kog sastavnog clana.
1. naglasava jedinstvo i koherentnost normalne licnosti
2. polazi od organizma kao organizovanog sistema, zatim podrobno ispituje celinu
rasclanjenu na delove.
3. Pojedinca pokrece jedinstven, vladajuci nagon samoostvarenje
4. Zanemaruje se znacaj sredinskih uticaja a naglasava prirodni potencijal za razvoj
5. Idiografski pristup vise se moze nauciti opseznim proucavanjem samo jedne osobe nego
brojnim istrazivanjima jedne psiholoske funkcije kod vie pojedinaca
Kurt Levin. Daje teoriju polja koja nije organizmicka, nego strogo psiholoska (ne obuhvata
celokupnost biloskog organizma). Primena getsaltistickih principa na licnost. Glavna obelezja
njegove teorije polja:
1. ponasanje je funkcija polja koje postoji u vreme kada se to ponasanje odvija
2. pocinje se analizom okolnosti kao celine, onda se izdvajaju delovi
3. konkretnu osobu u konkretnoj okolnosti moguce je matematicki predstaviti
Levinova psihologija predstavlja dinamicku skolu usmerenu na proucavanje motivacije i
licnosti, na problematiku za koju klasicna gestalt-psihologija nije pokazivala interes. Levin je
proucavao pojednica, nije smatrao da je nuzno da zakonitosti budu utemeljene na statistickim
prosecima da bi imale naucnu vrednost. Zbivanja su zakonita i predvidljiva i kad e desavaju i
u jednom jedinom coveku. Medjutim, njegova se psihologija cesto kritkuje zbog toga kao
nenaucna. Medjutim, ona je samo prilagodjena pojedincu ali su pojmovi koje upotrebljava
opsti, pa u tom smislu njegov sistem nije nimalo ideografski. On je u psihologiju uveo metodu
topologije. Toplogija uvazava ve cinioce koji u datom trenutku deluju u odredjenom prostoru
itodobno. Vazni suodnosi medju delovima koji svojim istodobnim prisustvom cine celinu
polja. Medjutim, psihicki sistem je za razliku od fizickih i fizioloskih otvoren za ukljucivanje
novih cinilaca koji e ne mogu izvesti iz prvobitne situacije, i druga razlika je u tome sto su
psihicki sistemi zavisni od pojedinca. Psiholoski prostor je determinisan iskustvima
pojedinca. Covek ne reaguje na podrazaje onakve kakvi su vec onakve kako ih on
dozivaljava. Teorija polja je suprotna bihejvioristickom poimanju ponasanja. Ponasanje
coveka u polju je uvek celovito i vode ga saznanja i napetosti (motivi). Licnost i polje cine
celinu. Ponasanje pojedinca je zavisno od svih cinilaca koji trentuno deluju u polju. Levin je
pisao i o unutrasnjem prostoru tj. licnosti, koja je isto celovit istem sa centralnim i perifernim
delovima. Pokretacke sile koje u polju deluju na coveka su nazvane vektroima. Privlacnost
odredjenog predmeta je nazvao valencijom. Valencije mogu delovati u suprotnim smerovima
pa su rezultat konflikti (dvostruko privlaceci, dvostruko odbijajuci, ambivalentni). Svojim

32

shemama je prikazao i frustrirajucu situaciju: situacija u kojoj osoba tezi cilju ali na putu
postizanja cilja stoji neka prepreka.
Definicija polja: sveukupnost istovremeno postojecih cinjenica koje smatramo uzajmno
medjuzavisnim. Pojmovi: psiholoska sredina, zivotni prostor = osoba psiholoska sredina;
dalja diferencijcija unutar osobe i unutar sredine.
Zamerke Levinu
1. njegova topoloska i vektorska predstavljanja ne donosi nista novo u vezi sa ponasanjem
koje treba da objasne. To su samo slikovne analogije, metafore. Cesce ilustracije onog sto
se vec dogodilo nego predvidjanja.
2. Zivotni prostor posmatra kao zatvoren psiholoski sistem. Psihologija ne moze da se ne
obazire ne objektivnu sredinu. Levin ne priznej zamrke uzima u obzir one aspekte
objektivne sredine koje uticu na zivotni prostor odredjene osobe u odredjeno vreme
(ekoloska psihologija)
3. Ne uzima u obzir istoriju pojedinca i individualne razlike
4. Pogresno upotrebljava fizicke i matematicke pojmove. On postavlja svoje jednacine u
skladu sa podacima, umesto da ih izvlaci deduktivno iz svoje teorije, sto bi moglo da bude
provereno tehnikom posmtaranja.
Doprinosi
1. snazan podsticaj za istrazivanja u oblasti licnosti i socijalnog ponasanja
2. problem ljudskih motivacija je postao znacajna oblast eksperimenitsanja
3. suprotstavlja se bihejviorizmu
4. velika heuristicka moc teorije
5. eksplicirao je psihoanaliticke nejasne pojmove (sukobi)

PSIHOANALIZA
Koen i Zagor su izvrsili ispitivanje u kome je trebalo da americkim psiholozi ocene
najuticajniji sistem u psihologiji. Vecina je smtrala da je to psihoanaliza, mada je u toj studiji
PA veoma osporavana.
Kritike PA
1. nemoralna je, protiv Boga jer propisuje pohotljive i rusilacke zelje malom detetu,
propisuje rodoskrvne i perverzne nagone svim ljudskim bicima, kao i zbog objasnjenja
ljudskog ponasanja seksualnom motivacijom.
2. Poreklo i koreni PA su nejasni
3. PA nije originalna Frojd je uzeo od svakoga po malo. Po nekima je poreklo u
jevrejskom misticizmu. (Ovo je neodrziva primdba: Frojd je prvi pruzio nadu za izlecenje
psihickih poremecaja)
4. Poslednjih godina Frojdova teorija je kritikovana za suvise blisku povezanost sa
mehanistickim i deterministickim shvatanjima. Nije dovoljno humanisticka.

33

5. Feministi ostro napadaju Frojdove spekulacije o psihologiji zene, posebno pojam zavisti
zbog penisa (mada je jedna od istaknutih licnosti, Micel, zenskog pokreta istupila u
Frojdovu odbranu).
6. Edna Hajdbreder 1933. PA se ne moze pobiti (pitanje dokaznog materijala).
(a)prenaglasava ulogu seksualnosti, ne moze se celo covekovo ponasnje izvesti iz jednog
motiva, (b) prenaglasava infantilnu seksualnost, (c) slobodne asocijacije nisu slobodne jer
ih terapeut usmerava, (d) ne postoji logicka konzistentnost PA sistema (nema logickog
sleda, jedna hipoteza ne sledi iz druge). Neosporno je da je Frojd vratio konativno i
afektivno u psihologiju. Vratio je licnost.
7. Nejgel daje najostriju kritiku PA, oslanjajuci se na odnos prema nauci: PA nije deo nauke.
Ne zadovoljava najelementarnije zehteve jedne naucne teorije: (a) nije podlozna naucnoj
verifikaciji, ne mogu se dedukovati jasne teorijske pretpostavke, (b) ako je teorija valjana
onda i njena teorijska verifikacija treba da je u skladu sa logikom valjanosti, (c) ne moze
se sistematski izdvojiti sponatno izlecenje od terapijskog uticaja.
Rapaport odogovara: PA je vec deo nauke, nema potrebe da interpretiramo PA (medjtuim,
i sam Rapaport je vec reinterpretirao PA):
- PA se bavi latentnim ponasanjem (empirijska kao i druge oblasto psihologije)
- Ona ne deli, ima celinu posmatranja, ali proucava uvek samo jedan aspekt
- Proucava citavo ponasanje organizma
Frojdov model ima dodirne tacke sa osnovnim psiholoskim teorijama:
- ponasanje je deo razvojnog niza, geneticki nacin gledanja
- celokupno ponasanje ukljucuje nesvesne determinante
- celokupno ponasnje u krajnjem slucaju odredjuju nagoni
- ponasanje odredjuje psihicka energija
- ponasanje odredjuje realnost.
8. Empirijski podaci na osnovu kojih je Frojd potvrdjivao svoje hipoteze imaju ozbiljne
nedostatke:
(a) nekontrolisani uslovi
(b) verbalni introspektivni podaci subjektivnu nepouzdanost
(c) nisu korisceni nikakvi drugi podaci
(d) zapisnici su pravljeni nakon seanse neobjektivnost
9. Psihoanaliticar je selektivan, daje samo ono to mu odgovara. Frojd je uneo u svoje
slucajeve ono sto je hteo da nadje. PA teorija, za koju je Frojd tvrdio da vazi za sve ljude,
zasnovana je na zakljuccima izvedenim iz relativno malog broja atipicnih pacijenata.
10. Ne moze da predvidja. Ide samo unazad. Medjutim, B. Popovic veruje u njenu moc
predvidjanja.
PA je relativno brzo osvajala i bila prihvacena, mada je period njenog sazrevanja bio dug.
Pojam nesvesnog je vrlo sporo sticao svoje mesto u naukama i misljenju.
Uticaji na Frojda i razvoj teorije
1. Prvi znacajan uticaj na Frojda kao studenta imala je antivitalisticka struja, narocito u
prirodnim naukama. Helmholc je sa nizom profesora osnovao antivitalisticku grupu.
Osnovna ideja je bila: svi procesi u zivom organizmu se mogu svesti na fizicke i hemijske
procese (grubi redukcionizam). Frojd prvi uvodi kokainsku terapiju, kao anestetik.
Inetresovala ga je anatomija, neurologija. Froj je bio ucenik cuvenog fiziologa Brikea, sto
je uticalo na njega da organizam shvati kao homeostaticni sistem koji funkcionise po
hidraulickom principu: napetost nelagodnost oslobadjanje ugodnost napetost
nalgdonost itd.

34

2. Poznanstvo sa Jozefom Brojerom metod pricanja koji je kasnije prihavtio i Frojd.

3. Frojdovo interesovanje za hipnozu je bilo veoma kratko. Gledajuci Sarkoove oglede u
Parizu dosao je do zakljucka da se psihicki poremecaji mogu leciti sistematski i
odredjenom tehnikom. Primetili su da pacijent u hipnozi obnavlja izgubljeno pamcenje sto
je Frojdu bilo posebno zanimljivo, i iz cega je kasnije i proizisao pojam nesvesnog. On je
uveo pojam katarze koja predstavlja emocionalnu abreakciju zaboravljenog dogadjaja.
Slucaj Ane O je uveo Frojda u svet psihijatrije.
Hipnozu je napustio ne zato sto je bio prosecno dobar hipnotizer vec zato sto je verovao
da se time zaobilazi vazan problem otpor (neki pacijenti se nisu mogli hipnotisati), i
pacijent je pasivan u takvoj metodi. On je hipnozu napustio iz nekoliko razloga (kako on
navodi): (a) zato sto je katarkticki ucinak ktakotrajan i ne vodi trajnom ozdravljenju, (b)
hipnoza ukloni nove simptome nakon cega se pojave novi, (c) pacijentova pasivnost, (d)
mnoge pacijente nije uspeo hipnotisati, sto ga je razocaralo. Zbog svega toga je presao na
nov metod lecenja dusevnih poremecaja, koju je nazavao psihoanalizom tehnika
slobodnih asocijacija.
1885 je objavljen slucaj Ane O Studija hiserije. Korz taj slucaj uvodi katarkticki
metod. Kasnije, prilikom slucaja Elizabete fon r uvodi i slobodne aocijacje i pojam otpora,
dok u slucaju Dore prekazi na analizu cele llicnosti i pojam transfera.
1900 Tumacenje snova pocetak PA. Ljudi im prilaze posto su procitali tu knjigu.
Analizom snova Frojd dopunjuje terapijsku praksu. Snovi su tipican izraz primarnog
procesa, te su izraz i seksualnih nagona i nedozvoljenih teznji. U toku spavanja nadzor,
cenzure slabe ali i dalje deluju sto utice na razlicita iskrivljavnja snova , zbog cega ih je
tesko tumaciti. Analizi snova pomaze otkrivanje simbola sna.
Sledeci njegov pojam je pojam libida kojim je oznacio seksualnu energiju. On se tokom
razvoja menja i usmerava na razlicite delove tela koji mu donose zadovoljenje. Prvi
stadijum razvoja je oralna faza, gde su usta glavna erogena zona (kasnije je Abraham ovu
fazu podelio na dva dela: rani i kasni oralni stadiju, - oralno-sadisticki, za koji je
karakteristicna aktivnost grizenja). Druga je analna faza, kada je glavni organ
zadovoljenja anus. Osnovni konflikt je davanje uzimanje. Sledeca je falusna faza, kada
je izvor zadovoljstva polni organ. Za ovaj period je karakteristican Edipalni konflikt. U
periodu polaska u skolu nastupa period latentnosti sto je posledica razvoja i jacanja
superega. Dete razvija primerene mehaznime odbrane. U pubertetu raste energija libida,
kada se javlja kratkotrajna druga Edipva faza (A. Frojd). Poslednja faza je genitalna,
kada je libido usmeren na osobu suprotnog pola, a zadovoljstvo donosi koitus. Zbog
neresenih konflikata dolazi do fiksiranja na odredjeni stadijum razvoja tj. na oblike
seksualnosti karakteristicne za taj period razvoja. Javljaju se teznje karakteristicne za taj
razvojni period. I svaka frustraciona situacija dovodi do regresije na taj nivo
funkcionisanja.
4. Prepiska sa Vilhelmom Elisom seksualni nagoni su presudni u individualnom razvoju.
Ovo je prva podrska Frojdovim idejama (teorija seksualnosti infantilni seksualitet)
1907. Frojd zapocinje spostvenu analiticku praksu.
Becko psihoanaliticko drustvo nastaje iz sastanaka sredom sa Frojdom.
1909. na Klark-univerzitetu u SAD Frojd drzi predavanja, sa Jungom. Vrlo je dobro primljen,
a taj poziv je prvo svetsko priznanje Frojdu.

