Ivan Antić

SÂNKHYA
Drevna nauka o prirodi i čovekovoj duši

Beograd, 2015

Izdavač:
Samostalno izdanje
© Copyright: 2015 by Ivan Antić

Knjiga je besplatna samo za srpsko jezičko područje,

može se neograničeno umnožavati samo za ličnu upotrebu, i bez ikakvih izmena.
Registrovano u JAA - Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.

Kompjuterska priprema:
Ivan Antić
Lektura:
Dojna Lapadat
Idejno rešenje korica:
Ivan Antić
Naslovna strana:
Sri Kapila Yantra
Štampa:
www.ivantic.net
ISBN 978-86-902035-2-9

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

233-852.5C

АНТИЋ, Иван
Sãnkhya / Ivan Antić. - Beograd : I.
Antić, 2015 (Beograd : Jovan). – 400 str. :
ilustr. ; 26 cm

Napomene i bibliografske reference uz tekst.

- Bibliografija: str. 400.

ISBN 978-86-902035-2-9

a) Самкја
COBISS.SR-ID 149541900
 Posvećeno mojoj majci Anđeliji,
mom najvećem učitelju
i najvećoj duši koju sam upoznao

2
 SADRŽAJ
PREDGOVOR …. 5
SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI …. 7
UVOD U SĂNKHYU …. 9
1. Osnovni pojmovi sânkhye …. 9
2. Odnos duše i prirode, puruše i prakrti …. 12
3. Ime i poreklo …. 15
4. Transcendencija ili razlikovanje prirodnog i duhovnog u drugim tradicijama …. 20
5. Sânkhya kao arhajski model transcendencije ili razlikovanja Bića i Duha …. 23
6. Religije i sistem sânkhye …. 30

PURUŠA …. 41
1. Još malo o odnosu puruše i prakrti …. 48

PRAKRTI …. 56
1. Ispoljena i neispoljena prakrti …. 58
2. Uzročnost …. 67
3. Emanacija …. 73
4. Gune …. 76
5. Prâna …. 81

KATEGORIJE PRAKRTI
MAHA - BHŰTÂNI ILI DIMENZIJE PRIRODE …. 90
1. Oblikovanje prostorvremena …. 90
2. Oblikovanje dimenzija …. 103
3. Oblikovanje tela …. 107
4. Čovek i dimenzije prirode: zakon privlačenja i odbijanja …. 119

TANMĂTRĂ …. 122
1. Neorganska bića …. 130
2. Svrha postojanja neorganskih bića …. 132
Prirodna neorganska bića …. 137
Veštački stvorena bića …. 138
Božanska bića …. 138
Vanzemaljska bića …. 141
3. Prestanak uticaja neorganskih bića …. 143
4. Hibridi ljudi i neljudi - veštački spoj organskog i neorganskog područja …. 144
5. Metode kontrole organskih bića od strane neorganskih iz astrala .... 151
6. Kolektivna kontrola: demonizam i doktrina probuđenja …. 153
7. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu …. 166
8. Razumevanje tanmâtrâ i maha-bhűtâni kroz istoriju i u savremenom dobu …. 169
9. Položaj čovekove duše u Novom dobu …. 173

INDRIYĂNI Organski svet i razum …. 184

3
SEDAM STANJA …. 203
1. Sedam stanja svesti …. 205
2. Sedam nivoa religioznosti …. 208
3. Syâdvâda …. 211

AHAM-KĂRA …. 213
1. Princip individuacije ili uobličavanja …. 213
2. Celovita ličnost …. 215
3. Volja ili namera …. 220
4. Điva i individualna duša …. 225
5. Inkarnacijski ciklus duše …. 233
6. Energija (prana) i duša …. 247
7. Sedam faza buđenja celovite ličnosti - aham-kâre …. 255

MAHAT-BUDDHI …. 272
1. Konačno razlikovanje buddhi i puruše …. 278
2. Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg kroz sjedinjenje
akaše i mahat-buddhi i razlikovanje puruše i mahat-buddhi ….280
3. Samadhi - jedinstvo mnoštva …. 290

KAIVALYA …. 294
Četiri uporišta pažnje …. 297
Osnovni preduslovi za praktikovanje meditacije …. 304
1. Osvešćenje tela …. 305
Sabranost pažnje na dah …. 305
Osnovni položaji tela …. 306
Svi pokreti …. 306
Odvraćanje od tela …. 308
Osvešćenje osnovnih elemenata tela …. 308
2. Osvešćenje osećanja …. 310
3. Osvešćenje opštih stanja uma …. 311
4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog
sadržaja (svake misli) …. 313
Pet prepreka …. 314
Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela …. 315
Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula …. 316
Sedam činilaca probuđenja …. 316
Četiri osnovne istine o postojanju …. 317
Rűpa-dhyânam …. 321
Plodovi …. 333
Arűpa-dhyânam …. 337
PRILOG - Tekstovi klasične sânkhye …. 350
Išvarakršna: Sânkhya-kârikâ …. 350
Kapila: Sânkhya-sűtrâ …. 357

BIBLIOGRAFIJA …. 372

4
 PREDGOVOR
Dužan sam da na početku dam neka objašnjenja o tome kako je nastao ovaj pri-
kaz sânkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode i čove-
kove suštine iz klasične Indije.
Da bih došao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u
sânkhyu, moraću da započnem sa malom digresijom o razvoju naučnog saznanja.
Rezultati istraživanja u eksperimentalnoj fizici doveli su još u prvoj polovini dvadese-
tog veka do temeljnih preokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme,
sabiranjem sličnih iskustava iz drugih nauka, do holističkog pogleda na svet i 'sistem-
skog mišljenja'. Osnovna odlika 'sistemskog mišljenja' jeste uvid da je živa celina neš-
to više od skupa njenih činilaca, zatim da suštinska svojstva živog sistema potiču iz
interakcija i odnosa između činilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u izvesnim konfigura-
cijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamičkom procesu odnosa koji izražava odre-
đeni kvalitet, i on se ne može izraziti kvantitativno, merenjem veličina i težina. Tu je
pre potrebno mapiranje shemama, kao što su to već davno učinjeno u Ji đingu. U
sânkhyi je mapiranje izvedeno kroz prikaz kategorija prirode (slika 1) i one su glavni
sadržaj ove knjige. Najzad, upoznavanje odnosa izraženih kroz shemu ne može se
ograničiti samo na komponente jednog sistema, već se mora proširiti i na njegovu oko-
linu, na kontekst sistema što upućuje i na prirodu subjekta koji ga doživljava. Sve to
zapravo upućuje na suštinski značaj subjekta kao ishoda sveg naučnog istraživanja.
Pokušaću u ovoj knjizi da pokažem da je sânkhya prva i poslednja nauka o čoveku kao
svesnom subjektu.
Opisani proces razvoja naučnog pogleda na svet prisutan je na sličan način i u
procesu individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglašavanjem
individualnih iskustava sa univerzalnim procesima. Knjiga koja sledi plod je mojih
transcendentalnih iskustava i pokušaja da ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za
filosofiranjem. Čak je i pisanje bilo samo način na koji sam konkretno ustanovljavao
svoja iskustva. Knjigu sam najpre pisao samome sebi, kao podsetnik, da bih je tek u
ovom, drugom izdanju, bolje prilagodio razumevaju čitalaca. Da ne bih zalutao u sub-
jektivnost, razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno
star, proveren i objektivan, a stariji i objektivniji od sânkhye nije mi poznat. Pokazalo
se da je i sânkhya postala mnogo jasnija zahvaljujući mojim iskustvima; ona su bila
neophodna za bolji uvid u sistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz sânkhye,
već samo originalniji i radikalniji od dosadašnjih.
Sa mojom praksom budističke meditacije (zazen, oko 34 godine) i samoistraži-
vanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti (prirode) iz teorije sânkhye
(slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne samo da sam na njoj prepoznao
ontološki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimenzije astrala, već i
ontologiju religijskih, filosofskih, mističkih, naučnih, umetničkih i psiholoških iskus-
tava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i kako se manifestuju u životnoj
stvarnosti, ovde i sada, mnogima od nas. Godine nepristrasnog opažanja i učenja uve-
rile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, uni-
verzalna mapa na kojoj se nepogrešivo može ustanoviti ontološki status svakog oblika
bivstvovanja, i da se s njom niko ne može izgubiti na putu spoznaje samoga sebe i
svega što jeste.
5
 Sav moj napor ovde svodi se na razjašnjavanje svih detalja ove ontološke mape
u kontekstu holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja' nove nauke. Tekst je
nastajao spontano tokom više godina (krajem 1994. god. dobio je sadašnji izgled; od
tada je, povremeno doterivan, čekao izdavača), više kao putopisni esej nego filosofska
studija, i sam se od sebe manje-više uspešno uobličio u celinu ponajviše zahvaljujući
podršci i podsticaju koje sam imao u prijateljstvu sa svojim srodnim dušama Dojnom
Lapadat, Vladimirom Ribarom i Dragišom Milenkovićem Giletom. Shemu sam razja-
šnjavao u svetlosti religijskih, mističkih, filosofskih i naučnih iskustava koja su do
sada opšte poznata, ili su bar dospela do mene preko literature i zapažanja. U tom smi-
slu su ona ograničena i ovaj prikaz je samo pokušaj da se podstakne dalje istraživanje
u tom pravcu. Asocijacije sa shemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako, između osta-
log, ova shema sânkhye pokazuje da su sve „onostrane” dimenzije koje su inspiracija
religija i mistika, astralni svetovi i njihovi „stanovnici” (elementali, demoni, anđeli,
bogovi...) takođe deo prirode, ali njenog finijeg, energetskog i natčulnog područja.
Deluju kao numinozne i „natprirodne sile” samo onima koji nisu upoznati sa celinom
prirodnog zbivanja, koji su ograničeni na njeno usko čulno i trodimenzionalno područ-
je. Iz toga je ovde spontano izbila snažna kritika religijskih učenja koja natčulne entite-
te prirode proglašavaju za transcendentne, božanske i spasonosne (učenja koja sam
svrstao u demonizam), takođe i kritika nauke koja samo ograničeno polje čulnog opa-
žanja priznaje za stvarnost - i afirmacija doktrine probuđenja (zastupljena u sânkhyi,
jogi i budizmu) koja za cilj ima diferencijaciju svesti i slobode spram bića uopšte, a ne
samo njegovog uskog empirijskog dela.
U tome je okosnica cele sânkhye, da se diferencijacija svesti i autentičnost
čovekova ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno posto-
janje, kao odgovor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (puruša) ili slo-
bode koja omogućava da bivstva prirode uopšte bude. To je, prema sânkhyi, jedina
čovekova autentičnost, jer ona sam Duh neuslovljenosti imenuje kao puruša, tj. čovek.
Ona, dakle, autentičnu duhovnost smešta na najviši ontološki nivo, dok svi drugi reli-
gijski i filosofski sistemi ne nadilaze pojedine kategorije unutar prirode i ostaju opči-
njeni njenom astralnom imaginacijom, koju određuju kao božansku (i delimično
demonsku) samo zato što ona nadilazi prostu čulnost. Sânkhya to može zato što nije ni
religija ni filozofija, ona je nastala davno pre nastanka svih religijskih i filozofskih
sistema, pre svih projekcija u mitsko, apstraktno i simbolično, ona je savršeno objekti-
vna nauka o prirodi i duhu koji je omogućava, tj. koji omogućava svest o prirodi i pos-
tojanju. Ona se kao nauka bavi samo svešću i prirodom postojanja. Nauka o svesti je
dakle, postojala pre svih religija, i zvala se sânkhya. Od nje je nastala naučna praksa
sistematskog osvešćenja čovekovog, joga, sažeta u Patanjđalijevom delu Joga sutre.
Religije i filozofije su nastale zaboravom te nauke o svesti, čovekovim propadanjem u
sve veće uslovljavanje uma.
Pored toga što duhovnoj autentičnosti daje najviši ontološki status, sânkhya
neuslovljenost, koja omogućava sámo postojanje kao takvo, prepoznaje kao bit čove-
kovu ili dušu. Nije mi poznato da je pored sânkhye iko drugi to prepoznavanje učinio
tako jasnim.

Autor

6
SLIKA 1

7
 SLIKA 2

8
 UVOD U SANKHYU

1. Osnovni pojmovi sânkhye

Osnovna konstrukcija sistema sânkhye počiva na dualizmu dva principa: puruše

i prakrti. Puruša je apstraktni princip svesti, a prakrti osnova bića i sveg postojanja.
Puruša je transcendentalni, apsolutni i nemanifestovani Duh koji omogućava samo
postojanje kao takvo, dok je prakrti cela manifestovana priroda u svim svojim dimen-
zijama i razmerama.
U suštini nema dvojstva između ova dva principa, oni su kao dve strane istog
novčića. Ipak moramo da ih razlikujemo zbog prirode naše percepcije i uma koji poči-
va na dualizmu, dakle, iz praktičnih razloga našeg razumevanja. Puruša je onaj koji je
svestan, princip individuacije ili svesnog subjekta, prakrti je sve ono čega se može biti
svestan, svet objekata. Na ovaj način sânkhya objašnjava suštinu transcendencije
(nadilaženja), koja je u osnovi svesti kao takve i svih duhovnih i religijskih težnji:
puruša, duša čovekova, kao princip svesti u čoveku, uvek nadilazi prakrti, pojavnu
prirodu, ona je uvek iznad ili nezavisna, iako je kao u snu poistovećena sa telom priro-
de, sa pojavama. Samo zato što je uvek nezavisna od tela, ona može da predstavlja
princip svesti u telu i prirodi uopšte, jer svest je sama sposobnost objektivnog nadila-
ženja onoga što se osvešćava radi njegovog sagledavanja iz više uglova i stanja i kriti-
čkog preispitivanja, nezavisno od vremena i prostora. Identifikacija svesti sa objektom
uvek je osobina sužene svesti ili nesvesnosti. Stoga sámo osvešćenje je nadilaženje, ili
transcendiranje. Na taj način sânkhya predstavlja suštinu objektivne svesnosti kao tak-
ve. Sânkhya objektivnu svest diferencira kroz koncept prakrti kao svega onoga što se
nadilazi, i puruše kao onoga koji sve nadilazi.
Ukratko: suština svesti je u transcendenciji; transcendencija je u razlikovanju ili
diferencijaciji svesti i objekta (sadržaja) svesti; svest o bilo čemu nije moguća bez
iskustva transcendencije; iskustvo transcendencije je suština sveg ljudskog iskustva i
stvaralaštva na ovome svetu, sve kulture i duhovnosti. Detaljno učeći o razlikovanju
puruše i prakrti, sânkhya predstavlja nauku o transcendenciji, odnosno svesti.
Sistem sânkhye predstavlja prvi, najstariji, najčistiji i najobjektivniji princip
diferencijacije svesti na ovoj planeti kroz razlikovanje prirodnog i duhovnog, nesves-
nog i svesnog – prakrti i puruše. Sânkhya je prva fundamentalna ontologija, nauka o
biću i njegovoj spoznaji. Svo dosadašnje iskustvo diferencijacije svesti, uključujući
svu kulturu i nauku, moraće da se vrati sânkhyi radi provere svoje objektivnosti.
U mnogim drugim filosofijama i religijama sadržan je ovaj isti princip dualiz-
ma, ali uslovljen i izmenjen. Tako je princip puruše degradiran i mentalno modifiko-
van na neki način, u ideju Boga, svega dobrog i duhovnog, onostranog, nebeskog, a
prakrti u predstave 'niže prirode' i svega negativnog i uslovljavajućeg, 'ovozemaljskog'
i materijalnog. Najbližu predstavu transcendencije niže prirode u duhu iznelo je ezote-
rično hrišćanstvo idejom vaskrsenja. Vaskrsenje nije ništa drugo do metafora tran-
scendencije ili nadilaženja nesvesnog i materijalnog (prakrti) u božanskom duhu
čovekovom (puruša). Samo su u sistemu sânkhye ova dva temeljna principa ostala
potpuno čista od svih mentalnih, ideoloških, verskih i simboličkih modifikacija. U
9
tome je važnost oživljavanja sânkhye danas, kada su predstave stvarnosti postale zaga-
đene i zloupotrebljene više nego ikada. Zato je čistota objektivne percepcije stvarnosti
važnija nego ikada.
Prakrti se sastoji iz 23 kategorija (prema shemi na slici 1. i 2) koje sačinjavaju
celu prirodu u svim dimenzijama. Kada čovek sve te kategorije i njihove funkcije
osvesti, onda iz nadilazi, transcendira, i postiže savršenstvo svesti o stvarnosti postoja-
nja, i ujedno o sebi. Sebe kao čistu svest (duša ili puruša) nije moguće spoznati bez
spoznaje objekata svesti (prakrti). Stoga se samospoznaja (puruša) postiže savršenom
spoznajom prave prirode objekata ili sadržaja svesti (prakrti). Tako čovek postaje
autentičan, zapravo postaje puruša jer taj pojam i znači čovek, tačnije čovekova sušti-
na. Iz puruše naime, kao principa transcendentalne kosmičke svesti koja sve omogu-
ćava, proizilaze individualne monade svesti koje su nam poznate kao duše. One se
dalje inkarniraju u tela i borave u prirodi, u prakrti, prenoseći princip transcendentalne
kosmičke vesti u sav oblikovani život. Svi prirodni oblici života su plod kreativnog
dizajna više svesti, a ne nesvesne stihije koje se neuspešno objašnjavaju evolucijom ili
mitovima o božijem stvaranju.
U sânkhyi se na taj način, kroz pojam puruše, prvi put u istoriji, i nigde više
tako jasno i direktno, objedinjava najviši duhovni princip - koji omogućava samo pos-
tojanje i svest o postojanju (što je u suštini isto samo u svom izrazu se različito ispo-
ljava) - sa čovekovom suštinom, dušom ili Sopstvom. Sânkhya nam otkriva da je čove-
kova suština isto što i suština stvarnosti na kojoj kosmos počiva, da spoznaja stvarnosti
čoveku nije moguća bez samospoznaje, i da je pre svega mora tražiti u sebi - da mora
biti stvarnost kojoj teži. Isto je otkrila i savremena nauka otkrićem presudne uloge sub-
jekta u eksperimentima kvantne fizike, s tom razlikom što nauka još nije otkrila praksu
s kojom se svesni subjekt povezuje sa stvarnošću na najfinijem kvantnom nivou i pos-
taje njen kreativni činilac, a takva praksa postoji odavno, ona potiče od sânkhye i izne-
ta je u Patanjđalijevom delu Joga sutre.
U drugim sistemima i religijama ta istina se maglovito prikazuje kroz savet
"spoznaj samoga sebe" ili u mističnim prikazima bogospoznaje kao samospoznaje.
Samo se u sânkhyi to objektivno i konkretno prikazuje sa svim detaljima.
Suština rada na sebi i samospoznaja čovekova sastoji se samo u osvešćenju ili
buđenju, on ne mora ništa novo da postaje jer već jeste puruša po svojoj duši. Potreb-
no je samo da prestane da se poistovećuje sa onim što nije, a nije ništa od manifesto-
vanog, od prakrti. On je kao duša samo princip svesti po kome se prakrti ili priroda
oblikuje i stvara sve što postoji u ispoljenom kosmosu. Sámo prisustvo ljudskih duša je
kreativni činilac koji pokreće oblikovanje prirode u sav život.
Duše, kao ni njihov ishod puruša, ništa ne rade, nemaju osobina, one samim
svojim prisustvom utiču na prirodu da se oblikuje i stvara, kao blizina magneta na
metal. Bez njih bi priroda bila potpuno nesvesno polje uzročnosti i uslovljavanja.
Mera prisustva duša u prirodi nije ista. Zato nije isti ni njihov uticaj na obliko-
vanje prirode. Slabo prisustvo duše je poznato kao 'mlada duša' i delovanje svesti je
kod njih slabije, priroda preteže sa svojim uslovljavanjem. Snažno i potpunije prisus-
tvo duše u prakrti odlikuje se većim prisustvom svesti o sebi, svojoj pravoj prirodi i
samim tim nadilaženjem prirodnog uslovljavanja i većom moći delovanja na oblikova-
nje prirode. Potpuno prisustvo duše odlikuje i potpuna nezavisnost od prakrti, potpuna
sloboda ili autentičnost čovekova. U drugim tradicijama to se naziva čovekovim pro-
svetljenjem, oslobođenjem duše ili vaskrsenjem.

10
 Prema tome, pošto se samospoznaja (puruša) postiže savršenom spoznajom
prave prirode objekata ili sadržaja svesti (prakrti), da bi se duša ostvarila ili oslobodi-
la, duša mora da se što više prizemlji, učini što više prisutnom u ovde i sada samog
postojanja i života, u prakrti. Tada je i prakrti, priroda, potpuno ostvarena. U ovom
prizemljivanju sastoji se svo dozrevanje ljudi i čovečanstva.
Da bi uopšte kreativno učestvovale u životu i u prirodi, duše se inkarniraju
nedovoljno svesne svoje prave, transcendentalne suštine, puruše, i identifikovane su sa
telom i prirodom, prakrti. Sav njihov razvoj se sastoji u buđenju kroz spoznavanje
svoje prave suštine, da nisu ništa od bića i postojanja (prakrti) već da su svest (puruša)
koja omogućava biće i samo postojanje. Taj proces je dug i sačinjava sve životne dra-
me koje svi ljudi na ovom svetu iskušavaju. Takođe on se sastoji iz više inkarnacija
duša u telo, ne samo od jednog života. Ubrzavanje tog procesa, razlikovanja duše i
diferencijacije svesti, suština je svih 'duhovnih praksi' rada na sebi koje postoje u svim
duhovnim i verskim tradicijama, s tim što su mnoge vremenom izgubile na autentično-
sti i skrenule u imitacije pa i zloupotrebe. Jedina tradicija koja je zadržala izvorno zna-
čenje i praksu diferencijacije svesti duše, tj. puruše naspram bića, tj. prakrti, jeste pra-
ksa joge ili meditacije kako je zabeležena u Patanjđalijevim Joga sutrama, u meditati-
vnoj praksi ranoga budizma, i u kasnijoj verziji zen budizma (šikantaza). Sânkhya,
Patanjđalijeva joga i meditativna praksa ranog, palijskog budizma u suštini predstav-
ljaju jedno isto, kao jednakostranični trougao, ma kako ih postavili oni u praksi dovode
do istoga samo iz različitih uglova. Iako se budizam ne poziva na sânkhyu, on predsta-
vlja praktično ostvarenje diferencijacije svesti spram samog postojanja, ili probuđenje
koje je teorijski predstavljeno u sânkhyi. Takođe je ta praksa diferencijacije svesti
izvorno bila prisutna u najstarijoj religiji na svetu đainizmu, kao asketsko pročišćenje
individualne duše (đive) od svega telesnog (prakrti), ali ta se praksa vremenom defor-
misala i svela na imitaciju i materijalizam.
Sav proces buđenja čovekove duše na ovom svetu sastoji se iz sledećih faza:
1. Nesvesne identifikacije sa telom i bićem.
2. Vremenom se ta identifikacija uvek pokazuje kao neautentična i izvor patnje.
3. Kao rezultat toga traži se izlaz iz neautentičnosti i patnje.
4. Izlaz ili ishod najpre se usled uslovljavanja prirode i nakupljenih utisaka pro-
jektuje u neke sadržaje obojene umom, u božanske ideale i idole čija je zajednička
osobina da su 'nebeskog' ili 'onostranog' karaktera.
5. Vremenom i iskustvom percepcija svega onostranog i ovozemaljskog dovodi
do pročišćenja pažnje od nakupljenih utisaka i objektivne spoznaje o kojoj govori
sânkhya: o transcendentalnoj prirodi čovekove duše, puruše, da čovek u suštini nije
ništa od ovoga sveta, da je svoju suštinu iluzijom poistovetio sa oblicima prakrti, sa
telom i umom, da čovek oduvek već jeste slobodan od svih oblika prakrti kao duša,
odnosno puruša, da treba samo da se probudi u onome što jeste snaženjem objektivne
svesnosti, a ne da postaje nešto novo - niti bilo šta drugo treba da uradi pre buđenja.
Drugim rečima: uviđa se da ne treba rešavati stvari spolja, ni sa svetom, ni sa ljudima
ni sa Bogom, već samo u sebi čišćenjem nakupljenih utisaka (samskara i vasana) i
njihovim neutralisanjem.
6. Najpre se čisto iskustvo transcendentalne svesti o sebi postiže samo za kratko
u meditaciji, u meditativnom mirovanju tela i uma, kada se obustavlja sva aktivnost
prakrti prosijava duša, puruša. Ali i tako kratko je dovoljno da pokrene uvid u svoju
pravu prirodu i proces buđenja. Jednom kada za trenutak u meditaciji svoju suštinu
otkrijemo s one strane svega pojavnog, to će biti dovoljno da započne buđenje naše
11
transcendentalne suštine. Ti trenuci se duhovnom disciplinom zatim produžavaju i
jačaju tako da transcendentalna svest o sebi bude prisutna u svim akcijama, ne samo na
javi već i za vreme sna. Dakle, da se transcendira sve što vezuje svest za prakrti. Pose-
bna grana joge, tantrizam, specijalizovana je u tome da dovodi telo i um u ekstremna
stanja i tako uvežbava da se transcendentalna svest o sebi sačuva u svim stanjima i
akcijama.
7. Time se dolazi do svedočenja (bdenja ili sozercanja). Svedočenje je svest s
kojom smo svega svesni, a pre svega sebe samoga i svojih misli, tela i osećaja. Znači
da je ta svest iza našeg bića, naše telo je u njoj a ne ona u telu. Ona je sámo postojanje,
ali ne subjektivno, ovako kako smo ga umom i čulima svesni, već objektivno, ono koje
se opisuje kao kvantno polje, akaša ili prostor koji omogućava sve drugo što postoji na
bilo koji način. To je čovekovo Sopstvo, Atman, duša ili svest o Sebi.
8. Priroda ili prakrti sama oslobađa svesnog čoveka kada je upoznata kakva
jeste. On ne treba da se oslobađa, već samo se oslobodi iluzije da je vezan. Puruša
nikada ne može biti sputan. Čovek se te iluzije oslobađa razlikovanjem svoje najviše
umne svesti, buddhi-ja, kao najfinije aktivnosti prakrti, od samog puruše, svoje suštine
ili duše. Razlikovanje buddhi-ja od puruše je ključna diferencijacija svesti i suština
transcendencije.

2. Odnos duše i prirode, puruše i prakrti

Buđenje čovekove duše direktno je povezano sa odnosom Duha i prirode, tj.

puruše i prakrti. Duh i priroda su povezani putem individualnih duša i njihovog
osvešćenja, odnosno svesti koju individualna duša sobom donosi u prirodu. Priroda
se automatski oblikuje pod privlačnim dejstvom svesti. Tako se vrši svo zbivanje u
svetu. Duh kao apsolutna svest ispoljava sebe putem svojih individualnih duša. Zato se
kaže da su duše emanacije božanskog Duha. To se događa da bi se apsolutni Duh ili
svest Božanskog praktično i delotvorno iskusila u svim aspektima svoga postojanja, u
svim detaljima, svim suprotnostima i mogućnostima, čak i od strane jedne (prividno)
otuđene individue putem njene lične slobodne volje i samospoznaje. Zato Apsolut, koji
po svojoj prirodi ne može bit deljiv i ništa ne može biti izvan njega, stvara privid izd-
vojene individue (čoveka) da bi se i u njoj spoznao. Onda je tek svest o postojanju
apsolutno prisutna, u svim aspektima postojanja, od najvišeg do najnižeg.
Ispoljavanje ili emanacija svesti Apsoluta (puruše) o sebi u svim svojim aspek-
tima i mogućnostima (prakrti ili priroda) ima svoju gradaciju, razmere i dimenzije.
One su prikazane na shemi (slika 1) kategorija prirode ili prakrti. Razmere ispoljava-
nja svesti u prirodi vidimo takođe u raznovrsnosti svih prirodnih oblika koji postoje, a
najviše u opštoj podeli na minerale, biljke, životinje i ljude. Svi ti oblici postojanja
sprovode svest i percepciju postojanja Apsolutne svesti ili Duha u sve oblike postoja-
nja i iskustava, i vraćaju je tako obogaćenu božanskom Duhu, Apsolutu ili puruši
kao svest o sebi. To se vraćanje može razumeti kao kruženje celine, kakvo je predstav-
ljeno u taoističkoj filozofiji simbolom kruženja jina i janga u simbolu tai čia.
U mineralnom svetu svest božanskog Duha iskušava svoje postojanje kroz samo
oblikovanje i kombinaciju elemenata. Tu nema slobodnog kretanja već kretanje potpu-
no zavisi od spoljnih uticaja. Najfiniji element koji je najbliži kreativnoj svesti koja ga
omogućava jeste voda. Voda je zapravo spoj kosmičke svesti i materije. Zato je tako
transparentna i ima tako čudesna i naučno neobjašnjiva svojstva da se rezultati istraži-
vanja vode čuvaju kao najveća tajna, jer njene osobine daleko nadilaze granice nauč-
12
nog pogleda na svet koji je dogmatski nametnut od strane onih koji vladaju ljudima.
Istina o vodi bi razorila dogmatsku nauku i oslobodila uvid u sveprisutnost transcen-
dentalne svesti.
U biljnom svetu svest božanskog Duha iskušava svoje postojanje, pored još slo-
ženijeg oblikovanja, i svojim postepenim kretanjem i razmnožavanjem kroz polarizaci-
ju, osnovnim snalaženjem za opstanak putem samog oblikovanja i prilagođavanja sre-
dini. Biljke poseduju i percepciju okoline, osećaju stanja i osećanja drugih bića i imaju
osnovnu svest o prostoru. Biljke su maksimalno razvile sposobnost prilagođavanja
okolini radi opstanka putem samog oblikovanja.
U životinjskom svetu svest božanskog Duha iskušava svoje postojanje, pored
još složenijeg oblikovanja od biljaka, i još bogatijim i složenijim kretanjem. Sloboda
fizičkog kretanja omogućava životinjama potpunu slobodu u snalaženju za opstanak i
razmnožavanje. Ali kretanje životinja je uslovljeno samim fizičkim telom i njegovom
percepcijom na koju su prinuđene samo da reaguju. To još više obogaćuje percepciju
Apsolutne svesti o sebi samoj.
U ljudskom svetu ili putem ljudskog tela svest božanskog Duha iskušava svoje
postojanje - pored slobode kretanja i kompletne percepcije - i dramom životnih sadrža-
ja i iskustava, događajima kao najfinijim aspektima i mogućnostima bivstvovanja.
Kretanje ljudi nije uslovljeno samo telom i njegovom percepcijom, već sadrži i izbor
svoje volje. Ta mogućnost svoje volje ili izbora, od kretanja stvara dramu. Osvešćenje
svih mogućnosti događanja postojanja kroz dramsku igru (poznatu kao ljudski život,
sudbina i karma) 1 predstavlja najfinije osvešćenje Apsoluta. To je zapravo osvešćenje
smisla zbivanja ili postojanja. U čoveku se po prvi put osvešćava smisao postojanja
putem sabiranja iskustava svih mogućnosti događanja i sadržaja zbivanja - i to kroz
sopstveno proživljavanje i iskušavanje. To je ono što vidimo kao kulturu, znanje, nau-
ku i umetnost, ljudsko stvaralaštvo. Literatura, a posebno poezija, predstavlja najsaže-
tije prenošenje iskustava postojanja, odnosno životnih drama. To sve nije ništa drugo
do sabiranje iskustva postojanja u jedno, u svest o postojanju koja svoj vrhunac postiže
kao svest o sebi. Životinje imaju samo svest o objektima na koje reaguju, nemaju svo-
je individualno Ja, već svaka vrsta dela na sličan način. Tek se u čoveku javlja indivi-
dualna svest o sebi, na osnovu svesti o svim mogućim načinima reagovanja na objekte,
tj. na osnovu životne drame. Kada se ta svest projektuje van, onda se to izražava kao
kultura i nauka, životni standard, usavršavanje prirodne okoline i stvaralaštvo. Kada se
okrene ka sebi, ka čovekovim Sopstvu ili duši, onda se vraća Božanskom Apsolutu i to
se izražava kao čovekova samospoznaja ili bogospoznaja, zapravo kao probuđenje
duše za ono što ona jeste u apsolutnom smislu, nezavisno od utelovljenja ili inkarnaci-
je. Ceo proces dramskog iskušavanja smisla svih mogućnosti postojanja na najfinijem
nivou odigrava se kroz ono što je poznato kao karma, i on traje kroz više inkarnacija
jedne individualne duše. 2

1
Horoskop svakog čoveka predstavlja scenario za njegovu dramu u ovom životu, zato što se horoskop
i principi astrologije zasnivaju na holografskom univerzumu. Unutar tog scenarija ima mnogo prostora
za improvizacije oko ’fabule radnje’ jer je u suštini duša kreator svega, svake fizičke egzistencije, i
svest duše je uvek kreativna, iako na ovoj dimenziji postoji uzročnost, svest duše je uvek otvorena
novim mogućnostima je ona multidimenzionalna.
2
O prirodi duše i reinkarnacijskih ciklusa najtačnije se može saznati iz dela Džejn Roberts: Seth govo-
ri - vječne vrijednosti duše (Jane Roberts: Seth speaks - Eternal Validity of the Soul; Zagreb: Teledisk,
2014.) To su objektivni i tačni izveštaji vrlo napredne duše koja je sebe iz kolokvijalnih razloga nazva-
la Set (bez ikakvih mitoloških konotacija) i koja je koristila Džejn Roberts (1929-1984) da kroz nju
kao medijum iznese mnoge istine o prirodi postojanja, o duši, čovekovoj psihi i svesti posmatrane iz
13
 O tome više u poglavlju Điva i individualna duša.
Dela koja detaljno otkrivaju prirodu, smisao i dinamiku zbivanja apsolutne sve-
sti kroz učešće svesnog subjekta, tj. kroz prizmu ljudskog sveta i aktivnosti, jesu Ji
Đing, drevna Knjiga promene, i Tao Te Đing. Ji Đing predstavlja shemu zbivanja, sli-
čno kao što DNK prestavlja shemu građe živog organizma, tako Ji Đing predstavlja
DNK spoljašnjih zbivanja. Kao takav on predstavlja sredstvo za komunikaciju uma sa
dušom, odnosno individualne svesti sa kosmičkom svešću. Tao Te Đing oslikava iste
principe zbivanja prirode, ali na poetičan i ljudskom iskustvu razumljiv način, kako bi
čovek mogao da uskladi svoje delovanje sa delovanjem suštine prirode.
Festoski disk sa Krita je jedan od najstarijih dokumenata koji govore o razlozi-
ma zašto su ljudske duše na zemlji: da ovde sprovode božansku svest kroz rad i stvara-
laštvo, da proširuju percepciju i da je tako obogaćenu vrate božanskom izvoru, samoj
egzistenciji, da egzistenciju učine svesnijom i tako aktuelizuju prisustvo Božanskog u
egzistenciji, od koje nikada nije ni bilo različito. Preveo ga je Genadij Stanislavovič
Grinjevič pomoću slovenskog slogovnog pisma, jer su i kritsku i etrursku civilizaciju
osnovali Sloveni. Prevod doslovno glasi: "Ovo mesto u svetu božijem, na koje vas je
poslao Bog, okružite gustim redovima (njihova naselja su bila kuće i gradovi kružnog
oblika) štitite ga danju i noću. Nema drugog mesta do onog za kojeg se voljom za
božiju moć borite. Gde vi budete, potomci vaši će biti, njiva će biti, divnog života.
Dok mladost veseli oči, nikuda odatle nećete otići. Takvo mesto neće postojati dok
ga mi ne stvorimo u ovom svetu božijem."
Da bi se duša navela da iskusi sve aspekte postojanja, čak i one najnegativnije,
mora da ima pomoć u tome, jer sama ne može da bude negativna. Duša je odraz Apso-
luta ili čistog Dobra i ne može sama po sebi da bude negativna. Pomoć u iskušavanju
svoje suprotnosti duše dobijaju od neorganskih bića, prirodnih energetskih tvorevina
koje nemaju dušu kao ljudi, kao individualno oličenje Božanskog Apsoluta, već su
samo energetski entiteti koji imaju svoju inteligenciju dovoljnu za delovanje. U pogla-
vlju o Tanmatrama i neorganskim bićima biće više reči o njima i od kojih se kategorija
prakrti sastoje.
U čovekovom biću svest Apsoluta o sebi, o samom postojanju, najbliža je sebi
samoj. Tu se najviše ispoljava. Zato je rečeno da je čovek „stvoren po liku božijem“,
prema učenju gnostičara Bog nastavlja svoje delo stvaranja sveta pomoću svojih duša
ljudskih. To se potpuno slaže sa učenjem sânkhye prema kojoj reč puruša označava
čoveka jer se kroz čoveka puruša najneposrednije ispoljava. Čovek (puruša) je svesni
subjekt sve objektivne prirode (prakrti). U čoveku se sabira ista ona svest koja se u
drugim oblicima iskušavala kroz jednostavnije oblike postojanja, kroz samo oblikova-
nje i kretanje, u mineralima, biljkama i životinjama. Pre inkarnacije u ljudsko telo,
individualne duše su, na višim dimenzijama, kreirale sve mineralne, biljne i životinjske
oblike. Zbog te povezanosti u čoveku postoji osećaj energetskog jedinstva sa celom
prirodom koji se ispoljava kao ljubav prema samom postojanju, u trenucima kada je
najviše svestan sebe i samoga postojanja. Odnosno, kada čovek svest o sebi ispravno
prepozna kao svest o samom smislu postojanja.

najviše perspektive. Sve je to izneto i kroz ostale knjige: Setov materijal (The Seth Material - Beograd:
Beletra, 1990); Priroda lične stvarnosti (The Nature of Personal reality - Beograd: Beletra, 1990);
Priroda psihe - Njen ljudski izraz (The Nature of the Psyche - In Human Expresion - Beograd: Beletra,
1989) i Avanture u svesti (Adventures in Consciousness).
14
 3. Ime i poreklo

Ime osnivača sânkhye, „crvenog čarobnjaka” Kapile, bilo je legendarno još u

doba Rig-vedskih himni, početkom prvog milenijuma pre n. e., a u Mahabharati se
pominju i nastavljači njegovog dela. Kaže se da je spoznaja Kapile nepomućena. I Sve-
tasvatara Upanišada (V, 2) pominje Kapilu: „Brahma svojim znanjem podržava prvo-
rođenog mudraca Kapilu i motri ga od rođenja.” Bilo je pokušaja da se izvori sânkhye
traže u Vedama i Upanišadama ali, sudeći po ugledu njenog legendarnog osnivača i
tada već uvažavane starosti učenja, jasno je da to nema mnogo smisla. Đainizam,
budizam i sânkhya pripadaju drevnom kultu heroja ili pobednika (Duha nad prirodom),
kultu duhovnog probuđenja, dok su Vede plod kulta bogova koji su kasnije razvili Ari-
jevci. Ova dva kulta treba jasno razlikovati. Zbog ove razlike izgleda nam da je Kapila
možda bio starosedelac, ali svakako nije bio od onih arijevaca koji su se držali Veda.
Iako vreme njegovog života nije moguće ni približno utvrditi, sigurno je živeo znatno
pre šestoga veka pre n. e. Njegovo ime Kapila znači „riđ” ili „crvenkast” i zato je otvo-
reno pitanje otkuda jedan riđokosi među tamnoputim Azijatima, i to kao „prvorođeni
mudrac” (rši). 3 S druge strane, možda su u pravu oni vedantinski filosofi koji ime
Kapila tumače kao epitet „zlatne klice” (hiranyagarbhah) iz koje se razvio univerzum.
No, svejedno da li je Kapila bio riđokosi starosedelac ili inkarnacija samog
apsoluta, sistem je dobio svoje ime po tome što nabraja i razabira sve kategorije koje
sačinjavaju biće (prakrti), kako bi se razotkrio Duh neuslovljenosti koji daje smisao
celini zbivanja prirode, i koji je jedini pravi identitet čovekov (puruša). Reč sankhyă (s
naglaskom na poslednje 'a') znači broj ili nabrajanje (to je posebna oblast sânkhye koja
se bavi matematikom i fizikom), dok sănkhya (sa naglašenim prvim 'a') gubi smisao
numeričkog računanja i odnosi se na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i
objektivno ustanovljavanje koje se vrši kada se nešto rešava. 4 Po glagolskom korenu
khya-, „izricati”, sânkhya dobija terminološko značenje kategorizacije.
Možemo, stoga, reč sânkhya razumeti kao logičko razabiranje radi razlikova-
nja i ustanovljavanja onog bitnog, kao učenje ili osvešćenje, dakle kao diferencijaci-
ju same svesti.
Pojmovi koji ulaze u učenje sânkhye javljaju se vrlo rano u samim počecima
indijske duhovnosti i na različite načine su izneti u mnogim delima. Još u najstarijoj
Rig-vedi kaže se da je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi čovek, puruša, i
da je to onaj isti Čovek u fizičkom čoveku, njegova unutarnja suština, Duh po kome je
on svestan svoga bića i cele prirode kao svedok (sakšin). Tu, takođe, nalazimo neke
nejasne i početne nagoveštaje teorije sânkhye o Duhu i prirodi (puruša i prakrti). Upa-
nišade obiluju glavnim shvatanjima koje se nalaze u teoriji sânkhye, ali ih iznose na
sebi svojstven, raznovrstan način sa izrazitim teističkim sklonostima. Njima je sa
sânkhyom zajedničko nezadovoljstvo neautentičnim bivstvovanjem čoveka u svetu,
osnovno načelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i da odlučujuću ulogu

3
Isto pitanje važi za Isusa koji je, prema (neopravdano i tendenciozno osporavanom) opisu Lentule,
rimskog protokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih očiju, duge kose preko ramena, i brade „boje
zrelog žita” - koja je zlatno-riđa. Otkuda takav stranac među tamnoputim Jevrejima? Možda je odgo-
vor u teorijama o zajedničkom poreklu bele rase kao tvorcu civilizacije i duhovne kulture.
4
Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju prethodnog vokala,
slično slovu 'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara > koja se naglašava tačkom iznad vokala. U
međunarodno ustanovljenoj latiničnoj transkripciji koju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a'
u reči. Otuda se să>khya transkribuje i izgovara kao sânkhya.
15
u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka n. e.)
sadrži na sebi svojstven način gotovo sve pojmove iz teorije sânkhye i iscrpno se bavi
njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokšadharma. Ovde se
govori o sânkhyi koja je monistička i teistička, puruša se izjednačava sa atmanom
(Sopstvom) iz Upanišada. U približno isto doba nastao Manuov zakonik takođe na sli-
čan način zasniva svoje kosmološke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u
Sânkhyu. Dovde se razvijala epska sânkhya u više različitih varijanti.
Tokom skolastičkog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo
pokušaj da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem sânkhye. Najstarije klasič-
no delo ovog pokušaja koje je dospelo do nas jeste Sânkhya-kârikâ od Išvarakršne,
nastalo u trećem veku n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepših bisera
stare indijske književnosti. To je najznačajnija redukcija sistema ka čistoj duhovnosti
koja je nadahnula mnoge komentatore. Drugo po značaju je Sânkhya-pravaćana-sűtrâ
ili Sânkhya-sűtrâ, koje se pripisuje osnivaču sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u četr-
naestom veku, iako su mnogi njegovi delovi znatno stariji. Njegovo najznačajnije
komentatorsko delo, Sânkhyapravaćanabhašya od Viđnanabhikšua, nastalo u šesnaes-
tom veku, Sânkhyu još više povezuje sa osnovama vedante, čiji je uticaj u to vreme
postao poguban za dalji razvoj sânkhye kao autentičnog sistema. Još je vredno pomena
i delo iz devetog veka, Sânkhyatattvakaumudi, od Vaćaspatija.
Zahvaljujući ovakvim delima, klasičan sistem pod imenom sânkhya, postao je
priznat kao jedan od šest ortodoksnih skolastičkih sistema (daršana, ostali su: nyaya,
vaišešika, yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno
priznate tekovine brahmanske nauke i sačinjavaju grupu učenja koja potvrđuju autori-
tet Veda (astika). Iako je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo sânkhyi da preživi u
mnoštvu škola ondašnje Indije, jasno je da ona nema ničeg zajedničkog sa sistemima
koji potvrđuju autoritet Veda, jer je starija od njih, budući da se same Vede pozivaju
na pojmove sânkhye i njenog osnivača Kapilu.

Nije moguće ustanoviti tačno poreklo i vreme nastanka sânkhye, ali to nije
mnogo ni važno zato što ona opstaje jedino zahvaljujući sopstvenoj vrednosti. Pravo
poreklo sânkhye jeste u iskonskoj i fundamentalnoj težnji čovekovoj da u sebi razliku-
je svesni Duh od nesvesnog i spontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazeći u korene
duhovnosti koju oličava sânkhya, nije moguće prevideti uticaj protokulture starosede-
laca koja se razvijala u dolini reke Sindhu (Ind) u izvanredno uređenim gradskim
državama, od kojih se veličinom izdvajaju Mohenđo-daro, Harapa i Kalibangan. Iako
ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se prvobitni izvori sistema sânkhye nalaze
ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu pretpostavimo. 5
Prvi je taj što duh sânkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim ateizmom i
egzistencijalizmom, svetovnošću i racionalnošću u materijalnoj kulturi jasno odudara
od vedskih metafizičkih i religijskih predstava koje su sa sobom donela indoiranska
plemena. Ona su se nazivala Aryah, Arijevskim ili „plemenitim”, bila su, za razliku od
starosedelaca, izrazito patrijarhalnog društvenog uređenja i na prelazu iz trećeg u drugi

5
U devetnaestom veku se naslućivalo da je indijska logika prenesena u Grčku. W. Jones je smatrao da
je Kalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju, našao kod Indusa gotovu logi-
ku i doneo je svom stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavio je knjigu „Aristotelova metafizika - kći
Kapiline nauke sânkhya”. Ovim asocijacijama možemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika
pokazala kao bludna kći.
16
milenijum pre n. e. započela su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla područjem
reke Sindhu (Ind) prema istoku i tokom reke Gang.
Drugi razlog je uočljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura pridošlih
Indoevropljana nakon prelaska doline Inda, a koja se ne uočava kod onih koji su ostali
na Iranskoj visoravni. Arijevci su doneli svoja verska predanja, mitologiju i kosmogo-
niju koja je u osnovi bila zajednička i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sre-
dozemnog mora, čije ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u posled-
njih pedesetak godina nailazi na sve više dokaza o jedinstvenom kontinuitetu osnovnih
struktura na kojima se počeci zapadne helenske kulture ispoljavaju tek kao kasni dege-
nerisani ogranak velikog indo-iranskog stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je širio
svoje ogranke preko Sumera sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika,
ovaj deo arijevaca pretrpeo je duboke i jedinstvene promene. Naišavši na stariju i
bogatiju civilizaciju starosedelaca u dolini Inda, koja se dotle nesmetano razvijala
najmanje jedan milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan deo kulturnog nas-
leđa. Osnovni temelj indoevropske kulture arijevaca na indijskom tlu su Vede, drevna
predanja koja su se od 1500. god. pre n. e. prenosila usmenim putem, sve do 600. god.
pre n. e. kada su tek zapisana kao vrhovni autoritet brahmanskog sveštenstva, koje se
njima izdvajalo od raznovrsnog starosedelačkog stanovništva, takođe i razvojem kas-
tinskog sistema. Njih je četiri: Rig-veda, Yađur-veda, Sama-veda i Atharva-veda. Iako
su srodne svojim zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog kasnijeg nastanka i
bitne razlike od teološke tradicije onog dela arijevaca koji su ostali na zapadu i koji su
pod uticajem centralizovanog asirskog carstva primili monoteizam, neophodan svakoj
centralizovanoj vlasti. Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvo-
renije pokazuje njihovu izvornu kulturnu tradiciju, što dokazuju i neke njene izrazite
sličnosti sa staropersijskom Avestom. Najmlađa je Atharva-veda, nastala kasnijim
mešanjem uticaja sa starosedelačkom kulturom i ona novonastale uticaje iskazuje u
najvećoj meri. Zbog toga joj je najkasnije priznata legitimnost od strane brahmanskog
sveštenstva.
Jasno je uočljiva velika promena u sadržaju religije i filosofije do koje je dovela
seoba sa zapada u Indiju. Vodeći činilac ovih promena je sve prisutnije izražavanje
apstraktnog pojma kosmičke zakonitosti, označen Rig-vedskim izrazom ritam (rta),
koji se suprotstavlja mitskoj samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo
prenošenje težišta sa bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je
značaja za razvoj mišljenja u Indiji. Filosofija Upanišada, koja vremenski sledi Vede,
još više napušta teološku i mitološku isključivost i zaokupljenost, značajno unapređu-
jući istraživanje fenomenološkog iskustva različitih stanja svesti, stavljajući naglasak
na kontemplaciju i prastaru (nearijsku) tradiciju asketskog pročišćenja. Neki od glav-
nih mudraca Upanišada bili su askete, zatim pripadnici ratničke kaste, kšatrije, pa čak
i oni sa nepoznatim poreklom, što je sve bilo daleko od ortodoksnog brahmanskog,
odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh.
Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja mešavinu uticaja starose-
delaca i novopridošlih, pri čemu protokultura ima mnogo veći značaj nego što su bra-
hmani ikada bili voljni da priznaju. U predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima
u svetu najstarija đainska religija koja se, pored toga što ima nekih osnovnih sličnosti
sa sânkhyom (oslobađanje duše od sputavajuće materije), svojim principom nenasilja
prema svim živim bićima izrazito izdvaja od brahmanske prakse prinošenja žrtava pri
vedskom obredu. Zatim, sva jogička i asketska praksa duhovnog pročišćenja iz koje je
ponikao osnivač budizma Siddhattho Gotamo ili Buddha (5. vek pre n.e.); bog Višnu,
17
centralna figura indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelač-
ko solarno božanstvo; zatim Šiva, rušitelj i ujedno graditelj sveta kao i njegov u Indiji
svuda prisutni falusni simbol, lingam - simbol stvaralačke moći i životne energije.
Naklonost starosedelaca kultovima prirode, koju dokazuju brojne figurine boginja plo-
dnosti, presudno je uticala na „razmekšavanje” apstraktnog stava arijevaca prema
duhovnosti. Ne samo u filosofiji već i u umetnosti. Uvažavanje kretanja prirodne ener-
gije najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve to zajedno čini danas prepoznatljivo i
jedinstveno biće indijske kulture na koje vreme kao da ne uspeva da utiče, osim što
ostavlja otvorene rane posle takvih pokušaja.
Treći i najvažniji razlog koji ovde želimo da istaknemo, jeste srodnost i zajed-
ništvo između sânkhye i joge. Oni počivaju na potpuno istim pretpostavkama i razliku-
ju se samo kao teorija i praksa. Sânkhya kao svoju najznačajniju odliku ističe ustanov-
ljenje i razlikovanje strukture kategorija bića (viveka-marga) sa takvom preciznošću
koja se ni sa čim ne može uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnoću i ori-
jentaciju za oslobođenje čoveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga
posvećena i psihofizičkim vežbama ovladavanja i podjarmljivanja (osnova „yuj” znači
sprezanje, sabiranje) strastima razuzdanog i obesvešćenog bića u korist slobode i
autentičnosti čovekove duše jer, najčešće, jasan uvid u problem ljudima nije dovoljan
za njegovo egzistencijalno razrešenje. Određena disciplina je neophodna da bi se duša
izbavila. Patanjđalijeve Yoga-sűtre (Yogasűtrâni, zapisane oko 2. veka n.e.) mogu se
smatrati najboljim prikazom sânkhye u praksi. Jasno je da neki elementi joge potiču iz
drevne šamanske tradicije koja je u osnovi zajednička gotovo svim narodima sveta.
Međutim, samo je u dolini Inda ova iskonska težnja čoveka za prevladavanjem prirod-
nih uslovljenosti dobila kristalnu jasnoću u jedinstvenoj i nenadmašnoj duhovnoj kul-
turi zvanoj joga. U njoj je duhovnost usavršavana kao nauka. U drugim je krajevima
ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze, ili se izgubila u folkloru i religijskoj mitologiji.
U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene kulture kao
u dolini Inda. Prema istraživanjima ona je izvornija i starija od sumerske i staroegipat-
ske i predstavlja pravo žarište kulturnih uticaja velike kosmopolitske celine Staroga
sveta, od Indije do Egipta. Ako uzore za jedinstvenu duhovnost sânkhye nisu sa sobom
doneli Indoevropljani - a jasno je da nisu nego su je samo na svoj način koristili na
osnovu sebi već poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje su nasledili
od zapadnih kulturnih uticaja - njeni se izvori nemaju gde tražiti nego ovde. Ostaci tih
gradova, poznati kao Harapska kultura, pokazuju izuzetno visok stepen društvenog
uređenja i načina života koji su te drevne zajednice vodile više od jednog milenijuma,
ometane jedino od čestih poplava reke Ind. Ti gradovi su savršeno isplanirane urbane
celine nepastirskog naroda sa oko 30.000 stanovnika, sa ulicama koje se seku pod pra-
vim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug, kućama na sprat sa ravnim krovovima
i planski građenim od pečene cigle jednake veličine - što se ovde javlja prvi put u isto-
riji. Većina kuća je imala svoja kupatila i kanalizaciju glinenim cevima povezanu sa
pažljivo izrađenim uličnim kanalima. Glavni prostor u kućama bilo je unutrašnje dvo-
rište, a očigledno je velika važnost posvećivana i kupatilima (kao da obredno kupanje
u Indiji odavde potiče). Nisu nađeni nikakvi tragovi oružja niti bornih kola, čak ni u
figurinama i pečatima kojih ima veliki broj. 6 Ima ponajviše pažljivo napravljenih igra-
čaka koje bi i danas bile praktične za decu, zaprege sa pokretnim točkovima i sl.
6
Treba ovde zapaziti da i u sumerskom kulturnom nasleđu ne nalazimo gotovo ništa od ratova i borbe
ljudi već samo motive iz prirode i miroljubivog druženja ljudi koji dobrovoljno slede vladare i bogove.
Tek kasnije u grčko-rimskom razdoblju nailazimo pretežno na scene ratova i razaranja.
18
Nađen je takođe vrlo precizan sistem mernih jedinica, zatim kocka za igru sa stranama
obeleženim tačkama od jedne do šest, koja se danas uveliko zloupotrebljava. Takođe
nije pronađena nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilištu ili hramu. Centralna građe-
vina bila je veliko kupatilo, pored spremišta za čuvanje žitarica sa detaljno urađenim
sistemom ventilacije. S obzirom na to da je u naseljima ovakvog značaja svuda u svetu
tog doba, a i znatno kasnije, presudnu ulogu u arhitekturi imala kosmološka i religijska
simbolika, sve ovo daje Harapskoj kulturi jedinstvenu svetovnost u istoriji koja ni
danas nije dosegnuta. Njihovo neprotumačeno pismo će nam možda tek u budućnosti
reći svoje tajne. 7
Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno održavala na istim temeljima, nesta-
la je sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i klimatskih promena koje su pos-
tepeno opustošile predele dotle bogate šumom i obradivim zemljištem. Drugi razlog
bio je najezda ratničko-stočarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u približno
isto vreme, 2000. god. pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli napušte-
ne. One na severu osvojili su borbom. Na koliko su nadmoćniju kulturu starosedelaca
naišli, pokazuje i to što su neka arijevska plemena prelazila na njihovu stranu i tako se
međusobno borila. O tome se govori u Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata
zasniva se na bratoubilačkim ratovima razdeljenih arijevskih plemena. Jedan čuveni
deo tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kakvu su filosofiju primali od starosedela-
ca. 8 Bhagavad-gita, naime, predstavlja popularan opis učenja sânkhye.
Harapska kultura se više puta obnavljala tokom milenijuma nadgradnjom na
uvek istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala istraživače, pa je neke ova
činjenica navela na zlonameran zaključak da se radilo o civilizaciji nesposobnoj da se
menja i razvija. Navodi se tome u prilog i relativno mali broj pronađenih umetničkih
dela, nakon svih pustošenja i osvajanja. Pažljivije razmišljanje o ovoj pojavi ukazuje
nam, naprotiv, da su oni uporno obnavljali dotle već visoko usavršeno društveno ure-
đenje i gradsku kulturu iz jednostavnog razloga što u tom dobu nije ni moglo biti savr-
šenijeg modela.
Nedavno otkriće drevnog grada Dvaraka koji se nalazi ispod površine mora
zapadno od Gudžarata, u Indiji, čija starost se na osnovu geoloških promena nivoa
mora procenjuje na najmanje 12.000 godina, pokazuje da civilizacija doline Inda nije
bila ograničena samo na kopneni deo koji nam je danas poznat, već i na deo koji je
danas potopljen usled podizanja nivoa okeana. Pre oko 12.000 godina, pri kraju posle-
dnjeg ledenog doba, nivo okeana je povećan preko 120 metara. To je potopilo mnoge
drevne priobalne gradove razvijenih civilizacija. To starost sistema sânkhye smešta

7
Po svemu sudeći ta se tajna danas više skriva nego otkriva jer je potpuno isto pismo nađeno na supro-
tnoj strani planete, na Uskršnjim ostrvima (tkz. Rongorongo pismo). Sve je više dokaza da je zvanična
istorija lažna.
8
I epski opisi i arheološki materijalni dokazi ukazuju da je Harapska civilizacija uništena u nuklear-
nom napadu. Pronađena radijacija, kalcinisane kosti žrtava (koje su se zatekle u domovima i na ulica-
ma što pokazuje da im se smrt iznenada dogodila), i ostaci stakla na tlu i rastopljenim glinenim cigla-
ma (kakvi se javljaju samo na poligonima za testiranja nuklearnih eksplozija) mogući su samo usled
iznenadnog izlaganja vrlo visokoj temperaturi kakva se razvija samo kod nuklearne eksplozije. Otkuda
nuklearno oružje u tom drevnom vremenu videti detaljnije u mojoj knjizi "Istorija galaksije, zemlje i
čoveka" kao i u knjizi J. Douglas Kenyon: Zabranjena povijest (Forbidden history - Prehistoric Tec-
hnologies, Extraterrestrial Intervention, and the Suppressed Origins of Civilization Edited by J. Dou-
glas Kenyon). Inače u celom svetu postoje ogromni dokazi visoke tehnologije u obliku megalita i gra-
đevina koje ljudska ruka ni danas sa svom tehnologijom nije u stanju da napravi. Zvanična istorija je
lažna.
19
mnogo ranije od svih pokušaja zvanične istoriografije da je poveže sa Vedama i par
hiljada godina starosti.
Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim spojem materi-
jalne i duhovne kulture mogla biti uzor čovečanstvu preko duhovnosti sânkhye koja
pretpostavlja da je sloboda osnova svakog postojanja i da se ona ispoljava jedino kao
čovekova autentičnost, kao vrhunac čovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen
doprinos principu tolerancije i slobode ličnosti na kojima teži da se zasniva građansko,
tj. gradsko društvo. 9
Gradovi su čvorišta u kojima se ukrštaju i prepliću tokovi svih iskustava bivs-
tvovanja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristališu. Zato je građanska civiliza-
cija takav sistem življenja koji svojim uređenjem spolja navodi čoveka da bude kultu-
ran, odnosno svestan. Na taj način ona teži istom cilju kao i religije, samo bez ideološ-
kih i mitoloških uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva više materijalno, a
druga više psihološki) svojim spoljašnjim uređenjem kultiviše ljude. Sânkhya pred-
stavlja unutarnje ostvarenje ideala kulture bivstvovanja, koje se, zbog same prirode
duhovnosti, može do kraja ispoljiti samo kroz individualnost i ličnost. Savršenstvo
građanske kulture (inače nikada ostvareno) predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savr-
šenstva Duha koje se, po sânkhyi, ispoljava u čoveku. Građanska civilizacija je u svom
najboljem vidu neophodna spoljašnja podrška izgradnji unutarnje duhovne kulture, jer
za razliku od religijske, ona ne manipuliše psihološkim uslovljavanjem, niti je jednos-
trana, već daje opštu kulturu, i zato priprema čoveka za istinsku duhovnu slobodu i
zrelost postojanja. Otuda se s pravom može smatrati da je sistem sânkhye mogao nas-
tati samo u idealno uređenom građanskom društvu zbog svoje interakcije s njim, druš-
tvu kakvo je Harapska civilizacija pokušala da ostvari. I samo na takvom tlu može
ubuduće opstati.

4. Transcendencija ili razlikovanje prirodnog i duhovnog

u drugim tradicijama

Da bismo razumeli osnovne principe svesti, transcendencije, odnosno sânkhye u

njenom izvornom značenju, bez ikakvih primesa simboličkog i mitskog izobličavanja,
kako su nam prikazani na shemi kategorija (slika 1. i 2), moramo videti kako su njeni
principi prisutni u ostalim drevnim baštinama sa svim mogućim modifikacijama. Na
njih smo više naviknuti i oni su nam poznatiji. Da bismo došli do zakopanog dragulja,
moramo prokopati sve naslage koje ga pokrivaju.
Od početka svog opstajanja na ovom svetu čovek je nastojao da na neki način
razlikuje ono što je prirodno dato, od onog što je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost
i obnavljanje, da razlikuje večno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla.
Drugim rečima, iskonska je težnja čovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode,
da bude svestan, jer suština svesti je razlikovanje, a suština prirode je u uzročnoj pove-
zanosti svih njenih pojava, u identifikaciji, odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno
osvešćenje prirode jedini je način za nadilaženje uslovljenosti.
Ovakvo suštinsko razlikovanje izrazilo se u arhaičnim vremenima kao naglaša-
vanje religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona čovek je nastojao da
razlikuje svesno od nesvesnog, da utvrđuje i proširuje znanje kao uslov za svoj opsta-
nak, da razlikuje duhovno od telesnog jednako jasno kao što se razlikuje nebo od zem-
9
Pod građanskim društvom ovde se misli na ono najbolje što proizlazi iz gradske civilizacije, što je
suprotnost malograđanskom kolektivizmu, po mnogo čemu bliskom tiraniji.
20
lje ili život od smrti. Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentičnost i slobodu,
kao ono što je nebeskog ili božanskog karaktera, što daje jedinstven smisao svakoj
pojavi u opštem jedinstvu prirode. Bez ovakve slobode život nema smisla i postaje
područje borbe otuđenih delova i besmislena prolaznost.
U svim starim kulturama uočava se nezadovoljstvo s čovekom kakav je prirod-
no dat, i najdublja težnja za „drugim rođenjem”, u svesnom i duhovnom načinu posto-
janja. Svi mitovi, obredi i legende od početka istorije pokazuju čežnju da se ljudsko
telo oslobodi nesvesne prirodne stihije i preobrazi u oličenje Duha, odnosno slobode
bivstvovanja, stvaranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje „pravi čovek” u onoj
meri u kojoj prestaje da bude „prirodan čovek”. Ovaj preobražaj nije rezultat prirod-
nog procesa, kao što je slučaj sa svim ostalim psihofizičkim aktivnostima, već isklju-
čivo kulturni i duhovni čin preuzimanja potpune odgovornosti za večni smisao bivs-
tvovanja, to je podvig svojstven samo retkim, duhovno zrelim ljudima – to je čin slo-
bodne volje celovite ličnosti. To je sasvim nov događaj u kosmosu. Pored svekolike
prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna ličnost i njena slobodna volja. Taj
preobražaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovljavanja. To je nešto što
tek treba da se dogodi i događa se jedino u čovekovoj ličnosti kada postane svesna i
celovita. Bez ovakvog „drugog rođenja” u slobodnoj volji i svesti smatralo se, s pra-
vom, da čovek uopšte i ne postoji kao „pravi čovek”, jer se rođenje njegovog fizičkog
tela ni po čemu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakteriše
prolaznost, propadljivost, umiranje svega što se rađa (Jovan, 3:3-7).
Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendenci-
je, nikle su sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog rođenja postoji reli-
gioznost i duhovnost, ta je nužnost rodila svu čovekovu kulturu, čiji je opšti smisao
nadilaženje nesvesne prirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaženje smrti. Ceo
život religioznog čoveka je proces rađanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je
ukazivalo da je čovek autentičan samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost
bića i vremena, samo tako on uistinu postoji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje
duhovne autentičnosti čovek trpi smrt, prolaznost i patnju. Samospoznajom to se nadi-
lazi. Odlika svake religioznosti jeste čežnja za večnošću i to dokazuje da sadašnje sta-
nje prirodnog rođenja nije autentično i otuda je bolno i nepodnošljivo. Nepodnošljivo
je zato što čovek s fizičkim rođenjem još nije počeo da postoji u svom autentičnom
stanju; to je još uvek spontani tok prirodnog dešavanja koji uključuje sve fizičko kre-
tanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. Čovek tek treba da se rodi kao svesno biće.
Fizičkim nastankom on je samo dobio pravu šansu da to svesno učini. Fizičkim rođe-
njem on je stvoreno biće. Sva bića u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak.
Rađaju se od drugoga i drugim su uslovljena. Čovek se od svih bića razlikuje po tome
što tek treba da nastane iz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi
(puruši). Drugo, pravo rođenje je njegov stvaralački čin, koji je moguć samo onda
kada sebe prepozna kao oličenje Tvorca, tj. Duha koji sve omogućava (puruša). To
drugo, pravo rođenje čovekovo stoga nije ništa drugo do prepoznavanje onoga što on
oduvek jeste. Zato se ono jedino ispravno može nazvati buđenjem, kao što je učinjeno
u budizmu, ili oslobađanjem od iluzije, kao što govori tradicija advaita vedante Adi
Šankare.
Fundamentalni značaj 'drugog rođenja' najbolje je izražen gnostičkom vizijom
ptice koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se čovek istinski rodio i
postao mora da probije ljusku prirodno datog sveta kao što ptica probija jaje, poleće
svojom voljom i tek tada uistinu počinje da postoji. Čovekovo prirodno, biološko
21
rođenje je slično nastanku jajeta, on jeste 'rođen' ali to nije završni čin, njegovo biološ-
ko rođenje samo je mogućnost za drugo, istinsko duhovno rođenje, kao što ptica, sim-
bol duha, tek treba da izađe iz jajeta sopstvenim naporom.
Drugo prigodno poređenje može biti sa semenom i drvetom. Čovek je biološ-
kim rođenjem kao seme koje u sebi sadrži drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz nje-
ga izniklo drvo koje puno roda rađa. Ako se ne promeni, istrunuće sámo. Ako hoće
sebe da sačuva, izgubiće se. Ako se preda, dobiće život večni. Tako i prirodno nastao
čovek, zatvoren u svojoj telesnoj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji
duhovnog rasta da bi iz njega izbio njegov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo
ono što objektivno jeste. U tome je sva ideja vaskrsenja.
Da je proces nastajanja dovršen, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom,
tada nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lično
iskustvo kroz probuđenje. Ništa se novo ne bi dogodilo. Ličnost tada ne bi bila mogu-
ća. Sve bi to i dalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od
životinja.
Mi smo svesni sebe u ovoj sadašnjoj, skromnoj svesnosti, samo zato što još
nismo počeli da postojimo, a predviđeni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo
počeli da postojimo.
Ono suštinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja.
Čovek postaje istinski čovek tek s prestankom identifikacije sa telom i telesnim umom,
i spoznajom sebe u širem kontekstu, u kontekstu celine koja omogućava telo i um. Što
je njegova identifikacija sa telom veća, to je kao čovek manji, patnja je veća. Što je
manje identifikovan sa telom, to je veći kao čovek, plemenitiji i duhovniji, više svoj,
objektivniji prema svemu. Ne postoji nijedan primer ideala ljudskosti, duhovnosti i
plemenitosti koji nije sačinjen od nadilaženja egocentrične identifikacije sa telom i
egom.
Iskustvo svetog naspram profanog ne samo što predstavlja suštinu religioznosti,
već i same svesti, čija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta
od nepoznatog.
Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kuća ili kakav
simbol „centra sveta” oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa,
naspram nepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nes-
tvoreni svet, ne-biće. Takođe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritu-
alom periodično obnavljalo sećanje na vreme božanskog dela stvaranja ili oduhovlja-
vanja čoveka, naspram profanog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz
to je praksa mnogih plemena bila (a negde se i do danas zadržala) da samo sebe smat-
raju ljudskim bićima koja potiču od Boga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatra-
li demonima, neljudskim bićima ili čak neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizova-
ti'. Na ovaj način, putem čovekove osnovne orijentacije u prostoru i vremenu, počeci
religijskog iskustva jesu ujedno počeci osvešćenja kroz razlikovanje subjekta od
objekta, poznatog od nepoznatog, osvešćenja kao ustanovljenja onoga što jeste.
Pored religije i najranija filosofska misao izražava isto razlikovanje kao osnovu
same svesti o biću kroz pitanje: „Zašto je uopšte ovo što biva, a ne tek ništa?” To je
prvo pitanje čoveka koji je spreman za duhovno probuđenje. Prvo je zato što je najšire
i sveobuhvatno, ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem već zahvata sve što biva
u prostoru i vremenu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i
bića i mišljenja, ide do dna svega i ne zaustavlja se ni na čemu što privremeno biva;
kao takvo, ovo je pitanje na kraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim
22
zahvatanjem svega, kristališe duh onoga koji pita. 10 Ovo pitanje je moguće samo u
kontekstu razlikovanja puruše od prakrti koja je „sve ovo što biva”, kontekstu koji
daje sânkhya.
Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskus-
tva, a to je vaskrsenje kao nadilaženje (transcendencija) čovekovog prirodnog bića u
božansko bivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga čovek ne pos-
toji u istinskom smislu. On će ući u autentično postojanje tek s drugim rođenjem koje
neće biti rezultat prirodnog procesa, nego duhovni čin slobodne volje, čiste savesti i
svesti o bivstvovanju, o tome da i sámo biće prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija
svoj ishod i smisao. Priroda postoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja,
svoj ishod ili suštinu, tek naspram slobodnog čovekovog Duha (puruše). Sve dotle ona
izgleda neostvarena, besmislena i destruktivna. Zato tek duhovno vaskrsli čovek (iz
iskustva transcendencije) vidi svet kakav jeste u suštini: kao svetost božanske tvorevi-
ne. U takvom istinskom viđenju stvari kakve jesu, sastoji se njegova duhovna autenti-
čnost i sloboda. Ona je imanentna biću. Koliko je Duh u čoveku nesvestan sebe, toliko
priroda izgleda destruktivna i uslovljavajuća. Duh i priroda su uzajamni i polarizovani,
a ne dualistički i isključivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcija i ništa, a bez Duha
priroda ne bi imala mogućnosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne bi
imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bića bez izlaza u slobodu, i zato ne bi bilo
života u njoj. Priroda je sama težnja bića ka osvešćenju svoga smisla; njena raznolikost
odražava svu dijalektiku i dramu ove težnje. Priroda je način ispoljavanja Duha koji, s
druge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavršava prirodno
zbivanje.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopšte mogući ’dru-
go rođenje’ i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je moguće jer postoji polariza-
cija Duha i prirode - o čemu govori sânkhya.

