Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja

Srbije i Crne Gore

JUNGOVSKI TIPOVI ŽENSKOG IDENTITETA

U RADU S PORODIČNIM RASPOREDIMA

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s

porodičnim rasporedima po Bertu Helingeru

Mentor Edukant

Vlado Ilić Maksim Santini

Beograd 2010.

1
 SADRŽAJ

Uvod ………………………………………………………………….…………... 3
I – Jungovski tipovi ženskog identiteta …………………………….…………….. 3
a) Žena majka …………………………………………………………….. 4
b) Žena ljubavnica ………………………………………………………... 4
c) Žena supruga …………………………………………………………... 5
d) Žena devica – mamina kći ……………………………………………... 6
e) Žena borac – tatina kći …………………………………………………. 7
f) Žena sestra …………………………………………………………….…8
g) Žena svetica ……………………………………………………………. 9
Napomena o tipovima muškog identiteta …………………………………10
II – Predlog praktične primene jungovskog modela u porodičnim rasporedima … 11
Završne napomene ……………………………………………………………….. 12
Korišćeni materijali ……………………………………………………………..…14

2
 Uvod

Analitička psihologija Karla Gustava Junga i njegovih sledbenika od samog svog

nastanka pokazivala je zadivljujući dijaloški i komparativni potencijal. Već u ranim radovima
samog Junga najavljen je iskorak iz redukcionističkog kauzalnog prirodnonaučnog modela
tumačenja psihičkih fenomena – onakvog kako ih je shvatala klasična psihoanaliza – da bi se
tokom Jungovog života i u radovima njegovih sledbenika predmet proučavanja, uz uvažavanje
naučne metodičnosti, sve više pomerao u područje imaginarnog, odnosno „psihički realnog“.
Tako su svoj psihološki, „naučni“ legitimitet postepeno stekle i ranije marginalizovane teme
snova, umetničkog stvaranja, religijskih fenomena, simbola, alhemije, duhovnog susreta Istoka i
Zapada… a pojmovi kao što su, na primer, „introverzija“ i „ekstroverzija“, „individuacija“,
„arhetip“, „sinhronicitet“ i „kolektivno nesvesno“ – postali su deo uobičajenog rečnika
savremenog čoveka, nezaobilazni elemenat njegovog samorazumevanja i unutrašnjeg razvoja
kroz susret s drugim, kroz razliku, dijalog i transcendirajuće jedinstvo suprotnosti.
Imajući u vidu taj široki unutrašnji dijaloški potencijal, ne bi trebalo da nas iznenadi ni
mogućnost primene jungovskih arhetipova ženskog identiteta u radu s porodičnim rasporedima
po Bertu Helingeru. Utoliko pre što u ovoj epohi uspostavljanja „holografske paradigme“ u
tumačenju univerzuma, Jungovo shvatanje sinhroniciteta („akauzalnog principa veza“) i
kolektivnog nesvesnog, s jedne strane, i teorija morfogenetskih polja, s druge, predstavljaju
temeljnu sponu između dvaju naizgled udaljenih i prividno nespojivih psiholoških učenja i
psihoterapijskih postupaka.

I – Jungovski tipovi ženskog identiteta

Iako je govorio o neophodnosti da svaki pojedinac na putu individuacije i

samoostvarenja mora da pronađe i oživi svoj „lični mit“, sam K. G. Jung nije sistematski i
obuhvatno razvio „arhetipsku“ tipologiju muškog i ženskog identiteta. Kao što je to bio slučaj i
s nizom drugih njegovih učenja, ostavio je da se time pozabave njegovi učenici i sledbenici
unutar jungovske „škole“, čiji je nastanak, razvoj i unutrašnje razlike blagonaklono pratio i
samo posredno nadzirao. Na to ukazuje i sam naslov ovog odeljka (jungovski tipovi umesto
Jungovi tipovi), budući da takvu tipologiju nalazimo popularno razvijenu tek u knjigama Džin
Šinode Bolen – Boginje u svakoj ženi. Mitski arhetipovi u ženskoj psihi (1984) i Bogovi u
svakom muškarcu. Nova psihologija muških života i ljubavi (1989).
Osnovnu shemu tipova ženskog identiteta koju je iznela ova autorka, grupa beogradskih
psihologa (okupljena oko tadašnjeg BIM-a – „Beogradskog integrativnog modela“) dopunila je
oko 1990. godine pojedinim elementima transakcione analize, psihoanalize, sistemskih i na telo
orijentisanih modela ličnosti. Tipologija koja sledi u daljem tekstu preuzeta je uglavnom iz tog
revidiranog tumačenja. ∗ I pored svoje eklektičnosti, ono predstavlja svojevrstan korektiv

∗
Tijana Mandić i Dejan Mandić – Telesna sudbina, Beograd, 1991, s. 158–198.

3
jednostranosti pristupa Džin Šinode Bolen, o čemu će više reči biti u napomeni o
odgovarajućim „tipovima muškog identiteta“.

a) Žena majka
Oličava je grčka boginja Demetra, odnosno rimska Ceres.
Moguće arhetipske dopune, varijacije i krajnosti: htonska Velika majka, Majka Božja.
Moguća psihopatologija (ako je ima): depresivna, pasivno agresivna ili zavisna.
Najčešće je muče vlastita nesamostalnost, osećanje niže vrednosti, strah, bes i snažna
čežnja.
Životni scenario: „Dok mi deca ne odrastu, ja ne postojim“, ili: „Posle njihovog
osamostaljivanja nastupa propast.“