35

Posle 1920 Frojd je znacjano izmenio svoju teoriju. Umesto libida uvodi dve osnovne
motivacijske sile: instinkt zivota ili eros i instinkte smrti ili tanatos. Covekov je cilj povratak
u stanje pune ravnoteze, u stanje mrtve materije. U pocetku su instinkti smrti autodestruktivni,
ali se preusmeravaju ka spoljasnjosti u vidu teznje za unistavanjem.
Teorija o stukturi licnosti. U prvim radovima je razlikovao tri dela licnosti: nesvesno (steciste
urodjenih impulsa i potisnutih zelja, primarni proces, princip zadovoljstva), predsvesno i
svesno (oni su srediste sekundarnih procesa, princip realnosti). Izmedju 1910 i 1920 uvodi
pojam ega, koji provodi potiskivanje i odbrambene mehanizme. On je jednim delom svestan
ili predsvestan, ali je delom i nesvesan. 1923 je formirana teorija licnosti sa tri sloja: ono
(seksualni i agresivni impulsi, primarni proces, princip zadovoljstva), ja (prima energiju od
ida, sekundarni procesi, princip realnosti, mehanizmi odbrane su nesvesni, veci deo je
svestan, funkcija ega je prilagodjavanje organizma sredini) i nad-ja (eticko-moralni motivi,
razvija se u toku Edipalne faze). Kasnije su ego-psiholozi naglasavlai autonomnost ega i
superega koju oni postizu tokom razvoja licnosti. Ali to je odstupanje od frojdizma.
Nesvesno pre Frojda (Vajtova studija)
PA je teorija i terapija nesvesnog (definicija). Frojd je uveo nsv u nauku. Ali on ga nije otkrio.
O svesnom i nesvesnom se govorilo i ranije, jos od vremena Dekarta, sredinom 17 veka, a
pominjali su ga i Spinoza, Lajbnic i Herbart.
Sa prvim industrijskim revolucijama u 17 veku znacaj individualnosti se povecava, pre svega,
ekonomski. Kad se paznja poklonila individualnosti, pocinje da se govori i o nesvesnom. Sam
termin nastaje sreinom 18 veka (po Vajtu). Moguce je izdvojiti bar tri uticaja na pojavu
postuliranja nesvesnog:
1. interesovanje za individualne dozivljaje pojedinaca (narocito u nemackoj filosofiji i
knjizevnosti Gete)
2. iz bioloskih nauka razvoj genetike i teorija evolucije (naglasavcanje organizam kao
osnove za intelektualni razvoj)
3. uticaj istocnjacke misli problem individualiteta se postavlja drugacije (Z. Korac sumnja
u ovaj uticaj)
Preplitanje ovih uticaja u 18 veku u Nemackoj dovelo je do stvaranja pojma nesvesno. Pesnici
su prvi upotrebili termin nesvesno u Engleskoj. U filosofiji misticizma funkcija nesvenog je
povezivanje sa Bogom. U 19 veku o nesvesnom se ne govori eksplicitno. Kod Spoenhauera i
Nicea se mogu naci pasui o nesvesnom.
Herbart govori o pragu svesti. Daje nam jedan dinamicki model (ideje se takmice za mesto u
svesti; potisnuta iz svesti ideja nije izgubljena). To cini tzv. aperceptivnu masu. Ali to vise lici
na podsvasno.
Po nekima je Lajbnic prvi filosof koji govori o nesvesnoj menatalnoj aktivosti. Takodje
govori o pargu svesti.
Kant govori o marcnim i jasnim opazajima.
Ali tek Frojd od nesvesnog pravi psihologiju, postavlja citavu dinamsku skolu na nesvesnom.
PA kao sistem
Definicija psihologije
Frojd ne odredjuje svoj odnos prema akadmeskoj psihologiji svoga vremena. Ili PA jeste jeste
psihologija ili sve izvan PA ga ne interesuje.
Definicije PA nisu konzistentne:
1. bavi se otporom i transferom
2. bavi se seksualnom etiologijom patologije

36

Osnovni postulati
Frojdova misao nije bila sistemska u smislu da je imao razvijene postulate. Ipak mogu se 4
formulisati:
1. psihicki zivot je detreminisan
2. nesvesni faktori imaju presudnu ulogu u odredjivanju ponasanja
3. najvazniji eksplanatorni principi su motivacioni (dinamski) ralzicite oblike ponasanja
podvodi pod jedan motivacioni faktor
4. istorija pojedinca je presudna za objasnjenje sadasnjeg ponasanja

Pririoda podataka
Terapija je glavni izvor podataka. Podaci su verbalni introspektivni (nije klasicna
introspekcija ali vaze primdbe kao i za klasicnu)
1. retrospekcija nije traganje za podacima vec je baratanje podacima
2. subjektivnost podataka
3. nisu korisceni drugi podaci
4. neobjektivni podaci eticki kodeks dovodi do nemogucnosti proveravanja PA
Odnos dusa telo
Frojd je u pocetku redukcionist, zatim prihvata psihofizicki paralelizam. Kasnije to pokusava
da izbegne. Ne daje primat ni jednom ni drugom.
Akademska psihologija i PA
Slicnost: Frojd je bio anti vitalista na pocetku. Rana psihologija je pokazivala slicnu
zainteresovanost za otkrivanje energije.
Razlika: Rana psihologija se bavi pamcenjem, miljenjem, kognitivnim procesima. PA se
zanima za licnost, afektivne i konativne aspekte licnosti.
Narocito posle II svetskog rata dolazi do pribllizavanja PA psihologiji. PA se interesuje i za
normalna ponasanja. Kulminacija tog interesovanja je u ego-psihologiji. U akademskoj
psihologiji se povecava interesovanje za motivaciju i licnost. Klinicka psihologija narocito
cveta u toku i posle II svetskog rata. Brojna istrazivanja su inspirisana PA, npr. Levinova
istrazivanja.
Rapaport: postoji li mogucnost priblizavanja psiholgoije i PA? On smatra da je spoj
moguc.medjutim, PA ostaje sistem koji ima posebno mesto u psihologiji.
Postoji i trend da se pokusa da se empirijski verifikuju psihoanaliticke pretpostavke.
Medjutim nastaje problem: kako kvantifikovati? Po nekom moze itreba, po drugima je to
nemoguce.
Da li je PA deo psihologije danas. Jeste. Njeni su osnovni pojmovi i stavovi postali deo
psihologije. Malo je psihologa koji odbacuju PA kao nepotrebnu (kao Ajzenk). PA se uvek
nekako revitalizuje. U oblasti terapije poslednja istrazivanja su pokazala da se metode mogu
kombinovati (npr. sa bihevioterapijom).
Danas dilema jos nije resena. Postoje tri stava:
1. PA je jedan od najvrednijih sistema u psihologiji
2. Pa ne vredi nista
3. PA jeste deo psihologije ali nedovoljno razradjen
Znacaj PA

37

1. Frojd je uvek hipotezu proveravao u odnosu na sve hipoteze svog sistema. Toga u
psihologiji nije bilo pre njega
2. Doprinosi popularnosti psihologije i psihijatrije
3. Uticaj PA na kulturu je uopste veliki
4. Pre Frojda niko nije lecio psihicke poremecaje (velika zasluga)
5. Na nivou prakse PA je veoma uticajna. Heuristicka valjanost teorije generisanje novih
teorija i saznanja
6. Predstavlja prvi terapijski sistem
7. Istice ulogu nesvesnog
8. Istice ulogu ranog detinjstva i proslih iskustava
9. Istice ulogu samodeskripcije
10. Istice ulogu transfera i kontratransfera
11. Istice ulogu kognicije i emocija
12. Pokusava da predoci pojedinca kao bice koje delom zivi u svetu realnosti, a delom u svetu
iluzija, u sustini veoma slozeno bice jer se nalazi izmedju suprotnih teznji najvecim delom
svoga zivota.
Da li je PA morala da izgleda tako kako izgleda?
1. Frojd je bio autoritativan, nije dao da mu se sistem menja
2. Oni koji su se bili odvojili takodje su uticali na PA ukazujuci na njene nedostatke ili bar
ogranicenosti

JUNGOVA (1875 1961) ANALITICKA TEORIJA

Kad je procitao Frojdovo Tumacenje snova, vec je imao naucnu reputaciju. Tada se
zainteresovao za PA. Oko 1906-1907 godine je pocelo intenzivno dopisivanje sa Frojdom.
Upoznaju se 1907 godine u Becu, kada su bez prestanka razgovarali 13 casova. Njegovo
interesovanje je za Frojda bilo veliko priznanje. Jung je jedan od najranijih propagatora PA,
mada je bilo dosta otpora prema njemu. Bio je prvi predsednik PA udruzenja 1910-1914.
Formalni uzrok prekida , 1913 godine, je licne prirode, u odnosu ucitelj ucenik. Frojd tretira
svoje ucenike kao pacijente. Sustinski uzrok je teorijske prirode: Jung je posumnjao u PA,
polako je poceo da se odvaja od Frojda. Libido je shvatio kao osnovnnu bilosku energiju
(zdravorazumski naciin), a ne kao prvenstveno seksualnu. Za njega seksualnost nije bila
osnovni rezervoar licnosti.
Razlike izmedju Frojda i Junga
1. Jungova psihologija deluje znatno manje naucno od Frojdove. Ima jos veci otpor prema
kvantifikaciji podataka.
2. Jung je vise usmeren na istoriju, kulturu, drustvo, i naglasava rasnu i filogenetsku osnovu
licnosti
3. Manje je instinktivisticki nastrojen
4. Vise je optimisticki nastrojen, veci akcenat stavlja na ljudsku kreativnost
5. Frojd je smatrao da su Jungove formulacije religiozne
6. Struktura licnosti je kompleksnija nego kod Frojda
7. Zastupljen je teleoloski princip (kod Frojda je samo beskrajno ponavljanje instiktivnih
tema)