5. Sânkhya kao arhajski model transcendencije ili razlikovanja Bića i Duha

Ako bi se čistota i veličina vizije čoveka merila jedino oslobađanjem njegove

duhovne autentičnosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugačijeg i poš-
tenijeg merila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo reći da sânkhya nastoji da bude
najčistija vizija čoveka - oslobođena svake mitologije. Dolazeći do nas iza horizonta
sagledivog vremena, ali postajući poznatija kao jedan od šest srednjovekovnih filosof-
skih sistema u Indiji, sânkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokušaj čoveka da
izrazi suštinu svoje duhovnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u pri-
rodi kao jedinstveno i stvaralačko biće. Ono što drevno učenje sânkhye suštinski izd-
vaja od svih drugih pojava u duhovnoj kulturi koje su imale slične namere, jeste njena
jasnoća i celovitost. Ona zahvata celokupno bivstvovanje bez izuzetaka, sistematski
razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo objektivnog, fizičkog sveta, već i
subjektivnog psihološkog iskustva, i to na potpuno neposredan način, raščlanjujući sve
sačinitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbolike i mita. Jedino putem
svesnog uvida i praktičnog razlikovanja svega bivstvujućeg u vremenu (iskazanog u
pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (označenog kao puruša), čija sloboda omogu-
ćava biću da uopšte bude, odnosno, da bude svesno sebe (što je označeno kategorijom
10
Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: „Uvod u metafiziku” (Einfuhrung in die
Metaphysik von Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadžić, Beograd
1976.
23
buddhi). Hirurški precizno sânkhya raščlanjuje sve kategorije postojanja kakve jesu
(shema na slici br. 1) i samo tako otkriva ono što postojanje omogućava i što ono jeste.
Jedinstvena jasnoća sânkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujućeg (kao
prakrti) i slobode koja ga omogućava (puruše). Po tome sânkhya predstavlja najviši
ideal objektivnosti. Ovakva polarizacija čini viđenje stvari jasnijim, kristališe svest o
bivstvujućem, njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u sânkhyi prepoznamo
arhajski prototip fundamentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadašnji
tumači ovog sistema. Nastavljajući klasično metafizičko stanovište oni su purušu pro-
jektovali kao duhovnu monadu otuđenu od prirode. Zahvaljujući postmodernističkom
obrtu, mi ćemo danas lakše sagledati purušu kao čistu neuslovljenost koja omogućava
bivstvovanje, a najpre svest o njemu (buddhi).
Oslobađanje čovekove duhovne suštine od prirodne uslovljenosti, od smrti i
prolaznosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je
poriv za transcendencijom uslovljenog bića u Duhu slobode. Ova težnja se svuda kris-
talisala kao razlikovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lažnog, božanskog od
svetovnog, „spasenje duše” u hrišćanstvu ili nadilaženje patnje u budizmu. Svoj najčis-
tiji domet ova težnja dostigla je u budizmu, naročito kod Nagarđune gde se razlikuju
dve vrste stvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zas-
tor zaklanja apsolutnu istinu, paramartha, koja je krajnja svrha ili transcendencija uop-
šte. Dok se iskonska težnja za ljudskom autentičnošću u drugim sistemima i religijama
manifestovala na manje ili više zaobilazan način, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja,
dotle se ona u sânkhyi, jogi i budizmu jasno izrazila kao nužnost transcendencije u
sebi samome, u sopstvenom biću. To je bilo moguće zato što je budizam sav izašao iz
(Patanjđalijeve) joge, a joga je praktično iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge
postoji zahvaljujući njenoj teorijskoj osnovi: sânkhyi. Dok se u drugim religijama
bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko teritorije, pitke vode i prevlasti uz pretnju
ognjem i sumporom, dotle sânkhya objektivno, nepristrasno i jasno pokazuje:
(1) šta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao osnova bića);
(2) zahvaljujući čemu je to nadilaženje uopšte moguće (zahvaljujući puruši,
Duhu koji nadilazi i omogućava biće);
(3) kakav je smisao celog tog procesa (da čovek prepozna svoju autentičnost u
puruši) i
(4) kakav je čovekov položaj u njemu (da bude mesto u kome se postojanje -
prakrti - i njegov smisao - puruša - prožimaju i razlučuju).
Najkraće rečeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i
pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statičkom puruša
ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statički ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji
sam po sebi ne bi bio ništa bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja prirode.
Ova aktuelizacija ima svoj ishod i svršetak u samosvesnoj ličnosti čovekovoj gde se
Duh iznova prepoznaje, ali ovog puta u svom aktuelnom i životodavnom obliku.
Učenjem o puruši i prakrti sânkhya daje kontekst za razumevanje smisla tran-
scendencije. Transcendencija je probuđenje. Probuđenje podrazumeva dve činjenice:
da je bivanje nesvesno i da može da postane svesno. Te dve činjenice su: prakrti kao
nesvesno bivanje, i puruša koji mora da nadilazi (transcendira) biće ako omogućava
svest o njemu.
***
U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama čovekova suština i smisao
tražili su se u nekim modifikacijama sámog bića, u prakrti, u njegovim čulnim ili nat-
24
čulnim oblicima postojanja (koji su se u tu svrhu proglašavali „božanskim”), u zabora-
vu bitka, dok se jedino u sânkhyi čovekova suština smelo prepoznavala u Duhu koji
omogućava sámo postojanje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome teži cela
priroda, u puruši. Sve religije (osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi
zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u vreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u
sânkhyi čovekova autentičnost diferencira spram bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo
jeste, kroz osvešćenje, a ne ideološko ubeđenje, dok se u svim ostalim pseudoduhov-
nim tradicijama ona tražila unutar uslovljenog bivstvovanja (prakrti). Zato se za
sânkhyu može s pravom reći da predstavlja prvu i pravu fundamentalnu ontologiju,
odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav ćemo svet opažati zavisi s koje ga
osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija došla do pitanja o temeljnoj, tj. fun-
damentalnoj osnovi spoznaje onoga što jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zastupa
sânkhya, jednostavno nije moguće naći, jer ona subjekta koji spoznaje ono što jeste,
izjednačava sa neuslovljenošću ili transcendentalnim Duhom koji omogućava sve što
jeste.
Šta praktično znači ova činjenica, da je Duh koji sve omogućava čovekova suš-
tina? To znači da sve dok čovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele
prirode, kakva jeste, a ne kakvu je zamišlja - a to znači dok ne prevaziđe projektovanje
bivstvovanja u prostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg
bivstvovanja - on nije ni počeo da postoji u autentičnom smislu, sve dotle postoji samo
priroda i ona spontano deluje 'njegovim’ telom, osećanjima i mislima. Ovakvo stanje
podrazumeva bar dve stvari: Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u čoveku, nije
ostvarena u svome smislu i zato je neuravnotežena i destruktivna; i to je, kao drugo,
razlog zašto čovek u takvom stanju, dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem,
nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razlikovanjem svoga Duha od prirodne
stihije on u sebi dovodi do autentičnosti i prirodu i Duh koji je omogućava. U ovome
je smisao transcendencije.
Stoga je rečeno da je Duh koji sve omogućava čovekova suština u smislu da je
ishod zbivanja prirode njeno sažimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj
ishod i smisao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u
prostor i vreme, što praktično predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bića - nesvesno
postojanje koje je osnova sve patnje.
Sve dotle čovek ne postoji, dotle se sama priroda saobražava i sazreva za posto-
janje kroz obličje čovekovog tela; čovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen
spoljašnjim uticajima. Tek kada se probudi i nadiđe iluziju vremena i odsustvovanja u
biću, kada prestane da projektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, čovek se istin-
ski rađa i počinje da postoji. Videćemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem ener-
getskog tela (’tela vaskrsenja’) kroz sedam faza.
Razlikovanje o kome je reč ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo
čega, već samo probuđenje. Naime, svaki čovek je svestan sebe i sveta. Odakle čoveku
svest? Svest u čoveku omogućena je od strane onoga što omogućava sámo postojanje,
i subjekta i sveta - ono je oduvek tu, u čoveku, kao njegova suština. Naša svest je samo
iskrica one iste svetlosti Duha koji izaziva sveopšte postojanje. Stoga se ništa ne pod-
vaja i predajom Duhu čovek ništa ne napušta, već samo postaje ono što jeste. Takođe,
iako izgleda paradoksalno, transcendencijom postojanja on afirmiše ostvarenje smisla
samog postojanja.

25
 ***
Cela sânkhya bi se mogla svesti na sledeće: na biće i na Duh koji biće izaziva u
postojanje. Biće je sve što postoji na bilo koji način. Jedino Duh koji sve omogućava
može da omogućava i svest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biću - čove-
ku - kao njegova suština. Prisutan je u manjoj meri i u svemu ostalom i zato je moguća
čovekova percepcija smisla sveg ostalog. Stoga, da bi čovek ostvario svoju suštinu
treba samo da svoju pažnju i svu životnu energiju odvrati od vezanosti za objektivno
bivstvovanje i okrene je (praksom meditacije) ka sebi, svojoj Sopstvenosti ili izvoru
svoje svesti. Taj okret ka sebi je ujedno i transcendencija jer se njime nadilazi manifes-
tovano biće, i postaje ono što sve izaziva u postojanje. Zapravo, transcendencija i okret
postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identifikacije čoveku
izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duhovnu suštinu,
'nešto' da napusti da bi 'nešto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je uslovlje-
nom umu puruša transcendentan; za biće je on imanentan.
Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledećem paradoksu: kada subjekt
postane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao čisto ’Ja jesam’, tada
prestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje čista objektivnost, Duh koji sve omo-
gućava. Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao nešto ’subjektivno’
samo onda dok na njega gledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greška
je u tome što merila spoljnih objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje
projektuje sve objekte. Kada se okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo
da je to zapravo Duh koji sve omogućava, da je naše pravo Ja njegov individualni
izraz.
Svoju duhovnost sânkhya postiže na osnovu razlikovanja bića uopšte (prakrti) i
onoga ko ga je svestan (puruša). Priroda je u suštini čovekov odnos prema samome
sebi, njeno bivstvovanje zavisi od stanja svesti čoveka. Ona nije objektivistička, nešto
predmetno i spolja, već je objektivna mera čovekove budnosti i odgovornosti prema
sopstvenoj duhovnoj suštini. U tom smislu je ona živa, sav njen život je usmeren ka
tom smislu. Iluzija da je priroda objektivan spoljašnji svet postoji zbog iluzije subjek-
tivnosti. Koliko smo ubeđeni da smo izdvojen, samostalan subjekt, toliko vidimo svet
kao objekt. Objektivni svet je samo refleksija subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u
prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanja čovekovog. To je uzajamni proces:
kada Duh čovekov nije svestan sebe, automatski se kao posledica toga stvara svet
objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. Ceo fizički univerzum je materi-
jalizacija čovekove nesvesnosti. U tom smislu se kaže da je svet iluzija, maya, da je
život samo san, ali to takođe znači da čovek kreira svoju realnost. Zato je jedini način
da postane svestan sebe da kroz rad i karmu spozna pravu prirodu spoljnje realnosti
kao posledicu svoje nesvesnosti. Stoga put ka duhovnoj suštini ne vodi spolja, već
unutra, a to znači u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendenciju je
individuacija. To znači da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentično-
sti je individualan čin postizanja lične zrelosti. Duhovnost počinje tamo gde počinje
ličnost. Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dog-
me i institucionalne religije su lažna imitacija duhovnosti. Mada i kao takvi mogu biti
inspiracija za pravu duhovnost.
***
Cela shematska konstrukcija kategorija sânkhye predstavlja doslednost u omo-
gućavanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bića kakvo ono sámo jeste. Kategorije
26
sânkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmišljavanja bića, osvešćenja i afirmacije
Duha u nama. Ipak, dosadašnji prikazi sistema sânkhye bili su drugačiji od ovog našeg.
U savremenim prikazima indijske filosofije sânkhya se redovno predstavlja kao
dualistička škola koja se bavi odnosom Duha ili čoveka (puruša) s jedne strane, i
samostalno delatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se
da ona na paradoksalan način vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentičnosti, slobo-
de, neuslovljenosti i savršenstva. Svi oni se uglavnom završavaju zaključkom da sis-
tem ističe nepremostivi esencijalizam i paradoks da savršeni i bezvremeni Duh, koji je
čovekova bit, ipak nekako biva uhvaćen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnosti-
ma prirode, da se neobjašnjivo poistovećuje sa njenom uslovljenošću, zbog čega čovek
doživljava svu životnu dramu nametnutog mu i neautentičnog bivstvovanja u svetu
(samsara) kao da je to njegova sudbina, doživljava patnju i ugroženost, pa zato i borbu
za oslobođenje od patnje. 11 Ovde ćemo pokazati da ovakvo već klasično nerazumeva-
nje sânkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakrti. One, naime, pre-
mošćuju jaz između bitka (puruša) i iskustvenog sveta (prakrti) time što pokazuju svu
relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da sânkhya ne spada u
naivna esencijalistička učenja niti u dualističke sisteme. Nerazumevanje kategorija bilo
je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lična, već i kultur-
na zrelost društva u celini. Dve najviše kategorije su ličnost (aham-kâra) i svest (bud-
dhi), i one predstavljaju dozrevanje ili sažimanje vremena. Sistem koji razotkriva pra-
vu prirodu bića nije moguće razumeti drugačije nego u dozrelosti vremena koje omo-
gućava autentičnost samog bivstvovanja. Videćemo da pojam prakrti nije bilo moguće
dobro razumeti pre razumevanja kvantne prirode kao univerzalnog polja realnosti.
Tako je i sa drugim kategorijama o kojima uči sânkhya. Savremena fizika tek treba da
dođe do njihovog razumevanja, ili bolje rečeno, pomoću sânkhye može mnogo bolje
da razume fundamentalne činjenice prirode.
Klasično nerazumevanje sânkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse
kao uslova duhovnog razumevanja kod njenih tumača. Naime, osnovni paradoks, kako
neuslovljeni puruša ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogrešno je viđenje stvari, tj.
neuviđanje prirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna duša, điva, je ta koja
poistovećuje purušu sa prakrti, a ne sam puruša. Čovek je taj koji treba u svom indivi-
dualnom iskustvu da aktuelizuje neuslovljenost puruše, a ne sam puruša.
Sânkhya nije dualističko učenje već sa samo izražava u terminima dualizma
upravo zbog same prirode neostvarene individualne duše kojoj je i namenjeno učenje,
individua je ta koja stvari vidi subjektivno i u dualizmu. Zašto sânkhya koristi termine
dualizma možda najbolje kazuje Lao Ce na početku svoga Tao Te Đinga: 'Bezimeno,
ishodište je Neba i Zemlje; imenovano, majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz
istog, ali su različitog imena. Njihovo jedinstvo je duboko i skriveno.' Naime, o čistom
bivstvu kao Jednome ne može se ništa reći, čak ni to da ono jeste. Ako nameravamo da
o tome ipak prozborimo i uopšte razmišljamo na najneposredniji način, moramo to
učiniti tako što ćemo Jedno razlučiti na ono postojeće, što biva na bilo koji način, i na
ono što postojeće omogućava, osvešćava, što biće izaziva u postojanje; na tvarnu
osnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato sânkhya govori o prakrti
kao biću, i o puruši kao onome što biće izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobi-
čajeno ljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje, a uobičajeno
ljudsko razumevanje se kreće u relativnim dimenzijama subjekta i objekta; dakle -
11
O takvom klasičnom prikazu sânkhye videti u delima: Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija,
Nolit, Beograd, 1964 i Mirča Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.
27
dualizma. Dualistička konceptualizacija je nužnost razmišljanja, a ne stanje sâme
stvarnosti. Sânkhya je prosečnom čoveku dualizmom približila razumevanje jedinstva,
jer on zbog subjektivnosti dualistički doživljava svet, a nije dualizam predstavila kao
najvišu realnost. Osim toga, dualistička konceptualizacija je najneposrednija i najčisti-
ja. Bez nje mišljenje propada u mit i simboliku. Kao što je ilustrovano u Tao Te Đingu
(42): 'Iz Taoa rađa se Jedan; iz Jednog dva; iz dva nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.'
Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri' već nastaje mnoštvo koncepcija i
mitova.
Puruša izaziva prisustvo svesti u prakrti, kroz čoveka. Svest organizuje prakrti
kroz čoveka u viši, svrhovit poredak, u red, tehniku, civilizaciju i kulturu.
Sânkhyu čini jedinstvenom to što prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama:
od najviše intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u ličnosti
(aham-kâra), do svih čulnih i organskih sposobnosti (indriyâni) u svim dimenzijama,
od fizičke do nadfizičke (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). 12 Ovde izneta podela na organski
i neorganski svet ne odgovara naučnoj podeli. Ovde se ona odnosi samo na simbolično
određenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip savre-
mene podele realnosti na psihičku (res cogitans) - indriyâni; fizičku (res extensa) -
tanmâtrâ i maha-bhűtâni, i kulturnu - aham-kâra i mahat-buddhi. Tačnije rečeno u
duhu sânkhye, kategorije mahat-buddhi, aham-kâra i manas predstavljaju ontološko
ili spoznajno područje prakrti, a sve ostale kategorije ontičko ili područje objektiv-
nog postojanja, same egzistencije. Ovo treba dobro zapamtiti zbog lakšeg razumeva-
nja daljnih objašnjenja.
Shema kategorija prakrti obuhvata sva moguća iskustva: čulno, psihološko,
naučno, umetničko, religijsko i mističko. U sânkhyi svoje mesto nalaze svi prirodni
zakoni, od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrečnosti, jer govore o
njenim različitim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih sistema uspešno sjedi-
njuje filosofiju s prirodom zato što ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako
su joj bliska najviša mistička stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi odnosom
Duha i prirode iz njihovog iskustva, a ne njihovom deobom ili naglašavanjem jednog
od njih - što je uvek rezultat kada se tumačenje ističe na račun iskustva. Ona ne tumači
već ustanovljava kako jeste.
Zato što prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko
polje uzročnosti, sânkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava pos-
tojanje svega: sve što postoji na bilo koji način, ima svoj uzrok i razlog postojanja.
Ona je, tako, iznad dobra i zla. Za nju ništa nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvat-
na.
Pored celog tog područja uzročnog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (pra-
krti), sânkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od čega (puruša) kao osnovni uslov
bivstvovanja svega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od pri-
rode, niti je u dualizmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi
neposredno ispoljava jedino kroz čovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode
kroz koji neposredno prosijava Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz čove-
kovo obličje priroda se otvara i razotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neu-
slovljenosti se ispoljava na posredan način, kao privlačitelj evolucije prirode u nadila-
ženju uslovnosti radi opstanka, što je smisao oblikovanja svih živih bića. Prostije reče-
no, ispoljava se kao sâm život.

12
Videti shemu kategorija prakrti, slika br. 1.
28
 Duhovnost sânkhye nam tako razotkriva ključni problem svake kulture i civili-
zacije, a to je odnos između prirodne nužnosti (gde spadaju i društvena ograničenja) i
slobode. Ona ukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biću,
jer ga bez nje ne bi ni bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila
dezintegrisana, nego se potpuno ispoljava jedino kroz oličenje čovekovog autentičnog
Duha. Dakle, kao vrhunac čovekove kulture. Na taj način sânkhya daje značaj čoveku
koji on nema ni u jednoj drugoj duhovnoj tradiciji. Svuda je čovek u senci bogova i
viših sila. Samo se po negde blago nagoveštava njegova božanska suština, da bi se u
mnogo većoj meri odmah zatim naglasila njegova grešna, problematična i uslovljena
priroda. Sânkhya je jasna po tom pitanju: puruša je čovek; i u apsolutnom i u relativ-
nom smislu.
Postavljanjem puruše kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, čove-
kovoj suštini (puruši, Duhu iz koga proističe njegova duša) odriče se realnost i autenti-
čnost patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono što je uslovljeno vremenom ne može da
omogući večnu slobodu. Za tako nešto neophodno je da Duh (puruša) bude izvorno
slobodan. Ono što je po svojoj prirodi, u svojoj suštini, sputano, nikada ne može biti
slobodno, a iskustvo oslobođenih ili prosvetljenih ljudi nam dokazuje da čovekova
duša može biti slobodna. Ona to može jer joj je sloboda imanentna, suštinska. Nešto
ne može da nastane iz ničega. Sve je samo aktuelizacija onoga što je bilo potencijalno
već prisutno. Tako i sloboda može da postoji samo zato što u suštini već jesmo slobo-
dni. Pitanje je samo da li prebivamo u svojoj suštini ili ne. Ako iskustvo patnje i neau-
tentičnosti ipak postoji, to je samo znak da čovek nije integrisan sa sobom i svojom
suštinom, da nije budan jer zaboravlja sebe, svoju dušu, da je izbačen iz rajskog stanja
svoje Sopstvenosti, iz stvarnosti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na nižim
kategorijama veće uslovljenosti bivstvovanja kao kroz san, koristeći minimalne mogu-
ćnosti svoga razuma (manas) i tela (indriyâni). Budući da čovek ne može da postoji
bez svoje Sopstvenosti ili duše, njeno napuštanje, zaboravljanje ili negiranje radi neče-
ga (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog mora da uzrokuje bol. Bolno je sve što nije
autentično i sebi svojstveno.
Tako jednostavno rešenje najvećeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije
moglo da bude prihvatljivo akademskim tumačima sânkhye koji su svoja saznanja o
njoj zasnivali isključivo na klasičnim tekstovima. Ovi su zbog arhaičnih okolnosti u
kojima su nastali nužno morali da budu savršeno precizni i zato za savremenog čoveka
oskudni, nedorečeni i neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko
radi na sebi i ne traži objašnjenja spolja, u gotovim tumačenjima. Većina starih teksto-
va su informativni kodovi koji svoj smisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe,
odnosno pri radu na sopstvenom buđenju. Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne
upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje puruše. On je po definiciji iznad tela i
uma, iznad svega što postoji, i zato se ne može razumeti relativnim umom koji je
vezan za telo i misaone sadržaje. Snažna vezanost uma za problematična iskustva u
egzistenciji, i pasivno učešće svesti u njoj, navodi na pogrešan zaključak da je vizija
klasične sânkhye o iskonskoj predodređenosti čoveka za apsolutnu slobodu, samo jed-
na velika racionalizacija, a ne rešenje problema. Šta je puruša može se uvideti samo
transcendentalnom svešću, koja je slobodna od tela i uma. Sânkhyu su do sada tumačili
uglavnom oni koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumači su sânkhyi prilazili ugla-
vnom sa vedantinskog ili judeo-hrišćanskog stanovišta koje se zasniva na metafizičkim
spekulacijama o podvojenosti bića i suštine.

29
 Kao izuzetak treba ovde svakako spomenuti jednog od prvih priređivača
sânkhye na zapadne jezike, Ričarda Garbea koji u svojoj studiji Philosophy of Ancient
India smelo kaže da se „u učenju Kapile po prvi put u istoriji sveta izlaže potpuna
nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u sopstvene snage” kao i
da je „sânkhya najznačajniji sistem koji je stvorila Indija” 13 . Ali, ove reči su ostale
samo kao jedno smelo lično viđenje. Ova knjiga će pokušati da ih dokaže.
Akademska tumačenja uvek štite kolektivne interese, a oni su protiv individual-
nosti i lične slobode. Sve institucionalne religije i politička načela zasnivaju se na
kolektivnim interesima i eksploataciji individue. Otuda je za njih neprihvatljivo učenje
sânkhye po kome je čovekova suština ona ista sloboda koja omogućava svet.

6. Religije i sistem sânkhye

Neophodno je razjasniti razliku između sistema, u koje spada sânkhya, i religij-

skih praksi. Kada se ta razlika shvati, postaće jasno da je pitanje teizma i ateizma
pogrešno i postavljati pred Sânkhyu, jer se njime bave religije i, delimično, filosofije, a
ne sistemi. 14
Pre svega ovde treba da bude rečeno da je sânkhya suština prave religioznosti i
da među njima nema razlike, ali prave religioznosti kao takve u svom izvornom i
autentičnom obliku, a to je transcendencija prividne individualnosti ili vaskrsenje
čovekovo u Duhu koji sve omogućava. Stoga, suština svake predstave o Bogu i same
religioznosti zasniva se na ideji transcendencije. Sânkhya jedina objektivno i detalj-
no pokazuje šta se transcendira i kako. Institucionalne religije i religioznosti koje su
nam danas poznate nemaju tu suštinu. Danas su religije i religioznosti svedene na
mitove i rituale i predstavljaju samo sredstva za masovnu kontrolu uma od strane onih
koji vladaju ljudima. Naime, institucionalne religije su stvorili vladari nad ljudima sa
namerom da se čovekova transcendentalna suština, božanska svest koja sve omoguća-
va ili puruša, projektovanjem potisne izvan čoveka u dogmu, mit i eshatologiju. Reli-
gija je metod kontrole uma s kojim se čovekova božanska suština stalno projektuje van
čoveka i tako postaje nesvesna („čovekovo nesvesno“) i otuđena. Ono malo religijskog
iskustva i prakse koja deluje na principu istinskog spasenja čovekovog i razumevanja
božanskog, kao što je apofatička teologija koja najpribližnije opisuje transcendentalnu
prirodu božanskog, sačuvana je samo u vrlo retkim ezoteričnim delima namenjenim
pojedincima, monasima.
Sistem je škola osvešćenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi
direktnom probuđenju čoveka ili, kako se to religijskim rečnikom izražava, njegovom
oslobođenju ili spasenju. Sistem ne traži nikakvo unapred ustanovljeno verovanje,
nekritičko prihvatanje ili kolektivno obožavanje bilo čega, već samo lični napor u
osvešćenju slobode kroz razotkrivanje bića kakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sis-
tem oslanja jeste iskustvo onih „koji su tuda prošli” (tathagata), koji mogu da budu
vodiči kroz egzistenciju (tirthankara). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka
duhovnom ostvarenju. Jedan je put kolektivnog obožavanja i predaje religijskom idea-
lu i on je karakterističan za religije koje preovlađuju u svetu. Drugi je put istraživanja i
direktne, lične spoznaje bivstvovanja. On je karakterističan za sisteme individualnog

13
Ove je potrebna mala ispravka da je sânkhya starija od Indije i sve njene filozofske i religijske tradi-
cije.
14
Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome
videti u poglavlju Sedam stanja.
30
razvoja u koje spada sânkhya. Prvi put traži podršku spolja u vidu religijskog autoriteta
i zato je pogodan za većinu ljudi kojima je um prirodno usmeren prema van i nije kon-
trolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan rad na sebi i objektivan stav budnog
ispitivanja celog bića i uma, što je odlika malog broja ljudi. Ono što prvi, kolektivni
put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, identifikuje kao duhov-
nu samospoznaju ili stvarnost bića. Dakle, i religija i sistem kakav je sânkhya tretiraju
isti problem, ali na različitom ontološkom nivou.
Treba stoga razlikovati četiri vrste svesnosti ili mišljenja. To su: religijsko, filo-
sofsko, teorijsko i praktično. Sva se ona mogu odnositi i najčešće se odnose na praksu
oslobođenja ili spasenja čovekovog, ali sa manje ili više odstupanja koja su neophodna
zbog različite prirode ljudskog karaktera i moći shvatanja. Najviše odstupanja ima u
religijskom mišljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najopštije i stoga najpri-
hvatljivije najvećem broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja,
pa zato uliva prividnu sigurnost onima koji ne mogu da se menjaju, a takva je većina
ljudi. U filosofskom mišljenju je ideja slobode bića i suštine dostupna nešto manjem
broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni da dosledno i kritički razmišljaju bar
izvesno vreme i koji su skloniji da koriste inteligenciju nego osećanja. Svoju „filosofi-
ju života” sposobno je da ima nešto manji broj ljudi od većine koja se zadovoljava
time da već samim rođenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko mišljenje je mnogo bliže
suštinskoj ideji osvešćenja, jer se zasniva na neposrednom opažanju i uvidu. Iako je
teorija nekada bila poistovećena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svojoj
povezanosti sa praktičnom primenom. Teorijsko mišljenje daje pouzdan okvir i sistem
s kojim se može raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Sânkhya je
primer takve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor ličnosti u borbi za svest.
Najbolji primer je praksa joge. Teorijsko i praktično mišljenje jesu najuže i najređe
korišćeno područje, jer su najteže za prihvatanje i ostvarenje. Lakše je ostati u religij-
skim i filosofskim sferama koje se bave opštim pitanjima i problemima, nego kroz
praksu sagledati ta pitanja u sebi i ceo život posvetiti napornom preobražaju. Praktično
se može odnositi samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filo-
sofsko i religijsko na opšte. Zato se o njemu može uopšteno i govoriti na javnim sku-
povima, dok se o praksi može razgovarati samo oči u oči s učiteljem koji je taj put sav-
ladao, i zato može pomoći praktičaru da ga sam prođe, u skladu s vremenom i okol-
nostima. Ova podela je odraz dimenzija od kojih je sačinjen čovek: fizičko telo, oseća-
ji intelekt i duša. Većina se identifikuje sa fizičkim telom i otuda sa religijom u kojoj
su fizički rođeni. Manji broj ljudi se emocionalno vezuje za svoja verovanja i uverenja.
Još manji broj intelektualno istražuje dublji smisao religioznosti, a najmanji je kroz
praksu otkriva sasvim individualno, kao svoju dušu ili Sopstvo. Što je dimenzija viša,
viši je i princip individuacije u duhovnoj spoznaji.
Sva četiri načina mišljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom pore-
tku, imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja, nijedno nije pogrešno;
jedino što je pogrešno jeste da se mešaju ili jedno drugom nameću. Svaki pojedini
način mišljenja u sebi sadrži, bar u elementarnom obliku, i ostale. Teško je biti prakti-
čar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religija mogla opstati ako ne bi nudila
neki vid prakse. Važno je primetiti da jedino praksa čini religijsko mišljenje ispravnim
i zdravim. Praksom i filosofija dobija svoje izvorno značenje koje je zbližava sa teori-
jom.
Suštinsko razlikovanje sânkhye i religije jeste u tome što je sânkhya sistem po
kome čovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentičnosti. Religija isti pro-
31
ces pretvara u mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simboličkog obrađivanja. Na
taj način religija predstavlja simulaciju pravog rada na sebi. Simulacija može biti kori-
sna kao uvod u problem rada na sebi, ali može biti i vrlo uspešno sredstvo obmane i
zavođenja od svakog pravog rada na sebi i stvaranja iluzije o tom radu. Nažalost, ovo
drugo je najčešće slučaj kod većine religija.
Sânkhya je proces individuacije koja oslobađa - religija je uvek proces kolek-
tivizacije koji uslovljava.
Autentična duhovnost počinje jedino u ličnosti procesom njene individuacije,
kako bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno oličenje. Sve što je izvan toga nije
duhovnost.
Sânkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavršavanja svesti o iskonskoj
slobodi, jer svest koja je čoveku prirodno data za opstanak samo je minimum moguć-
nosti njene prave upotrebe, često se gubi i deformiše zbog raznih uticaja i nije glavni
temelj u čovekovom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaživati prakti-
čnim radom na sebi. Sânkhya pruža neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao
pomoć u takvoj praksi. Upravo zbog svoje praktične svrhe ona u sebi sadrži suštinu
filosofije i religije, iako se njome ne bavi na svetovan način kao što to čine sveštenici i
filosofi, da bi ih mase prihvatile. Neosvešćeni ljudi se tom suštinom mogu baviti samo
kroz projekciju u prostor (hram, idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologi-
ja). Praksa je čin osvešćenja i tu se prostor i vreme svih projekcija sažimaju u čoveko-
vu ličnost i neposrednu odgovornost za duhovnu slobodu. Sânkhya govori o singulari-
tetu duhovnosti u čovekovoj suštini.
Kao što ćemo videti, sânkhya, iako je sistem, pogađa suštinu prave religioznos-
ti, jer nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje pažljivim ispitivanjem svih njegovih
kategorija, ne zadržavajući se nigde sve dok se kroz čovekovu ličnost ne aktuelizuje
autentičnost Duha koji omogućava bivstvovanje. Osvešćavajući svo iskustvo postoja-
nja ona afirmiše život, jer nije moguća drugačija svesnost niti religioznost nego afir-
mativna. Ona se razlikuje od svetovnih religijskih praksi kao sistem po tome što norme
za ovakvu autentičnu duhovnost postavlja na viši nivo od masovno prihvaćenih religij-
skih tradicija (ne ezoteričnih), naročito judeo-hrišćanske, iznad poistovećenja sa psi-
homentalnim iskustvom ličnosti. Naime, područja koja religije opisuju kao ’nebeska’ i
’božanska’, u sânkhyi su deo prakrti i njenih kategorija, onih u koje spada nematerijal-
na priroda i njene više dimenzije (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), koje su samo nedostupne
fizičkim čulima (indriyâni). Iako se javno ne predstavlja, osnovna odlika masovno pri-
hvaćenih religijskih praksi jeste zapravo zatvorenost u empirijsko iskustvo, da bi se
naglašavanjem njegovog nadilaženja stvorio kontrast i privid kontakta sa ’božanskim’
i ’nebeskim’ (na shemi kategorija to je odnos između organskog, subjektivnog, i neor-
ganskog, objektivnog područja). To vodi u podložnost psihomentalnim uslovljavanji-
ma i postizanje raznih kompromisa sa njima, najčešće u vidu simbola i „čvrste vere” u
mit. Nema sumnje da je i to veliki uspeh za uslovljenog čoveka, ali na putu ka apsolut-
noj slobodi čovekovog Duha sve to mora biti prevaziđeno. U tom cilju sânkhya osmiš-
ljava osnovne činjenice egzistencije na višem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve
sáme jesu, izvorno i neposredno kroz ličnost čovekovu (aham-kâra) i čistu svest o sebi
(buddhi).

***

32
 U sânkhyi postoje samo dve činjenice:
1. Sve što postoji i sačinjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva pra-
krti.
2. Princip svesti o postojanju svega, ono što biće izaziva u postojanje, transcen-
dentalni Duh koji privlači svaki oblik postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje i na
taj način na osvešćavanje sebe. Naziva se puruša.
Na nešto nižem nivou razumevanja, koji je primeren većini ljudi usled veće
uslovljenosti njihove svesnosti, iste činjenice prirode i objave Duha bivaju modifiko-
vane psihomentalnim uslovljavanjima. 15 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sve-
ta (sama njihova raznolikost i brojnost dokazuje dejstvo psihološkog uslovljavanja pri
njihovom nastajanju), dramama božanskih bića i spasilaca i brojnim bajkovitim odise-
jama, koje kroz imaginaciju prikazuju procese u prirodi i čovekovoj psihi kao njenom
sastavnom delu. Razlikovanje bića i Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim
religijskim idejama, kroz razlikovanje nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog,
večne duše i smrtnog tela. Najbliže čistom Duhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u
Mazdaizmu. Ali, jedino se u sânkhyi Duh i biće ustanovljavaju kakvi jesu, bez mitot-
voračke funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradicijskih uslovljavanja.
Osnovno značenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima
ukaže na značaj same egzistencije, da se na posredan način - u skladu sa psihološkim
funkcijama predstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit -
ljudi navedu da budu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj način odgovorni
prema njemu, kako bi postali kulturna bića. Bez pomoći ideje Boga ljudi uopšte ne bi
bili svesni da postoje, niti suštinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se
svi bogovi u svim mitovima. U onoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se
pokazuje kao „onaj koji jeste”. Tačnije: „onaj koji biva kao samo bivanje”. Dakle, u
toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identifikovao kao sámo postojanje, odnosno,
postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono najbitnije. Otuda je i smisao objave
božjih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni šta (da) rade. Najvažnija zapovest
odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i psiholoških sadržaja.
Naglašavanje važnosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principa psihičke integra-
cije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bića kao jedinstva Boga.
Identifikacija Boga kao „onoga koji jeste” (Eheyeh Asher Eheyeh) ukazuje na identifi-
kaciju stvarnosti, odnosno na svest. To znači da je najviši princip i smisao (Bog), svest
o onome što jeste. Kako biti svestan onoga što jeste nije moguće na bezličan način, već
jedino kroz identifikaciju u ličnom iskustvu, kaže se „onaj koji jeste” a ne „ono što
jeste”. „Ono” se uvek spoznaje kroz „onoga” koji spoznaje, kroz ličnost. Time se
naglašava značaj samospoznaje. Boga nikako nije moguće spoznati objektivistički
(spolja) iz istog razloga što ni čovek sebe ne može spoznati drugačije nego da bude
'onaj koji jeste'. Ono što jeste jedina je stvarnost i ona se spoznaje samo autentičnim
bivstvovanjem, a ne objektivističkim odnosom subjekta prema objektu saznanja uz

15
Ovaj problem, koji sânkhya rešava, prikazan je u Platonovoj „alegoriji pećine” (Država, VII, 514a2
- 517a7). On je ostao nerazjašnjen sve do Hajdegera koji se, u spisu „Platonov nauk o istini”, potrudio
da razluči neskrivenost bivstvovanja (koju u sânkhyi omogućava neuslovljenost puruše) od ideje koja
se nameće neskrivenosti u težnji da je dobro osvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumačenja
stvarnosti kao tačnosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj u sânkhyi odgovara kategorija manas. Takođe o
ovome treba videti njegova predavanja „Šta je metafizika?” i „O biti istine” (Vom Wesen der
Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (puruša) onoga što
biva (prakrti).
33
posredovanje mitotvoračke funkcije uma. U onoj meri u kojoj je čovek odgovoran za
autentičnost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost za bivstvovanje
jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivstvovanju.
Biti odgovoran, znači svesno pružiti odgovor na čudesan dar postojanja. Takođe, svest
o Bogu znači odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, što znači da
svesti može biti jedino u stvaralačkom odnosu prema životu, da se samo svesnim
izgrađivanjem života, radom i stvaralaštvom, postiže bogospoznaja i spasenje. Tako
opet stižemo do starog pravila da čovek jedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo
tako Bog više neće biti ideja, već živa stvarnost. Veličina i značaj ideje Boga u istoriji
ne pokazuje ništa drugo do veličinu neophodnosti da čovek sebe spozna. Spoznajući
sebe i slobodu u kojoj sve uopšte biva kao takvo, čovek spoznaje Tvorca u čijoj slobo-
dnoj volji biće uopšte može da postoji. U tako osvešćenom čoveku Bog je svest o slo-
bodi svega da bude ono što jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvorac svega što postoji
na bilo koji način, a najpre svesti o samom postojanju.
Sânkhya ovu slobodu, zahvaljujući kojoj sve uopšte i može da bude, naziva
puruša, a svest o njoj buddhi, koja je najviša kategorija prirode (prakrti). Sânkhya
nam, pored toga, ukazuje da su čovek i priroda sačinjeni od više dimenzija, pa se otuda
i spoznaja njihovog smisla, tj. religioznost, izražava na raznolik način. Zato postoji
mnoštvo religijskih iskustava. Ovo mnoštvo religioznosti je odraz prirodnog uslovlja-
vanja - nijedno nije 'najviša istina' samo po sebi - pa otuda i sukobi među njima. Pre-
dočavanjem ovakvog prirodnog stanja sânkhya nas navodi na toleranciju prema svim
verskim razlikama i okretanje prema autentičnoj duhovnosti kroz autentičnog čoveka.
***
Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog
religijskog sistema uči nesvesne ljude šta je ispravno činiti. Prinudna funkcija je kon-
trola ljudi putem nametanja mentalnog obrasca (žrtve i straha). Ona se postiže tako što
se edukativna proširuje i pojačava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljud-
skog života, od jelovnika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su čes-
to zloupotrebljavali edukativnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je
odlika judeo-hrišćanstva (u koji spada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija.
Rani budizam je nastao na sasvim drugoj osnovi i ne spada u ovaj obrazac, već pred-
stavlja poriv za oslobođenjem od svake kontrole uma. Kao takav on spada u jedinu
autentičnu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju. Takva je bila izvorna funkcija
religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije. 16 Takođe je izvorno
hrišćanstvo imalo obrazovnu funkciju, gnostici su učili nauku o duši i njenom oslobo-
đenju, ali to nije odgovaralo vladarima iz Rima i oni su preuzeli kontrolu nad hrišćan-
skim pokretom i napravili institucionalnu hrišćansku crkvu koja je iskrivila izvorno
učenje i postala isključivo sredstvo prinude nad ljudima. I pored toga izvorno hrišćan-
sko učenje o božanskoj prirodi ljudske duše bilo je toliko tačno da je njegov uticaj
opstao i pored svih falsifikata, iako samo u tragovima u hrišćanskoj crkvi, kroz neke
Isusove reči, imalo je ogroman uticaj na mnoge ljude da ostanu svesni prave vrednosti
duše i njene božanske ljubavi. Bez Hristove pojave i ono malo njegovih reči koje su
sačuvane u jevanđeljima, (u gnostičkom Jevanđelju po Tomi i Knjizi Tominoj mnogo
više), s kojima se sačuvala prava slika ljudske duše i ostala inspiracija mnogima, svet
bi bio bezdušni Koloseum u daleko većoj meri nego što je to danas.

16
O tome detaljnije videti u mojoj knjizi "Istorija galaksije, zemlje i čoveka".
34
 ***
Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i
obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potreb-
na je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on ključnih činjenica
ljudskog razvoja: svest je kvalitet ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja.
Svest ne može biti spolja data kao poklon jer ona je već prisutna kao izvor bića, čovek
je proistekao iz svesti i njeno je oličenje, zato je čovek mora sam kristalisati u celovitoj
ličnosti. Na tu kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih pri-
tisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se sâm oslobodi oslobađanjem od identi-
fikacija sa kojima zaboravlja svoju suštinu koja je izvorno slobodna. Samo tako može
biti istinski slobodan. Ako ga neko drugi ’oslobodi’ na neki drugi način neće moći
objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, osta-
će nesvestan i bez moći da dela svojom voljom. Zato se takvo spoljašnje oslobođenje
ne može održati. Jedino ga čovek može održati u imaginaciji, tako što će od svega toga
napraviti mit ili kakav religijski ritual u kome će se moliti svome spasiocu.
***
U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, ali takođe i u skladu
sa ezoteričnom istinom da je Zemlja planeta pretežno mladih duša, 'više sile' koje su
stvarale religije ideju Boga nisu mogle izraziti drugačije nego mitotvoračkim rečnikom
arhaičnog uma koji naglašava roditeljski autoritet Boga kao „oca na nebu” i neophod-
nost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških istraživanja je poznato da deca Boga
zamišljaju isključivo u antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost
se surovije kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one
arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako je, usled nesvesnosti
samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi očuvanja snažno projek-
tovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (božje
stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s božanskim moralo je biti vanjskog
karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim vreme-
nom, takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim
ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa
smislom, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehanički ponavljati, jer se time uniš-
tava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez
posredovanja mita i simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustu-
pajući mesto ličnoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da
je sopstvenost bića jednaka po važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i da među nji-
ma nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novčića, da nikakva
spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost čovekovog
bivstvovanja. Božanski izvor bića ne može biti spoznat izvan njega samog, to je
moguće samo u biću koje je postalo svesno sebe kao ličnosti. Svrha mita i ritualno-
magijske prakse jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme, za buduće generaci-
je, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvremeno ili večno u
sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoračku funkciju
uma koja ga porobljava u vremenu. Sânkhya je najbolja pomoć u tome.
Sânkhya ukazuje na činjenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode
(Boga) koja ga omogućava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispo-
ljava kroz kristalizovanu čovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu ličnost (aham-
kâra). Sânkhya, stoga, nudi najčistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg
uzalud imenujemo božjim ako ga sami ne spoznajemo, i koga još uzaludnije smeštamo
35
„na početak” i iščekujemo „na kraju” vremena ako nismo svesni da sada sve uopšte i
postoji zahvaljujući njegovoj imanentnoj sveprisutnosti.
Suština svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bića i života nevid-
ljivom višom silom. Nigde drugde ova suština nije tako jasno izražena kao u sânkhyi
kroz razlikovanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujućeg, vidljivog i nevidljivog -
od puruše, Duha neuslovljenosti koji omogućava svemu da uopšte bude. Svest o jed-
nom i o drugom kristališe se samo u čoveku. Ona nadilazi oba i zato se kaže da je tran-
scendentalna svest i ujedno suština čovekova.
Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva načina:
predajom (najvišem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom
(istog smisla postojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Kako suština bića ne može biti
izvan njega samog, jer je samo veštačkim stvarima potreban Tvorac izvan, i zato što je
biće jedno u svemu, put samospoznaje jedini je put ka živoj stvarnosti. Svako njeno
projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem slučaju samo je priprema za samospozna-
ju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristična za neosvešćeni um prosečnih
ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg ishoda postojanja u Boga opravdana i
prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti - kao jednu od prirodnih potreba, odnosno
prirodnih funkcija, a ne kao težnju ka transcendenciji, tj. autentičnoj duhovnosti. Ona
daje neophodnu ravnotežu psihološkoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se smisao i
spoznao, čovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti.
Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (đnana marga) nastaju iz činjeni-
ce da se univerzum može doživeti na dva načina: kao apstraktan zakon (dharma,
logos) i kao živo, jedinstveno i svesno biće (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi način je
uzrok da se Bog vidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva
se na sledećoj činjenici: ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao sves-
na bića, tada mora da je on daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s
poverenjem predati njegovoj volji. Takođe on iz istog razloga može, čak i lakše nego
što je nas stvorio, da se inkarnira ili otelotvori kao individua (avatar, Rama, Krišna,
Babađi) ili Božiji Sin (Isus), što treba takođe iz istog razloga bezrezervno prihvatiti.
Takve individue dokazuju da su zaista božanske time što ljude uče samospoznaji ili
osnovnim principima ispravnog ponašanja, kojih čovek sam nije svestan. Logika
samospoznaje zasniva se na holističkoj prirodi stvarnosti po kojoj ništa nije spolja niti
odvojeno, posebno ne suština stvarnosti. Ona je u samom biću kao njegova osnova.
Stoga se najviša stvarnost spoznaje osvešćenjem samoga bića, sebe samoga.
Verska predaja božanskom svojstvena je većini ljudi, jer je lakša i ne zahteva
veći napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni još uvek zavise
od čulnih iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kon-
trolišu svoj um, otkriju njegov izvor i nadiđu njegov uticaj. Nije im poznato da je to
uopšte moguće. Okrenutost uma van je prirodna činjenica i nužnost zbog potrebe reak-
cije na opasnost i obezbeđivanja opstanka. S tim se prosečan čovek rađa i umire. To
smo nasledili od nižih oblika života. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti,
ma kako nam davala privid superiornosti i ’svesti’. Sa takvim intelektom naš položaj u
bivstvovanju nije ništa bolji, čak nam pomaže da budemo destruktivniji. Jedino je
okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajedno sa nadilaženjem spontane reakcije u
mislima, rečima i delima, istinski duhovan čin. Tako počinje put samospoznaje.
Prema tome, suština religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, čoveko-
vo vaspitanje - koje u svom krajnjem i najvišem vidu dovodi čoveka do samospoznaje,
do smisla postojanja i autentičnosti. Dakle, da učini čoveka svesnim samog postojanja.
36
U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje način njegovog življenja od kojeg stradaju
i on i sama priroda, a takođe i njegovo suludo ubeđenje da je već svestan samo zahva-
ljujući svojim verskim projekcijama. Cela istorija je dokaz da institucionalne religije
nisu učinile čoveka nimalo boljim. Naprotiv. Ovo malo tehnike i materijalnog razvoja
koje je uspelo da se unapredi pored sveg nametanja pogrešne duhovnosti religija, samo
je dalo još veću snagu verskom fundamentalizmu. Usled pogrešne duhovnosti i materi-
jalna kultura se pogrešno shvata, kao problem i prepreka duhovnosti. Sânkhya uči da
su materija i Duh komplementarne strane jedne dinamične celine, materija je samo
sredstvo za ogledanje Duha, a Duh privlačitelj ili inteligencija oblikovanja materije.
Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najniži oblik življe-
nja tog iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poi-
stovećuju nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po
rođenju pripadaju. Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najniži nivo isku-
stva bivstvovanja. Ona je prirodan način regulisanja ponašanja nesvesnog čoveka, sta-
vlja mu do znanja da je određeno ponašanje, verovanje pa i oblačenje, provereno
vekovnim iskustvom i stoga osigurano od grešaka. Stalno ponavljanje takvog modela
stvara naviku i obrazac po kome čovek dolazi do svog identiteta u svetu i društvu. Sve
tradicije (verske i društvene) postoje u onoj meri u kojoj čovek nema identitet o sebi
u samom sebi, svome Sopstvu, u čistom bivstvu koje jeste. Čovek sebe ne zna kao
jedinstvenu ličnost u univerzumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opčinjen
objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posredstvom vanjskih
kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritorija, pleme,
nacija, sve do tradicionalne odeće. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue i
celovite ličnosti, toliko su više identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom.
Koliko manje imaju sebe, toliko im je više potrebna spoljašnja identifikacija po nekom
tradicijskom obrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bića, podobna Duhu koji sve
daje, toliko se više međusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija
se kreće ka čovekovoj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobađanju od kalupa tra-
dicijskog uslovljavanja.
Sve ovo možemo razumeti u skladu sa učenjem sânkhye. Prakrti je osnova za
evoluciju svih oblika, pa i ljudskog društva. Stoga, sve religije pripadaju prakrti (zato
su one nasledne), a sva autentična duhovnost je nematerijalna i nastaje u čovekovoj
ličnosti kao oličenju puruše (zato je ona uvek individualna i čin svesne volje).
Odgovor sânkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija
najviše stvarnosti, ne može dati zrelost i svest o stvarnosti čoveku dok je on sam u sebi
ne spozna svojom zrelošću i ličnim učestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne može biti
spolja nametnuta nikakvim božijim zapovestima, jer ona nije različita od čovekove
lične zrelosti. Objektivizacija stvarnosti u Boga poništava smisao čovekove ličnosti.
Čovek ne može da primi stvarnost, ma kako ona bila božanstvena, može samo lično da
bude to što ona jeste. Dok se to ne dogodi Bog, ili najviša stvarnost, ostaće bezlični.
Drugačije rečeno, prema gnostičkom učenju, božanska stvarnost se ispoljava kroz
čoveka.
Sânkhya u suštini govori da je čovek (puruša) svesni subjekat objektivnog pos-
tojanja (prakrti). Ako religije projektuju najvišeg svesnog subjekta spolja u vidu Boga,
pa ga još prikazuju kao diktatora i trgovca nekretninama, a čoveka kao njegovog veči-
to grešnog roba, onda se takve religije ne mogu drugačije razumeti nego kao sredstva
najveće obmane ili subverzije čovekove samospoznaje kao jedinog puta do bogospoz-
naje.
37
 Ipak, u religijama postoji malo ezoterično ili mistično jezgro koje uči posvećene
onome što i duhovnost sânkhye, a što bi se moglo iskazati religijskim rečnikom da Bog
nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina stvarnost i da
ničega nema osim Njega. Da mi uopšte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve što
biva. Predstava o našoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i
vremena, samo su naš san. Zapravo sam Bog sanja da je čovek. Zato buđenjem spoz-
najemo da smo sâm Bog. (Jovan, 10: 30, 34)
Razlika između sânkhye i svake institucionalne religije je takođe i u sledećem:
religije se bave samo svesnim delom čovekovog bića, njegovim egom, a sânkhya
celim bićem u svim dimenzijama. Institucionalne religije se obraćaju samo svesnom
delu ličnosti, javnom mnjenju, čovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapoves-
tima i strahom od kazni. One se zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje
se stiče sakupljanjem informacija i razmišljanjem. Kao što znamo, verovanje je psiho-
loška funkcija koja je izuzetno podložna manipulacijama i zloupotrebama, tako da su
vrlo česti i patološki oblici verovanja koji vode destrukciji. Svaka vera se zasniva na
egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojali sukobi između raznih vera. Sves-
ni, egoički deo ličnosti je najmanji deo čovekovog bića, kao vrh ledenog brega; mnogo
veći deo čovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen svakojakim sadržajima
(vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jača od volje površnog i nepostojanog
ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadržaje i pročisti biće od njihovog
vezujućeg uticaja. To se ne može izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagovara-
njem, obećanjima, dogmama ni zapovestima. Svi takvi pokušaji svode se na potiskiva-
nja koja samo još više dele um na sve veće šizoidne podele. Za istinsko pročišćenje
celog bića potrebna je disciplina i praksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjđalije-
vim Yoga-sűtrâma, a kojoj je sânkhya teorijska podloga. 17 Sânkhya se zasniva na dru-
goj vrsti znanja, na onom koje se stiče disciplinom, praksom osvešćenja i transforma-
cijom celog bića - fizičkog, emocionalnog i mentalnog, svesnog i podsvesnog. Jedino
se disciplinom i praksom meditacije dolazi do čiste ili transcendentalne svesti, a to
znači do izvora (svesnog i nesvesnog) uma, do duše. Jedino tada čovek deluje ispravno
(bez ikakvih moralnih zapovesti) i jedino tada može da deluje svojim umom. Uvek je
dotle uslovljeni um delovao čovekom. Filosofi, vernici, umetnici, kao i svi prosečni
ljudi, bave se uvek sadržajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tačnije,
sadržaji uma bave se njima. Jedino se meditant bavi sámim umom kao takvim i slobo-
dan je od njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja. Samo meditant može da ima objek-
tivnu svest jer nadilazi sam um i sva njegova uslovljavanja. Neki vidovi prakse za pro-
čišćenje bića i iskustvo transcendencije nalaze se u ezoteričnim oblastima svih religija
(o tome videti u poglavlju Sedam nivoa religioznosti), u monaškim redovima, ali oni
nigde nisu tako pročišćeni od uslovljenosti intelektualnog znanja, od svetovnog, egoi-
čkog iskustva, od simbola, mitologije i javnog mnjenja, kao u sânkhyi, jogi i budizmu.
Samo u njima praksa osvešćenja zahvata celo biće u svim dimenzijama i transcenden-
ciju samog uma. Videćemo da pored toga sânkhya uči toleranciji, jer u prakrti sve ima
svoje mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do najfini-
jeg duhovnog iskustva.
Stoga se sânkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome što ne nameće
spolja etičke, moralne i dogmatske obrasce ispravnog postupanja koje treba imitirati -
neuspešnost takvih pokušaja očigledna je tokom cele istorije - nego ukazuje da kada

17
Knjiga se može naći na www.ivantic.net
38
čovek svesno dođe do svoje suštine, do Duha koji sve omogućava, onda je usklađen sa
njim i sam od sebe dela uvek ispravno.
Razlika između sânkhye i institucionalnih religija i svih (njihovih) sekti je u
tome što sânkhya upućuje na samospoznaju i transcendenciju svakog psihomentalnog
uslovljavanja, dok religijske institucije i sekte upravo postoje zahvaljujući psihološkim
uslovljavanjima koja se nazivaju određenom verom. Međutim, iz ovoga ne treba izves-
ti zaključak da su verske institucije nešto negativno; one su bile, pre pojave opšteg
obrazovanja i (post)modernog doba, jedini način da se nesvesni ljudi kolektivno kulti-
višu, i kao takve su neophodne. Sa boljim obrazovanjem i većom svesnošću individua
kao ličnosti, one će biti sve manje potrebne u starom obliku.
Prirodno determinisan način postojanja, sa umom okrenutim van, od sebe ka
objektima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti samo u elementarnom
obliku, koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i održanje vrste. S time je interes priro-
de zadovoljen. Da bi čovek došao do duhovne suštine, mora da nadiđe (transcendira)
ovaj interes i obezbedi potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postiže jedino
gvozdenom disciplinom, naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog
uma, kao najfinijeg aspekta prirodnog zbivanja.
***
Ostalo što se iz perspektive učenja sânkhye može reći o institucionalnoj religio-
znosti je sledeće.
Pored fizioloških potreba ljudi poseduju jednako snažnu potrebu i za duhovnim
smislom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije, crkve.
Ključni elementi života, kao što su rođenje, venčanje, smrt, datumi od istorijskog zna-
čaja za naciju (verski praznici) moraju da se povežu sa višim, kosmičkim aspektom, da
im se dâ duhovni smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simbolične obre-
de i rituale, jer simbolična i ritualna imitacija su jedini način da se na kolektivnom
planu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi društva, njenu
donju, najširu osnovu, tj. najveći procenat ljudi čine oni sa mladim dušama koji ne
mogu neposredno i lično da spoznaju duhovne istine, već njihove duhovne potrebe
mogu biti zadovoljene samo na simboličan način obredom i kolektivnom imitacijom.
Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se u potpunosti sastoje od simbola i rituala. Stoga
su crkve institucije društveno-političkog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servis za
usluge građanima i za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav servis
ona je vrlo značajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni za šta
drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, održavanje vere i podsećanja na etiku.
Istinsko duhovno ostvarenje moguće je samo kao lično iskustvo, nikada kolektivno.
Otuda proističu sve zablude oko tumačenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa
crkvom koja sa njima nema ništa. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na
duhovnost, koristi ih isključivo na ritualno-simboličan način (egzoteričan), a nikada
suštinski (ezoteričan), i otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnošću. Dokaz tome
su svi verski ratovi iza kojih su uvek stajale institucionalne crkve, ako ne rečima, onda
uvek delima. Snažne individue, koje su dolazile do ličnog duhovnog iskustva, uvek su
bivale u sukobu sa crkvom. Crkve su oduvek proganjale one koji su se povezivali sa
istinskom duhovnošću (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S druge strane, one
su oduvek bile povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u okviru crkve
postoji pored egzoteričnog i ezoteričan aspekt izražavanja duhovnosti (monaštvo), ono
je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tu nije dozvoljena neza-

39
visnost duhovne spoznaje i njeno lično ispoljavanje - a ona se uvek lično ispoljava, tj.
samo kroz nezavisnu ličnost.
Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u
toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi kroz očuvanje tradicije, ali ne tako što će
ih učiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Tradicija je jedini
mogući način da se nesvesni ljudi kultivišu. Zato se religije i sastoje uglavnom od
zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucional-
na crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je
dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kole-
ktivnim i nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što je
apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.
Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima
za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji je
nesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indirektno, vladari pomažu
nesvesnom čoveku - ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u štetu.
Duhovnost počinje procesom individuacije, tamo gde počinje ličnost. Ispravnost
i spoznaja smisla postojanja nikada ne može biti čoveku spolja data, čak ni od Boga.
Čovek ih postiže sam u sebi tek kada duhovnom praksom nadiđe (transcendira) priro-
dnu uslovljenost (prakrti). Tek tada on vidi ono što jeste, i po prvi put počinje zaista da
postoji kao čovek. Dotle je postojao kao i ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna
bića i pojave. Stoga je dotle i morao da bude objekat prirodne razmene energije, da
bude iskorišćavan zbog energije od strane 'viših sila'. Tek kada počne svesno da posto-
ji čovek može da dela ispravno i da razlikuje dobro od zla neposredno, sam od sebe, a
ne slepim slušanjem autoriteta ('božijih zapovesti'), traženjem zasluga ili strahom od
kazne. Bez iskustva transcendencije čovek je uvek ili destruktivan, ili je rob verskog i
društvenog autoriteta koji mu zapovestima i zakonima nameću moral i pomažu mu
da ima kakvu-takvu kontrolu u nesvesnom ponašanju.
Samo kada dopre do svog transcendentalnog središta, duše, i uskladi se sa
božanskim Duhom u sebi, onim koji sve omogućava, čovek je sam od sebe ispravan i
dobar uvek i u svemu, on je tada oličenje dobrote a ne rob nekog morala, tada dela iz
ljubavi koja sve daje i to je jedino merilo da je zaista autentičan. Nema drugog merila
čovekove autentičnosti i duhovnosti do ljubavi koja sve omogućava, jer ona je jedini
izraz božanskog Duha koji sve omogućava.

40
 PURUŠA

Reč puruša označava čoveka, doslovno muškarca. U sistemu sânkhye ova reč se
ne odnosi na čovekovo telesno biće ili pol, već na čovekovu duhovnu suštinu, a to je
potpuna neuslovljenost koja nadilazi svu uslovljenost bića (prakrti). On predstavlja
ishod ili suštinu postojanja cele prirode. Čovekovo telo je samo odgovarajući prirodni
oblik za ispoljavanje ove suštine koja nadilazi (transcendira) svu uslovljenost postoja-
nja i sânkhya s purušom imenuje čoveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi jedinog
mogućeg mesta za takvo ispoljavanje.
Prema Brhadaranyaka upanišadi (1.4.1) etimološko poreklo pojma puruša zna-
či "onaj koji je pre početka sveta (pûrva) sagoreo sva zla (uš)" - dakle: čisto, iskonsko
i apsolutno dobro.
Ovim je izrečena suština sânkhye.
Zbog njene važnosti ponovo ćemo je naglasiti: ono što omogućava celu prirodu
i samo postojanje, kao i svest o postojanju, u sânkhyi se naziva puruša i to je ujedno i
suština čovekova.
Ne postoji nijedan sistem znanja i duhovnosti na svetu koji to tako jasno i direk-
tno ističe. Po tome je sânkhya jedinstvena. 18
Kao kada za nešto kažemo da je suština ili duh nekog doba ili neke pojave, tako
za purušu kažemo da je Duh čovekov. Ne radi se o uobičajenom shvatanju duha kao
aktivnosti psihe, uma ili inteligencije. Videćemo da svi ti pojmovi spadaju u područje
prirodne uslovljenosti (prakrti), iako granično područje. Puruša se ne može svesti ni
samo na Sopstvenost čovekovu, već pre na ono što Sopstvenost omogućava i u tom
smislu puruša predstavlja izvor čovekove Sopstvenosti ili duše. Takođe se puruša ne
može svesti ni na prisustvo same svesti već na ono što svest omogućava. Prisustvo
individualne svesti u ovom sistemu pripada najvišoj kategoriji prirode, buddhi. Puruša
je Duh neuslovljenosti koji omogućava i prirodu i svest o samom postojanju u čoveko-
voj Sopstvenosti. Puruša nema nikakvih osobina, ali se radi razumevanja može odredi-
ti kao božanski apsolut. Ovde ćemo ga određivati i kao 'Duh' i kao 'čovek', a ponekad
zajedno izrazom 'Duh-čovek(ov)'.
Već smo rekli da je sânkhya najizvornija duhovnost jer je oslobođena svih nas-
laga mitološkog i simboličnog. Ona direktno govori o stvari. Stoga u njoj imamo samo
dva temeljna pojma: purušu i prakrti. Prakrti je sve što postoji a puruša je ono što sve
omogućava; u čoveku se manifestuje kao svest o svemu što postoji. Prakrti je sve što
objektivno postoji, a puruša omogućava svesnog subjekta sveg objektivnog postojanja,
ali subjekta koji nije ograničen na svoju psihofizičku individualnost, odnosno ego, već
je subjekt u apsolutnom smislu, kao mesto gde objektivno postojanje prepoznaje sebe,
gde nalazi svoj ishod ili smisao; zahvaljujući kome je objektivno postojanje uopšte
moguće.