Demetra je boginja žita, nege i majčinstva, koja je sa Zevsom sazdala mnoge grčke
junake. Ona je ključna, arhetipska predstavnica matrijarhalnog načela: između ostalog
simbolizuje rađanje, stvaranje, negovanje, zaštitu i velikodušnost. Posebno je zanimljiva njena
veza s ćerkom Persefonom, jer to je najdublja veza koju je uopšte imala. To naglašava i
hrišćanska ikonografija Majke Božje s Detetom u naručju. Njen muški partner se podrazumeva,
ali realno ga nema u blizini, a ako i jeste tu – irelevantan je ili je izvor njenih osnovnih životnih
teškoća. Tako kod nje uvek pobeđuje ili dominira materinski odnos.
Ali Demetra je istovremeno i arhetip tugujuće majke kojoj su deca porasla i napustila je.
Karakteriše je sindrom „praznog gnezda“ napuštene sredovečne žene koja je ceo svoj život
posvetila deci. U nekim slučajevima ona im čak ne dozvoljava da odu i postaje destruktivna,
dugoročno ih onesposobljavajući za separaciju.
Ovakva žena istovremeno simbolizuje plodnost, život, negu i podršku, a ako je otac
suviše slab ili predugo odsutan od kuće, postaje dominantna i preplavljuje porodicu svojim
majčinskim funkcijama, tako da ujedno simbolizuje trovanje, gušenje, trajno onesposobljavanje
tuđeg rasta, uverena da samo ona zna šta je najbolje za druge. Autoviktimizacijom opravdava
svoju potrebu za kontrolom (preko hrane i usluga) i manipulativnost (optuživanjem za tobožnju
krivicu i nezahvalnost).
Obično se vezuje za očinski nimalo nastrojenog oca, koji pod raznim izgovorima beži iz
doma i prepušta joj dominaciju. I sama je često odrastala u takvoj porodici. U trudnoći vidi
svoje ispunjenje i istinsko biće i oko toga organizuje ceo život. Neguje imidž debele i tople
mame. Presudna su joj deca. Velika mama i za ljubavnika obično bira „sina“.
Najvažnije joj je da savršeno usluži druge i pritom nikad ne prestaje da se trudi. Da bi se
nastavio proces njenog rasta i razvoja, potrebno je da otkrije druge sposobnosti osim majčinskih
i da ih integriše u svoj novi identitet. Tada prestaje da spasava, gnjavi i beskrajno kontroliše
druge.

b) Žena ljubavnica
Oličava je grčka boginja Afrodita, odnosno rimska Venera.
Moguće arhetipske alternative, varijacije, dopune: staroslovenska boginja Lada, Lilit,
kultivisane kurtizane, tantričke partnerke, fatalne junakinje filmova i literature…

4
 Moguća psihopatologija (ako je ima): narcisoidna i histerična.
Neotklonjivo je muče strah, tuga i bes.
Životni scenario: „Posle mladosti, lepote i ljubavi nema više ničega...“

Afrodita u sebi sadrži čitav niz ženskih arhetipova. Ona je boginja ljubavi i lepote,
preobražaja, stvaranja i magijske moći. Najlepša i seksualno najprivlačnija od svih boginja,
provodila je svoj život stvarajući i uživajući u lepoti. Jedan od njenih najdubljih izvora je
stvaranje dubokog mističnog ljubavnog jedinstva muškarca i žene, u kojem se stapaju
ovozemaljsko i onozemaljsko, telesno i duhovno. Ona je kreativna i komunikativna, u stanju da
svojom harizmom pomogne ljudima da ostvare svoje snove, pigmalionski izazivajući ono
najlepše i najbolje u njima.
Bilo da je personifikovana kao vila, muza, gejša ili sveta kurva, ona je alhemijska zlatna
žena koja zlatnim magijskim sjajem obasjava ovaj svet i one koji se nađu pored nje. Ostalima
preostaje jedino da čeznu za njom i zavide odabranima kojima se posrećilo. Međutim, nju
mnogo više zanima sama ljubav od stvarnog, konkretnog čoveka pored nje – u krajnjoj liniji, on
je nesavršen, pokvarljiv i zamenjiv. Ovakvoj ženi nisu strane ni biseksualnost ni
homoseksualnost, jer partner nije presudan, važna joj je sama ljubav i lični doživljaj
zaljubljenosti. U njenom životu seks ima presudni značaj u izgradnji partnerskih odnosa, a ako
uđe u brak onda je to obično brak otvorenog tipa, bar s njene strane. Ako se odluči da ima decu,
može da bude dobra majka po tome što ume da ih voli, podržava i ne kritikuje mnogo, ali vrlo
često je nedosledna, sebična, hirovita, egocentrična i nije potpuno prisutna.
S drugim ženama ne ume da bude bliska, ali može da se druži s njima sve dok postoji
opšta saglasnost da je ona najbolja i najprivlačnija. Ne krije da ne trpi konkurentkinje, pri čemu
je druge žene izbegavaju jer joj zavide i boje se da im ne preotme njihove muškarce.
Mladost je najbolje razdoblje njenog života, dok joj starost ponekad predstavlja nerešiv
problem. Budući da je ekstrovertna i aktivna, uglavnom živi u sadašnjosti, smatrajući život
samo uzgrednom pojavom ljubavi. Ponekad impulsivno bira pogrešne partnere, zanemarujući
važne ljude i zadovoljavajući pogrešne potrebe. Kada nije zaljubljena veoma je nezadovoljna,
ponaša se iracionalno i destruktivno. Sam proces sazrevanja i odgovornosti koje joj život
nameće (osim ljubavi) izazivaju kod nje provale iracionalnog besa i destruktivnosti. Svaka nova
bora, svako umanjenje njene seksualne moći i zavodljivosti, svaka devojčica koja se pred njom
pretvara u devojku – mogu da izazovu provalu mržnje.
U životu joj je najvažnije dostizanje zadovoljstva i to umeće usavršava do krajnjih
granica, često zaboravljajući ostale životne vrednosti. Ima vrlo nizak prag tolerancije spram
raznih oblika frustracija. Zavisno od kulture u kojoj živi i raste, ima i različitu sudbinu: može da
bude ismevana, ponižavana i iskorišćavana kao obična bludnica, ili, naprotiv, idealizovana,
slavljena i obožavana kao seksualni simbol čitavog naroda ili epohe. Kao metaforu za rast i
integraciju ovakve žene, jungovski psihoterapeuti koriste mit o Erosu i Psihi. Psiha je bila
obična žena, ali lepa kao Afrodita, koja je, nakon što je izazvala boginju, bila primorana da reši
četiri zadatka. Uz tuđu pomoć i vlastita mudra rešenja, uspela je da se od žrtve pretvori u
proaktivnu junakinju.