38

8. Centralni pojam je kolektivno nesvesno (Frojd sve svodi na porodicu, i to na jedan tip
porodice)
Sklop licnosti
1. Ja se sastoji od svesnih opazaja, secanja, misli i osecanja. Ono je odgovrono za osecanje
licnog identiteta i konitnuiteta, i ono je u sredistu svesnosti.
2. Licno nesvesno granici se sa Ja. Cine ga dogadjaji koji su jednom bili svesni, pa su
potisnuti, zaboravljeni ili ignorisani, kao i dogadjaji koji su bili suvise slabi da usli u svest.
Sadrzaji licnog nesvesnog su dostupni svesti. Ono sadrzi komplekse koji predstavljaju
organizovanu grupu tj. konstelaciju osecanja, misli, percepcija ili secanja organizovanih
oko odredjenog sadrzaja, jezgra. Ukoliko privuce veliki broj iskustava moze preuzeti
nadzor nad licnoscu i ponasati se kao zasebna licnost.
3. Kolektivno nesvesno je riznica latentnih tragova secanja naledjenih iz covekove predacke
proslosti (ponavljana iskustva tokom mnogih generacija). Ono je univerzalno sto Jung
pripisuje istovetnosti mozdanih struktura kod celokupne ljudske rase. On ne smatra da se
ta secanja nasledjuju direktno vec da se pre nasledjuju predispozicije za ozivljavanje
iskustava, one nas nastrijavaju da reagujemo na svet na izvestan nacin. Prema tome,
kolektivno nesvesno oblikuje dozivljaje sveta, ali ne u potpunosti jer onda ne bi bilo
menjanja i razvoja. Kroz ovaj pojam Jung uvodi interakciju pojedinca i kulture. Strukturne
komponente kolektivnog nesvesnog su arhetipovi koji su univerzalni oblik misli koji
sadrzi veliki elemenat emocije. On stvara odredjene predstave koje onda odogovaraju
odredjenim aspektima svesne situacije. Arhetip je talog nekog dozivljaja koji se stalno
ponavljao kroz mnoge narastaje. Persona, anima i animus i senka su arhetipovi koji su se
toliko razvili da se mogu smatrati zasebnim sistemima licnosti.
Persona je maska koju osoba prihvata, uloga koju joj daje drustvo, javna licnost. Ako se
Ja poistoveti sa personom jedinka postaje svesna uloge koju igra, nego svojih osecanja.
Ona postaje otudjena od sebe same.
Anima je zenski arhetip u muskarca, dok je animus muski arhetip u zena. Cine da svaki od
polova ispoljava i karakteristike inig drugog i da na taj nacin razume pripadnike suprotnog
pola. Ali mogu dovesti i do pogresnog shvatanja i razmimoilazenja ako se ta arhetipska
slika projektuje bez obzira na stavrnu prirodu partnera.
Senka se sastoji od zivotinjskih instinkata koje su ljudi nasledili tokom evolucije od nizih
oblika zivota. Ona je osnova za shvatanje o izvornom grehu, ako se projektuje spolja
postaje djavo ili neprijatelj. Odgovorna je za javljanje nerpijatnih i drustveno ukorljivih
misli, osecanja i dejstava. Oni mogu biti skriveni od ociju javnosti uz pomoc persone ili
potisnuti u licno nesvesno. Senka sa svojim instiktima daje trodimenzionalan kvalitet
licnosti.
Jastvo je arhetip koji predstavlja ljudsku teznju ka jedinstvu. Ono je sredisnji pojam
licnosti oko koga se okupljaju svi ostali sistemi. Jastvo je zivotni cilj, koji da bi se ostavrio
potrebno je da se razliciti sacinitelji licnosti potpuno razviju i individualizuju. On vodi
povezivanju svenog i nesvesnog sistema licnosti i nalazi se na pola puta izmedju njih
(ovim pojmom je Jung uticao na humanisitcku psihologiju).
Kolektivno nesvesno u zivotu pojedinca nikada ne ne postaje svesnim.
Arhetipovi se izrazavaju kroz mnogobrojne simbole.
Mnogi su kritikovali pojam kolektivnog nesvesnog zbog nejasnosti, ali je on znacajan ako
podsticaj za traganje za onim sto je karakteristicno za pojedinca.
Stavovi
Razlikuje dva glavna stava ili orijntacije: introvertnost i ekstrovertnost. Izmedju nnjih postoji
odnos kompenzacije, jedan je dominantan u svesnom delu licnosti, drugi u nesvesnom.

39

Dinamika licnosti
Licnost smatra kao delimicno zatvoren sistem energije. Osnovna zivotna energija je nazvana
libidom, a samo jedna od njenih menifestacija je seksualne prirode. Energija kojom se
ostvaruje licnost je dusevna energija (cesto koristi i izraz libido). Kolicina dusevene energije
koja je uneta u odredjen element licnosti se naziva vrednoscu tog elementa. Prema Jungu
prilikom raspodele dusevne energije vaze dva osnovna nacela: nacelo ekvivalentnosti (ako se
energija upotrebljava za izazivanje odredjenog stanja, upotrebljena energija ce se pojaviti
negde drugde u tom sistemu tj. opadanje jedne vrednosti, nuzno dovodi do rasta druge) i
nacelo entropije (raspodela energije u psihi trazi ravnotezu ili izjednacenost)
Razvoj licnosti
Krajnji cilj razvoja je ostvarenje jastva sto znaci najsavrseniju diferencijaciju i harmonicno
stapanje svih strana celokupne covekove licnosti. Ovaj cilj se ostvaruje kroz proces
individuacije. Kada se postigne raznovrsnost onda se diferencirani sistemi integrisu
zahvaljujuci transcendentnoj funkciji (ujedinjuje suprotne tendencije vise sistema).
Nacelo sinhronicnosti primenjuje se na dogadjaje koji se desavaju zajedno u vremenu ali
nisu povezani kauzalno.
Kritike
1. pao je u pseudofilozofiju
2. pojam arhetipa je matefizciki i potpuno nedokaziv; pri tom, se moze u poputnosti objasniti
iskustvom i nema potrebe za postuliranjem urodjenosti
3. predstavlja vracanje na staru psihologiju svesti i to na tuzan i nejasan nacin
4. nema individualno razvojni aspekt, nema jasne faze razvoja i apstraktne je
Jungov uticaj
Stvorio je jungijansku terapiju ali je tu uticaj mali. Malo je uticao na teoriju, iako vise nego na
terapiju, jer su njegovi pojmovi suvise kompleksni.
Na psihologiju je uticao utoliko sto su prihvaceni pojmovi introvertnosti i ekstarvertnosti.
Od Frojda su se odvojili i drugi jer su iamli primedbe na terapiju: O. Rank i S. Ferenci.
Oto RANK
U pocetku je bio veci Frojdovac cak i od samog Frojda. On je pisao o traumi rodjenja kao o
prvoj traumi u zivotu, koja uslovljava kasnije strahove i anksioznosti. On je u rodjenju video
sudbonosno odvajanje novorodjenceta od majke, koje se potom generalizuje na druge objekte
i uzrokuje strah od nezavisnosti.
Kasnije je egu dodao i stvaralacku moc i volju koja ne samo sto kontrolise nagone vec i gradi
licnost birajuci medju alternativama i boreci se za nezavisnost.
Vilhelm RAJH
On je pokusao da spoji PA i marsksizam, zbog cega je izbacen i iz PA drustva, kao i iz
Komunisticke partije. Isticao je potrebu da se PA sire drustveno upotrebi jer smatra da sama
nauka ne moze da promeni drustvo. Smatrao je da su beda i siromastvo uzroci brojnih
dusevnih poremecaja. Njegov spoj marksizma i PA se sastoji u sledecem: osnovno pitanje je

40

kojim se maehanizmima drustveno stanje pretvara u ideologiju. Osnovni mehanizam tog

pretvaranja je potiskivanje, a osnov celokupne regresije je seksualna regresija potiskivanje
seksualiteta.
Rajh je u heteroseksualnom zadovoljenju video prirodno stanje coveka i njegovu pravu srecu.
Sve sto ga pri tom ometa donosi patnju, nesrecu i dusevne poremecaje. Posebno mu je
znacajan bio orgazam, koji je za njega bio izvor dusevnog zdravlja. Onemogucavanje
seksualnomg zivljenja predstavlja nasilje sto ga nad pojedincem proizvodi drustvo. To je
temelj drustvenog ugnjetavanja. Tek ce komunisticka revolucija ukinuti ogranicavanje polnog
nagona i time oslobditi coveka. Kasnije je zahtev za drustevnom revolucijom preobrazio u
zahtev za seksualnom revolucijom. Gradjanska porodica ima posebno vaznu ulogu jer stvara
seksualnu represiju koja je osnov svake represije. Porodica stvara karakternu kulturu. Otac je
glavni eksponent autoriteta. Ta karakterna struktura podrazumeva prihvatanje autoriteta i opsti
model potiskivanja. Tako se formira covek koji ce prihvatiti drustvenu nejednkaost. Treba
razvijati porodicu onakvu kakva jeste, dozvoljavati rana seksualna interesovanja, to je
preduslov prave revolucije.
Prema njemu, neuroza je ukupan zbir svih iskrivljenja prirodnih nacina izrazavanja
organizma; sveukupnni izraz oklopljenog organizma je obuzdavanje, suzdrzanost; posledica
je nesposobnost za plazmaticko grcenje u seksualnom odnosu tj. orgasricka nemoc koja dalje
stvara zastoj seksualne energije iz kojeg nastaju neuroze. Oklop je rasporedjen segmentno,
opste karakteristike stezanje i grcenje svih misica u datom podrucju.
Zamerke Rajhu
1. spoj marksizma i PA je mehanicki
2. prenaglasava razvoj seksualnosti za razvoj licnosti
3. njegovo ucenje je nekonzistento
Postoje dve faze u njegovom terapijskom radu:
1. karakterno-analiticka: Rajh nije prvi koji govori o karakteru, ali prvi u karakter uvodi
somatski clan potiskivanje se pretvara u misicno oklopljavanje. U njegovoj
seksekonomiji organizam zauzima centralno mesto.
2. Vegetoterapija (organska terapija): uvodjenje misicnog oklpoa pored karakternog je
vodilo vegetoterapiji, ciji je cilj: probijanje misicnog oklopa (koji ima funkciju
potiskivanja). Razvio je postupak postepenog oslobadjanja misicne napetosti.
Ono sto ga odvaja od PA:
1. njegov rad i zivot su vezani za marksizam
2. somatizacija
3. iticanje seksualiteta
4. shvatanje o energiji koja je kod neuroza zakocena
Alfred ADLER
On je osnivac individualne psihologije 20-ih godina XX veka. Bio je glavni takmac PA. Od
njega potice novina u tumacenju licnosti covek je socioloski determinisan. Ova socijalna
komponenra je Frojdu nedostajala. Adler je bio medju osnivacima PA drustva u Becu. Po
struci je lekar, oftalmolog, kasnije je zavrsio psihijatriju.
Od Frojda se odvaja 1911 godiine sa nekoliko ljudi. Osnovao je drustvo za individualnu
psihologiju.