18
Zapravo gotovo svi sistemi znanja i učenja su pod kontrolom onih koji vladaju ljudima i koji im ne
dozvoljavaju da postanu svesni ovakve svoje prave prirode, čini se sve da se čovek otuđi od sebe od
prirode. Iako je čovekova suština ovakva, on tek treba da je individualno osvesti i time aktuelizuje. U
drugim sistemima razvoja i znanja ovakva čovekova suština se u najboljem slučaju povezuje sa
Božanskim, kratko se spominje da je izvor čovekove duše u Bogu, da treba nekako da se vrati Bogu i
to se sve projektuje u religijsku mitologiju da bi se sprečila dalja aktuelizacija te istine. Kako se ona
direktno aktuelizuje u novijem dobu najbolje je opisao Sri Nisargadatta.Maharaj.
41
 Samo zato, što je izvor svesnog subjekta transcendentalan u odnosu na celu pri-
rodu ili objektivni svet, čovek kao svesni subjekt može da upozna apsolutno sve u pri-
rodi. Da je suština njegove svesti u njemu samom, on to ne bi mogao, bio bi uvek
uslovljen samim sobom, kao što i jeste sve dok se identifikuje sa svojim psihofizičkim
bićem. Samo kada nadiđe tu identifikaciju on upoznaje objektivnu stvarnost i celu pri-
rodu kao i njen smisao. Svest naše duše je ekvivalentna prostoru: kao što prostor sadrži
sve ostalo, sve pojave i događaje, tako je i naša duša zapravo Božanska svest koja
sadrži sam univerzum. Ali pošto je univerzum polje ispoljavanja svih mogućnosti,
možemo da budemo i nesvesni sebe i svoje duše.
Puruša je prvi temeljni pojam u sânkhyi, drugi je prakrti. Celokupno postojanje
univerzuma je prakrti, u njemu je sve što se na bilo koji način zbiva. I sve što uopšte
može da postoji to oduvek već postoji u latentnom obliku u prakrti. Sânkhya je kao
prakrti davno opisala ono što se danas u fizici opisuje kao Polje, Univerzalno kvantno
polje, Kvantni hologram ili Matriks iz koga proističu svi oblici postojanja, od suba-
tomskog do kosmičkog, i svi prirodni zakoni. 19
Samo zahvaljujući transcendentalnom svojstvu suštine čovekove, puruši, u
čoveku je moguća objektivna svest o svetu. Zajedno s njom moguće je svako razume-
vanje, svaka dobrota i ljubav, jer dobrota i ljubav nisu ništa drugo do odrazi razume-
vanja celine bića i prave prirode zbivanja.
Dovoljno je videti biće kakvo jeste u objektivnoj stvarnosti da bi se volelo.
Videti objektivnu stvarnost znači videti energetsku prirodu holografskog univerzuma u
kome je sve povezano jednom božanskom svešću koja sve omogućava. Taj energetski
doživljaj stvarnosti ili nekog bića jeste osećaj ljubavi. Ljubav je osećaj koji se u nama
budi kada osvestimo energiju koja nas sačinjava i povezuje sa drugim bićima i sa celi-
nom. Zato spontano uživamo u prirodi, zato uvek zavolimo onoga koga duboko razu-
memo.
Svako zlo i negativnost nastaju jedino usled identifikacije sa prakrti, sa bićem i
njegovim zbivanjem, usled nemogućnosti njihove transcendencije kako bi se objektiv-
no sagledala njihova prava priroda. Svako sputavanje čovekovog razvoja svodi se na
njegovu identifikaciju sa bivanjem i nemogućnost svesne diferencijacije od bivanja
radi objektivnosti.
Da postoji samo priroda, prakrti, bez puruše, ne bi bilo ni života kakav nam je
poznat, jer dokazano je da DNK nije nastala prirodnom evolucijom već je svesno krei-
rana. U njenoj osnovi su svetlosni kodovi koji primaju informacije od sunca, od zvez-
da, koji trenutno komuniciraju sa celinom. U osnovi života je svest. Samo područje
života prirode jeste polje uzročnosti i svrhovitosti, zato u njoj samoj nije moguće jav-
ljanje objektivne i kreativne svesti.
Sama priroda je takva da jasno pokazuje i dokazuje da svest nije proizvod pri-
rode, već njen uzrok.
Puruša, kao suština postojanja uopšte, jeste neuslovljenost ni od čega koja
omogućava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi). Ta suština se razrešava
i obelodanjuje jedino u bivstvujućem zvanom čovek, pa je čovekova bit stoga identifi-
kovana kao puruša. U tome je suština svih drevnih predanja o božanskom poreklu
čoveka, njegovoj sličnosti s Bogom i nužnosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To

19
O univerzalnom polju u savremenoj fizici videti knjigu Gregg Braden: Božanska matrica, VBZ,
Zagreb, 2008. kao i Lynne McTaggart: Polje - Potraga za tajnim silama svemira, Teledisk, Zagreb,
2005. O holografskoj paradigmi videti u knjizi Michael Talbot: Holografski svemir, Teledisk, Zagreb,
2006.
42
sudbinsko razrešenje se ne stvara tokom vremena, već se događa jedino transcendenci-
jom bića i vremena kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i biva, dakle, svesnim
prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znači: čovekovim probuđenjem za
ono što jeste, za sámo postojanje i za neuslovljenost koja ga omogućava. Ono se doga-
đa povlačenjem vremena, njegovim sažimanjem (u sada) na pravom mestu (ovde), u
sebi, u čovekovoj Sopstvenosti. Prakrti je vreme, puruša je bezvremenost koja se
doživljava kao večna sadašnjost. Tako je izrazom puruša identifikovana i neuslovlje-
nost koja omogućava prirodu i ono mesto u njoj iz koga izvire svest o neuslovljenosti,
a to je čovek. Duh čovekovog opstanka je u tome da omogućava izviranje suštine i to
postiže sopstvenim probuđenjem, odnosno osvešćenjem onoga što jeste. I zato što bit
čovekova nije u prirodi već u Duhu koji je nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla),
čovek nikada nije mogao naći utočište u njoj, niti će ga ikada naći - dok u sebi ne saž-
me i ne izrazi nadvremensku suštinu prirode. Dokle god to bude pokušavao kroz vre-
me i vanjske objekte, patiće.
Puruša čak nije ni ono što se smatra za apsolut, nego je sloboda koja apsolut
omogućava, to je praznina lišena bilo kakvih negativnih određenja. On je prvi uslov
bivanja svega, uslov bez koga se ne može. Otuda ova praznina ima najveću tvoračku
moć, iako sama nije delatna.
U sistemima izvan sânkhye samo se još u ranom budizmu, kod Nagarđune i u
zenu ispravno označava bit puruše kao praznina ili sunyam.
Puruša je sloboda koja omogućava uvid u postojanje kakvo jeste, jednako kao
što i samom postojanju (prakrti) omogućava da bude to što jeste. Zato je uvid ili čista
svest (buddhi) prva kategorija postojanja i ujedno njegov ishod. Neuslovljenost puruše
je čisto ništa ili, tačnije rečeno, ništa koje svojom čistinom onemogućava svaku prep-
reku da postojanja uopšte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato bezvreme-
nost i nezavisnost Duha-čoveka (puruše) naspram zbivanja prirode jeste jedino jems-
tvo čovekovoj slobodi, svesti i stvaralačkom preobražaju. Jer bitna odlika svega stvo-
renog u prirodi (prakrti) je nesvesna uslovljenost uzročnosti i sputanost obnavljanjem
(samsara). Za biće koje je po svojoj biti sputano ne postoji put niti način da se oslobo-
di. Svedočanstva oslobođenih kazuju nam, međutim, od starine, da patnja prirodnog
uslovljavanja i psihomentalna vezanost za telesno obličje i psihičko iskustvo u vreme-
nu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu, niko nikada ne bi bio oslobođen
neznanja i probuđen iz nesvesnosti. Da je Duh čovekov od iste prirode kao ono što je
podložno i uslovljeno vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi bilo svesnog subjekta u
objektivnoj prirodi, čovek ne bi mogao biti ono što jeste, ne bi imao u sebi svoje Ja, u
koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog sažimajućeg uviranja u Ja, sled iskustva
zbivanja ne bi došao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi se u nedogled slepo
uslovljen vremenom svoga trajanja.
Sva ostala bića žive u jedinstvu s prirodom i ne osećaju patnju zbog toga. Jedi-
no je čovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu različit, u sukobu sve dok ne osves-
ti njen ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada postaje gospodar prirode, jer je otvo-
ren za ispoljavanje Duha koji je omogućava.
Sva ostala bića su svesna samo objekata, nemaju svest o sebi kao subjektu, i
zato ne mogu da menjaju sebe. Samo čovek, pored svesti o objektima, može da ima
objektivnu svest i o sebi kao subjektu i zato može sebe da menja. U toj promeni i
radu na sebi sastoji se sva čovekova kultura i razvoj. Samo zahvaljujući svojoj tran-
scendentalnoj suštini, puruši, čovek može da bude svestan i objekata i sebe kao sub-
jekta koji doživljava objekte, jer svoju svest i suštinu dobija od onoga što nadilazi i
43
subjekte i objekte, celu prirodu i samo postojanje, od puruše. Svest ne može da potiče
od prirode koja je nesvesna i uslovljena uzročnošću. Svest može da potiče samo od
onoga što je već svesno, što nadilazi svu uzročnost, a to je po definiciji puruša.
Da Duh nije različit od svih kategorija uslovljavanja prirode, čovek ne bi mogao
da razlikuje činjenice njenog zbivanja i odlučuje u svoju korist. Ne bi bilo pamćenja ni
svesti u prirodi da nije onoga što omogućava nadilaženje vremena i sveg pojedinačnog
zbivanja u prirodi, da sloboda nije njen jedini ishod uobličen u čovekovu sudbinu.
Zbog svoje slobodne biti čovek može da bira između dobra i zla, odnosno slobode i
ropstva. Koliko je slobodniji za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle,
čovek uopšte i može da bira između slobode i ropstva jedino zato što je u suštini već
slobodan. Da nije, ne bi se o tome nikada ni pitao, ne bi imao svest da je sloboda uopš-
te moguća. Samo zahvaljujući puruši kao svojoj suštini čovek može da bude i nesves-
tan i svestan, da nesvesno izabere ili sebi stvori ropstvo, kao i da svesnošću sebe
oslobodi, može biti i u raju i u paklu. Zahvaljujući svojoj transcendentalnoj suštini,
puruši, čovek može iskusiti sve i uvek biti slobodan od svega.
Iskonska sloboda puruše omogućava prirodi da bude u svemu uvek drugačija,
nova i ni u čemu ista, da bude smrtonosna, odvratna i ujedno čudesno lepa u svojoj
životnosti, da bude i paradoksalna i logična, da bude i raj i pakao.
Zahvaljujući neuslovljenom puruši cela priroda počiva na principu slobode,
slobodna volja omogućava prirodu i sav život. Ali sloboda je mač sa dve oštrice, to
podrazumeva i slobodu da se padne u ropstvo i zaborav same slobode. Sve je moguće
u području slobodne volje koja je priroda.
Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne ispoljava istovetno
i ne ponavlja. Taj se princip ogleda u celoj prirodi po tome što ništa u njoj nije isto niti
se ponavlja, apsolutno sve je u njoj različito i jedinstveno, a to znači da je sve indivi-
dualno. To opet znači da se i svesno ostvarenje slobodne volje u ličnosti čovekovoj,
tom ishodištu cele prirode, ostvaruje na individualan i uvek jedinstven način; kroz
samospoznaju.
Zbog ontološke razlike između vremena i bezvremenosti, ili prakrti i puruše,
bića i suštine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na ovom razmeđu bez
međa kao svetlost budnosti s kojom se uočava da svet uopšte postoji kao takav, a nije
tek ništa. Ako je suština svesti razlikovanje i nadilaženje, to je onda uvek razlikovanje
nečega od ničega i nadilaženje svega. Pri tome tek ništa omogućava uvid u nešto. Da
nije ničega, koje sve nadmašuje, ne bi bio moguć objektivan uvid u nešto. Posmatrač
mora u svojoj suštini biti iznad posmatranog. Ako je u nižoj ravni od posmatranog,
tada ga je potpuno nesvestan. Zato je svest sam čin nadilaženja posmatranog. Psihička
objektivnost nastaje nadilaženjem objekata i sadržaja. Svest nije ništa supstancijalno ili
kakva druga aktivnost ili stanje, već je sam čin nadilaženja predmeta ili sadržaja. Čista
svest ili budnost (buddhi) je nadilaženje bivstvovanja uopšte, potpuna objektivnost
prema njemu, i direktno je omogućava neuslovljenost ničega koja sve nadilazi (puru-
ša). Razlikovanje od celog bića i njegovo nadilaženje omogućava pojavu svesti o biću
(buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je čovekova samospoznaja i oslobođenje,
moguće je zato što ga suština nadmašuje i stoga nije ništa od sveg bića. Da je čoveko-
va suština (puruša) od bića, čovek ne bi mogao sebe da bude svestan, jer biće je po
svojoj prirodi nesvesno i uslovljeno. Biće je sve što postoji kao priroda i naspram nje-
ga stoji neuslovljenost ni od čega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da biće uopšte
postoji pristiže od onoga što ga uvek nadmašuje, od neuslovljene praznine ničega koja
daje suštinu biću, omogućavajući mu da bude, ovde i sada.
44
 Puruša je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od čega, praznina (sunyam)
koja kao takva omogućava celovitost prirode. Zato ne može biti u bilo kakvom odnosu
i vezi sa njenim uzročno uslovljenim zbivanjem kroz vreme. On je Duh neuslovljenos-
ti u čijoj slobodi lebdi sva priroda, sve postojeće njemu duguje svoj opstanak iako se
on sam ne primećuje. S tom neprimetnošću uvek je izdvojen iz prirode i logički nesvo-
dljiv na nju, jer je nezavisan od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva pra-
znina ničega rezultat odbacivanja bića ili procesa negiranja. Naprotiv, sama sposob-
nost razlučujućeg negiranja radi ustanovljenja, odabiranja i svesnog odvajanja (bića od
ne-bića ili sebe od svega što nije naša suština) moguća je upravo zahvaljujući neuslov-
ljenosti koja sve nadmašuje, a naša je suština. Zato je ona potpuna afirmacija bića, ali
ne na kraju vremenskog procesa afirmisanja, nego pre ili izvan njega, kao ono što
omogućava i biće i njegovu afirmaciju. Nadmašujući vreme bivstvovanja, ona omogu-
ćava objektivnost o biću kao takvom, bezvremenost ničega privlači vremenost nečega
ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva eksplozivno širenje i ispolja-
vanje sveta, čineći ga tako dostupnim jasnom uvidu. 20 Svest je najveća brzina bivstvo-
vanja i nju privlačenjem omogućava ono što nadmašuje svaku brzinu vremena zbiva-
nja sveta - sama bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omoguća-
va objektivnost koja je suština svesti.
Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bića i od njegovog
negiranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov svega iako ne spada u
područje bića. Upravo zbog nadilaženja svega, pojmovno se mora odrediti jedino kao
„ništa”, iako to nije puko ništa već sabiranje smisla svega i njegovo nadilaženje u slo-
bodi koja sve omogućava, a koja je primerena jedino čoveku kao njegova bit. Tako je
praznina i sve što postoji i više od svega. Ta praznina je upravo punoća svega što jeste.
Puruša je sloboda koja nije ugrožena nastajanjem bića niti će biti oslobođena
njegovim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega postojećeg, kao sloboda koja
ga omogućava zajedno sa svim promenama. Ona prosijava jedino postojanim osvešće-
njem (satipatthâna) smisla postojanja, njegovom afirmacijom. Svest kristališe postoja-
nje tako da ono postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omogućava.
Tada postaje jasno da je postojanje sámo uopšte moguće zato što praznina neuslovlje-
nosti nije različita od njega, da postojanje na njoj počiva, da je zahvaljujući dodiru
postojanja s prazninom moguća svest o postojanju. Svest je manifestacija slobode u
dodiru s bićem, slobode u bivstvovanju.
Praznina ne može postojati sama po sebi jer bi tada bila puko ništavilo, a ono je
nemoguće. Ona se mora izraziti kao nešto i to izražavanje neuslovljenosti praznine
jeste ono jedino što uopšte postoji kao univerzum prirode (prakrti). On je po svom
kategorijalnom ustrojstvu takav da se sav sažima i usmerava ka manifestovanju slobo-
de koja ga omogućava. Evolucija svih oblika života pokazuje ovo usmerenje, a ono je
takođe i jedina sudbina svih svesnih bića.
Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam „stvaranje” se mora razumeti
samo uslovno ili se zameniti izrazom „ništvovanje”, koje ne znači poništavanje nečeg
„stvorenog”, već ispoljavanje slobode ničeg da se zbiva kroz oblik, pri čemu tvrdoća
ili dramatičnost uobličenog zbivanja ne sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom
raznovrsnošću i životnošću upravo potvrđuju i svedoče o njoj. Tako se pojmovi 'ništa' i
'praznina' u vezi stvaranja ne odnose na neko objektivno 'ništa', već na poništavanje
20
Zahvaljujući ovakvom položaju puruše u sânkhyi, može nam postati jasnija tajna nastanka materije
u kosmosu: nju izaziva u postojanje sâm vakuum kosmičkog prostora. Praznina stvara oblik koji mani-
festuje kreativnost praznine. Ovo je jedna od kosmoloških teorija savremene fizike.
45
naše projekcije nečega, koje je uvek iluzorno jer ono što jeste nikada se ne projektuje;
ono uvek biva, a najpotpunije biva kao čovekova Sopstvenost i autentičnost.
Stvaranje sveta iz ničega ili praznine (grč. haos), osnovna je tema svih velikih
kosmogonija. Taj suštinski princip se u njima često gubi, iako je jasno izražen na poče-
tku, kao, na primer, u Starom zavetu izrazom slobodne odluke „neka bude”. Odmah se
zatim „stvoreno” tako učvršćuje da slobodu (božju), iz koje biće u svakom trenutku
može da bude ono koje jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji mate-
rijalizuje interese bića vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U Mazdaizmu
je princip slobode daleko više izražen. Ali tek se u budizmu, naročito u njegovoj suš-
tinskoj interpretaciji kod Nagarđune, i u taoizmu kod Lao Cea, jasno naglašava jedins-
tvo praznine i oblika u vremenu, ničega i nečega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Te-
a), kao i načelo trenutnog stvaranja u nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo
jedinstvo je najdirektnije pogođeno kao ishod bivstvovanja koji se kroz čoveka prola-
ma. Nigde tako jasno nije rečeno da sam život prirode jednostavno počiva na slobodi
da ga bude, i da ona jedina ima stvaralačku moć, a ne na nečemu apstraktnom ili fikti-
vnom, i da sloboda zato nije odvojena, različita od života, jer ga tada ne bi ni bilo.
Naša je namera da ovde i učenje sânkhye prikažemo ne samo u svetlu tog fundamen-
talnog jedinstva, svetlu koje se nesvesnim i uspavanim ljudima pokazuje zaslepljujuće
kao pogled u sunce, ili nedostižno kao „jasno svetlo” Tibetanske knjige mrtvih (Bardo
Thödol), nego i u celom spektru boja svih bivstvujućih oblika s kojima se neuslovlje-
nost ispoljava kroz život prirode (prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne
strukture koji predstavlja suštinski model razlikovanja ove sadržajnosti praznine.
Ovako predočena, kao suština drevne baštine i religioznosti, praznina puruše
predstavlja uslov za budnost (buddhi). Puruša je izdvojen (kaivalya) od svih iskustava
i stanja bića (guna). Koliko se smisao bivstvovanja sažima u čovekovoj svesti o sebi
(buddhi), toliko se praznina neuslovljenosti više otvara i pokazuje kao vrhunski privla-
čitelj ovog sažimanja koje čoveka isceljuje. Tek iz praznine koja ga nadmašuje, biće
biva ono što u svojoj celosti jeste, jer tada ne preostaje ništa što bi celost uskraćivalo.
Samo kada subjekat ovog sažimanja, čovek, svoje uporište za osvešćenje ne vezuje ni
za koji oblik bivstvovanja, već ga nalazi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno već
stoji jer ga je ona iznedrila, može postati potpuno budan. I jedino kroz blaženstvo bud-
nosti može videti da biće uvek jeste celovito, potpuno i slobodno, da ništa pojedinačno
u njemu nema svrhu po sebi i za sebe i da zato nikada ništa nije ugroženo. Kao kada se
Zemlja posmatra iz kosmosa i vidi cela i okrugla, kao jedno biće, dok se posmatrana sa
njene površine vidi mnoštvo bića u sukobu.
Samo zahvaljujući puruši koji nadmašuje prakrti, mogući su oproštaj i milosrđe
prema svemu što biva. Jedino zahvaljujući tome što je ljudski Duh neuslovljen (apso-
lutan) i transcendentalan, mogući su tolerancija, milost i ljubav; jer puruša nadilazi
svaku upletenost u suprotnosti lokalnih (relativnih) zbivanja prirode. Iz perspektive
transcendentalnog Duha vidimo da je sve zbivanje jedno, da je cela prakrti jedno biće,
da su stoga sva individualna bića samo prividno individualna, i da su sva nesvesna dok
se ne probude u Duhu. Otuda ljubav i nesposobnost da se zameri bilo šta čak i najgo-
rem ponašanju bilo kog bića. Samo zato što duša čovekova nadilazi svet i vreme, u
čoveku postoje milost, prostodušna dobrota i ljubav; oni su utoliko jači ukoliko je tran-
scendentalni Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujući puruši, ljubav je jedini mogući
opstanak. Neuslovljenost ni od čega jeste upravo bezuslovna ljubav i oproštaj. Sloboda
koja omogućava svet jeste ljubav koja ga stvara, jer ništa se ne stvara bez ljubavi, kao

46
što ničeg ne može da bude bez slobode da ga bude. 21 Svako zlo nastaje iz identifikacije
sa bićem, iz neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudske duše.
Ako je čovekova suština ono što omogućava sámo postojanje i život, tada se
ona ne može nikako drugačije ispoljiti nego kao bezuslovna ljubav koja omogućava
život.
Nemajući uporište u praznini ničega, u bitku, čovek ga uvek nalazi u nečemu, i
to uvek najpre u svom biću, u identifikaciji s telom i interesima njegovog opstanka.
Tako biva uslovljen svojim umom i individualnošću koja se zasniva na podeli i jednos-
tranoj subjektivnosti, nikada ne uviđa svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje
oslobađa svake brige za bilo šta. Ne vidi biće kao čistu slobodu bivanja, već opredme-
ćene i materijalizovane projekcije svoga uma kojem robuje. Vezujući svoju svesnost
za pojedinačna bivanja, fizička ili mentalna, čovek luta u vremenskom sledu tih doga-
đanja kao u snu opčinjen njihovim trenutnim sadržajima. Zato ne vidi da nema ničeg
osim celine, i da je sloboda, koja celinu omogućava i daje joj život, uvek prisutna, i da
nikada nije ničim ugrožena niti sputana. Samo kada spozna da je sve jedna celina tada
ujedno vidi da je svest s kojom to spoznaje njegova suština i da je nezavisan od celine.
Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi ničega, koja sve nadmašuje jer sve
omogućava, čovek se može suočiti s prirodom i biti svestan njenog smisla. Sámo
odnošenje subjekta prema svetu omogućeno je time što njegovu Sopstvenost (buddhi)
omogućava čista neuslovljenost praznine koja nije od ovog sveta, koja je iznad subjek-
ta i objekta. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog bivstvovanja u
srcu čovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom same bezvremene neuslovljenosti
čija sloboda omogućava smislenost svega. Jedino s uporištem u slobodi ničega, čovek
može da vidi smisao sveg prirodnog zbivanja i da se oslobodi vremenskog uslovljava-
nja pojedinačnih sadržaja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, čovek se
nikada ne može svesno odnositi prema prirodi, niti prema sebi samome u celosti.
Neuslovljenost bezvremene praznine omogućava čovekovu Sopstvenost i jedino
ga ona budi iz nesvesnosti. Buđenje je nadilaženje bića, koje je po svojoj prirodi
nesvesno. Zato je budnost oživljavanje praznine koja nadilazi biće, to je čin kada slo-
boda koja stvara svet zaživi kroz čoveka, kroz njegovu ličnost i njegova dela. Praznina
je budnost, jer ništa je sve što jeste. Kada praznina zaživi kroz čoveka, kada se on pro-
budi, tada sve stvari ostaju kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve supstancijalno-
sti. Za onoga ko tako vidi stvari, kakve one jesu, kao čistu slobodu koja biva, kaže se
da je probuđen. Takav čovek je autentičan u svojoj Sopstvenosti, on je onaj koji jeste
zato što vidi stvari kakve jesu usled svoje budnosti. Da njegova Sopstvenost nije izraz
iste slobode koja ispoljava biće, njeno ostvarenje se ne bi poklapalo sa prepoznava-
njem bića kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo kao probuđenje.
Zbog neuslovljenosti čovekove suštine jedino se njemu, čoveku, objavljuje biće
u svojoj celosti i božanstvenosti. Zato je samo njemu moguće smirenje i utihnuće u
oslobađajućem prepoznavanju smisla svega što biva. Čovek (puruša) može biti auten-
tičan samo kada je uznesen u prazninu, kada je ispražnjen i oslobođen od tela nastalog

21
Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrišćanstva sačuvala je predstavu o Bogu
Tvorcu kao neuslovljenosti (slobodi) koja omogućava bivstvovanju da uopšte bude. Zato se tu nagla-
šava da je Bog ljubav, iznad dobra i zla, da On kao sunce daje život pravednom i grešnom pa zato ne
treba osuđivati grešnika nego samo greh i, što je najvažnije, da je čovek po svojoj slobodnoj volji sli-
čan Bogu. Zapadna teologija, počevši od Avgustina, izgubila je ovakvu viziju i za nju je Bog ostao
starozavetni demon koji deli ljude na dobre i zle (a to znači: njemu podobne i nepodobne), koji sudi i
kažnjava.
47
u vremenu i sve svoje lične i psihičke uslovljenosti (kad nadiđe indriyâni, tanmâtrâ i
aham-kâra). Kada je tako oslobođen prirodnih uticaja, ali zadržavši punu budnost
(buddhi), 22 čovek više ne vidi materijalni svet posebnih tvorevina, već jedino slobodu
da bude sve što biva. Tada, kada je u sebi ostvario tu slobodu, ona postaje ono jedino,
najvažnije i primarno što se vidi i doživljava u svemu, dok je bivanje koje ona omogu-
ćava ono sekundarno i nevažno ali, usled neminovnog paradoksa, i jednako važno kao
sáma sloboda. Tada je, naime, sámo bivanje sloboda. Nema jednog bez drugog. Kada
je čovek sebe predano otvorio za sve što objektivno biva, tada ono (bivstvujuće) svoj
ishod prepoznaje kroz prisustvo čovekove budnosti koja je oslobođena svake subjekti-
vnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost prepoznavanja. Zato što tek u čovekovoj
budnosti postojanje prepoznaje svoju slobodu i autentičnost, cela objektivna priroda
stvara svesnog subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka.
Praznina puruše u sânkhyi nije puko ništa kao negacija bića ili ispražnjenost od
nečega, već čistina koja omogućava neskriveno prisustvo bića, koja otkriva njegovu
punoću i stvarnost. Bez praznine i čovekove budnosti, biće bi samo po sebi bilo nepos-
tojeće, skriveno ili neobjavljeno (avyakta). Ništa se, tako, odnosi jedino na ništa izme-
đu čoveka i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bića znači biti
potpuno budan. Ljudi su, međutim, pretežno nesvesni i otuda nisu u stvarnosti bića,
ono im je skriveno. Zato pate i čine zlo. Ne vide da je praznina jedini uslov za biće, a
još slabije vide da je biće u suštini prazno (sunyam) i da baš zato uopšte može da biva.
Da nije prazno, ne bi ga ni bilo.

1. Još malo o odnosu puruše i prakrti

Čovekovo biće je mikrokosmos. To znači ’kosmos u malom’, svi prirodni

zakoni sabrani su u biću čovekovom. Po tome je čovek u jedinstvu sa kosmosom, i
samo zahvaljujući tome čovek može biti najobjektivnije svestan kosmosa. Zbog toga
što je čovek mikrokosmos, on kosmos osvešćava osvešćavajući sebe samoga.
Odnos prirode i duha koji je omogućava u celosti potpuno se odražava samo u
čovekovom biću. U čoveku se puruša i prakrti spajaju najpotpunije – zato se u njemu
najpotpunije i razlučuju radi osvešćenja smisla. To razlučivanje se sastoji u sledećem:
kada je čovek autentičan, onaj koji jeste u svojoj Sopstvenosti ili duši, tada je puruša
kroz njega potpuno aktuelizovan i prakrti samo za tog čoveka postaje prozirna i nesta-
je kao svet objekata. Tada je čovek budan (buddhi) ili prosvetljen. U onoj meri u kojoj
individualna duša ne odražava svest puruše, svog izvora, već je identifikovana sadrža-
jima koje projektuje izvan sebe, u toj meri postoji prakrti kao čvrsti svet objekata, cela
priroda. Dakle, prakrti ili priroda postoji samo kao opredmećeni zaborav čovekove
suštine, kada čovek nije svestan sebe. Cela prakrti ili priroda je samo materijalizacija
ili aktuelizacija čovekove nesvesnosti. Na taj način ona kao ogledalo osvešćava čove-
ka, tj. kroz čoveka vraća svest samom puruši. Priroda (prakrti) je ogledalo u kome
duša (puruša) prepoznaje sebe. Budući da postoji mnoštvo svesnih monada, duša koje
se inkarniraju u tom zaboravu, njihovo kolektivno prisustvo omogućava postojanje
celog ovog fizičkog kosmosa. Sve se to dešava spontano na mikroplanu u svakodnev-
nom životu čovekovom: kada zaspi dubokim snom bez snova, onda počiva u Sebi,
svojoj duši, i tada nema pojavnog sveta, prakrti. Kada izađe iz sebe samoga, ponovo
se poistoveti sa telom, onda se opet javlja pojavni svet, cela priroda. Naravno, telo i
22
Ovo je ključni momenat, jer materijalni svet nestaje za čoveka i spontano, u dubokom snu i u komi,
dakle, bez prisustva svesti.
48
priroda su postojali i kada je čovek spavao i čekali su ga da se probudi. Ali to je tako
samo zato što celu prirodu omogućava veliko mnoštvo duša koje su se ikada inkarnira-
le i što su prirodni zakoni takvi da omogućavaju dovoljnu inerciju zbivanja, tako da
priroda ne nastaje i ne nestaje trenutno, kao privid ili mehur sapunice. U njoj postoje
razmere zbivanja, samo na višim i finijim razmerama mogu trenutno da nastaju misli i
predstave i da isto tako brzo nestaju. Na nižim razmerama zbivanje je mnogo sporije i
njegova inercija omogućava oblicima da duže traju sami od sebe. Takvi prirodni zako-
ni ne bi trebalo da nas zavaraju da ne uvidimo istinu da duše stvaraju celu prirodu, da
one sadrže princip svesti koji privlači energiju koja sve oblikuje, i materijalne oblike i
događaje.
Rekli smo da prakrti ili priroda postoji samo kao zaborav čovekove suštine,
kada čovek nije svestan sebe. To znači da se svet javlja za tu dušu kada se poistoveti sa
telom. Posmatrano sa ove strane, iz telesnog uma, to izgleda kao da duša pada u zabo-
rav sebe same dok se inkarnira u telu i poistovećuje sa zbivanjem. Zatim da se poste-
peno budi razlikujući se od tela i vraća se u svoje ’nebesko stanje’ koje je imala pre
rođenja. To nije tako gledano iz perspektive duše. Ona nikada ne pada u zaborav. Ona
svojim ’padom u inkarnaciju’ zapravo svesno materijalizuje pojavni svet, svoje pred-
stave, i tako nastaje naše telo i cela priroda. Puruša ne može nikada da bude nesvestan,
pa tako ne može ni njegova individualna emanacija, svesna monada koja je naša duša.
Za dušu je ono što vidimo kao ’pad u materiju i zaborav sebe’ zapravo svestan čin
stvaranja, materijalizacije ideja i ostvarenja svih mogućnosti Apsolutnog Duha ili
puruše.
Ovaj svestan čin stalnog stvaranja božanskih duša kroz ljudske inkarnacije oli-
čen je u gnostičkoj molitvi koja je danas poznata kao temeljna hrišćanska molitva ’Oče
naš’. Osnovna ideja je da kroz ljudske duše božansko ’carstvo nebesko’ biva i na zem-
lji kao i na nebu. Kroz čoveka se Bog aktuelizuje na ovom svetu. Time se ujedno
čovek aktuelizuje i ostvaruje u Bogu.
Ovaj princip je takođe u osnovi savremenih učenja o ’zakonu privlačenja’ i da
smo mi tvorci realnosti, koju su iznele napredne duše kao što je Set kroz Džejn
Roberts (Jane Roberts), i Abraham kroz Ester Hiks (Esther Hicks). Sve je to moguće
zato jer je priroda prakrti univerzalno kvantno polje svih mogućnosti, a samo je svest
ta koja upravlja njime.
Činjenica da je cela priroda materijalizacija zaborava sebe, leži u snovi iskustva
da objektivnim osvešćavanjem prirode sebe doživljavamo u svemu i sve u sebi, kao i
obratno: spoznajom sebe postajemo objektivno svesni stvarnosti prirode kao jednog
bića koje smo mi sami. U objektivnoj stvarnosti nema razlike između naše suštine i
same stvarnosti.
Sve ovo nam daje odgovor na pitanje zašto je kosmos tako beskrajno velik. Zato
što nesvesni sebe samoga gledamo spolja. Što više nismo svesni sebe, to nam spoljaš-
njost izgleda veća. Sve što vidimo spolja naša je unutrašnjost. Svešću o sebi kosmos
nestaje kao otuđena, objektivna spoljašnjost i postaje naša Sopstvenost i suština. Zato
će kretanje kroz kosmos brzinom većom od svetlosti biti moguće samo kada svest i
tehnologija budu toliko ujednačene da svest može direktno da upravlja tehnologijom.
Ali dok je identifikovan sa telom, zbog punoće i čvrstine sadržaja svojih snova,
čovek ne vidi izvornu prazninu apsoluta koji sve omogućava. Za prosvetljenog ili pro-
buđenog čoveka svet nestaje i on tek tada može istinski da živi s punim smislom, jer
nestanak sveta jeste ostvarenje njegove suštine ili smisla, to je oslobađanje praznine
koja ga u svakom trenutku stvara. Tako je za probuđenog nestanak sveta isto što i nas-
49
tanak njegove suštine. Iskustvo buđenja je takvo da čovek jasno vidi da sledećeg tre-
nutka zbivanja sveta ne bi ni bilo bez večne slobode da ga bude, i da je ta sloboda nje-
govo jedino uporište i sudbina, da nema ničeg osim (ili bez) te slobode i da zato ona
nije različita od svega što biva. Sloboda je uobličena zbivanjem, svaki oblik je aktueli-
zuje, jer bi bez oblika bila neostvarena. Bez nje je bivstvovanje ništavno i nemoguće
jednako kao što je i ona nemoguća bez bivstvovanja. Iz ovoga sledi da predmetni svet
nije nestvaran, već tačno onoliko „stvaran” i uslovljavajući, koliko je čovek nesvestan,
odnosno identifikovan sa njim. Dakle, pri buđenju se događa sledeći paradoks: posto-
janje sa kojim smo se dotle identifikovali nestaje, i tek s njegovim nestankom otkriva-
mo stvarnost postojanja. Zato se ljudi teško bude jer im se čini da će izgubiti ono što je
stvarno (samo za njih), ono što poseduju, biće s kojim su poistovećeni i da ih bez njega
čeka samo 'mračno ništavilo'. Ono je, međutim, posledica poistovećenja s bićem, a ne
njegovog gubljenja, koje se zaista događa samo nakon probuđenja. 23 Tako nesvesni
ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo proističe jedino iz neznanja o pravoj prirodi
života i slepe identifikacije s njim. Pakao je opisan kao mesto gde se ljudi oslobađaju
iluzija i poistovećenja, pa je ono zato ispunjeno bolom i mučenjem tela. Jer, jedino
iluzije izazivaju patnju. Ko nije za života iskoristio priliku da se oslobodi poistoveće-
nja s bićem, u paklu ga sama priroda mora toga osloboditi na drastičan način, jer, ona
ne prihvata Duh čovekov koji je identifikovan sa njom, duša koja je identifikovana sa
telom i kada ga napusti, ne može doći k sebi i svojoj autentičnosti. Stvar stoji obratno:
priroda mora naći svoju suštinu u Duhu čovekovom (puruša). Otuda sve što je
pakleno, đavolsko i zlo, predstavlja naopako stanje gde je Duh čovekov identifikovan
sa prirodom. Svako zlo počiva na ovoj identifikaciji. Svako dobro počinje prestankom
te identifikacije.
Neuslovljenost puruše je otvorenost koja biću i svesti jemči prisutnost i sapri-
padnost. Tišina praznine u srcu čovekovom jedino je mesto koje pruža mogućnost sap-
ripadanja bića i svesti, njihovog jedinstva koje omogućava prisutnost i razabiranje sve-
ta. Pitanje svesti ili nesvesti jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili
njegovog odsustva. Biti prisutan u zbivanju znači biti svestan. Da čovekova Sopstve-
nost nije prazna, da u njoj ima nečega, tada ne bi u njoj bilo mesta za biće, ne bi mogla
da obuhvati svet kakav jeste. Da ona nije tiha i bez misli, ne bi bila moguća svest, jer
budnost se rađa jedino u tišini uma. Nikako drugačije.
Neuslovljenost puruše nije „istina” već otvorenost koja omogućava svaku istini-
tost, i subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve može biti samo u elementu
otvorenosti iz koje sve proizlazi.
Iako je puruša izdvojen i nezavisan od svega što postoji, od našeg tela i od sveg
pojavnog sveta, on je čoveku bliži od svega, od svake misli i dela, od samog bića. Bliži
je zato što je uslov njegove Sopstvenosti i budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znači
pasivnim, neaktivnim i neodgovornim, ono što je najbliže izgleda najdalje. Oni to naj-
češće projektuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune sabranosti u svesti (samad-
hi), čovek nikada ne dolazi do onoga što mu je najsopstvenije, uvek se hvata za ono što
mu nije primereno i što mu je tuđe, uvek biva kao nešto drugo, a ne on sâm, lutajući
kao beskućnik u sopstvenom svetu. U tome ga podržava kolektivno uverenje da je to
drugo on sâm. To uverenje je kolektivno nesvesno.

23
Fizičko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za čoveka na dva načina: spontanim prelaskom
njegove individualnosti u neorgansko područje (san ili smrt), i uzdizanjem u kategorije aham-kâra i
buddhi - pri čemu je čovek budan, dok je istovremeno oslobođen sveta pojavnosti. Zbog takve oslobo-
đenosti je i probuđen. O tome više u poslednja dva poglavlja.
50
 Neprobuđen čovek traži utočište u svemu što njegovoj Sopstvenosti nije prime-
reno, a nije joj primereno ništa do nje same. Sve što je od nje različito prolazno je, ilu-
zorno i bolno. Čoveku nanosi patnju i bol samo ono što mu nije autentično. Neprobu-
đen čovek traži utočište u stvarima. Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako
praznina omogućava buđenje čovekovo - jednako kao što ga budi njegovo puno prisus-
tvo u biću.
Duh neuslovljenosti, puruša, u nama uvek je prisutan kao uslov naše Sopstve-
nosti, kao tvorac naše duše, i on je bitniji od svih prolaznih prirodnih tvorevina. Zato
tako lako umire sve što se rađa, ono je zbog prolaznosti već mrtvo, ali zbog biti svega
u besmrtnoj neuslovljenosti nikada ništa što je živelo ni na koji način nije bilo ugrože-
no niti uzaludno. Sânkhya-kârikâ u strofi 62. kaže: „Zaista (u prirodi) Duh čovekov ne
biva sputan (ugrožen) niti se oslobađa, niti prolazi nizom života (reinkarnira). Sáma se
priroda, prolazeći kroz razne faze, vezuje i oslobađa.” Puruša je uvek slobodan i
ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih dela (karma). Sa stanovišta
sânkhye, dakle, čovekova suština se ne rađa, ne dela i ne umire. Sve su to delatnosti
prirode koje čovek može da sanja i da učestvuje u njima kao u snu, a i ne mora. Može
slobodno da bira. U dostupnosti slobode izbora leži sva tajna oslobođenja. Da bi čovek
izabrao svoju slobodu, nužno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvorištu, u
sebi samom. Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to može da bude, i kako, koji slu-
ša druge robove i porobljivače i zaboravlja sebe i svoju iskonsku volju da bude onaj
koji jeste. Znanje o slobodi i njenom uvek dostupnom izboru ne može se steći sleđe-
njem prirodnog uslovljavanja, nego njegovim nadilaženjem, transcendencijom.
Suština razlikovanja puruše i prakrti, a s time i suština prakse oslobođenja
čoveka iz nesvesnosti, po sânkhyi, jeste u tome da se spozna puruša kao nepokretno i
bezvremeno središte u čoveku, a prakrti kao uvek spontano delatno i uslovljavajuće
življenje koje oko tog središta, kao osovine, oblikuje svet, čovekovo psihofizičko biće
i sudbinu (karma). Oni su kao takvi neophodni kako bi pružili iskustvo za nalaženje
ravnoteže i za centriranje nedelatnog središta (puruše). Kada je to postignuto, ono se
otkriva kao bitno za sve oblikovanje oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju čovekovim
hvatanjem za svekoliko bivstvovanje prakrti čime zaboravlja njenu suštinu kao i sops-
tvenu bit: da ona nije ništa od stvorenog i pojavnog već je sâm princip usredsređenosti
koji omogućava ravnotežu za kretanje i oblikovanje svega postojećeg. Hvatanje za
biće stvara neravnotežu u spontanom oblikovanju života ka svom ishodu i sputava
ispoljavanje njegovog neuslovljenog središta tako što čovek gubi prisustvo u njemu, u
sebi. Gubljenjem prisustva i ravnoteže u središtu, u sebi samom, remeti se i oblikova-
nje prirode. Kao kod obrtanja lončarevog točka, samo što se umesto gline i ćupa ovde
oblikuje priroda i sudbina svih individua u njoj.
Čovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretačka snaga i ravnoteža za obliko-
vanje, a ne oblikovano. To je sva poruka sânkhye čoveku: da bude onaj koji jeste, koji
biva, stvaralac, a ne predmet ili rob bivanja. Dakle, suštinsko razlikovanje puruše od
prakrti možemo označiti tako da je puruša onaj koji odlučuje o bivanju, što podrazu-
meva autentičnu svest o sebi i o biću, a prakrti ono što biva, što pretpostavlja uslovlje-
nost i nesvesnost. Po ovakvom razlikovanju sânkhya predstavlja najjasniju doktrinu
probuđenja.
Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarđune ili Tao kod Lao Cea, i puruša je
nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i spoznatljivog zbivanja. On je večno
bez delanja, ne zato što za njega nije sposoban, već, naprotiv, zato što je temeljni uslov
koji prethodi svakom delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na šta. Ono što je od
51
suštinske vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugrožavanju i prolaznosti. Svest o
tom suštinskom kristališe se jedino razlikovanjem i čuvanjem prisustva nedelatnog
Duha u sebi, naspram delatne i uslovljavajuće prirode spolja. Čoveka uslovljava i
uspavljuje napuštanje i zaborav sebe kroz poistovećenje sa spoljašnjim, a ono što ga
oslobađa i budi jeste prisustvo u njegovoj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbi-
vanja, ni spoljašnjeg ni unutarnjeg. Sako odbacivanje bilo čega remeti izvornu tran-
scendentalnu prirodu Sopstva – jednako kao i identifikacija sa nečim.
Zbog takvog stanja stvari o puruši više ne može biti reči, jer on predstavlja ono
što nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne pruža ništa od onog opisiva-
nog. Jedino se filosofskom terminologijom može reći ono što je do sada rečeno, da je
on sloboda neuslovljenosti koja daje život svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje
nezavisan, ali i u jedinstvu sa svim stvorenim, jer inače ničeg ne bi ni bilo. Tajna ovog
jedinstva čini svet čarobnim, privlačnim i u suštini slobodnim; zbog njega se život
uvek prihvata u celosti, s nadom i ljubavlju, kao put za oslobođenje Duha; niko nikada
ne bi ni prihvatio život da nema intuitivnu svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato
je privlačna ona ličnost koja je kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh
jače promalja; zbog tog jedinstva sva bića žele da žive. Bez svesnog učestvovanja u
tom jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje tek surova borba u kojoj je ništavilo smrti
uvek pobednik, život je negativna apstrakcija, pusti san, iluzija (maya) u kojoj nepro-
buđen čovek pokušava da zaista postoji i živi, i u tome nikada ne uspeva. Nezavisnost
neuslovljenog puruše, sa svoje strane, obezbeđuje oslobođenje i buđenje iz ovog sna,
ona daje smisao i konstruktivnost životu, bez nje život je uvek destruktivan. Bez puru-
še priroda bi bila potpuno uslovljena i beživotna, bila bi tamnica svih bića, bez ikak-
vog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog sažimanja u svest i slobodu.
Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i nemoguće. Zahvaljujući puruši, izlaz iz
vrtloga uzročnosti bivstvovanja postoji, opuštenost i smirenje u smislu su mogući,
rađanje i umiranje nisu sve što se događa, jer naša bit ih nadilazi.
Zato što je puruša naša bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan vremena i svih
promena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i dubokom snu, kada nema
nijednog sveta; iznad života i smrti. Taj osećaj da uvek postojimo, iza svih stanja sves-
ti i tela, uvek je prisutan u nama, iako povremeno zamagljen.
Telo je samo mesto u kome naš večni Duh pri-vremeno boravi. Psihodinamika
prirode ima privlačnu moć, zavodi nas da zaboravimo svoje večno prisustvo i da se
poistovetimo sa prolaznošću telesnog zbivanja. Tako patimo kao u snu zbog nečega
što nam se ne događa i što nas se ne tiče. Nažalost, ovu istinu uviđamo tek kada se
probudimo.
Sva fizička tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i naše telo jedan magnet koji
hoda po svetu i dela skupljajući pri tom utiske (vasane) od svega onoga što mu se
dešava. Skup svih takvih utisaka sačinjava našu sliku sveta i ličnu prošlost. Tako oble-
pljeno s utiscima telo postaje još snažniji magnet. Možda je ovo jedan od odgovora
zašto purušu poistovećujemo s prolaznim zbivanjem.
Pored ovoga, važno je razumeti da puruša ne stvara prakrti (posebno ne u vul-
garnom smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-hrišćanstvu), nego je čista neuslov-
ljenost koja omogućava njeno bivstvo. Čin stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a
vreme ne može da postoji pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Kla-
sični tekstovi kažu da puruša izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizi-
nom, odnosno prisustvom. Kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Odnos između
prakrti i puruše je isti kao između pojave i njenog smisla. Tekstovi se slažu da puruša
52
nema osobina i da nije delatan. Time se htelo reći da je njegova priroda transcenden-
talna, iznad posedovanja ili neposedovanja osobina, iznad bića i nebića. Drugim reči-
ma, puruša je u nama kao naša suština ovde i sada, i zato se ne može izreći rečima
koje su namenjene spoljašnjim opisima i vremenskim projekcijama. Za purušu je sve-
jedno da li osobine postoje ili ne postoje, da li on biva kao trenscendentalan Duh koji
nije ništa od bića, ili se manifestuje kao sámo biće, kao svet. Za njega tu nema nikak-
vih razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuđenom umu, kome je relativni svet
dualističkih odnosa jedina stvarnost. Zato sve što je rečeno o puruši odnosi se na
neprobuđeni um, a ne na samog purušu. Bivajući upravo takav, transcendentalan,
puruša je vrhunski privlačitelj - ono što sve izaziva u postojanje. Na putu razumevanja
puruše i prakrti pojmovi 'sve' i 'ništa' gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jedno.
Ali, to 'jedno' opet nije 'nešto', tako da se ne može reći ni da su puruša i prakrti jedno.
Duh 'stvara' biće nedelanjem; biće dela jer ga na to privlači nedelatni Duh. Otuda poti-
če iskonska težnja bića za oslobođenjem.
Najtačnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti je da se prakrti preob-
ražava u korist nepokretnog i nedelatnog puruše tako da to izgleda kao da se sam
puruša ispoljava kroz prakrti, da je on tvorac svega. Dakle, ovde imamo efekat ogle-
dala (prakrti) koje se kreće dok lik koji se ogleda (puruša) stoji, ali izgleda kao da se i
on kreće.
***
Najtačnije i najjednostavnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti jeste
da sav pojavni i materijalni svet prirode ili prakrti nastaje automatski kao odgovor
na nesvesnost Duha čovekovog ili puruše o sebi samom dok je inkarniran u čoveku.
Van inkarnacije u čoveku, bez modifikacija uma, puruša ne može biti nesvestan, niti
poistovećen sa prakrti. Prakrti je materijalizacija čovekove nesvesnosti, njegovog sna
(ili karme, kako tvrde đaini). Čineći njegovu nesvesnost konkretnom i materijalnom,
ona mu pomaže da je spozna i da se probudi. Ona je karma s kojom se čovek suočava
sa svojom nesvesnošću, odnosno s kojom radi na svom osvešćenju. U tom smislu se
kaže da prakrti radi u korist puruše. Takođe zato se kaže da su tvorevine prakrti samo
prividne jer Duh ne može biti nesvestan sebe samoga. On je takav samo u čovekovom
individualnom iskustvu i zato radom - karmom - postaje svestan sebe. Čovek je odu-
vek puruša, izvor svesti. Samo je pitanje šta radi s njome, kako je aktuelizuje ili ispo-
ljava. To ispoljavanje i rad stvaraju prirodu, prakrti. Zato je rečeno da se prakrti pov-
lači i nestaje u onoj meri u kojoj je spoznata (kao plesačica koja je pokazala svoj ples).
To znači da postoji samo u onoj meri u kojoj čovek nije spoznao prirodu zbivanja i
sebe samoga.
***
Nezavisnost puruše je ključna za razumevanje čovekovog opstanka, a to je da
ostvarenje svoje suštine može naći jedino u slobodi od nesvesnog prianjanja za biće u
vremenu i njegovim nadilaženjem - koje postiže potpunim osvešćenjem i afirmacijom
samog života, a ne njegovim negiranjem. Tražeći utočište u nesvesnom bivstvovanju
može naći jedino patnju, jer čovekova bit (puruša) je iskonski nezavisna od bića i nje-
gove nesvesne stihije. S druge strane i sámo bivstvovanje teži da nađe svoj ishod i uto-
čište u savršenom, nezavisnom čoveku (puruši), u duhovnom čoveku, da se prosvetli
kroz njega. Čovek svojim nadilaženjem uslovljenosti bića postiže svoju, kao i svrhu
same prirode. Zato izaziva patnju sebi i prirodi ako se ropski vezuje za nju. Bez sops-
tvenog savršenstva, probuđenja i nezavisnosti, čovek nije dostojan života u prirodi, on
je remeti i skrnavi. On tu doživljava samo patnju jer se ponaša protivprirodno dok
53
nesvestan traži utočište u biću ne uviđajući da je situacija suprotna: da ga je cela priro-
da stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sâm oblikovan kao oličenje
celine bivstvovanja prirode (pa zato ničeg „drugog” i „novog” u njoj ne može naći na
objektivistički način, tj. spolja). Priroda kroz njegov oblik teži svom ishodu, ka slobodi
probuđenog čovekovog Duha. Zato čovek remeti ovu težnju ako se ropski vezuje za
prirodu. On mora utočište i smisao naći u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktično
znači da sve ono što vidimo spolja, sve greške i nesavršenosti, ne treba da projektuje-
mo van u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo religiju i moral kojim na
silu menjamo svet i ljude, već da sve to prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena
kada se javi, da sebe kristališemo svešću o sebi.
Čovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja omogućava svemu
da bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa jedini je uzrok bola (dukham) kojeg
je priroda čak više svesna nego čovek. Jer, on spava čak i kada pati, u svome snu pois-
tovećuje se sa svim, pa čak i sa zlom koje čini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistove-
ćenje odagnalo, valja upoznati prakrti i sarađivati sa njom. A tada će i ona sarađivati
sa nama. To je jedini način, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i čoveka.
Iz nerazumevanja svega ovoga što je rečeno nastao je stari problem oko prave
prirode puruše: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u advaita vedanti, ili postoji
mnoštvo puruša, kao monada, za svakog čoveka po jedan. Komentatori Sânkhya-sűtri
su se trudili da dokažu da ima mnogo puruša, koliko i ljudi, da bi se po tome razliko-
vali od advaita vedante koja je u to vreme (oko četrnaestog veka) postajala dominant-
na i težila da potisne sânkhyu. Jer, ako bi priznali da je puruša samo jedan i apsolutan,
tada se ni po čemu ne bi razlikovali od Šankarine advaita vedante. Njihov glavni argu-
ment bila je tvrdnja da ukoliko je puruša samo jedan, tada bi prvi čovek koji je spoz-
nao slobodu svoju dušu od prakrti automatski oslobodio sve ljude. Takođe, ako je Duh
(kao izvor duše) univerzalan, ne bi postojale razlike u sudbinama ljudi. Do ove zablu-
de dolazi zbog nerazlikovanja relativne i apsolutne stvarnosti. Relativna je ona stvar-
nost koju projektuje um (manas) iz iskustva prakrti, dok je apsolutna stvarnost ona
koja nadilazi relativnu, koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da projek-
tuje purušu kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamišlja kao otuđenu monadu zaro-
bljenu u individui. Puruša nije ni individualan ni kolektivan, nego je transcendentalan.
Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za razumevanje puruše, a to je svest
koja je nadišla telo i um, sve sadržaje koji sačinjavaju svet i svemu daju osobine.
Puruša nema osobina. Sve su one odraz prakrti. Može se slikovito reći da kao što se u
svakom od ćupova ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmat-
ramo kroz refleksiju prakrti izgleda kao da ima mnoštvo puruša, u svakoj individui.
Transcendentalna priroda puruše kazuje nam jedino to da njega nikako ne možemo
sebi predstaviti upravo zato što to jedino možemo biti, jer to u suštini oduvek i jesmo.
Ono što jeste, ne može se objektivno predstaviti.
Pored dileme o mnoštvu ili jedinstvu puruše, postoji i pitanje o odnosu puruše i
prakrti. Ako je puruša večno slobodan i nezavisan, kako prakrti deluje na njega, i zaš-
to on uopšte ima njeno iskustvo? Odnos puruše i prakrti u sistemu sânkhye ne može se
posmatrati metafizički, već praktično i ontološki. Iako puruša nije uslovljen, on indi-
vidualnoj duši (điva) izgleda kao da je uslovljen, ona tako vidi stvarnost jer je sama
uslovljena. Ona projektuje svoju uslovljenu realnost. Dakle, samo za nesvesnog čove-
ka postoji problem u kakvom je odnosu puruša prema prakrti. Pojavnost prakrti je
relativna, iako Duh čovekov realno iskušava uslovljenost prirode, sânkhya stavlja do
znanja da je apsolutna sloboda moguća i dostupna, i to jedino kao čovekova autentič-
54
nost. Nikako drugačije. Tada se prakrti povlači i nestaju njena uslovljavanja. Problem
razumevanja odnosa puruše i prakrti svodi se na problem samospoznaje onoga ko taj
problem treba da shvati. Puruša je njegova suština i ona se ne može razumeti pomoću
spolja primljenog znanja ili obrasca koji važi za sve ljude, nego samo kao individualna
i lična spoznaja. Drugim rečima, sânkhya nije metafizika. Egzistencija je sled događaja
koji određuju vreme kao takvo, a nije nešto što postoji u vremenu. Zato sloboda ljud-
skog Duha mora da se dogodi u ličnom iskustvu da bi bila egzistencijalna, a svako
iskustvo mora imati svoju suprotnost da bi bilo iskušano. Stoga se govori o puruši i
prakrti u dualističkim terminima. To se čini zbog približavanja ljudskom iskustvu. Ne
može se poći od transcendentalnog i apsolutnog, već od relativnog i iskustvenog. Isku-
stvo svakog čoveka je uslovljenost i patnja; sânkhya ukazuje na ceo kontekst postoja-
nja, na to da se područje patnje uvek može prevladati transcendencijom prakrti, i da je
transcendencija patnje uvek moguća upravo zato što je čovekova suština - puruša - već
transcendentalna u odnosu na prakrti. Da nije već takva, nikada ne bi mogla to da pos-
tane u našem iskustvu.
Pričom o puruši i prakrti, sânkhya razotkriva čovekovu komunikaciju sa samim
sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omogućava. Jer, iako je
čovek uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi u nekom odnosu, dok
ne prođe fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za čoveka ogledalo bez kojeg ne bi
mogao da prepozna sebe, jer puruša je u toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe
ni za tim. Zato možemo videti da čovek celog života ne radi ništa drugo nego komuni-
cira: sam sa sobom, sa drugim ljudima i sa svetom uopšte. Kada onaj koji komunicira,
a to je misao-ego, prestane sebe da projektuje van, na objekte, i ostane sam sa sobom,
u tišini, onda nestaje i (radi konteksta se može reći da) samo puruša ostaje. Kada u
čovekovom odnošenju prema drugima, prema svim bićima i svetu uopšte preovladaju
beželjnost, nesebičnost, milost i ljubav, tada je on blizu Duhu koji ne traži ništa, a sve
omogućava, svojoj transcendentalnoj suštini, puruši.
Stoga, uvek kada se govori o oslobođenju Duha od prakrti, o postizanju duhov-
ne nezavisnosti, misli se na čovekovu mentalnu zrelost, na objektivnu svesnost, a ne na
promenu stanja samog Duha.
Govoreći o praktičnom iskustvu o puruši moramo ovde još jednom naglasiti da
on kao princip svesti izaziva u postojanje prakrti. Materija postoji zbog svesnog subje-
kta, a ne obratno. Sav materijalni svet koji vidimo oko sebe (prakrti), i sve događaje u
nama i oko nas, izazvale su u postojanje naše duše (puruše) samim svojim prisus-
tvom. Univerzum je hologram, a mi smo njegov svestan subjekt, njegov projektor. U
tom smislu svi prosvetljeni otkrivaju da ništa nije izvan nas, da je naše Sopstvo sam
apsolut koji je svestan sebe („ovaj atman je brahman“ kažu Upanišade). Ali ovakav
uvid dolazi tek na kraju objektivnog ispitivanja bića (prakrti). Zato sada izgleda neve-
rovatan. Od njega se ne može poći, do njega tek treba doći upoznavanjem prakrti.

O puruši se više ništa ne može reći. Samo je o biću predmetnog sveta (prakrti)
moguće ispitivanje i mišljenje koje ćemo pokušati da iznesemo u narednim poglavlji-
ma.

55
 PRAKRTI
U svom izvornom ili autentičnom stanju prakrti je nemanifestovana osnova
svega što postoji kao priroda, univerzalno polje bića. Iz nje sve nastaje, a sama se
nikada ne ispoljava u iskustvu prosečnog razumevanja bivstvovanja. Doživljavamo
samo njene učinke i proizvode, ono što biva kao nešto posebno, dok o njoj zaključu-
jemo po tome da sve postojeće ima neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora
biti neispoljena (avyaktam) apsolutna osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili
implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo bića izvan vremena i prostora. Sânkhya je
teorija emanacije zato što govori da se iz jedne večne, neprouzrokovane i neuništive
osnove ispoljava sve postojeće u nedeljivoj međupovezanosti i uzročnosti.
Reč prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, činiti, delati) izražava
stalno delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet. Prefiks pra- odgovara
našem pro- u reči „proizvoditi” i grčkoj proto-, posebno u reči „prototip”. Prema tome,
svet proishodi, neprestano se delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna
osnova (pradhana) svega što biva kroz stalni preobražaj (parinama). Pra- takođe znači
„pre-(stvaranja)” (krti), tako da je smisao reči prakrti u tome da predstavlja onu uni-
verzalnu i praiskonsku osnovu po kojoj je moguće svako zbivanje. Ona je neispoljena
(avyaktam) iz istog razloga zbog kojeg postoji princip neodređenosti u kvantnoj fizici.
Prakrti ima više dimenzija i razmera, postoji i kao gruba materija, kao energija i
kao misao. Ima svoje neispoljene i ispoljene aspekte, grube i najfinije. Samo u svom
najfinijem aspektu prakrti je kvantno Polje i to se na shemi kategorija prikazuje kao
etar ili akaša. Akaša ili etar je ono što se danas u fizici naziva kvantnim Poljem ili
hologramskim univerzumom. Akaša je fundamentalna osnova prirode koja povezuje i
objedinjuje celokupno postojanje.
Prema tome, sânkhya, kao najdrevnija nauka, govori o prirodi isto ono što
otkriva savremena fizika koja nešto drugačijim jezikom govori o univerzalnom ener-
getskom kvantnom Polju, Kvantnom hologramu ili Božanskom matriksu, koji je izvor-
no (našim čulima neispoljeno) polje svih pojedinačnih pojava (koja opažamo čulima
kao svet oko sebe), i koje sve pojedinačne pojave povezuje u Jedno. 24 Zahvaljujući

24
1982. godine na Pariskom Univerzitetu tim naučnika pod vođstvom profesora fizike, Alain-a
Aspect-a, izveo je jedan od najvažnijih eksperimenata 20-tog veka koji menja temelje na kojima poči-
va današnja nauka. Aspect i njegovi saradnici su otkrili da su pod određenim okolnostima subatomske
čestice kao npr. elektroni, u stanju da momentalno prenesu informaciju jedan drugome bez obzira na
to koliko su jedan od drugog udaljeni. Uopšte nije bitno da li se radi o razdaljini od 10 metara ili 10
milijardi kilometara. Na neki način jedna čestica u svakom momentu zna šta druga čestica radi. Prob-
lem sa ovim otkrićem je taj da on ruši Ajnštajnovu postavku koja se zasniva na verovanju da ne postoji
ništa brže od brzine svetlosti. Većinu mejnstrim naučnika ovo je navelo da osporavaju i preispitaju ovo
otkriće, ali David Bohm, profesor fizike sa Londonskog Univerziteta, ponudio je mnogo radikalnije
objašnjenje. On tvrdi da Aspectovi nalazi potvrđuju da objektivni svet ne postoji, tj. da uprkos tome
što nam se ovaj univerzum čini da je materijalne prirode, sa čvrstim objektima, on je u suštini samo
jedan hologram gigantskih razmera. U njemu je svaki delić odraz celine i celina se sadrži u svakom
deliću. Zato je moguća trenutna komunikacija svih "delova", otuda je sve povezano u Jedno, kako to
tvrde drevne nauke već od davnina. Trenutna komunikacija je samo drugi način da se kaže da je u
osnovi svega svest. Akaša je u sânkhyi sinonim za svest, buddhi. Ono što je akaša za kategorijalno
objektivno postojanje ispoljenog sveta, to je isto svest ili buddhi za spoznajno, akaša ima ontičko
svojstvo, a buddhi ontološko. Zato je osvešćenje kvantnog polja konačno osvešćenje objektivnog sve-
ta. Svako dalje osvešćenje odnosiće se samo na onoga ko je svestan, na transcendentalnog subjekta, na
purušu po sânkhyi ili na Božansko prisustvo po ostalim ezoteričnim učenjima.
56
tom univerzalnom energetskom polju sve je energija i energija je neuništiva, samo pre-
lazi iz jednog oblika u drugi; zahvaljujući tom polju postoji nelokalna trenutna komu-
nikacija među svim česticama; molekuli DNK koji su uzeti od jednog čoveka i zatim
podeljeni i razdvojeni hiljadama kilometara, reaguju trenutno, zajedno i istovetno na
podražaj samo jednog u eksperimentu, kao da nisu ni razdvojeni; tako je i sa drugim
subatomskim česticama, iako razdvojene one se i dalje ponašaju kao da su zajedno;
sve je povezano u implicitnom poretku univerzalnog energetskog kvantnog Polja.
Zahvaljujući toj opštoj povezanosti svega moguća su osećanja jedinstva i ljubavi pre-
ma svemu. Zapravo naša osećanja su upravo ta veza sa tim univerzalnim energetskim
Poljem, zato pomoću svesti i osećanja možemo kreativno delovati na Polje i otuda na
samu stvarnost.
Prakrti je univerzalna energetska osnova kosmosa. Ali energija nije i svest niti
je ona svesna. Svest potiče od transcendentalnog puruše. Svest je univerzalni privlači-
telj energije. Energija se uvek kreće ka svesti. Zbog te veze i privlačne blizine svesti,
energija izgleda kao da je svesna i da se svesno kreće i dela, kao što nam izgleda da se
opiljci gvožđa sami kreću, iako su zapravo privučeni magnetom.
Zato sânkhya uči da usled samog prisustva Čoveka, puruše, priroda, prakrti, se
saobražava, odnosno kreira sve postojeće što vidimo kao objektivni svet. Slično je
otkrila i savremena fizika kada je eksperimentalno utvrđeno da se subatomske čestice
ponašaju kao čisto energetsko polje kada nema prisustva čoveka u eksperimentu, tada
one mogu da budu na dva mesta istovremeno, ne zavise od vremena i prostora - ekspe-
riment "Dupli prorez" iz 1909 godine (Double Slit Experiment) - a kada je čovek pri-
sutan, onda se ponašaju kao materijalne čestice određene vremenom i prostorom.
Samo su ljudi koji su vodili taj eksperiment znali kako treba čestica da izgleda i da se
ponaša, i ona se tako ponašala. Svest je kroz ljude stvarala fizičku stvarnost. (Tako je u
fizici nastao problem uloge subjekta u eksperimentu, da on nije samo posmatrač već
aktivni učesnik koji presudno deluje na rezultate eksperimenta. Otada je teorijska fizi-
ka prestala da se razvija, jer oni koji kontrolišu nauku ne dozvoljavaju pravu istinu o
čoveku i njegovoj pravoj prirodi. Izbacili su iz nauke pojam etra, kao sinonima za uni-
verzalno Polje. Tek je nedavno nezavisna Nova nauka i nova fizika povezala drevno
znanje sa ovim eksperimentalnim rezultatima. 25 )
U osnovi svega je kvantno polje (prakrti), a u njegovoj osnovi je svest (puruša).
Svest povezuje sve čestice u jedno i omogućava komunikaciju među njima. U osnovi
sveg života je svest. Zahvaljujući toj trenutnoj komunikaciji među subatomskim česti-
cama, moguće je opažanje samog sveta, svest o postojanju.
To što je otkrila eksperimentalna fizika davno je rečeno u drevnom tekstu klasi-
čne sânkhye, Sânkhya-kârika od Išvarakršne: 57. Nesvesno, kao što nastaje mleko za
ishranu teleta, preobražava se i priroda u svrhu slobode čoveka (Duha). 59. Kao što se
povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples, tako se odvraća i priroda pošto se
izrazila pred Duhom. 61. …čini se da nijedno biće nije stidljivije od same prirode (ili
čistog bića), jer kada shvati: „Viđena sam”, nikada više ne izlazi na dogled (Duha)
čoveka.

O holografskoj paradigmi videti u knjizi Michael Talbot: Holografski svemir, Teledisk,

Zagreb, 2006. O univerzalnom Polju u savremenoj fizici videti knjigu Gregg Braden: Božanska matri-
ca, VBZ, Zagreb, 2008. kao i Lynne McTaggart: Polje - Potraga za tajnim silama svemira, Teledisk,
Zagreb, 2005.
25
O tome videti u knjizi Fritjofa Kapre: Tao fizike, Opus, Beograd, 1989 (Fritjof Capra: The Tao of
Physics).
57
 To drevno znanje o univerzalnom polju i čoveku kao njegovom svesnom subje-
ktu i upravljaču, tvorcu realnosti, sadržano je i u drugim drevnim baštinama, na Istoku
i Zapadu (budizmu, sufizmu, gnosticizmu, šamanizmu). U trećem veku je došlo do
preokreta uspostavljanjem judeo-hrišćanskog pogleda na svet, koji je u novom dobu
suptilno nametnut celom svetu, koji priznaje samo materijalnu i čulnu realnost, koji je
otuđio čoveka i od sveta i od božanske celine i postavio ga kao izdvojenu, grešnu
jedinku u sukobu sa celinom i njenim višim dimenzijama. Od tada počinje ’mračni
srednji vek’ koji još uvek traje, najpre preko hrišćanske crkve, a danas preko zvanične
(mejnstrim) nauke čiji se autoritet nameće kao nova, svetovna crkva, jer je i nauka
danas pod kontrolom jezuita kao i crkva.

1. Ispoljena i neispoljena prakrti

Pored filozofske sânkhye o kojoj govorimo u ovoj knjizi, postoji sankhyă

(naglasak je na poslednjem a) koja se bavi matematikom i fizikom. Smatra se da je
stara najmanje 12.000 godina. Oni su prirodu ili prakrti opisivali kao jedinstveno polje
zasnovano na bezvremenom oscilatornom stanju prostora (akaša), koji je jedinstvena
osnova svih oblika egzistencije, ispoljenih i neispoljenih. Tehnički govoreći, neispo-
ljena ili bazična priroda, kao etar ili akaša, zasniva se na stacionarnim ili ne-
hercijanskim talasima, a ispoljena priroda koju opažamo kao mnoštvo objekata i
pojava, na vektorskim, hercijanskim talasima. 26
Cela priroda je energija, a energija se izražava kroz elektromagnetske talase raz-
ličitog spektra. Prirodu tih zračenja ustanovio je Maksvel (J.C.Maxwell) u svojim slo-
ženim jednačinama koje su obuhvatale i hercijanske i ne-hercijanske talase, ispoljenu i
neispoljenu prirodu, tj eter. Međutim, arhonstske sile nisu dozvolile da se istina o celoj
prirodi objavi i zato su preko svojih hibrida, jevrejskih matematičara Hevisajda (Oliver
Heaviside) i Hendrika Lorenca izmenile originalne Maksvelove jednačine odmah
nakon njegove smrti, koje su opisivale prirodu svih elektromagnetskih pojava, tako što
su iz njih izbacile njihov skalarni deo (longitudinalnih elektrodinamičkih talasa), a
ostavili samo vektorski. 27 Navodno da bi inženjerima bilo lakše da sa njima rade. Ova-
kve skraćene, lažirane i osakaćene Maksvelove jednačine se i danas uče na svim uni-
verzitetima u celom svetu. Na taj način je od ljudi sakrivena prava priroda elektromag-
netskih pojava, i fizičke stvarnosti kao takve. U suštini skrivena je uloga etra ili akaše,
jedinstvenog ne-hercijanskog polja koje bezvremeno povezuje sve pojave, koje je
izvor sve energije (danas se o njoj govori kao o energiji vakuuma, nulte tačke ili tamne
materije jer je naučnicima zabranjeno korišćenje pojma etra). Značaj etra ili akaše
otkrio je Nikola Tesla i na njemu stvorio svoje najvažnije izume koji se još uvek ne
koriste. Da bi se značaj Teslinog rada suzbio i uloga etra još više sakrila, upotrebljen je
još jedan Jevrejin, Albert Ajnštajn, i navodno njegova Teorija relativnosti, koja je

26
Nikola Tesla je, pre više od jednog stoleća, otkrio i u svojim eksperimentima koristio jednu novu
vrstu elektromagnetnih talasa koje je nazvao ne-hercijanskim ili stacionarnim. To je učinio da bi
naglasio njihovu različitost od klasičnih, tzv. hercijanskih elektromagnetnih talasa. On je za vreme
jedne oluje primetio fenomen loptaste munje. Tada je shvatio da se električna energija ne kreće samo
vektorski već i sferno, stacionarno, postaje lopta. Ubrzo je razumeo da, ako je sve energija, onda je
takvo ne-hercijansko kretanje fundamentalnije od vektorskog i hercijanskog, zato su sva nebeska tela
sferna, i da takva svojstva ima fizika etra. Problem je u tome što postojeća nauka ne priznaje nijednu
drugu vrstu elektromagnetnih talasa osim onih čije je postojanje 1888. god. dokazao H.R. Hertz. Deta-
ljno o otkrivanju tajni Nikole Tesle videti u radovima dipl. inž. Gorana Marjanovića.
27
Da li je zato Džejms Klerk Maksvel iznenada morao da umre u svojoj 48-moj godini života?
58
dokazano netačna, i sve je više dokaza protiv nje, ali mašinerija kontrole naučnog zna-
nja kojom rukovode jezuiti bila je jača. Cilj je bio da se čovekov um zatvori u tri
dimenzije čulne realnosti. O opravdanim razlozima za takav postupak govorićemo kas-
nije.
Priroda ne-hercijanskih elektromagnetskih talasa je stacionarna, volumetrijska,
nalik sferi koja diše, vibrira. Po tome se razlikuje od transverzalno vektorske forme
klasičnih elektromagnetskih talasa. Na tom sfernom ne-hercijanskom principu zasno-
vana su sva nebeska tela, zvezde i planete, sva torziona kretanja energije u prirodi, od
individualnih živih bića do galaksija. Sankhyă uči da ljudska svest, duša ili puruša,
generiše torzione talase, da je ona vrhunski privlačitelj svih zbivanja prirode.
Još pre 12.000 godina su matematičari sankhyê znali da vrednosti zlatnog pre-
seka povezuju sve vrste elektromagnetskih zračenja, hercijanska i ne-hercijanska, ispo-
ljene i neispoljene prirode, ekspanzivnog, kompresivnog i rezonantnog stanja. Na
osnovu toga znali su za broj Pi, bazu prirodnog logaritma, prirodne konstante, brzinu
svetlosti i za brzine veće od svetlosti, temeljnu frekvenciju kvantnog polja prirode,
prakrti (izmerili su je na 299 792 458 oscilacija u jednom metru talasne dužine po
sekundi, a to je brzina svetlosti u vakuumu), znali su za vrednosti čestica, elektrone,
protone i neutrine, ono što se danas naziva Plankova konstanta, za prenos energije bez
trenja, tj. bez gubitaka… 28 Ukratko, sve ono na čemu se zasniva savremena teorija
univerzalnog kvantnog Polja i holografskog univerzuma, i još mnogo više: kako se ona
povezuje sa čovekom i njegovom svešću, šta ona znači za čoveka i kako čovek da je
ostvari u sebi. Štaviše, znali su da se ishod univerzuma ispoljava i ostvaruje kroz
čoveka, kroz njegovo Sopstvo ili dušu. Nikako drugačije.
***
Suština neispoljene prirode (avyaktam) je u ne-hercijanskim frekvencijama, a
one su sferne zato što su bezvremene i celovite. To je ona nebeska savršena sfera o
kojoj je govorio Platon. To je Celina, univerzalno kvantno Polje i holografsko jedins-
tvo univerzuma o kome govori savremena fizika. Sferna priroda ispoljava trodimenzi-
onu realnost, jer sfera može da postoji samo u tri dimenzije. Tako nastaje pojavni fizi-
čki svet, najpre preko sfernih zvezda i planeta. Još su drevni naučnici sânkhye (koje su
nasledili i đaini) učili da vreme postoji samo na površinama planeta. Dakle, u trodi-
menzionom prostoru. Tako se, spontano i sama od sebe, neispoljena prakrti, koja je
bezvremeno holografsko jedinstvo, pretvara u trodimenzioni fizički svet sfernih obje-
kata, zvezda i planeta, koje postoje u prostoru i vremenu. Na planetama se dalje ispo-
ljava sav ostali život. Tako sânkhya objašnjava nastanak pojavnog sveta i života iz
nepojavnog, bez spoljašnjeg uzroka, zato se kaže da prakrti sama deluje spontano.
Zato je sânkhya ateistička nauka, ali savršeno duhovna, nauka koja spaja duhovnost i
prirodu. Naime, sânkhya ne tvrdi da je Bog stvorio trodimenzioni fizički svet, već da
je samo postojanje kao takvo u celosti Božansko, i da se samo Božansko ispoljava kao
trodimenzioni fizički svet na ovaj način. Čovek, puruša, je onaj činilac koji spaja neis-
poljeno i ispoljeno jer nadilazi prakrti. U tome je razlika između puruše i prakrti: pra-
krti je ili neispoljena ili ispoljena priroda, a samo se u čoveku događa njena celovitost i
jedinstvo neispoljenog i ispoljenog aspekta postojanja - kada se ostvari transcendental-
na svest koja ih obe nadilazi.
Dakle, vreme i prostor trodimenzione ’materijalne’ realnosti koju opažamo čuli-
ma, nastaje spontano na osnovu nematerijalne bezvremene neispoljene suštine prirode
28
Istraživanja o naučnom aspektu sânkhye videti u delu Srinivasan: Secret Of Sankhya - Acme Of
Scientific Unification (http://www.kapillavastu.com)
59
koju ne opažamo čulima i relativnim umom. Ispoljena i neispoljena priroda su dve
strane iste medalje. Jedna kao u ogledalu odražava drugu.
Savremena fizika je otkrila ova dva aspekta fizičke realnosti kada je otkrila da
se subatomske čestice ponašaju i kao energija tj. talas, i kao čestice.
Energetsko tj. talasno postojanje prirode je neispoljeno, i nazvano je kvant, kao
čist potencijal, ’paketić’ vibracija iz kojega nešto može da nastane. Šta će nastati, koji
atom i element, zavisi samo od frekvencija, a frekvencije su i misli. Misli su najfinije
frekvencije, odnosno informacije, po kojima se priroda ispoljava i oblikuje.
Ispoljeno stanje prirode je čestica, atom i molekul, ova materijalna realnost koju
opažamo čulima i umom.
Neispoljena i ispoljena priroda se može prikladno uporediti sa kolskim toč-
kom. Neispoljena osnova prirode je kao središte točka koje je nepokretno (stacio-
narno); ispoljena priroda je kao spoljni rub točka koji je stalno (vektorski) pokretan.
***
Neispoljena i ispoljena priroda je kao takva poznata i u drugim sistemima, ali
najčešće ili u iskrivljenom, mitologizovanom ili u ezoteričnom obliku. Pored sânkhye
samo je u taoizmu ova istina o prirodi jasno izražena. Neispoljena ne-hercijanska pri-
roda je prikazana kao Tao, a ispoljena, hercijanska, kao Te. Odnos ispoljene i neispo-
ljene prirode, čovekovo razumevanje obe i ispravno delovanje u skladu s obema, savr-
šeno je opisano u delu Tao Te Đing. Ne-hercijansko delovanje iz perspektive hercijan-
skog u taoizmu se naziva wu wei, ili delovanje nedelovanjem. Simbol tai či (☯) pred-
stavlja kruženje ispoljene i neispoljene prirode, od akaše do buddhi i od buddhi do
akaše, od svesti do oblika i od oblika ka svesti, kroz sve suprotnosti. Ispoljena priroda
sprovodi svest i percepciju postojanja Apsolutne svesti ili Duha u sve oblike postojanja
i iskustava, i vraća je tako obogaćenu božanskom Duhu, Apsolutu ili puruši kroz
svest o sebi (buddhi), svest jedinstva. To se vraćanje može razumeti kao kruženje celi-
ne, kakvo je predstavljeno u taoističkoj filozofiji simbolom kruženja jina i janga u
simbolu tai čia. Tako ceo univerzum diše i pulsira kao sfera.
Ispoljena i neispoljena priroda je osnovni uzrok postojanja polova u kretanju
energije i u bićima, jina i janga, u svim procesima i pojavama. Na toj polarizaciji se
zasniva Ji Đing, Knjiga promene, koja mapira sheme svih procesa i događaja, na
mikro i makro planu.
***
Potrebno je nešto reći i o praktičnom razumevanju delovanja neispoljene ne-
hercijanske prirode i ispoljene hercijanske u svakodnevnom životu.
Kategorije prakrti, aham-kâra i buddhi su one koje delaju na ne-hercijanskom
spektru prirode, nezavisno od vremena i prostora, ovde i sada, stacionarno i holistički.
Kategorija manas ili um spaja taj deo ne-hercijanskog spektra sa ispoljenim hercijan-
skim, sa trodimenzionom fizičkom realnošću i delanjem u linearnom vremenu i prosto-
ru, sa svim kategorijama na shemi prakrti ispod razine manas, a to su indriyâni, maha-
bhűtâni i tanmâtrâ.
Prevedeno na praktičan jezik, ovo znači da moć delovanja imamo utoliko veću
ukoliko delujemo sa dubljih nivoa svesti (theta ili alfa), a to su nivoi svesti aham-kâra
i buddhi, svest o jednom Ja-jesam i čista svest bez misli, a manju ukoliko smo na povr-
šnim (beta) frekvencijama na nivou manas-a ili relativnog misaonog uma. Jer na naj-
dubljem nivou smo jedno sa svim, utemeljeni u ovde i sada, a u površnom, svakodne-
vnom umu smo nemoćni pojedinci nošeni iluzijom vremena.