c) Žena supruga
Oličava je grčka boginja Hera, odnosno rimska Junona.

5
 Moguće arhetipske varijacije, alternative i suprotnosti: Medeja, odana Penelopa,
manipulativna Irodijada, demonski ambiciozna ledi Makbet, žena osvetnica…
Moguća psihopatologija (ako je ima): depresivna, mazohistička ili fobična.
Najčešće je muči nastojanje da spase svoj obično propali brak.
Životni scenario: „To mi se uvek iznova događa“, ili: „Uvek ispadnem mučenica.“

Hera je boginja ili čuvarka svetog braka, simboliše vernost i neraskidivu vezanost za
svog promiskuitetnog muža (Zevsa), kojem je potpuno predana. Budući da nije celovita sama za
sebe, rano se udaje, a taj obred za nju predstavlja najvažniji dan u životu. Jedino što ne uspeva
da odabere pravog partnera s kojim bi ostvarila svoj san. Teškoće koje joj stvara muž se
nagomilavaju i ona je povređena, ali to je žena koja svoj bes ne iskaljuje na njemu nego na
okolini. Nastoji da se očeliči da bi mogla da podnosi sve te povrede i poniženja. Takvo stanje
obično potraje do njenih srednjih godina, kada muž prestaje da joj bude zanimljiv, a brak više
nije svetinja. Tada uspeva da nađe neka druga životna interesovanja, ili se njen ostareli muž
smiruje, tako da joj umesto svakodnevnih sukoba sa suparnicama preostaje samo prebacivanje
zbog nekadašnjih povređivanja.
On je u centru njenog života i sve ostalo je drugorazredno – i deca i karijera. Nema i ne
ceni mnogo prijateljstva. Nesporazumi nastaju zato što joj ON ne uzvraća jednakom merom,
nezainteresovan je, počinje da je doživljava kao teret, kao nesposobnu, preterano zavisnu,
lepljivu i dosadnu osobu koja ga gnjavi, tako da joj sve više izmiče. Ona često postaje
progonitelj, priređuje mu ljubomorne i osvetoljubive scene uz plač i kuknjavu.
Za proces rasta ovakve žene veoma je važno da se ne uda rano i da pažljivo odabere
muža, možda uz pomoć drugih. Pre udaje treba dovoljno da „odraste“ da bi bila u stanju da vodi
računa o sebi i osmisli svoj život. Njena ljubomora često je izraz pasivnosti i osećanja niže
vrednosti, a nepoverenje u muškarce – projekcija vlastite seksualnosti. Izgledi za dalji razvoj su
u transformaciji besa i bola, u reorganizovanju sistema vrednosti i stvaranju realnijih odnosa s
ljudima, kada će biti u stanju da bez tragičnih posledica podnese gubitak i napuštanje. Što znači
i da preuzme odgovornost za vlastiti život i proaktivno napusti ulogu žrtve.

d) Žena devica – mamina kći

Oličava je grčka boginja Persefona, odnosno rimska Kopra.
Moguće arhetipske dopune, varijacije, alternative: brojni literarni likovi „večito“ i
„varljivo“ ženskog, luckasta Marija Antoaneta…
Moguća psihopatologija (ako je ima): šizoidna.
Najviše je muče doživljaji besmisla, straha, bola i besa.
Životni scenario: „Nikada nećeš postići ono čemu najviše težiš – nikada nećeš otkriti
pravu sebe.“

To je večito mladolika, bezbrižna žena-devojčica, oko koje se otimaju s jedne strane

njena majka, a s druge muž i drugi ljudi koji iz raznih razloga vole da se s njom druže.
Persefona je uslužna i prijemčljiva žena, a kao mitološka kraljica podzemlja u stanju je da lako
stupa u kontakt s nesvesnim i pritom menja mnoga lica. Kao mamina mazna princeza s jedne
strane simbolizuje večno proleće, rast i razvoj, a s druge – opasne avanture s nesvesnim koje
povremeno završavaju burnim poniranjem u ludilo.