41

U toku I svetskog rata je bio lekar u austrougarskoj vojsci. Posle I svetskog rata osniva
kliniku. U SAD prelazi 1933. Radio je kao profesor na jednom koledzu Njujorku. Umro je
1937.
Coveka ne posmatra samo kao bilosko bice. Glavni pokretaci su socijalni motivi. Ljudi su
motivisani prvenstvaeno drustvenim teznjama. Covek je inherentno drustveno bice. Socijlano
motivi su urodjeni. Covek ne postaje drustven zato sto zivi u drustvu. Osecanje zajednistva je
urodjeno. Ovo naglasavanje drustvenih odrednica ponasanja, koje su zanemarivali i Frojd i
Jung, cine najveci doprinos Adlera teoriji. Druga karakteristika njegove teorije je uvodjenje
pojma stvaralackog samstva. Treca odlika je isticanje jedinstvenosti licnosti (jedinstvaena
konfiguracija crta, motiva, interesovanja i vrednosti). Konacno, Adler je svest smatrao
sredistem licnosti. Ljudi su svesni razloga svog ponasanja, svojih nedostataka i ciljeva.
Osnovni pojmovi
Fikcioni finalizam: Hans Vajhinger je uticao na Adlera svojom idejom da ljudi zive na
osnovu cisto fiktivnih ideja koje nemaju nikakvih osnova u stavrnosti.To su konstrukti koje ne
proverava empirijski u zivotu. Adler je ovu ideju prilagodio PA. Covek je vodjen zamiljenim
ciljevima koje sam sebi postavlja (ne postoje u buducnosti, vec sad i ovde kao teznja). Ti
ciljevi ne moraju da se ostvare. Na taj nacin covek samog sebe odredjuje slika coveka koji
je gospodar svoje sudbine. Coveka motivise ocekivanje buducnosti, a ne proslost kao kod
Frojda.
Teznja ka savrsenstvu: Sta je krajnji cilj kome ljudi teze i koji daje doslednosti i
jedinstvenost licnosti? Prosao je korz tri etape u razmisljanju o krajenjem cilju kojem ljudi
teze. Prvobitno je smatrao da je agresivnost osnovni motiv. Kasnije je zamenjen voljom za
moc. Na kraju je i to napustio u korist teznje ka savrsenstvu. To je teznja ka savrsenom
upotpunjenju. Ona je urodjena, i moze da se ispolji na razlicite nacine. Ona daje konzistenciju
licnosti i vodi je kroz razlicite faze razvitka. To nije teznja za vladanjem, vec za potpunoscu.
1908 je smatrao da je agresivnost osnovni motiv, kasnije da je to zelja za moci. Konacno
govori o teznji za superiornoscu.
Osecanje inferiornosti i kompenzacije ima dva znacenja:
- organska inferornost svaki covek je u organskom smislu inferioran, ima malfunkciju
jednog dela organizma. Bazicna inferiornost tog dela trazi da se kompenzuje. Covek trazi
da savlada taj osecaj i da se potvrdi medju drugima i to tako sto aktualizira svoje
stvaralcke potencijale. Kompenzacija i nadkompenzacija su pokretacke snage psihickog
razvoja
- subjektivno dozivljena inferiornost osecanje neadekvatnosti, nesavrsenosti se potencira
u porodici. Odbacivanje deteta moze dovesti do abnormalnog osecanja neadekvatnnosti.
Inace, samo po sebi osecanje inferiornosti nije nuzno negativno. Nadoknadjivanje
nedostataka je nazvao muskim protestom.
Interesovanje za drustvo u pocetku je mislio da je covek u osnovi agresivan (zelja da se
prevazidje feminina slabost u nama). Kasnije, prvi u PA tvrdi da je covek prvenstveno vodjen
drustevnim interesima. To je nasledni potencijal, data potreba koja se pojavljuje u: (a)
kooperativnom ponasanju, (b) identifikaciji sa grupom, (c) empatiji (d) drustvenim
interpersonalnim odnosima. To je kompenzacija za sve nase slabosti. Covek je od samog
pocetka u socijalnom miljeu. Ono je urodjeno ali se ne pojavljuje spontano. Teznja ka
savrsenstvu biva socijalizovana i na mesto licne ambicije i koristi dolazi briga za dobrobit
drustva. Na taj nacin u sebicna interesovanja zamenjena osecanjem zajednistva.
Zivotni stil osnovno sistematsko nacelo po kojem funkcionie individualna licnost (glavno
idiografsko nacelo). Svako ima isti cilj (visa vrednost), ali svako bira svoj put do tog cilja.
Stvara se vrlo rano u zivotu do 4-5 godine, a odredjen je specificnim inferiornostima. On
razlikuje dve dimenzije po kojima se raporedjuju zivtoni stilovi: kreativnost-destruktivnost i
aktivnost-pasivnost.

42

Kreativno jastvo, stvaralacko jastvo visoko personalizaovan kreativan sistem koji se

ispoljava u jedinstvu zivotnog stila, ali isto tako i traga za dozivljajima koji ce potpomoci
ostavrivanje covekovog osobenog stila zivota. On posreduje izmedju drazi koje deluju na
osobu i odgorvora koje osoba na te drazi daje. Ono pokrece, krunise nasu strukturu licnosti,
daje znacenje zivotu. Pojam koji je tesko opisati. Lici na raniji koncept duse. Osnovni
materijal je nasledje i iskustvo. Uvodjenje ovog pojma u teoriju je jos jedna velika zasluga
Adlerova.
Razlika u odnosu na Frojdovu PA
Covek je gospodar svoje sudbine. Od PA je ostalo insistiranje na nasledju i prvim godinama
zivota. Teza da redosled rodjenja uticu na strukturu licnosti deteta:
- najstarije hronicna nesigurnost, tendencija vracanja u maldost, neuroticari, alkoholicari
- srednje najbolje adaptirano, ambiciozno, pobunjenik, zavidljjivo
- najmladje razmazeno
Rana iskustav su znacajna, opredeljuju nas zivotni stil. Mogu se podeliti na tipicna iskustva:
deca sa nekim nedostatkom, razmazena deca, zanemarnea deca.
Postojao je pokusaj da se Adlerova teorija uvede u vaspitanje.
Adler je danas dosta zaboravljen. Posle njega mnogi dosta ubedljivije i fundiranije govore o
drustvenim faktorima, pa Adler pada u zaborav.
Kritike Adlera
1. konflikt izmedju bioloskog aparata i sredine je nuzan. Adler to zaboravlja. To je
univerzalna karakteritika covecanstva i mehanizam svih revolucionarnosti coveka.
2. Frojdova ideja o autonomnosti ljudskog bica pada u vodu, a ova ideja je revolucionarna
Adler ovu ideju prvi napusta i smtra da su covek i drustvo dosta promenljivi.
3. Frojd je prvi i pravi revolucionar. Mehanizmi odbrane sluze adaptaciji, civilizacija
ogranicava nae potrebe. Covek ostaje socijalno pobunjenik. Drustvo hoce uniformisane
ljude, ali nasa nagonska struktura ce uvek negde da popusti. Adler unosi konformizam u
Frojdovu teoriju.

SOCIJALNI PSIHOANALITICARI
Na razvoj njihovih teorija je prvenstveno uticala Adlerova individualna psihologija, te se i on
cesto stavlja u ovu grupu teoreticara.
Hari Stek SALIVEN
Uticao je na psihijatriju. Dao je prvu interpersonalnu teoriju struktura licnosti se ispoljava u
interpersonalnim odnoima i samo tako. Sve sto znamo o licnosti je njen socijalni kontekst.
Licnost je u potpunosti hipoteticki konstrukt, a jedinica je relacija, odnos medju ljudima.
Nasledje igra sasvim malu ulogu. Socijalne interakcije su ono sto na oblikuje. Psiholoski
faktori internalizacija uticu na fizioloske procese. Pokusao je da termine psihopatologije
prevede u termine socijalne interakcije. Ovo je kraj razmisljanja o coveku kao o bioloskom
bicu.

43

Licnost shvata kao realtivno trajan sklop medjuosobnih situacija koje se ponavljaju i
karakterisu ljudski zivot. Pojedinac ne postoji nezavisno od svojih odnosa sa drugim ljudima.
Jedinica proucavanja je medjuosobna situacija
On ne odrice vaznost nasledju i sazrevanju, ali smatra da ono sto je izrazito ljudsko
predstvalja proizovd drustvenih sadejstava.
Osnovni pojmovi
Dinamizam relativno trajan sklop transformacija energije, koje stalno iznova karakterisu
organizam u njegovom trajanju kao zivi organizam. Oni su slicni navikama i odlikuju necije
medjusobne odnose. Bilo koja naviknuta reakcija prema jednoj ili vise osoba je dinamizam.
Ja-sistem mere obezbedjenja koje odobravaju odredjene oblike ponasanja, a druge
zabranjuju. On je proizvod iracionalnih strana drustva. Njega cini i sve ono sto covek prima
od drugih kao oznaku sebe, te se razvija u okviru socijalnog ucenja.
Personifikacije predstava koju jedinka ima o sebi ili drugome, a izrasta iz iskustva sa
zadovoljavanjem potreba i strepnjom. Retko su adekvatni opisi osoba na koje se odnose.
Saznajni procesi troclana klasifikacija dozivljavanja: (1) prototaksicki dozivljaj (niz
trenutnih stanja), (2) parataksicki vid (uvidjanja uzrocnih povezanosti dogadjaja koji se
odigravaju istovremeno, ali nisu u kauzalnom odnosu) i (3) sintaksicki vid (jednoduno
prihvacene simbolicke aktivnosti). Isticao je i vaznost predosecanja koje je posledica necijeg
secanja na proslost i tumacenja sadasnjosti.

Karen HORNAJ
Osnovala je americki institut za PA. Osnovni pojam joj je motiv prevazilazenje Frojdovog
biologizma. Dosta Frojdovih postavki je prihvatila, a mnoge je revidirala. Kritikuje Frojdov
pojam Edipalnog kompleksa i agresije oni su interpersonalno odredjeni, a ne urodjeni sa
seksualnom osnovom. U Psihologiji zena kritkuje Frojda i daje svoju viziju zene. Ona smtra
da Ediplani ukob nije seksualno-agresivni sukob izmedju deteta i njegovih roditelja, vec
strepnja koja izvire iz osnovnih poremecaja odnosa izmedju roditelja i deteta.
Izvor konflikta je drustvena situacija, a neuroze takodje imaju drustveni karakter, jer se
neuroze ne razvijaju kod dece koja su rasla u porodicama u kojima je bilo dovoljno sigurnosti
i ljubavi.
Najvazniji pojam je bazicna anksioznost (osecanje koje ima dete koje je izolovano i
bespomocno u potencijalno neprijateljskom svetu). Sve sto remeti sigurnost deteta u odnosu
na njegove roditelje proizvodi bazicnu strepnju. Dete razvija razlicite taktike za
prevazilazanjem iste, koje mogu postati trajno tkivo licnosti i moze da preuzme ulogu nagona
ili potrebe. Ona je prepoznala 10 vrsta neuroticnih potreba i razvrstala ih u tri grupe: teznja
OD ljudi, KA ljudima i PROTIV njih.
Sustinska razlika izmedju normalnog i neuroticng sukoba je u stepenu. Kod normalnih postoji
ravnoteza izmedju ovih potreba, kod neuroticara preovladava jedna.
Takodje, po njenom misljenju, covek tezi samorealizaciji, rastu i preuzimanju odgovornosti.
Nosilac rasta je istinski sebe, koji stremi ka realizaciji svih mogucnosti i potencija. Ali rast
ometaju neurotski konflikti.

Erih FROM
Odigrao je prilicnu ulogu u razvoju marksizma. Pokusaj povezivanja marksizma sa razlicitim
uticajnim strujama tog vremena. From je radio u Institutu za socijalna istrazivanja u

44

Frankfurtu (Adorno i Markuze, takodje). Bio je jedini psihoanaliticki obucen psiholog u

Institutu. Pokusaji da se napravi spoj marksizma i PA, ali ne mehanicki nego kreativno.
From je bio vrlo religiozan u mladosti. Doslo je do drasticnog raskida kada se sreo sa
marksizmom. Sam From kaze da su na njega uticali Marks i Frojd, kao i da je Marks veci
mislilac od Frojda, te se PA koristio samo da dopuni praznine kod Marksa. From je usvojio
Marksov pojam otudjenja. Otudjenje je pre svega otudjenje od svoje prirode. Specificne
ljudske potrebe su postale ljudskom evolucijom. One nisu tvorevina drustva.
Dodaje jos 5 potreba specificno ljudskih: (1) za povezanoscu (nastaje jer su iscupani iz
jedinstva sa prirodom), (2) za prevazilazenjem (svoje zivotinjske prirode), (3) za
ukorenjenoscu (da se osecaju kako pripadaju negde), (4) za identitetom (da bude osobena
jedinka) i (5) za orijentacionim okvirom (stabilan i usaglasen nacin opazanja i poimanja
sveta). Ove potrebe su cisto ljudske i ne mogu se naci kod zivotinja.
Licnost coveka se razvija pod uticajem mogucnosti koje mu odredjeno drustvo pruza.
Kompromisom izmedju svojih potreba i spoljasnjih zahteva se postize prilagodjavanje drustvu
i razvija se socijalni karakter. From razlikuje 5 tipova socijalnog karaktera (4 neproduktivna i
produktivni): (1) primalacki ocekuju da u zivotu nesto postignu prvenstveno pasivnim
primanjem, (2) eksploatatorski ocekuju da ce nesto postici jedino nasilnim prisvajanjem, (3)
skupljacki ne veruju svetu, i jedinu sigurnost im pruza skupljanje, (4) trgovacki sebe
dozivljavaju kao robu na trzistu i (5) produktivni razvijaju svoje spoobnosti i mogucnosti,
kreativni su.
Analiticka socijalna psihologija povezivanje dijalektickog materijalizma i PA, s obzirom na
to da (1) civilizovani zivot trazi potiskivanje nagona (princip realnosti) u nekoj konkretnoj (2)
drustvenoj situaciji (time se bavi dijalekticki materijalizam). (3)Nagonsku strukturu pojedinca
moze da analizira samo PA.
Osnovna iskustva se sticu u okviru porodice, ali porodica je agens drustva. Vaspitni idelai
nisu odredjeni apstraktno drustvom vec konkretnom drustvenom situacijom.
Sustinska teza Fromovih dela je ta da se covek oseca usmaljeno, izolovano, zato sto je
odvojen od prirode i drugih ljudi. Ovo je specificno ljudsko svojstvo, ne srece se kod drugih
zivih bica.
U Bekstvu od slobode razaradjuje tezu da je covek kroz istoriju sticao sve veci slobodu ali
je postajao i sve usamljniji. Tako sloboda postaje nesto negativno od cega pokusava da
pobegne. Dakle, postoji neki mehanizam odbacivanja slobode da se bira. Resenje je ili da se
covek ujedini i da zivi u ljubavi i zajednistvu ili da nadje sigurnost u potcinjavanju autoritetu i
drustvenim normama. Bilo koja forma drustva predstavlja nacin prevazilazenja bazicne
protivrecnosti coveka istovremeno je i deo prirode i odvojen od nje, i zivotinja i ljudsko
bice.
From je uveren u istinitost sledecih postavki:
1. ljudi imaju sustinsku, urodjenu prirodu
2. oni stvaraju drustvo da bi je ispoljili, ispunili
3. ni jedno dosadasnje drustvo ne zadovoljava osnovne ljudske potrebe
4. takvo drustvo je moguce ostvariti (humanisticki socijalizam)
Drustvo u kome bi covek u potpunosti ispoljio svoje potencijale je humanisticki socijalizam.
From je stvorio jednu samostalnu, autohtonu teoriju licnosti, ponekad ej u njegovom delu je
tesko prepoznati PA.