60
 Na najdubljem nivou svesti, u svesti jedinstva, mahat-buddhi, ne postoji vreme,
cilj je uvek već tu, a tako je i u suštini prirode, akaši. Ne postoji proces uzročnog dola-
ženja do cilja. On prividno postoji samo u površnom, relativnom umu.
Um spaja neispoljeni i ispoljeni (ne-hercijanski i hercijanski) aspekt stvarnosti
kao ogledalo. Um je ogledalo u kome se ogleda cela priroda, neispoljena i ispoljena.
Ako mislimo hercijanski, ili kako smo relativnim umom navikli da mislimo
(beta talasi, svakodnevni, aktivni ili relativni um - linearno kretanje, prvo uzrok pa
onda posledica), takvo kretanje vremenom gubi svoju snagu i pravac i ne ostvaruje se
potpuno, ili se ne ostvaruje uopšte ukoliko ga ne korigujemo i ne unesemo dodatni
impuls, kako je o tome učio Gurđijev u "zakonu broja sedam". U najboljem slučaju
ostvaruje samo onoliko koliko fizički odradimo na ostvarenju, ukoliko je ostvarenje
fizički uopšte moguće.
Ako transcendiramo misli (manas) i delamo iz jednog Ja (aham-kâra) i čiste
svesti (buddhi), onda delujemo preko ne-hercijanske strane, preko viših dimenzija uni-
verzuma, ili astrala i akaše koji kreiraju buduće događaje na fizičkom planu, tada se
zamišljeno ostvaruje onim što ovde vidimo kao „zakon privlačenja“, nezavisno od
vremena i uzročnosti. Ne-hercijansko delovanje je potpuno inverzno onome što umom
smatramo realnim i jedino mogućim. U objektivnoj ne-hercijanskoj realnosti je sve
obrnuto, to je ogledalska slika ovog našeg 'ovde' i zato 'tamo' sve funkcioniše obrnuto,
tamo je sve već ostvareno i sve već postoji nezavisno od uzročnosti. Na ne-hercijanski
način delamo onda kada delamo celim bićem, svesno (beta) i nesvesno (alfa i theta
talasi) potpuno predano, bez ikakve sumnje (bez uma), kroz zapovest ili čistu nameru,
kao da je cilj već ostvaren. Tada smo uvek delovali uspešno.
U stvari mi to često radimo spontano i krajnje nesvesno. Brinemo se celim
bićem o negativnim stvarima i na nivou podsvesti, na dubljem nivou uma i frekvenci-
ja, naše je razmišljanje zapovest ili namera. Negativna stanja uvek osećamo i razmiš-
ljamo najdubljim delom svoga bića, ne-hercijanski, i zato ono mnogo češće deluje.
Tako nastaju sve neprijatnosti koje nam se dešavaju. Zato se naglašava značaj pozitiv-
nog načina razmišljanja. Mehanizam delovanja dubljih stanja svesti govori nam zašto
je veoma važno da ne mislimo ništa negativno. Tada to negativno lako i privlačimo jer
ga spontano privlačimo celim bićem.
Svaka misao se materijalizuje, tj. pretvara u onaj oblik koji je baziran na odre-
đenom emocionalnom uticaju koji iza njega stoji, a koji zadire u celinu bića - a ne na
obliku same misli koje se stalno smenjuju. Ako svesno mislimo da ne želimo nešto,
upravo to ćemo stalno dobijati i nećemo se moći toga osloboditi jer emocija o toj stvari
je ona sila koja tu stvar (osobu, situaciju) upravo privlači zakonom privlačenja.
Potrebno je samo da sebe, svoj um kao ogledalo prirode razumemo, i da ga
koristimo pozitivno, svesno i kreativno, a ne reaktivno i mehanički.
***
Vraćajući se na filozofski odnosno teorijski aspekt sânkhye, možemo reći da
zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u Jedno, dok je svet predmetnog
iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija tog Jednog u mnoštvo koje omo-
gućava iskustvo bivstvovanja u svesnom subjektu. To je osnovni poriv cele prirode.
Ovo praktično znači da je prakrti implicitno polje u kome se bezvremeno nalazi apso-
lutno sve što može da postoji na bilo koji način. Sve što je bilo u univerzumu, sve što
jeste i sve što će ikada biti već se nalazi u prakrti. Nikada ne nastaje ništa novo. Sve
što uopšte može da postoji i da se dogodi, negde postoji i događa se. Sve što može da
bude, već jeste, ali neispoljeno. Mi opažamo kao aktuelni događaj i svet samo ono što
61
je trenutno ispoljeno u iluziji linearnog vremena u području naše percepcije. Naš um
(manas) je činilac koji odlučuje šta će kada i kako da se ispolji iz opšteg potencijala
svega („kvantne supe“ svih mogućnosti, kako kažu fizičari). Um (logos) je instrument
ispoljavanja svega. Samim tim on je nužno i instrument skrivanja svega. Mi samo
možemo da opažamo dok smo pasivni i uslovljeni, tj. dok nam je um uslovljen čulima
i telom (indriyâni). Kada dođemo do jedne i celovite ličnosti, aham-kâra, do Sopstva,
buddhi, i tako steknemo moć delanja na osnovu čiste svesti (puruša), onda mi odluču-
jemo o pojavama i kreiramo događaje, odnosno šta će se ispoljiti iz prakrti.
Ako prevedemo ovo drevno kazivanje u savremeni jezik, možemo reći da u
univerzalnom kvantnom Polju bezvremeno postoje sve mogućnosti bivanja (ako smo
bolesni, tu smo i zdravi, ako smo siromašni tu smo i bogati, ako sada imamo jedno Ja,
tu imamo sva ostala Ja i stanja uma…) samo je princip svesti taj koji odlučuje o ener-
getskom oblikovanju stvarnosti, šta će od svega toga da se ispolji. Zato naša ubeđenja i
najdublja verovanja, a to znači svest udružena sa osećanjima, presudno odlučuje o
ispoljenoj stvarnosti u kojoj se nalazimo. Ako ispravno oblikujemo i usmerimo svoju
svest i osećanja, tada možemo da kreiramo stvarnost oko sebe i u sebi, možemo trenu-
tno da ozdravimo od svake bolesti i da promenimo egzistenciju. To je definicija vere (s
kojom možemo postići čuda): spoj svesti i osećanja. Svešću oblikujemo, a osećanjima
ulivamo energiju u taj oblik. Naša osećanja su naša energetska veza sa Poljem. Nedos-
taje nam samo svest o sebi.
Iz univerzalnog kvantnog polja (prakrti) oblikuju se pojedinačne čestice i ato-
mi, od njih se sastoji sav fizički svet. Kakav će se atom oblikovati zavisi od njegovog
električnog i magnetskog stanja. To znači bi se jedan atom promenio u neki drugi, pot-
rebno je promeniti mu električno polje (Stark effect) ili magnetsko polje (Zeeman
effect). Najsnažnije elektromagnetsko polje u ljudskom telu ima srčana čakra, centar
naših osećanja. Energetsko polje srca je oko 3 metra. Nešto manje polje stvara mozak,
centar svesti. Čakre u čovekovom biću su psiho-energetski transformatori koji kreiraju
fizičku realnost. Prve tri čakre se odnose na vezu energetske osnove prirode ili kvant-
nog Polja, gornje tri na mentalno stanje i prisustvo svesti. Između tri donje i tri gornje
čakre nalazi se središnja srčana čakra koja ih objedinjuje.
Klasični tekstovi naglašavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak delatna zbog blizi-
ne puruše. Puruša privlači nesvesnu prakrti u dejstvo kao što magnet privlači opiljke
gvožđa. Kaže se takođe da ona spontano dela u tuđu korist (puruše), kao što krava
spontano luči mleko za tele. Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali delatnost
nesvesne prakrti kao da je svesna možemo videti u celoj prirodi: u metabolizmu ćelija,
u svim fiziološkim funkcijama, pa i radu našeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se
to zbiva spontano, ali svrsishodno; u somnambulnom stanju, kada telo izvodi složene
fizičke pokrete, iako bez prisustva svesti; u nagonskom ponašanju životinja i ljudi. Za
razliku od životinja koje nemaju individualnost, već se razlikuju prema vrsti, kod
čoveka je ovo nesvesno ponašanje modifikovano individualnošću, tako da čovek za
svoje (nesvesno) ponašanje misli 'ja činim', i samo zato, jer je individualizovano, to
mu izgleda kao svesno činjenje, različito od ostalog nesvesnog zbivanja prirode. Ono
jeste različito od životinjskog, po tome što je individualizovano, ali (još) nije svesno.
To je samo iluzija ega. Osećaj individualnosti, Ja ili ego, takođe su manifestacije
nesvesne prirode - iako su ključne za omogućavanje prisustva svesti, koja jedino pris-
tiže od puruše.
Nesvesne ili mehaničke funkcije prirode, koje su neophodne za život, postaju
prepreka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo čovek je sklon da svesno imiti-
62
ra prirodnu determinaciju u kojoj je sve predviđeno zbog opstanka vrste. To mu daje
privid zbrinutosti, čak i numinoznosti. Tada je njegov svesni život formativan, on živi
mehanički, po obrascima prirodnih nagona, društvenih ili religijskih dogmi, a ne slo-
bodno i kreativno. Stoga treba imati u vidu da je prirodna determinacija u nižim
dimenzijama prakrti neophodna (u indriyâni, maha-bhűtâni i tanmâtrâ), a da se u
višim (aham-kâra i buddhi) pokazuje kao glavna prepreka svesti o neuslovljenom
Duhu, kao ono što treba pobediti. U manasu ili misaonom umu odvija se razgraniča-
vanje i razdvajanje nižih od viših dimenzija. Zato je naš um često kontradiktoran,
može da bude i uslovljen i kreativan.
***
Pre nego što počnemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih kategorija, biće
nam od velike koristi da celu tu strukturu u svojoj imaginaciji predstavimo na dvojak
način, u skladu sa tradicionalnim načinom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i
mikrokosmosa, odnosno kosmosa i čoveka. Prvi način objektivnog ili kosmičkog pri-
kaza prakrti biće da celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi predstavimo u
obliku jednakostranične četvorougaone piramide. Drugi način, koji odgovara prikazu
subjekta ili mikrokosmosa, jeste u vidu zrakastog krsta.
To će nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato što se radi o putu kojim
naše razumevanje još nikada nije ozbiljno i sistematski bilo usmeravano, pa će nam
ovakva imaginacija biti neophodna u orijentaciji na njemu. Tim pre što se ovde neće-
mo baviti nikakvim idejama (sve one spadaju samo u jednu od 23. kategorija, u
manas), već onim prirodnim uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same
ideje. To je put koji nadilazi sve racionalne i pojmovne granice zato što je jedini koji
vraća do stvarnosti samog bića, koji vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka celo-
vitosti bivstvovanja i suočavanja sa njegovim zbivanjem - a našom sudbinom - zahteva
onu vrstu spremnosti i odlučnosti koju samo jasna vizija može dati. Jasnoća ovakve
vizije jeste ono što otvara dveri našeg zatvorenog mišljenja i saznanju oslobađa jasan
pogled na stvarnost. Do nas je jedino da te dveri ne držimo zatvorene.
Drugi razlog je u tome što oblik piramide savršeno odgovara strukturi ispolja-
vanja prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je simbol fizičkog ostvarenja,
materijalnog sveta koji nam je svima čulima dostupan. Kao i krst, on simboliše ostva-
renje uticaja sva četiri elementa, odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre i vazduha.
Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva je akaša i on dobija svoj vid u
skupnoj tački na vrhu piramide, ili središtu krsta, s kojom se dvodimenzioni kvadrat
projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom prostoru. Na taj način se piramida može
smatrati za trodimenzionalni krst kojem je tačka ukrštanja njen vrh. Dinamički ener-
getski princip prakrti izražavaju trouglovi čije trojstvo sačinjavaju gune (sattva, rađas
i tamas), trostruki princip zbivanja svega što postoji. Smisao cele strukture sažima se
sintezom i svrsishodnim nadilaženjem u tački na vrhu, u mahat, stvaralačkoj kosmič-
koj inteligenciji koja se u čovekovom biću (mikrokosmosu) događa kao čista svest ili
budnost (buddhi), najviši intelekt ili objektivno razumevanje. Tačka na vrhu piramide
je jedinstvo bića, univerzalno, bezvremeno Polje, iz kojeg proizlazi sve pojavno zbiva-
nje u vremenu. Ista tačka je na mikrokosmičkom planu središte krsta koje predstavlja
čovekovu Sopstvenost.
Ovo sažimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide, odnosno prakrti u
svesno postignutom jedinstvu bića (samadhi), sa čime se ostvaruje njegova svrha,
ključno je za razumevanje prakrti i celog sistema sânkhye. Puruša je ovde Duh neus-
lovljenosti koji omogućava zbivanje prirode uopšte. On se toliko oslobađa vela prakrti
63
i dolazi do izražaja kao ono bitno, koliko se piramida, ili područje uslovljenosti priro-
de, sužava do svog potpunog nestanka ili utrnuća u bezdimenzionalnoj tački na vrhu, u
svesti o neuslovljenosti kao ishodu zbivanja prirode.
Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost prirode da svaki
nivo, koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija i ujedno brzinu vremena
njenog zbivanja, nadilazi kvalitativnim sažimanjem onaj niži. Osnova piramide poka-
zuje da su tu njene vibracije najsporije, što znači da je uslovljenost prostorvremenskog
zbivanja najveća. Ona je ispoljena onim što nazivamo „materija”. Priroda je utoliko
inertnija ukoliko su vibracije njenog ispoljavanja sporije i tako se konkretno uređuju
kao prostor i vreme. Na tu konkretizaciju ukazuje simbolika kvadrata i krsta. Kako
idemo ka vrhu, telo piramide sve se više sažima i postaje finije, vibracije zbivanja su
brže, što znači da je materijalna uslovljenost slabija i sposobnost opstanka, preobražaja
i odlučivanja u zbivanju veća. Drugačije rečeno, vreme njenog zbivanja gore je sažeti-
je i brže. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje brzine zbivanja i nivoa
piramide. Najveća brzina zbivanja bića ka svom ishodu ili smislu je svetlost, ona osve-
tljava sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje, ona otkriva da biće uopšte jeste, a da
nije tek ništa. Svetlost može da svetli zato što predstavlja ostvarenje smisla, i sav ostali
život teži ka svetlosti jer teži ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomoću koje se vidi
samo bivstvovanje kao takvo u celosti. 29 Ono što tako osvetljenom biću otkriva smisao
je svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao što su to pojava i njen smisao.
Jedno bez drugog nisu mogući. Zvezda ne bi bilo bez čoveka (puruše), a bez zvezda ni
samog kosmosa. 30 Prema piramidalnom modelu cela raznovrsnost oblika i načina bivs-
tvovanja u prirodi, od neorganske materije preko svih vidova organskog života, do
pojave misaonog ustanovljavanja i pamćenja u ljudskom umu (manas), može se pos-
matrati kao ispoljavanje jedinstvenog spektra različitih brzina zbivanja prirode. Mate-
rija je, tako, usporeno i uslovljeno, a misao slobodnije i ubrzanije zbivanje jedne iste
prirode, njena veća diferencijacija. Materija je oblik, a misao informacija o obliku. Pri
tome se ovi viši, brži i sažetiji nivoi (manas, aham-kâra i buddhi) samom svojom saže-
tošću kristališu i odražavaju niže i grublje nivoe; njihova finoća i brzina deluju kao
ogledalo u kome se odražavaju grublji i uslovljeniji oblici. Ovo odražavanje je poznato
kao osvešćenje. Um je često upoređivan sa ogledalom. Na taj način misao nije izvan
prirode, već samo nadilazi vreme njenih nižih ispoljavanja. Kao što ogledalo odražava
lik, dok zid, na kome je ono okačeno, to ne čini jer nije dovoljno fin i uglačan, tako i
unutrašnji organi (antahkarana) buddhi, aham-kâra i manas mogu da odražavaju smi-
sao (ime) pojavnih oblika niže, grublje prirode, jer su bržih frekvencija i finiji od njih.
Viši nivoi prirode su bliži neuslovljenosti (puruša) koja joj omogućava svest o
sebi. U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve uži i ređi jer je za veće prisus-
tvo svesti potrebno srazmerno veće ulaganje energije. Za to su sposobne samo one ret-
ke jedinke koje imaju sve organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju.

29
Otuda simbol svevidećeg oka na vrhu piramide. To je drevan, pozitivan simbol koji su samo preuze-
li Iluminati koji sebe proglašavaju prosvetiteljima naroda, ali koji su, nažalost, davno izgubili svoju
svrhu i meru, jer danas svoju prosvetljenost postižu (samo kao prividan kontrast) zamračujući svest
naroda, a slobodu (kao kontrast) porobljavanjem ljudi.
30
Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih subjekata na dru-
gim planetama. Na primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom stadijumu razvoja kosmosa, odgo-
vor daje Rig-veda, gde se kaže da u zvezdama borave puruše. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvori-
le čoveka, odnosno, svesnog subjekta. Svejedno je da li je puruša u zvezdi ili u čoveku. Probuđeni tu
ne vidi nikakve razlike, za njega je to jedno isto. Ceo univerzum je projektovan iz svesnog subjekta,
puruše, čoveka.
64
Tako vidimo da su u prirodi najprisutniji nesvesni oblici života, neorganska priroda sa
svojim elementima i mineralima. I ona je jednako živa, ali je karakteriše manje prisus-
tvo svesnosti, ona se tu manifestuje kao sâm oblik, tu je svest identična sa samim obli-
kovanjem i potpuno je uslovljena njime. Znatno je manji broj živih bića koja u većoj
meri koriste potencijal svesti. To su biljke i životinje koje, pored oblikovanja, svest
koriste za opažanje i kretanje. Potpuna samosvest najređe je prisutna u prirodi. Tek u
ponekom čoveku - koji smisleno i kreativno učestvuje u zbivanju bića, a ne samo u
pűkom postojanju i opažanju.
Na nižim područjima piramidalne strukture prakrti vidimo da prevladavaju gru-
bi i inertni oblici, mineralni, biljni i životinjski svet. Oni ne učestvuju u stvaranju i
oblikovanju prirode već su uslovljeni prirodom. Na višim dimenzijama iste piramide
su svesniji subjekti, ljudska bića, koja koriste finije oblike bivstvovanja iste prirode, u
obliku informacija, mentalnih aktivnosti, i donekle učestvuju u stvaranju i preobliko-
vanju prirode sa te osnove, a donekle su uslovljeni prirodom. Kada se ljudske duše
razviju i steknu dovoljno svesti o sebi (puruša) one imaju veću moć stvaranja i slobode
koju najviše pokazuju u periodima između inkarnacija. U tim periodima duše se uvež-
bavaju u stvaranju na višim dimenzijama prirode. Većina mineralnih, biljnih i životinj-
skih vrsta nastale su kao rezultat planiranog dizajna nekih duša.
Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika života, pa i u
ljudskom društvu, u kome postoje uzvišeni, svesni i produhovljeni ljudi, kao i oni
nesvesni, više uslovljeni prirodnim nagonima. Široka osnova piramide odgovara širo-
koj ljudskoj masi, ona je inertna i podložna (psihološkom) uslovljavanju i (medijskim)
manipulacijama. Kako se ide ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je manji, jer telo
piramide se sve više sužava. Na samom vrhu su potpuno probuđeni i oni su uvek indi-
vidualni, nezavisne su ličnosti; svaki prosvetljen čovek je originalan i jedinstven. Indi-
viduacija je jedini put do probuđenja, jer vrh piramide prakrti čini antahkarana, 'unu-
tarnji organ' - on se zato ne realizuje spolja, već jedino kao čovekova samosvest ili
probuđenje. Vrh prakrti je unutar čoveka, a ne izvan. Samo ljudi iz nesvesne mase
imaju zajednička verovanja i kolektivne obrasce ponašanja. Ljudi sa vrha piramidalne
hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu. Koliko je čovek niže na piramidalno-
ontološkom nivou, toliko su mu potrebniji posrednici za spoznaju onoga što jeste, raz-
ni koncepti, mitovi i simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju učestvuju
isključivo imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju društvene i verske institucije;
njihova percepcija postojanja ograničena je na čulno dostupne fizičke objekte (sakralni
objekti i predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni vanjskim uticajima. Što je nivo
piramide prakrti niži, to je mehaničnost prirodnog zbivanja jača, a takođe i objektivi-
zacija, tj. značaj objekata.
Ovakav pogled na ljudsko društvo jeste elitizam, ali nije diskriminativan, jer
vrha nikad ne bi bilo bez široke osnove piramide. Osnova daje vrh. (Osim toga, svako
može uvek da promeni svoj status u ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato
niko ne može doći do prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne poštuje svakog ispod sebe kao
onoga ko ga je svojom životnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda
milosrđe i bezgranična ljubav prate svako istinsko prosvetljenje. Nažalost, niži slojevi
nisu svesni takve svoje uloge - jer prakrti nesvesno radi u interesu Duha - oni samo
jače osećaju teret cele piramidalne strukture življenja. Sânkhya nas, predočavanjem
ovakve strukture prirode sprečava da ljude delimo i upućuje na toleranciju prema sva-
kom obliku života, i na prihvatanje apsolutno svega što živi i postoji - jer piramida
nema nikakvog suvišnog oblika, ona je cela to što jeste na svakom svom nivou. Sve
65
što postoji, svako biće ili pojava, jeste jedan oblik saobražavanja prakrti prema puruši.
U tom smislu sve je jednako – iako postoji hijerarhija u prirodi. Prosvetljeni nikada ne
dele ljude, jer vide celu strukturu – ali vide i njihovo funkcionisanje u strukturi sveta
prema stanju svesti. Podele među ljudima nastaju jedino od strane nesvesnih, onih sa
dna društvene piramide, jer oni na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere. Dis-
kriminacije, sukobi i ratovi su mogući jedino među nesvesnim ljudima.
Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao celina ona ima i
jasnu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara svom ontološkom statusu.
Evolutivno nadilaženje uslovnosti prirode i sažimanje piramide ka vrhu poznato
je takođe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i spasenja, dok je povećanje uslo-
vljavanja i dezintegracije, širenje piramide ka osnovi, opšte poznato u iskustvu kao
propadanje u zlo, u nesvesnost i patnju, kao gubitak sebe i autentičnosti bića. Puruša
je izvan dobra i zla, on je neuslovljenost u čijoj slobodi postojanje uopšte i može da se
dogodi sa svim svojim suprotnostima.
Piramidalna struktura prakrti nam može jednostavno objasniti smisao dobra i
zla. U njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i modus bivstvovanja koji su na
svom nivou ispravni i dobri. Međutim, nema čvrstih granica između nivoa, između
različitih oblika bivstvovanja, tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan
modus bivstvovanja iz nižeg nivoa preliva na viši, to se, u tom višem nivou, doživljava
kao zlo. Kada se sliva iz višeg na niži nivo, takvo se bivstvo doživljava kao ljubav,
milost i dobro.
Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje istovremeno, poka-
zuje relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno prostorvreme sažima na pojedinim
mestima, u buddhi, u samosvest čovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno ras-
prostire u predmetni svet mnoštva bića i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija
interaktivni. Zato u prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i oblik, ljubav i
mržnja, dobro i zlo. Sve se to u vrhu piramide sjedinjuje i nadilazi u jedinstvu svih
razlika. One sve nestaju u čistoj budnosti. Takođe, da bi se do budnosti došlo, sve se
one moraju proživeti.
Prošlost i budućnost svega, vreme i biće postoje na način piramidalnog sabira-
nja i dovršenja smisla u sadašnjosti, uvek iznova i potpuno. Iako se proces sabiranja
upravo događa u svemu pojedinačnom, sve je večno zato što pripada celini piramidal-
nog vremenskog sklopa. Svaka pojava u prirodi predstavlja holističko sažimanje svega
prošlog i uslov je svega budućeg.
Drugi vid naše imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta. Središte
krsta ima istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija predstavlja horizont bića i
vremena. To je sav iskustveni svet prakrti. Vertikalna je večnost koja je prelama u
sadašnjem trenutku - koji je tačka ukrštanja. Središte krsta je čovekova Sopstvenost: tu
se događa ukrštanje bića u vremenu i Duha večnosti, tu se uslovnosti vremena i bića
nadilaze jer se suočavaju sa večnim duhovnim smislom. Zato je to ujedno i čovekovo
središte s kojim je on povezan s univerzumom. Kada se čovekovo bivstvovanje zasni-
va na svom pravom središtu, Sopstvu, tada je univerzum njegov dom, cela je priroda
tada samo šira celina njegovog bića. Središte krsta je svesni subjekt; kraci su prostor i
vreme kosmosa. Oni se sažimaju u svom središtu. Ovo nam, kao i kosmološka teorija
Jačeg antropičkog principa (SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem formi-
ranja svesnog subjekta. To znači da je kosmos naša sopstvena unutrašnjost, ili naše
Sopstvo. U takvom jedinstvu opuštenost i blaženstvo u harmoniji jedini je način živ-
ljenja. Za čoveka koji nije u sopstvenom središtu univerzum je neprijatelj, on se
66
sukobljava sa prirodom i zato pati. Patnja se javlja uvek kada neko odbija svoje biće
jer ne uviđa njegovu stvarnost. Ako je sve spolja naša unutrašnjost, tada je sve ono što
nam smeta spolja, i osobine drugih ljudi, zapravo ono što u nama nismo osvestili i pre-
vazišli, a nesvesno projektujemo van. To je suština čovekove (po)grešnosti. Neuviđa-
nje i neprihvatanje smisla egzistencije kakva jeste, kao naše Sopstvenosti, izaziva ose-
ćaj izgubljenosti i neautentičnosti, što prirodno donosi patnju.
Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima svoj ishod i
on se događa uobličavanjem bivstvovanja u jedan pogodan oblik gde će se taj ishod
rešiti, gde će se vreme odvijanja prevazići. Taj pogodan oblik prirode je čovekovo
biće, njegova Sopstvenost je tačka preseka vertikale i horizontale i zato je njegova
sudbina nadilaženje prirodne uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da pone-
se: da identifikaciju sa bićem preseče večnim duhovnim smislom u svom srcu. Na taj
način, spasavajući sebe, čovek spasava i celu prirodu. Ona se nigde drugde ne može
dovesti do oslobađajućeg savršenstva, nego jedino u oslobođenom i savršenom čove-
ku. Drugačije rečeno, savršen čovek samo probuđen čovek, a on kao takav je samo
odraz već postojećeg savršenstva prirode.
Prema shemi, središte krsta je aham-kâra, dok je buddhi kao lotosov cvet koji iz
takvog središta niče i otvara se neuslovljenosti Duha (puruša).
Piramidalni geštalt je objektivan način prikazivanja procesa prirodnog zbivanja
(prakrti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrštanje vremena i večnosti, odnosno na
neophodnost prekidanja, uništenja ili nadilaženja vremena kao jedinog načina da se
nadiđe uslovnost bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije ništa drugo do neuviđanje da
vreme u apsolutnom smislu ne postoji. Zato što je ta tačka ukrštanja čovekova Sops-
tvenost, ovo predstavlja subjektivan način prikazivanja prakrti i on nije ništa drugo do
egzistencijalno ostvarenje objektivnog procesa.
Piramidalni prikaz je kategorijalan, a krstoliki egzistencijalan, i oba se moraju
razumeti.

2. Uzročnost

Priroda je područje uzročnog nastajanja. Ništa u njoj nije stvoreno kao novo i
posebno, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i univerzalne osnove, prakrti.
Stvaranje univerzuma je samo ispoljavanje ili razvijanje svih mogućnosti koje su sadr-
žane u prakrti. Sve što je ispoljeno, kao nužna posledica dejstva odgovarajućeg uzro-
ka, već je postojalo u svome uzroku i pre svog ispoljavanja u čulnom iskustvu, u
implicitnom ili skrivenom ali jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u
kome posledica postoji u skrivenom obliku na finijim nivoima stvaranja, ali izvan pro-
storvremena subjektivnog iskustva o njoj. Nakon sticanja odgovarajućih okolnosti ona
se može ispoljiti u prostorvremenu psihofizičkog doživljaja nekog subjekta. Dakle,
pojam stvaranja aktuelan je samo u subjektivnom iskustvu (indriyâni i manas) koje je
podložno linearnom sledu zbivanja u trodimenzionalnom prostoru.
Svoj realizam sânkhya pokazuje time što tvrdi da ono što ne postoji ne može
nikada i ni na koji način da bude predmet neke aktivnosti ili iskustva. Zatim, da svaki
proizvod sadrži u sebi supstanciju svoga tvarnoga uzroka i realno je postojao u njemu
kao mogućnost. Da nije tako, sve bi moglo da nastaje iz svačega, što bi protivrečilo
uzročnosti koja postoji u prirodi. Dalje se kaže da uzročno dejstvo pripada samo ono-
me što ima neophodnu mogućnost za izazivanje odgovarajuće posledice, inače bi sve
moglo da izaziva svašta. Razvoj svega na svetu samo je ispoljavanje onoga što je skri-
67
veno kao prisutna mogućnost na višim, finijim nivoima stvarnosti od one koja je kroz
fizička čula poznata razumu. Dakle, uzrok i posledica predstavljaju nerazvijeno i raz-
vijeno stanje jednog istog bića. Ono sámo je bezvremeno i apsolutno. Na taj način,
iako se sve kreće i preobražava u svakom trenutku, iako je prolazno sve što je nastalo
u vremenu, ne postoji ni u čemu potpuno uništenje, bit svakog bića ničim ne može biti
ugrožena. Sva moguća stanja bića koja se ispoljavaju u vremenu, prisutna su u svom
bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizičkog nivoa stvarnosti koju
odlikuje supstancijalnost i deterministička inertnost, na kojoj se uz pomoć ograničenog
uma (manas) vidi jedino prolaznost svega stvorenog. Ovde u mahat-buddhi bezvreme-
no su prisutne i sabrane apsolutno sve mogućnosti bića koje se ispoljavaju u vremenu,
prošlom, sadašnjem, ili budućem. Tu ništa nije izgubljeno niti ugroženo, niti se šta
rađa niti umire. Tu su sačuvani svaka misao, svaka reč i svako delo. Usled jedinstva
prirode, koju oličava mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suočavanje sa njima oče-
kuje svakoga ko postaje svestan da su to tvorevine prakrti, a da je puruša nezavisan.
Zato, probuđen ne može biti niko bez čiste savesti. 31
Već nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da, ako su sve
posledice već sadržane u svojim uzrocima u latentnom stanju, da bi se izbegao regres u
beskonačnost, mora postojati jedan neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bića u
kome su sjedinjeni svi fizički zakoni. To je prakrti. Ovo se može dokazati i na sledeće
načine. Najpre, sve individue i pojedinačne stvari su ograničene i uslovljene nečim
izvan sebe, širom celinom ili višom silom. Stoga ništa pojedinačno ne može biti uzrok
kosmosa ili celine. Zatim, sve stvari prožimaju izvesne zajedničke osobine, kao što je
atomska struktura, koje upućuju na zajednički izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni
princip koji se ogleda u razvoju svake stvari, a koji se ne može poistovetiti ni sa jed-
nim stepenom toga razvoja. To je nešto šire od svojih proizvoda, iako je u njima ima-
nentno. Uvek više uzroka učestvuje u izazivanju jedne posledice i zbog ovakve slože-
nosti sve tvorevine u prirodi su različite. Sve su one, međutim, uslovljene, i zato ne
mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opažamo u kosmosu ukazuje na jedinstveni uzrok
svega i on ne može biti izvan prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok ne može da
stvori od sebe potpuno različitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadrži više real-
nosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz ničega ne može ništa nastati.
Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni različita od svega što postoji. Razli-
ka između ova dva stanja, između neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od
stalnosti prisustva, odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu.
Prisustvo tako čiste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja omoguća-
va i prirodu i svest o njoj.
Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzročnost kazuju nam da ona
postoji tako što se u njoj ispoljavaju svi mogući oblici. Priroda je polje potpune slobo-
de ispoljavanja apsolutno svega što može da se ispolji, to je velika svaštara. Apsolutno
sve što uopšte može da postoji i da se dogodi na bilo koji način - to negde u prirodi

31
Svaka duša se suočava sa svim svojim ovozemaljskim delima do najsitnijih detalja onda kada napus-
ti telo pri tkz. smrti fizičkog tela. Zato što odlazi u područje akaše ili etra, koji su sinonimi za mahat-
buddhi u kome su sažete sve mogućnosti postojanja u Jedno. Duša to Jedno doživljava kao svetlost.
Zbog toga iskustvo smrti slično je iskustvu prosvetljenja za života, u oba slučaja se rekapitulira sav
život i sva dela i nadilaze se. Čovek ih se oslobađa, ali ih ne odbacuje, nego ih kreativno nadilazi
nakon spoznaje njihovog smisla. Svako odbacivanje se vraća kao teret karme. Oslobođenje od karme i
drame postojanja, odnosno najfinijih aspekata uslovljavanja prakrti, moguće je samo prihvatanjem i
nadilaženjem u smislu svih mogućih modusa bivstvovanja prakrti.
68
postoji i događa se. Ova definicija nam najbolje može dati toleranciju i razumevanje
neugodnih pojava.
Polje ispoljavanja svih mogućnosti može postojati jedino u slobodnoj volji. To
je drugi način da se kaže da je sve slobodna volja, iako je uslovljena. Eto jednog obja-
šnjenja paradoksa: sve u prirodi jeste uzročno nastalo, ali istovremeno je nastalo
zahvaljujući slobodnoj volji da se ispolji sve što uopšte može da bude ispoljeno, i zato
ima slobodnu volju u sebi. Slobodnu volju omogućava neuslovljenost na kojoj počiva
cela prakrti. Ovo podrazumeva da i slobodna bića mogu da budu neslobodna, kao što i
neslobodna mogu da se oslobode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode treba uvek
imati u vidu.
Pitanje slučajnosti ili determinacije takođe postaje jasno u svetlosti ovoga što je
rečeno o uzročnosti prakrti, i njihovo suprotstavljanje je lažna dilema. Naime, uzroč-
nost mora da postoji jer bez nje ne bi bilo kohezije niti stabilnog oblika, ni doslednosti
u biohemijskim procesima. Ali da postoji samo uzročnost, tada ne bi bilo nikakvog
razvoja, sve bi bilo zatvoren krug. Pored uzročnosti mora da postoji i slučajnost koja
otvara put slobodi izbora i novih mogućnosti. Mora postojati ravnoteža između uzroč-
nosti i slobode slučajnosti. Ta ravnoteža je određena značajem zbivanja. Ono što je
važno za opstanak je vezano uzročnošću i determinisano je. Ono što je manje važno
prepušteno je slobodnom izboru i slučajnosti. Svejedno je da li ćemo se trenutno okre-
nuti nalevo ili nadesno dok tražimo hranu, ali nije svejedno da li ćemo je naći i opstati.
Zapravo, da bismo našli hranu i obezbedili opstanak, moramo imati slobodu kretanja i
izbora.
U suštini odnosa determinacije i slobode leži odnos između prakrti i puruše.
Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena, apsolutno
ništa u njoj ne može se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo prirode je, međutim,
slobodno jer počiva na neuslovljenosti i njoj služi u celosti kao svom krajnjem ishodu.
Zato je sve bivstvovanje u njoj uslovljeno i neautentično sve dok čovek ne dozri do
celovitosti bivstva i tako ga dovede do ishoda u svom životnom iskustvu. To je indivi-
duacioni proces, a ne kolektivni. Samo čista neuslovljenost može omogućiti nešto tako
jedinstveno i celovito, u sebi potpuno, a raznoliko, savršeno i čudesno kao što je život
prirode. Zato što počiva na neuslovljenosti, priroda se može potpuno slobodno manife-
stovati na različite načine, prostor i vreme prirodnog zbivanja mogu se trodimenzio-
nalno sažeti u konkretan oblik ili pri-vremeni entitet, u neki predmet, biće ili proces, a
najpotpunije u svesnog subjekta - isto kao što se može rasprostreti u objektivnu i neor-
gansku prirodu. Jedna mogućnost jamči drugu.
Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog što je sve
jedinstveno u prirodi, što ništa nije isto. To je tako stoga što sve teži svesnom subjektu
a osnovno svojstvo svesnog subjekta je samostalnost i originalnost u delanju. U gruboj
spoljašnjoj formi princip slobode se ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a
na najfinijem planu kao čin slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijal-
no. Kada subjekt učini nešto novo i originalno to je dokaz da je on svestan šta radi, da
može to da uradi i da je uradio nešto novo po svojoj slobodnoj volji. (U skladu sa ovim
treba reći da postoje subjekti koji ne delaju originalno jer nemaju svoju slobodnu
volju, uslovljeni su spoljašnjim uticajima, pa stoga i nisu svesni. Svesni su onoliko
koliko su nezavisni od spoljašnjih uticaja i delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i
finiji vid ispoljavanja slobode na kojoj se priroda zasniva.
Da ne bismo došli u paradoks da Duh neuslovljenosti (puruša) omogućava
uslovljenu prirodu, moramo istaći da uslovljenost, tj. uzročnost prirode postoji samo za
69
neprobuđenog čoveka. Koliko je čovek svesniji toliko je priroda (samo) za njega slo-
bodnija i manje uslovljena. Osim toga ona nije jednolična i uvek linearna; ona je rela-
tivna, složena i često za posmatrača koji se rukovodi „zdravim razumom” (manas)
protivrečna, pa i nevidljiva. To je usled toga što se uzročnost proteže preko različitih
dimenzija prirode (na tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koje izazivaju relativnost vremena
njenih zbivanja i tako nadilaze čulno iskustvo (indriyâni). Proces uzročnosti je prisu-
tan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one njegove delove koji prolaze kroz
trodimenzioni fizički svet našeg čulnog opažanja, dok ostale delove istog procesa, koji
se protežu kroz natčulne dimenzije, ne vidimo. Ovakva fleksibilnost uzročnosti prirode
i neopažanje celog procesa daje racionalnom posmatraču iluziju da nije uslovljen i da
su život i događanja u njemu slobodni, proizvod slučajnosti ili tek donekle uslovljeni,
da nepravda preovlađuje i da se dešavaju čuda. Ono što nam izgleda kao nepravedna
sudbina, bezrazložno zlo ili čudo, sastavni su delovi opšte uzročnosti koja postoji u
celoj prirodi, ali koje mi ne opažamo fizičkim čulima jer dolaze iz drugih dimenzija
prirode. Stvari nam izgledaju čudesne, nerazumljive i nelogične, nepravedne ili zle
samo zato što ne vidimo ceo proces uzročnog nastajanja u prirodi, već samo onaj nje-
gov deo koji nam je čulno dostupan. Probuđeni vidi da u prirodi kao celini ne postoji
zlo, sve u njoj služi u korist Duha čovekovog. (Otvoreno je pitanje da li savremeni
čovek razume šta je njegov pravi interes.) Takođe, zbog transcendentne i nelinearne
prirode neorganskog područja uzročnosti, mnogima može izgledati da je život uslov-
ljen ćudljivim hirovima nekog Boga. Radi se samo o drugim dimenzijama uzročnog
zbivanja jedne iste prirode.
Da bismo je bolje razumeli iznećemo ukratko nekoliko modifikacija uzročnosti
koje su dostupne iskustvu razuma, i koje su sistematizovane u klasičnim tekstovima
sânkhye.
1. Direktna uzročnost (kao drvo koje počiva na svome korenu i opstaje onoliko
koliko i koren koji ga omogućava).
2. Uzročnost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena nužno javlja
i drugi).
3. Uzročnost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se nešto događa zbog rav-
noteže suprotnosti).
4. Uslovljenost objektom (kada je nešto izazvano u postojanje zahvaljujući
objektivnim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i čulo vida, zvučni talasi za
slušnu svest i čulo sluha, objekti u umu za umnu svest i misli; položaji planeta na
karakter i mentalitet čoveka, fizičko prisustvo i kretanje nekog objekta itd.).
5. Uzročnost podržavanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi nekom drugom
i njegova je osnova).
6. Uzročnost sadržajem (postoje sadržaji koji podstiču zlo i oni koji podstiču
milosrđe i duhovnost, loša hrana i klima negativno utiču na zdravlje, čulnost i loše
društvo vode u loš život, a dobri prijatelji u dobar, bilo šta može postati sadržaj stanja
svesti i svaki sadržaj podstiče sebi slične sadržaje, dobre ili zle).
7. Uzročnost iz prethodnog rođenja.
8. Uzročnost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju samo s odre-
đenim akcijama tj. delima).
9. Uzročnost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog zadubljenja,
samadhi (sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne može javiti.
10. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci spojeni.
11. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci razdvojeni.
70
 12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem običaja, tradicijom, ubeđenjima,
sugestijom ili programiranjem uma (implantacija određenih sadržaja u podsvest ljudi
da bi se kontrolisali).
Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja ništa u prirodi niti nastaje kao novo niti
nestaje, jer sve je energija pa zato oblici nisu ništa po sebi niti za sebe. Samo se energi-
ja preobražava u kretanju (životu) usled delotvorne neuravnoteženosti prirodne konsti-
tucije (gune). Da se ne kreće, ne bi bila energija. Njena neravnoteža pokreće sopstvenu
životnu energiju (prâna). Takođe, usled postojanja neravnoteže u samoj konstituciji
prirode, njena uzročnost je takva da se nijedan uzročni proces nikada ne ponavlja na
istovetan način. Zato je u njoj sve različito iako postoji red. Dakle, uzročnost postoji
zbog jedinstvene osnove ukupne pojavnosti sveta, a stalna raznolikost svih uzročnih
procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta jedinstvena osnova počiva i kojoj kao celina
služi. Istovetno ponavljanje nekih uzročnih procesa događa se jedino čoveku, u njego-
vim neurozama, filosofiji, nauci i tehnologiji. Otuda je ona tako opasna za prirodu koja
više voli da se slobodno preobražava i da svoju uzročnost posvećuje svrsi, celovitosti
bivstvovanja koje počiva na Duhu neuslovljenosti. Za razliku od čovekove logične i
tehnološke uzročnosti koja deli i porobljava, prirodna uzročnost je u celosti posvećena
celovitosti i jedinstvu.
Opšta uzročnost prirode na nižim i grubljim dimenzijama ispoljava se u fizič-
kim i biološkim zakonima, dok u svom najvišem nivou, u umu (manas), dobija oblik
skrivenih predispozicija (samskara) koje uslovljavaju ali i uređuju psihomentalne akti-
vnosti subjekta. Upravo zahvaljujući toj uređenosti, on može da pamti i da prepoznaje
fizičke zakone.
Uzročnost prirode je nužna da bi se održalo jedinstvo i celovitost, jer samo kao
celovita, priroda služi interesu Duha (neuslovljenosti). Zato svako biće, koje nije celo-
vito, pati u uslovljenosti.
Uzročnost je nužna samo do manasa. U aham-kâri ona počinje da se nadilazi
otkrivanjem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj ličnosti, što rezultira
čovekovim probuđenjem (buddhi). Čovekova ličnost nadilazi uzročnost, u njoj se raz-
rešava uslovljenost. Reke, biljke i životinje nemaju ličnost, a imaju jedino uzročnost.
Zato je opšta uslovljenost uzročnošću najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su spo-
sobni da budu celovite ličnosti, da budu oličenje smisla bivstvovanja u celosti i tako ga
učine duhovno prisutnim, bar na području svoga iskustva. Uzročnost preteže u egzis-
tenciji, i tu težinu oseća u svom srcu svako ko se bori za ličnu svesnost, za slobodu od
ropstva u prirodnoj nužnosti. Ona je takva da mnoštvo bića mora da joj pripada kako
bi se održavao proces organskog života koji počiva na uzročnosti. Većina ljudi mora
da služi ovom procesu, oni su u najboljem slučaju prosečni ljudi čiji su životi posveće-
ni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgorem propadaju u zlo koje
predstavlja samo jaču stegu uzročnosti. (Zato rezultira smrću ili uskraćivanjem slobo-
de.) Oni nikada ne postaju celovite ličnosti (aham-kâra) usled neprepoznavanja jedins-
tva prirode. To je podvig koji samo poneki individualci ostvaruju teškom borbom pro-
tiv gravitacije većeg dela prirode koji služi uzročnosti, a koji se manifestuje u njima
samima koliko i u društvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzročnosti, koja je priv-
lačna zato što je u njoj sve predviđeno i „prirodno”, i ostvare proces individuacije
putem transcendencije, oni spoznaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako postaju celovi-
ta bića, probuđena i nezavisna. Oni su umakli prirodnoj nužnosti i patnji koju njena
nepostojanost uvek izaziva. Umaknuvši uzročnosti postigli su svrhu prirode kojoj ona
služi u svojoj celosti jer, postajući celovita priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom
71
iskustvu ostvaruju ishod prakrti uopšte, da služi oslobođenju Duha. Oslobađajući Duh
neuslovljenosti u sebi, Duh na kome počiva cela priroda, oni postaju nezainteresovani
za njenu uzročnost, mogu biti samo posmatrači, a ne i učesnici koji se vezuju lancima
njenih uzročnih zbivanja. Oni su svedoci (sakšin) ili posmatrači zato što vide smisao
celog bivstvovanja i ostvaruju ga kroz sebe. Učinili su ono što je trebalo učiniti, tako
da više ništa nije preostalo, postigli su jasnoću viđenja svih zbivanja kao zbivanja pri-
rode, a ne svoja, jasnoću koja omogućava Duh neuslovljenosti u njima.
Priroda uvek ima obezbeđenu većinu koja joj služi u održanju organskog života
(naročito među ženama), 32 pa zato može dozvoliti pojedincima da se oslobode. U tome
je njihova šansa, oni su njeni najzreliji plodovi koji u sebi nose seme celog njenog pos-
tojanja, koji su oličenje njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla može
da se dogodi samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije bivs-
tvovanja uopšte. Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu života uopšte,
sudbinu svih bića i odgovornost za njihovo spasenje. Kultivisanju ljudi koji čine veći-
nu služe sve velike religije zasnovane na judeo-hrišćanstvu, hinduizam i konfučijans-
tvo. 33 Ideal njihovog života je da služe interesima organskog opstanka (indriyâni), a da
bi se to služenje podstaklo, oduvek su pomagali bogovi i druga nebeska bića iz neor-
ganskog područja (tanmâtrâ). Zato je, uostalom, osnovni motiv odlaska vernika tih
religija u hramove, i obraćanja Bogu kroz molitve, očuvanje organskog opstanka,
zdravlja i porodice. Tu je takođe i „briga za dušu” čiji se zagrobni opstanak zamišlja
kao produžetak fizičkog života lišenog svih briga. Takve molitve se često ispunjavaju,
ponekad i čudesnim izlečenjima, jer priroda pomaže svojoj vernoj deci koja rade u
njenom interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov.
32
Baš zato što su oličenje prakrti, neke žene, dovoljno zrele, na najlepši način mogu služiti interesima
Duha (puruše), svedočiti o njemu, osećati njegovo delo i sprovoditi njegovu nameru, ili biti posvećene
istinski duhovnim ljudima - bolje od mnogih muškaraca. S druge strane, muškarci, iako su u većoj
meri oličenje puruše, upravo zato manje su svesni njegove prirode od žena, u praksi su vrlo često više
udaljeni od Duha nego žene. S ovim će se teško složiti i muškarci i žene jer čovek je najmanje svestan
onoga što mu je najbliže i urođeno. Na ovaj paradoksalan način muškarci i žene su u istom položaju
prema Duhu.
Može se reći da i muškarci i žene imaju iste mogućnosti za krajnje probuđenje ili prosvetlje-
nje, ali ga različito izražavaju. Muškarci su okrenuti ka svetu i društvu i stoga izražavaju ostvarenje
spolja, oni o tome pišu, filozofiraju i drže predavanja, oni su veliki učitelji, prosvetitelji i gurui, osni-
vači velikih religija koje svet može da prepozna kao takve. Žene su, međutim, bliže samoj prirodi i
prosvetljenje ne izražavaju spolja i spektakularno kao muškarci, prosvetljenje izražavaju intimnije i
konkretnije, privatno, kroz svoje biće, kroz tihi rad u službi života i svesti kod onih kojima je potre-
ban, svojih bližnjih, i svakome s kim dolaze u kontakt. Za razliku od prosvetljenih muškaraca koji su
poznati nadaleko, da bi se prepoznala prosvetljena žena, mora se lično doći do nje i prodreti do njenog
srca s punim poštovanjem i biti dostojan njenog odgovora. Često im je dovoljno da budu samo majke.
Naime, mnogo je prosvetljenih majki koje tome ne pridaju nikakav značaj, već svoju prosvetljenost
smatraju prirodnom, nikada ne govore o tome već je samo pokazuju delima ljubavi prema svim bići-
ma. Bezuslovna roditeljska ljubav je na ovom svetu najbliža božanskoj ljubavi koja sve omogućava.
Muškarci prosvetljenje šire svetom, a prosvetljenu ženu primeti samo onaj ko joj se približi, i to
isključivo preko njenih prosvetljenih dela ljubavi i razumevanja, ne kroz učenja o prosvetljenju. Oba
načina su potrebna i dopunjuju se. Samo što se jedno lakše primećuje u svetu, a drugo teže. Zapravo,
sudeći po ovome, izgleda da je prosvetljenih žena više nego muškaraca. Samo što muškarci od toga
prave buku i religiju, dok ih žene tiho rađaju, hrane i oblače da bi to mogli da rade. Zato što su više
vezane za prirodu, jasnije doživljavaju i Duh koji prirodu omogućava. Ali zato im je i patnja na ovom
svetu veća, zbog većeg iskušenja svih detalja i suprotnosti od kojih se sastoji ovaj svet. Takođe im
često nedostaje i objektivno razumevanje onoga što doživljavaju. Muški um je ipak bolji u tome - iako
je njemu teže da direktno i doživi to što objektivno može da objasni.
33
Isključivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.
72
 Agresivnost, koja se u obezbeđivanju biološkog opstanka često ispoljavala
među religijama (na „svetoj zemlji”), ima sličnosti sa agresivnošću koju pokazuju
životinje u borbi za teritoriju, hranu i pojila, ali su, za razliku od životinja, religije
nasilne. Životinje nisu nasilne u agresiji, prirodne su i nisu zle, dok čovek gotovo uvek
jeste nasilan, jer ga na to navode metafizička ubeđenja i njegovi ’bogovi’ koji su mu
takva ubeđenja implantirali. Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep odmor u
raju gde se zadovoljavaju sve infantilne želje upadljivo organskog karaktera - naročito
one koje nisu mogle biti zadovoljene za fizičkog života. Ali, nakon toga nastupa, kako
se tvrdi na Istoku, ponovno rođenje i novi rad - sve dok se čovek kroz životno iskustvo
ne navede na razlikovanje puruše od prakrti.
Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzročnosti prirode. Ona ima teleolo-
šku funkciju, u celosti je posvećena oslobađanju prisustva Duha koji je omogućava
kao takvu. Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se može odvijati jedino kroz
uzročnost. Kroz rad se cela priroda transformiše ka Duhu i tu transformaciju sprovode
sva njena bića, od bakterija do ljudi i bogova. Jedino s takvim radnim učestvovanjem u
životu prirode čovek kristališe svest o Duhu koji život omogućava. Zato priroda prisi-
ljava čoveka da kroz rad dođe do spoznaje i slobode.
Na nižim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizička aktivnost. Na
višim, a to znači unutarnjim nivoima (manas, aham-kâra i buddhi), to postaje psiholo-
ški i intelektualni rad, i karman. Otuda je karman sveobuhvatan termin koji označava
sam rad kao takav, delo koje nosi svoj rezultat, i same posledice rada odnosno dela.
Karma je suština oko koje se vrti smisao čovekovog postojanja.
U području ispod aham-kâre vlada uslovljenost uzročnošću prirodnog zbivanja
i tu je sudbina svakog bića određena. Ali, samo je čoveku koji je postao oličenje jedin-
stva i smisla bivstvovanja (aham-kâra i buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo
je njemu moguće da sudbinu prevaziđe, da se oslobodi zakona uzročnog delanja (kar-
ma). Dakle, sudbina postoji i ona se zbiva ispod aham-kâre, dok čovek nije svoj, dok
nema jedno i celovito svoje Ja. Osvajanjem aham-kâre ona se prevazilazi i pobeđuje.
Sudbina se ne može promeniti po želji, jedino se može nadići područje njenog zbivanja
u slobodi ličnosti čija je svest uvek čista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji.
Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzročnost nas upućuje na prihvata-
nje i toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve podložno uzročnosti, tada
sve ima razlog svoga postojanja u opštem poretku stvari.

3. Emanacija

Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) može se posmatrati dvojako:

makro i mikrokosmički. Već smo ustanovili da bi makrokosmički vid bio imaginacija
piramide. Mikrokosmički vid bio bi subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava,
ka Jastvu (aham-kâra) i čistoj svesti (buddhi).
Svet ne postoji bez subjekta koji ga doživljava. Ovo ne znači da je svet iluzija,
nego nam ukazuje na smisao i egzistencijalan značaj koji subjekat ima za svet. Naime,
svet postoji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat u apsolutnom smislu je puruša.
U području relativnog zbivanja prirode on je posmatrač koji kroz čovekove otvorene
oči svetu daje svedočanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko
je puruša prisutniji. Cela priroda postoji zbog posmatrača. Posmatrač postoji zbog cele
prirode. Zato nema suštinskih razlika između makro i mikrokosmičkog ispoljavanja.

73
To je jedan isti događaj. Zbog njihovog jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su
interaktivni.
Danas je na Zapadu, s primerenim zakašnjenjem, otkrivena u mnogobrojnim
rezultatima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, čitava serija zapanju-
jućih koincidencija između numeričkih vrednosti nekih fundamentalnih konstanti pri-
rode („prirodne konstante”) kao što je, na primer, odnos između mase protona i mase
elektrona. Uočeno je da sama mogućnost postojanja života zavisi od ovih podudarnos-
ti. Tako je ustanovljeno da određena suštinska svojstva univerzuma moraju da budu
upravo onakva kakva jesu da bi se javila evolucija života zasnovanog na ugljeniku (po
mnogima jedina osnova za nastanak života) i u krajnjem vidu čoveka kao svesnog
posmatrača. Jasno nametanje ove činjenice dovelo je do nastanka kosmološke teorije
Jačeg antropičkog principa (Strong Anthropic Principle ili SAP) po kojoj vidljive oso-
bine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu proizvod slučajnosti ili prirodne selekcije
između više mogućnosti, već su posledica sasvim određene svrhe: stvaranje uslova za
nastanak svesnog subjekta. Taj princip kaže: „Vasiona mora imati takva svojstva koja
dozvoljavaju razvoj života u nekom stadijumu njenog postojanja.” Iz ovoga se dalje
izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmatrača, i ti posmatrači
su nužni za postojanje vasione.
Dok Jači antropički princip kaže da priroda postoji baš ovakva kakva je, a dru-
gačija ne može postojati, zato da bi stvorila svesnog subjekta, sânkhya ide korak dalje i
tvrdi da prirode ne može ni biti bez svesnog subjekta. On je primaran. On izaziva u
postojanje celu prirodu. Purušu možemo razumeti kao apsolutnog ili transcendental-
nog subjekta. U klasičnim delima o sânkhyi kaže se da je prakrti objekat, a puruša
subjekat. Ovo ne treba razumeti na uobičajen način, jer je za purušu objekat i sam um.
Stoga se kaže da je on transcendentalan (nadilazi um).
Smisao subjekta, i njegov fundamentalan značaj za postojanje objekata, može
nam postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila
opažena da nije pala na mrežnjaču oka posmatrača, subjekta. Širila bi se u nedogled u
prazninu i ne bi bilo smisla njenog postojanja. A bez smisla ništa u prirodi ne može da
postoji. Zato, bez subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi
ni postojale. Kada subjekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, širenje njene svet-
losti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u oku posmatrača i aktuelizaciju smi-
sla svoga postojanja u njegovoj svesti. Tek tada zvezda je postala ono što jeste. Kroz
tog subjekta koji je opaža ta zvezda je postala svesna sebe. Svi objekti traže i nalaze
smisao postojanja u svesnom subjektu. Zato je rečeno da prakrti služi puruši.
Sama reč emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku autentičnosti
bića (prakrti). To je isti događaj. Stoga je osnovna odlika bivstvovanja-u-svetu zabo-
rav autentičnosti, neuviđanje (avidya) i nesvesnost jedinstva bića koje je uvek prisutno
kao ishod svega. Taj ishod iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno
počelo, velika budnost, to je suština bivstvovanja uopšte pa zato i čovekova suština.
On je nje u prosečnom životu nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje individual-
nosti i volje (aham-kâra), dok je za vreme svakodnevnog budnog stanja svestan povr-
šine i nekih funkcija svoga tela (indriyâni). I to je jedino područje koje čovek opaža
kao ispoljeni svet: organski svet i ona područja neorganskog zbivanja koja su čulima
dostupna ili mu se sama javljaju natčulnim putem. Za prosečnog čoveka priroda se
ispoljava jedino u trodimenzionalnom obliku usled empirijske uslovljenosti njegovog
opažanja. Organski život ne može postojati bez trodimenzionalne uzročnosti. Zato je
ona iskorišćena za objašnjenje osnovne zakonitosti prakrti jednom prosečnom razu-
74
mevanju. Emanacija kazuje o smislu same uzročnosti. Ono bitno, naime smisao ili
ishod zbivanja ispoljenog sveta kakav se čulima pokazuje, nalazi se na višim dimenzi-
jama prirode, a one nisu spolja nego unutar subjekta. Zato opažanje sveta uvek zavisi
od zrelosti subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Više kategorije, budd-
hi, aham-kâra i manas sačinjavaju „unutrašnji organ” (antahkarana) - dok istovreme-
no predstavljaju više, suptilne nivoe odakle emanira sva vidljiva priroda. Otuda su te
više dimenzije prirode unutar čoveka. One su aktivne u sva tri vremena (prošlost,
sadašnjost i budućnost), dok čulni i delatni organi (indriyâni) postoje samo u sadaš-
njem trenutku linearnog vremena. Zato je za razumevanje emanacije iz najviše katego-
rije nužno nadilaženje vremena. To je moguće samo u potpuno probuđenoj (buddhi)
ličnosti (aham-kâra). Stvarnost kao jedinstvo svega čovek ne može doživeti dok sam
ne postane njeno oličenje kao stvarna ili jedinstvena ličnost (aham-kâra), niti će stvar-
nost ili suštinu svega doživeti drugačije nego kao probuđeni (buddhi) koji uvek biva
kao onaj koji jeste u apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najviša dimenzija bića
(mahat-buddhi) isto je što i čovekova Sopstvenost. Zato spoznajući sebe čovek spoz-
naje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomaže čoveku da se spo-
zna jer kroz njega postiže svoj krajnji smisao. Čovekov život je stalna obuka i proces
učenja. Što je svesniji sebe, to je budniji za stvarnost i utoliko je njegov odnos prema
prirodi humaniji, a takođe i manje pati zbog prirodnog dešavanja. Život je bolan i des-
truktivan samo u onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u sânkhyi
nije objektivistička već personalistička. Ona pokazuje kako smisao bivstvovanja uni-
verzuma zadobija svoje oličenje jedino u čovekovoj ličnosti, i nigde više. Priroda se
ispoljava samo zato da bi kroz čoveka došla do svoga smisla, i da svoj smisao kroz
njegovu ličnost i kreativnost učini aktuelnim. 34
Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem gune sattva,
tada je čovek budan u svojoj autentičnosti i objektivni svet nestaje kao san. Kada je na
delu guna rađas, tada se ispoljava individualnost svega i svačega - i ličnosti i svih
oblika života organskog sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika živog sveta, nje-
gova borba za opstanak i stalni preobražaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja
neorganskog područja bivstva.
Personalizam emanacije u sânkhyi ogleda se u njenom poređenju s čovekom
koji se budi.
U svom autentičnom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez ikakvih suprotnos-
ti, bezvremena nenarušiva bit. To je mahat-buddhi. Kako je čovek u prosečnom životu
nije svestan kao takve, ona se u njegovom iskustvu događa kao stanje dubokog sna bez
snova (sušupta-sthana). To je jedina faza bivanja u kojoj je čovek potpuno nesvestan
sebe i postojanja, iako opušten počiva u sebi, u samom postojanju i biću koje ga sači-
njava i regeneriše. Njegova svest je tu uspavana jer nije naučila da bude jedno sa
samim bićem, sa samim postojanjem, učena je da se projektuje van, da se poistovećuje
sa svojim sadržajima, individualnim oblicima zbivanja, mislima i delima, a oni su svi
poništeni u jedinstvu bića. Kada se umoran od lutanja u događajima izvan sebe, čovek
potpuno opusti od misli i dela, on padne u jedinstvo sa sobom. Ali, tada padne i u pot-
puni zaborav i nesvesnost jer je naučio da bude svestan uvek nečeg drugog, a ne sebe
samog, samog postojanja. Probuđenog čoveka odlikuje stalna budnost koja traje i za

34
Ovo svakako ne znači da sânkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija prosečnog, empi-
rijski ograničenog i neprobuđenog čoveka. Prakrti se oblikuje prema puruši koji se može aktuelizovati
samo kroz probuđenog čoveka. A to je vrlo retka pojava koju većina ljudi i ne sluti. Personalizam
emanacije se teško prepoznaje zato što se najdublje tiče samog čoveka.
75
vreme tog jedinstva sa stvarnošću bića koje se spontano događa kao dubok san. To je
zato što svest probuđenog nije različita od samog postojanja. Nejasna svest o tom
jedinstvu, kod prosečnih ljudi, nastaje u trenutku pri samom buđenju iz sna. Tada se za
kratko događa čista i bezlična svesnost pre javljanja svesti o sebi i ličnoj posebnosti
(aham-kâra). Ona nastaje usled opuštene prisutnosti u blizini samog bića. Već s prvim
pokretom tela i uma ova opuštenost nestaje.
Aham-kâra je princip individualnog uobličavanja. To je sledeća pojava u ema-
naciji. Nakon buđenja i pojave prvobitne i čiste svesnosti (buddhi), čovek postaje sves-
tan sebe (aham) i pokreće (-kârah) svoje telo (indriyâni). Tada tek ustanovljava objek-
te (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), jer osećanje sebe nije moguće bez odnosa sa objektima.
Kosmički posmatrano, aham-kâra je princip po kome se individualno oblikuje svaka
tvorevina i pojava u prirodi. Sve je individualno određeno, inače u bezobličnosti ne bi
moglo biti nikakve aktivnosti, a prakrti je uvek aktivna. Materija i energija sveta imaju
zrnastu strukturu, odnosno, sve može postojati samo kada je uobličeno na neki način.
Sa pojavom aham-kâre događa se razvoj objektivnog sveta. Na shemi vidimo
da se od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne strane imamo indriyâni,
koje označava fizičko telo živih bića koja su nosioci svesti, a s druge tanmâtrâ i maha-
bhűtâni, koji sačinjavaju fina i gruba počela objektivnog, neorganskog sveta prirode.
Osnovna osobina svega ovoga jeste postojanje u više dimenzija, ili stepena vibracija,
finijih ili grubljih, kao što pokazuje model piramide gde je svaki viši nivo suptilniji od
nižeg. Poznavanje dimenzija prirode od osnovne je važnosti za njeno razumevanje. Da
bismo se približili tom razumevanju, moramo prvo sagledati osnovnu dinamiku priro-
de kroz gune i energiju (prâna) koju ta dinamika stvara za njen opstanak.