6
 Zavisna je i nesposobna da se odvoji od majke i tako odraste u ženu. Obično se zavisno
vezuje za nekog muškarca koji nastoji da dominira, da je kontroliše i poseduje, dok ona vešto
izmiče i njemu i majci, lavirajući između njih. Cena koju plaća je rascepkanost ličnosti:
istovremeno je bespomoćna i vešta, naivna i opasna, pri čemu je obično nesvesna svojih
seksualnih i ostalih moći. S drugim ženama uspostavlja bliske i sestrinske odnose, a prema
muškarcima se ponaša kao večita devojčica i uspavana lepotica. S jedne strane čeka da joj
mama dâ dozvolu, a s druge da je princ poljubi i tako na sebe preuzme odgovornost za njen
život. Konflikt između majke i muža samo pojačava njenu rastrzanost.
Mišljenje joj je često konfuzno i pretežno intuitivno, pri čemu se pre oslanja na tuđe
procene nego na vlastite. Način kako pritom čudesno uspeva da se snalazi deluje nestvarno i
vilinski. Ona je pomalo žena-himera, neodređena i ambivalentna, i tako postaje projektivni
ekran na koji drugi smeštaju svoje želje i konflikte. Budući da je pasivna, zavodljiva i
detinjasta, lako stvara simbiotske veze s drugima. Integracije koje postiže često su bizarne i lako
lomljive, tako da su joj neophodni drugi ljudi kao granice za njenu ličnost. Obično ne rađa decu,
a kada ih ima postavlja se kao njihova drugarica ili mlađa sestra. Zbog izrazite infantilnosti ili
nedoslednosti, roditeljsku ulogu umesto nje najčešće preuzimaju njeni roditelji ili neko drugi.
Ispod svoje narcisoidne rigidnosti krije snažne strahove od sopstvenih strasti, ludila i
smrti. U četrdesetim godinama obično je zadesi velika kriza, kada joj postaje teško da dalje
održava ulogu male tajanstvene devojčice. Budući da je manipulativna i neiskrena, svoje mane i
potrebe krije tako uspešno i od same sebe, da na kraju ni sama ne zna šta hoće od života i
drugih. Mogući način odrastanja vodi prvenstveno kroz separaciju od majke, relativnu
nezavisnost od muža i prerastanje u seksualno zrelu ženu. Ako uspe da uspostavi nekakav red u
svom iracionalnom, umesto poniranja u ludilo omogućen joj je spiritualni i religijski rast, uz
eventualno stvaralačko razvijanje izvesnih parapsiholoških osobina.

e) Žena borac – tatina kći

Oličava je grčka boginja Atina, odnosno rimska Minerva.

Moguće arhetipske varijacije, krajnosti, suprotnosti: Amazonke, moderne
feministkinje...
Moguća psihopatologija (ako je ima): opsesivnost i paranoidna arogancija.
Najčešće je muče doživljaji besa, strah od neuspeha i čežnja.
Životni scenario odvija joj se tako da uvek mora da bude jaka, da je relativno uspešna,
ali retko ume da uživa u životu, pogotovo u bliskosti i ljubavi.

Majka mitske Atine bila je nepoznata ili nepriznata. Boginja je rođena u zlatnom
oklopu, iz očeve (Zevsove) glave i ubrzo postaje njegova desna ruka, boginja mudrosti,
strategije i zanata. Ona je snažna, lepa i opasna. U isto vreme vešto ratuje, vodi domaćinstvo,
bavi se zanatima i praktičnim životom. I u ratu i u miru opredeljena je za oca i potpuno mu je
odana. Bori se za patrijarhalna načela u koja duboko veruje i stavlja ih daleko iznad
matrijarhalnih vrednosti.
To je logična, praktična, jednostavna i pouzdana žena. Glava joj je uvek jača od srca,
nesebična je i nepredvidiva, dobro se snalazi u konfliktnim situacijama. Najviše voli da se druži
s aktivnim i uspešnim muškarcima, a izbegava i ne ceni mnogo žene. Izrazito prezire krhke,
šarmantne i ženstvene žene, grubo im se podsmeva i potcenjuje ih. Stasala je u veštu, korisnu i

7
trezvenu ženu. Zbog svoje objektivnosti emotivno je hladna, a svojim vrednosnim sistemom
idealna za ulogu „prave žene iza glavnog muškarca“. Naučila je da čuva leđa autoritativnom,
moćnom i snažnom ocu. Rigidno je odana njegovim načelima i konzervativno se opire
promenama.
Budući da je zdravo ambiciozna i ekstrovertna, najbolji afrodizijak za nju je moć i
zanimaju je samo junaci. Kada sebi odabere muškarca koji obećava da će pobediti, povlači se u
njegovu senku i strasno se bori za njega. Nije preterano ni strasna, ni romantična, ni
ljubomorna. Prema deci se odnosi izrazito objektivno i ravnopravno. Uspešno ih uči kako da
budu dobri borci, čeliči ih i bodri da što pre odrastu i više ne budu ranjivi. Ne voli razmaženu i
lenju decu od koje nema nikakve koristi. Njen odnos prema materinstvu sažima formula:
„Dajem u najam svoju matericu.“
Svoj optimum dostiže u zrelom dobu, ne voli zavisnost detinjstva ni slabosti starosti.
Poseduje identitet zdrave, snažne i uspešne žene. Samodovoljna je i aktivna, najbolje se oseća
kada podvuče crtu i sabere svoje i muževljeve uspehe i dostignuća. Lako postaje radoholičar i
ceo život može da provede u predanom radu. Blokira emocije, posebno doživljaj bola, tako da
ima velikih teškoća s intimnošću i usamljenošću. Zbog preterane realističnosti ima problema sa
spiritualnošću, kreativnošću i spontanošću, koje može da omrzne u drugima koji nisu kao ona
(„efekat Gorgone“). Posebno je razdražuju spontane, ekspresivno bogate i dramatično izražajne
osobe. Njeno osnovno načelo je načelo efikasnosti.
Iako se na prvi pogled ne bi reklo, ima teškoća s ponosom i samopoštovanjem.
Najvažnije joj je da bude jaka da bi izdržala silni trud potreban za dostizanje savršenstva –
onako kako je to zamislio njen tata. Sudbina ovakve žene biće prazna i oskudna ako se ne
okrene svojoj unutrašnjosti, ne odustane od igara moći i ne pristane na poneki objektivni poraz
koji će joj doneti neke subjektivne pobede. U određenom životnom trenutku treba da se seti i
ponovo otkrije svoju majku, veže se uz nju i majčinska načela ovog sveta, da pristupi drugim
ženama i ujedno svojim krhkim, tananim i lako povredljivim osećanjima. Ako u tome uspe,
uspostaviće novu unutrašnju ravnotežu, biće u stanju da ostvari bliskost i intimnost s pojedinim
ljudima i reorganizuje svoj sistem vrednosti.