45

MARKUZE
Zivot u civilizaciji ne uspeva da nadje prave mehanizme prilagodjavanja u takvoj sredini, te
se stoga neurotizira (eros i civilizacija, metapsihologija).
Po Markuzeu, Frojd ispiravno zakljucuje da je covekova nagonska struktura u konfliktu sa
drustvom i da se kao odbrana javlja potiskivanje. No, Frojdova slabost je ta sto ne uzima u
obzir vrstu drustveno ekonomskih uslova. Markuze uvodi pojam viska potiskivanja, sto je
jedna vrsta klanog potiskivanja kolicina potiskivanja zavisi od klasnog polozaja kome se
pripada. U radnickom drustvu ne potiskuju svi svoje potrebe podjednako (radnik najvise),
iako ih svi potiskuju.
Karakteristike
Ono sto je zajednicko svim ovim teorijama je sledece:
1. isticu ulogu drustevnih cinilaca u razvoju licnosti (mada naglasak stavljaju na razlicite
cinioce)
2. ni jedna od njih ne usvaja radikalno sredinsku poziciju; sve ukazuju na neto sto je ljudska
priroda i sto je urodjeno;
3. pod idealnim uslovima jedinka i drustvo su medjuzavisni; nije samo jedinka plasticna i
podlozna oblikovanju, vec i drustvo
4. optimisticni su u pogledu mogucnosti promene drustvene strukture
5. ukazuju na drustveno poreklo strepnje
6. sve teorije, osim Salivenove, isticu pojmove stvaralackog smastva i osobenosti jedinke
Kritike
1. razradjuju jedan detalj iz PA pojam ega i njegovih odbrana
2. Adleru, Fromu i Hornajevoj se cesto zamera idealisticko shvatanje coveka
3. Ispada da su razumni ljudi stvorili drustvene uslove koje treba kriviti za ljudsko bezumlje
i nesrecu
4. Nisu uspeli da precizno opisu sredstva kojima drustvo modelira svoje clanove

EGZISTENCIJALNA PSIHOLOGIJA

46

Egzistencijalizam je potekao na tlu Evrope. Najistaknutiji predstavnici evropskog

egzistencijalizma su Sartr, Jaspers, Hejdeger, Kafka, i drugi. U SAD egzistencijalista Rolo
Mei je izvrio uticaj na psihologiju. Americki egzistencijalni psiholozi se dosta razlikuju od
evropskih. Jaspers, Hajdeger i Sartr su izvrsili najveci uticaj na psihologiju. Najistaknutiji
predstvanici egzistencijalne psihologije u Evropi su Ludvig Binsvanger i Medord Bos.
Egzistencijalna psihologija je empirijska nauka o ljudskoj egzistenciji koja primenjuje
fenomenoloske analize. Fenomenologija je opis podataka neposrednog dozivljaja, ona tezi pre
razumevanju nego objasnjavanju svet onakav kakav naivno i nekriticki nalazimo.
Fenomenoloska tradicija u Evropi je bila jaka. Odatle do egzistencijalnog opisa licnosti nije
bilo daleko.
Binsvanger svajcarski psihijatar. Jedan je od najranijih Frojdovih sledbenika. Iako su se
razisli ostali su u prijateljskim odnosima. Bio je pod uticajem Hajdegera. Egzistencijalni
analiticar je postao 30-ih godina. On egzistencijalnu analizu definise kao fenomenolosku
analizu stvarne ljudske egzistencije. Cilj joj je rekonstrukcija unutrasnjeg sveta dozivljavanja.
Bos Svajcarac. Prosao je analizu kod Frojda, dalje se skolovao kod mnogih poznatih
psihoanaliticara. Privatnu psihoanaliticku praksu je poceo 1935. Hajdegera upoznaje 1946 sto
je bila prekretnica razvija egzistencijalnu psihologiju i psihoterapiju, koju je nazavo
analizom.
Egzistencijalisticka psihologija:
1. nije formirana psiholoska skola ili sistem, vec otovren pokret. Osnovna inspiracija iz
egzistencijalisticke filozofije. Kljucni termin je egzistencija. Konkretna egzistencija za
koju se interesuje psiholog je egzistencija konkretnog ljuskog bica.
2. Covek se ne moze razumeti na osnovu elemenata ili pojedinih funkcija
3. Orijentisana je prvenstveno na razumevanje konkretnog coveka (idiografski pristup)
4. Intresuje se za covekov unutrasnji zivot
5. Glavni metod je fenomenoloski
6. Nece da zameni, vec da dopuni objektivisticku metodu
Egzistencijalna analiza Binsvangera i Bosa
1. Protivi se prenosenju zamisli uzrocnosti iz prirodnih nauka u psihologiju. U ljudskom
ponasanju nema odnosa uzrok-posledica. Ovim se odbacuje pozitivizam, materijalizam,
determinizam. Namesto uzrocnosti dolazi motivacija, koja pretpostavlja razumevanje ili
pogreno razumevanje odnosa izmedju uzroka i posledice. U egzistencijanoj analizi
ponasanja motivacija i razumevanje su operativna nacela. Egzistencijalna psihologija
zahteva fenomenoloski metod. Ima sopstvene pojmove koji su izvedeni iz Hajdegerove
antologije bica-u-svetu: nacin egzistencije, sloboda, odgovornost, postojanje i drugo.
2. Protivi se postojanju dualzma dusa-telo. Postoji jedinstvo licnosti i uslova sredine:
jedinstvo pojedinca-u-svetu.
3. Porice da iza fenomena stoji nesto sto ih objasnjava ili izaziva njihovu pojavu. Ne
objasnjava coveka, zadrzava se uvek na nivou fenomenoloskog. Cilj psiholoske nauke je
fenomenoloski opis, a ne uzrocno objasnjenje. Egzistencijalna psihologija je sumnjicava
prema teorijama, svaka teorija podrazumeva da nesto sto ne moze da se vidi proizvodi
nesto sto je vidljivo. Fenomenolog: do itine se ne dolazi intelektualnom vezbom, ona se
otkriva ili pojavljuje u samim fenomenima. Fenomeni su ono sto jesu, oni nisu fasada ili
izdanci neceg drugog. Za fenomenologa je stvarno samo ono sto moze da se vidi ili da se
na neki drugi nacin dozivi kao stvarno. Uspeli su da se oslobode jungovske i frojdovke
teorije, uprkos tome sto su godinama pripremani za PA i primenjivali je.
4. Protive se analizi, raslanjivanju cime se ljudsko bice pretvara u gomilu delova. Osnovni i
centralni pojam je bivstvovanje-u-svetu (ne moze se jedinka smtrati pojavom isto kao i
drvo ili kamen). Ljudi nemaju egzistenciju osim u svetu u svet nema egzistenciju osim sa

47

ljudima. Svet u kojem ljudska bica imaju svoju egzistenciju sastoji se od tri podrucja: (1)
fizicki svet, (2) ljudska sredina i (3) sama osoba, ukljucujuci i telo.
5. Egzistencijalna psihologija ulazi u polje drustvene kritike: preti otudjenje i fragmentacija
ljudi (ljudi se shvataju kao stvari). Osoba je slobodna, samo ona je odgovorna za svoje
postojanje. Sloboda nije nesto sto ljudi imaju, to je nesto sto ljudi jesu -kaze Bos.
Egzistencijalna psihologija se isto toliko bavi i smrcu.
6. U terminologiji egzistencijalne psihologije nema tehnickih terimina, upotrebljavaju se reci
koje izrazavju osecanja, cak koriste poeticki recnik. Egzistencijalizam je uvek imao jake
veze sa knjizevnoscu. On je pobuna protiv bihejvioristicke objektivisticke psihologije, one
koja je po naslovu orijentisana na tehniku, a ne na problem.
Teorija ukratko
Osnovni pojam teorije egzistencijalizma je Dasein ili bice-u-svetu. Ono je ljudska
egzistencija, stanje bivstvovanja u svetu u kojem celokupna egzistencija pojedinca, koja jeste
i koja mora da bude, moze da se ispolji, da postane i bude prisutna. Osnovna osobina bica-usvetu je otovorenost opazanju i odgovaranju na ono sto postoji u njegovom prisustvu. Svet u
kojem ljudi imaju svoju egzistenciju sastoji se od tri podrucja: (1) biloska ili fizicka okolina,
(2) ljudska okolina i (3) sama osoba, ukljucujuci i telo.covek u isto vreme tezi da preraste ovaj
svet i da udje u novi, ostvarujuci svoje potencijale. To je osnova pojma bice-izvan-sveta.
Kada poricu ili ogranicavju svoje mogucnosti onda zive neautenticnu egzistenciju
(ogradjivanje od svog polja egzistencije). Kazna za neautenticnost je osecanje krivice. Postoje
granice u okvirima kojih je moguca egzistencija pojedinacne osobe, a koje su odredjene
bacenoscu individue. Slozaj nacina bivstvovanja-u-svetu pojedinca je nacrt-sveta, koji
odredjuje nacin na koji ce osoba reagovati u specificnim situacijama. Osoba moze sebe da
izrazava kroz nekoliko oblika bivstvovanja-u-svetu: (1) dvojni oblik ja i ti postaju mi,
(2) pluralni oblik bivstvovanje-u-svetu formalnih odnosa, takmicenja i borbe, (3) singularno
oblik pojedinac koji zivi sam i (4) oblik anonimnosti zagnjuri se u gomilu. Normalno
osoba nema jedan, vec vise oblika egzistencije.
Kritike egzistencijalne psihologije
1. vracanje na vezu psihologije i filozofije, predstavlja raskid sa naukom
2. sloboda pojedinca ovaj koncept onemogucava determinizam,
eksperimntaciju, na cemu pociva naucna psihologija
3. odbacivanje evolucione doktrine (neprihvatanje uopstavanja)
4. subjektivizam
5. jezik je poetski, nove reci za poznate ideje
6. prizvuk etickog zalaganja

predvidjanje,

Fenomenologija i egzistencijalisticka psihologija su toliko cvrsto spojene svojim poreklom da

se cesto govori o jednoj fenomenolosko-egzistencijalnoj psihologiji, psihijatriji, filozofiji.
Osnovni metod egzistencijalne psihologije je fenomenoloski metod, zbog cega se ova dva
pravca cesto i razmatraju zajedno.
Fenomenoloska metoda u psihologiji
Fenomenologija je opis podataka neposrednog dozivljaja.
Edmund Huserl: filozofija pocinje sa ispitivanjem pojava iskustva, onako kako je ono dato u
svesti covekovoj, a metoda koja se u tu svrhu koristi je fenomenoloska. Fenomenologija je
filozofska, deskriptivna nauka koja treba da pruzi saznanja o pojavama ljudskog iskustva i ide