4. Gune

Jedno od najbitnijih obeležja sânkhye jeste njeno učenje o gunama. Tripartitnost

us-trojstva prirode najbolje je sačuvana u arhajskoj fizici đainizma i sânkhye. Sa
manjim ili većim izmenama ono je kasnije korišćeno u mnogim filosofskim i religij-
skim pravcima.
U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteženosti i holističkom jedinstvu
svih suprotnosti i činilaca, prakrti postoji kao bezvremena i neispoljena bit, kao jedini
uzrok svega stvorenog (pradhana). Njen preobražaj (parinama) u iskustveni svet pre-
dmetne stvarnosti mnoštva entiteta nastaje usled poremećaja idealne ravnoteže njenih
konstitutivnih stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremećaj i
nastanak sveta nije potreban nikakav spoljašnji uzrok u vidu tvorca, on spontano nasta-
je dejstvom igre samih osobina triju konstitutivnih stanja prakrti u svakom trenutku.
Drugačije rečeno, da bi uopšte bilo prirodne aktivnosti neophodna je izvesna neravno-
teža i nepostojanost u samoj njenoj osnovi koja će je pokretati. Zato su sve prirodne
tvorevine i pojave prolazne, nepostojane i stoga će svako vezivanje za njih u svom
krajnjem ishodu izazvati jedino gubitak i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni
poremećaj njene ravnoteže, odnosno „nastanak sveta”, nije se zbio jednom u prošlom
vremenu, već se spontano zbiva svakog trena kao imanentna zakonitost svakog oblika
života.
Tri kvalitativna svojstva, pod čijim uzajamnim dejstvom nastaju sve pojave u
vremenu kosmičkog zbivanja, nazivaju se gune, što doslovno znači 'strune': sattva,
rađas i tamas. Kaže se da one pletu uže kojim se vezuje duša čovekova (puruša) za
objektivni, predmetni svet, i tako gubi stanje nezavisnog svedoka. Oslobađanjem od
76
tih veza, drama životnog iskustva i prirodne uslovljenosti nestaju, i puruša ostaje
autentičan. Zapravo, s gunama priroda sama sebe vezuje u različite oblike obnavljaju-
ćeg zbivanja koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije uravnoteženo i zato je
nemoguće naći utočište u njoj. Umesto da kristalisanom svesnošću (buddhi) i uravno-
teženošću svojih stanja direktno omogući ispoljavanje Duha neuslovljenosti po kome i
postoji, ona sputava svoju propusnost za Duh, a ne njega samog. Svakako, ne sputava
u potpunosti jer je tada ne bi ni bilo. U nižim oblicima života, kao što su mineralni i
biljni svet, neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u višim jasnije prisutna,
pri čemu je svest najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih oblika života
predstavlja različitu meru uslovljenosti bivstvovanja, ali nikada potpunu slobodu.
Sattva doslovno znači suština. Etimološki reč dolazi od korena „sat”, što znači
bit. Sattva izražava sve uravnoteženo, uzvišeno, nezavisno i čisto, to je posledica
pobede nad svakim nesavršenstvom i njena je priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga
najprisutnija u svesnosti kao sposobnost razlikovanja. Rađas je strast za učešćem u
aktivnostima i u borbi nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Razlikovanje je nje-
gova glavna odlika. Tamas je tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i održava inerciju
postojećeg, to je mrak poistovećenja nastao usled nesposobnosti razlikovanja i aktiv-
nog učestvovanja u promeni.
U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas možemo videti kao „grubu” materiju,
mineralni svet, rađas kao područje grčevitih napora živih bića u borbi za opstanak, a
sattvu kao 'nebeski svet', tj. kosmičku jasnoću svesnog uvida u stvarnost prirode, pam-
ćenje i inteligenciju. Govoreći jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko oli-
čenje konstante gravitacije (G), guna rađas oličava „kvant dejstva” Plankove konstan-
te (h), dok je sattva jasna analogija brzini svetlosti (C).
I ovde nam može pomoći imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je simbol
materijalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralačke dinamike rađasa,
dok je vrh individualna samosvest kao atribut sattve. Materijalna osnova svima je data,
slobodno kretanje i razvoj samo manjem broju bića, a samosvest najmanjem. Trojstvo
guna koje prožima celu strukturu prakrti takođe je jasno predočeno trouglovima pira-
mide. (Vidi sliku 2.)
Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne, uzajamno se podr-
žavaju i prepliću. Sama pojava sveta i svega u njemu posledica je zajedničkog dejstva
guna, dok raznovrsnost pojava u svetu nastaje naglaskom energija jedne od njih. To
jednako važi u razlici između kamena i ptice, kao i uspešnosti ili neuspešnosti ostvare-
nja neke ideje. Mogu se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak način: kao
objektivna kosmička ispoljavanja i kao čovekova individualna stanja. Kosmički vid
guna, njihova neravnoteža koja sve stvara, očigledno je prisutan u svemu. U prirodi,
naime, ništa nije isto niti je u potpunosti determinisano. Priroda je savršeni haos, ali
nije i potpuno nestabilna. To je uređeni haos, savršenstvo višeg reda koje se ne može
racionalno predstaviti. Haos prirode nastaje otuda što početni uslovi bilo kog njenog
procesa nisu određeni u linearnom vremenskom sledu. Početni uslovi svega su u pra-
krti, odnosno u poremećaju idealne ravnoteže njenih guna, a prakrti nije u vremenu.
Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome su početni uslovi bilo kog procesa,
pa i samog sveta u celini, bili određeni i nakon čega je proces započeo. 35 Zbog nespo-

35
Zato Yoga-sűtre (III, 52) kažu da Duh (puruša) stiče slobodu kada se uvidi relativnost vremena.
Iluziju kontinuiteta vremena pletu gune u vidu naizmeničnih i vezujućih stanja. Uvidom u stvarnost
sadašnjeg trenutka (ksana), da je upravo tu, u njemu, večnost, tvoračka aktivnost prakrti nestaje i vra-
ća se u prvobitno stanje u kome je puruša uvek slobodan.
77
sobnosti mišljenja da izrazi relativnost vremena, možemo samo reći da su idealni
početni uslovi svega prisutni u svakom trenutku, kao što možemo reći i da početni
uslovi nisu u vremenu našeg iskustva već u prakrti kao bezvremenoj autentičnosti pri-
rode. Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme. Ustanovljeno je da
ni u jednom procesu u prirodi ne postoji uređenost koja bi se mogla predvideti; sve se
menja. Naša sposobnost predviđanja nekog determinističkog procesa zavisi od tačnosti
merenja početnih uslova. Ova tačnost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u poče-
tku, sistem će vremenom svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprime-
tno male razlike u početku, postajaće vremenom sve veće i veće. Ma koliko mogli da
ga predviđamo u početku on će jednom sigurno postati haotičan i nepredvidljiv. Ove
raznovrsnosti i neodređenosti uslovi su za sav život i svu lepotu prirode koju vidimo,
za šaru na kamenu, obalu reke, koru drveta, kretanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno
da postoji na svoj jedinstveni način, ali ovakva haotična stvarnost prirode nije izraz
njene nestabilnosti, već posvećenosti čistoj neuslovljenosti, puruši. Priroda je uvek
potčinjena puruši koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja nije vremenski
uslovljen. Ono što nam izgleda haotično na lokalnom nivou, na globalnom planu
pokazuje osobine poretka i svrsishodne uređenosti. Drugim rečima, stalna dinamika
prirode koju stvaraju gune tamas i rađas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni
sattva. Ona je privlačitelj svih nižih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle,
prisutna samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan delić njenog zbivanja iz
individualne tačke posmatranja (indriyâni), što daje privid linearnog vremenskog sle-
da. Na globalnom planu univerzum kao celina je izvan vremena, tu je priroda uvek
prisutna u svom apsolutnom ishodu, neuslovljenosti koja je omogućava.
Zahvaljujući gunama delovanje prirode ne može se razumeti pomoću nekog
sistema ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i sintetizuje. Može se samo
doživeti u svim suprotnostima i jedinstvu, kroz blaženstvo njenih slepih strasti i patnje
saznanja.
Pored ovoga što smo rekli o kosmičkom vidu guna, možemo dodati da sattva
obeležava suštinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, rađas snagu i rad na ostvarenju
oblika, a tamas prepreke ili materiju koja se obrađuje. Svaka pojava u kosmosu ima
svoju svrhu koju ostvaruje (sattva) i rad na njenom ostvarivanju (rađas) neposredno
postoji u odnosu na ono što daje otpor toj aktivnosti i što treba nadići (tamas). Svrha
guna je da pokrenu (rađas) ka cilju (sattva) i učvrste ostvareno (tamas). Sattva odgo-
vara afirmaciji, a tamas negaciji, rađas je borba između njih. Da ne postoje tri osobine
već samo dve, rađas bi prevladao tamas, ili obrnuto, i očigledna svrsishodnost (sattva)
u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez svrhovitog nadilaženja (sattva) ne može biti
nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno samog kosmosa. Stoga je trojstvo guna neop-
hodno za postojanje bilo čega. Rađas i tamas ovde predstavljaju borbu suprotnih prin-
cipa, dok se sattva javlja kao nužno nadilaženje prethodnog stanja, inače dinamika
prirode ne bi bila stvaralačka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva osobina stvaralačkog
nadilaženja suprotnosti i protivrečnosti koje blokiraju razvoj, mogućnost novog izbora,
pa je zato i odlika svesnosti.
Prema tome, svesnost je, kao izraz autentičnosti bivstvovanja, rezultat iskušenja
svih suprotnosti koje stvaraju rađas i tamas, ona je s one strane dobra i zla. Svesnost
se rađa tek na osnovu uzajamnog dejstva oba ova principa koji izazivaju suprotnosti, a
ne naglašavanjem samo jednog od njih. Istinska svesnost uvek počiva na spoznaji uza-
jamnosti i jedinstva svih suprotnosti.

78
 Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo koje sagore-
va, rađas je živi plamen, a sattva svetlost.
Psihološka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti. Tamas je
osobina koja prevladava u svemu što je nesvesno, neaktivno, ropski potčinjeno nago-
nima i navikama, dominaciji bilo čega bez poriva za promenom. To je nesposobnost
razlikovanja i preobražavanja, neaktivnost koja čoveka vodi u svakojaku podložnost,
tupost i lenjost. To je neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuviđanje pra-
vog položaja koji treba zauzeti, odnosno neobjektivnost. Rađas dominira u svim aktiv-
nostima koje vode ka uspehu preko pada i ponovnog podizanja. To je težnja za zado-
voljstvom i ispunjenjem, prevashodno fizičkih potreba. On je uzrok nemirnog napre-
zanja i trošenja energije, večitog traženja i večitog nenalaženja ničeg stalnog u svetu
večnog preobražaja. Sattva je uvid u svrhu aktivnosti i mirovanje nakon ostvarenja.
Njene osobine su saznanje, finoća i pročišćenost od svih taloga koji zagađuju čistotu
čovekove samosvesti. Ovo su osobine oslobođenih od neznanja i strasti (tamas i
rađas), to je smirenje koje oslobađa autentičnost čovekovog Duha (puruša). Sattva je
svesnost, rađas je subjekat, a tamas objekat.
Sve kategorije prakrti (kakve su date na shemi broj 1) imaju osobine triju
guna. Na primer, mahat-buddhi je u aspektu tamas individualna svest o sebi, u aspektu
rađas to je svest o sebi koja je istovremeno i povremeno povezana sa objektivnom
svešću ili dušom, koja uviđa razliku i sve iluzije individualne svesti, dok je u aspektu
sattva to čista ili objektivna svest o sebi kao svest duše, ili svest o božanskom Apsolu-
tu, o puruši. Kategorija aham-kâra je u aspektu tamas najniža svesnost ega, ograniče-
na samo na svoje telo i svoju egzistenciju, u aspektu rađas ona je svest u dinamičkoj
interakciji sa drugim individuama, što podrazumeva razumevanje i učenje kroz sukobe
sa drugima i borbu za svoj opstanak, dok je u aspektu sattva aham-kâra čista ili objek-
tivna svest o svojoj individualnosti, jedno Ja, koje je sposobno da sprovodi višu svest
duše, sposobnost predaje i napuštanje ega. Kategorija manas u aspektu tamas predsta-
valja um koji je potpuno identifikovan sa svojim sadržajem i koji ne razlikuje sopstve-
ne od tuđih i nametnutih sadržaja; to je stanje sna i nesvesnosti, koje se može izražava-
ti i na javi, a ne samo za vreme spavanja. U aspektu rađas to je uobičajeni um sa svo-
jom dinamikom kroz sva iskušenja suprotnosti i borbe za razumevanje, koji počinje da
razlikuje svesno od nesvesnog. U aspektu sattva rađas je čist razum koji omogućava
objektivno razumevanje i razlikovanje svih sadržaja i svest o sebi, o višim kategorija-
ma (aham-kâra i mahat-buddhi). Slično je i sa ostalim kategorijama prakrti koje se
odnose na biće i dimenzije postojanja. Sve se one izražavaju kroz dinamiku guna.
Jedna od najvažnijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog sazrevanja
koje one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak neznanja, potpune zat-
vorenosti u ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog čega se ona doživljava kao nepri-
jatelj. Guna rađas je dualizam dobra i zla, ropstva i slobode, borba jednog protiv dru-
gog na isključiv način. Rađas je bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji
je samo reakcija na ograničenja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je
iskustvo čovečanstva u dosadašnjoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne pravu
slobodu. Ona pripada području sattve, u ovoj guni sloboda se ne ispoljava kao pobeda
nad nečim, već kao opuštenost za prisustvo onoga što kao bivstvujuće jeste u apsolut-
nom smislu. U sattvi su sve suprotnosti izmirene, ali ne i poništene trećim stavom, u
toj slobodi sve aktivnosti tela i uma postoje, ali više ne kao problem, već kao čista moć
ispoljavanja jedinstva koje daje život svim stvarima. Sattva je sloboda koja omogućava
svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaženju (rađas), to je svest o uvek prisutnom
79
ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadašnjosti koja je večnost, kao i neop-
hodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala svest o suštini sadašnjeg trenutka.
U vezi sa duhovnim pročišćenjem, gune možemo najbolje razumeti na sledeći
način: tamas je grubi telesni oblik čija su stanja objektivno merljiva i ustanovljiva
(područje nauke); rađas je područje subjektivnog iskustva interakcije ličnosti sa okoli-
nom kroz njenu psihodinamiku, to su subjektivna osećanja i misli izložene promeni i
nepostojanosti usled delovanja suprotnosti (područje psihologije, umetnosti i filosofi-
je); sattva je stanje neuslovljenog i uvek budnog svedoka (sakšin), čiste svesti u čijoj
svetlosti je moguće iskustvo tela i uma, ali čije svakodnevne aktivnosti i promene sta-
nja ne deluju na svedoka i njegovu nezavisnost (područje ezoteričnih aspekata religija
koje izražavanju čovekovu autentičnu duhovnost).
Takođe i razne duhovne prakse podležu gunama. U tamas spadaju sve one pra-
kse koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli fizičkog tela (ekstremni
dogmatizam i asketizam nekih monaških redova, fakirizam, šamanizam). Pod rađas
spadaju sve one tehnike koje se zasnivaju na pukoj reakciji i doživljavanju efekata, kao
i na posredovanju nekih astralnih sila, prirodno ili veštački stvorenih. Ove tehnike su
naročito popularne danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je
'intenziv prosvetljenja' Čarlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim naporom
um dovodi u pasivno stanje kada je moguće za kratko uvideti nezavisnost od uma i
svih njegovih sadržaja. Ovakvi trik-metodi nude lako dostizanje transcendentalnih
iskustava koja, međutim, nisu trajna, nego postoje samo kao reakcije na neki napor ili
izazov. Problem nastaje kada čovek na osnovu tih kratkih iskustava, koja ostavljaju
upečatljiv utisak, stvori fikciju da ih je zaista doživeo na pravi način i da ih ima kao
trajno svojstvo. Zato u ovu oblast spadaju i upotrebe droga. I one donose neka tran-
scendentalna iskustva, ali zbog hemijske reakcije, ne zbog istinskog postignuća, i osta-
vljaju iluziju da je doživljaj realan. Ni potreba da se ovakva iskustva na osnovu vešta-
čkih reakcija ponavljaju nije dovoljna da razbije tu iluziju. Posredovanje astralnih sila
odnosi se na upotrebu magije. U gunu sattva, međutim, spadaju prakse koje trajno pre-
obražavaju celo biće, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je posve-
ćen ceo život. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One sadrže ne samo meto-
de za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i njihovo trajno ostvarenje kroz
etiku i razumevanje njihove prave prirode.
Gune nam takođe osvetljavaju složeni problem sudbine i slobodne volje. Prema
njima, tamas odlikuje najveći procenat ljudi na svetu, one koji su potpuno uslovljeni
zakonom sudbine koju nije moguće menjati, i kod kojih takvi pokušaji proizvode samo
patnju; rađas pripada nešto manjem broju ljudi koji uspevaju delimično da utiču na
svoju sudbinu i traže slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedin-
cima koji mogu da budu potpuno slobodni od sudbine koju nameće prirodno uslovlja-
vanje.
Sattva je oličenje nesebične milosti, rađas strasti koja biće doživljava kroz kori-
snost, a tamas inertne pasivnosti koja odbija doživljaj bića. Rađas i tamas preovlađuju
u svetu, dok se sattva javlja kao dar s neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadišli
uobičajenu ljudsku egzistenciju kojom dominiraju dva načela: pasivna ravnodušnost
prirodnog odabiranja (tamas) i aktivna surovost odnosa u društvu (rađas). Njihova
nežnost se ne obazire na suprotnosti kojima su izložene sve pojedinačne stvari ovoga
sveta, jer ih sve vidi u svetlosti celine. Otuda potiču njihova milost i oproštaj. Sattva se
izražava prostodušnom dobrotom i ljubavlju.

80
 S učenjem o gunama sânkhya je presudno obeležila indijsku duhovnost, pruža-
jući tako na uvid najopštije razlikovanje ustrojstva bivstvovanja, što je od osnovne
važnosti za orijentaciju na putu razrešenja njegovog smisla, za razumevanje tkanja
iskustvenog sveta koji nam se događa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa sta-
njima svesti pokazuje da svet nije podeljen, već jednako bivstvujući u kosmosu i u
čoveku. Njegova suština jeste sámo njegovo zbivanje koje se događa dejstvom tri ima-
nentna konstitutivna svojstva, koja smo ovde prikazali u najopštijim crtama, a ne pod-
sticajem izvan sebe.
Dakle, samo kretanje energije prirode je imanentno prirodi, dok cilj ili svrha
kretanja pristiže od transcendentalnog Duha ili puruše, odnosno svesti.
U sânkhyi, priroda je holističko jedinstvo, to je velika mreža uzajamnih odnosa
gde svaki oblik bivstvovanja u sebi podrazumeva sve ostale. Ništa u prirodi ne postoji
kao izdvojeno (po mehanističko-atomističkom modelu), već u organskom jedinstvu sa
svim. Ovo jedinstvo i jeste ono što se naziva život i po čemu se biće razlikuje od maši-
ne. U svim stvarima postoji urođena životna sila (prâna) koja im daje životnost. Uče-
njem o gunama sagledali smo kako osnovna konstitutivna svojstva bića sama pokreću
životnu energiju bez poriva izvan sebe. Samotvornost daje biću životnost, jer samo
veštačke tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samokretanja univerzuma i nje-
gove životnosti leži u relativnosti vremena stvaranja koje je omogućeno holističkim
prožimanjem između apsolutnog (večnog) i relativnog (lokalnog, vremenskog). Apso-
lutno i pojedinačno, večno i prolazno prožimaju se i podržavaju kao kod disanja, ovde
i sada. Tako se pokreće sve u prirodi.

5. Prâna

Ova reč označava dah. To je životna sila koju Aristotelov termin energeia u
svom doslovnom prevodu označava kao biće u kretanju, bivstvo-u-delu, životodavna
delatnost bivstva ili njegova aktuelnost. Priroda je sveopšte kretanje zato što je ona
cela u suštini energija. Sveopšte kretanje se sámo održava usled dinamike guna.
Sveopšte kretanje je ono što vidimo kao energija. Prana je stoga energija, pre
svega vitalna energija koja omogućava život.
Energija je stoga kretanje, a kretanje nije ništa drugo do povezivanje. Energija
je uvek kretanje nečega, povezivanje s nečim, bilo suprotnih polova u elektricitetu ili u
magnetizmu, bilo napor ili snaga koja se ulaže u kretanju ka nekom cilju, ostvarenju
nekog plana. Kada se povežemo sa drugim bićem osećamo njegovu energiju.
Energija izvire iz akaše ili etra, iz univerzalnog kvantnog polja u kome je sve
povezano u jedno izvan prostora i vremena, u kome se subatomske čestice zato kreću
i komuniciraju trenutno, nezavisno od prostora i vremena jer su već povezane u holo-
grafsko jedinstvo. Ista svojstva ima i svest ili čist intelekt, mahat-buddhi. Svest je
povezivanje smisla i značenja svakog zbivanja. Zato su u sânkhyi i Patanjđalijevoj jogi
mahat-buddhi i akaša sinonimi, imaju ista svojstva. Kada potpuno osvestimo smisao i
pravu prirodu zbivanja (mahat-buddhi), onda ga vidimo kao energetsku pojavu (akaša
ili eter). Takođe zbog istovetne suštine svesti i energije, svest upravlja energijom kao
njena viša instanca, energija je pojavna tvar koja se tiče bića, a svest se odnosi na svr-
hu njenog kretanja i smisao te pojave, na ontologiju.
Prâna u sânkhyi nema nezavisno mesto kao u sistemu vedante zato što, kao biće
u kretanju, ne može da postoji nezavisno od bilo čega što svojim kretanjem stvara. Kao

81
i gune, ni prâna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj zaključujemo samo na
osnovu posledica.
Ova energija, koja pokreće autonomni nervni sistem, obuhvata celo telo i sve
njegove finije nivoe. Ona stalno cirkuliše kroz njega delujući kao snaga koja oblikuje
organe prema potrebnim funkcijama. Prema najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se
na pet dahova: prâna je udisanje; vyâna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute
energije po telu u trenutku zastoja nakon udisaja; apâna je izdisanje; samâna je asimi-
lacija energije pri zastoju nakon izdisaja; udâna je istiskivanje, energija koja deluje
nezavisno i suprotno od ostalih, kao kod izlučivanja. Postoje i druge podele prâne u
indijskoj filosofskoj i jogičkoj tradiciji, ali sve se one zasnivaju na činjenici da se
prâna ispoljava preko neke funkcije, nikako sama po sebi.
Prâna se najbolje može razumeti kao Bergsonov „životni zamah” (elan vital).
Ovaj zamah (pokret) je svrsishodno preobražavanje oblika u vremenu, koje vidimo u
celoj prirodi, i ustanovljavamo ga kao stvaranje života. Osnovna konstitutivna svojstva
prirode razlučili smo na tri osnovna nivoa vibracija, na gune. Neravnoteža vibracija,
koja na ovaj način postoji u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kreta-
nje koje se ispoljava kao životna energija, prâna.
Zamah životne energije izvire iz slobode koja omogućava da bića uopšte bude,
pokret prâne je pokret manifestacije bića, njegovo opiranje nemanifestovanom jedins-
tvu, baš kao što se udisanje opire izdisanju. U suštini, životnu energiju prakrti privlači
u pokret potreba za dozrevanjem iskustva o mogućnostima i svrsi bivstvovanja, odno-
sno za dozrevanjem svesti. Svrha svakog živog bića jeste njegovo sazrevanje u nezavi-
snosti od vremenskog trajanja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja
nalazi se u svesti o nezavisnosti i samobitnosti probuđenog čoveka (buddhi). To je žiž-
na tačka ili osovina koja upravlja kretanjem prâne, to je uvir zbivanja cele prirode koja
tome služi kao podloga za iskustvo. Otuda svest upravlja kretanjima prane.
Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno sažima u vremenu i prostoru
do sadašnjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu celovitost i autentičnost. Vrhunac
svrsishodnog sažimanja prirode događa se u čovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj
način svest je bivstvujući izraz holističke celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada
ne može biti narušena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prâne. Svest je
uvir zbivanja cele prirode, i bez procesa uviranja ili sažimanja ne bi bilo svesti. Saži-
manje prirode je sužavanje i zaustavljanje iluzije o njenom vremenskom zbivanju.
Tako se svest budi za prepoznavanje njenog konačnog ishoda u sadašnjosti, jer on je,
kao bit, uvek imanentno prisutan. U svesnom subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i
tu, u sadašnjosti, nestaje njeno projektovanje kroz vreme. Svest (buddhi) je utoliko
prisutnija u subjektu (aham-kâra) ukoliko je mentalno projektovanje vremena (manas)
suzdržanije i manje. Otuda je upravo sadašnjost mesto kristalisanja čovekove Sopstve-
nosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj celovitosti (buddhi) u najvećoj meri je oslobo-
đena vremena i utapa se u holizam nikada narušenog jedinstva prirode. Tako pokret
cele postojeće životne energije nastaje zahvaljujući tome što vreme u biti prirode ne
postoji. To je pokret ka nadilaženju vremena, ka probuđenju. Preobražavanje svih
oblika bivstvovanja koje subjektivno opažamo u vremenskom sledu zbivanja oko sebe
i u sebi, kreće se prema bezvremenoj svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o
neuslovljenosti bivstvovanja. Možemo reći da večna neuslovljenost usisava vremensko
i prostorno ispoljavanje bića ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve zadobija

82
životni oblik kretanjem energije. Svi životni oblici su taj pokret ka svesti, ka ishodu. 36
Jedino takvo usmerenje kretanja daje životnu energiju svemu.
Događanje ovog vremenskog zamaha bića ka svojoj bezvremenoj svrsi, ka
ishodu u svesti, zapaža se mentalnim iskustvom kao životna sila koja sve oblikuje i
stvara. Stara indijska tradicija nazvala ju je prâna. Zvezde su fizički izvori prâne,
odnosno prirode, izvori svega što postoji, i odatle se ona kreće ka neuslovljenom
čovekovom Duhu (puruša), ka smislu svega što biva. U tom kretanju, od fizičkog
izvora ka smislu, ona oblikuje sav živi i predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila niš-
ta da nije Duha neuslovljenosti u čoveku koji joj daje smisao i cilj u samospoznaji da
jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka čovekovog tela u drugim pogodnim mes-
tima kosmosa, i biće ga do kraja sveta i posle toga, jer on je sloboda koja omogućava
da zvezda uopšte bude, iz te slobode one zrače. Otuda su one ljudima bliske. Ljudi i
zvezde su jedno kao što su jedno reka, izvor i ušće, razdvaja ih samo nesvesnost sub-
jekta da Duh neuslovljenosti u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom vremena i
uz određene uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traženje i
otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na nebu i sveko-
like prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu.
Prâna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojeće, konstantna je i
neuništiva, samo se preobražava iz jednog oblika u drugi, tako da je svaka pojava koja
postoji u univerzumu proizvod određenog rada ove energije pod uticajem guna.
Učenje o prâni ispravlja našu naivnu predstavu o svetu kao tvorevini materije u
sadejstvu sa energijom. Ono što nazivamo materijom sačinjeno je od onoga što nazi-
vamo atomima, a oni od još manjih čestica. Ali, iako su njihove dimenzije tako male,
između njih postoji ogroman prostor. Razdaljina između jezgra atoma i elektrona je
oko sto hiljada puta veća od njihove veličine. Čestice su tako male, a prostor ispunjen
dejstvom njihove sile tako veliki da su neki fizičari ustanovili da, ako bi se sva materi-
ja univerzuma sažela tako da između čestica ne ostane nikakvog prostora, dobio bi se
objekat veličine jabuke. Ali, ako čestice nemaju prečnik, a ustanovljeno je da ne mora-
ju da ga imaju jer se ponašaju i kao talas, kao temeljna osnova prirode ne ostaje ništa
osim sile ili čiste energije - prâne.
Ovo energetsko polje zahvata, pored čulnog ili fizičkog nivoa stvarnosti, i dru-
ge, finije nivoe, više dimenzije, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod drugim ime-
nima i pretpostavkama. Oni su u hermetičkoj tradiciji na Zapadu poznati kao astralni
nivoi. (O ovome će biti više reči u poglavlju Dimenzije prirode.)
Zato što je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom holističkom jedins-
tvu svega pojedinačnog sa celinom, nju svaki oblik zrači i prelama oko sebe. Vidljivi
oblici su posledice kretanja prâne. Oni su jedno, kretanje prâne oblikuje sve u prirodi,
dok oblik povratno deluje kao informacija koja usmerava kretanje prâne. Oblici i boje
koje vidimo u prirodi spontani su izraz njenog autentičnog preobražaja ili kretanja, pa
nas oni stoga najbolje i regenerišu, ispunjavaju nas ushićenjem i blaženstvom, a priro-
dni lekovi najbolje leče. Zadovoljstvo i zdravlje izraz su dobre cirkulacije prâne. Veš-
tački oblici koje susrećemo u urbanim sredinama, neprirodno ravne površine i oštri
uglovi, negativno deluju na nas jer neprirodno usmeravaju tokove prâne. Stari arhitekti
su to osećali bolje od današnjih kada su gradili sa puno oblina i detalja privlačnih oku i
duhu. Sa druge strane, kao suprotnost prirodnoj razuzdanosti, prefinjeni i pravilni obli-
ci koje srećemo u urbanim sredinama pomažu u kanalisanju i uređenju životne energi-
36
U poglavlju Tanmâtrâ videćemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija kojom se
prenosi svest.
83
je, što se ispoljava kao kultivisanje načina života. Iako pomažu, sami nisu dovoljni.
Kineska tradicija Feng Šui je otišla najdalje u iskustvu energetskog uređenja prostora.
Najveći dokaz da oblik oblikuje i usmerava životnu energiju, i obrnuto, jesu
piramide. One su jedini oblik sa ravnim površinama i oštrim uglovima koji pozitivno
centrira tokove prâne, u sebi i oko sebe. (Grč. piros - vatra i amid - u središtu.)
Ukoliko je neki materijal složeniji po obliku i sastavu, utoliko je njegovo zrače-
nje složenije. Stepen složenosti živih bića odaje složenost i jačinu cirkulacije prâne.
Čovek je najsloženiji i prâna kroz njega najsnažnije cirkuliše, što se i vidi po posledi-
cama njegovog delovanja na Zemlji. Spektar toga zračenja se deli prema delovima tela
i pojedinim organima. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zračenju. Pored
disanja, najvažniji pokretač cirkulacije prâne kroz telo je hrana. Biljke samo jedanput
prerađuju sunčevu energiju, prânu, pa je zato biljna hrana, kao i med, najkorisnija za
ishranu. Životinje koje se hrane biljkama dvaput je prerađuju i stoga njihovo meso već
ima manju vrednost, dok meso mesoždera uopšte nije korisno za ishranu. Oči su jedan
od najznačajnih otvora kroz koje struji životna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i
zračenje karaktera celog bića. Brzinu cirkulacije prâne pokazuje širina zenica i pokret-
ljivost očiju, radi kontakta sa zbivanjem i upijanja iskustva, odnosno energije. Priroda
svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju energije i te informacije čovek najdi-
rektnije prima kroz oči, kao i ostala čula. Dalje, prâna snažno cirkuliše kroz usta, otu-
da je poljubac najznačajniji u razmeni energije; razmenjuje se zatim kroz nervne zavr-
šetke ili erogene zone, i ekstremitete na telu. Polno sjedinjenje je najpotpunija razmena
energija dvaju bića, kroz njega doživljavamo ekstazu jedinstva sveg postojanja kroz
transcendenciju sebe samoga (orgazam je prirodno ali spontano i samo trenutačno
iskustvo prosvetljenja - zato je tako privlačan ljudima); zato kroz njega nastaje novi
život. Zato je neophodno da to sjedinjenje bude sjedinjenje različitih polova, jer pri
spajanju istog pola energija postaje prenaglašeno jednostrana i gubi se celovitost koja
je moguća samo pri spajanju suprotnih polova, bez toga nema svesnog iskustva jedins-
tva bića; sve postaje samo imitacija. Veoma je važan kvalitet karme bića sa kojim se
obavlja sjedinjenje, jer sa razmenom energije, prane, razmenjuju se i informacije koje
su nosilac karme. Zato je veoma štetna promiskuitetna razmena energije sa bilo kim.
Da bi se to izbeglo, postoje osećaji koje treba slediti, osećaji nam kazuju sa kim
možemo da sjedinjujemo svoju energiju, a sa kim ne, zato postoji zaljubljenost, privla-
čnost i odbojnost. Snimanjem aure je naučno dokazano da čovek gubi svoju energiju
kada ima seks bez ljubavi, dok je dobija kada vodi ljubav sa voljenom osobom. Sve su
ovo znali stari narodi kada su strogo zabranjivali promiskuitet pre braka, posebno kod
žena jer one po svojoj prirodi više upijaju energiju, dok je muškarci više daju. Nevi-
nost, posebno kod žena prestavlja energetsku, ali i karmičku, celovitost. Gubitkom
nevinosti energija se razmenjuje sa suprotnim polom.
Glava svojim okruglim oblikom konzervira u sebi dosta energije zbog održava-
nja centralnog nervnog sistema. Međutim, prirodno sedište prâne u telu nije u glavi
već u centru tela (pleksus solaris). Uravnotežena ličnost, svesna celog svog bića, svo-
jim izgledom i držanjem pri kretanju odaje ravnotežu koja gravitira u stomaku. Njeni
su pokreti celoviti i skladni, sigurnost i uravnoteženost kretanja i držanja celog tela
prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prâne. Ljudi koji nemaju ovu ravnotežu i nekontro-
lisano gube energiju, kao duševni bolesnici, narkomani ili oni koji ceo vek provode u
jednom ekstremnom stavu, svojim držanjem i kretanjem odaju svoju psihičku neravno-
težu i nestabilnost prisustva svesti. Svako zrači svojom energijom na okolinu pri čemu
je fizičko kretanje samo površan vid tog zračenja. Tako, na primer, ako pogledamo
84
zdravog, produhovljenog i zrelog čoveka, osetićemo zadovoljstvo i privlačnost, dok
ćemo pri pogledu na duševnog bolesnika osetiti spontanu odbojnost i teskobu. Svesnija
i zrelija osoba ima snažniju i bolju auru prâne. Njeno zračenje nije nevidljivo i ne
odvija se samo na nekim višim nivoima, već na svim. Njeno dejstvo, pored samog pri-
sustva bića koje zrači, prenosi se i putem fizičkog dodira, telesnim tečnostima, dahom
i naročito glasom, odnosno zvukom. Dejstvo muzike na raspoloženje svakome je dob-
ro poznato, kao i to kakve sve uticaje na okolinu može čovek postići svojim ponaša-
njem i govorom. Ukratko rečeno, kretanje prâne pri stvaranju spoljašnjih situacija i
okolnosti u direktnoj je vezi sa stanjem svesti. Usled jedinstva energije u prirodi, i dej-
stva zakona rezonancije, psihoenergetska stanja kod drugih možemo doživeti u sebi.
Jedino promenom stanja svoje svesti možemo promeniti spoljašnju situaciju i okolnos-
ti.
Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da učitelj (guru)
samim svojim prisustvom u tišini (satsang) dovodi učenika do prosvetljenja. Savršeno
uravnotežena prâna učitelja dejstvom rezonancije uravnotežuje prânu bića u svojoj
blizini. Savršeno uravnoteženje prâne nije ništa drugo do postojano prisustvo svesti u
bivstvovanju. Jedinstvo svesti sa autentičnošću bića pretvara tokove prâne u potpuno
celovit sklad koji se ispoljava kao svetlost. Približavanje ovom idealnom skladu pri-
mećujemo kod duhovnih ljudi kao svetost. Svest deluje na fizičko telo usmeravanjem
prâne i to je delovanje kod prosečnih ljudi neuravnoteženo i nikada celovito, uvek je
na neki način podeljeno. U trenutku smrti, kada duh napušta fizičko telo, spontano
dolazi do integracije svih tokova prâne, i to se doživljava kao čudesna svetlost. Ona
uliva neshvatljivo blaženstvo zato što predstavlja isijavanje ishoda univerzuma. Za
običnog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamišlja da je ishod postojanja nešto drugo,
a ne čista svest koja je njegova bit, i stoga biva odbijen natrag u iskustvo ponovnog
življenja, radi učvršćenja svesti kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da isija-
vaju prosvetljeni ljudi za života u fizičkom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov
Duh je potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinačnog bića u vremenu, i ta neza-
visnost čini njihovo bivstvovanje celovitim i autentičnim. Zato prosijavaju kao puto-
kaz drugima na putu do sebe, do slobode.
Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja (prâne) sa
svešću kao svetlost. I različiti oblici pojedinačnog bivanja mogu se čistom integrisa-
nom svešću doživeti kao svetlost, ali to više neće biti neopisivi sjaj nesvodljiv na boje,
već raznolika svetlost, čije boje zavise od prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih
ispoljavaju. To je poznato kao „viđenje aure”. Svaka „boja” tu predstavlja određeno
stanje svesti i unutarnji doživljaj na određenu frekvenciju zbivanja, a ne fizičku mani-
festaciju boja. Tako, ako se kaže da neko ima crvenu auru, to znači da njegovu auru
doživljavamo isto kao kada gledamo crvenu boju.
Iako je prâna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno sam kosmos,
ona je na različitim mestima različito raspoređena. Da nije ovih razlika, njihovih pre-
lamanja, kretanja i preobražaja, ne bi bilo ničega u kosmosu. Zahvaljujući dejstvu
guna, ovaj zamah prirode ka svojoj svrsi, izražen kao životna energija, događa se na
raznolik način pa tako nastaje mnoštvo oblika u kosmosu, zbog čega ništa nije isto u
dva trenutka. Zato je vreme relativno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega što
je i uslov opstanka života kakav jeste.
Prânu u svom najčistijem vidu možemo prepoznati u svemu što je tek rođeno,
mlado, toplo i nežno. Čovek, kao mesto najvećeg prisustva svesti u prirodi, najsnažniji
je korisnik prâne. U svom novorođenom stanju, kao dete, čovekovo telo je najsnažnije
85
zrači. Otuda svetost koju spontano osećamo prema svakom detetu, sámo prisustvo nje-
govog bića nas podmlađuje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg čoveka. Takođe nas
njegova čistota navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim postupcima, na urav-
noteženje izliva energije zbog uzročne veze prâne sa stanjem svesti (iako često projek-
tujemo to navođenje pa „vaspitavamo” dete, umesto sebe njegovim energetskim savr-
šenstvom). Dete poseduje ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opšte regeneracije,
fizičke i duševne. Njegov jedinstveni i neodoljivi miris odaje čistotu prâne, a njeno
snažno prisustvo se vidi u živahnoj i stalnoj pokretljivosti kao i bezrazložnom blažens-
tvu deteta. Ono što liči na dečji nemir i razigranost, zapravo je ples prâne u stalnom
kretanju i razmeni sa širom celinom, što prepoznajemo kao sticanje iskustva.
U kretanju prâne možemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u stanju tamasa
tamo gde otiče, gde život nestaje hlađenjem, sušenjem i raspadom. Gubitak prâne,
odnosno nedostatak njene cirkulacije, možemo videti kod svakog čoveka koji na bilo
kakav način živi negativno. Njena razmena sa širom celinom je način spoznaje te celi-
ne i ostvarenja bilo kog cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobađanje protoka doživljava
se kao blaženstvo najviše spoznaje. Rađas je stanje dinamične izmene i cirkulacije u
cilju izlečenja ili uobičajenog ritma održanja postojećeg stanja i sprečavanja raspada-
nja. Gunu sattva čovek neposredno doživljava u blistavom sjaju osmeha zdravog dete-
ta koji ispunjava blaženstvom sve oko sebe. Satvičko stanje prâne dolazi do izražaja
takođe u svakom pozitivnom i optimističkom ulaganju energije prema nekom cilju ili
drugom čoveku, bez ikakvih sumnji i zadrški, dakle, s ljubavlju. Jedino takve akcije su
uvek uspešne, što nam pokazuju mnogi primeri isceljujućeg dejstva snažne vere. Ova-
kvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke za ostvarivanje realnih
ciljeva, već samo subjektivne. Kristalizaciju satvičkog ulaganja energije nalazimo u
„mekoj” školi kineske umetnosti (kung fu) za aktiviranje či-a ili prâne: Či kung i Tai či
čuan. Kineska filosofska tradicija, inače, iscrpno pokazuje kako se prâna, ili či, kreće i
deluje putem podele na polaritete, na jin i jang.
Svi međuljudski odnosi i celokupno čovekovo ponašanje može se razumeti u
svetlosti cirkulacije prâne, njenog kretanja i razmene. Pri tome je odlučujući zakon
kompenzacije i ravnoteže suprotnih stanja ili polova (jin i jang) koji deluje zajedno sa
zakonom rezonancije. Tako, delovanje prâne osećamo u emocionalnoj i psihičkoj
vezanosti za neku osobu, naročito suprotnog pola, koja je potpuna između roditelja i
dece zbog zajedničkog fizičkog porekla. Kada se taj odnos jednostrano naruši, makar
samo zbog laži koja ljude razdvaja više od fizičkog udaljavanja, ili se prekine iz bilo
kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je žarište prâne, redovna je posledica. Zato
„bol u srcu” nije samo poetska metafora. Raspoloženja drugih ljudi deluju na nas pre-
ko zakona rezonancije, jer predstavljaju specifične vibracije prâne. Njih svesniji ljudi
jasnije primaju, pa zato mogu neposrednije doživeti u sebi („u srcu”) tuđa stanja i ose-
ćanja. Zato i mogu svoju energiju darovati ugroženima. Za bezosećajne se kaže da
„nemaju srca”. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o sebi, svom živo-
tu i svetu, ili u trenucima istinske sreće, preplavi nas blaženstvo u grudima i odatle
snažno zrači celim telom, čineći ga potpuno laganim kao da lebdi. Ovo je čest događaj
za vreme meditativne sabranosti.
Delovanje prâne u svom najopštijem vidu predstavlja način bivanja bića u sve-
tu. Ono se uvek zbiva kao neko odnošenje, kao razmena energije i utisaka između sup-
rotnih stanja ili polova. Zato sva bića tako neminovno i sudbonosno deluju jedna na
druge, privlače se u ljubavi ili satiru u mržnji. Kretanje i razmena životne energije ima
svoju gradaciju. U nižim dimenzijama (veće) piramidalne uslovljenosti prirode, jedins-
86
tvo fizičkog oblika i kretanja prâne kao prenošenja informacije očigledno je u izgledu
i celokupnom ponašanju biljaka i životinja, gde je ono gotovo u potpunosti na delu.
Raspoloženja životinja direktno se ispoljavaju kroz njihov izgled i ponašanje koje
uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa višim mogućnostima čulnih organa,
informacije se prenose artikulisanije i nezavisno od fizičkog oblika, sadržaj im postaje
apstraktan. Vrhunac apstraktne komunikacije životne energije odigrava se u razumu
(manas), kao misao. Mišljenje je imenovanje oblika bivstvovanja (nama-rűpa). Ono je
omogućeno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog imenovanja ili ustanovljava-
nja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu „Ja sam činilac” (aham-kâra).
Energija ne može ostati na istom nivou zato što nije supstancijalna već bivstvu-
juća. Ako se kreativno ne kreće naviše ona će se prepustiti spontanom propadanju,
odnosno širenju ka onim bićima gde će moći da se preobrazi do svesnog ishoda. Šire-
nje životne energije od mesta gde se ne može više održavati ka mestu gde je potrebna,
događa se svuda, ono je poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobađa prostor
za nov život. U kosmičkim razmerama to se događa pri eksploziji zvezda, od čijih
rasutih elemenata nastaju nova nebeska tela, druge zvezde i živa bića. U mikrokosmič-
kom iskustvu, greške i stradanja drugih služe nam kao iskustvo i opomena za sopstve-
nu ispravnost, ili, drugačije rečeno, deo njihove rasute životne energije prešao je na
nas. Ona se prenosi na sve moguće načine, od apstraktnih simbola i pisanih poruka do
vrlo konkretnih i sudbonosnih događaja. Svako ko je dospeo do duhovnog probuđenja
zna da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku osobu čija je sudbina bila da
služi kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak celokupnim delova-
njem. Pravilo je da se, kada dođe do dovoljne koncentracije energije, odnosno život-
nog iskustva pred probuđenje, davalac povlači, često i umire. Kako je ta osoba naj-
češće čoveku bila najbliža i najdraža, tada nastupa „tamna noć duše”, najtamniji čas
pred svitanje novog sunca duhovnog probuđenja. Ova zakonitost je u klasičnim tek-
stovima sânkhye opisana kao opšta težnja prirode da posluži oslobođenju Duha-
čoveka, a ona to čini najuspešnije kroz pojedine ljude, nakon čega se povlači.
Najveću moć usmeravanja i prenošenja energije ima ono biće u kome je ona
maksimalnom koncentracijom došla do svog ishoda u čistoj svesti, a to je čovek rođen
u Duhu, odnosno, svestan svoje duše. Njegova svest je suština energije ili kristalizacije
samog bivstovanja. Prenošenje ili darovanje životne energije, radi sazrevanja onog
suštinskog u čoveku, jeste ljubav. Ljubav, dakle, nije ništa drugo do nekonceptualno i
direktno iskustvo opšteg jedinstva životne energije na višim planovima bića, gde se
ono osvešćava. Zato se kaže da je izvor bića, Bog, ljubav. Svest je plod ljubavi i ljubav
je jedini dar autentične svesti. 37 Osvešćenje jedinstvene životne energije deluje sna-
gom simpatije prema svemu što po njenoj moći i postoji. Na višim nivoima bića, gde
je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Izvor sve energije postojanja je Kvantno
Polje. Kada postanemo svesni njega, to se izražava kao ekstaza usled doživljaja jedins-
tva svega. Emocionalni izraz ovog jedinstva jeste ljubav. Isto kao što se svest izražava
kao postojana prisutnost u biću i razumevanje svega, nezavisno od njegovog raznoli-
kog zbivanja, tako se i ljubav pokazuje kao stalno nesebično saučestvovanje, dobrota i
milost, nezavisno od svih uslovljenih pojedinačnih stanja i promena koja bića trpe i u
svom ponašanju pokazuju.
Mržnja je, nasuprot tome, neuviđanje prave prirode bića, njegove nevinosti, i
odvajanje od njega zbog nekih pojedinačnih manifestacija. Mržnja nije suprotnost lju-

37
Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).
87
bavi, nego strasti. Mržnja je samo negativni izraz iste nesvesne naklonosti i strasne
vezanosti za pojedinačna ispoljavanja nekih osobina bića. Mržnja i strast su dva pola
iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti samog bića, koja je neuslovljena ljubav. Lju-
bav rođena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i odbojnost prema biću, ona je
iznad svetlosti i tame njegovih preobražaja. Ona je njegovo najčistije iskustvo.
Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije različita od
njih. Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija piramide nam pokazuje
zašto je svesna prisutnost u ishodu bića isto što i ljubav koja daje životnu energiju
zbližavanjem svega u jedno. Sve je to vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u
vrhu piramide, u čovekovoj Sopstvenosti, gde biće stoji kao jedna jedina stvarnost, bez
mnoštva i polarizacije.
Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo čovekove duhovne
zrelosti i stvaralačke slobode u delovanju. Samo s takvom zrelošću može se jasno
videti delovanje prâne.
Sve nas ovo vodi ka jedinom zaključku da je energija (prâna) uvek vođena
svešću, da je energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju osvetljava smi-
sao. Kada energetsko zbivanje ne bi bilo vođeno svešću, bilo bi nemoćno, besmisleno i
apsurdno. A to nije slučaj. Svuda u prirodi zapažamo svrsishodnost, a to nam ukazuje
da je svaki oblik prirodnog zbivanja, od ćelijskog do kosmičkog, svestan sebe kao tak-
vog, bar na elementarnom ili neophodnom nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve,
znaju da postoje. Zato i mogu da služe interesima Duha-čoveka, puruše, odnosno duše
čovekove u čijem se prisustvu događa najveće sažimanje energije i svesti.
Naši preci su dobro osećali da su stvari svesne svoga postojanja. Još su srednjo-
vekovni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su počinjali da rade, kao i seljak
svoga vola ukrašenog vencima pred oranje. Naše današnje sukobljavanje sa prirodom,
i ekološka kriza, pokazuju da još uvek nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je
ono samog sebe svesno.
Svest - energija - oblik („grube” materije) tri su vida prakrti koja se mogu
razumeti kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je trojstvo po kome priro-
da postoji, a koje je naslućivano u religijskim iskustvima. Razlikuju se samo po brzini
vibracija svoga zbivanja. Zato što su manifestacije istog bića, svest može usmeravati
energiju i biti svesna oblika, kao što i energija može delovati na oblik i stanje svesti, a
takođe i oblik može određivati sadržaj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni,
ništa od toga ne bi bilo moguće. Dakle, biće, energija i svest su jedno isto, ali u različi-
tim vibracijama i razmerama. Biće je najgrublje, a svest najfinije zbivanje tog jednog.
Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija neophodni posrednik između njih,
izraz njihove interakcije. Doživeti biće kao čistu energiju znači biti svestan i doživeti
ga neposredno kakvo jeste - a to znači doživeti ga s ljubavlju. Ljubav je najneposredni-
ji doživljaj bića i otuda je osnova za svest. Bez nje nema svesti (budnosti), a bez svesti
ni samog bića. Sam doživljaj je energetski proces, pa su zato biće-energija-svest tri
reči koje označavaju samo jedno: ljubav.
***
Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju posvećena cela
knjiga), mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopšte postoji po sebi i za sebe, već
jedino kao piramidalna celina (geštalt) koja diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti
ili duše - koja je omogućava, a ne stvara. Pojavnost prirode je spektar razotkrivanja
duše u čoveku; koliko je ova razotkrivenost veća, toliko je i njena pojava jasnija.
Puruša omogućava iskustvo prakrti, i koliko je priroda bliža principu neuslovljenosti,
88
toliko dobija svest o sebi. Priroda je najbliža Duhu u svom piramidalnom vrhu, u
aham-kâri i buddhi, tu ona uvire u neuslovljenost (u purušu) i zato tu izgleda i ponaša
se kao svesna iako zapravo to nije po sebi, već zbog blizine slobode koja je omoguća-
va, zbog blizine puruše. Ono što omogućava postojanje, omogućava i svest o postoja-
nju, jer nema postojanja bez svesti. Stoga nije pogrešno reći da je buddhi čista svest
ako se zna da nju omogućava blizina Duha neuslovljenosti. Buddhi je takođe najviši
intelekt u čoveku. On je kao takav omogućen blizinom duše.
O svesti u prirodi se zato može samo uslovno govoriti iz praktičnih razloga za
objašnjenje njene teleologije i kretanja energije. Jedina prava svest ili budnost je apso-
lutna sloboda od sveta pojavnosti, od objektivacije. Da bi se došlo do takve slobode
„od”, nužno je najpre steći slobodu „za” svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti.
Otuda potpuno razumevanje i sámo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu transcenden-
ciju. U tome je smisao osvešćenja prakrti. Svi njeni oblici su informacije (vest) za
svest čoveka (puruša). U prirodi, dakle, nema svesti u supstancijalnom smislu, niti je
ona negde smeštena, nego je svest sámo razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obeloda-
njivanje nezavisnom Duhu. I samo njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste ste-
pen svesnosti.
Sve je u prakrti informacija koja se pretvara u materiju i materija koja se pre-
tvara u informaciju. To se pretvaranje događa pod privlačnim dejstvom svesti u sve-
snom subjektu koja dolazi kao odraz duše ili puruše.
Svesni subjekt je onaj činilac zbog kojeg se informacija pretvara u materiju i
materija u informaciju, u svest. Zapravo ne 'pretvara', već prikazuje samom subjek-
tu kao materija, tj. oblik, ili kao informacija, tj. misao.
Materijalni oblik i misao o njemu su jedno isto, ali u različitim dimenzijama.
Različite dimenzije u istom biću su ono što ih čini različitim.
Sve dimenzije objedinjene su u biću čovekovom. Zato čovek kao svesni sub-
jekt može misao da materijalizuje u oblik, kao što može i svaki oblik da osmisli i
razume.
Zato kad god svesni subjekt pogleda izvan sebe vidi materijalnu prirodu. Kada
pogleda u Sebe, svoju dušu koja je odraz Duha, za njega materijalna priroda nestaje.
Priroda glumi materijalnost samo pred svesnim subjektom. Zato kada subjekt izgubi
svesno prisustvo iz nekog razloga (san, koma…) fizički svet za njega nestaje.
Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da
se stvori materija u obliku planeta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da se
materija još finije oblikuje u životnu energiju, u sav živi svet na njima, zavisno od
svog položaja i odnosa sa drugim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmičkog
uticaja pokazuje nauka astrologije. Na kraju ljudi kao individualne duše su najfiniji
privlačitelji koji izazivaju sve događaje koje vidimo kao svet ljudskih iskustava, tehni-
ku, civilizaciju i kulturu.
Pre zvezda, sama božanska svest je bila svestan subjekt kao puruša. Ona je to i
sada, samo što je preuzela najfinije individualno oličenje kao čovekova duša, njegovo
Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se božanska svest samo kroz prisustvo čovekovog
uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao materija i poseban oblik. I pod tim uticajem
postoji sve što vidimo. Zato um može da deluje na materiju. Zato materijalna stanja i
oblici deluju na um. Zato deluje Zakon privlačenja. Zato svi prosvetljeni govore da je
kosmos u nama i da nismo različiti od Boga. Prosvetljen čovek je sâm Bog kao ličnost.
Dovde doseže prikaz prakrti. Ostalo je lični doživljaj koji će biti inspirisan pri-
kazom njenih kategorija, uz podsećanje da opis nikada nije ono opisivano.
89
 KATEGORIJE PRAKRTI

MAHA - BHŰTÂNI
ILI
DIMENZIJE PRIRODE

1. Oblikovanje prostorvremena

Priroda je sačinjena od više dimenzija. Sve su dimenzije zajedno prisutne u pri-

rodi, one nisu transcendentne ili „onostrane”, niti su apstraktne činjenice o kojima fan-
taziraju mistici, filozofi i fizičari. Prisustvo drugačijih dimenzija u našem fizičkom
okruženju nije ničim skriveno i možemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo
kakvo je, upravo zahvaljujući prožimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih
zakonitosti u biću čovekovom. Čovek je sačinjen od svih dimenzija koje sačinjavaju
univerzum, one su njegova unutrašnjost ili suština. Zato sve dok čovek nije svestan
svoje suštine, vidi spoljašnji svet kao da je izvan njega i ne vidi sve njegove dimenzi-
je, one su za njega apstraktne činjenice. Za prosvetljenog spoljašnji svet nestaje i sve
dimenzije prirode postaju jedno s njim.
Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda zbiva, pred-
stavljeni su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim područjem kao tanmâtrâ
i maha-bhűtâni. Njihovom progresivnom kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni
organski svet, indriyâni, koji izražava „spoljašnje” i (ili) „grublje” manifestacije pre-
lamanja njihovih finijih vibracija.
Stoga na shemi (slika 1) imamo sledeću situaciju: objektivna realnost prikazana
na levoj strani i koju sačinjavaju tanmâtrâ i maha-bhűtâni je zapravo unutarnja real-
nost celovitog čoveka i same prirode, prakrti, dok u našem relativnom stanju uma ona
predstavlja objektivnu neorgansku prirodu; dok, s druge strane, organsko područje
prirode, indriyâni, koje sačinjava svesne subjekte sa svim čulnim i delatnim organima,
jeste uzročnik da neorgansko područje, koje je unutarnja realnost, u našem relativnom
stanju uma doživljavamo kao spoljašnju realnost. Nosilac subjektivnosti indriyâni otu-
đuje objektivnu realnost od sebe samim tim što svest zatvara u subjektivnost. Oba ova
područja deluju kao ogledala: odražavaju i omogućavaju jedno drugo, ali daju obrnutu
sliku stvarnosti.
Sama ovakva strukturalna shema prakrti ili prirode jeste uzročnik da svest pos-
taje subjektivna, da ono što je naša unutrašnjost vidimo kao spoljašnost, i da tako, dok
smo identifikovani sa telom i čulima, indriyâni, bivamo nesvesni svoje prave prirode.
Aktivnošću tela i čulnim iskustvom (indriyâni) uočavamo samo jedan uzak nivo
vibracija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni fizički svet. Njemu pripadaju
samo deset čulnih i delatnih organa (buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju
grubim ili vanjskim organima. Manas, aham-kâra i buddhi spadaju u finotvarne entite-
te koji nadilaze trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizičkog tela i sačinjavaju
unutrašnji organ (antahkarana) koji omogućava duševni život u telu (điva).
90
 Već i u tom uskom ali najbitnijem području, u fizičkom svetu, prostorvremenost
sveg zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba da naučimo da razlikujemo dimen-
zije od razmera. Neorganski svet ima svoje razmere postojanja, a organski svoje. Sva-
ka životinjska vrsta živi u svojim razmerama: svet gliste drugačiji je od sveta u kome
leti albatros; grabljivice drugačije gledaju na svet od svojih pitomih žrtava. Obrazovan
i zadovoljan čovek vidi znatno drugačiji svet od maloumnog nesrećnika, a starac, opet,
drugačiji od mladića, dok onaj koji spava živi u sasvim drugačijem svetu od probuđe-
nog. Ali, svi zajedno ga vide iz trena u tren uvek malo drugačijeg, i iz svog ugla. Telo
ima svoje zakonitosti postojanja, osećanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim druga-
čije i šire razmere u kojima postoje i deluju. Zapravo, svako stanje svesti u čovekovom
umu propušta spoznaju sveta samo u određenim razmerama i različito kod svakog
čoveka, iako postoji izvesna mera opšte saglasnosti. Ne mnogo veća od broja reči i
pojmova sa kojima se ljudi služe pri opisu sveta. Umetničko stvaralaštvo i simboli slu-
že za dopunu ove saglasnosti.
Ove subjektivne razmere su samo odraz objektivnih razmera koje postoje u kos-
mosu, jer čovek je mikrokosmos. Te kosmičke razmere su sledeće:
1. Apsolut kao celina i sámo Božansko - Puruša. On omogućava sam bezvre-
meni prostor koji omogućava sve drugo. To je čisto bivstvo koje prethodi svesti o
Sebi. U Apsolutu vlada smo jedan zakon, potpuna neuslovljenost.
2. Sve galaksije. One iznad sebe imaju samo sám prostor koji ih sadrži. To je
svest o Sebi kao prostoru i kontekstu sveg zbivanja. U svim galaksijama vladaju tri
zakona, ona koja su u samom Apsolutnom bili jedno, sada su se podelili na tri zasebna
zakona.
3. Sve zvezde. To je konkretizovana svest, u svim oblicima u kojima može da
postoji. Ispoljava se kao svetlost zvezda. Svim zvezdama vladaju šest zakona: tri koja
dobija od više razmere i tri koja same stvaraju dejstvom trojstva.
4. Naša zvezda, Sunce. Tu je svest o životu ljudskih duša na Zemlji. Sunce ima
dvanaest zakona: u njemu se sabiraju tri sile koje vladaju svetovima drugog reda, šest
sila koje vladaju svetovima trećeg reda, i tri sile samoga Sunca.
5. Planetarni sistemi oko Sunca. To je svest o svim aspektima zbivanja i dina-
mici iskustava ljudskih duša na Zemlji. Planete imaju dvadeset i četiri zakona ili sila
koje njima vladaju: zbir prethodnih (3+6+12) i tri svoja zakona što ukupno daje 24.
6. Zemlja i organski svet na njoj. Tu je svest identifikovana sa fizičkim životom
u individualnom telu, biljnom i životinjskom. Zemljom vlada 48 sila ili zakona: zbir
svih prethodnih (3+6+12+24) i tri svoja zakona koja nastaju usled sile trojstva
7. Mesec kao satelit Zemlje. Tu je svest u stanju sna ili opsednutosti koja je
rezultat potpune identifikacije sa telom. Mesecom vlada 96 zakona. Kada bi Mesec
imao satelit, on bi imao 192 zakona, i tako dalje. 38
Ovaj progresivan razvoj se mora ovako posmatrati, sa naše tačke posmatranja,
sa Zemlje, jer ne možemo da ga posmatramo sa neke tuđe, imaginarne tačke. On ova-
ko deluje na nas, na svakog svesnog subjekta u kosmosu, i tako moramo da ga posmat-
ramo. On bi bio isti i sa druge tačke posmatranja, razlike bi postojale samo u zavisnos-
ti od razmere sa koje se posmatra.
To su razmere postojanja. Svaka ima svoju logiku i ne mogu se mešati. Priroda
svakog postojanja se može razumeti samo u kontekstu razmere kojoj pripada. 39

38
Ovaj opis zakonitosti sedam razmera preuzet je iz dela "Predavanja iz kosmologije" Petar Uspenski,
Logos, Beograd, 2007.
91
 Razmere nisu dimenzije, iako ih mnogi poistovećuju. Dimenzije su različiti
načini postojanja univerzuma u kojima se javlja skup određenih različitih razmera.
Mnoge greške nastaju kada se brkaju razmere, kada iz jedne razmere sudimo o drugoj
(na primer, kada nezreo čovek sudi o postupcima zrelog i mudrog). To nije moguće sa
različitim dimenzijama, jer sa niže dimenzije nikada se ne može videti viša. Biće mora
preći u višu dimenziju da bi je spoznalo.
Dimenzije su u sânkhyi predstavljene sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni.
Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome što postoje
ujedno na različit način: kada se projektuju i ispoljavaju to je onda objektivni svet, a
kada su sažeti u svoj ishod i smisao, tada su svesni subjekt. Dakle, svesni subjekt nije
ništa drugo do sažetost vremena i prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije
ništa drugo do projekcija istoga u mnoštvo, napuštanje ’Ja jesam’, gubitak sebe. Otuda
kada je subjekt potpuno svestan, budan, vreme i prostor za njega nestaju.
Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se manifestuje svet ka
svome ishodu. Svesnost (subjekta, ’Ja jesam’) je sam vrh stremljenja prirode ka svrsi,
vrh njene piramidalne celosti. Njena se celovitost ne ostvaruje u objektivno datim
kategorijama vremena i prostora, nego njihovim sažimajućim oblikovanjem ka svrsi
koje se progresivno događa u sve višim dimenzijama, u aham-kâra i buddhi - a to zna-
či ka Sopstvu subjekta. U najvišoj se javlja čista svest (buddhi) kao izraz maksimalne
integracije ili sažetosti zbivanja i njegove najveće brzine u otkrivanju smisla, koji se
manifestuje kao svetlost. Ovo sažimanje i oblikovanje možemo videti na primeru Zem-
lje. Njen oblik i putanja iz viših dimenzija izgledaju drugačije nego u trodimenzional-
noj stvarnosti gde vidimo loptasto nebesko telo koje se kružno kreće u prostoru oko
Sunca tokom određenog vremena. Njeno kretanje zapravo stvara vreme, a takođe i sam
njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti baš te veličine i mase da se ne kreće baš tom
brzinom. I obratno, da je manja ili veća, i brzina bi bila srazmerno drugačija. Njen
oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i čine jednu celinu koja se, međutim,
zbiva u više dimenzija, pa se zato ustanovljavaju kao različiti činioci. Takođe, i sve što
postoji na njoj potpuno je određeno njenom putanjom i oblikom. Kao što su njen oblik
i kretanje jedno zbivanje, ali na različitim dimenzijama, i život na njoj takođe je deo
tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo sunčev sistem je to isto zbiva-
nje (isto kao život jednog čoveka) ali na sledećoj, višoj dimenziji, i tako dalje. Može se
reći da su njen oblik i putanja, zajedno sa organskim i neorganskim životom na njoj,
zapravo savijenost i oblikovanje prostora ka višim dimenzijama bivstvovanja u kojima
se kristališe svrha svega. Sažimanje se odigrava kretanjem, jer kretanje je uvek zbiva-
nje oblika ka smislu. Najfiniji oblik kretanja je mišljenje. Otuda se u mislima začinje
vreme. Dakle, kretanje je odvijanje vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivs-
tvovanja) koji je modifikacija prostora. Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najviše
dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili mahat-buddhi, celokupno postojanje Zem-
lje, sav život na njoj od nastanka do nestanka i cela putanja koju će preći, oduvek se
već dogodilo i u celosti se uvek događa u svakom trenutku - jer, događa se zbog svesti
(buddhi) o sadašnjem trenutku, o onome što upravo jeste. Svest, koja je ishod bića,
opstaje samo u sadašnjem trenutku, a on je jedini realan. Ništa ne postoji izvan njega.

39
Primetićemo ovde da razmere ispoljavanja univerzuma u velikoj meri odgovaraju zakonitosti Fibo-
načijevog niza, a možda se radi o istoj pojavi. To je matematički niz primećen u mnogim fizičkim,
hemijskim i biološkim pojavama. Ime je dobio po italijanskom matematičaru Fibonačiju. Predstavlja
niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Po tom istom
principu je nastala anatomska struktura ljudskog tela.
92
Drugačije rečeno, ne zbiva se u vremenu. Na taj način sadašnji trenutak razvoja sveta,
ili jednog pojedinca, nije različit niti odvojen od njihove konačne svrhe ili samog bit-
ka.
Zato svi aspekti bivstvovanja, iako različiti do apsurda i međusobno paradok-
salni, realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da obrazuju jednu ipak
skladnu celinu. Celina se, međutim, ne može razumeti samo posmatranjem iz fizičkog
iskustva. Ono je proizvod elementa zemlje, poslednjeg u nizu maha-bhűtâni, i zato je
samo posledica dejstva viših dimenzija oličenih prototipskim počelima (tanmâtrâ)
koja se kondenzuju u različite vibracije i, zavisno od međusobne kombinacije, obrazu-
ju velika počela (maha-bhűtâni).
Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledeći način:
- prototipsko počelo zvuka proizvodi element etra (akaša);
- tanmâtrâ dodira i zvuka zajedno proizvode element vazduha (koji zato ima
ova dva svojstva);
- tanmâtrâ dodira i zvuka sa bojom proizvode element vatre (koja ima ova tri
svojstva);
- kada se njima pridruži okus, nastaje element vode (koji za čulno iskustvo ima
ova četiri svojstva);
- kada se svim tim počelima pridruži miris, nastaje zemlja, koja je zbir svih
ostalih počela i elemenata (ona ima zvuk, boju, dodir, okus i miris).
Zemlja je proizvod svih dimenzija i uticaja, pa se otuda na njoj manifestuje sva
realnost bivstvovanja. Fizička realnost poseduje najvišu ontološku vrednost. Zato se
duše inkarniraju u fizičkoj realnosti, tu se dovršava stvaranje, odnosno aktuelizuju sve
dimenzije postojanja i ljudske duše samim svojim otelovljenjem sprovode tu aktueli-
zaciju. 40
***
Ovu drevnu postavku sânkhye možemo danas bolje objasniti rečnikom savre-
mene fizike. Najviša dimenzija objektivno ispoljene prirode jeste etar ili akaša. Tako
je bilo u sânkhyi, ali i u drugim ezoteričnim učenjima, sve do alhemije i početka dva-
desetog veka kada je etar zabranjen u nauci. U tom svom najvišem ili najsuptilnijem
stanju priroda ima svojstva besprostornog i bezvremenog holografskog jedinstva. Tu je
ona kvantno Polje kao čist izvor i potencijal svih mogućnosti. Priroda njenih elektro-
magnetnih frekvencija je skalarna i stacionarna, ne-hercijalnska, jer u njoj vlada jedin-
stvo svih suprotnosti. Skalarni talasi nastaju uzajamnim delovanjem dva koherentna
elektromagnetna talasa iste frekvencije i suprotne faze. Pri tome, rezultantno energet-
sko polje nastalo prožimanjem suprotnih elektromagnetnih polja, nije njihovo potpuno
poništavanje, nego transformacija energije u oblast vakuma, u stanje potencijala i stva-
ranje tzv. skalarnog polja. Takvo skalarno polje je u osnovi sveg života, ono je izvor
sve energije ili prane. Danas se ono otkriva u eksperimentalnoj fizici i, zbog zabrane
pojma eter, daju mu se razna imena: energija vakuuma ili nulte tačke, tamna materija,
kvantno Polje, matriks…
Progresivnom kondenzacijom prototipskih počela ne-hercijanska skalarna
frekvencija akaše sve više postaje hercijanska, frekvencije kretanja energije sve više
postaju transverzalne sve dok ne dobiju mehaničko, vektorsko, trodimenziono kreta-
nje u elementu zemlje.