f) Žena sestra
Oličava je grčka boginja Artemida, odnosno rimska Dijana.
Moguće arhetipske dopune, varijacije i alternative: Ifigenija, Atalanta…
Moguća psihopatologija (ako je ima): opsesivna ili paranoidno arogantna.
Najčešće je muče čežnja, strah i bes.
Životni scenario je „večna mladost“ i on je tera da uvek bude i ostane takva.

Artemida (Dijana) je Apolonova sestra, boginja lova i Meseca, a pre svega je uspešna
taktičarka. Takva žena često je sportski tip, mladalački vitka i dobro građena. Pokretna,
nezavisna, samostalna i uspešna, žudi za raznim takmičenjima u kojima bi da pobedi sebi
ravnog muškarca. Sigurna je u sebe i svoj identitet i ne treba joj muškarac da bi se osećala
osmišljeno i celovito. Ona je pre svega biće akcije i uz očevu pomoć i veliku usredsređenost
ovladala je mnogim veštinama. To je preadolescentna devojčica u snažnom telu odrasle žene,
koja voli život shvaćen kao igru i nadmetanje. Ona je mitska sestra i drugarica, radoznala i
hrabra. Odbacila je identifikaciju s majkom i klasičnim ženskim vrednostima, često je

8
tvrdoglava i po građanskim shvatanjima neženstvena. Ceo svet doživljava kao veliki lov ili
važnu utakmicu za koju je vrlo dobro pripremljena. Lepo se druži sa ženama sličnim sebi, ostale
i ne primećuje.
U odnosu prema muškarcima ponekad narcisoidno bira vršnjaka koji kao da je njen
odraz u ogledalu, tako da mogu da imaju kolegijalni i ortački brak. Ponekad je to mnogo stariji
muškarac koji će je negovati i podržavati u njenim pustolovinama. Takva žena na osobeni način
izbegava konflikt otac–kći: ispunjava očekivanja oca koji je zapravo sve vreme želeo sina, a
uspešna je koliko i dečaci. S druge strane ne predstavlja opasnog rivala svom ocu, jer ipak je
žensko, čime je zaobišla jedan važan razvojni problem: ostala je spokojna, ali i prikraćena.
Ponekad bira platonskog partnera s kojim ostvaruje „idealnu ljubav“: on prezire seksualnost i
uživa u njenim veštinama i promenama. Ponekad izabere Pigmaliona koji će je oblikovati i
zajedno s njom dobijati aplauze publike.
Najbolje joj je dok je mlada: izbegava emocionalnu intimnost, bliskost i pripadanje.
Negira svoje zavisne, meke ženske potrebe, a ako ih doživi – na njih reaguje depresivno.
Zauzeta takmičenjem, može da bude hladna, oštra, gruba, lako povređuje druge i s prezirom ide
dalje. Skromnost, suzdržanost, ganutost i milosrđe jednako su joj strani i opasni kao i ljubav,
bliskost i poverenje. Ako ima decu, prema njima se ponaša kao „majka medvedica“. Može da
bude dobra majka, ali prenaglašava nezavisnost deteta, njegovu spretnost i takmičarski duh.
Teško njemu ako nije pobednik! Hladno odbacuje zavisno, pasivno i nesposobno dete, a od
njega očekuje da brzo poraste ali zauvek ostane u pubertetu i krene u lov s njom.
Sistem vrednosti ovakve žene jednostrano je određen paternalnim načelom. Sve dok ne
otkrije, ne razvije i ne integriše i neke maternalne vrednosti, ostaće prebrza, površna,
jednostrana i plitka. Najvažnije joj je da u životu postane i ostane jaka i savršena, da bi
pobeđivala u što više nadmetanja. Spremna je da se se oko toga trudi, tapkajući na uvek istoj
razvojnoj stepenici.

g) Žena svetica
Oličava je grčka boginja Hestija, odnosno rimska Vesta.
Moguće arhetipske dopune, varijacije i alternative: predane hramske službenice i
hrišćanske svetiteljke.
Moguća psihopatologija (ako je ima): senzitivno paranoidna.
Najčešće je muče osećanja krivice, besa i besmisla.
Životni scenario: „Ti nikada nećeš biti od krvi i mesa“, ili: „Ti nikada nećeš biti sa
ovoga sveta.“

Hestija je rođena od neefikasne i depresivne majke i oca koji je zloupotrebljavao ljude.