48

pre posebih nauka i lezi im u osnovi. On pravi razliku izmedju: (1) ciste fenomenologije
najopstija filozofska disciplina koja ispituje sustinske strukture svesti, na jedan poseban
nacin (ljudsko iskustvo u celini, ne samo psiholoske fenomene), (2) fenomenoloske
psihologije ispituje psiholoske pojave u njihovom subjektivnom aspektu, koristeci
fenomenoloski metod, koji se moze kombinovati sa eksperimentom, pa nastaje
eksperimentalna fenomenologija i (3) empirijsku psihologiju ne samo fenomenoloski opis
psiholoskih pojava vec i njihov razvoj i fiziolosku osnovu.
Fenomenoloska metoda u psihologiji se u vecoj ili manjoj meri razlikuje od Husrelove, nekad
je stepen srodnosti cak nevidljiv.
Uticaj:
- Huserl je uticao na evropske filozofe, psihologe i psihijatre,
- U SAD eksperimentalna fenomenologija gestaltista
- Klinickim psiholozima je blizak fenomenoloski metod
- Sukob bihejviorizma i fenomenologije ponavljanje na savremenom nivou starog sukoba
izmedju bihejviorizma i introspekcije
Fenomenoloski metod je poprimio razlicite oblike u psihologiji, desava se cak i da je malo
tacaka zajendickih sa izvornom Huserlovom fenomenologijom. Medjutim, mogu se izdvojiti
dve osnovne zajednicke karaketeristike:
- primenjuje se na pojave svesti (suprotstavlja se na taj nacin bihejviorizmu)
- uzdrzavanje od svih predubedjenja pri opisivanju pojava (naivno, neposredno, slobodno
posmatranje pojava; ovom karakteristikom se suprotstavlja klasicnoj introspekciji Vunta i
Ticenera)
MekLod definise fenomenolosku metodu preko cetiri tacke:
1. predmet fenomenoloskog ispitivanja su svesno dozivljene pojave
2. pri posmatranju i opisivanju se iskljucuju sve pretpostvake i predrasude
3. odatle sledi razlika izmedju fenomenoloske metode i klasicnih oblika introspekcije
4. psiholoska fenomenologija je uvod u psihologiju izgradnja psihologije pocinje sa
opisom fenomena, ali se taj svet mora prevazici (gestalt-psihologija)

Treba praviti razliku izmedju fenomenoloske metode i fenomenoloske psihologije.

Fenomenoloska psihologija se koristi fenomenoloskom metodom, ali se njena definicija time
ne iscrpljuje, jer ima poseban naucni program.
Fenomenoloska psihologija:
Psiholozi koji upotrebljavaju fenomenolosku metodu cesto imaju odredjenu orijntaciju u
psihologiji, odredjeno hvatanje o ciljevima i predmetu psiholoske nauke, te se govori o
posebnoj fenomenoloskoj psihologiji. Ona predlaze resavanje novih problema koji su coveku
vazniji za njegovo realno zivljenje u svetu. Ona ne zeli da odbaci ono sto su objektivni
psiholozi postigli vec samo hoce da doda nesto svoje, novo. Ona ne predstavlja odredjen i
zavrsen psiholoski sistem, vec pre jedan pristup, orijentaciju, stanoviste. Ona se ne karakterise
toliko resavanjem problema, vec postavljanjem istih, otvaranjem novih polja istrazivanja.
Njen predmet ili podrucje interesovanja je celokupno covekovo dozivljavanje, za koje
objektivisticke i bihejvioristicke metode nisu dorasle. Ona odbacuje sve filozofske i
bihejvioriticke pretpostavke o prirodi ljudske svesti ona zastupa molarno i holisticko
stanoviste.
Definicija:

49

1. je poseban pravac u psihologiji sa posebnim naucnim programom

2. sluzi se fenomenoloskom metodom ali se u potpunosti ne definise samo njenom
upotrebom
3. tesno je povezana sa egzistencijalistickom filozofijom i psihologijom
Karakterisitke:
1. protiv bihejvioristicke, objektivisticke, kvantofrene psihologije
2. suprotnost i klasicnoj introspektivnoj psihologiji
3. predlaze nove probleme koji su za coveka vazniji i vezani za njegovo zivljenje u svetu
4. ne predstvlja jedan sistem, vec pre orijenatciju
5. predmet: celokupno cocekovo dozivljavanje
6. standardne bihejvioristicke i objektivisticke metode se moraju dopuniti fenomenoloskom
7. molarno i holisticko stanoviste

HUMANISTICKA PSIHOLOGIJA
Humanisticka psihologija sebe naziva i trecom silom u psihologiji; prva je bihejviorizam,
druga je psihoanaliza. Ona je vise orijentacija u celoj psihologiji nego grana ili skola. Bavi se
pitanjima za koja nema mesta u postojecim teorijama i sistemima (pitanja ljubavi,
stvaralastva, sebe, rasta itd.). Krutch daje sledecu definiciju humanistickog psihologa:
humanista je svako ko odbija pokusaj opisivanja ili tumacenja coveka iskljucivo na osnovi
fizike, hemije i zivotinjskog ponasanja. To je svako ko veruje da razum, volja i svrha
predstavljaju znacajnu stvarnost. Prema tome, bihejviorizmu zamera iskljucivu
usredsredjenoat na proucavanje ponasanja i analiticku metodu, psihoanalizi preterano
insistiranje na podsvesti i iracionalnim instinktima, a zajedno homeostaticko tumacenje
covekove prirode.
Sedam (plus jedna) osnovnih postavki E. L. Simpson
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

individualnost (kompleksnost, bogatstvo i snaga dusevnosti)

holizam dusevnosti, tela i osecanja
subjektivnost
rast, samoaktualizacija i samotranscedensija kao covekove urodjene karakteristike
bavljenje voljom i covekovom odgovornoscu za sebe
sponatana teznja za dusevnim zdravljem
duhovna dimenzija
odgovornost i za poboljsanje zivota drugih

Naucna psihologija joj zamera da je puna mutnih pojmova. Sledeca je zamerka kako covek
moze staviti svoje iskustvo u zagrade.
Osnovni pojam humanisitcke psihologije je pojam samoaktualizacije, koji su koristili
Goldstajn, Rodzers, Maslov, Bilerova i drugi. Jung je u slicnom smislu upotrebljavao pojam
individuacije. Oznacava razvijanje vlastitih potencijala i sposobnosti, realizovanje
mogucnostidosezanj autonomnosti i slobode, izrazavanje sebe, usavrsavanje i integriranje

50

vlastite licnosti. Svoju unutrasnju prirodu covek jednim delom otkriva i prihvata, a jednim
delom sam stvara. Po tome se humanisticka psihologija razlikuje od egzistencijalne, po kojoj
je covek samo svoj vlastiti produkt. Samoaktualizacija ima motivacijsku ulogu, jer nije samo
samorezultat covekovih nastojanja vec je smernica i podsticaj. U tom smislu je humanisticka
psihologija finalisitcka. Humanisticka psihologija malo traga za uzrocima, a zamenjuje ih
svrhom, ciljevima, vrednostima.
Pojam samoakutalizacije je cvrsto povezan sa pojmom sebe (self) odnosno ja. Razlika
izmedju ova dva pojma je velika: prvome se pripisuju funkcije kontrole i adaptacije, drugi je
Rodzers opisao kao deo fenomenoloskog polja kji sadrzi opazaje i dozivljaje sto ih pojedinac
povezuje sa vlastitom osobom. Sebe ne predstvalja nikakvog coveka u coveku, vec
pojedincevo dozivljavanje samog sebe. Glavna karakteristika sebe je samosvesnost
(spoznaja razlike izmedju mene i okoline, izmedju subjektivnog i objektivnog, koji se u sebe
preplicu i spajaju u jedno). U savremenim fenomenoloskim skolama pojam selfa se koristi u
dva znacenja: (1)fenomenolosko iskustvo, centar svesti, i (2) nosilac samoaktualizacije,
integrator psihickog.
Postavlja se pitanje da li je samoaktualizacija rezultat svesnog stremljenja ili je spontani rast.
Za neke je prvo (Olport), a za neke drugo (Goldstajn).
Analizu pojma sebe je uradila Rut Vajli, koja ga je raclanila na podredjene pojmove i
shematski ih prikazala:
genericki pojam sebe ukljucuje: (1) dozivljavanje samog sebe, (2) osecaj kontinuiteta, (3)
fizicke karakteristike kako ih dozivljava covek (4)proteklo ponasanje onako kako smo ga
zapamtili, (5) iskustva jedintva i organizacije ralicitih aspekata (6) vrednovanje, misli i
pamcenja i (7) razlicite stepene svesti i vansvesti.
Genericki pojam sebe je razdeljen na stvarnog sebe (to sto smo sami za sebe) i idealnog
sebe (sto bismo zeleli biti).
Sledeci nivo obuhvata sebe kako ga pokazujemo okolini i sebe kako ga sami vidimo.
Kad je rec o zdravom coveku razliciti su vidovi sebe usaglaseni i uzajamno se nadopunjavaju.
Rut Vajli Analiza pojma self-a
SELF
STVARNI
(to sto smo sami za sebe)
SOCIJALNI

PRIVATNI

Kako sebe
pokazujemo okolini

Kako sami sebe

vidimo (slika sebe)

IDEALNI
(ono sto bismo zeleli biti)
VLASTITI
IDEALNI SELF
IDEALNI
DRUGIH O MENI
Ono sto bih ja
Kako bih ja voleo
voleo da budem
da drugi mene vide

Samoaktualizacija nije nesto sto uz natcovecanske napore mogu postici tek izuzetni pojedinci.
Njoj svako tezi i svako je moze doseci. Zato ona nije neotvarljiv eticki ideal posto takvi ljudi
postoje i zive medju nama.
Gordon OLPORT
On je jedan od prethodnika humanisticke psihologije. Isticao je neponovljivost i izuzetnost
covekove licnosti, njenu celovitost i neprekidni rast i nastajanje. Sa druge strane, priznavao je
i osnovne strukture crte (traits), ali one nisu faktori, vec su specificne i individualne, mada
je pisao i o zajednickim crtama. Vazan je pojam propriuma, koji ima slicno znacenje kao
pojam sebe. Najpre ima oblik telesnog sebe, nakon cega postaje slika sebe, razvijajuci se dalje