40
Taj smisao inkarnacija duša izražen je u ezoteričnom hrišćanstvu molitvom Oče naš. Ona opisuje
sprovođenje svih zakona od Božanskog Apsoluta do Zemlje, kroz čoveka.
93
 ***
Elementi koji tvore fizičku realnost takođe predstavljaju i dimenzije njenog zbi-
vanja. Tanmâtrâ znači prototip ili „tome primereno”. Maha znači veliki, kosmički ili
univerzalni, a bhuta dolazi od korena bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i može ozna-
čavati dimenziju zbivanja, način na koji nešto biva, a takođe i element o kome je reč.
Srodna je sa grčkim physis koje označava proces rastenja, tvarnu osnovu i počelo, ali i
unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bića.
Kompletno dejstvo tanmâtrâ i maha-bhűtâni proizvodi indriyâni, zbog holo-
grafskog principa da svaka pojedinačna stvar sadrži i odražava celinu, a takođe je poz-
nato da organski život proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi tako što postaje oli-
čenje dimenzija i principa neorganskog, njihovo egzistencijalno oličenje. Neorgansko
je esencijalno, a organsko egzistencijalno područje jednog istog bivstvovanja. Broj i
kombinacija prototipova i elemenata određuje broj čulnih i delatnih organa u indriyâni,
a njihov broj, s druge strane, određuje u kakvim će razmerama takvo biće živeti.
Čovek jedini ima sve čulne i delatne organe. Sva druga živa bića imaju manji broj čul-
nih i delatnih organa od čoveka. Najkompletnije oličenje organskog bivstvovanja je
čovek, on je mikrokosmos u kome se sažima sav neorganski i organski kosmos. Nje-
gova percepcija (čulni organi) proizvod je kompletnog uticaja tanmâtrâ, a ovladanost
delatnim organima proističe iz njegove predisponiranosti za učešće u svim dimenzija-
ma prirode kroz karmičku dramu života.
Na shemi vidimo vertikalnu podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu,
organsku stranu. Leva, neorganska je makrokosmos, a desna, organska je mikrokos-
mos. Jedna odražava drugu kao u ogledalu. To je holografsko načelo sânkhye. Kada
čovek prepozna ovo odražavanje kosmosa (leve strane) u mikrokosmosu (desne), on
prepoznaje sebe kao jedinstvenu ličnost, a to je aham-kâra koja nadilazi ovu podelu.
Tanmâtre su objektivne ali i delimično subjektivne, jer proizvode samo čulne
organe u subjektu (buddhindriye), dok su veliki elementi (maha-bhűtâni) čisto objek-
tivne kategorije prirode jer omogućavaju sve ostalo zbivanje u prostoru. Tek sa veli-
kim elementima maha-bhűtâni i tanmâtrama zajedno mogući su i delatni organi i
(karmendriye), a s njima i karma, odnosno sva životna drama koja svoj ishod dobija u
svesti Ja jesam (aham-kâra).
Leva, neorganska strana sheme je vibratorne ili talasne prirode, sve dok se ne
kondenzuje kao zemlja il fizička realnost, a tada vibracije zadobijaju supstancijalni
karakter. Nisu, dakle, supstancija, već se samo tako ponašaju zbog trodimenzionalnih
uslova u kojima se nalaze. Tada postaje moguća desna, organska strana empirijskog
sveta kojeg tumačimo na osnovu pojma supstancijalnosti, što je nužno zbog koherent-
nosti spoznaje bivstvovanja.
Sa paradoksom različitih dimenzija suočavaju se i rezultati eksperimentalne
fizike. Što se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do većih brzina i neodređenosti
svih parametara. Na atomskom nivou dolazi se do granice kada još možemo razlikova-
ti nešto kao što je struktura atoma. Ispod njega vladaju sile čiste energije koje se, zavi-
sno od načina posmatranja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske čestice. One
se ponašaju paradoksalno jer za njih ne važe zakoni prostora i vremena našeg „gru-
bog” ili „materijalnog” sveta. Iako se u određenim okolnostima ponašaju kao čestice, u
nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu suprotnost, postajući talas energije. Kada
je u eksperimentu prisutan posmatrač, čovek, ponašaju se kao čestice, a kada je posma-
trač odsutan, kao talas. Izgleda da priroda glumi materijalnost samo u prisustvu čove-
ka.
94
 Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid zašto se pri-
rodno zbivanje događa i kao talas (vibracija) i kao supstancijalnost (čestica), što zbu-
njuje fizičare. Tanmâtre i maha-bhűtâni su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog
zbivanja energije u višim (implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyâni
područje gde se stiču iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji način. Tu se
akumulira svest o zbivanju i zato je nužno da se bivstvovanje tu koherentno oblikuje
na dovoljno „grub” ili konkretan način koji se može definisati kao supstancijalnost.
Oblikovana supstancijalnost je nužna za prenos informacija „Tvrdoća” oblika nužna je
da posluži kao podloga, kao suprotnost u odnosu na koju će postati prepoznatljivo vib-
ratorno ili talasno svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest za svest. Nema svesti bez
očitavanja (cittam) oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna indriyâni manas ili um; razume-
vanje je vrh njenog organskog oblikovanja koje je u celosti posvećeno percepciji i
iskušavajućem delanju, obučavanju da postane ličnost (aham-kâra). Zato će i naučni-
cima sve tajne prirode postati dostupne i jasne tek kada njihovo naučavanje bude u
skladu sa ovom posvećenošću organskog života. Priroda postaje jasnija u onoj meri u
kojoj se njen život afirmiše. Um je, međutim, vrhunac razumevanja sa subjektivnog
stanovišta. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti je prosvetljena budnost
(buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najbliže povezano sa vrhuncem svih
dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaša. Te dve kategorije su najfini-
ji modaliteti prakrti, toliko su bliski i identični da se mogu razlikovati jedino po tome
što je akaša ishod samog oblika, a buddhi smisla oblikovanja bića. Jedno bez drugog
nisu mogući, oni su kao dve strane istog novčića. Ništa se ne oblikuje bez smisla. Kada
čovek postane probuđen (buddhi) ovladaće akašom, etrom, i beskrajnom energijom
koju ona daje. Akaša je ono što se danas prepoznaje kao kvantni hologram, univerzal-
no Polje ili božanska matrica.
Čovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u čvrsto ustanovljenim koor-
dinatama koje tumači kao „svet”. To je, prema shemi, uglavnom samo organsko pod-
ručje kome prirodno i pripada, indriyâni, i element zemlja. On teško prepoznaje dru-
gačiji svet od onog kojeg je ustanovio učenjem i tumačenjem. I samo zato što je talas-
na priroda neorganskog područja finija od organskog, ono sa empirijskog i umnog sta-
novišta predstavlja „drugi svet”, nepoznato, onostrano područje. I zaista, neorgansko je
područje svojim najvećim delom (iznad elementa zemlje) u tradicijama svih naroda
poznato kao „drugi svet”, astral, „natprirodni svet”, svet bogova i demona (astral je na
shemi predstavljen elementima vode, vatre i vazduha). To je takođe ono područje pri-
rode gde se odigravaju posmrtna iskustva, kao i snovi. Čovekova se individualnost
(aham-kâra) - koja okuplja buddhi i manas, pa tako te tri kategorije skupa sačinjavaju
njegov duševni život (điva) - sa smenom dana i noći premešta iz subjektivnog u objek-
tivno područje, prema shemi, s desne na levu stranu. Tada čovek pada u san. Kada se
izjutra njegova individualnost vrati u fizičko telo (indriyâni), čovek se budi. Isto se
dogodi kada se istroši životni vek fizičkog tela: njegova duša (điva) odlazi na „drugi
svet” (tanmâtrâ) i, nakon dozrevanja uslova za odgovarajuće novo telo, vraća se u
područje indriyâni, ponovo se inkarnira u fizičkom telu. Ukoliko, naravno, nije otišla
naviše, u probuđenje (buddhi) i neuslovljenost (puruša), ka svome izvoru.
Samo u području indriyâni zbivanje ima čvrst karakter usled toga što je za
akumulaciju energije svesti nužna trodimenzionalna kohezija svakog zbivanja kao
informacije. Tu su zbivanja samo onoliko trajna i čvrsta koliko su potrebna kao infor-
macije subjektu, i ponavljaju se na različite načine dok njihov smisao ne bude usvojen

95
kroz iskustvo.41 Na neorganskom području je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo
fluidnije, brže i neposrednije, a ni vreme tu nije linearno. Usled nedostatka koherent-
nosti pojava, na koju je manas naviknut da mu bude servirana u trodimenzionalnom
iskustvu kao „prirodno” stanje, čovek je tu nesvestan, tačnije, još pasivniji nego inače.
Da bi bio svestan i na neorganskom području, u svim dimenzijama, njegova ličnost
(aham-kâra) mora da postane koherentna nezavisno od zbivanja i organskog i neor-
ganskog područja. Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljašnjih i od unutar-
njih uticaja, i kao takvo uvek prisutno. On mora biti činilac, a ne pasivan predmet sva-
kojakih činjenja. Ukratko rečeno, mora biti neposredni učesnik u zbivanju. To je na
shemi (slika 1) aktuelizacija kategorije aham-kâra.
Dok je identifikovan s područjem indriyâni, svog fizičkog tela, čovek nema
jedno Ja u sebi, jednu ličnost. To je zbog uticaja tanmâtrâ koje daju prototipove svih
zbivanja, pa tako i mentalnim aktivnostima i formiranju identiteta. Svaka ponavljana
aktivnost može steći identitet i opstati kao entitet (kompleks emocija, mentalni obra-
zac, alter ego). Zato je čovek višestruka ličnost. Postaje celovit tek na području aham-
kâra. Tek tada postaje i aktivan činilac sa svojom voljom. Sve dotle je nošen spoljnim
uticajima (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) dok je njegov um (manas) uglavnom služio da
lažira celu situaciju i stvara privid da sam čovek nešto čini svojom voljom.
Na području indriyâni vlada subjektivnost, tu čovek stvara svoju realnost i dela
samo u području svog rukohvata, koliko dopiru njegovi čulni i delatni organi i njegova
oruđa. To područje je vrlo ograničeno i zato u svemu subjektivno. Otuda toliko nera-
zumevanja i sukoba među ljudima.
Objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni je zajedničko područje svim
organskim bićima, ono je opšte i obezbeđuje zajedničke uslove za sve individue, tako
da sve imaju percepciju približno istog sveta u kome žive. To je zemlja na kojoj svi
stojimo, voda koju svi pijemo, vazduh koji svi udišemo itd. Tako sânkhya objašnjava
dve naizgled protivrečne činjenice: da čovek sam stvara realnost i da može da deluje
na objektivni svet, i kako je objektivni svet nadmoćniji od subjektivnih pokušaja
delanja i predstavlja zajedničko iskustvo. Subjekt i objektivni svet su interaktivni i
svaki ima svoju realnost. Sânkhya detaljno pokazuje kakvu. Stoga sânkhya ne zastupa
ni materijalizam ni idealizam. Taj dualizam postoji samo u subjektivnom iskustvu uma
(manas). Takođe shema kategorija nam pokazuje gde se ta situacija nadilazi: u područ-
ju aham-kâra. Tek odatle, kada čovek postane jedna ličnost sa svojom voljom, može
da deluje na objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni. To može zato jer deluje iz
čiste svesti (buddhi), a ne subjektivnog uma (manas) kojeg je nadišao.
Zajedno sa prostornim delovanjem, nadiđena je i iluzija vremena. Ona postoji
samo na subjektivnom području indriyâni i u elementu zemlje. Govoreći praktično
kako vreme ne postoji, možemo uslovno reći da u trenutku stvaranja stvoreno je apso-
lutno sve što može da postoji. Sve što je bilo, jeste i biće svuda u univerzumu, stvore-
no je već u trenutku stvaranja univerzuma. Taj totalitet svega uvek bezvremeno pos-

41
Zato što je priroda i smisao sveg fizičkog zbivanja informativnog karaktera, sve se zbiva baš tako
kao se zbiva i ponavlja se u svim varijantama sve dotle dok subjekt ne postane svestan zbivanja, odno-
sno dok zbivanje ne dođe do svog ishoda i smisla u svesnom subjektu i tako postane svesno samoga
sebe. Tada se zbivanje menja i osvešćenje prelazi na viši nivo. Ovaj princip je u osnovi prakse Ho’o
ponopono, havajskog metoda isceljivanja i delovanja u životu putem prihvatanja odgovornosti za sva-
ko zbivanje, da se sve zbiva zbog našeg osvešćenja, da bismo ga mi postali svesni. Ono se tek tada
samo menja i isceljuje. To deluje na životne situacije i događaje, kao i na zdravlje. O tome videti u
delima Dr. Joe Vitale i Dr. Ihaleakala Hew Len, i u knjizi „Nulte granice“ (Zero Limits).
96
toji na nivou akaša i buddhi, u univerzalnom polju ili kvantnom hologramu, i on se
postepeno ispoljava u iskustvu svakog subjekta posebno. Subjektivni um, manas, samo
aktivira pojedine mogućnosti koje su dostupne u njegovom delokrugu i one se aktueli-
zuju, iz potencijalnog prelaze u aktuelno stanje. Tako um „stvara“. Takođe može da
ostvari i druge mogućnosti koje postoje kao potencijali ako samo deluje i veruje kao da
su već tu, ostvarene. Tako nadilazi iluziju linearnog vremena. Izvan uma i na višim
dimenzijama potencijali svih zbivanja bezvremeno postoje kao pra-datost ili pra-krti.
Rečeno je da sve što postoji se ispoljava iz prakrti (emanacija) jer je u njoj već posto-
jalo kao mogućnost (pra-datost = pra-krti). Stoga sve što uopšte može da se dogodi,
potencijal svega, već postoji u jedinstvu prakrti. Um se samo fokusira na pojedine
mogućnosti i one se aktuelizuju. Ta suma svih mogućnosti i pojava nalazi se u najvišoj
dimenziji, u akaši. Pristup njoj je moguć samo iz buddhi, čiste svesti. Tu je prošlost i
budućnost svega postojećeg. Na nižoj, materijalnoj, trodimenzionalnoj ravni, um samo
sukcesivno aktuelizuje mogućnosti, ono što već postoji, a nama, iz naše subjektivne
tačke gledanja, izgleda da se nešto novo zbiva. Zbog svoje bezvremenosti i pra-datosti
svih potencijala, prakrti ima vibratorno ili talasno svojstvo, odnosno trenutačnost.
Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet odeljaka sheme
kao najviše i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter u neorganskom i um, sluh i
jezik u organskom delu, i buddhi, kao najfiniju tvorevina prakrti. Uočimo pre svega,
tanmâtru zvuka, kao primarno ispoljavanje vibracija. Ono je moguće jedino kroz pros-
tor (akaša) zato što zvuk nije moguć bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve
ostale elemente i sva ostala zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor
(akaša) u kome su sve dimenzije i sva zbivanja uopšte mogući. On je partikularizovan
pojedinim oblicima na kojima se ograničava naše čulno opažanje i delanje. Samo
ograničenom subjektu, zatvorenom u ego, koji posmatra iz jedne referentne tačke, a
drugačije čulno posmatranje i nije moguće, oblici izgledaju kao da su u prostoru i
međusobno nezavisni. Oni su zapravo sâm modifikovan prostor (akaša). On ih sve
povezuje u jedno, u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu toga su moguća sva
mistična iskustva jedinstva univerzuma, a takođe i materijalizacija, dematerijalizacija,
teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i telepatija. Na primer, vreme se
sažima u subjektu, u njegovo Ja ovde i sada, i zato on može da zna prošle i da vidi
buduće događaje (vidovitost); isto je sa prostorom, on se sažima u njegovo telo pa otu-
da subjekt može i s objektima u prostoru da manipuliše (telekineza) kao sa sopstvenim
telom. Zato je rečeno da ništa ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i jedins-
tva. Zato za probuđenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akašu, jedinu stvarnost
svake pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje kaže: čini drugima onako
kako želiš da drugi čine tebi; i etički put koji nalaže da volimo sve što postoji, pa i svo-
je neprijatelje. Usled opšteg jedinstva koje sve povezuje uvek će nam, hteli mi to ili
(radije) ne, biti onako kako činimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako će nam biti
suđeno. Ako oprostimo drugome i nama će biti oprošteno. 'Ko drugome jamu kopa,
sam će u nju upasti' - to je neminovno jer nema „drugoga”. Biće je jedno.
Buddhi i akaša su sinonimi u sânkhyi: akaša sa kategorijalne a buddhi sa egzis-
tencijalne strane bivstvovanja. Sa njima je prakrti najbliža neuslovljenosti (puruša). 42

42
Akaša u fizičkom svetu stvara svetlost, svetlost zvezda. U svakoj zvezdi je mala crna rupa ili čist
prostor, akaša. Ako je ona povezana sa buddhi kako smo opisali, onda postaje jasnije delovanje Solar-
ne joge (sungazing) u kojoj se gledanjem u sunce pročišćava telo i pobuđuje objektivna svest u čove-
ku. Takođe naučno je dokazano da fotoni sa zvezda prenose informacije našem DNK, posebno preko
UV zračenja (DNK je uglavnom sačinjen od svetlosnih kodova), sav život se na taj način informiše tj.
97
Iako je najbliža, priroda i u njima deluje svojom gravitacijom kod neprobuđenih ljudi:
u buddhi je to sklonost da se budnost doživljava kao lična svest (aham-kâra) i subjek-
tivno osmišljava (manas), jer bezlična budnost se kod nezrelog čoveka ne može održa-
ti i biva porobljena mentalnim procesima; dok akaša teži da se partikularno oblikuje,
jer iz istog razloga za neoslobođenog čoveka ona postaje puko ništavilo.
Na koji su način mahat-buddhi i akaša sinonimi?
U univerzalnom kvantnom Polju (etru ili akaši) sve je sažeto u bezvremeno jed-
no, sve je povezano, otuda subatomske (kvantne) čestice komuniciraju nelokalno,
odnosno povezane su nezavisno od prostora i vremena, tj. komuniciraju trenutno i ma
koliko bile udaljene. Svest ima iste osobine, ona nije ništa drugo do sama povezanost
pojava i stvari u njihovom najfinijem nivou, povezanost informacija i značenja u
smislu. Svest je povezivanje smisla svake pojave isto kao što kvantno polje povezuje
sva zbivanja u jedinstvo. Na taj način su svest (mahat-buddhi) i akaša (eter) sinonimi.
Pri tome je mahat-buddhi samo otvorenost za prisustvo puruše koji je pravi izvor sves-
ti, a ne sama svest. Sve kategorije prakrti su samo stepeni otvorenosti za prisustvo sve-
sti puruše. Ti različiti stepeni ili modifikacije prisustva svesti stvaraju različite dimen-
zije i razmere u prirodi.
Da su buddhi i akaša sinonimi najdirektnije doživljavamo u meditaciji. Postiza-
njem čiste svesti ili budnosti (buddhi) u meditativnoj disciplini ostvarujemo uvid da
nismo ni telo ni um već sam prostor (akaša) u kome se telo i um nalaze i zbivaju. Pra-
va meditacija se i svodi na ovakvo osvešćenje prostora kao izvora bića i svesti. Kao što
je telo u prostoru, tako je i sav um u svesti. Zato možemo biti objektivno svesni uma
kao i tela. 43
Prostor (akaša) je svestan (buddhi) - ne sam po sebi već zbog blizine puruše.
Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo kretanja ili
zbivanja tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest maksimalna sažetost vre-
mena, ona je čista sadašnjost, samo prisustvo. Najsvesniji smo onda kada smo najsve-
sniji sadašnjeg trenutka. Koliko je vremensko kretanje prevaziđeno, toliko je svest pri-
sutnija. Vreme je način na koji nešto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne postoji
po sebi, već samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo biće, a ne i vreme. Biće je
bezvremeno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog neuviđanja njegove bezvremene sušti-
ne, zato što ga doživljavamo kao nešto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektu-
jemo kroz vreme. Tako vreme postaje zaborav bivstvovanja, ono postaje način da se
izbegne odgovornost za preuzimanje smisla postojanja ovde i sada. Vreme je najčešće
samo zamena za svesno prisustvo u bivstvu, ono je razmak između znati i biti. Kako je
do tog smisla teško doći jer zahteva potpunu akumulaciju energije, vreme je nužno zlo
preko kojeg postupno i na zaobilazan način ('u znoju lica svog') dolazimo do bivstva.
Ako ne bismo postupno dozrevali za bivstvo, njegova silna energija bi nas uništila, kao
što bi teško breme koje odrastao i snažan čovek može da ponese, nejako dete slomilo.
Takođe ne bismo ga ni bili svesni, jer naša svesnost sazreva vremenom. Samo dozre-
vajući tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako je njegova bit uvek prisutna ovde i
sada. Bivstvovanje doživljavamo samo kroz vreme isto kao što smo zbog empirijske
subjektivnosti prinuđeni da ga doživljavamo kao supstancijalno kroz partikularizovan
prostor, i zato nam je biće vazda skriveno.

širi i održava od svetlosti zvezda. Zato korporativna farmaceutska industrija čini sve da zakloni ljude
od sunca lažima da je sunčevo UV zračenje štetno, jer ono je presudno važno za život i imunitet, a
zdrav imunitet nije u interesu farmaceutske industrije.
43
O tome videti u poslednjem poglavlju ove knjige, Kaivalya, o Arupa-dhyanam.
98
 Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se prostor posmatra
iz jedne referentne tačke (tela, indriyâni), što je nužno u trodimenzionalnosti koja jedi-
no može da proizvede koherenciju percepcije, nešto se doživljava kao bliže, a nešto
kao dalje. Taj doživljaj se u psihi (manas) tumači kao da je nešto „pre” (stiglo do nas),
a nešto „posle”. Tako vreme postaje samo psihičko tumačenje prostornog zbivanja.
Psiha se spontano usklađuje sa fizičkom realnošću prostora koji je okružuje stvaranjem
perspektive vremena. U psihi se trodimenziona perspektiva zbivanja subjekta-u-
prostoru, kao u ogledalu, pretvara u iluziju vremena. To znači, ako postoji samo večno
biće, i ako je vreme samo projekcija uma, onda je kretanje vremena samo iluzija - to se
um kreće, a ne vreme. Um mora da se kreće kako bi prikupljao informacije radi aku-
mulacije svesti u indriyâni, ali ne mora da robuje ovoj iluziji, kao što obično čini.
Vreme je način na koji um funkcioniše. Biće se ne kreće kroz vreme ka svome
smislu; ono u njemu oduvek već stoji, inače ga ne bi ni bilo, njegovo postojanje bilo bi
besmisleno, a to znači nemoguće. Samo se um kreće ka osmišljavanju, ceo pojavni
svet postoji zbog njega. Jedino um dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo
(indriyâni) biva prosvetljeno objektivnom spoznajom kad prevaziđe vreme, a to znači
kad prestane da zamišlja svet kao nešto drugo nego što jeste. Samo kada zaustavi svoje
lutajuće misli, čoveku se razotkriva svet kakav jeste. I tada vidi da ničeg nema po sebi
i za sebe, u akaši je sve jedno, dok je mnoštvo samostalnih pojava i bića samo prividno
za subjekta koji opaža iz jedne referentne tačke. Vidi da je iluzija subjektivnosti jedini
uzrok iluzije objektivnog mnoštva. Bića nisu oblikovana u prostoru niti se kreću kroz
njega, nego se sâm prostor oblikuje od jedne tačke do druge, stvarajući iluziju bića
koje se kreće. Kao talas koji izgleda kao da se kreće površinom, dok se zapravo sáma
voda naizmenično podiže i spušta u jednom talasu. Ili kao kod svetlećih reklama gde
se sijalice naizmenično kontrolisano pale i gase, tako da izgleda kao da se svetlosni
oblik kreće, stvara i rastvara, rađa i umire, iako se ne događa ništa drugo do složena
iluzija svetlosti. 44 Ceo taj svetlosni cirkus oblikovanja prostora događa se, naravno,
samo za nezrelog posmatrača, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbivanja u pro-
storu kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akaše, sve je jedno i bezoblično, nema
ničeg po sebi i za sebe - ali to ne znači da je sve poništeno, nego je upravo otkriveno u
svojoj jedinoj suštini, akaši - nakon probuđenja (buddhi).
Ovde je, dakle, reč o trenutačnom stvaranju pojavnog sveta. Otuda ništa u nje-
mu nije isto u dva trenutka, već u sledećem stvoreno je kao novo i malo drugačije
usled igre guna. Na taj način sve se kreće. Trenutačnost stvaranja omogućava svekret
(đagrat) univerzuma. Ne postoji drugačije kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora
mogli bismo nazvati Talasni model kvantne fluktuacije.

[Ideja o trenutačnosti zbivanja osnova je budističkog pogleda na svet. Iz nje

proizlazi učenje da stvari i bića nemaju realnost po sebi (anata), da nisu rođeni, tj. da
ne nastaju. Ovu ideju je naročito precizno pojasnio najvažniji obnovitelj izvornog
Buddhinog učenja, Nagarđuna, a razjašnjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika
Nagarđune navodeći klasičan primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upani-
šadu) Gaudapada objašnjava kako je sve nerođeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on kaže
da kao što baklja, kada se brzo okreće, izgleda kao vatreni krug, tako i svest kada se
kreće izgleda kao da je podeljena na subjekat i objekat, saznavaoca i znano, i tako
44
Upravo je ovaj princip naizmeničnosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo tehnološko vas-
krsenje čovečanstva iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takođe osvetljava i svu iluzornost učinka
tehnologije za smisao čovekovog opstanka.
99
stvara privid kontinuiteta i objektivnog sveta. Kada svest (baklja) miruje, tada nema
privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u pokretu, njen izgled kruga nije joj spo-
lja nametnut, niti je otišao od nje kada miruje, kao što ni vatreni krug nije ni različit
niti je isti plamen. U IV 91. on kaže da su sve tvorevine samo uobličenje prostora,
akaše (etra), i da među njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje individualne
tvorevine (bića) koje se kreću kroz prostor, nego se sam prostor, na svom najsuptilni-
jem, subatomskom nivou, sukcesivno uobličava u sve što postoji iz trena u tren. To je
isto otkrila i eksperimentalna fizika, da subatomske čestice kada su odvojene ostaju i
ponašaju se i dalje kao da su spojene, nezavisno od prostora. Ono što ih stalno drži
povezane je energija samog prostora. Na taj način ništa se ne rađa ili nastaje, jer sve
već jeste kao modifikacija celine, a ta celina nije ništa sama po sebi. Jer, da jeste nešto,
protivrečila bi svojoj prirodi, sve ostalo što je rečeno palo bi u vodu. Da celina jeste
nešto sama po sebi, tada bi i bića unutar nje morala da budu 'nešto' sama po sebi, i tada
im celina ne bi mogla dati život. Sve bi bilo odeljeno. Bića mogu da postoje samo zato
što nisu ništa sama po sebi, i zato što je celina ista takva. Drugim rečima, individualna
bića i celina nisu različiti.
Najopštije ubeđenje ljudi da su posebne, odvojene individue je ujedno i najveći
apsurd potpuno očigledan. Nijedno biće ne bi moglo da postoji da je izdvojeno od
celine na bilo koji način; svi dišemo, krećemo se i živimo zahvaljujući životnoj sredini
koja nam to omogućava. Štaviše, nijedno biće ne bi moglo ni da nastane kao izdvoje-
no.
Naše biće ne postoji kao individualno biće, kao što ni kap nije ništa drugo do
voda okeana. Mi ne dišemo, priroda diše kroz nas; mi ne delamo, celina dela kroz nas;
mi ne mislimo, celina samu sebe osmišljava kroz nas. Mi smo uvek u celini prirode
kao fetus u majčinoj utrobi. Mi tek treba da se rodimo. To rođenje je probuđenje (bud-
dhi) koje nastaje spoznajom ovakvog stanja, da ništa nije rođeno u opštoj prirodnoj
uzročnosti, da se to sve sama priroda (prakrti) uobličava i dela. Jedino čovekova pro-
buđena duša (puruša) transcendira prirodu.
Sva patnja nastaje iz neuviđanja ove istine, iz ubeđenja da smo nešto po sebi i
za sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naša suština ona čistota (sunyam) koja svojom
nežnošću omogućava svemu da postoji. Iz ovakvog pogrešnog uverenja nastale su sve
iluzije o potrebi 'oslobođenja'. Zapravo, jedino pravo oslobođenje je spoznaja o izvor-
noj neuslovljenosti, tj. nerođenosti individualnog bića. Da ono već nije takvo u svojoj
biti, nikada ne bi ni moglo biti 'oslobođeno'. 'Oslobođenje' duše je ostvarenje svoje
prave prirode. Naša prava priroda je nerođena i neuslovljena duša. Jedino zahvaljujući
ovoj činjenici, da je naša prava priroda sloboda koja sve omogućava (sunyam), čoveku
su mogući davanje života, oproštaj, milost, ljubav, svest i smirenje (utrnuće).]
Toliko o zvuku i akaši. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyâni ispoljava naj-
pre u umu (manas), kao misao. Misli nastaju kada najfinije vibracije neorganskog pod-
ručja rezonantnom interakcijom deluju na vibracije najfinijeg dela organskog područja
- na nekodirajuću DNK. One primaju utiske, vibracije spoljašnjeg sveta na najfinijem
nivou, a najpre iz tanmâtrâ jer, iako su organske tvorevine, DNK su jednako fine kao i
najfinije neorgansko područje, akaša. DNK se sastoji od svetlosnih vlakana i njihova
funkcija se podudara sa kvantnim poljem, komuniciraju nelokalno i trenutno pri čemu
koriste iste principe na kojima se zasniva govorni jezik. Zato DNK rezonuje spoljne
vibracije tj. zbivanja na najfinijem nivou koji je moguć u organskom području, kao
misao ili ideju i predstavu o spoljnjem zbivanju. Zato možemo da mislimo i na javi i u
snu, u astralu. To se ne događa samo kao prosta rezonancija spoljašnjeg i unutarnjeg,
100
već i kao proces učenja. Učenje je omogućeno preko najviših dometa čulnih i delatnih
organa koji se takođe zasnivaju na vibracijama, a to su sluh i jezik (govor, reč, pismo).
Na kraju, najviši ishod vibracija zbivanja prosijava kao čista svest (buddhi) o svemu, o
samom biću kakvo jeste.
Buddhi, tanmâtrâ zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i govora, najviša
su i najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu povezanost lako je prepoz-
nati u svim mističkim i religijskim tradicijama gde se stvaranje sveta događa zvukom,
odnosno rečju (logos, aum), to je prvobitna vibracija koja stvara sâm prostor sveta
(akaša, njeno svojstvo je takođe i svetlost). Reč kao modifikacija zvuka igra odlučuju-
ću ulogu u modifikaciji zbivanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduističkoj man-
tra-yogi kao vibratorna formula koja samim vibracijama proizvodi određene efekte, u
jevrejskom tetragramatonu, devocionalnom budizmu, filokaliji u pravoslavlju i dhikru
u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna „imena božja”, čije vibracije odražavaju proces
stvaranja. Otuda je ime, kao vibratorna formula, ključ za identitet bića. 45 Još je u sta-
roegipatskim misterijama poznavanje imena božjih omogućavalo prolaz kroz sve
dimenzije i rađanje u svetlost čiste budnosti, oličene u Ozirisu kao suncu. I u drugim
kulturama poznavanje imena omogućavalo je uvid pa i kontrolu suštine imenovanog -
zato se ono skrivalo. Reč izgovorena u višim dimenzijama, u astralu, ima direktno
izvršno dejstvo, odmah se ostvaruje. Otuda potiče efikasnost svih magijskih rituala
koji obavezno sadrže vibratorno izgovaranje reči kao svoj glavni postupak, od liturgija
i molitvi, do vradžbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest (buddhi)
o aktivnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor, koji u sprezi sa sluhom
iz područja indriyâni koristi tanmâtru zvuka za vibratorno oblikovanje zbivanja preko
akaše na sve niže dimenzije, jer proces oblikovanja ide iz viših ka nižim elementima,
sve do ostvarenja na nivou zemlje.
Sve što je ovde rečeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja principa subordi-
nacije. On vlada među svim modusima bivstvovanja koji svojim zbivanjem proizvode
prostorvreme. Nadređeno prostorvreme vlada podređenim. Nadređeni oblik prostor-
vremena može biti, ali ne mora uvek, onaj stariji i veći, zatim onaj složeniji po ustrojs-
tvu i aktivniji. Kao što roditelj rađa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja
održava ljudske živote i nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok sun-
čev sistem, kao još šira celina, uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na njoj. Na kretanju
Zemlje oko Sunca zasniva se hronološko vreme ljudske povesti (mereno časovnicima i
kalendarima). Mlada individua zavisi u velikoj meri od svoje porodice, a porodica od
društva i nacionalne kulture, koja opet biva uslovljena istorijskim trenutkom opšteg
razvoja kome je sve to podređeno. Nadređeno prostorvreme može, pored već spome-
nutih prirodnih entiteta, postati i energetski sadržaj (elemental) koji je veštački obra-
zovan na višim (astralnim) dimenzijama ulaganjem nečije energije putem volje, ima-
ginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja nižih dimenzija, na fizičkom
planu. To može biti i običan kompleks koji upravlja ponašanjem jednog čoveka, ali i
veći sadržaj koji izaziva velike ratove između nacija. Stoga, iako je vreme relativno,
subordinacija omogućava red u njegovom zbivanju.
Sve se uobličavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kâra. Zbog nje se pro-
stornost savija u oblik svega što postoji, ona masu i energiju centripetalno sažima na
pojedine oblike. Najkrupniji oblici sažimanja mase i energije u prostorvreme nekog
zbivanja su nebeska tela, galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanistič-
45
Kako je vibratorna formula zvuka povezana sa svetlošću pokazao je Spasoje Vlajić u delu "Svetlos-
na formula" ("Jugoart", Beograd, 1984)
101
ko, Zemlja se ne kreće zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile teže, već
pravom putanjom, ali u prostoru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve se kreće
pravo ka svom ishodu. Ali prostor se zbog subordinacije uticaja savija kroz različite
modifikacije, tako da će njegova savijenost kroz organski život na Zemlji dovesti do
maksimalnog sažimanja i usavršavanja sveg oblikovanja u liku čoveka, do čovekove
ličnosti. Nadređeno prostorvreme uvek privlači i oblikuje podređeno: to je sila poznata
kao gravitacija. Ona ne deluje samo među telima nego i na mikroplanu, kao sudbina
svih živih bića. Tako nam, na primer, neki događaj, osoba ili informacija, kao nadre-
đeno prostorvreme, može privući pažnju i svojom gravitacijom preusmeriti život na
nov način. Svoju gravitaciju imaju emocije i podsvesni utisci (vasana). Gravitacija
svih ovih zbivanja koja deluju na smer našeg života i oblikovanje karaktera, nije razli-
čita od gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja i
odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 46 To je sve jedna ista gravitacija koja se
progresivno spušta i deli kroz princip subordinacije.
Gravitacija deluje čak i na najveću brzinu zbivanja, na svetlost. Skup svih
događaja u prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona najbrži modus bivstvo-
vanja, svi ostali oblici prirodnog zbivanja samo su izraz njenog srazmerno sporijeg
kretanja, koliko je ono sporije toliko je njegovo bivstvovanje „grublje” i „materijalni-
je”. Iskazuju se najpre kao radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao „čvrst”
oblik - koji se dalje kreće do ličnosti, do posmatrača kome je svetlost namenjena. Kada
se neka zvezda rodi, njena svetlosti se širi sferno i svuda ravnomerno, noseći sa sobom
događaj njenog nastanka. Što udaljenije zvezde u kosmosu posmatramo, vidimo sve
stariji kosmos, ono što se dogodilo pre više milijardi godina. Gledamo svetlost davno
ugašenih zvezda, dok svetlost novonastalih još zadugo neće stići do nas. Ograničeni
svojim trodimenzionalnim telom i čulima koja nam nameću subjektivno, linearno
vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok ostajemo slepi za zvezdani
vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom univerzumu pred našim oči-
ma. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje žive kraće nego što je potrebno da njihova
svetlost dopre do drugog kraja univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatrača. Bez-
brojni rojevi galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum blešti od tog vatro-
meta preobražaja upravo u sadašnjem trenutku, dok nam izgleda da je sve mirno na
zvezdanom nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg tog difuznog prosvetljenja
univerzuma zadobio svoje konkretno oličenje u trodimenzionom telu čoveka koji ga
posmatra. Kada svetlost zvezda uđe u njegove oči, postigla je svoj cilj, došla je do
ishoda svog putovanja, tu se njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pret-
vara u smisao, u spoznaju koja prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaša, koja je svet-
lost, postaje buddhi, koja je čista svest. Odiseja se završava u čovekovoj Sopstvenosti,
samo tu se događa opuštenost i smirenje. A tada, kada takav čovek prepozna svetlosni
ples kosmosa u svom biću, zaplesaće i sam u jedinstvu s njim. Postaće svetlost.
Ali, malo koji čovek oseća radost koju svetlost sunca zrači kada padne na nje-
govo lice i ulazi u oči. To deca mnogo bolje osećaju, pa se zato i sunčevi zraci na nji-
ma lepše presijavaju i pretvaraju u njihovu razdraganost. Odrastao čovek opterećen
mrakom svojih umišljenih iluzija i briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost
sažela i sačinila ga kao svoje dete i dala mu oči i svest da kroz njih prepozna sebe kao
svetlost.
46
O oblikovanju mikrokosmosa (čoveka) od strane kosmosa detaljno uči nauka astrologije. Inače sama
gravitacija je elektrostatički fenomen na makroplanu. Kosmos je ispunjen elektricitetom. Sve pojave u
kosmosu su električne pojave. Električna energija je vid ispoljavanja prane.
102
 2. Oblikovanje dimenzija

Pet velikih ili „grubih” elemenata, maha-bhűtâni, proishode iz suptilnih uzroka,

tanmâtrâ, i njihovih kombinacija. Tanmâtre su informativna polja za uobličavanje
pojavnog sveta. Tanmâtre su nadprostor, hipersvemir ili hyperspace, ono što je iznad
čulnog i astralnog prostora – a to su maha-bhűtâni. Unutar opažajnog prostora, ele-
menti voda, vatra i vazduh na shemi obuhvataju astralna područja, s tim što element
vode predstavlja najpoznatije iskustvo astrala većini ljudi, jer je najbliže zemlji, to je
onaj astral u kome boravimo u snu i pri astralnoj projekciji, dok su vatra i vazduh viša
i suptilnija područja astrala. Tanmâtre su daleko suptilnije područje prototipova svega
oblikovanog, ili arhetipova. Kada se čovek tamo projektuje izvan tela onda se nađe u
blaženoj svetlosti prepunoj neopisivih boja uobličenih u svim mogućim geometrijskim
i apstraktnim oblicima koji se brzo kreću u nezamislivim kombinacijama svuda oko
njega. Zapravo, ne oko njega jer tu nema jedne referentne tačke, nego ih on vidi sa
svih aspekata odjednom. 47 Astral još uvek odražava obličja fizičkog sveta, što se vidi u
svetu snova, tu su zgrade, ljudi, drveće, pejzaž... ali kad odemo iznad astrala u hiper-
prostor, što se može postići jednostavnim uzletanjem naviše dok svesno boravimo u
astralu, to sve nestaje, počinju da se javljaju samo neverovatne geometrijske i druge
apstraktne figure u izuzetno jasnim bojama koje se brzo kreću na sve moguće i nemo-
guće načine oko nas, na tamnoj pozadini. Sa izvesnim iskustvom možemo da primeti-
mo da se kreću onako brzo kako se kreću naše misli. To su zapravo arhetipski obrasci
naših misli koje tu vidimo kao da su spolja. To traje kratko jer je potrebna visoka sve-
snost da bi se čovek tu održao. Ako još zna kakve arhetipske obrasce može tu da stvori
svesno, onda može u potpunosti da kontroliše dešavanja na fizičkom planu.
Zato što su tanmâtre istovremeno i prototipovi za čula (indriyâni), percepcija
sveta je uopšte moguća. Tanmâtre su unutrašnja, suptilna čula koja omogućavaju spo-
ljašnja, fizička. Zato se s njima spoznaje ono što se fizičkim čulima ne primećuje,
energetska i astralna realnost. Tanmâtre su prototipovi fizičke stvarnosti, ono područ-
je prirode gde se formiraju arhetipovi i odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa
indriyâni ukazuje na mitotvoračku funkciju u čovekovoj percepciji sveta, a veza sa
velikim elementima, preko kojih tanmâtre materijalizuju ili izgrađuju svet kroz sve
dimenzije, razjašnjava nam funkciju mita u arhitekturi i umetnosti svih drevnih naroda,
i materijalnoj kulturi uopšte. Prisustvo te funkcionalne povezanosti lako je uočiti i
danas u svim aspektima života, naročito u političkoj manipulaciji javnog mnjenja, iako
ona vremenom menja svoj izraz.
Pet velikih počela nam pokazuju kakva je zapravo struktura sveopšteg zbivanja.
Ona se može razumeti na spoljni, empirijski način, i na unutarnji, egzistencijalan, koji
otkriva smisao zbivanja spoljnjeg „grubog” sveta. Zato bhutani imaju dvojako znače-
nje: i kao elementi „grubog” iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispo-
ljava i njegov smisao spoznaje u bivstvovanju. 48

47
O prirodi hipersvemira videti u delima Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow).
48
Četiri elementa, koji su ujedno i četiri dimenzije sveopšteg stvaranja (bez akaše, koja je nemanifes-
tovani ishod svega), predstavljeni su u Kabali imenom božjim, Jehova ili Jahve, koje se sastoji od četi-
ri slova (tetragramaton) hebrejskog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj način je u sámom imenu sadržan
princip božjeg stvaranja. On se kao tajna prenosio samo posvećenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda
njihova veština u procesu materijalizacije stvari i njihovoj kontroli sa najvišeg nivoa stvaranja (infor-
macije, mediji, novac, pa i psihološko uslovljavanje javnosti), dok je neprosvećenim Gojima (svim
103
 Spoljni način nam kazuje da je struktura sveopšteg zbivanja u potpunosti sači-
njena iz pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim psiho-energetskim prototipo-
vima (tanmâtrâ). Njihovi međusobni odnosi proizvode sve razlike u opažanju sveta,
istovremeno proizvodeći svu raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bića i zbi-
vanja mogu imati. Jer, važno je opet naglasiti, tanmâtre omogućavaju sve dimenzije
pojavnog sveta (maha-bhűtâni) i istovremeno njegovu percepciju (pet čula u
indriyâni). Tanmâtre su veza subjekta sa objektivnim svetom (veza indriyâni sa
maha-bhűtâni). Zbog te dvostruke uloge tanmâtrâ, postoji subjekat koji doživljava
svet, i njegova percepcija je analogna dimenzijama u kojima se manifestuje svet. Zato
ona neće biti potpuna dok subjekat ne upozna područje tanmâtrâ - čovek će spoznavati
objektivni svet u onoj meri u kojoj u samome sebi spoznaje sve dimenzije bivstvova-
nja (o tome u poglavlju Aham-kâra). Akaša predstavlja i prostornost i finotvarnu (ete-
ričnu) komponentu zbivanja, pa joj je zato svojstvena propustljivost koja sve omogu-
ćava, vazduh sveopšte kretanje i podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlačenje i
prianjanje, a zemlja koheziju svega što biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u
zajedničkom iskustvu kao fizička stvarnost, dele se na čvrsto, tečno, gasovito stanje i
elektromagnetna zračenja u prostoru. Ove razlike su preuzete iz poznatog iskustva da
simbolično posluže u predstavljanju različitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako biće i
pojava mogu se sagledati kao neka kombinacija ovih elemenata koji su na okupu
(skandha). Takvo sagledavanje čoveka budi i oslobađa od svih iluzija.
Sânkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhűtâni) iz istog razloga iz kojeg
govori o pet tanmâtrâ. Reč je o svođenju opšteg ispoljavanja prirode na deset osnovnih
principa njenog zbivanja koja mogu da obrazuju one pogodne okolnosti koje omogu-
ćavaju stvaranje svesnog posmatrača (indriyâni). Otuda njihova paralela sa čulnim i
delatnim organima. Njihova paralelnost je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od
strane subjekta, isto koliko je potrebna da objektivni svet proizvede subjekta. Stvaranje
sveta i njegova percepcija su isti, tačnije, uzajamni proces.
Budući da je delovanje tanmâtrâ čisto vibratorne ili talasne prirode, one su
sama energija, ne postoje određene granice između različitih dimenzija, odnosno ele-
menata koje kombinacije tanmâtrâ stvaraju. Iako se mogu najopštije svesti na pet
pomenutih principa, između njih se stvara mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po
broju atoma, a ovi po broju elektrona i subatomskih čestica koje su talasne (vibratorne)
a ne supstancijalne prirode. Dakle, kakav će atom biti zavisi od brzine vibracija, a ona
nema odeljaka i pregrada. Kao što ni u duginom spektru nema jasnih granica među
bojama, niti među zvucima različitih tonova, tako i dejstvo tanmâtrâ stvara simfoniju
života prirode koja se sastoji iz mnoštva elemenata. Njihova priroda je talasna, ali
samo na nivou zemlje oni postoje na način koji se tumači kao supstancijalan. To je
zbog nužnosti trodimenzione koherencije iskutva bića. Na višim nivoima progresivno
nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od razmere u kojoj biva, svaki elemenat u
prirodi može promeniti svoju strukturu i postati neki drugi samo ako se uklone prepre-
ke za to. Svest u aham-kâri je činilac koji uklanja i postavlja prepreke, ona sve uobli-
čava. Kao što baštovan, kada navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale,
već samo svesnom odlukom uklanja branu i ona sama teče. Nikakvih suštinskih prep-

nejevrejima, goji znači ovca) ostalo samo „čudo” stvaranja „iz ničega” i ime božije za ropsko oboža-
vanje, ali ne i za spoznaju da je Bog zapravo sâm proces stvaranja u kome i čovek može da učestvuje
ako prepozna date dimenzije u sebi. Zahvaljujući jevrejskim osnivačima Hrišćanske crkve, takva spo-
znaja proglašena je za jeres, a najveća vrlina hrišćanstva postala je ropsko služenje Boga, bez moguć-
nosti njegove lične spoznaje - Gnoze.
104
reka nema u samom biću, sveopšti preobražaj elemenata sačinjava vidljivi svet i život
u svakom trenutku. Čovekov uticaj na svet pomoću nauke i tehnike samo je delić neo-
graničenih mogućnosti koji istinski celovita i probuđena ličnost može da ostvari bez
tehnoloških pomagala, jer buddhi je u jedinstvu sa akašom iz koje proizlazi svaki
oblik. Srećom, ova moć može da se koristi samo za afirmaciju ličnosti i probuđenje
čovekovo, jer sav predmetni svet tome i služi.
Jedna od klasičnih zabluda nauke je teza da je za preobražaj jednog elementa u
drugi potrebna ogromna energija i najviša tehnologija. Biljke neprestano preobražava-
ju sve elemente u prirodi. U odrasloj biljci ima neobjašnjivo više elemenata nego što ih
je bilo u semenu i tlu iz koga je iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To
je u suprotnosti sa mehanističkim zakonom o očuvanju materije prema kome bi odrasle
biljke morale da imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje i tlo na kome rastu.
Biljke preobražavaju fosfor u sumpor, kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum,
kiseonik u kalijum i tako dalje, zavisno od okolnosti i potreba. Ako u zemljištu nema
nekog elementa koji je potreban, one ga stvore. Zato je suvišna sva tehnologija i hemi-
ja koju čovek stvara u tu svrhu, ona samo ometa prirodni proces obnove koji treba zna-
lački iskoristiti. Zbog ovog čudesnog svojstva, u biljkama se nalazi lek svakoj bolesti,
a takođe su idealna hrana. U preobražaj elemenata kroz biljke učestvuju sve okolnosti
šire celine: mesto i vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, mesečeve faze i drugo.
Takođe i telo čovekovo stvara i preobražava elemente prema potrebi. Iz kiseo-
nika stvara belančevine, i druge potrebne elemente. Hemoglobin u čovekovoj krvi
veoma je sličan hlorofilu u biljkama. Zato kada se čovekova krv izloži sunčevim zra-
cima kroz oči, gledanjem u sunce (sungazing ili solarna joga), jer oči su jedino mesto u
telu gde krv direktno dolazi u kontakt sa suncem, tada se stvaraju svi potrebni elemen-
te za život tela i tako čovek može da živi bez unošenja grube hrane, bez jela. Za to je
potrebna praksa i visoka svest, jer navika jedenja grube hrane je veoma duboka. Um o
tome odlučuje, kao i o svemu ostalom u telu. Čovekovo telo je most od animalnog ka
duhovnom. Sve zavisi od toga gde se nalazimo na tom mostu, na kojoj polovini. Ako
smo bliže animalnom, tada ćemo morati da jedemo grubu hranu kao životinje i da
umremo od gladi ako ne jedemo. Ali ako smo bliže Duhu koji sve omogućava, tada
svu potrebnu energiju možemo dobijati od sunčeve svetlosti i kiseonika (pranayama).
Sva energija već postoji u holističkoj celini prirode, svuda je prisutna. Zato je nije pot-
rebno uzimati na neki poseban način. Treba je samo biti svestan. Svest je najmoćniji
privlačitelj i usmerivač energije.
Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bića, a razlikuje se samo njihova
finoća. Ona određuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili dimenzija, tj. elemenata.
Oni nisu podeljeni u slojeve, već se međusobno prožimaju. Finiji nivoi prodiru u grub-
lje i menjaju ih, dok grublji regulišu finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja
samo najviši izraz koherencije smisla bivanja viših nivoa. Svi su prisutni u svemu isto-
vremeno po modelu holograma i tako sačinjavaju sve što postoji.
To što smo u neorgansko područje stavili i grube elemente fizičkog sveta i nad-
fizičke prototipove, tj. više dimenzije bića zajedno, nije ništa neobično onome ko vidi
„materiju” kakva jeste; fizičari su tek počeli da otkrivaju neka finija svojstva i više
dimenzije u njoj, dok su probuđeni ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo
(pa je valjda zato i ne opažamo često) kao savršeno svesnu energetsku osnovu svega,
svesnu ne samo našeg bića kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i budućnosti,
nego i celog univerzuma.

105
 Ovakav opis spoljašnje strukture sveopšteg zbivanja može nam pomoći da
putem analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija. Vibracije prakrti se iz
aham-kâre na objektivnoj strani sheme oblikuju u vidu različitih svetova (dimenzija),
dok se na subjektivnoj strani analogno ispoljavaju kao različita stanja svesti. Zato od
stanja svesti zavisi koji (i kakav) svet opažamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simboli-
čno predstavljaju univerzalne principe procesa emanacije. Akaša je nematerijalni i
nesvodljivi princip protežnosti njihovog dešavanja. Prema elementima, različite
dimenzije svesti se dele na sledeći način: Čisto prisustvo i budnost pripadaju elementu
akaša. Element vazduha označava inspiraciju idejama, svesnost koja je oblikovana i
koja oblikuje ideje. Element vatre je područje mentalne aktivnosti, razmene ideja i pri-
premanja energije za njihovo ostvarenje. Voda simboliše područje gde se ideja izabira
i emocionalnim uživljavanjem održava u stalnom obliku za usmerenje energije, koja se
na kraju realizuje na planu zemlje ili fizičkog iskustva.
Tako je, na primer, proizvodnja automobila u elementu vazduha prisutna tek
kao čista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi mogući modeli prevoznih
sredstava ikada napravljeni; na planu vode izabran je i isplaniran jedan određeni oblik
(model), i on se konkretnim i stalnim ulaganjem energije na tim višim dimenzijama
realizuje na zemaljskom planu putem fizičkog rada. Sve što postoji u fizičkom svetu
zbiva se ovim procesom i njegovo bolje poznavanje omogućava čoveku veću kreativ-
nost. Sve što stvorimo imaginacijom (vatra) i uživljavanjem emocija u astralu (voda)
materijalizuje se na zemlji.
Priroda je hologram u kome svaki deo odražava celinu. Otuda analogija između
objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su interaktivni i rezonantni. U
prirodi su na delu sve njene dimenzije, a žižno mesto njihovog prelamanja je čovekovo
bivstvovanje. Zato priroda (prakrti) nije ništa drugo do odnos čoveka-Duha (puruše)
prema samome sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva
kao nešto drugo (sve osim čoveka) i otuda je sve drugo osim čovekove Sopstvenosti
polovično i nepotpuno. Čovek u svom bivstvovanju može spoznati sve dimenzije pri-
rode jer su one sve zajedno njega i stvorile. Ne mora ih tražiti spolja niti „promenama
stanja svesti” jer je njihovo prisustvo uslov i za njega samoga i svih mogućih stanja
svesti. Ništa nije izvan njega i duhovna zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposo-
bnosti koje su u njemu. Čovek samo treba da bude onaj koji jeste, a ne da postane neš-
to drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najteže, a imitacija ideala je oduvek bila
lakša zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji mu je potreban, a koji
nikada nije bio opšte prihvaćen zbog nedostatka odgovornosti za nju.
Suština svih obmana kojima se čovek porobljava je u tome da bude nesvestan
činjenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega, da je u njemu mera
svega spoljašnjeg, da se zato u njemu sve rešava, a ne izvan njega.
Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve patnje čoveko-
ve, a u nalaženju ishoda bivstvovanja u sebi sadržan je sav proces čovekove evolucije
i saznanja.
Svako biće u prirodi mora proći kroz ceo spektar njenih stanja. To što opažamo
neku pojavu ili predmet, znači da smo samo locirali u trodimenzionom prostorvremenu
jedan detalj iz opšteg preobražaja. Kamen (mineral) će postati biljka, a jednoga dana
će kroz čoveka postati misao. Iako sa stanovišta indriyâni i njegovog razuma (manas)
izgleda kao da se ovaj proces odvija linearnim zakonom uzročnosti tokom vremena,
čineći tako horizont ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana i

106
vreme je relativno; ovaj proces se odmah sažima i ostvaruje kroz prisustvo svesnog
subjekta. Kada on opazi kamen, kamen je u njemu već postao misao.

3. Oblikovanje tela

Iako organsko i neorgansko područje zajedno proizlaze iz opšteg principa uob-

ličavanja (aham-kâra), i oba su energetski talasi, ipak je u neorganskom lakše raspoz-
nati vibratorna svojstva njegovih zbivanja nego u organskom, tj. u subjektu. Čoveku je
mnogo teže da sebe prepozna kao energetski proces, za razliku od „objektivnog sveta”
u kome energetske procese lako ustanovljava. Vibratorna svojstva neorganskog podru-
čja lakše su raspoznatljiva jer ona kao takva sačinjavaju objektivni svet, kosmos. Na
organskoj strani te vibracije energije se sažimaju i kristališu u koherenciju višeg reda,
u psihičke procese, pa je zato subjektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog bivstvova-
nja da bi se i ova strana prepoznala kao čista energija. Većina ljudi, usled svoje nezre-
losti, organsko biće doživljava kao supstancijalno, kao „to sam ja” i „to je moje”. To je
izvor svih iluzija i problema. 49
Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da između njih nema jas-
nih granica, ali je malo poznato kako se najviše oličenje organskog sveta, čovek, obli-
kuje od strane neorganskog, kako kosmos oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi,
odnosno o kosmosu. To se oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (maha-
bhűtâni) koje proizvode tanmâtre. One svaka na svoj način oblikuju po jedan aspekt
bića čovekovog. Čovek je mikrokosmos. Zato što ima više dimenzija u prirodi, i
čovek analogno tome ima više tela koja tim dimenzijama odgovaraju. Zato može da
se fizički kreće (zemlja), da oseća svoje kretanje (voda), da bude ispunjen žarom volje
i strasti za kretanjem i delanjem (vatra), da misli kuda ide (vazduh) i da bude vazda
budan i svestan svega toga u sebi (akaša). Da ih nema nikada ne bi mogao spoznati
sve dimenzije prirode, nju samu kakva jeste, niti bi uopšte bio čovek. Zato se i ne
ponaša kao čovek sve dok je nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upozna viša tela i
više svetove. U njihovo postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verovanje je
slaba zamena za direktno iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora da ih
u iskustvu afirmiše kako bi ih učinio svesnim (egzistencijalnim).
Čovekovo biće je mehanizam za transformaciju viših vibracija u niže, viših
stanja svesti u niže, i obratno. Čovekovo biće je mehanizam s kojim Duh deluje u
prirodi. Zato se duše inkarniraju u telima. Zato čovekovo biće deluje u svim dimen-
zijama jer je od svih dimenzija i sačinjeno.
Viša ili suptilna tela su matrice za formiranje fizičkog tela i zajedno se nazivaju
linga-šarira. To je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je sačinjeno od suptilnih
principa koji formiraju objektivni svet. Od tih istih principa oblikovano je i fizičko telo
(indriyâni) pa se zato, kad čovek izađe iz njega, svojom svešću nađe u njegovoj kopiji,
astralnom telu, i može s njim da se kreće po svim dimenzijama (maha-bhűtâni) objek-

49
Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemogućava da se životna energija mnogo bolje koristi. Niko-
la Tesla je govorio i svojim delom dokazivao da čovečanstvu nisu potrebni generatori energije već
samo prijemnici. Cela zemlja je sa jonosferom velika indukciona mašina (zemlja je nula, a jonosfera
faza, i na svaki metar od tla napon je veći za 100V, njihovom indukcijom nastaju gromovi i munje) a
to su i sva nebeska tela koja rotiraju. Ljudi se međusobno satiru i eksploatišu zbog „izvora energije”
umesto da je uzimaju slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videćemo kasnije da ljudi imaju kon-
trolore na vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta bivstovanja
i suptilnih dimenzija, već samo grube fizičke egzistencije.
107
tivnog sveta. Kada osvesti svoja viša tela, odnosno učini ih aktuelnim, čovek može da
upoznaje više dimenzije prirode, da je vidi objektivno kakva jeste u celosti, da se prib-
liži njenom ishodu i tako postigne psihičku objektivnost i zrelost. Nikako drugačije.
Sve dok je zatvoren u indriyâni čovek objektivnu prirodu (tanmâtrâ i maha-
bhűtâni) doživljava posredno, kroz psihičke projekcije i mit, kroz znanje i verska ube-
đenja. Tek kada izađe iz organskog u neorgansko područje i doživi ga neposredno svo-
jim astralnim telom, mitotvoračka funkcija nestaje u celovitoj spoznaji. Samo tako
čovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva uvek je subjektivan i uslovljen sva-
kojakim znanjima i ubeđenjima, a u najgorem slučaju psihozama i šizoidnom podelom
nastalom usled zatvaranja u svoju subjektivnost.
Najneposrednije čovek iskušava više neorganske dimenzije u svom suptilnom
telu kada se nalazi između dve fizičke inkarnacije, ili za vreme takozvane „smrti“.
Tada ljudska duša učestvuje u stvaranju organskog života iz neorganskog putem inte-
ligentnog dizajna. Uči se stvaralačkom delanju putem oblikovanja mineralnog, biljnog
i životinjskog sveta. Mnoge biljne i životinjske vrste su tako nastale, dizajnirane su i
projektovane od strane neke duše ili više njih. To su uglavnom one sa izuzetno lepim
oblicima i bojama, koje samoj prirodi radi opstanka nisu potrebne, tako da je očigled-
no da ih je „neko stvorio“. Oblici mnogih biljaka su inteligentnim dizajnom duša
usklađeni sa njihovom korisnom i zdravstvenom funkcijom. Svojim oblikom neke
hranljive i lekovite biljke pokazuju za šta su korisne (celer za kosti, šargarepa za oči
jer presečena izgleda kao zenica oka, orah za mozak, grožđe za srce, itd.).
Duše oblikuju i svoje buduće fizičko telo.
Zato u DNK nema informacija niti plana o obliku tela, već je DNK samo spisak
proteina, sadržaj građe tela, a ne i plan za oblikovanje.
Neorgansko područje sadrži prototipove (tanmâtrâ) za formiranje organskog
(indriyâni) kao i sve dimenzije (maha-bhűtâni). Stoga neorgansko stoji kao unutarnji i
za fizička čula nevidljivi princip po kome se obrazuje organsko kao „spoljni”, čulno
vidljivi fizički svet. (Ono što mislimo da vidimo spolja kao „neorganski svet” samo je
senka nevidljivih sila.) Kako je potpuno oličenje organskog sveta čovek, tanmâtre i
maha-bhűtâni su njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duševni život, sve
snove, mitove i arhetipove. Zbog ove analogije drevna baština je videla kosmos u ljud-
skom obliku, a ljudski oblik kao mikrokosmos.
Telo nije ništa supstancijalno, ništa po sebi i za sebe, ono je samo trodimenzio-
no koherentan način bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je i celokupni fizički uni-
verzum. Ništa drugo. Telo je način na koji se svest oblikuje i dozreva, širi i raste ka
potpunoj neuslovljenosti. Svest, kao prisustvo smisla, ne može biti difuzna i bezlična,
mora zadobiti konkretan izraz i oličenje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Naj-
lepše, najkonkretnije i najpotpunije oličenje mesta u prirodi na kome svest može posti-
ći aktuelizaciju smisla bivstvovanja jeste čovekovo telo. Kako način na koji priroda
postoji nije jednoličan već višedimenzionalan, i čovek je sačinjen od više tela, tj. nači-
na na koje može da biva. Način bivstvovanja određuje i oblikuje svest o biću, i obrat-
no. Tako su bivstvovanje i svest uzajamni. Upoznavanje svih načina bivanja, dakle i
onih u astralnom telu, izvan indriyâni, ključni su za proširenje svesti. Čovek ne može
da proširi svest niti da je učini objektivnom ako ne nadiđe svoju identifikaciju sa
telom, i to konkretno, iskustvom izlaska iz tela u više dimenzije. Način bivstvovanja
jeste način usmeravanja energije, a toga nema bez svesti. Već je rečeno da su biće,
energija i svest jedno isto, samo što je biće najgrublje, a svest najfinije ispoljavanje.
Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija njihov neophodni posrednik. Ovo
108
treba imati u vidu pri kratkom opisu viših dimenzija objektivnog bivstvovanja koji
sledi, jer će nam to pojasniti kako to područje učestvuje u prožimanju i oblikovanju
bića, energije i svesti u telo subjekta, čoveka.
O višim, implicitnim dimenzijama prirode na različite načine uveravaju i govo-
re sve religijske i mističke tradicije Istoka i Zapada, sva mitologija sveta upućuje na
njih. U ezoteričkoj tradiciji Zapada finije vibracije i dimenzije od fizičke nazivaju se
planom astralne svetlosti, ili astral, takođe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid,
Duša Zemlje, Tetragram, Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde ćemo koristiti izraz astral kad
god budemo mislili na finije ili nematerijalne vibracije prirode koje su na shemi pred-
stavljene kao elementi voda, vatra i vazduh. Astralni svet je, dakle, područje koje oba-
vija zemlju do visine od oko 14 kilometara iznad i ispod površine zemlje i pomaže u
formiranju fizičkih oblika i procesa, ono je imaginacija s kojom priroda oblikuje fizič-
ki svet i njegovu percepciju. To je svet u kome se odigravaju snovi, javljaju slike naše
vizuelizacije i područje u kome se odigravaju vantelesna iskustva. Taj svet jednako je
realan kao i fizički jer, da je nestvaran, kao što nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova
ni imaginacije - a oni postoje. Mi svoje snove lako i brzo zaboravljamo zato što se oni
odigravaju u drugačijim, finijim vibracijama od fizičke. Naša pažnja nije uvežbana da
bude postojana u svim vibracijama, već samo u fizičkoj, zato što tu može da bude iner-
tna, mada i tu ne u potpunosti. U višim dimenzijama mora da bude svesni učesnik u
zbivanju, a to je nešto što tek treba da postigne. U smeni dana i noći događa se prirod-
no premeštanje prisustva individualnosti sa organskog (indriyâni) na neorgansko
(maha-bhűtâni) područje, i obratno. To nam je poznato kao prelazak iz jave i san, i
obratno. Astral je sam po sebi objektivno područje pa je individualnost u njemu pasiv-
na jer je potčinjena objektivnim zakonima prirode. Ovu pasivnost psihologija pogrešno
tumači kao nesvesnost. Čovek je i u snu svestan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao
delatni činilac. To postaje tek kao celovita ličnost (aham-kâra), samo tada on može u
snu i da dela po svojoj volji, a ne samo da opaža. To se postiže praksom (opisanom u
poglavlju Aham-kâra). Viša područja astrala, vatra i vazduh, u sebi sadrži obrasce iz
viših kategorija, tanmâtrâ, koji su plod kolektivnog ili objektivnog iskustva, arhetipo-
ve, ali je takođe i područje u koje se unose subjektivna iskustva iz indriyâni, kao što su
snovi bez arhetipskih sadržaja. Slično se događa i nakon smrti fizičkog tela, samo što
tada objektivnost ovog područja potpuno nadvladava subjektivnost koja više nema
fizičku podršku.
Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja astralnog tela od
fizičkog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno proživljava stečena iskustva i
obučava se za nova. Pražnjenje nakupljene energije utisaka najčešći je sadržaj snova,
dok je obučavanje za sve mogućnosti iskustva u drami života, glavna svrha snova.
Takođe snovi su veza otelovljenog uma sa dušom. Zato nam otuda stižu mnoga važna
nadahnuća i poruke. Um je u telu suviše sputan i uslovljen. U astralu je mnogo slobo-
dniji za više i suptilnije uticaje, pa ih zato tu lakše i prima.
U astralu, stoga, čovek može boraviti na dva načina: pasivno („nesvesno”) kroz
san ili smrt, ili aktivno i svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan
boravak se može postići namernim obučavanjem, praksom meditacije, ili do njega
može doći spontano, iznenadnim poremećajem funkcije velikog mozga usled udarca,
snažnog šoka, bola, ili korišćenja nekih droga, često i prilikom anestezije za vreme
operacije. Meditativna praksa obezbeđuje stalnu budnost kroz negu (bhavana) i oču-
vanje energije, ona je plod duhovne kulture i donosi znanje o objektivnom svetu.
Spontana iskustva, u koja spada i povremeni „lucidni san”, samo su interesantni izleti
109
koji mogu da budu podsticaj za uvod u duhovnu kulturu, to su često događaji koji
čoveku menjaju ceo život jer mu, bar za kratko, otvaraju pogled u više svetove i uvid
da je nezavisan od fizičkog tela. Bez takvog iskustva nema duhovnosti i nikakva vero-
vanja niti znanja ne mogu ga zameniti.
Aham-kâra je princip individualnosti koji pažnju svesti prosečnog čoveka
usmerava čas na fizičko (indriyâni) čas na astralno područje zato što kod njega indivi-
dualnost nije ono što treba da bude: jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bića, nego je pode-
ljeno i stoga promenljivo. Umesto da osvetljava celo biće svetlošću svesti, ono je kod
prosečnog čoveka suženo na jedan zrak pažnje koji se naizmenično kreće od subjekta
ka objektu, iz organskog u neorgansko polje kroz različite dimenzije. Kada se smesti u
indriyâni tada smo u fizičkoj stvarnosti i ne sećamo se snova, a kada se smesti u astral
mi sanjamo i ne sećamo se fizičke realnosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera,
tako da čovek kroz snove u interakciji sa fizičkim iskustvom uči o svim aspektima biv-
stvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo biće u svim dimenzijama i vidi da je
sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to nije različito od njegovog bića.
I na javi i u snu možemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu pasivno. To je
stoga jer manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog područja. I dok sanjamo i
dok mislimo mi činimo isto: preispitujemo mogućnosti radi kasnijeg delovanja. Dok u
mislima preispitujemo sve mogućnosti na apstraktan način, to isto u snovima činimo
konkretnije, kao u drami.
Niži plan astrala, predstavljen elementom vode, blizak je fizičkom svetu i nje-
gove neutralne vibracije manje ili više verno odražavaju njegove oblike. On je neka
vrsta ogledala fizičkog zbivanja. Tako je niži astral ogledalo najnižih fizičkih poriva,
strasti i nagona. Oni se tu manifestuju bez ikakvih ograničenja koja imaju u fizičkom
svetu. Otuda su entiteti nižeg astrala najnegativniji demoni koji postoje. Oni ne mogu
da proizvode životnu energiju i zato se hrane energijom organskih bića koja je proiz-
vode. Njihova hrana je suptilna, to su same energetske vibracije. Frekvencija straha i
patnje je najgušća i zato ima najveću energetsku vrednost za ova bića koja se njome
hrane. Stoga demoni deluju tako da proizvode ta stanja, strah i patnju kod organskih
bića da bi im poslužila kao izvor hrane. Svaki oblik na fizičkom planu ima svoj ener-
getski izraz koji se vidi na astralnom, koji je područje čiste energije. Pored spomenutih
niskih poriva, postoje i uzvišene težnje koje odražavaju viši nivoi astrala, elementa
vatre i vazduha. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledica na fizičkom.
Budući finije, ovo područje višeg astrala ima veću stvaralačku energiju koja se jasno
oseća pri boravku u njemu, toliko jaču da čovek ne želi da se vrati u fizičko telo. Usled
energetske prirode astrala u njemu nema statičkih, inertnih stanja, već sve postoji kao
aktivnost. Ovde se sve objektivno događa bez ikakvih zadrški. Zato, da bi se prilikom
projekcije održao u astralu, čovek mora da učestvuje u njegovoj aktivnosti, inače će se
vratiti u telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno većeg stepena realnosti, čovek je u
njemu „nesvestan” jer je naučen da bude samo subjektivno svestan (u indriyâni). On to
ostaje i kada tumači snove, projektuje na njih svoju subjektivnost i „nesvesnost”. Sno-
ve tumači kao nesvesne procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u suštini nesve-
stan. Snovi su potpuno objektivni i neskriveni događaji pa su jedino zato prosečnom
čoveku nejasni i izgledaju mu nesvesni.
Ontološki status prosečnog čoveka je isti u indriyâni kao i u višim dimenzijama,
na javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid drugačijeg statusa.
Java zbivanju daje javan karakter, zbog prirode fizičke trodimenzionalnosti ona omo-
gućava opštu saglasnost više individua oko pitanja realnosti, dok se u snovima boravi
110
samo individualno, tu se svako za sebe suočava sa bivstvom, neposredno i lično. Jedini
razlog „nesvesnosti” snova je, dakle, što nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem. Iz
istog razloga je čovek nesvestan i opšte stvarnosti bića jer je spoznaja stvarnosti uvek
neposredna, a to znači individualna ili lična. Sve dok ne postane ličnost, čovek ne opa-
ža stvarnost, već samo ono što mu drugi kažu da je stvarnost. Samo celovita ličnost
(aham-kâra) ima viši ontološki status u spoznaji sveta.
Prosečan čovek je podeljena ličnost i njegovo stanje budnosti ili jave je samo
nešto koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za vreme sna. Njegova 'budnost’
je, dakle, san u snu, 'lucidan san’. On nikada nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne
bi imao snove. Snovi su uopšte mogući samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, sve-
jedno da li dnevne ili noćne.
Ono što se u fizičkom ili subjektivnom iskustvu doživljava kao unutarnji sadr-
žaj, stanje i raspoloženje, to se na objektivnom području, za vreme sna u astralu, doga-
đa kao spoljašnji čin, tu naša duševna stanja stvaraju sebi odgovarajuću atmosferu,
okolnosti ili radnju u drami sna, sadržaji našeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobi-
jaju vid drugih osoba (persona, senka, anima, animus), dok čulni nagoni mogu uzeti
obličja životinja ili se nesputano iživljavati. Treba znati da je izražajna mogućnost
astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral to i jeste: imaginacija prirode), i da nikakva
konačna tumačenja njegove simbolike i načina delovanja nisu moguća - iako postoje
neki obrasci za njegovo razumevanje, kao što su ovde dat opis delovanja kroz dimenzi-
je (elemente), i arhetipovi. Energija astrala je sama po sebi neutralna, ona kao voda
verno uzima onakav oblik kakav joj bivstvovanje i svest nametnu.
Zakon uzročnosti u astralu ne deluje na isti način kao u organskom, trodimenzi-
onom području. U njemu je sve moguće (kao na filmu – zato je filmska industrija
jedan od onih mehanizama koji nas drže nesvesnim i na javi). Fluidnost i veća sloboda
ovog plana oslobađaju stege individualnosti i ona ovde pušta na volju svim svojim
emocijama, sećanjima i nekontrolisanim željama. Ovde sloboda donosi i veću moć, pa
zato pribavlja inspiraciju i kreativnost za delovanje u fizičkom stanju. Bez imaginacije
čovek je nesposoban za delovanje. Astral je područje koje omogućava slobodno preis-
pitivanje prošlih zbivanja u odnosu na sadašnje i buduće aktivnosti. Na taj način se
pripremamo za buduće delovanje. Pri tome je najčešće na snazi kompenzacija, pa se
nadoknađuje sve što je nedostajalo i smanjuje suvišno.
Tu nema jednog izvora svetlosti, već je sve difuzno osvetljeno sopstvenom svet-
lošću u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona neposredno daje svetlost
svakom obliku, zato su i boje mnogo jasnije nego u fizičkom svetu. Sva čulna iskustva
su jasnija jer su finija od materijalnih; zvuk se tu jasno širi. Nema sile gravitacije, hoda
se kao na zemlji, ali se može i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odlučuju
stečene navike na fizičkom planu. Na primer, naučili smo da ne možemo rukom proći
kroz zid, ali u astralu možemo, i kada to pokušamo, osetićemo tačno onoliki otpor zida
na svojoj ruci kolika je naša neverica da je to moguće, i tada će zid postati elastičan ili
plazmatičan. Isto je i sa letenjem ili bilo kojim drugim sposobnostima koje se smatraju
„natprirodnim moćima” (siddhi). Onaj koji poseduje na fizičkom planu izuzetne spo-
sobnosti, kao što je levitacija ili telekineza, u tome se prethodno uvežbao, odnosno
uverio na astralnom. Svako može da čini samo ono što zna i zato se jedino proširenjem
svesti proširuju stvaralačke sposobnosti.
Dok je niži sloj astrala blizak fizičkom svetu i odražava njegove niske strasti u
najvećoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen svakojakim aktivnostima, gor-
nji odražava najviše težnje koje su moguće na fizičkom planu pa se zato odlikuje nad-
111
zemaljskom lepotom prirode čudesnih boja i božanskim mirom. To je područje pozna-
to u religijama kao raj. Za neprosvetljene smrtnike ovo je najviši domet koji mogu
doseći pre sledeće inkarnacije. Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova kon-
centracija u vidu snažne vere omogućava doslednim vernicima neke od religija da ga
dosegnu. Najznačajniji sadržaji religija jesu razna uverenja o višim dimenzijama i
mogućnostima njihovog dostizanja.
Dok je ezoterički simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili astrala je
polumesec.
Sledeća viša dimenzija astrala je mentalni nivo, on pripada elementu vatre i
njegov simbol je trougao. Zato što su na ovom nivou vibracije još finije nego na
nižem, emocionalnom nivou astrala, on se odlikuje time što u njemu ima još manje
stabilnih oblika. Oni su ovde onoliko trajni i postojani, koliko i misao koja ih izaziva u
umu onoga ko ovde boravi. Kao što se u nižem astralu može naći svestan samo onaj
koji svoja osećanja može objektivno doživeti kakva uistinu jesu i distancirati se od
želja, tako i ovde može boraviti samo onaj ko je objektivno svestan svojih misli, tj.
onaj ko razlikuje sebe, svoju suštinu, od svojih misli. Kad smo ih objektivno svesni,
one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan način tako da odmah vidimo i
uzrok svake misli. Ovde su česta iskustva arhetipskog karaktera ili „čuvenje božan-
skog glasa”. Boravak ovde je izuzetno značajan i poučan događaj za čoveka, najčešće
presudan za dalji tok života, jer su na ovako visokom nivou objektivnog područja sub-
jektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i čovek je bliži uvidu u kolektivno iskustvo
celog ljudskog roda.
Sledeći viši nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug. Ovo je područ-
je u kome nema obličja već samog prisustva u blaženstvu koje traje onoliko koliko
čovek može izdržati da bude budan i svestan bez misli. Tu nema ničeg subjektivnog
zbog celovitosti bića koje svojom potpunošću izvan prostorvremena onemogućava
podele i pojavu bilo kakvog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni čini-
lac, i jedino što se ovde može doživeti je čista svetlost koja je ishod bića, energije i
svesti.
Kada se u astralu čovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije predstavlje-
ne vazduhom, on odmah biva vraćen u svoje fizičko telo. Zato što je čista budnost
sámo biće, ona se ne razlikuje od čovekovog bivstva, od svakog postojećeg oblika koji
se zbiva iz trena u tren. Ovo iskustvo takođe izražavaju mahayana budisti izjavom da
„oblik je praznina i praznina je oblik”, odnosno da su samsara i nirvana isto.
Akaša omogućava sve dimenzije bića kao takve i zato je nesvodljiva na njegove
pojavne oblike. Sve dimenzije su njene modifikacije. Njen simbol je izdužen krug,
elipsa, klica ili jaje (iz koga po mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaša je
čista budnost koja ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i osećanja (voda),
nego je prisutna kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se biće ne
razlikuje od energije i svesti, ovde i sada. Zato se u akaši ne može boraviti, jer ona već
jeste sve što biva, i prethodi svemu. Za razliku od individualne, psihičke budnosti ele-
menta vazduha, budnost akaše je objektivno, iskonsko prisustvo kao samo biće, pa i
više od toga: to je budnost koju je čovek imao pre svog rođenja, pre nastanka sveta.
Drugim rečima, u akaši boravimo kada ovde spoznamo svu iluzornost misli,
osećaja i tela, i samoga sveta koji oni projektuju, kada sve to nestane u našoj spoznaji i
kada preostane sam prostor koji omogućava sve to, kao jedina stvarnost. I kada ta
stvarnost bude naša svest.