Razvila se u mudru ženu i tetku usedelicu, boginju srca i hrama koja se nije mnogo upuštala ni
u ljubavi ni u mržnju. Simbolikom vatrenog kruga i ritualima vatre ona izražava netaknutost
device i celovitost savršenstva – njen simbol najčešće je mandala. Nevinost i autonomnost često
su joj omogućavale postizanje takvog stepena harmonije, opšte povezanosti i kontinuiteta u
zajedničkoj svesti, da je proglašavana sveticom. Ona je introvertna, sklona meditaciji u miru i
samoći, kada njena intuicija, jasnoća i snaga mogu da dođu do punog izražaja.
Takva žena je spokojna, ne žuri, okrenuta je istovremeno ka hramu i kući. Mistično je
povezana s alhemijskim duhom koji joj omogućava stvaranje harmonije i rast u spokojnoj

9
samoći. U svom razvoju prevazišla je ego i uspeva da razvije svoje žensko jastvo koje
objedinjuje duh i dušu. Veoma se trudi da se očeliči da bi postala savršena.
Njen odnos prema drugim ženama često je rođački, prijateljski i topao. Događa se da se
uopšte ne uda, nego postaje stara mudra usedelica. A ako se ipak uda, onda je to klasična žena,
udobno smeštena u tradicionalnu ulogu domaćice, koja za sebe obično veže čoveka koji voli i
ceni spokojan, topao i tih život koji im omogućava meditaciju. Ako ima decu, može da bude
odlična majka, pomalo udaljena, bezlična i neizražajna, ali koja nesumnjivo voli svoju decu.
Po Jungovom tumačenju, Hestija nije imala personu. Žena koja živi takvim životom
lako može da postane bezlična, anonimna i kao da nije od ovoga sveta. Ponekad je suviše
odvojena od stvarnosti, a ako dugo živi u samoći i izolaciji može da sagori vodeći računa o
drugima ili o idealima. Ima problema s izražavanjem osećanja, pogotovo snažnih, tako da kada
nekoga voli on to može da ne zna i da ne oseti. Njena ljubav je na izvestan način impersonalna,
kao i ona sama. Bez sigurnosti braka i doma takva žena ponekad biva izgubljena, potcenjena i
iskorišćavana od kompetitivnih, vlastoljubivih ljudi.
Njen rast počinje time što izgrađuje čvrstu i jaku personu, uči da izražava osećanja
(posebno ona rušilačka i snažna), a pogotovo tako što će izaći iz svoje kuće ili svog hrama i
krenuti u šetnju svetom, upuštajući se u pustolovine življenja sa stvarnim ljudima. Potrebno joj
je da stekne samopouzdanje, razvije ekstroverziju i borbenost, koje inače pomalo prezire.

Napomena o tipovima muškog identiteta

Za razliku od tipologije ženskog arhetipskog identiteta, izložene u prvoj knjizi Džin

Šinode Bolen, koja uz pomenute dopune reklo bi se bar okvirno pokriva opseg identiteta i
moguće psiho-socijalno-arhetipske uloge savremene žene, njena pet godina kasnije objavljena
knjiga Bogovi u svakom muškarcu. Nova psihologija muških života i ljubavi (1989) deluje
nepotpuno i u većem stepenu proizvoljno. Razlog za to ne bi morao ležati u očitoj činjenici da
je autorka knjige žena, ili u tvrdnji da je Šinoda Bolen olako podlegla pritisku čitalaca da svoj
ženski bestseler dopuni muškom knjigom – koja joj iz nekog razloga manje leži i ne doseže
domet prethodne – nego je pre suštinske prirode.
Osnovno nadahnuće ona je, naime, ponovo potražila u svetu grčko-rimske mitologije,
među likovima koje nudi antički muški panteon. Međutim, dok se u prvom slučaju to ne
pokazuje kao suštinsko ograničenje i osiromašenje fenomenologije ženskog identiteta, tipovi
muškog identiteta kao da otkrivaju shematičnost i nepotpunost pristupa primenjenog na
maskulinu psiho-socijalno-arhetipsku tipologiju (na osnovu likova grčkih bogova Zevsa,
Posejdona, Hada, Apolona, Hermesa, Aresa, Hefesta i Dionisa, Šinoda Bolen je izvela tri tipa
očeva i pet tipova „omiljenih/odbačenih“ sinova).
Rodonačelnik savremene filozofske antropologije Maks Šeler svojevremeno je izneo
tumačenje da moderni Zapad počiva na tri duhovna stuba: uz dostignuća novovekovnih
prirodnih nauka, to su takođe helensko-rimski svet i hebrejsko-hrišćanski duhovni korpus. Na
njima bi se zasnivale i preplitale ne samo moderna tehnologija i naša sveukupna materijalna
civilizacija, nego i model porodice, sve socijalne, pravne i političke institucije, ali i celokupna
duhovna „nadgradnja“, u koju, svakako, spada neiscrpni univerzum simbola i arhetipova. Nema
sumnje da bi – umesto jednostranog oslanjanja na samo jedan od triju pomenutih stubova, i to

10
onaj antički – obuhvatan i uravnotežen pristup predstavljao znatno podesniji okvir za
sagledavanje složenog identiteta savremenog čoveka Zapada…
Bilo kako bilo, čini se da bi – umesto pomenutih antičkih bogova – u radu s porodičnim
rasporedima primerenije bilo osloniti se na muške pandane izloženih tipova femininog
identiteta, makar za njih ne postojala jednoznačna personifikacija u antičkom panteonu. Mutatis
mutandis, ti psiho-socijalno-arhetipski tipovi bili bi: a) muškarac otac (u rasponu od domaćina
do patrijarha), b) muškarac ljubavnik, c) muškarac suprug, d) tatin sin, e) mamin sin, f)
muškarac brat i g) muškarac svetac.
Ali to je zadatak koji treba ostaviti za neku drugu priliku.

II – Predlog praktične primene jungovskog modela

u porodičnim rasporedima

☼ Klijentkinja koja radi rad treba da odabere predstavnice za svih sedam tipova ženskog
identiteta i, kao što je uobičajeno, po svom osećaju postavi ih u međusobni odnos unutar polja.
Budući da je reč i o arhetipskim ulogama, dakle potencijalima osobe, važno je da bude
zastupljeno svih sedam tipova, bez obzira na to da li klijentkinja, na primer, već poseduje
iskustvo materinstva, kakav je sastav njene realne porodice, ima li trenutno partnera itd.
Poželjno je da klijentkinja na listu papira skicira početnu poziciju svog rada, sa shematskim
prikazom položaja predstavnica.