51

dok ne stekne samostremljenje, sto je izraz teznje za motivacijom. U vezi sa tim Olport
razlikuje dve vrste motivacije: oportunisticku (bioloske potrebe i potrebe za negom) i
samomotivaciju (prosiruje pojam proprium, uspostavlja vrednosti itd.). Jedna od
znacajnijih u njegovoj psihologiji je postavka o funkcionalnoj autonomiji motiva
ponasanje postaje nezavisno od prvobitnog uzroka, postaje samo sebi cilj i svoj vlastiti motiv.
Na taj nacin se prekida dodir sa prosloscu. Ovim mehanizmom je objasnio prelazak iz
oportunisticke u samomotivaciju. Ovaj princip uspostavlja kontinuitet objasnjavajuci i
nezavisnost ove motivacije od nagona. Ali ona ne znaci da naogni prestaju delovati, vec da
deo ponasanja postaje nezavisan, i to onaj deo koji je povezan sa samoostvarenjem.
Karl RODZERS
Osnovni pojam njegove teorije je teznja za aktualizacijom koja je upravljena ka
prevladavanju unutarnjih suprotnosti, ravnotezi i celovitosti. Deluje na dva nivoa: na nizoj,
organskoj, omogucava zadovoljenje potreba i odrzavanje organizma, a na visoj, postaje teznja
za aktualizacijom koja zavisi od dve potrebe potrebe za pozitivnim vrednovanjem od strane
drugih i potrebe za pozitivnim samovrednovanjem (moguce je onda kada se iskustvo sebe
podudara sa pojmom sebe, ali zavisi i od vrednovanja od strane drugih; kada je osoba
bezulovno prihvacena od strane drugih onda ce i sama sebe prihavtiti i nastace pozitivan
pojam sebe).
Razvoj licnosti ide od prvobitnog nerazlikvanja sebe od ne-sebe. Pojam sebe ce se razviti
postepeno. Ako su svi vidovi sebe uskladjeni onda, tada ce dete usaglasiti i sa svojim
urodjenim potencijalima i zacece se proces samoaktualizacije. Ali to je moguce jedino ako
dete roditelji i druge bliske osobe prihvataju bezuslovno i potpuno. Ako je slucaj drugaciji,
onda se detetov pojam sebe ne poklapa sa njegovim dozivljajem sebe, te se na taj nacin
sprecavaju urodjeni potencijali da se izraze. Dete razvija dva oblika odbrambenih reakcija:
iskrivljeno opazanje stvarnosti ili negiranje stvarnosti.
Rodzersova terapija je na klijenta usmerena ili nedirektivna. Terapeut ne sme da usmerava ili
tumaci klijentovo ponasanje, vec treba da ga prihavti kao sto klijent prihvata samog sebe. On
veruje u klijentove sopstvene snage, u njegovu teznju za rastom i samoaktualizacijom
(humanisitcka psihologija uopste veruje u covekovu vlastitiu teznju za dusevnim zdravljem)
Abraham MASLOV
Najznacajniji deo njegove teorije je psihologija motivacije. On je motive podelio u dve grupe:
nize, potrebe iz pomankanja (fizioloske potrebe, za sigurnoscu, za ljubavlju i pripadnoscu,
za postovanjem i samopostovanjem) i vise, potrebe rasta (potrebe za samoaktualizacijom
teznja za realizacijom mogucnosti i potencija). Rast sacinjavaju procesi koji dovode do
samoaktualizacije. Najpre moraju biti zadovoljene nize potrebe koje su nize na hijerarhijskoj
lestvici. Ako one nisu zadovoljene, ne mogu se u punoj meri ispoljiti ni vise potrebe (ali
delimicno mogu). Kad je jedna potreba zadovoljena javlja se ona koja je na lestvici odmah
iznad nje. Frustracija potreba iz pomanjakanja uzrokuje dusevne poremecaje i neurozu.
Samoaktualizirani covek dozivljava stanja vrhunca, sto su stanja ekstaze i otkrovenja. Rec je
o vrhuncima covekove osvescenosti u kojima se objedinjuje sve sto je u coveku razjedinjeno.
Maslov razlikuje i dve vrste saznanja: D-saznanje sebicno i usmereno na trazenje izvora
licnog zadovoljstva i B-saznavanje realisticko i usmereno ka otkrivanju sveta, nezavisno od
licnih interesa.
Covek se ne nalazi izvan drustva, vec je sa njim neprekidno stvaralacki povezan. Pojedinac
mora pomagati drugima da rastu i aktualiziraju se.
ANTIPSIHIJATRIJA

52

Kao institucionalizovnai pokret javlja se 1970 izlazi list Radikalni terapeut. Nastaje pre
svega u SAD (uticali su Rolo Mei, Saliven i Rajh) kao reakcija na stanje savremene
psihologije i sire drustvene i politicke procese u svetu. Antipsihijatrija je ne samo kritika
teorije vec i psihologije u celini, njenog mesta i uloge u drustvu. Istice potrebu za
prestrukutiranjem drustva i pojedinca, pri cemu se treapija shvata kao promena a ne pasivno
prilagodjavanje.
Izvori antipsihijatrije
1. filozofija egzistencije (Kuper, Long, Esterson nalaze inspiraciju u Sartrovim delima)
ideja slobode izbora
2. kriza psihijatrijske institucije u organizacionom i funkcionalnom smislu antipsihijatrija
je antiinstitucionalni pokret
3. kriza medicinskog modela menatlne bolesti ovo je uticalo na antipsihijatriju, a ujedno
ona je to posebno istakla
Leng osnivac
Engleska skola 60-ih godina
1959 Podeljeno Ja antipsihijatirija pocinje ovom knjigom
1961 Ja i drugi
1967 Politika dozivljaja (prvi put posle Frojda da je neka knjiga tako mnogo citana)
1959 Politika dozivljaja antipsihijatrija pocinje ovom knjigom
Pokusaj da se koriscenjem fenomenoloske metode i pojmova egzistencijalizma sizofrenija
(antipsihijatri uglavnom govore o psihozama) ucini razumljivijom. Postoji pretpostavka da se
kod sizofrenije radi o organoskom poremecaju, ali to nije dokazano da bi se bilo koje
ponasanje nazvalo bolesnim ono mora da bude fizicki stetno za osobu, a od sizofrenije se ne
umire. Leng pokusava da smesti ludilo ne u psihu, vec u nesto sto se odnosi na status osobe u
svetu. Poremecaj je u socijalnim i moralnim aspektima, ludilo nije u nama vec u nasem
polozaju u svetu. Ne radi se o medicinskoj bolesti vec o vrsti socjalnog kontakta. Bolest se
posmtra kao poremecaj zivljenja. Osnovna je ontoloska nesigurnost (nasuprot ontoloskoj
sigurnosti) osoba je vise nerealna, nego realna, vise mrtva, nego ziva. Leng stvara niz
pojmova da bi se priblizio ovaj osnovni. Uvodi pojmove pravog i laznog Ja. Ukoliko je Lazno
Ja previse odvojeno od Pravog Ja, ako je zaokupilo veci deo licnoti, osoba je u vecem riziku
od poremecaja. Naglasak je na podeli licnosti izmedju dozivljaja nas kako nam je nametnula
nasa sredina, kako mas vidi i zeli da budemo i onog kakvi smo stavrno. Vazna je podeljenost
na dusevno i telesno. Leng daje jednnu fenomenolosku analizu ono sto je jednako i sto se
vidi, bez skrivenih motiva.
1961 Ja i drugi
uzrok sizofrenije se trazi u interperonalnim odnosima. Ono sto am ja za sebe deo je ononga
sto sam ja za druge. Izvori sizofrenije ne leze unutar individualne patologije, vec u patoloskim
oblicima komunikacija unutar porodice. Porodica je ono sto je boleeno, ona je sizofrenicara
odabrala za zrtvenog jarca, na koga se upravlja netrpeljivost porodice.
Kuper Smrt porodice. Porodica gusi fantazije deteta, treba je zameniti komunama.
Leng: odnos sizofrenicar-porodica je primer neslobode uopste.
Leng i Esterson Zdravlje, ludilo i porodica daju analizu konkretnih sizofrenih porodica
sizofreno ponasanje je sasvim normalna reakcija na nenormalnu situaciju.

53

Sas tvrdi da je koncept mentalne bolesti ideoloski sti narocito pogadja klasicne psihijatre.
Psihiijatri i bolnice su u funkciji jedne drustvene ideologije.
1967 Politika dozivljaja
Preporucuje se slika normalnosti: biti normalan znaci biti socijalno uslovljen (po meri
durstva) stvaranje Laznog Ja koje se prilagodjava laznim realnostima. Sizofrena
dezintegracija je ujedno dezintegarcija tog laznog ja, povlacenje iz lazne realnosti u unutrasnji
svet (izjednacuje sizofreniju i misticizam).
Po Lengu, zivot je borba i traganje za sopstvenim izborom. Dusevni bolesnici smetaju zato sto
realizuju neku slobodu izbora, sto dolazi u sukob sa drustvenim normama.
Leng i Kuper Razum i nasilje: interpretiraju tri kljucna Sartrova dela (Traganje za
metodom, Kritika dijalektickog uma i Sveti Rene). Najinteresantnije je Studija Zana
Zanea. Bolest je shvacena kao jedna vrsta prisilnog izvora. Osnovna ideja: postoji
permanentni sukob kod coveka koji je od rodjenja odbacen od drustva. Covek se neprestano
krece izmedju te dve kategorije kako nas drugi odredjuju i sta mi zaista mozemo da
budemo.
Jervis Kriticki prirucnik psihijatrije iinverzija uzroka i posledice, institucionalno
ponasanje.
Tomas Sas Ideologija i ludilo. Sa porodice se stvar premesta na drustvo. Funkcija porodice je
da osobu spremi za drustvo, kreira oblik njegove egzistencije. Koncept bolesti je u sluzbi
drustvene, ideoloske represije. Psihijatri i bolnica samo sluze drutvu. Dusevna bolest ima
vaznu drustvenu funkciju funkciju drustvene kohezije.
Fuko Istorija ludila. Svaki period istoije imao je neku bolest kao vrstu negativnog primera
koji drzi na okupu sve ostale. Nekada je to bila lepra. U anticko doba dusevnih bolesti nije ni
bilo. Primitivne zajednice imaju ulogu za ludake vracevi (bozanski duh). Dusevna bolest
je postala drustveni problem onda kada su pocele industrijske revolucije. Danas se ljudi plase
dusevne bolesti: postoji mogucnost drustvene odmazde. Najstrasnije odmazda za coveka je da
je dusevno bolestan.
Kofman Azili. Totalitarne institucije (dusvena bolnica, kasarne, manastiri, internati, zatvori
itd) potpuno okruzuju pojedinca i prekidjau njegov odnos sa spoljasnjim svetom. Potpuno mu
oduzimaju identitet. Na taj nacin on skida oreol humanosti sa dusevnih bolnica i otkriva
njihov totalitarni karakter.
Bazalja Negacija institucije. Reformisao je bolnnnnice dnevno prisustvo, a ne azil.
Pojavljuju se istrazivanja koja pokazuju da psihijatrija nije vrednosno neutralna i da
sociokulturne varijable uticu na dijagnozu i nacin lecenja. Uverenje je da je klasicna
psihijatrija instument represije i faktor u odrzanju bolesne drutvene ravnoteze.
Kako psihijatrija odgovara na ovakve optuzbe? Uvodi koncept krize kojim dopusta sledece:
(1) granica izmedju patoloskog i normalnog vise nije tako ostra, (2) moguca su prolazna,
kratkotrajna stanja poremecenog funkcionisanja i (3) respektuje socijalne faktore u etiologiji i
u tretmenu. Otvara se prema zajednici, obrazujuci savetovalista i razvijajuci kratkotrajne
terapije u stanjima krize.
Uticaj antipsihijatrije
Postavila je dva pitanja sta je dusevna bolest i sta je sa institucijom. Najveca je zasluga
pokretanje dilema i rasprava, izazov u posmatranju bolesti i stava drustva prema njoj.
Primedbe antipsihijatriji
1. ako je bolest vrsta izbora psihijatar nema sta da radi
2. medikamentozna terapija ima za posledicu da je manje pacijenata u bolnicama

54

3. Sas i Leng govore o karikaturama psihijatrijskih bolnica one nisu takve

KOGNITIVNA PSIHOLOGIJA
Kognitivni procesi su bili u prvom planu krajem XIX i pocetkom XX veka (Veber, Fehner,
Helmholc, Vunt, Ticener, Kilpe, Ebinghaus). Kasnije je interesovanje za njih bilo u opadanju,
dok je u porastu bila psihologija ponasanja i ucenja (bhz) i psihologija motivacije i licnosti
(psihoanaliza). Danas se interes vraca ka procesima saznavanja, te se moderni pravci
kognitivne psihologije mogu podeliti u cetiri grupe:
1. grupa usredsredjena na psihologiju razvoja (Pijaze, Bruner, Zazo)
2. grupa usredredjena na psihologiju licnosti i socijalnu psihologiju (Hajder, Keli, Festinger)
3. grupa koja polazi od kibernetskog modela
4. grupa kognitivnog bihejviorizma (Tolman, Estes)
Za sve njih je zajednicko to sto na coveka gledaju kao na bice koje saznaje.
Pijaze
Osnovni pojmovi njegove teorije su sledeci:
- shema kognitivna struktura koja omogucava aktivnost pojedinca koja je usmerena ka
posebnom cilju, a koristi se na razlicite nacine i u razlicitim situacijama
- strukture organizacijska svojstva misljenja koja poseduju kompleksne kognitivne
odgovore
- asimilacija i akomodacija procesi preko kojih pojedinac uspostavlja odnose sa svojom
okolinom. Asimilacija ukljucivanje novih iskustava u stare sheme. Akomodacija
razvijanje novih i menjanje postojecih shema pod uticajem novih iskustava.
- Covek tezi ravnotezi izmedju asimilacije i akomodacije.
Razvoj tece tako sto stare strukture bivaju zamenjene novim, savresnijim. Ali one ne bivaju
unistene, nego su ukljucene u nove, predaju im svoj svojstva. Prema tome, njegovo je
shvatanje razvoja dijalekticko, sto podrazumeva i obostranu aktivnost u odnosu pojedinacsredina.
Strukture se tokom razvoja menjaju do nivoa operacija, koja ima dve odlike: reverzibilnost i
promenljivost (cilj dostizu razlicitim putevima).
On razlikuje cetiri faze razvoja: senzomotornu, preoperacionalnu, konkretnooperacionalnu i
formalnooperacionalnu.
Keli
Njegova teorija se naziva teorijom llicnih konstrukata. On polazi od covekove teznje da
predskaze i kontrolise dogadjaje u svojoj sredini. Nacini predvidjanja dogadjaja kanalisu
psihicke procese. Svaki covek je naucnik u malom; od pravog naucnika se razlikuje po
sistematicnosti. Svoja predvidjanja ljudi testiraju i odbacuju ili prihvataju pretpostavke. Svaki
covek posmatra svet na osnovu modela, aspekata koje sam stvara. To su konstrukti. Oni imaju
uvek dva pola; jedan je potopljen, prikriven, a ljudi koriste onaj drugi u opisima i
razgovorima (on je dobar, starci su konzervativni, itd.). Konstrukti su individualni i
rasporedjeni hijerarhijski. Kada konstrukti ne odgovaraju i prognoze otkazu dolazi do
dusevnih poremecaja. Dusevni poremecaj je posledica nesposobnosti da se konstruise vlastita
sredina.
Hajder