112
 Područje tanmâtrâ je iznad svih dimenzija astrala, koji je niži i gušći. To podru-
čje iznad astrala je poznato kao 'viši prostor' (hyperspace). Niži astral obavija planetu
Zemlju do izvesne visine. Iznad toga je viši prostor (hyperspace), tanmâtrâ. On je dos-
lovno iznad zemaljskog tla, u kosmičkom prostoru. Čovek može da se pri svesnoj
astralnoj projekciji uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog područja. Kada se
boravi u njemu vide se apstraktne geometrijske figure nezamislivo živih boja na tam-
noj pozadini koje se pokazuju iz svih mogućih uglova, pa čak i na način koji je na tro-
dimenzionom planu nemoguć i nezamisliv. Ovo je područje gde boravi čovekova
izvorna duša (oversoul), ona koja se ne inkarnira u fizičko telo već ostaje gore i pozna-
ta je kao čovekov ’Anđeo čuvar’. Za kontakt i rad sa energijom višeg prostora
(hyperspace) koriste se posebni simboli, boje (kraljevsko plava) i imaginacija (simbol
izvorne duše je matematički simbol za beskonačnost ∞, srebrne boje na plavoj pozadi-
ni). Smišljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih simbola i lažiranjem
boja nastala je magija kakva je poznata najvećim okultistima.
Vrlo je važno znati da za čoveka nije dobro da boravi na astralu duže vremena
jer je to područje manipulacija energijama u negativne svrhe i demonskih bića. Čove-
ku je mesto na višim dimenzijama, u tanmâtrâ, gde je područje arhetipskih prapočela i
istinskih uzroka i astrala i fizičkog sveta, to je anđeoska dimenzija naše izvorne duše.

Biti celovit znači imati savršeno telo, a ono je savršeno kada je aktuelno i bivs-
tvujuće u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, međutim, aktuelizuju jedino u sadaš-
njem trenutku. Ništa ne postoji izvan njega. Bezuslovnim prisustvom Duha čovekovog
ovde i sada, njegova celovitost je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da je identifi-
kovan sa telom i projektuje vreme, tada su ove dimenzije razdvojene i ’transcendent-
ne’ i njihovo iskušavanje podrazumeva izlaženje iz tela i objektivističko upoznavanje.
Um je uzrok svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije, od njegovog stanja
zavisi koju ćemo dimenziju opažati i kako. Kada se um transcendira, sve je ovde i sada
jer sve je jedno. Kada transcendiramo um spoznajemo stvarnost da i nismo nikada ni
bili identični sa telom. Zato je iskustvo izlaska iz tela iskustvo buđenja i povratka u
višu, izvornu svest duše, vraćanja k sebi samom.
Prisustvo Duha u obliku čovekove duše jeste čovekovo otelotvorenje ili ospo-
sobljavanje njegovog tela da bude aktuelno u svim dimenzijama postojanja. Kada je u
prošlosti ili u budućnosti, on luta u snovima, njegovo postojanje je neutemeljeno i
apsurdno, izaziva jedino mučninu. Samo je u probuđenoj ličnosti čovekovoj (aham-
kâra) pogođena sadašnjost, samo se u njoj ukrštaju puruša i prakrti. Nigde više taj krst
nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima postojanja prirode to se ukrštanje događa
nepravilno i nepotpuno, sve su to neki krivi uglovi, pa zato oni ne propuštaju u potpu-
nosti svest o postojanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog ukrštanja
proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i životinjski svet. Među-
tim, ovo ukrštanje postojanja i transcendentalnog Duha ni u svakom čoveku se ne
događa savršeno pravilno, kod većine ljudi vertikala večnog ne pogađa prav ugao na
horizontali iskustva postojanja i odlazi u vreme, prošlo ili buduće. Ovo odstupanje od
prisustva u sadašnjosti, od potpune kristalizacije svesti o stvarnosti, izražava se kao
mentalno projektovanje vremena. Postoje manja ili veća odstupanja od pravog ugla
posmatranja, od kristalno jasne večnosti koja prosijava kroz prozirno biće. Najveće
odstupanje sasvim muti biće i čini ga neprozirnim, tada ono izgleda kao grubo fizičko
telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od životinjskog. Kada se
započne kristalizacija, osvešćenje, ugao se pomera ka vertikali i tada tek biće postaje
113
fluidnije i sadržajnije, upoznaje se njegova viša, astralna dimenzija. Kada se u tome
uznapreduje i dođe do mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu pravil-
nost postiže sa akašom, gde biće postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo
čistu neuslovljenost koja sve omogućava. Imaginacijom možemo četiri kraka ovako
nastalog krsta uporediti sa četiri elementa, a središte sa petim, akašom.
Ispravljanje ugla je nadilaženje vremena i jačanje prisustva ličnosti u sadašnjos-
ti, tj. oličenje sadašnjosti u čoveku. Kako ni prošlo ni buduće vreme ne postoje, i sada-
šnjost je bezvremena. Samo u takvoj spoznaji dozreva čovekova ličnost. Svest o ono-
me što jeste, o stvarnosti, ne može biti bezlična, ona mora imati svoje oličenje, a to je
telo. Zato jasnije prisustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viših tela
čovekovih, njegovih viših i bogatijih načina postojanja. Diferencijacija njegove svesti
o postojanju automatski diferencira njegovo telo i ličnost iz bezličnosti postojanja.
U kojoj god da se dimenziji nalazi, čovek mora biti individualno postojan i
samovoljan u njoj, mora biti ličnost. Takva individualnost mu obrazuje telo od vibraci-
ja dimenzije postojanja u kojoj se nalazi. To se automatski događa pod dejstvom
aham-kâre koja je princip individualnog oblikovanja svega. Zato, koliko postaje indi-
vidualan i svestan činilac na višim nivoima bića, u osećanjima (astralu) i mislima, toli-
ko razvija telo tih nivoa. Otelovljenje je način da se delatno aktuelizuju misli i osećaji.
To znači da čovek postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega
osećanja i misli isto tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo, i da je on
njihov gospodar, a ne sluga. Čovek je otelotvoreno prisutan u onoj meri u kojoj je
objektivan prema datim zbivanjima i budan. Biti delatno i aktivno prisutan na višim
dimenzijama znači biti gospodar tela, osećaja i misli. Izlazak iz tela i spoznaja viših
dimenzija nije ništa drugo do izlazak iz nesvesne pasivnosti i ovladavanje sobom u
svim dimenzijama sopstvenog života, u mislima, rečima i delima. Ako nismo svoji
gospodari, onda sve te više dimenzije doživljavamo samo kao snove. Bez ovakve sve-
sne prisutnosti, bez tela kojim gospodari, čovek se u tim višim dimenzijama ponaša
bezlično, pasivno, on je nesvestan prave prirode njihovog zbivanja i podložan je njiho-
vim spontanim uticajima. Zato kad god se nađe izvan ljušture fizičkog tela, on pada u
besvest. Zbog slepe vezanosti za tu ljušturu i njene ograničene sposobnosti koje dobija
od elementarne prirode za biološki opstanak, čovek deli jedinstvo bića na poznato i
nepoznato, „moje” i „tuđe”, svesno i nesvesno, na život i smrt, dobro i zlo, jer vidi
samo fizičku pojavu koja niotkuda nastaje i odlazi u ništa. Ne vidi više dimenzije,
skrivene čulima, koje su uzroci vidljivog zbivanja, jer kada bi ih video znao bi da smrti
i propadanja nema, kao ni rađanja, već samo preobražaja besmrtne energije koja sve-
mu daje život i smisao - ako se u njenom preobražaju svesno učestvuje. Nesvesnost je
jedina smrt, a budnost jedino rođenje i vaskrsenje koje čovek može imati.
Osvešćenjem viših dimenzija čovek kristališe viša tela i s njima nadživljava
raspad fizičkog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i mističkog iskustva inici-
jatičke smrti i vaskrsenja, koje je prisutno širom sveta od najranijih vremena, a najlep-
še i najpotpunije oličeno u delu Isusa Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaženje smrti,
raspada i nesvesnosti.
Svako više telo ili stanje svesti gospodari nižim jer su mu i sposobnosti po svo-
joj prirodi veće. Svako više telo je finije, manje inertno, ograničeno, uslovljeno i neu-
godno od nižeg. I ovde prepoznajemo formu piramide, gde je svaki viši nivo uži i finiji
od nižeg. Kristalizacija višeg događa se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavaju-
će prirode nižeg, kroz razobličenje iluzije o njegovoj supstancijalnosti.

114
 Takođe, sve ’više’ je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da ovladavanje
višim telima znači napuštanje vezanosti za objekte, nalaženje utočišta okretanjem unu-
tra, ka Sebi, to je ovladavanje Sopstvom kroz prepoznavanje da je sve spoljašnje zap-
ravo unutarnje. Što smo više u Sebi na ovaj način, to više aktuelizujemo svoja viša
tela.
Dimenzije prirode nisu jedna iznad druge, kao spratovi, već su stanja postoja-
nja. Grublja su po svojoj prirodi ’niža’ stanja, odnosno bliža našem grubljem iskustvu
opažanja, a finija ’viša’ i možemo ih opaziti samo kada i naše opažanje postane finije.
Upravo zato dimenzije prirode odgovaraju stanjima svesti i spoznaja viših dimenzija
nije ništa drugo do ovladavanje finijim stanjima svesti i načina postojanja u skladu s
njima, u sebi samome. Zbog prožimanja svih dimenzija u jednom prostoru, sve veće
prisustvo u stvarnosti svih dimenzija isto je što i sve veće prisustvo u sadašnjosti. Iz
svega ovoga sledi da je sve veće prisustvo u sadašnjem trenutku isto što i opažanje
svih dimenzija, što je opet zavisno od ispravnosti opažanja i delanja u mislima, oseća-
jima i telom. To se sve opet postiže jedno sve većom objektivnošću prema mislima,
osećajima i delima, a svest je objektivna samo kada nije identifikovana sa mislima,
osećajima i telom, koja ih nadilazi odnosno transcendira.
Samo trajni prestanak identifikacije ili trajno stanje transcendentalne svesti
omogućava trajnu, nepomućenu i objektivnu svest viših dimenzija. Ta takozvana ’viša
stanja svesti’ ili svest o višim dimenzijama može se steći i na druge načine, pomoću
narkotika ili stanjima transa izazvanih na razne načine, ali to je uvek privremeni izlet u
viša stanja svesti, nakon čega sledi pad u niža grublja stanja. To se događa zato jer
nismo usavršili sve dimenzije svoga postojanja u skladu sa dimenzijama samoga pos-
tojanja, naše misli, reči i dela nisu jedinstveni i usklađeni sa stvarnošću svih dimenzija
postojanja, a nisu jedinstveni i usklađeni sa stvarnošću zato jer je svest još uvek identi-
fikovana sa njima. Samo kada čovek svoje jedino uporište nađe u trajnom stanju čiste
ili transcendentalne svesti svoje nerođene duše, tada sve dimenzije postojanja prirode
ili prakrti postaju savršeno prozirne i prisutne ovde i sada. Savršenstvo prirode dostu-
pno je jedino savršenom čoveku, puruši.
Svesno ovladavanje astralnim telom ključni je momenat u čovekovom životu,
njime spoznajemo da fizičko telo nije jedino koje imamo. Ono se postiže osvešćenjem i
ovladavanjem fizičkog tela, pažljivim suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsiv-
nosti i samovolji. Njime se ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti išta po
sebi i za sebe, da je čista energija koja se zbiva na uslovljavajuć i grub način. Ovo se
ostvaruje jačanjem osnovnog svojstva astrala, a to je osećanje. Suština osećanja je nad-
racionalni doživljaj, predanost i vera. Svaka vera je zapravo stalna koncentracija ose-
ćanja i predanost nečemu ili nekome. Pri tome nije bitan oblik vere već njena snaga i
izdržljivost. Zbog neracionalnog karaktera osećanja, postoje mnoge zloupotrebe ver-
skih osećanja ljudi. Ona mogu biti isto onoliko iskrena koliko i međusobno suprotstav-
ljena, što često vodi do verskih sukoba. Većina verskih pokreta u svetu i nije ništa dru-
go do sredstvo manipulacije masama. Da bi se osećanja oblikovala, postoje različite
religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih iskustava. Najčešće su to
astralne pojave božanstava u koja se veruje. Iskustva fakira, monaha i drugih koji svo-
ju koncentraciju isključivo zasnivaju na obuzdavanju stihije fizičkog tela, i tako ovla-
davaju astralnom energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne energije
na fizička stanja, kao što su razne moći, moć čudesnih isceljenja bolesti, očuvanje nji-
hovog fizičkog tela i nakon smrti, a naročito neobičan miris njihovih kostiju. To se
tumači kao svetost. Pokazivanje ovakvih i sličnih moći glavni su činilac ovladanosti
115
astralnom energijom, a njihovo nepokazivanje je svedočanstvo o nadilaženju svih
astralnih uticaja i višoj zrelosti duše. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovla-
davanju fizičkim telom. Sa tako osvojenim astralnim telom osećanja nisu više direktno
zavisna od čulnih iskustava, nego su nezavisna od njih i okreću se široj celini, samoj
egzistenciji. Čovek tada objektivno i interaktivno oseća drugoga i svet oko sebe. Ljudi
na ovom nivou obično imaju snažna uverenja u nekom obliku, a najčešće religioznom.
Zato je kod njih često prisutna emocionalna isključivost i ostrašćenost u odbrani svojih
verskih ubeđenja. Nedostaje im viša umna spoznaja i kritičnost koja nije podređena
emocionalnim ubeđenjima. Snagu njihovoj veri daje im jasan osećaj da materijalna
egzistencija čulnog područja nije sve što postoji, već da „ima nečeg višeg”. Nažalost,
to „više” oni teško razlikuju od verskog autoriteta kome bespogovorno robuju.
Bez ovladavanja fizičkim telom nema svesnog buđenja u višim astralnim
dimenzijama predstavljenim elementima vatre i vazduha, koje po svemu predstavlja
pravo spasonosno „rođenje u Duhu” u „carstvu nebeskom” ili „drugo rođenje”. Ovak-
va kristalizacija je ključni momenat ne samo u čovekovom individualnom životu,
nakon čega on postaje daleko zreliji za duhovne istine i slobodnji, nego i za dozrevanje
čovečanstva u celini. Isusovo učenje i delo posvećeno je u potpunosti takvom dozre-
vanju, on je u njega inicirao celo čovečanstvo.
Važno je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizičkim telom i ukoliko smo
identifikovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda ostajemo žrtve uticaja nižeg
astrala i njegovih entiteta. Stoga je ovladavanje telom nužno za nadilaženje nižeg
astrala.
Kristalisanje višeg, mentalnog tela, događa se kada osećanja i na njima zasno-
vana uverenja postanu objektivno sagledana kao čisto energetski proces, tako da i naj-
snažnija osećanja i ubeđenja nemaju realnost po sebi i za sebe, već su samo modifika-
cija određene energije koja pripada celini. To ne znači da smo postali bezosećajni,
naprotiv, to upravo znači da smo do kraja spoznali suštinu osećanja. Samo spoznaja
suštine dovodi do transcendencije, ne izbegavanje bilo čega. Tako se svim emocional-
nim nabojima sagledava uslovljenost, uzrok i ograničenost. Uslovljeni su zakonitošću
astrala, uzrok im je subjektivnost (indriyâni), a ograničeni su subjektivnom interakci-
jom sa astralom. Emocijama se oduzima samovolja da svest bezuslovno vezuju za svo-
je objekte i dodaje im se kritičnost - jer astralno telo može biti oblikovano (osvojeno,
aktuelizovano) i po naopakoj veri, u zle svrhe, kao u crnoj magiji, na primer. Takođe i
u intenzivnim patološkim doživljajima emocionalnih utisaka i sadržaja. Zato su astral-
na iskustva česta pojava kod duševnh bolesnika, bilo kao vantelesna, bilo u formi „slu-
šanja ili viđenja duhova”, ili tako snažnih vizija da se ne razlikuju od fizičkih pojava.
Različiti nivoi astrala prožimaju međusobno, pa i sa fizičkim planom, tako da se jedan
fizički oblik može videti, tj. doživeti kao nešto sasvim drugo. Osvešćenje ili ostvarenje
ličnog integriteta nije ništa drugo do kristalisanje svake dimenzije u njenoj ravni i raz-
likovanje od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objektivnog razliko-
vanja i upoznavanja, njihov doživljaj je konfuzan, subjektivan i najčešće opasan po
duševno zdravlje. Usled nepostojanja integriteta ličnosti (aham-kâra), kao odlučujućeg
činioca u indriyâni i maha-bhűtâni, spontano se prožimaju svi nivoi bića pa se astralne
tvorevine mogu videti i na fizičkom planu. Njihov uticaj se može preliti na indriyâni i
tada čovek može postati opsednut nekim religijskim ili psihotičnim sadržajima, zavis-
no od toga da li su više objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto tako i snaga
indriyâni može prevagnuti nad tanmâtrâma i čoveka učiniti ubeđenim materijalistom i
ateistom koji se ne seća čak ni svojih snova.
116
 Kritičkim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem sebe od emo-
cionalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim um dobija punu slobodu u
dostizanju svojih pravih dometa. Dotle je bio pod uticajem astralnog tela, što znači da
su misli bile usmeravane emocionalnim sadržajima i nisu mogle biti okrenute ka
samim stvarima.
Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet elementa vazduha.
Tu nema telesnog obličja nego se prisutnost manifestuje kao čista integracija ličnosti u
jedinstvenom Ja. Ona se ostvaruje nadilaženjem samih misli koje pripadaju mentalnom
telu uvidom da nisu ništa po sebi i za sebe, da nisu naše nego su tek najfiniji proces
oblikovanja energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne čovekovoj suštini
(puruša). Ma koliko misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez osećaja individual-
nosti ili ’Ja’. ’Ja’ prethodi mislima i zato ne može da se spozna dok postoje misli, jer
se one uvek bave predmetnim svetom pojavnosti (astralnim i fizičkim). Misli izviru iz
osećaja individualnosti, a on izvire iz čiste neuslovljenosti (puruša) koja je nezavisna
od svih tih prirodnih tvorevina, i od individue i od njenih misli. Tek se tako čovek smi-
ruje u svojoj autentičnosti, tek tada je svoj i slobodan od stranih uticaja i vezivanja
karakterističnih za niža tela (stanja).
Drugi način da se opišu uticaji nižih stanja je reći da su ona plod delovanja
mnoštva ’Ja’. Čovek je nesvestan i uslovljen nižim stanjima samo zato što je dezinte-
grisan na mnoštvo Ja-stanja koja se sukcesivno i neprimetno smenjuju. Stoga dolaže-
nje do čistog subjekta ili Ja odgovara elementu vazduha.
Ceo proces formiranja i ovladavanja viših tela je zapravo dolaženje do svoje
volje (aham-kâra), do jedinstvenog Ja, nadilaženjem zavisnosti od uticaja vanjskih
okolnosti koje dominiraju životima nesvesnih ljudi. Zato je na shemi kategorija pri-
rode jedinstveno Ja ili aham-kâra iznad organskog i neorganskog područja, iznad
fizičkog tela, indriyâni, i svih dimenzija astrala. Kod nesvesnih ljudi koji nemaju jed-
no Ja (koji nisu aktuelizovali aham-kâra kategoriju na shemi), uslovljenost fizičkog
tela već predstavljaju doživotna i nepremostiva ograničenja, ne znajući za više moguć-
nosti zavisni su od fizičkih uticaja okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaga-
nja napora da se ona postojano održi uprkos svemu i proširi njena prisutnost i delot-
vornost na sva moguća stanja bića, na više dimenzije prirode, oni su nošeni okolnosti-
ma i aktivnosti su im određene uticajima osećanja, ubeđenja i mentalnih obrazaca koji
im izgledaju kao njihovi, a koje upravo te okolnosti obrazuju i sprovode kroz njih.
Nesvestan čovek nikako ne uviđa da je gotovo sve što nosi u sebi i doživljava kao svo-
je i bori se za to - zapravo tuđa tvorevina, da ništa nije njegovo. Ova neuviđanja stva-
raju krug samsare, ponovna rođenja u najograničenijem telu.
U opisanom procesu možemo prepoznati uobičajeni sled čovekovog osećajnog,
čuvstvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja psihičke objektivnosti o kojoj govori
analitička psihologija. Ono, međutim, nikada ne može postati potpuno i stvaralački
delatno, ukoliko nije propraćeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri
opisana tela, tj. načina bivstvovanja, i doživljavanjem svakog područja njihovog psi-
homentalnog zbivanja isto onako objektivno kao što se doživljava kretanje fizičkog
tela. Ovde važi izreka da se plivanje uči plivajući. Ko objektivno ne uđe u svet svojih
osećanja i misli, neće ih nikada spoznati kakvi jesu i zato će ga oni uslovljavati. Bez
vantelesnih iskustava nema psihičke objektivnosti niti celovite ličnosti. Suština čove-
kove slobode i autentičnosti je u što potpunijoj objektivnosti prema prirodi, a ona se
postiže temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem bitnog od nebitnog, onoga
što je čoveku svojstveno od svega što nije.
117
 Ukratko rečeno, opisano aktuelizovanje viših tela nije ništa drugo do njihovo
razlučivanje, jer ona već postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato ne mogu biti aktuelna.
Njihovo razlučivanje opet nije ništa drugo do osvešćenje onih funkcija koje ih sačinja-
vaju, a to znači osvešćenje tela, osećaja, opštih stanja uma i samog mišljenja. Kako i
ove funkcije već postoje, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osvešćenje znači razlučiva-
nje i ustanovljavanje kakvi jesu sami po sebi. To je praksa budističke meditacije zvana
satipatthana i ona je detaljno opisana u poslednjem poglavlju (Kaivalya).
Kao što smo već rekli o razlici puruše i prakrti, ni ovde se ne radi o objektiv-
nom izdvajanju jednog iz nečeg drugog, to je privid koji nameće čulno iskustvo u fizi-
čkom svetu, već o izlasku iz vremena u kome nismo ono što zaista jesmo. To je ono
što se ovde objektivno iskušava kao izlazak iz fizičkog tela i odlazak u više dimenzije.
Subjektivno robovanje vremenu i supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem,
da spoznaja svoje bezvremene autentičnosti i duhovne realnosti izgleda kao objekti-
vno oslobađanje od tela koje biva samo u vremenu. To tako izgleda samo sa empirij-
skog stanovišta, ali ne i sa duhovnog, u kome je cela priroda u potpunom jedinstvu pa
zato nema šta od čega da se izdvaja. Nemajući duhovno već samo empirijsko stanoviš-
te, čovek živi u iluziji. Zbog snage iluzije i ropstva u vremenu, čovekovo oslobođenje
se nužno doživljava kao nadilaženje fizičkog tela kristalisanjem viših i trajnijih oblika.
Snaga iluzije daje objektivnost tom doživljaju.
S ovim smo došli do uvida da je suština oblikovanja čovekovog tela, viša egzis-
tencijalna funkcija za prirodu od njenog oblikovanja prostora i vremena. To je proces
čovekovog probuđenja, a ne stvaranja nekih novih „mističkih stanja”. Iako živi u fizič-
kom telu, čovek još nije rođen, to se priroda reprodukovala, a on tek treba da se duho-
vno rodi i aktuelizuje. Zato je smrt fizičkog tela tako laka i česta pojava, s nastankom i
nestankom tela ništa se bitno ne događa, računa se samo ono što je čovek namerno i
svesno učinio u radu na sopstvenoj integraciji i probuđenju. Fizičko telo koje ima
samo je prirodno data osnova za rad. Prostorvreme objektivnog sveta spontano obliku-
je organsko telo čovekovo i ništa bitno nije učinjeno ako on lično ne upozna objektiv-
no područje sveta u kome biva. To neće moći da postigne fizičkim kretanjem okolo,
kao što čine i životinje, nego kretanjem po višim, a za njega unutarnjim dimenzijama
astralnog i mentalnog sveta, koja su čulima nedostupna. Njegov put je vertikalan, tj.
unutra, ka sebi. Horizontalno, tj. spolja se kreću samo bića koja nemaju potpune čulne
i delatne sposobnosti, a to su sva bića osim čoveka - pa i mnogi ljudi koji ih ne koriste
u potpunosti. Kada se te sposobnosti upotpune u čovekovo biće, indriyâni, i afirmišu u
stvaralačkoj interakciji sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni, što se događa samo kod pojedinih,
naročito zrelih ljudi, preostaje samo kretanje naviše, ka aham-kâri i buddhi. To je jedi-
na sudbina zrelog čoveka i on ne može postati zreo i psihički objektivan bez neposred-
nog upoznavanja objektivnog područja. Aham-kâra se integriše tek sa integracijom
subjektivnog i objektivnog područja bivstvovanja (što se može videti na shemi br. 1.).
Cela priroda je sazdana tako da preobražava grublje vibracije bića u finije. Ne
samo putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih iskustava postojanja, celo-
kupne percepcije i delovanja. Ona u celosti dozreva i bićemo autentični i blaženi samo
ukoliko učestvujemo u njenom dozrevanju na ovde opisani način, oblikujući telo,
odnosno, način bivanja. Naše fizičko telo je samo seme koje kultivisanjem treba da se
razvija rastući naviše, ka duhovnom svetu, i u njemu rascveta i dâ zreo plod znanja
razlike između dobra i zla, istine i laži, čoveka i nečoveka, bića i nebića. Jedini cilj
ovakvog dozrevanja i rasta, ubiranja ovakvih plodova, jeste da se Duh neuslovljenosti,
oličen u ljudsku dušu, u čovekovom iskustvu postojanja izdvoji (kaivalya) od svega
118
što ga sputava da sve omogući: i dobro i zlo, istinu i laž, čoveka i nečoveka, biće i
nebiće. Dozrevanje u smislu postojanja jeste proces pročišćavajućeg izdvajanja - jer
puruša je izdvojen i nezavisan od svih suprotnosti i osobina.
Kao što zreo plod, koji je nosilac novog života, otpada sa drveta na kome je
dozreo, i samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer, ako ne padne istrunu-
će jalov na grani, tako nema ni dozrelosti čovekovog postojanja bez izdvajanja i neza-
visnosti. Čovek je u onoj meri svestan svojih viših dimenzija u kojoj je nezavisan od
nižih, a nezavisan od njih ne može biti izbegavanjem, već jedino njihovom zrelom,
objektivnom i neposrednom spoznajom. Kao što je plod zreo tek kada je spreman da
otpadne, da se izdvoji od bića koje ga je proizvelo, tako je i čovek zreo tek kada, spoz-
najući sve dimenzije prirode, prepozna svoju nezavisnost od nje. Izdvojenost i nezavi-
snost su mogući samo s meditativnim iskustvom čiste ili transcendentalne svesti.
Za ovo će biti spreman tek kada u svojoj ličnosti (aham-kâra) potpuno integriše
i do kraja afirmiše subjektivno (indriyâni) i objektivno (tanmâtrâ i maha-bhűtâni)
iskustvo bivstvovanja, kada mu nijedna od svih dimenzija i mogućnosti života ne bude
strana, kada postane oličenje života jer ga je celog prihvatio s ljubavlju.
Duh čovekov je već od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba svoju
nezavisnost da osvaja. Da bi se takva njegova autentičnost aktuelizovala i potvrdila,
čoveku je jedino potrebno da pomaže i afirmiše život prirode u svim njenim oblicima.
Samo podržavanje celog postojanja može dovesti do onoga što postojanje omogućava.
Jedino takvom apsolutnom i delotvornom ljubavlju prema svemu što postoji on potvr-
đuje svoje iskonsko stanje, nadmoć, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj
način kroz njega, kao individualna duša) omogućava sve što postoji. Nikako drugačije.

4. Čovek i dimenzije prirode: zakon privlačenja i odbijanja

Sve što smo izneli o tome kao je čovek mikrokosmos i da je sačinjen od svih
dimenzija od kojih je sačinjena i priroda, ne bi bilo potpuno bez opisa kako se to prak-
tično izražava u životu. Pri tome ćemo detaljnije opisati odnos neispoljene i ispoljene
prirode kroz misli i delovanje čovekovo, o čemu smo već govorili na početku poglav-
lja o Prakrti.
Suština odnosa čoveka i prirode krije se u razumevanju dvaju kategorija prakrti
i njihovom odnosu: akaša i mahat-buddhi.
Akaša ili etar je najsuptilniji ishod objektivnog, neorganskog područja prirode,
kao i organskog bez manasa ili uma. To je područje ispoljenog bića ili ontičko područ-
je. Manas, aham-kâra i mahat-buddhi predstavljaju unutarnje, spoznajno ili ontološko
područje postojanja. Manas je misaoni um, aham-kâra je princip individuacije ili ego,
a mahat-buddhi je najviši intelekt ili najčistija svest o sebi i o postojanju koju čovek
može imati na ovom svetu.
Mahat-buddhi je najsuptilniji izraz ontološkog područja koje je neispoljena pra-
krti (avyakta). On je vrh triju kategorija (manas, aham-kâra i mahat-buddhi) koje sači-
njavaju đivu, suptilni energetski nosač za prisustvo duše u telu, principa svesti puruše,
suptilno energetsko telo koje dela kao posrednik između puruše i prakrti u ljudskom
biću. To je telo s kojim čovek nadilazi fizičko telo i upoznaje više dimenzije prirode.
Akaša ili etar je najsuptilniji izraz cele prakrti, univerzalno kvantno Polje, iz
njega izvire sva energija (prana) i u njemu je cela priroda čisto bezvremeno Jedno,
singularnost svih mogućnosti postojanja i celog postojanja. Zahvaljujući takvoj svojoj
osnovi priroda je hologram, sve se odražava u svemu i sve je povezano sa svim. Da
119
nije tako, ne bi bilo ni svesti u prirodi, informacije ne bi mogle da se prenose, a one se
u toj kvantnoj osnovi prirode prenose trenutno i nezavisno od prostora. Drugim reči-
ma, frekvencije su u akaši, ili osnovi neispoljene prirode, stacionarne, ne-hercijanske i
imaju sferni karakter, ne kreću se vektorski, od uzroka ka posledici, već trenutno delu-
je svaka na sve ostale. U toj osnovi prirode uzrok i posledica su jedno, sve je već
ostvareno.
Ista svojstva ima i najviša svesnost u prirodi, mahat-buddhi, intelekt ili čista
budnost, koja se dešava samo kao jedinstvo čovekove svest o sebi i svesti o postojanju.
Šta praktično za nas znači to da naša najviša svest o sebi (buddhi) i suština pri-
rode imaju ista svojstva? To znači da samo kroz samospoznaju i čistu svest o sebi
možemo da spoznamo suštinu prirode. Kada ostvarimo svest o sebi, onda prirodu ne
vidimo više u svom ispoljenom trodimenzionalnom stanju, kao mnoštvo otuđenih
objekata koji se kreću u vremenu i prostoru od uzroka ka posledici. Tada je vidimo kao
neispoljeno čisto jedinstvo, energiju koja se kreće ka svesti kao svom ishodu, kao veli-
ki božanski hologram sa kojim možemo da upravljamo. Tada više ne delamo vektor-
ski, uzročno i vremenski, već ne-hercijanski, stacionarno koristimo energiju, sve prvo
nameravamo u sebi i, zahvaljujući hologramu, to se automatski odražava spolja. Koris-
teći nameru, imaginaciju, volju i misao (četiri elementa, zemlja, voda, vatra i vazduh),
oblikujemo cilj kao da je on već realan, i zahvaljujući sinhronicitetu mahat-buddhi i
akaše on se zaista i realizuje. Svi slučajevi sinhroniciteta 50 su delovanja usled povezi-
vanja naše svesti i etra, buddhi i akaše. Sinhronicitet je ispoljavanje kvantne suštine
prirode, u kojoj je sve povezano u jedno, u trodimenzionom ispoljenom obliku, i zato
tada uviđamo povezanost u pojavama koje ovde deluju odvojene. To se povremeno
događa, sve se kreće, talasa, pa se ponekad i priroda ispolji u svojoj suštini, za trenu-
tak. To su i slučajevi tkz. deja vu iskustva, kada za trenutak doživljavamo nešto kao da
smo to već doživeli. To je samo trenutak kada je naša svest za trenutak dotakla kvant-
nu suštinu holografske prirode u kojoj svi događaji već postoje.
Na sinhronicitetskoj povezanosti naše svesti i kvantnog Polja, ili objedinjene
osnove prirode, počiva zakon privlačenja, tj. moć da svojom svešću utičemo da doga-
đaje. Ovde treba razumeti pre svega da ne možemo svojim misaonim umom (manas),
da utičemo na kvantno Polje šta će iz njega da se ispolji, niti svojim egom (aham-
kâra), već samo sa mahat-buddhi, čistom, objektivnom svešću o sebi, svešću koja je
najbliža našoj duši (puruši). Samo je ona u sinhronicitetu sa akašom. Samo ona deluje
ne-hercijanski, iznad uzročnosti, vremena i prostora, kao i akaša. Mahat-buddhi je
naše Sopstvo, svest o našoj suštini. Stoga je razumljivo da takva svest ne može biti
različita od suštine prirode ili samog postojanja. Čovekova suština ili Sopstvo obelo-
danjuje suštinu prirode - priroda se samo kroz čovekovo Sopstvo ili dušu ispoljava u
svojoj suštini. Nigde više. Zato je na shemi prakrti mahat-buddhi na vrhu svih katego-
rija kao njihov najviši ishod.
Sve druge kategorije, aham-kâra i manas, deluju hercijanski, vektorski, po
prostorno-vremenskoj uzročnosti. Kada se dela na taj način, hercijanski, pomoću ega,
uma i tela, onda se uspeva u ostvarenju namere samo onoliko koliko uložimo mental-
nog i fizičkog truda u nju, koliko zadovoljimo sve fizičke uslove za njeno ostvarenje.
Ogromna većina ljudi dela tako i većina materijalnog ostvarenja je tako postignuta,
’radom u znoju lica svog’. Takav rad je potreban za upoznavanje duše sa zakonima
fizičkog sveta. Zbog njega duše i dolaze na ovaj svet. On se ne sme izbegavati, niti
50
Karl Gustav Jung je lepo opisao delovanje sinhroniciteta u svome delu „Sinhronicitet kao princip
akauzalnih veza“ ali nije uspeo da ga objasni jer nije znao ovo o čemu ovde govorimo.
120
ima nešto loše u njemu. Samo kada se on sasvim upozna mogu se upoznati viši zakoni,
delovanje iz viših dimenzija i na osnovu suptilne prirode. Bez poznavanja kauzalnog
delovanja ne može se nikada upoznati akauzalno. Bez iskustva dvojstva ne može se na
ovom svetu na pravilan način upoznati svest jedinstva.
Međutim, hercijanske i ne-hercijanske frekvencije su suprotstavljene, kao ogle-
dalo i lik u njemu. Kada delovanje iz hercijanske frekvencije pređe u ne-hercijansko,
onda se očituje kao svoja suprotnost, prelazi u suprotnost. To praktično znači da ako
delujemo po hercijanskoj logici uzročnosti na ostvarenju nekog cilja, ako se to delo-
vanje ne slaže sa svešću duše ili suštine, onda ga nećemo ostvariti ako u njegovom
sprovođenju zađemo u ne-hercijansko delovanje, u svest naše duše, čiste svesti koja je
u sinhronicitetu sa suštinom postojanja. Ostvarićemo ga samo ako se slaže sa interesi-
ma duše i suštine prirode. Ako se ne slaže, a istrajavamo na njemu delujući hercijan-
ski, onda proizvodimo negativan efekat, zle posledice. I tako nastaju sva zla dela i pos-
ledice na ovom svetu. Posebno ona zla dela koja su nastala dobrim namerama.
Na hercijanskom delovanju posebno istrajava um i ego (manas i aham-kâra)
oslanjajući se na empirijsko iskustvo tela i čulnog sveta (indriyâni). Ako se delovanje
ograničava samo na područje njihovog iskustva, bez inspiracije duše i čiste svesti
(buddhi), onda se ili neće ostvariti ili će se dobiti nešto drugo, neželjeno. Takvo delo-
vanje je opisao Buddha kada je govorio o „prvoj plemenitoj istini o patnji“, da čovek
tada ne postiže ono što želi, a dobija ono što ne želi, da je združen s onim što ne voli, a
odvojen je od onoga što voli. Na hercijanskom delovanju iz uma, ega i telesnosti poči-
va sva neautentičnost čovekovog postojanja. Hercijansko delovanje je sve ono delova-
nje koje ne uviđa svest jedinstva, povezanost svega, pa s tim i ispravnost svega. Zato je
ono u disharmoniji sa suštinom prirode i njegovi rezultati su nesvršeni, kratkotrajni ili
negativni.
Autentičnost čovekovog postojanja i ispravnog delovanja zasniva se na ne-
hercijanskom delovanju iz čiste svesti i savesti, inspiracijom duše i u interesu puruše,
božanske svesti koja sve omogućava. Sva neuspešna delanja, sve loše posledice i pat-
nja rezultat su neusklađenosti svesti sa suštinom prirode. Zaista, kako bi bilo kakvo
delovanje u prirodi moglo biti uspešno ako nije u skladu sa božanskom svešću koja
omogućava prirodu i na kojoj ona počiva? Samo su takva dela i namere uspešne, samo
se one ispunjavaju automatski, tako da to izgleda kao da je ’uz božiju pomoć’. Takva
dela iz transcendentalne svesti su zapravo podržana kreativnom inteligencijom. Tu se
samo radi o sinhronicitetu naše svesne namere sa interesima duše, suštinom prirode i
božanskom svešću na kojoj cela priroda postoji. U suštini, sve se samo od sebe auto-
matski ostvaruje kada je naša namera usklađena sa namerom Božanskog. 51 To praktič-
no znači da prvo treba da budemo sjedinjeni sa sobom, svojom suštinom, u mahat-
buddhi, da u meditaciji ostvarimo čistu transcendentalnu svest, 52 pa onda odatle da
delamo spolja čistom namerom ka ostvarenju. To je i pravi smer delovanja, od najsup-
tilnijeg ka najgrubljem, od izvora svega ka ostvarenju svega. Delovanje u suprotnom
smeru imaće suprotne posledice.
Samo tako, svešću svoje transcendentalne duše, čovek dela kroz sve dimenzije
prirode, i sve dimenzije prirode se ostvaruju kroz čoveka.

51
Tako je i Karlos Kastaneda u svojom kasnijim delima opisao krajnji cilj čarobnjaka: usklađivanje sa
namerom Duha.
52
Detaljnije o tome videti u poslednjem poglavlju Kaivalya.
121
 TANMÂTRÂ

Pod dejstvom principa individuacije i formiranja svega (aham-kâra) - koji na

različitim nivoima i vibracijama prirode uobličava različita dejstva i pojave - na višim
nivoima se oblikuju polja uzročnog dejstva, tanmâtre, za oblikovanje nižih nivoa.
Tanmâtre su matrice koje proizvode oblike na nižim, grubljim područjima. Doslovno
značenje reči tanmâtrâ jeste „tome primereno” ili „prototip”. Dakle, tanmâtrâ je ono
prema čemu je primereno ispoljavanje oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u
prostorima prirode. Ona je prema shemi iznad maha-bhűtâni, prostornog oblikovanja
dimenzija, i zato je poznata i kao hiperprostor ili hyperspace, i zato su tu arhetipovi za
oblikovanje svega u prostoru na svim dimenzijama.
Klasična sânkhya ustanovljava samo pet tanmâtrâ. To su prototipska počela
zvuka, dodira, boje, okusa i mirisa. Razlog zašto se navode samo pet leži u tome što su
oni nužni i dovoljni za oblikovanje čulnih organa (sluh, vid, dodir, okus i njuh) koji su,
kao takvi, neophodni organski uslovi za nastanak ili pojavu subjekta opažanja u trodi-
menzionoj prirodi. Ovo je dosledno osnovnom i najvažnijem teleološkom stavu
sânkhye da cela priroda postoji ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potre-
bnih uslova za pojavu svesnog subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se
događa svest o prisustvu apsolutnog Duha (puruša).
Tanmâtre su pre svega prototipovi čulnih organa, drugim rečima, oni su unutar-
nji čulni organi. Pored fizičkih čulnih organa koje koristimo na javi za opažanje spolj-
njeg fizičkog sveta, posedujemo i suptilne unutarnje čulne organe koje koristimo u snu
i u astralnom svetu. Sa tim suptilnim unutarnjim čulima, tanmâtrama, opažamo sve
ono što nadilazi fizički svet. Ako znamo da je trodimenzionalni fizički svet tek krajnja
posledica svih viših dimenzija, onda će nam biti jasnije da sa tim unutarnjim čulima
opažamo višu i suptilniju realnost od ove koju opažamo fizičkim čulima. Zahvaljujući
tanmâtrama možemo da opažamo na javi kao i u snu, u fizičkom i u astalnom telu s
kojim napuštamo fizičko telo prilikom astralne projekcije, ili za vreme sna, ili nakon
smrti fizičkog tela. Stoga osnaženje opažanja putem tanmâtra predstavlja proširenje
percepcije i svesti koju imamo u fizičkom telu. Tanmâtre nam daju uvid u sav objekti-
vni svet, ali ne samo onaj koji opažamo fizičkim čulima, već u svim dimenzijama,
iznad elementa zemlje, koje fizičkim čulima ne opažamo. Fizička čula su samo produ-
žeci unutarnjih čula, tanmâtra, realnost tanmâtra pripada višim dimenzijama, celo
fizičko telo i sva fizička realnost je samo posledica rada viših dimenzija, sva životna
energija i kreativnost pristižu iz tih viših dimenzija. Stoga su tanmâtre veza telesnog
uma (ega) sa svim višim dimenzijama i sa dušom. Tu vezu često koristimo nesvesno
za vreme spavanja, ili intuitivno, svaki intuitivni uvid, inspiracija i kreativno nadahnu-
će je samo povezivanje uma preko unutarnjih čula sa dušom, sa višim dimenzijama
gde se kreira sve što će se ispoljiti na fizičkom planu.
Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmičkom planu iz aham-kâre
nastaju tanmâtre kao polja uzročnog dejstva za oblikovanje svega postojećeg na nižim
ili grubljim planovima pomoću principa koje smo upoznali simbolikom maha-bhűtâni.
To je objektivno područje neorganske ili „nežive” prirode kojom dominiraju stvaralač-
ki principi zvuka i prostora (akaša). Na mikrokosmičkoj ili subjektivnoj strani,
122
tanmâtre kao matrice oblikuju čulne organe, iz njih posledično i delatne, kao organski
uslov stvaranja svih živih bića kao subjekta u prirodi. Iako se iz praktičnih razloga
percepcije i delanja možemo zadovoljiti sa ovih pet tanmâtrâ, moramo, radi potpunije
objektivnosti, ipak upoznati način na koji je tih pet izvedeno iz toliko mnogo polja
uzročnog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih oblika u kosmosu.
To mnoštvo polja svodi se, kao što je rečeno, na pet prototipskih počela čulnog
opažanja usled teleološke svrhe prirode da u-obliči (in-formatio) neophodne čulne i
organske sklopove (indriyâni), kao primaoce informacija o sopstvenom zbivanju, pri-
maoce vesti koje kristališu s-vest subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbiva-
nje odigrava zbog nečega ili nekoga. Usled ovakvog sažimajućeg uviranja u subjekta,
zbivanja-informacije se kreću ka duši, a kroz nju ka puruši, Duhu sveopšteg zbivanja.
Samo tu kretanje prirode dolazi do svog ishoda. Inače, svako njeno zbivanje jeste
informacija koja ima saobražavajuću funkciju u-obličavanja primaoca, odnosno njego-
vih čulnih organa (buddhindriye), radi centriranja i osnaženja (s)vesti sabiranjem na
jednom mestu, u subjektu, a njegov je nosilac čovekovo telo. Dok se u svesnom subje-
ktu priroda sažima i kristališe ka svom ishodu (preko manas-a ili raz-uma do aham-
kâra i buddhi), dotle se u ostalom području objektivno ispoljava u vidu grubih i finih
oblika i procesa (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koje opažamo čulima (indriyâni). Zato se,
dakle, zbog temeljnog značaja subjekta, sve tanmâtre svode na pet prototipskih počela
čulnog opažanja.
Svaki je oblik u prirodi jedna aktivna (oblikovana) informacija, vest za svest;
cela je priroda, sve stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki holistički informativni
sistem koji oblikovanjem organskih sklopova (indriyâni) omogućava prisustvo auten-
tičnosti Apsolutnog Duha koji sve omogućava na jednom mestu, u svesnoj, integrisa-
noj ličnosti. Koliko je, s jedne strane, prisutnost Duha pokretačka snaga za sámo obli-
kovanje prirode, toliko, s druge, sáma njena svrsishodna aktivnost u razvoju organskog
života omogućava svesno prisustvo Duha. Tako se uzajamno privlače i podstiču dva
temeljna principa: suštastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je koris-
nik svih informacija o prirodi, koje same po sebi nisu ništa drugo do vremenski i pros-
torno sažeto ispoljavanje svih mogućnosti njenog zbivanja. Zato subjektovim okreta-
njem pažnje ka svojoj Sopstvenosti ili duši, a to znači pažljivim primanjem i pročišće-
njem s-vesti od svih uplitanja i nepotrebnih ponavljanja zbivanja u mislima (cittavrtti),
prostorvreme ispoljavanja prirode sabire se (samadhi) sve do potpune iskonske neuz-
nemirenosti (nirodha) Duha-čoveka (puruša) u svojoj autentičnosti (svarűpa).
Stoga, svrha razvoja organskog života jeste stvaranje mogućnosti za primanje
informacija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u prirodi se javlja čovekovo
biće, ono je mesto gde se objektivno sabiru informacije zbivanja i odakle, usled njiho-
ve dovoljne sažetosti ili postizanja određene „kritične mase” (koncentracije), prosija-
vaju kao s-vest o njenom smislu. Na taj način je svekoliko stvaranje prirode zapravo
njeno osvešćenje prisustva neuslovljenog Duha-čoveka.
Ne postoji mrtva priroda. Ono što smatramo materijom je u ogromnoj meri pra-
zan prostor ispunjen silom dejstva čestica. Kvantna mehanika je ustanovila da ni one
nisu materijalne već talasne prirode. Kako će se one ponašati, direktno zavisi od
informacija koju oblikuje sama njihova talasna funkcija, odnosno način postojanja. A
od ovog ponašanja (informacije) zavisi kakav će fizički element nastati, da li papir ili
ćelije kože na našem prstu. Materija je čista energija koja se sastoji od praznog prosto-
ra, uopšte nema ničeg "materijalnog", samo je naša percepcija takva da kretanje te
energije umom tumačimo pa zato i vidimo kao "čvrstu materiju". Tako mi samo
123
zahvaljujući tumačenju znamo da postojimo kao fizičko telo. Kako je sve Jedno, i naše
tumačenje ima povratno dejstvo kao informacija za oblikovanje energije, pa njeno sta-
nje kao materije zavisi od prisustva posmatrača-tumača: kada je posmatrač prisutan,
ona se pokazuje kao "materija", talas postaje čestica, bez njega energija ostaje čista
energija.
Zato čista svest (buddhi), kao ishod svih informacija, ima najvišu tvoračku moć.
Prema tome, ništa ne postoji u prirodi kao zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe,
već je svaka oblikovana pojava upravo sámo značenje ili onaj smisao koji informiše
energiju za stvaranje određenih čulno opažajnih struktura i oblika. Suština svakog fizi-
čkog bivstvovanja jeste neko značenje. Bivstvovanje je značenje, jedno postaje drugo,
i obratno. Kako se menja značenje (informacija) menja se i suština (oblik). Uzajamnost
dejstva svesti i oblika ispoljava se kao sveopšte kretanje životne energije ili prâna.
Njome se obavlja i prenošenje informacija između ćelija. Sam njihov oblik i funkcija
jeste informacija, odnosno oblik svesti koji se holistički prima i prepoznaje u celom
organizmu. Kao medijum za prenošenje ovih informacija služe tela suptilnija od fizič-
kog obličja, etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom svojom pripadnošću
višim dimenzijama u kojima je vreme brže i sažetije od onog na fizičkom nivou. Tako
sámo prožimanje tih različitih dimenzija automatski sprovodi vest od grubog oblika
zbivanja ka svesti, sprovodi informaciju od pojedinačnog ka celini. To sprovođenje je
nalik usisavanju, gde sažetost viših dimenzija sama po sebi, svojim bržim frekvenci-
jama, privlači i brže sprovodi informacije nižih, sporijih i grubljih oblika zbivanja.
Takođe se može reći da više dimenzije već sadrže plan za sva niža ispoljavanja, i stoga
se informacije ne prenose već samo prepoznaju. Svaka informacija mora da se prenosi
putem nekog oblika (od energetskog, kao što su elektromagnetni talasi, do materijalnih
kao, na primer, štampana slova), tako da sámo informisanje znači uobličavanje (in-
formatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u čulnom iskustvu. Ne
postoji nikakva suštinska razlika između energetske aktivnosti oblikovanja fizičkog
entiteta, i sadržaja informacije za to oblikovanje. Sva je razlika u nivou dimenzija
putem kojih se jedan isti proces ispoljava i brzini frekvencija sprovođenja. Preobraža-
vanje svih materijalnih oblika koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenošenja
informacija kroz različite vibracije iz viših, suptilnijih dimenzija na niže, i obratno.
Sama različitost njihovih vibracija (brzina zbivanja), kroz koje prolaze informacije (s-
vest), izaziva mnoštvo svekolikog oblikovanja u prirodi. 53 Mnoštvo obličja u prirodi
postoji samo zbog prožimanja različitih dimenzija koje, kao razbijeno ogledalo, jedan
isti informativni proces prikazuju u različitim aspektima i fazama.
Na ovaj način se prevladava dualizam tela i psihe, fizičkih i mentalnih događaja
i objašnjava ispoljavanje svih potencijala viših planova na zemaljskom. Jedino neo-
svešćenost i neuviđanje prirode u svim njenim dimenzijama izaziva iluzoran utisak o
njoj kao mnoštvu izdvojenih, nepovezanih i otuđenih jedinki koje svojom haotičnošću
ugrožavaju subjekta, utisak da je objektivno postojeća priroda sputala slobodu Duha-
čoveka, da ga ugrožava nesrećnim slučajevima ili zlom sudbinom.
Značenje i bivstvovanje uzajamno održavaju jedno drugo prema zakonu uzroka
i posledice, ali često u različitim vremenima i dimenzijama, tako da nisu uvek očigled-

53
Da je sve holistički povezano u jednu celinu i da se prenošenje informacija zato događa trenutno,
dokazali su eksperimenti u kojima je ćelijski i genetski materijal nekog čoveka odnesen na veliku uda-
ljenost. Onog trenutka kada je na tog čoveka izvršen uticaj na njegovo telo, njegove ćelije su istovre-
meno reagovale u skladu s tim uticajem kao da su bile i dalje u njegovom telu, iako su bile stotinama
kilometara udaljene. Sve je povezano. Samo naš um razdvaja zbog razlikovanja i ustanovljavanja.
124
ni subjektu s njegove trodimenzione tačke posmatranja. Oni tako čine suštinu procesa
ispoljavanja objektivnog sveta i, u holističkom jedinstvu cele prirode, između njih
nema nikakvih razlika i razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog
iskustva. Ovo jedinstvo je suština svakog pravog religijskog doživljaja.
U Upanišadama je zabeleženo da se astralno ili suptilno (sukšma) telo, koje
nadživljava izvesno vreme fizičko obličje (rűpa) i nosi latentne informacije za buduću
inkarnaciju, zove nama, što znači: ime. Takođe se ono naziva i lingadeha, pri čemu je
linga znak, odnosno označitelj. Opažanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome,
isključivo na ime-i-oblik, nama-rűpa, odnosno na značenje (informacija) oblika zbiva-
nja ili na osmišljavanje oblika.
Sagledajmo sada ukratko na koji način značenje i bivstvovanje odražavaju jed-
no drugo ili, drugačije rečeno, kako polja uzročnog ili informativnog dejstva
(tanmâtrâ) pomoću principa individualnosti (aham-kâra) oblikuju entitete fizičkog
sveta preko astrala, bez ograničavanja na čulne organe, čija je veza sa oblikovanjem
subjekta očigledna. Danas o ovome možemo slobodnije i jasnije da govorimo zahva-
ljujući nedavnom otkriću biologa Ruperta Šeldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim
poljima (gr. morphe-oblik i lat. genesis-nastajanje). Koristeći se donekle ovim otkri-
ćem za prikaz dejstva tanmâtrâ u mnogo starijem sistemu sânkhye, nazvaćemo ova
polja, iz poštovanja prema tradiciji, T-poljima, pri čemu je T skraćenica za tanmâtrâ.
Univerzum je u celosti prožet različitim poljima. Njihova priroda je ponekad
tako složena da se ne može objasniti rečnikom fizikalnih zakona zato što se protežu
izvan dimenzija materijalnog univerzuma. Ovde su vidljive samo njihove posledice.
Može se jedino reći da su polja manifestacije matematičkih veličina u regionima pros-
tora. U slučaju gravitacionog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora.
Polje je uvek način proizvođenja samog prostora, imanentna sklonost ka celovitosti i
uobličavanju. Na primer, magnetna šipka ispod lista papira posutog opiljcima gvožđa
elektromagnetskim poljem stvara linije sila koje kruže s jednog do drugog kraja mag-
netnog polja. Ali, ako se magnet podeli na pola, opiljci gvožđa se neće podeliti, nego
će formirati dva nova kompletna polja. Na sličan način, dejstvo ovakvih polja, kao
realne ali nevidljive sile uobličavanja, jedino je objašnjenje problema sa kojima se bio-
logija suočavala do Šeldrejkovog oživljavanja teorije o morfogenetskim poljima, koja
se prvi put marginalno javila početkom dvadesetog veka. Problem morfogeneze je: na
koji način živa bića dobijaju svoj određeni oblik? Genima se ne prenosi ova informaci-
ja, u DNK se nalazi samo složeni spisak svih materijala koji ulaze u građu ćelija,
informacije za stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadržaju (97%)
kod svih živih bića. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini spajaju u
telu? Osnovne ćelije su neizdiferencirane i, kako ćelijska masa raste deobom, nastaje
embrion. Neke ćelije postaju ćelije mozga, a neke srca. Staro mehanističko shvatanje
nije moglo da odgovori na pitanje kako ćelija zna u šta treba da se razvije i gde je
model po kome biće dobija svoj jedinstveni fizički oblik. U DNK takvih informacija
nema, kao ni u RNK. 54

54
Tek su najnovija istraživanja kvantne genetike otkrila prave mogućnosti i dimenzije informativnih
sadržaja DNK. No i pored toga ne objašnjavaju morfogenezu. Zapravo, kvantna genetika potvrđuje
postojanje T-polja i na genetskom nivou, jer je utvrdila da informacije molekula DNK mogu postojati i
kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se akauzalno, kao T-polje, da za njih više važe zakoni
kvantne fizike nego biologije. Uzorak DNK trenutno reaguje na emocionalna stanja svoga vlasnika ma
koliko bio udaljen od njega. DNK komunikacija se zasniva na istim principima kao gramatika, sintak-
sa i semantika, kao jezik, odnosno razmena informacija ili način na koji funkcioniše svest. Zapravo,
125
 Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma da zameni i
prilagodi svoj plan, ako se nešto neočekivano dogodi u njegovom razvoju. Tako, kada
se jaje vodenog konjica, dok je još masa neizdiferencirane ćelije, podeli na dva dela, to
neće prepoloviti budući embrion, nego će se preostala masa razviti u manjeg ali celog
vodenog konjica. Isto se dešava kod čoveka kada se ćelijska masa embriona podeli u
nekom stadijumu razvoja. Rodiće se identični blizanci. Ovakva osobina ćelija slična je
osobini holograma, gde svaki deo slike sadrži celu verziju slike. Svaka polovina razvi-
jajućeg sastava ćelija sadrži kompletnu verziju celog organizma. Mehanistički pristup
ne objašnjava ni ovaj fenomen.
Treći problem je regeneracija ili začuđujuća sposobnost nekih organizama da
obnove izgubljene delove svoga tela. Četvrti je simbioza, neobjašnjiva pojava da se
mikroorganizmi udružuju u zajednicu koja se zatim, kada dostigne određenu kritičnu
masu, ponaša kao kompletan novi organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke
pretpostavci da je naše fizičko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a naš
nervni sistem izraz najviše bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem dejstva
T-polja ovakva pretpostavka ne samo da više nije smela nego je i logičan odgovor na
ove i mnoge druge fenomene sa kojima klasičan mehanistički pristup svetu ne izlazi na
kraj, kao što i teologija u nastojanju da dokaže stvaranje „odozgo” a ne iz evolucije
materije, isti problem nepotrebno mitologizuje i mistifikuje.
Delujući preko viših, astralnih područja kao prototipovi, T-polja oblikuju, kao
nevidljive protežne strukture, svaki organizam privlačeći ga njegovom posebnom
obliku ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki živi oblik se oblikuje pod uticajima
koji pristižu spolja. U njegovoj genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu
za izgradnju tela; njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljašnjih
obrazaca, odnosno polja uticaja.
Važno je primetiti srodnost polja sa dimenzijama prirode, odnosno njihovu
subordinaciju. Veće polje (telo) uvek deluje kao princip usaglašavanja i sinteze manjih
polja (ćelije). To se može videti u odnosu društva i pojedinca, ekološke ravnoteže u
prirodi i bioloških jedinki, kao i viših stanja svesti u odnosu na pojedinačna iskustva.
Kako se svi planovi međusobno prožimaju, i kako informacija i oblik nisu suštinski
odvojeni, područje dejstva T-polja preko viših astralnih nivoa nije odvojeno od fizič-
kog oblika i taj uticaj se ne odvija samo u jednom smeru. Svaki pojedinačni organizam
je povezan sa svojim T-poljem i njegovo ponašanje povratno deluje na strukturu T-
polja. Takođe i svaka biološka vrsta ima svoje kolektivno T-polje. Tako je u Japanu
pedesetih godina otkriven efekat „stotinu majmuna”. Ako pripadnik jedne vrste, kao

naš jezik je takav zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao takva putem lase-
ra ili radio talasa usmeri na DNK, ta informacija će delovati na DNK tako da se promeni u skladu sa
njom. Ruski naučnici su na taj način uspeli da embrion žabe pretvore u embrion salamandera, jednos-
tavnim prenošenjem informacijskog obrasca s jednog DNK na drugi putem lasera. U ovome leži obja-
šnjenje snažnog sugestivnog dejstva reči i misli na telo čovekovo.
Problem razumevanja DNK leži najviše u činjenici da je sva nauka teško krivotvorena od sila
koje vladaju ljudima, mnoga suštinska naučna saznanja se skrivaju ili falsifikuju. Tako se i znanje o
DNK veoma skriva, javno su otkrivena samo manja istraživanja i saznanja o DNK, dok je sve ono što
je od suštinske važnosti proglašeno za "smeće DNK" (junk DNA). Naime, pored dve spirale DNK
postoji još puno DNK sekvenci koje nisu povezane u spirale i za koje se zvanično tvrdi da se ne zna
čemu služe ili da ne služe ničemu. Ipak su neka nezavisna istraživanja u Rusiji utvrdila da upravo ova
razbacana DNK ima najveću vrednost za čoveka i sve njegove više sposobnosti i prave potencijale,
dok dve poznate spirale koje se zvanično vode kao DNK predstavljaju samo informacije za sastav
proteina, odnosno materjala za građu ćelija.
126
što je majmun, otkrije nov način ishrane i pokaže ga grupi sa kojom živi, kada se dos-
tigne izvesna kritična masa jedinki koje su naučile novu veštinu, ta sposobnost se
najednom automatski nevidljivim dejstvom širi na sve ostale pripadnike iste vrste svu-
da u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na Harvardu, u eksperimen-
tima sa pacovima. Sa željom da se dokaže Lamarkova teza da se nasledne osobine
prenose genetskim putem, grupa pacova obučavana je da pronađe izlaz iz lavirinta.
Tek je deseta generacija naučila da odmah pronađe izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i
stotinu pokušaja. Međutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti uvežba-
vana, pokazala je istu veštinu da odmah pronađe izlaz. Nekoliko godina posle toga,
zbog neverice u dobijene rezultate, isti eksperiment je sproveden u Australiji. Tamoš-
nji pacovi su već u prvom pokušaju našli izlaz – zahvaljujući T-polju koje su prethodni
eksperimenti napravili.
Šeldrejk je ovu interakciju nazvao morfička rezonanca. Nezavisnost delovanja
informativnih polja od prostora i vremena moguća je zbog toga što je područje T-polja
suptilnije ili više od fizičkog. Ova suptilnost je izraz sažimanja prostorvremena u
višim dimenzijama. Tako je na osnovu morfičke rezonance zaključeno da je memorija
inherentna prirodi. Svi stvoreni prirodni sistemi na fizičkom planu nasleđuju kolektiv-
na iskustva iz ranijih sistema iste vrste, bez obzira na prostornu i vremensku udalje-
nost. Ovako se može objasniti ponašanje mikroorganizama, kolonije mrava, biljaka,
životinja, pa čak i formiranje novih kristalnih formi. I čovek je, svakako, uključen u
kolektivnu memoriju svoje vrste. Prema istraživanjima neurologa Karla Pribrama, koji
je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobličavanju holističke ontološke interpre-
tacije savremenih naučnih rezultata u okvir holografske paradigme, naša memorija nije
smeštena negde u mozgu, već je mozak samo savršeni instrument za holističku komu-
nikaciju sa celinom, odnosno holografskim univerzumom.
T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih čestica, mole-
kula, kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja planeta i galaksija.
Upadljivo je njihovo dejstvo u čovekovoj psihi, stvaranju kompleksa i neurotičnih
obrazaca koji se uporno ponavljaju (oni deluju nesvesno jer je astral područje nesves-
nog). Takođe su delotvorna i u stvaranju obrazaca svakodnevnog fizičkog ponašanja.
Ogromnu većinu pokreta činimo spontano, po stečenom modelu. Svest je tu prisutna
više kao ukras, kao lampa koja osvetljava ponešto u vrlo uskom krugu, dok samosvest
gotovo da i ne odlučuje.
Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se ličnost (aham-kâra) šizoidno deli
na svakodnevno svesno područje telesnog iskustva (indriyâni) i nesvesne prototipove
ponašanja (tanmâtrâ) u različitim dimenzijama bivstvovanja (maha-bhűtâni).
Pored obrazaca nesvesnog ponašanja tela i uma, delovanje T-polja možemo
prepoznati i u kolektivnim razmerama kao određene dominante ili arhetipove kolekti-
vno nesvesnog, pa čak i u metafizičkim obrascima vrednovanja stvarnosti. Ona takođe
deluju u društvu i kulturi kao T-polja rasa, nacija, društvenih grupacija i kulturnih
obrazaca.
Zahvaljujući morfičkoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu između fizičkog zbi-
vanja i T-polja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, učenje i način života postaju vre-
menom efikasniji, danas se mnogi procesi mogu obaviti neuporedivo brže i bolje
nego ranije.
T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlače ili usmeravaju kreta-
nje životne energije (prâna), oblikujući tako svu stvorenu harmoniju i svrhovitost koju
vidimo u prirodi. Sve što postoji na bilo koji način, dejstvom T-polja zadobija tačno
127
onakav oblik kakav je potreban svrsi. To se ne odnosi samo na unutrašnje organe jed-
nog organizma, već i na sva bića u organizmu sveta.
Kao što smo ranije izložili, potencijali sa viših planova (voda, vatra i vazduh)
nužno se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili proces, ali nama ti poten-
cijali nisu vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato što smo naučili da prepoznajemo samo
ono što čulima opažamo i što možemo da osmislimo dok naše oči gledaju. Mi ne vidi-
mo biće kakvo jeste, već samo ono što smo naučili da tumačimo o njemu. Um je taj
koji vidi kroz oči i sam određuje percepciju prema uslovljenim, najčešće socijalnim
parametrima. Ostala područja zbivanja bića, koja su izvan dometa čula i čvrste navike
mentalnog interpretiranja, nisu osvešćena, pa zato deluju nesvesno, kao „onostrana” ili
„transcendentna”. Potčinjeni ovoj navici racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara
u jednu usku ravan postojanja (na nivou manasa), mi vidimo fizički oblik kako pokre-
tan čudesnim ali nevidljivim zakonitostima nastaje, raste i kreće se svojom sudbinom, i
zatim kako nestaje i raspada se na sačinjavajuće elemente, koji opet služe za neko
novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu promenu mnoštva događaja tuma-
čimo kao slučajnosti, ne uviđajući više izvore njihovih uzroka i svrsishodnu poveza-
nost. Zato što ne vidimo (ne doživljavamo) više dimenzije i njihov jedinstveni izvor,
čini nam se kao da je jedina stvarnost ova u kojoj bića izgledaju odvojena jedna od
drugih, u sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U slučajevima onih ljudi kod kojih
je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo veštački, narkotičkim
sredstvima, bilo psihotičkim poremećajem svih vrednosti i granica, umetničkom inspi-
racijom, prostom mladalačkom nezrelošću ličnosti da prihvati nametnute norme viđe-
nja „realnosti”, ili, što je ređe, meditativnom sabranošću svesti (pažnje) nezavisno od
misaonog uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako prožimaju fizi-
čko obličje. To su slučajevi „viđenja aure” nečijih psihomentalnih stanja i njihovu rea-
lizaciju u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Redovni pratilac ovakvih iskustava je
stanje vanvremenskog prisustva (kao da 'svet staje') kao i pojačan priliv energije koja
je jača na višim planovima, a može se ispoljavati kao osećaj blaženstva i veličine koja
sputava moć govora i bilo kakvog objašnjavanja. Zbog toga mnogi ćute o ovakvim
iskustvima ili vide mnogo više nego što mogu da kažu. Često priliv energije izaziva
trans koji obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom slučaju raniji mentalni
sklop više nije prisutan, bar privremeno, dok traje viđenje. U nekim slučajevima može
biti prisutan, ali je i tada ponašanje malo izmenjeno, možda samo kroz ubrzani govor.
Sve postojeće na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid zbivanja na višem
ili astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme, zračenje kroz prostor čije obli-
kovanje je ujedno i značenje. Ne samo živa bića, već i mesta. Ona koja su vekovima
ispunjavana određenim uzvišenim religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrače
njima na svakoga ko ih poseti, i to upadljivo različito od drugih mesta koja su ispunje-
na drugačijim aktivnostima. Senzitivni ljudi mogu „videti” događaj koji se ranije zbio
na nekom mestu, ili će se tek zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je dobro
poznato da, kada se nađe na nekom mestu na kome mu se nešto dogodilo, čak pre više
decenija, taj će se događaj odmah oživeti u sećanju do najsitnijih detalja, ma kako
bezazlen bio. Tragove i značenja upečatljivih događaja već nosimo sa sobom. Ovaj
mehanizam se uvek odvija. Dok šetamo ulicom i nismo ničim zaokupljeni, naš um
deluje kao rezonantna kutija u kojoj se ponavljaju i prepliću vibracije raznih T-polja
koja je stvorila okolina ili mi sami.
Svi „parapsihološki fenomeni” nalaze svoje objašnjenje u dejstvu T-polja,
odnosno prožimanju viših dimenzija sa nižim. Takve pojave, kao i čudesna harmonija i
128
svrhovitost u prirodi, navode ljude na veru u njihovo božansko ili „natprirodno” dejs-
tvo. Ograničenost njihovog vida samo na materijalne posledice uticaja sa viših nemate-
rijalnih planova jedne iste (božanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Nji-
hov vid je ograničen čulnim i mentalnim uslovljavanjima.
Ne možemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu Boga, jer
ideja Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatička teologija, odgovara
neuslovljenosti puruše. Ali zato možemo, i to je uvek slučaj, da uspostavimo kontakt
sa već oformljenim T-poljem religijskim ritualom - koji je oduvek bio samo metod za
stupanje u kontakt sa određenim T-poljem - ili meditativnom imaginacijom i vizuali-
zacijom ustanovljenog božanstva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve dogmat-
ske religijske prakse koje se zasnivaju na ritualima pripadaju dejstvu T-polja, a ne
istinskoj religioznosti koja vodi ka neuslovljenosti Duha. To je i razlog zašto u svetu
postoje različite religijske prakse. Da postoji jedno vrhunsko ili 'božansko’ T-polje,
komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda istovetno ustanovljena. Na kraju,
ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala raznovrsnost religijskih pravaca
koji se međusobno često krvavo sukobljavaju. Ne bi, zapravo, bilo ni raznovrsnosti
prirodnih oblika, ni same prirode kakva jeste.
(O ritualima ovde govorimo na ovakav način, u funkciji kontaktiranja tj. služe-
nja neorganskim bićima u astralu i T-poljima, jedino zato što je prava priroda rituala
davno zaboravljena i danas u crkvama uveliko pervertovana mehaničkim ponavlja-
njem. Naime, suština rituala je nekada bila da se neosvešćenim ljudima pomogne da
ojačaju 'magnetski centar', odnosno da održe u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom
probuđenju. Takođe i da se određenom simbolikom sačuvaju neke informacije koje
putem ritualnog izvođenja deluju na nesvesno. Pravi ritual je mehanizam privremenog
stupanja u kontakt sa informativnim poljem viših stanja svesti. Rituali su bili potrebni
zato što čovek nije dovoljno svestan, nema jedno postojano Ja u sebi, i njegovi se
ciljevi i namere smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih uticaja i smenom Ja - što on
nikada ne vidi kao takvo, već uvek pogrešno tumači kao plod svoje volje. Stoga je tak-
vom čoveku bio potreban jedan zajednički mehanizam koji će držati na okupu njegovu
nameru da radi na sebi, jer bi bez takve zajedničke podrške brzo zalutao i skrenuo sa
puta.)
Hvatanje dejstava raznih T-polja najčešći je uzrok ponašanja ljudi, posebno
grupnog i ritualnog ponašanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je bilo poznato manjem
broju ljudi koji su ga vešto koristili za manipulaciju masama. To su bili članovi tajnih
društava, sveštenici i političari. 55 Vrlo je redak slučaj da je neko slobodan od takvih
uticaja. Naše misli su najvećim delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individu-
alnog sećanja bilo kolektivnog nasleđa, ili onoga što se dešava oko nas. Pojmovi su
najfiniji oblici T-polja.
Sve zbivanje se može sagledati u svetlosti delovanja T-polja. Dublje ulaženje u
ovu analizu odvuklo bi nas od osnovne teme sânkhye, da bezvremena autentičnost
Duha kosmičkog zbivanja uvek postoji kao naša bit, i kao svrha postojanja samog
bića. Recimo o ovome još samo to da u makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne
zakone kao što i kolektivna iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjekti-
vnom ili mikrokosmičkom svetu bivaju uzor formiranja misli i osećanja koja izgrađuju
našu ličnost, navike, karakter i sudbinu.