☼ Da bi se izbegao uticaj prethodnog znanja i svesnih očekivanja učesnica, a pogotovo

forsiranje dobijene uloge, potrebno je da klijentkinja uskrati predstavnicama svaku kognitivnu
informaciju o tome šta predstavljaju u njenom radu. Preporučljivo je da ne raspolažu podrobnim
saznanjima čak ni o tome o kakvoj vrsti rada je reč.

☼ Poželjno je skicirati i završnu poziciju rada. Njenim upoređivanjem s početnom

skicom može se steći uvid u raskorak između svesne procene i suštinskog stanja rodnog
identiteta klijentkinje. Time postaje takođe vidljiva dinamika rodnog identiteta, njeno težište i
prioriteti. Isto tako, osvetljavaju se odnosi prema roditeljima, partneru, deci… onako kako se
kod klijentkinje odražavaju u poimanju vlastitog psiho-socijalno-arhetipskog identiteta. Važno
je imati u vidu da u radu nije reč o realnim članovima porodice – kako se oni pokazuju u
uobičajenim porodičnim konstelacijama – nego o klijentovim dispozicijama i ličnim stavovima
prema njima.

☼ Realno je očekivati da rad bude kratak i nedvosmislen – kakve su obično poslovne

konstelacije – bez preterane dinamike, zamršenosti i dramatičnosti.

☼ Kao što se ponekad događa u poslovnim konstelacijama, u pogodnom trenutku rada

ili naknadno može se uvesti predstavnica klijentkinje, sama klijentkinja i/ili predstavnici nekog
realnog člana/članova porodice ili apstraktnih entiteta, zavisno od problema koji neposredno
zanima klijentkinju. Time se rad pretapa u uobičajenu porodičnu konstelaciju i – pojačana

11
dejstvom polja – pokreće se blagotvorna interakcija između arhetipskog potencijala i realnog
života klijenta.

☼ Dodatni terapijski učinak moguće je postići naknadnim harmoničnim

raspoređivanjem svih angažovanih predstavnica, u skladu s poželjnom matricom i prioritetima
klijentkinje – nazovimo to konstelacijskom mandalom – dogovorenom između klijentkinje i
terapeuta, ili prema uzorku koji se po terapeutovom iskustvu, odnosno unutrašnjem osećaju,
pokazuje kao najdelotvorniji za njen problem.
Inspiraciju za takav postupak nalazimo u terapeutskim intervencijama Berta Helingera u
porodičnim konstelacijama 90-ih godina prošlog veka. Na seminarima za geštaltistički
orijentisane terapeute i njihove klijente, Helinger je na kraju rada predstavnike često postavljao
u harmoničan odnos – dakle, naknadno je uspostavljao poredak ljubavi u klijentovom
porodičnom sistemu. Sudeći po senzacijama, osećanjima, ponašanju i usmenim svedočanstvima
predstavnikâ, time bi trebalo da se podstakne uklanjanje energetskog zastoja i unutar sistema
ponovo uspostavi isceljujući transgeneracijski protok ljubavi od predaka ka potomcima.

Završne napomene

Ovaj tekst nije pisan kao teorijski rad, s pretenzijom na metodološku strogost, naučnu
utemeljenost i sveobuhvatnost. Proistekao je iz određenih uvida, razmišljanja i intuicija
doživljenih u svakodnevnom životu, produbljenih učestvovanjem u radionicama poretka
ljubavi. Zajednički rad u polju i sinergija učesnika seminara tada ne samo što kod prisutnih (i
klijenta, i predstavnikâ, i posmatračâ) na pretkognitivnom nivou mogu u određenoj meri da
razlabave ili razmrse spone upletenosti unutar njihovih porodičnih sistema, nego imaju
katartički učinak za sve učesnike i produbljuju njihovo kognitivno samorazumevanje vlastitih
korena. Time nam bar ponekad postaje dostupan širi uvid u fenomenologiju porodičnih odnosa i
prirodu porodičnih uloga u našem ličnom okruženju i kulturi kojoj pripadamo.
Predloženi pristup rodnoj tipologiji treba stoga shvatiti kao eksperiment, moguću skicu,
podsetnik ili sugestiju za ispitivanje ženskog (mutatis mutandis i muškog) identiteta, na osnovu
kojih svako može da osmisli i dalje razvija vlastiti način rada.

◊◊◊

Koristeći dostignuća porodičnih rasporeda po Bertu Helingeru, sličan postupak može

biti primenjen u cilju „jungovskog“ dijagnostifikovanja ličnosti klijenta i njenog terapijskog
integrisanja.
Valja ukazati na nekoliko važnih momenata i mogućih načina razvijanja ove osnovne
zamisli:

☼ Umesto predstavnika za arhetipske likove rodnog identiteta (kako je prikazano u

prethodnom odeljku), klijent može da odabere predstavnike za arhetipske konstituente ličnosti
(persona, ego-svest, ja, senka, sizigijum {animus/anima}, nesvesno, kolektivno nesvesno, jastvo,

12
pojedini arhetipovi...). Isto tako mogu biti pridodati predstavnici određenih psihičkih procesa,
funkcija ili entiteta (individuacija, transcendencija, introverzija, ekstroverzija…).

☼ U okviru izuzetno značajne teme odnosa muško–žensko, u radu mogu biti postavljeni
isključivo predstavnici različitih stupnjeva klijentovog animusa/anime. To bi, s jedne strane,
doprinelo korigovanju arhetipskog odnosa klijenta prema vlastitom nesvesnom (što je inače
jedna od funkcija tog arhetipa), pa tako podstaklo razvoj i celovitost ličnosti, a s druge – prema
partneru i članovima porodice u realnom životu.