55

Njegova teorija je teorija atribucije, ciji je on zacetnik, a kasnije ju je uobllicio Harold Keli. I
oni su pretpostavili da se ljudi ponasaju poput naucnika povezujuci kauzalno svoja opazanja.
Takvu kauzalnost je Hajder nazvao fenomenoloskom kauzalnnoscu. Uzroci nekog
dogadjaja mogu lezati u osobi (unutrasnja atribucija) ili izvan nje (spoljasnja). Potom, cinioci
koji deluju mogu biti stalni ili, pak, promenljivi. Ovi prvi su znacajnniji za predikciju
dogadjaja.
Kibernetika
Kibernetika je nauka o upravljanju masinama i zivim bicima. Nastala je u SAD sredinom XX
veka. Zacetnik je Norbert Viner. Postavke je razradio sa saradnikom Senonom. U isto vreme
je uoblicena i teorija komunikacije. A njih povezuje opsta teorija sistema koju je dao
Bertalanfi. Iako poticu iz matematike, veoma brzo su se spojile sa velikim brojem drugiih
nauka, medju njima je i psihologija. Modeli koji poticu iz tih teorija su poceli da se
primenjuju u opisivanju coveka, prvenstveno njegovih kognitivnih procesa. takoje naprimer
covek posmatran kao jedinica kroz koju tece komunikacioni proces, koji je onda prikazan
shemom: izvor prijemnik kanal predajnik adresa. A unutar kanala deluje sum. Pri
toom, ovaj opsti model je morao da bude modifikovan za coveka, jer on u isto vreme deluje i
kao izvor i kao adresa. Informaciju treba shvatiti kao smanjenje neizvesnosti. Jedinica
informacije je bit, koja nam ukazuje koliko se puta treba odluciti za jednu od dve mogucnosti.
Vazni pojmovi su entropija propadanje informacija, sto dovodi do porasta neodredjenosti, i
redudansa porast predvidljivosti. Najvazniji pojam kibernetike je pojam povratne relacije
(feedback) ostavrivanje programa prate povratna informacija o tome da li je program u
zadovoljavajucoj meri izvrsen, i prate ga korekcije.
Na osnovu ove teorije su napravljeni racunari koji imitiraju kognitivne procese coveka.

VESTACKA INTELIGENCIJA
Vestacka inteligencija je (1) nauka o racunarima
(2) oblast otkrivanja i prikupljanja naucnih metoda
(3) oblast teorijske psihologije (po M. Arbinu) koja coveka posmatra
kao sistem za obradu informacija. Podoblasti bi joj bile: resavanje problema, psiholingvistika,
percepcija. Majkl Arbin predlaze da se VI podeli na dve oblasti: 1) VI je krajnji rezultat
nekog procesa koji lici na inteligenciju moze biti masina, sprava koja za krajnji ishod daje
nesto inteligentno, npr. digitron, 2) simulacija kognitivne ili intelektualne sposobnosti kada
direktno simuliramo covekovo inteligentno ponasanje.
Osnovni problem je kako formalizovati ljudsko znanje. Ljude je oduvek fascinirala ideja da se
misljenje moze pretvoriti u neku vrstu racunanja. Ideja se javlja jos u antici. Dve
pretpostavke:
- naci pravila koja bi nase misljenje dovela do kraja do tacnog i sigurnog ishoda (Norbert
Viner tvorac kibernetike smatra Platona prvim tvorcem te ideje)
- potrebno je formalizovati ljudsko znanje (prikazati ga u obliku formule)
- potrebno je naci specijalan racun kojim ce se ta formalizovana znanja izraziti. Dzordz Bul,
XX vek binarna algebra (0 i 1) za predstvaljanje osnovnih logickih funkcija preko
algebre. Lajbnic je dao ideju za binarni sistem. Zatim dolazi konstrukcija masina. Carls
Bajbridz je napravio prvu analiticku masinu. Dve vrste masina: 1) analogne rade tako
sto prenose iz jednog sveta mera prenose u drugi svet mera po analogiji, 2) cifarske,
digitalne sve se pretvara u diskretne jedinice (da, ne) broj informacija bita. Prve
racunarske masine su univerzalne. Medjutim, postavlja se pitanje: da li za digitalni

56

racunar moze da se kaze da misli? Da li je slicnost ponasanja spoljasnji, bihejvioralni

kriterijum dovoljan da se neko ponasanje smatra inteligentnim.
Dve vrste programa:
1. algoritamski skup pravila, operacija, procesa koji daju siguran ishod (korak po korak)
vremenski neekonomican
2. heuristicki program ne garantuje siguran ishod ali je vremenski efikasniji (skokoviti)
Podoblasti VI:
1. igranje saha
2. Resavanje problema
- ovde su masine uspesne
3. prevodjenje jezika
4. Opazanje oblika
- masine su neuspesne
Kritika shvatanja da je racunar zgodan za razumevanje ljudske inteligencije Drajfus Sta
racunari mogu? (2 glava Pretpostavke na kojiima pociva optimizam). Postoje 4 osnovne
pretpostavke na kojima pociva neumereni optimizam onih koji se bave racunarima: bioloska,
psiholoska, epistemoloska i ontoloska (psiholoska pretpostavka je kognitivna obrada
informacija to Drajfus kritikuje jer pociva na pretpostavkama koje nikada nisu eksplicirane).
Masine nikada nece moci da imitiraju neke oblike ljudskog ponasanja iz dva osnovna razloga:
1. epistemoloska pretpostavka ne mogu se formalizovati svi aspekti ljudskog misljenja
(svojstva ljudskog ponasanja koja nijedna masina nece moci da reprodukuje ili imtira) kao
na primer: a) tolerancija dvosmislenosti, b) marginalna svest maglovita svest o necemu
sto nije u zizi paznje, c) usredsredjivanje problemsku situaciju organizuje oko pristupa
koji obecava resenje (def inteligencije sposobnost adaptacije na novu situaciju, a masina
se ne moze adaptirati na novu situaciju, samo ako je za nju programirana)
2. ontoloska (egzistencijalno-fenomenoloska) pretpostvka masina ne poseduje ljudsko telo
i iskustvo, dozivljaje, saznanja, iskustvo je veza sa telo.
VI je dosegla krajnje granice jer je posla od platonske pretpostavke prema kojoj se sav svet,
sva iskustva, znanja, razmisljanja mogu svsesti na elemenatrne, atomisitcke pojmove kojima
se dalje moze operisati kao sa brojevima, a samim tom je moguce uneti um u racunar i
simulirati inteligenciju polazna pogresna pretpostavka. Uspesi VI su uvek vezani za oblast
kod kojih se relevantnii podaci mogu ograniciti na nekoliko jasno razdeljenih alternativa.
Jedino masina koja bi imala telo slicno covekovom bi bila sposobna da se sluzi jezikom i da
prepoznaje slozene oblike, bila sposobna da doradjuje i neformalne informacije, mogla bi da
bude po ustrojstvu slicna coveku. Da bi se to ostvarilo potrebna je revolucija u nauci.
Nacelni argumenti protiv oblasti VI
1. Gedelova teorema doakazano je da postoje ograniceja u tome sta jedan logickomatematicki sistem moze da postigne: za bilo koji logicki sistem (dovoljno bogat da
postigne elemenatrnu aritmetiku) postoji bar jedan smisaona tvrdnja koju taj sistem ne
moze ni da dokaze ni da opovrgne. Mi znamo da je ta tvrdnja tacna, ali racunar ne. Ovaj
prigovor vazi za zatvoreni sistem, ali ne i za otvoreni (covek). Medjutim, racunar ne mora
da bude zatvoren sistem.
2. Polanji cak i kad pravimo logicke isteme i metematicke teoreme velika je uloga
implicitnog znanja. Drajfus, Polanjijev sledbenik, tvrdi da je svo ljudsko znanje
implicitno. Kontraodgovor: on nije rekao da se u principu ljudsko znanje ne moze
formalizovati.
3. Nema kognicije bez emocija (Vunt afektivno ton, najslabije emocije se javljaju uz
saznanje). Odgovor: covek nikada ne dozivljava ciste emocije pri saznanju. Zato nas to i
ne zanima. Emocije ne uticu na to da saznanje postane aznanje neke druge vrste. U
psihologiji ovo dovodi do pitanja kakve su psiholoske teorije kognicije.

57

VI postavlja pitanje mogucnosti operacionalizacije. Uopste, oblast VI je podstkla pitanje:

kakvu vrstu teorija u pihologiji imamo. Oblast VI je korisna za testiranje preciznosti teorija.
Imamo vrlo neprecizne teorije koje se ne mogu operacionalizovati, pa su neplodne.
Svaki program ima svoj okvir. Masina moze da radi samo ono za sta je programirana, ne
moze da razvija svoj okvir (horori pocinju tako sto maina uradi nesto za sta nije
programirana). Da bi racunar resio neki zadatak nepohodno je da mu se propise odredi
procedura, algoritam (niz intrukcija koje, ako se izvrsavaju odredjenim redosledom, ne kraju
dovode do resenja). Medjutim, nije moguce algoritmovati sve vrste problema, pa se uvode
programi koji ce odabrati one strategije koje sa najvecom verovanotcom vode ka resenju tj.
potrebno je masinu tako programirati da se na neki nacin ponasa inteligentno vestacka ili
masinska inteligencija.
Ova oblast se moze posmatrati sa tri stanovista:
1. VI se bavi proucavanjem intelektualnih funkcija
2. VI je podrucje posveceno otkrivanju, sakupljenju naucnih metoda (slicno je podrucje
numericke analize, matematickog programiranja ili cak hemija inzenjerstva). Ponudila je
nekoliko metoda koje opravdavaju njen status: generiranje i testiranje, heuristicko
pretrazivanje, penjanje na planinu, sparivanje - tzv. slabe metode jer zahtevaju vrlo malo
informacija a ipak pruzaju nadu da se mogu pronaci trazena resenja.
3. VI je teorijska psihologija koja coveka posmatra kao sistem za obradu informacija tj.
opisuje ga sistemima koji se ne mogu poistivetiti sa odredjenim ljudima u odredjenim
situacijama. Ovi sistemi ne obuhavataju fenomene koji okruzuju coveka (vec su
usredsredjeni na simbolicke sisteme i ne zahtevaju motorne sposobnosti niti su
neposredno zavisni od senzornih sistema. Podoblasti: resavanje problema, psiholingivstika
i percepcija.
Osnovni cilj VI: bavljenje informacionim procesima koji obavljaju zadatke za cije je resenje
neophodna inteligencija, ne podrazumevajuci a priori da se to moze uraditi na isti nacin kao
kod lljudi.
Oblast VI postavlja dve grupe probelma za psihologiju: (1) odnos, strah od masine,
mogucnost zamena, psiholoski odnos prema masinama, (2) tip psiholoskih teorija koje postoje
i kakve bi trebalo biti.