☼ Ako se kao središnja tema rada postavi persona – koja je posrednik između ličnosti i
spoljnog sveta – integrisanje tog arhetipa moglo bi da ojača položaj klijenta u njegovom
realnom okruženju.

☼ Zavisno od prirode klijentovog problema, pojedini arhetipski predstavnici mogu u

radu da se kombinuju ili sučele s predstavnicima realnih osoba ili entiteta.

☼ Od središnjeg značaja za integritet ličnosti svakako je arhetip jastva; praksa treba da

pokaže na koji način se njegova funkcija – zajedno s arhetipom ranjenog iscelitelja – u
klijentovom radu prepliće s prisustvom i funkcijom terapeuta (kao jastva iz senke, spone između
polja, klijenta i svih prisutnih). Terapeut ovde takođe može da primeni isceljujući efekat
„konstelacijske mandale“, opisan u II odeljku.

☼ Arhetipski pristup ličnom radu otvara granična područja prema transakcionoj analizi
(provežbavanje tematski srodnih Bernovih „igara“, s ciljem njihovog prevazilaženja),
psihodrami (npr. uloge Ibzenove junakinje Nore ili Tolstojeve Ane Karenjine, kao paradigmi
nesrećne ženske sudbine), biblijskoj drami (postavljanje Knjige o Ruti, Knjige o Jovu, Knjige o
Joni…), „porodično nesvesnom“ i „šikzal-analizi“ Leopolda Sondija (mogućnost preispitivanja
„porodičnih skriptova“ klijenata), nacionalnoj mitologiji i tradiciji (teme Vuka Brankovića i
Kosovskog mita, Marka Kraljevića i Muse Kesedžije…) i arhetipskom predanju bilo koje
konfesije (npr. napuštanje porodičnog sistema i odlazak Sidarte Gautame u beskućnike)…
Ukrštanje i dijalog različitih pristupa mogu pri tome nesumnjivo da prošire prostor ličnog
iskustva, neminovno produbljujući i doživljaj vlastitog identiteta i ukorenjenosti.

Dovoljno je da klijent u saradnji s terapeutom na samom početku odredi osnovnu temu

rada i odabere predstavnike. Poverenje u polje, smernost, budnost i uvažavanje veličanstvene
snage Duha, učiniće i u ovakvom radu sve ostalo – onda kada treba i upravo onako kako treba.

13
 Korišćeni materijali

DVD-snimci Berta Helingera i njegovih saradnika:

Kongres Priznati ono što jeste, Beograd, 15–17. IV 2005.
Kongres mira, Beograd, 27. IV – 1. V 2006.
Seminar Putevi ljubavi, Opatija, 29. IX – 1. X 2006.
Geistiges Famillien-Stellen, Moskva, 11–14. V 2008.

Osnovna literatura:

Bern, Erik – Koju igru igraš?, Nolit, Beograd, 1980.

Blek Kotluv, Barbara – Knjiga o Lilit, Esotheria, Beograd, 2004.
Bovoar, Simon de – Drugi pol, 1–2, BIGZ, Beograd, 1982.
Estés, Clarissa Pinkola – Žene koje trče s vukovima. Mitovi i priče o arhetipu divlje
žene, Algoritam, Zagreb, 2007.
Harding, Ester – Misterija žene, Plavi jahač, Beograd, 2004.
Helinger, Bert / Hevel, Gabrijela ten – Priznati ono što jeste, Paideia, Beograd, 2005.
Ilić, Vlado – Kultura konflikta. Dinamike poretka ljubavi – uvidi i saznanja, Paideia,
Beograd, 2009.
Jakobi, Jolande – Jungov put individuacije, Nolit, Beograd, 1992.
Jakobi, Jolanda – Psihologija Karla Gustava Junga. Uvod u celokupno delo, Dereta,
Beograd, 2000.
Johnson, Robert – On-ona. Za razumijevanje muške i ženske psihologije, Kršćanska
sadašnjost, Zagreb, 1985.
Jung, Carl Gustav – Analitical Psychology: Its Theory and Practice (The Tavistock
Lectures), Vintage Books, New York, 1970.
Jung, Karl Gustav – Odabrana dela, 1–5, Matica srpska, Novi Sad, 1977.
Jung, Karl Gustav – Odabrana dela K. G. Junga, 1–7, Atos, Beograd, 1996–2006.
Kerenji, Karolj – Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994.
Mandić, Tijana i Mandić, Dejan – Telesna sudbina, Beograd, 1991.
Mardok, Morin – Moć žene. Žensko viteško putovanje, Babun, Beograd, 2002.
Mitchell, Juliet – Psychoanalysis and Feminism. Freud, Reich, Laing and Women,
Penguin, Harmondsworth, 1974.
Progof, Ajra – Jung i sinhronicitet, Esotheria/Atos, Beograd, 1994.
Psihologija ženskog: Jungovo nasleđe (zbornik radova, prir. Velimir B. Popović), Nolit,
Beograd, 1995.
Samuels, Endru – Jung i njegovi sledbenici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 2002.
Scheler, Max, Položaj čovjeka u Kozmosu, „Logos”, Veselin Masleša, Sarajevo, 1960.
Šinoda Bolen, Džin – Boginje u svakoj ženi. Mitski arhetipovi u ženskoj psihi, Vilenjak,
Beograd, 2002.
Šinoda Bolen, Džin – Bogovi u svakom muškarcu. Nova psihologija muških života i
ljubavi, Vilenjak, Beograd, 2003.
Talbot, Majkl – Holografski univerzum, Artis, Beograd, 2006.

14