55
Tačnije: Iluminati. Njihovo poznavanje moći dejstva informativnih polja u kontroli ljudi, ogleda se
u njihovoj prastaroj težnji da poseduju i kontrolišu sve informativne medije.
129
 Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja, prisustva koje
je oličeno izrazom „Ja sam činilac” (aham-kâra), jeste odlučujuće za čovekovu ovla-
danost svim nivoima bića koja su dotle delovala dezintegrisano, autonomno i uslovlja-
vajuće. Pod uticajem uobličavanja (aham-kâra), svako zbivanje se oblikuje kao samos-
talan entitet, pa tako i energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije jednolič-
na i stalna već oscilira, pa čovek doživljava različita stanja svesti. Te oscilacije su tak-
ve da izazivaju izdvajanje nekih delova (stanja) iz glavnog toka, delova koji od tada
postoje kao relativno samostalni entiteti koji se ponašaju kao svesna bića, iako nisu
organskog porekla.

1. Neorganska bića

Učenje sânkhye daje nam jednostavno razumevanje zašto i kako postoje neor-
ganska bića.
Pod dejstvom kategorije aham-kâra, principa individuacije, uobličava se sve što
postoji, i u organskom i u neorganskom svetu. Na organskom području to su nama
poznata organska živa bića. I na neorganskom području postoje isto tako živi i svesni
entiteti, ali kao neorganski, energetski entiteti. Budući da su energetski, oni se ’hrane’
energijom koju dobijaju od organskih bića. Organska bića prosleđuju i proizvode ener-
giju, dok neorganska mogu samo da je prosleđuju i koriste.
Važno je razumeti dve činjenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to je područje
određenog modela vibratornog delovanja na životnu energiju da oblikuje zbivanje,
koje će se ponašati kao integralni živi entitet koji svesno teži za opstankom. I drugo: s
tim poljem se uvek stupa u kontakt određenim ponašanjem, kao što je ritual, mada je
svaki vid naviknutog psihofizičkog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima.
Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, može biti i subjektivno i
„objektivno” jer se prava objektivnost postiže tek sa stanovišta puruše i tada se odnosi
na celu prakrti, a ne na njene pojedine pojave. Zato su psihičke tvorevine jednako
„objektivne” prirodne pojave koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjek-
tivnih stanja i unošenjem energije obrazovati T-polje koje će zatim, kao „objektivna
sila”, povratno delovati na čoveka, da on mehaničkim ponavljanjem tog stanja unosi
energiju stvorenom polju.
Aham-kâra je princip uobličavanja svega što biva, i organskog i neorganskog, i
onoga što predstavlja objektivni svet (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) i nosioce subjektivno-
sti (indriyâni). Budući iz istog izvora (iz aham-kâra), svako uobličeno bivstvovanje
može biti ili organsko ili neorgansko, subjektivno ili „objektivno”, naizmenično jedno
i drugo, ili oba odjednom. Svako živo biće je, zapravo, rezultat prožimanja organskog i
neorganskog područja. Čulno bivstvovanje je tako obogaćeno imaginarnim, a imagi-
narno ostvareno kroz čulno. Kako su u svom ishodištu jedno, oba imaju podjednaku
vrednost i stvarnost. Zato je iz perspektive probuđene ličnosti (aham-kâra i buddhi),
čulna stvarnost (indriyâni) u istoj ravni s imaginacijom i snom (tanmâtrâ), a sposob-
nosti imaginacije jesu čula višeg reda za neposredniju spoznaju, to su čula viših tela.
Da nije ovakve interakcije organska bića bila bi obične biološke mašine bez inspiracije
i razvoja, što je u suprotnosti sa teleologijom prakrti ka puruši. Ovakva dijalektika
(indriyâni sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni) predstavlja psihički život ličnosti (aham-kâra)
kao i jemstvo za spoznaju čudesnog jedinstva svih suprotnosti i svega posebno obliko-
vanog, kada se u celovitoj ličnosti sjedine subjekat i objekat. Ovo jedinstvo je kao
imanentno već prisutno, pa je tako i moguća njegova spoznaja. Iz čovekove ličnosti
130
(aham-kâra) svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na imaginarni i čulno
bivstvujući svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti susreću u čovekovom Ja (aham-
kâra) kako bi bile spoznate, kako bi objektivna priroda bila subjektivno, odnosno lično
doživljena i kako bi subjekat, s druge strane, bio iskušan u neorganskom području i
tako objektivno spoznao sopstveno stanje i biće.
Na ovaj način se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg psihološkog,
preko svih oblika društvenog do najuzvišenijeg, koje pripada „religijskoj praksi”. Sva-
ka reč ili misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-polja, dok su politički i verski ratovi
i diktature njihov najgrublji vid koji je glavni činilac dosadašnje istorije. Stoga svaki
oblik religioznosti koji se zasniva na bilo kakvoj spoljašnjoj zavisnosti i ritualu, bilo da
se izvodi izvana, u hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi
„meditativnih”) tehnika ili reči radi ostvarenja nekog „uzvišenog cilja”, jeste vid robo-
vanja T-poljima. Istinska duhovnost, puruša, daleko je iznad toga, ona nema ničeg
ritualnog.
Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kâre deli na organski i neorganski
svet. To znači, da bi čovekova ličnost bila celovita i slobodna, prisustvo svesti se mora
integrisati ne samo na celom području organskog iskustva, već i na svim nivoima
neorganskog sveta (tanmâtrâ), u svim njegovim dimenzijama (maha-bhűtâni). Ta
integracija je poznata kao „projekcija astralnog tela” ili umetnost sanjanja, stvaranje
energetskog tela ili 'tela spasenja' koje vaskrsava nad smrtnim fizičkim telom.
Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo živi entiteti u
organskom, trodimenzionom svetu, već i u neorganskom. U procesu stvaranja prvo su
stvorena neorganska bića, pa posle njih organska. T-polja formiraju neorganske enti-
tete koji postoje u astralu paralelno sa organskim i, kako su u višim dimenzijama od
fizičke, u astralu, koriste energiju organskih kao svoju hranu. Sve što je u prirodi na
višoj dimenziji hrani se i koristi onim što je na nižoj. 56 Lanac ishrane ne postoji, dakle,
samo u organskom području, već u celoj prirodi.
Takođe su ta polja oni činioci koji utiču i omogućavaju da se organska bića (a
naročito čovek) ponašaju na način koji se ne tiče samo njihovog biološkog opstanka. U
tim poljima neorganskog područja odigrava se sav psihički život (ali ne i duhovni - to
je važno razlikovati). Ta su polja prototipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imagi-
nacija, želja, ideala i inspiracija. Tanmâtre su zaslužne za psihološki život, a naročito
psihopatološki, one oblikuju dešavanja snova u astralu, one su medijum za učestvova-
nje u svim dimenzijama života (maha-bhűtâni). U njima se odigrava sve ono što obič-
ni, smrtni ljudi mogu da dožive kao privid „duhovnog života”, usled nemogućnosti da
vaskrsnu u istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti. Može se reći da tanmâtre
stoje kao psihološka alternativa, odnosno prepreka pred ličnošću (aham-kâra) u nje-
nom spoznavanju smisla organskog bivstvovanja (indriyâni) u svim dimenzijama
(maha-bhűtâni), kao područje iluzija koje se mora prevazići zrelošću postojane svesti.
Sa druge strane, T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kâre, koji je tvorac obli-
ka, daju koheziju i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih energija organski oblikova-
nih bića bila bi bezoblično i besmisleno proticanje u kome ni svest ne bi imala kohezi-
ju. T-polja su medijum preko koga upoznajemo sve tajne prirode. Sva velika i ključna

56
Kada jedan živi entitet apsorbuje niži kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim procesom transformi-
še u sopstveno više stanje. Sva živa bića su instrumenti za transformaciju prakrti, od nižeg i grubljeg,
ka višem i finijem nivou, do najvišeg ishoda u svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije
je ishrana. Kako je čovek vrhunac transformacije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede
sve što se može jesti, pa i ono što nije za jelo!
131
otkrića za čoveka i čovečanstvo su zapravo samo došla inspiracijom, kroz san ili ima-
ginacijom, nikada se do njih nije dolazilo logičkim zaključivanjem. 57 Bez viših sila
(„nebeskih”) čovek bi ostao puka biološka individua, nesposobna za razvoj. T-polja
izazivaju svu onu dramatičnost, protivrečnost, opasnost i mogućnost spasenja koji su
nužni pratioci svakog razvoja. To je područje svih onih izazova koje čovek mora da
prevaziđe nakon detaljnog upoznavanja, kako bi postao celovita ličnost (aham-kâra) i
uvek svestan, budan (buddhi).

2. Svrha postojanja neorganskih bića

Pored svega što je rečeno o T-poljima, najvažnije što treba znati je to da se pod
njihovim dejstvom mogu oblikovati i neorganska ali inteligentna bića, prirodno ili veš-
tački stvorena, koja imaju svoj život, duži ili kraći, i na svojim dimenzijama su na svoj
način jednako stvarna kao i organski oblici života na fizičkom planu. Ovo je moguće
zato što princip svesti (koji pristiže od Duha) prožima celu prirodu, na različite načine,
ne samo na strani njenog organskog oblikovanja već i u neorganskim tvorevinama.
Sve su to energetska zbivanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija (kao
sámo biće) ne bi ni bila to što jeste da nije svesna sebe, bar u najosnovnijem vidu, kroz
uobličavanje. (Već je rečeno da svest u prirodi nije njeno svojstvo, već je dobija od
neuslovljenosti - puruše - koja je nadmašuje, ali i prožima. Otuda izgleda kao da je
priroda svesna.) Tako je svaka ćelija svesna sebe, svaki kamen na izvestan način, kao
oblik energije, zna da je kamen. Sâm oblik je najprostiji vid svesnosti. Energetska uob-
ličavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u protivnom, ne bi moglo biti nikak-
vog koherentnog zbivanja. Postojanje i svest su u tolikoj meri uzrok jedno drugom, da
su nerazdvojivi. Svest (buddhi) je suština prirode (samo zato što je priroda sa buddhi
najbliža Duhu, puruši), ali od individualnog činjenja (aham-kâra) zavisi u kojoj će
meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inače ćelije hranile, delile i
spajale u životnom procesu, ako ne bi znale šta treba da rade? Papir zna da je papir i
informacija u vidu slova zna da je informacija, pa zato često možemo videti kako neka
knjiga dolazi tačno onome kome i kada treba. Cela priroda je (od strane puruše)
osvešćeno živo biće koje svoje delovanje ispoljava na različite načine (prema kategori-
jama) upravo da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednoličnosti nema aktuelizacije ni
života. I što je još važnije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj, inače bi svako
ispoljavanje bilo besmisleno, a besmislenost je suprotnost životu. Zato bi trebalo da
prihvatimo kao smislenu činjenicu da u prirodi postoje svesna neorganska bića u pod-
ručju astrala, isto kao što postoje elementi grubog sveta (maha-bhűtâni) i svesna bića u
organskom području (indriyâni), kao što su biljke, životinje i većina ljudi.
Dok su na fizičkom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest im je uslov-
ljena konkretnim oblikom postojanja, na višim dimenzijama neorganski entiteti sves-
nog bivanja ponašaju se mnogo fluidnije; njihova svest je u jedinstvu sa celim neor-
57
Stvaralačke sposobnosti čovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa T-poljima,
jer prakrti preko njih oblikuje fizički svet. Najbolji primer za to je jedan od najvećih stvaralaca čove-
čanstva, Nikola Tesla, sa svojim sposobnostima imaginacije, vantelesnim iskustvima, divnim prijatelj-
stvima koja je imao sa bićima iz drugih svetova, pa i mističnim odnosom sa svojom belom golubicom
(svetlost, koja je jednom prilikom iz njenog oka obasjala Teslu, bila je 'nestvorena svetlost' Duha Sve-
toga koju su viđali mističari). Iz neorganskog područja, tj. 'nebeskih svetova’ stiže nam najuzvišenija
muzika ('muzika sfera’). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday’ čuo u snu, a J.
S. Bah (Bach), po kazivanju njegove žene Ane Magdalene, ponekad ustajao usred noći i na čembalu
tiho svirao nebesku muziku.
132
ganskim područjem. Iako mogu imati svoj stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i
koristiti sâm astral za svoj oblik bivanja. Tako se pojavljuju kao „duhovne tvorevine”
ili „više sile” koje su u narodnim tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile
i vilenjaci, ale i bauci, kao razni elementali prirode koji po svom ustrojstvu i karakteru
mogu pripadati različitim dimenzijama, odnosno elementima: zemlji, vodi, vatri, vaz-
duhu i etru. Oni mogu oblikovati T-polja preko kojih se određuje oblik fizičkog zbiva-
nja i usmerava energija u njega. Kada ta polja uspostave neposredan kontakt sa čove-
kom, ona se personifikuju kao pomenuta „natprirodna bića”. U težnji za opstankom
ona moraju da uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u prirodi. Uzimaju je od organ-
skih bića koja je, zbog svoje veće koherencije, proizvode u dovoljnoj količini da mogu
i nepotrebno da je troše, a naročito od čoveka koji ima dugu tradiciju i kulturu nepot-
rebnog trošenja energije. To je jedna od glavnih osobina čovekovih, da nepotrebno i
neuravnoteženo troši svoju energiju, da sputava prirodan rast u sebi. Kada to ne bi
činio, priroda bi kroz njega nesmetano, lako i brzo došla do svog duhovnog ishoda.
Svaki čovek bio bi prosvetljen.
Budući da postoje na višim dimenzijama, njihova moć delovanja je superiornija
od one na trodimenzionalnoj fizičkoj ravni, uslovljenoj vremenom i prostorom. Zato
im je najčešći mamac za privlačenje ljudi onaj koji je upoznao Faust: moć „natprirod-
nog” delovanja, mističkih iskustava i natčulne spoznaje. T-polja su matrice svih „nat-
prirodnih” događaja. Čovek sa sposobnošću telekineze, na primer, svojom voljom i
svešću oformio je T-polje koje deluje na predmet tako da se on kreće. Zato ovakva
dejstva mogu biti oformljena i sa „druge strane”, od strane već postojećih neorganskih
bića. Ali, tada je njihovo dejstvo slabije i svodi se na vizije, glasove i prikazanja koja,
poput trodimenzionalnog filma, treba da zavedu čoveka da služi njihovim ciljevima.
Značajnije moći (siddhi) postiže čovek koji je svest i volju udružio s neorganskim bići-
ma. Budistička meditativna praksa i sânkhya, preko Patanjđalijevih Yoga-sűtri, detalj-
no ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od jedinog cilja, a to je neuslov-
ljenost Duha.
Vrlo je važno, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja neorganskih
polja uticaja (bića) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-bhűtâni). Ona koja pripada-
ju elementu zemlje utiču na instinktivno i fizičko kretanje i stvaranje navika u njima.
Ona iz elementa vode utiču kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujući iz viših
dimenzija, „natprirodne” pojave daju utisak numinoznosti ili božanskog delovanja što
izaziva emocije i pojačava „veru” čovekovu da se još jače identifikuje s ovim poljima.
Uticaji elementa vatre iskazuju se kroz podsticaje za aktivnostima i delima, potrebom
za promenom, kao i za agresivnošću. Delovanje neorganskih bića iz elementa vazduha
odlikuju se intelektualnim tumačenjem svega i svačega, mogu biti vrlo korisni ako se
previše ne upotrebljavaju. Bića iz etra su najčistija i najviša, njihov uticaj je najpleme-
nitiji i najkorisniji za čoveka, zato je najređi i najteže ga je zadobiti. Ona prenose čistu
inspiraciju za duhovni rast.
Dok se dejstva neorganskih bića elementa zemlje direktno manifestuju kroz
fizičko ponašanje i navike, najčešće onih u vezi skupljanja materijalnih predmeta,
striktno pridržavanje verskih dogmi, kao i onih koje se tiču ishrane i reprodukcije
čovekovog tela, kao i zabave u dokolici, bića elementa vode koriste višu dimenziju za
svoj uticaj, a to je astral. Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je
sadrži, moguće je projektovati u astralu svaku sliku. One su uvek nabijene emocijama
koje su takođe glavni činilac elementa vode, odnosno ove dimenzije, tako da astralne
vizije čovek ne doživljava kao prosta viđenja fizičkih stvari, nego ih doživljava celim
133
bićem i potpunom opsednutošću osećanjem koje se tiče viđenog. Zato ova bića najlak-
še deluju kroz snove, upadaju u njih stvarajući paradoksalne i neverovatne situacije i
pojave. Po tome ih možemo prepoznati u snu: po apsurdnosti kojom hoće da privuku
čovekovu pažnju. Čoveka je oduvek više privlačilo apsurdno nego realno. Takođe su
bića ovog elementa zaslužna za sve halucinogene vizije u „budnom” stanju svesti. Ona
moraju da koriste astralnu supstanciju kao projektor za svoje filmove s kojima privlače
pažnju ljudi jer su, u suštini, nemoćna kao biljke. Ona sama ne deluju toliko koliko
posredno utiču na delovanje, često u sprezi sa nagonima. Neorganska bića nemaju
sama po sebi nikakvu moć, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala)
kao medijuma. Ona ne mogu da zarobe čoveka niti da mu učine neko (ne)delo, već
jedino da ga zavedu da se sam zarobi i da pod njihovim uticajem sam počini neko
(ne)delo. Nikako drugačije. Ovo je vrlo važno razumeti.
Da bismo razumeli zašto uopšte neorganska bića deluju na čoveka, moramo
razumeti suštinu čovekovu. Čovekova suština je njegova duša, a duša je individualna
emanacija božanskog Duha ili Apsoluta, puruše. Kao takva ona je odraz čistog dobra i
savršenstva (kako je opisao Platon). Ona se inkarnira u ograničeno ljudsko telo i samo-
zaborav zato da sprovede princip svesti kroz celo polje iskustva postojanja, i da tako
informaciju o svim aspektima postojanja vrati izvoru, Apsolutu. Tako svest Apsoluta
prožima celo postojanje: kroz ljudske duše. Duše sprovode Božansku svest Apsoluta
kroz celokupno postojanje. Zapravo, sam fizički univerzum postoji samo kao direk-
tan odraz postojanja duša. To je nauka već počela da dokazuje kroz otkrića kvantnog
polja i uloge svesnog subjekta u prirodu delovanja tog polja, ali je u tome usporavaju
stare pogrešne koncepcije i neverica u veličinu i značaj tog otkrića. Ali postojanje u
svojim nižim razmerama, u koje spada život u fizičkom svetu, zasniva se na suprotnos-
tima i njihovoj dijalektici. Da bi duše mogle da prođu kroz sve suprotnosti, pa i kroz
suprotnost sopstvene suštine, koja je čisto dobro, one moraju da iskuse sopstvenu
zaborav, zlo i negativnost, sve što je suprotno od dobra. One same to ne mogu da uči-
ne. Potrebna im je pomoć spolja, nešto što će da ih natera da iskuse ono što je supro-
tno njihovoj suštini. Tu pomoć dobijaju kroz neorganska bića. Ona su svesna, delat-
na, a nemaju dušu kao čovek. Ona mogu da delaju iz viših dimenzija na niže. To se
doživljava kao opsednutost. Naravno, neorganska bića delaju i kao pozitivna i kao
negativna, ima i neutralnih, raznih elementala i „duhova prirode“, ali njihova ključna
edukativna svrha je u iskušavanju negativnih iskustava. Tačnije, svega onoga što
čovek sam od sebe ne bi nikad učinio.
To je osnovni razlog njihovog postojanja. 58
Bića iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju čoveka preko emocional-
nog uslovljavanja i manipulacijom pažnje. To ide dotle da mogu da izazovu buđenje

58
Ovakva funkcija neorganskih bića, da budu od pomoći dušama da sprovedu svest kroz celo postoja-
nja i sve suprotnosti, prikazana je u mitovima i ezoteričnim učenjima skoro svuda u svetu, a najjasnije
u gnosticizmu kroz učenje o Arhontima koji porobljavaju ljudske duše, zatim u Mazdaizmu i prikazu
ravnoteže dobra i zla. Verovatno je najbolje uloga neorganskih bića prikazana u arhitekturi Angkor
tomba, u Kambodži, hramu čiji su temelji stari oko 10.000 godina, gde se nalaze 54 kipa deva ili dob-
rih duhova, i 54 kipa asura ili negativnih demona, koji međusobno nadvlače uže s kojim iz „Mlečnog
okeana“ odnosno Univerzalnog Polja, izvlače napitak besmrtnosti, kundalini, koju simboliše Naga
zmija, princip kretanja svih procesa prirode. Njihov broj na pet mostova (540) ukazuje na precesiju od
26.000 godina koja predstavlja cikluse svih zbivanja na Zemlji (jedna precesija predstavlja zbir od 12
eona koje prikazuju astrološki znaci). Svi hramovi Angkora su inače odraz sazvežđa zmaja, Drako, i
sagrađen je pre 10.000 godina kada su negativna neorganska bića preuzela ključnu ulogu u uticaju na
ljude i ljudsku istoriju kroz hibridizaciju vladarske elite koja vlada ljudima i danas.
134
kundalini energije u neiskusnom čoveku. To rade zato da bi takav čovek postao dobar
izvor hrane za njih; on je pun energije a ništa ne zna o prirodi svoga stanja, već je
opsednut nekim religijskim ili mističnim sadržajima koja su mu upravo neorganska
bića izazvala. U tom smislu se može reći da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na
delu pokazuju čovekove slabosti. Zato se kaže da je đavo iskušivač.
Tako i bića elementa vatre mogu koristiti niža dejstva zemlje i vode, fizičkog
kretanja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i određenim „stvaranjem”.
Taj uticaj prepoznajemo u čoveku koji ima cilj koji, objektivno posmatrano, nije u
njegovom interesu i fanatično, pa čak i agresivno radi na njemu. Rezultati čovekovih
delanja prisutni su svuda oko nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od
uticaja višeg elementa, vazduha, odnosno kreativnog mišljenja. Za razliku od nižih
neorganskih bića koja deluju kroz telesne navike, osećanjima, astralnim vizijama i
voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se kao misli. Čovek najčešće ne razlikuje
kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada su misli u njegovoj glavi manifestacija
neorganskog polja uticaja elementa vazduha. To su sve one misli koje donose nove i
nepredviđene sadržaje u život, često neprihvatljive. Zbog njihovog delovanja kroz um
najteže je postaviti se objektivno prema njima. 59 Kada čovek, usled duhovne zrelosti,
nauči da razlikuje sebe, kao čistu bezmisaonu svest, od misaonih sadržaja i aktivnosti
bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te dimenzije oličene pomenutim
elementima su deo prakrti i da nisu njegove, tada se neorganska bića elementa vazdu-
ha, pa i etra, pretvaraju u saveznike (izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim pri-
čanjem. Čovek ih tada može čuti kao fini glas kraj levog ili, što je još bolje, kraj des-
nog uha, u astralu i u fizičkom telu. Moguće je svojim mislima voditi dijalog sa njima i
saznavati mnoge skrivene stvari iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.
Eterski izaslanici deluju kao čista intuicija i spoznaja koja nadilazi umne sposo-
bnosti. Uz njihovu pomoć čovek doživljava iznenadne i nezaboravne „bljeskove pro-
svetljenja” koji menjaju tok života. Njihovom milošću čovek povremeno spoznaje naj-
više istine dok sâm duhovno ne ojača i sazri, tako da može da ih bude dostojan, da ih
prepozna u sopstvenom iskustvu i trajno učestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja
čovek dobija kao inspiraciju i poziv za duhovni rast. U ovom najvišem elementu, eter-
skom, priroda je najčistija i najbliža svome ishodu, mahat-buddhi, pa otuda ovakvi
uticaji.
Naglasimo još jednom jednakost makro i mikrokosmosa: spomenute dimenzije
makrokosmosa oličene elementima (zemlja, voda, vatra, vazduh i eter) sačinjavaju
ujedno i mikrokosmos čovekovog bića i zato čovek ima telo (zemlja), oseća (voda),
želi (vatra), misli (vazduh) i dobija inspiraciju (eter-akaša) - sve su to njegovi omotači
i sposobnosti prirode koje on koristi, ali nisu njegovo suštinsko svojstvo. On se s njima
identifikuje; koliko se poistovećuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti kroz upoz-
navanje, toliko se razlikuje od njih i oslobađa.

59
Celo neorgansko područje je živo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan oblik već koriste
astralnu energiju za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka neorganska bića imaju stalan
oblik, iako mogu da ga menjaju, dok je oblik ostalih entiteta utvrđen obrascem i učestalošću njegovog
delovanja kao arhetip. U literaturi rane hrišćanske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja neor-
ganskih bića svih dimenzija i metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadržana su i u drugim
duhovnim tradicijama koje neguju kontemplativnu praksu. Naročito joga i budistička meditacija najra-
dikalnije i najefikasnije oslobađaju čoveka od svih prirodnih uticaja koji ometaju autentičnost i neus-
lovljenost Duha.
135
 Raznovrsnost uticaja „nebeskih bića” poznata je u religijskim i narodnim tradi-
cijama gde se razlikuju zle i demonske sile, koje čoveka vezuju i obmanjuju, od pozi-
tivnih sila koje inspirišu na uzdizanje, kao što su anđeli i arhanđeli. Može se s pravom
reći da je ovako visoko područje prirode svakom smrtniku najveća uteha, to je za njega
raj. Ali, kako je prema učenju sânkhye, i raj još uvek unutar prakrti, to je i najveća klo-
pka za dušu, jer od rajskog samozadovoljstva niko ne želi da se oslobodi kao od pakle-
nih muka.
Entiteti iz vazdušnih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao čist glas koji obe-
lodanjuje istinu o svemu. Pomoću tog glasa iz tišine u sebi čovek može da vidi ener-
getsku suštinu i smisao svakog zbivanja ili bića, odnosno da vidi svako bivstvovanje
kao kretanje i oblikovanje jedinstvene energije kao svetlosti; za njega su tada oblik,
energija, svetlost i svest jedno isto, i vidi ih celim svojim bićem kao doživljaj jedinstva
sa celinom prirode.
Svi ovi elementi se prožimaju i prepliću, tako da je redak uticaj samo jednog.
Često jedni, koji su ojačali, kradu energiju i moć uticaja od drugih. Među njima se čes-
to vodi borba oko uticaja na čoveka, njegova konfuzija ovu borbu još više rasplamsa-
va, tako da se može dobiti haotičan rezultat: čovek sa čistom intuicijom i vidovitim
mislima, ali sa poremećenim ponašanjem (tzv. ludija, „božanski ludak” ili jurodivi);
ili, obrnuto, uzornog ponašanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli (političar).
Borbu za prestiž među neorganskim uticajima viših i nižih dimenzija najčešće
prepoznajemo kao iskušenje. Kada više dimenzije izvrše uticaj i privuku čoveka navi-
še, niža bića odmah stupaju u protivnapad pojačavajući svoje dejstvo ne bi li vratila
čoveka dole pod svoj stari uticaj, koji je često za tu priliku još i pojačan, za svaki slu-
čaj, da bekstvo bude teže. Zato „tamo gde je opasnost najveća, rađa se ono spasonos-
no”, i jedino tako, lutajući između uspona i pada, dobra i zla, čovek pronalazi pravi
put. Nikako drugačije. Samo takav pritisak može da ojača i kristališe čovekovu ličnost
i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta i to je neophodno da zna svako ko misli da
napreduje sam. Da ti uticaji nisu samo subjektivne prirode i bezazleni, pokazuje i
činjenica da neorganska bića mogu da utiču na situacije, pojave i radnje svakodnevnog
života, ona deluju na čoveka preko celog njegovog okruženja, i preko drugih ljudi.
Mogu izazvati teške nesreće kao i zavodljive srećne događaje. Neorganska bića se jav-
ljaju i na fizičkom planu, vrlo često kao životinje ili neki drugi oblik koji je prepoznat-
ljiv čoveku. Ali, ovakva dešavanja su retka u urbanim sredinama savremene civilizaci-
je u kojima je čovekov um toliko blokiran i mehanizovan, da mu ni najviše sile ne
mogu pridobiti pažnju. Mnogo su češće u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo naj-
snažnije dejstvo se ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizičkom planu u ljudskom
obličju, pogotovu u liku nama bliskih osoba, roditelja ili rođaka, voljene osobe i slič-
no. Jedna od njihovih najmoćnijih delatnosti jeste sposobnost materijalizacije i dema-
terijalizacije, odnosno mogu učiniti da stvari ili bića pređu iz jedne dimenzije u drugu,
da nestanu iz fizičke i nađu se u astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blažem
obliku stalno i dešava: iz viših dimenzija dobijamo misli, vizije i osećanja koja proiz-
vode fizičke posledice na naš život. Sve ovo nije toliko plod njihove moći koliko nji-
hove sposobnosti da kao inteligentna bića utiču na procese nižih zbivanja prirode koji
se inače sami događaju. To su sve sposobnosti i moći prirode uopšte, a ne specifično
neorganskih bića. Ona kao inteligentna bića samo mogu da preusmeravaju neke tokove
događaja i koriste naše neznanje i ograničenu percepciju.
Od presudne je važnosti za čoveka da kontemplativnim osnaženjem svesti
(buddhi) nauči da prepozna razliku između ovakvih uticaja neorganskih bića, ili T-
136
polja, na zbivanja unutar i oko sebe, od delovanja samog Duha (puruše), što je najpre u
Mazdaizmu (kod Zaratustre), a zatim i u Isusovom učenju i Pravoslavlju, sačuvano kao
objava Duha Svetoga. Puruša, naime, nije samo apstraktan i bezličan princip, već i
najveća moć po kojoj sve (prakrti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj
volji ili kroz svest, odnosno samosvest (buddhi), što je najčešće, ili kao određena lič-
nost (aham-kâra), ili se zajedno sa ovim otelotvorava u fizičkom telu (indriyâni), ne
samo na fizičkoj već i na ostalim dimenzijama (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), kao avatar.
Puruša je vrhunski privlačitelj sveg zbivanja, ali većina događaja pripada prirodnoj
uzročnosti, dok su samo neki, posebno važni, kreirani od samog Duha. Njih mogu pre-
poznati jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno.
Pored ovog, veoma je važno raspoznati uticaje prostorno-vremenskog zbivanja
prirode na naš karakter, sudbinu i na sadržaje astralnih iskustava, što zavisi od položa-
ja i kretanja Zemlje u odnosu na Sunce i planete Sunčevog sistema. I ovakve astrološ-
ke uticaje treba razlikovati od delovanja neorganskih bića, mada su ona često sa njima
usaglašena, naročito s položajima i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitološke
majke svih demona). Astrološki uticaji određuju celinu organskog zbivanja, dok su
uticaji neorganskih bića povremeni i delimični; oni ne moraju da odlučuju o sudbini.

***
Ovo bi bio uopšten prikaz neorganskih bića i njihovih dejstava prema višim ili
nižim dimenzijama. Sada možemo ući u njihovu glavnu klasifikaciju.

Postoje četiri vrste neorganskih bića:

1. Prirodna.
2. Veštački stvorena, elementali.
3. Božanska bića.
4. Vanzemaljska bića.

Takođe postoje i hibridi ljudskih i nekih od ovih neljudskih bića.

Prirodna neorganska bića

Prirodna neorganska bića postoje i žive na višim dimenzijama prirode, u astralu.

Poznata su i kao „duhovi prirode“ i prirodni elementali. Po karmičkoj evoluciji ona su
iza čoveka, što znači da je čovek bliži Duhu od njih, jer je ušao u proces karme, sazre-
vanja kroz rad, stvaranje i svestan preobražaj. Prirodna neorganska bića još nisu ušla u
taj proces. Zato mogu da služe čoveku, magičaru, koji zna da ih koristi, ali takođe i
uzimaju životnu energiju onim ljudima koji ne napreduju u karmičkoj evoluciji, nego
žive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne životinje. Ima ih malih i
velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih. Njihov je uticaj neutralan, od čove-
ka zavisi da li će biti od pomoći, ili ne. „Duhovi prirode“ ne opsedaju ljude niti ih
dovode do psihoza. 60 Opsedanja rade posebna vrsta prirodnih neorganskih bića pozna-

60
Za psihotične se tvrdi da su ’podeljene ličnosti’, oni i jesu podeljeni, ali nisu svi delovi čovekovi.
Oni to jasno govore svakom psihoterapeutu, ali je ovaj obrazovan tako da ih uopšte i ne sluša. Tek
nedavno su psihoterapeuti počeli da slušaju svoje pacijente i da prihvataju činjenicu da su opsednuti
nekim stranim uticajima, kako im to i sami sve vreme govore, kako to govori sva duhovna i narodna
tradicija širom sveta u svim vremenima. Pionirski radovi nove psihoterapije od Dr. William J.
Baldwin-a: "Terapija spiritualnog otpuštanja: Tehnički priručnik" (Spirit Releasment Therapy: A
137
ta kao demoni. Njihov uticaj je izrazito negativan, ali sa svrhom. Oni postoje zbog lju-
di, da ljude dovode u iskušenja i na taj način im kristališu svest.

Veštački stvorena bića

Veštački stvorena neorganska bića su razni elementali. Ona su nastala ljudskim

aktivnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili spontanim, individualnim ili kolek-
tivnim (arhetipovi). Naime, svaka aktivnost na fizičkom planu, koja se ponavlja, for-
mira na višim dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristališe kao elemental. To
polje ponavljanjem dobija sve više energije dok ne postane samostalno i počne povrat-
no da deluje na fizički plan. Njihova dejstva na fizički svet, tj. čoveka su isključivo
negativna, jer u suštini ne rade ništa drugo nego traže još životne energije. Njihovo
dejstvo je takođe prisutno u nekim slučajevima opsednutosti i psihoza.

Božanska bića

Božanska bića su ona koja su prošla kroz karmičku evoluciju na fizičkom pla-
nu, nadišla fizički oblik postojanja i svesno deluju na najvišim dimenzijama prirode.
Ima ih viših i nižih. Niža su duše umrlih ljudi sa planete Zemlje koje su u toj meri pro-
svetljene da i nakon smrti deluju za dobrobit čovečanstva (kao npr. bodhisattve). Viša
božanska bića su ona koja mnogo moćnije deluju, stvaranjem čitavih planetarnih sis-
tema (ona su stvorila i naš, sunčev sistem), i koja su takođe prošla karmičku evoluciju,
ali mnogo ranije od zemaljskih individua, pa su zato daleko moćnija od njih, jer su
starija. A starija su zato što ne potiču sa Zemlje, nego sa drugih planeta, koje su posto-
jale dok Zemlje nije ni bilo. Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi), Arhanđeli i
Anđeli. Neka niža dolaze i kao vanzemaljci ljudskog oblika. Njihov uticaj je uglavnom
pozitivan, ali u najvećoj meri je neutralan tako što stavljaju čoveka pred iskušenje da
sam izabere pravi put.
Dok na makro planu veštačke neorganske tvorevine (elementali) mogu, zahva-
ljujući čovekovoj obmani, da uzmu oblik božanskih uticaja i drugih većih sila, kako bi
delovala na čitava plemena, narode, društvena i istorijska razdoblja, ona na mikro pla-
nu, u čovekovom intimnom svetu, uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadržaja i tako
učestvuju u njegovom psihološkom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinami-
ke. Zato, prigovor da su likovi i pojave u snu isključivo vlasništvo i projekcije snevača
otpada, jer prirodna i veštačka neorganska bića deluju isključivo psihološki i koriste
astral (koji je područje čovekovog nesvesnog) za oblikovanje svojih aktivnosti u našim
snovima. Ona gospodare astralnim svetom veštije nego ljudi fizičkim. Zapravo, ona i
postižu sve svoje psihološke uticaje samo zato što ih čovek nije svestan kao stranih,
objektivnih i svesnih neorganskih entiteta u njegovim snovima, i ostaloj psihodinami-
ci, nego je uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo misleći da je jedino
svesno biće u univerzumu. Baš je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo kosmos
čeka da se čovek probudi, kao što buduća majka iščekuje rođenje svoga deteta.
Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, što zavisi od stanja čovekove
svesti i od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je važno razlikovati ih, jer nas jedna mogu
spasti, a druga porobiti.

Technique Manual) i "BS-VI: Bliski susreti opsedalačke vrste" (CE-VI: Close Encounters of the Pos-
session Kind) predstavljaju nezaobilazna dela za razumevanje opsednutosti o kojoj ovde govorimo.
138
 Pozitivna i negativna svojstva viših sila samo zrela ličnost može razlikovati, ali
ovde možemo dati jedan opšti savet za njihovo početno ali nepogrešivo razlikovanje.
Dobri i čoveku korisni uticaji viših bića stižu vrlo retko u životu, možda samo jednom,
putem vizije, glasa ili događaja, i to vrlo upečatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek
inspiracija da čovek radi na sebi. Loši uticaji se, međutim, često ponavljaju, deluju kao
paraziti, primamljivi su, nameću se nagovaranjem ili zavođenjem, pa zato mogu da
slude čoveka. Njihova poruka je uvek u funkciji sprečavanja rada na sebi davanjem
instant ili gotovih rešenja, makar i davanjem gotovih odgovora na sva moguća pitanja
tako da čovek ima iluziju da je nešto sam postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti,
on ’dobija’ odgovor do kojeg zapravo treba sam da dođe radeći na sebi.
Mnoge poznate istorijske ličnosti bile su marionete neorganskih entiteta.
Uticaje T-polja i neorganskih bića možemo videti u svemu, a najviše u ritual-
nom ponašanju. Svaki ritual služi jedino kao način za uspostavljanje kontakta sa T-
poljima ili neorganskim bićima. Ritualno ponašanje nije samo odlika prosečnog, navi-
kama uslovljenog i nesvesnog čoveka, već je i jedna od glavnih odlika tzv. „religijske
prakse” (prva dva nivoa religioznosti), ne samo kod „primitivnih naroda” već i u
„velikim religijama”. Budući da je priroda relativna pojava, sve je u njoj moguće i sve
mogućnosti su otvorene. Zato kontaktiranje sa T-poljima, odnosno neorganskim utica-
jima, može biti veoma raznovrsno po svom karakteru i učinku. Od najcrnje magije
(vudu) sa najgorim posledicama, preko mnogobrojnih zaluđivanja, do iskrenih namera
u prizivanju najviših sila kao, na primer, u hrišćanskoj liturgiji. Međutim, kako je
ogromna većina ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duhovnog interesa, većina
ritualnog ponašanja, a naročito ono koje se smatra „religijskim”, ne služi ničemu dru-
gom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo kulturna tradicija mnogih naroda.
Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski život pomoću
T-polja. To znači da je neorgansko područje medijum preko kojeg priroda podučava
čoveka i rukovodi njegovom sudbinom dok je nesvestan. Prirodna i božanska bića iz
viših dimenzija znaju sve o objektivnom svetu i zato su nezaobilazni učitelji svakom
čoveku. Ne smemo se s njima sukobljavati ni na koji način. Njima su bili nadahnuti svi
mistici i sveci, niko nije prevazišao subjektivnost (indriyâni) bez njihove pomoći. Ali,
i oni samo služe Tvorca sveg uobličenog (aham-kâra), kako je anđeo priznao Jovanu
Bogoslovu. Kroz najviše entitete neorganskog područja priroda manifestuje svoju naj-
višu mudrost i vrednost. Tačnije rečeno, tu je priroda najbliža Duhu od kojeg prima
sve najviše vrednosti. Niže dimenzije prirode imaju elementale koji oblikuju minerale,
biljke i životinje i prosleđuju energiju za njihov opstanak. Sve iz neorganskog sveta
može biti personifikovano subjektu na određeni način. Ovi prirodni elementali se,
tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i vilenjaci. 61 Oni upravljaju mineral-
nim, biljnim i životinjskim svetom. Čovekov razvoj je složeniji i usmeren je na višu
prirodu (aham-kâra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje božanska bića.
Svi entiteti imaju svoj piramidalni geštalt, minerali, biljke, životinje i ljudi. Sve ima
svoj ishodišni princip uobličavanja.

T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna čovekovom organskom ili

fizičkom sklopu (indriyâni), kao inspiracija s kojom se jedino može spoznati objektiv-
ni svet u celosti, i tako objektivnije ustanoviti sopstveni položaj u svetu. S tom imagi-

61
U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeležena kao Šarl Boneov sindrom.
139
nacijom su se pretežno bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge
kreativne aktivnosti.
Sve manifestacije bivstvovanja, uključujući i ona najviša i najlepša iskustva u
drugim svetovima, još uvek su unutar prakrti i plod su njene uzročnosti. (Dobra dela
vode u raj, loša u pakao - sve je to mehanizam prirode. Takozvani raj nalazi se u višim
područjima astrala.) To sve još nije izraz potpune slobode duše koja pripada samo
malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom osvešćenju nadilazeći struju pri-
rodnog uslovljavanja (četvrti nivo religioznosti). Prepuštanje toj struji oduvek je bilo
lakše, tu je sve predviđeno i čovek može tu opstati izvesno vreme, ali to je pogubno za
smisao čovekovog opstanka, smisao koji zahteva nov, viši kvalitet bivstvovanja od
onog koji je dat bićem i vremenom, smisao koji je duhovan i večan, a taj smisao vuče
k sebi jednako jako kao i prirodna uslovljenost, čak i jače. Čoveku ne treba zameriti
previše što se, tako bolno razapet između večnog Duha u sebi i horizontale bića u vre-
menu, lakše prepušta snovima svog organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ)
bivstvovanja u vremenu, nego ličnoj nezavisnosti (aham-kâra i buddhi).
Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja važno je naglasiti da prirod-
no i veštački stvorena neorganska bića nisu toliko objektivne prirodne tvorevine koje
same po sebi deluju na čoveka kao njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili
propusta organskog sklopa, tj. čovekovog tela i uma, da bude nosilac i čuvar subjekti-
vnosti, odnosno svesti. Iz principa uobličavanja priroda se slobodno deli na levu i des-
nu stranu, na organska i neorganska obličja bivstvovanja, čak se u mnogo većoj meri
oblikuje u neorganskom vidu nego u organskom, jer da bi se oblikovala u organskom
sklopu mora sprovesti napor svesnog zadržavanja energije u njemu kao subjektu. Tu se
energija zadržava da bi se transformisala u viši nivo postojanja, tj. pretvorila u svest.
Zadatak tog sklopa jeste da je sakuplja što više, dok ne prosija u punom sjaju svesti,
odnosno dok se celo biće svesno ne prepozna kao energija - koja je, opet, svesna sebe.
Drugim rečima, zadatak mu je samospoznaja.
Sam po sebi Apsolut je apstraktno i bezlično svuda prisutan, zato se organski
život oblikuje s ciljem da omogući konkretno prisustvo Apsolutnog Duha u biću, da
njegova stvarnost postane koherentno i lično, najintimnije iskustvo aktuelizovano kroz
celovitu ličnost. Akumulacija i preobražaj energije u svest zahteva napor za kultivisa-
njem, svakojakim iskušenjem i žrtvovanjem subjektovih ubeđenja o supstancijalnosti
bića (njegovoj „materijalnosti”), ubeđenja koja su tako čvrsta da se čoveku čini da s
njima žrtvuje samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzionalnost fizičkog sklopa, i kra-
tkoća njegovog života, razlog je što se energija u njemu skuplja i zadržava u mnogo
većoj meri nego kod astralnih tvorevina koje su fluidne i dugovečne. Znanje i kultura
su takođe oblici akumulacije energije organskih bića, čoveka pre svega. S druge stra-
ne, energija se u neorganskom obliku bivstvovanja ne akumulira i ne sabira kao u
organskom subjektu, nego se odražava kao čist oblik i fenomen. Celo objektivno pod-
ručje jeste fenomenološko energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija čvršće
uobličena u organske sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima više od organskih, oni
se lakše stvaraju, održavaju i duže traju, nije za to potrebna nikakva kultura niti odgo-
vornost. Ali ovo svojstvo omogućava neorganskim bićima da neposredno prenose
iskonsku inteligenciju prirode (buddhi) koju ova ima od Duha (puruša). Zato je 'sirova
priroda' ujedno i surova i božanstvena. Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, veštačka i
vanzemaljska neorganska bića uzimaju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju
više usled akumulacije. Ovde čak i nije toliko na delu uzimanje energije koliko njena
prirodna preraspodela, zbog potrebe za ravnotežom. Čovek svesno akumulira energiju
140
u indriyâni da bi se iskristalisala u ličnosti (aham-kâra) i potpunoj budnosti (buddhi).
Da bi u tome uspeo mora prestati da je nepotrebno troši i presipa u neorgansko područ-
je, u mitove, snove i fantazije. (Konkretno rečeno, akumulacija energije u čoveku vrši
se njenom transformacijom kroz energetske centre ili čakre. Njen najgrublji vid u sek-
sualnoj energiji sadržanoj u semenu, transformiše se u suptilniji, u energiju koja se
osvešćenjem podiže i širi po celom telu i svim njegovim aktivnostima, a zatim u naj-
suptilniju, u samu svesnost.) Od neorganskih bića i celog objektivnog područja prirode
čovek se može naučiti neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se
tu obučava da se oslobodi psiholoških komplikacija, koje karakterišu subjektivnost,
objektivno ih iskušavajući. Oči cele prirode i svih njenih bića uprte su u čoveka koji
raste u svesnosti, jer se u njegovom biću vrši veliko delo prosvetljenja njenog ishoda.
Prirodna i veštačka neorganska bića su, dakle, problem u onoj meri u kojoj
čovek propušta svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest. Koliko je izvan sebe i
smisla svoga opstanka, toliko luta u psihodeličnim projekcijama neorganskih tvorevi-
na, i sanja zaboravljajući sebe, svoje mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome
se kroz vaskrsenje rešava smisao kosmosa.
Prosečan čovek, mediokritet, nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim
bićima (izuzev u snu). Ona ga najčešće puštaju da obavi svoju prirodnu funkciju: rad i
razmnožavanje. U tome će mu i pomoći ako poštuje etiku vladajuće religije. Neorgan-
ska bića pretežno deluju na ljude koji ne spadaju u prosečne, a njih je dve vrste.
Prvi su psihički labilne osobe sa percepcijom širom od uobičajene i koji stoga
nisu korisni za obavljanje prirodnih funkcija, za rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni
su, tehnički govoreći, škart prirode). Neorganska bića ih s lakoćom napadaju, uzimaju
im energiju, i takvi često završavaju kao duševni bolesnici ili umiru pre vremena. Isti
zakon opstanka, prirodne selekcije i ekološke ravnoteže dešava se svuda u prirodi.
Tako, na primer, lovci u savani (lavovi i gepardi) nepogrešivo napadaju onaj plen kod
koga izdaleka uoče fizički nedostatak.
Druga vrsta su takođe ljudi sa proširenom percepcijom, ali koji su psihički sta-
bilniji od prosečnih ljudi. (Percepcija može biti otvorenija i zbog labilnosti i zbog veće
stabilnosti. Samo je prosečnim ljudima ona čvrsto ukalupljena u jednu istu sliku sveta.)
Oni su svesni „natprirodnih sila” i ova ih dovode u razna iskušenja koja su tako moćna
da samo pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje ličnosti i volje - ukoliko ne
postanu ukalupljeni nekim religijskim tumačenjima tih sila. Suština ispravnog odnosa
sa neorganskim bićima je u pokazivanju ličnog integriteta i volje. Samo tada se ona od
napadača i obmanjivača pretvaraju u bića koja služe čoveku u daljoj integraciji svesti,
prenoseći mu sve potrebne informacije. Jer, oslobađajući sebe on doprinosi oslobađa-
nju same prirode i svih njenih bića. Priroda svojom imaginacijom, kroz neorganska
bića, izaziva čoveka da pokaže svoju snagu, volju i celovitu ličnost. Baš kao što to čini
svaka žena svome muškarcu, samo mnogo lukavije.

Vanzemaljska bića

Moramo ovde istaći razliku uticaja prirodnih neorganskih bića od uticaja van-
zemaljskih inteligencija, tj. božanskih bića. Delovanja vanzemaljaca znatno su ređa od
delovanja prirodnih neorganskih bića, ali po svom sadržaju daleko ih nadilaze. Njihovi
uticaji bili su presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Mnoga drevna pre-
danja sadrže puno tačnih informacija o tome kako su oni uticali na život ove planete,

141
ali te informacije su danas namerno deformisane i prikazuju se kao mitovi - i pored
bezbrojnih viđenih i snimljenih NLO-a.
Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja koja sva do jednog svedoče da su 'siš-
li s neba' i čije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljuskom
rukom ni današnjom tehnologijom nisu mogli biti obrađivani, premeštani na veće raz-
daljine i podignuti (800 do 1.200 tona) - ali njihova realnost je skrivena u mit, i pored
svih materijalnih dokaza, i pored činjenice da su drevni narodi imali znanja o kretanju
nebeskih tela, kao što je precesija od 25.800 g. i dr. koja nije moguće imati posmatra-
njem sa zemlje i tehnologijom štapa i kanapa, kako nam zvanična nauka tvrdi da su je
imali - iako nijedna od tih civilizacija nije trajala toliko dugo da bi mogla taj proces da
izmeri, pa su to znanje mogli samo da dobiju, a ne da steknu. Za takva znanja neopho-
dna je kosmička tehnologija. Ljudi su tako naučno programirani da veruju u realnost
mitova da im je teško da prihvate jednostavnu realnost koja stoji iza mita. Koliko je za
ljude stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i sve fikcije doživljavaju kao stvarnost.
Simulakrumi i simulacije.
Vanzemaljska bića deluju ređe na fizičkom planu, a mnogo češće preko viših
dimenzija prirode (njihovo kretanje opisano je kao šesta faza u poglavlju Aham-kâra).
Vrlo često se dešava da prirodna neorganska bića imitiraju vanzemaljska, tj. božanska,
i to vrlo ubedljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju. Još češće se, međutim,
dešavalo da su ljudi uticaje vanzemaljskih bića, koja su pristizala iz viših dimenzija,
tumačili kao objave i manifestacije „bogova”, ne razlikujući ih mnogo od ostalih
astralnih tvorevina, svojih projekcija, elementala, arhetipova i T-polja.
Suštinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u tome što su
neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je njihovo delovanje u
saglasnosti sa prirodnom uzročnošću i uslovljavanjem. Iako je teleološka funkcija pri-
rode da u celosti služi Duhu, ne treba smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljava-
juća sila, pa su takve i njene tvorevine, a neorganska bića su njene najeminentnije tvo-
revine. Može se reći da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najvećih i
najperverznijih izazova za samosvest i integritet čovekov, pri čemu pakao i đavo imaju
sporedne uloge - izazova bez kojih ne bi ni bilo svesti u čoveku.
Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su više duhovne, kultur-
ne i naučne prirode (iako ne svi 62 ). Pravi izvor svesti u subjektu je puruša. Postoje pla-
nete sa organskim životom koje su mnogo starije od Zemlje, koje su do sada i nestale.
Na njima su se svesni subjekti davno ostvarili kao puruše (mi smo tek u početnoj fazi).
Kapila nam je ostavio do znanja da one osvešćene ličnosti koje su došle do granice
prakrti, koje su je sasvim spoznale, postaju najuzvišenija bića u prakrti, i stoga sadrže
sve mogućnosti postojanja kao mogućnosti svoje volje. Na sanskritu (devanagariju,
'jeziku bogova’) ovakvo se „uzvišeno biće” naziva Išvara, a prevodi kao Bog. Njihov
jedini način postojanja jeste širenje duhovnog života na planetama gde postoje organ-
ske mogućnosti za oblikovanje svesnog subjekta, jer se jedino kroz njega može ispolji-
ti iskonska neuslovljenost koja omogućava sámo postojanje - puruša. Iako je rečeno da
je teleološka funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes prirode zadovoljen je
već time da svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i skuplja plodove. Kulturna
i duhovna funkcija u svesnom subjektu mora biti inicirana „odozgo”, od strane bića u
kojima je Duh već prisutan. Nesvesna prakrti ne može sama da stvori svesno biće.
Dakle, Išvara je personifikovani puruša. On ima ljudski oblik, ne zato što mi imamo
62
Robert Noyce tvorac mikročipa je priznao da je pomoć za stvaranje mikročipa dobio od vanzemalj-
ske tehnologije koja je bila u posedu američke vlade, za koju je on radio.
142
sklonosti ka antropomorfizmu, već zato što je on nas stvorio po svom liku. A taj lik je
takav jednostavno zato jer je organski najpogodniji za osvešćenje Duha u prirodi i
delanje u tom cilju, a ne zato što neki Bog hoće da baš tako izgleda.

3. Prestanak uticaja neorganskih bića

Uticaj neorganskih bića prestaje kada čovek postane celovita ličnost u toj meri
da može prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog područja, kao i od organ-
skog. Vantelesnim iskustvima on stiče nezavisnost od indriyâni i tako upoznajući pra-
vu prirodu tanmâtrâ i astralnog sveta u svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu
nezavisnost i od ovog područja. Jer aham-kâra je, prema shemi, iznad oba. Ona se
afirmiše svesnom integracijom oba ova područja, kroz neposredno iskustvo. Budući da
su neorganska bića tu postigla svrhu da kroz iskušenja obučavaju indriyâni, svesnog
subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da bude svestan svog bića kao energije, da je
sačuva i prosvetli, njihova uloga i moć prestaju. Kao i sve druge prirodne tvorevine, i
ove služe interesima Duha-čoveka, puruše. Čovek s tako integrisanom ličnošću opšti
neposredno s Duhom. Nije mu više potrebna imaginacija prirode kao pomoć u tome. U
njegovom bivstvovanju je duhovni ishod prirode ostvaren.
Ovde je dat samo opšti uvid u neorgansko područje bivstvovanja kao takvo.
Njegovo prepoznavanje u životu prosečnog čoveka podložno je teškim zabludama jer
je to isto područje u kome se odigravaju snovi i sadržaji kolektivno nesvesnog. Zato je
ovo samo pokušaj da se na njega objektivno ukaže. Budući da je ovo područje izuzet-
no bogato i složeno, bogatije i složenije od organskog, pa se još i prožima s njim,
nemoguće je predstaviti ga u celosti i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedo-
či sva raznolikost i dramatičnost čovekovog životnog iskustva. Zaista je teško opisati
sve načine na koje neka neorganska bića pokušavaju da privuku pažnju ljudi i deluju
na njih, sve njihove taktičke sposobnosti, pa i humor koji pri tome pokazuju. Njihovo
pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti čovekove. Zato su najsnažniji kod psihotič-
nih bolesnika s kojima se nesmetano poigravaju u snu i na javi. Oni ne izmišljaju kada
tvrde da vide i čuju ono što se fizičkim čulima ne vidi i ne čuje. Oni su „bolesni” samo
zato što nemaju kritičan odnos prema drugačijoj vrsti realnosti koju doživljavaju svo-
jom otvorenom percepcijom. Suštinski razlog većine psihoza je percepcija koja nadila-
zi fizičko opažanje i neznanje o tako opaženoj realnosti, usled čega se postaje žrtva
njenih sila, i disharmonija koja tako nastaje između „ove” i „one” realnosti. Preterano
se utapajući u astral čovek gubi svoju ličnost (aham-kâra) kao i osećaj za fizičku real-
nost (indriyâni). Takođe uticaj neorganskih bića je izražen i kod male dece, zbog veli-
ke koncentracije vitalne energije u njima koja ih snažno privlači, i zbog otvorene per-
cepcije dece koja ih lako opažaju (a roditelji im nikada ne veruju što opisuju). Isto se
dešava i sa čovekom koji u svom duhovnom uzdizanju akumulira svu energiju u sves-
nost: postaje meta napada neorganskih bića kako bi ona proverila njegovu stabilnost,
zrelost i snagu prisustva svesti. Tako su nastala đavolova iskušenja Isusa i Buddhe.
Najveću teškoću za razumevanje neorganskih bića stvara činjenica da ona ne
razlikuju istinu od laži. Boraveći na višim dimenzijama prirode, znaju i vide više od
prosečnog čoveka i to mu znanje mogu preneti (takav čovek često postaje „prorok”),
ali ipak mogu da zavedu i obmanu. Ona iz nižih dimenzija zavode jače i na prostiji
način, a ona iz viših zavode manje ali mnogo finije, pomoću istina i poluistina. Ona ne
znaju za razlike istine od laži prosto zato što se u višim dimenzijama prirode sve sup-
rotnosti sjedinjuju u paradoksalno jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva
143
koje je iznad dobra i zla, pa se njeno majstorstvo ne može opisati. To samo život može
pokazati na svoj uvek jedinstven način. Dobro i zlo su u njemu potpuno pomešani i
promenljivi, čovek pod uticajem „božanske inspiracije” čini izuzetne podvige i dela
večne vrednosti, ali i teška nedela. Ovo zavođenje ima, dakle, edukativni karakter, cela
priroda dozreva i služi Duhu. Kao što se bajkama na divan način vaspitavaju deca o
univerzalnim i večnim vrednostima, tako i prakrti obrazuje čovečanstvo pomoću ima-
ginacije svoga neorganskog bivstva.

Ovde moramo još jednom naglasiti da treba praviti razliku između neorganskih
bića kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiču iz dalekih krajeva univerzu-
ma a žive na astralu, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili trajno, a ponašaju se
slično kao neorganska bića, tako da ih je ponekad teško razlikovati. Naime, kao što u
organskom području postoje različita bića, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kra-
tkim životom, do velikih i dugovečnih (slonovi, kitovi, sekvoje...), tako i u neorgan-
skom, u astralu, postoje različiti entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihi-
čkih utisaka (vasana) i kompleksa 63 , do velikih i dugovečnih neorganskih bića koja
deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samostalno. Takođe treba razlikovati mogu-
će astralne uticaje od strane živih ili umrlih ljudi. Jedno od najvažnijih uticaja koji se
mora prepoznati i od neorganskih bića razlikovati, jeste uticaj Svetog Anđela Čuvara
(egl. Oversoul). To je onaj veći deo naše duše koji nije inkarniran u telo, već je ostao u
najvišim dimenzijama. Njegova priroda je veoma različita od prirode neorganskih
bića, i ko bude imao sreće i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), neće moći da
ga ne prepozna. On je iskonsko i bezvremeno oličenje puruše, imanentno svakom
čoveku, koje čoveka nadgleda i prati kroz vreme, inspiriše ga i privlači ka duhovnom
uzdizanju i nadilaženju prakrti.

4. Hibridi ljudi i neljudi - veštački spoj organskog i neorganskog područja

Do sada smo razmatrali uticaje neorganskih bića na individue. Sada ćemo raz-
motriti njihov uticaj na istoriju i politiku razvoja celog ljudskog roda.
Jedna od najvažnijih stvari koju treba znati u razmatranju odnosa neorganskog i
organskog područja prakrti (vidi shemu na slici 1), jeste da na ovom svetu, na organ-
skom području, indriyâni, na fizičkom planu, ne žive samo ljudi u ljudskom obliku,
odnosno, da nisu svi koji izgledaju kao ljudi zaista ljudi sa ljudskom dušom. I na neor-
ganskom području postoje svesni i delatni entiteti, ne samo na području indriyâni. Njih
smo uopšteno nazvali neorganskim bićima. Takođe postoje bića koja su njihova meša-
vina, organski portali ili hibridi ljudi i neljudi: nekih vanzemaljskih bića, neorganskih
bića, ili demona. Oni fizički izgledaju kao ljudi, ali razlikuju se po delima. Ti hibridi
su vladari na ovoj planeti, to je sva aristokratija koja je vlasnik svih korporacija i resur-

63
Ezoterična tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti određenog sadržaja
koji su prikačeni na čovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna ponašanja. Ponekad su to bezazlene
navike, ali često čovek ponavljanjem proizvede, ili se, već proizvedene, same nakače i jače larve koje
izazivaju veće poremećaje u ponašanju, razne poroke, opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i
ponavljanjem prerasti i u teže psihopatološke poremećaje. Larve mogu postojati i slobodno, a bivaju
privučene onom čoveku čije im ponašanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom terajući ga da
ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba takođe razlikovati od neorganskih bića, mada
je to ponekad teško. One spadaju u elementale. U hrišćanskoj tradiciji one su se najčešće poistovećiva-
le sa uticajima demona i đavola, ali to je samo donekle tačno.
144
sa, oni su vladari ekonomija, finansija, država, svih diktatura i pokretači svih ratova na
svetu koji su se ikada vodili.
Pre oko 12.500 godina uz pomoć vanzemaljske tehnologije izvršena je genetska
hibridizacija ljudi i neljudi, odnosno ljudskog tela i negativnih entiteta iz astrala. To je
učinjeno tako da ljudsko telo postane pogodno za opsednutost neorganskog bića iz
astrala i njegovo sredstvo za delovanje na fizičkom planu. Ti hibridi su postavljeni za
vladare u najstarijim ljudskim civilizacijama, u Sumeru, koji je zato propao sve do
Vavilona, kada su hibridi potpuno preuzeli vlast (Nimrod), takođe u Kini i Indiji. 64
Ovi vladari kroz svoje potomke, aristokrate, vladaju i danas. Oni sprovode iskušenja
negativnih procesa, oni su kreatori svih ratova i negativnosti na svetu, ali i sve materi-
jalne civilizacije koju danas imamo.
Kao što je već rečeno, ljudska duša je odraz Božanskog dobra i sama nije spo-
sobna da iskusi svoju suprotnost, materijalnost, zlo i samozaborav. Potrebna joj je
pomoć u tome. Tu pomoć dobijaju kroz hibridne vladare. Takođe za dušu je sam život
u telu i fizičkom svetu negativan proces koji je suprotan njenoj suštini, ona nije sposo-
bna sama da ga izvede. Kada spozna sebe duša ostaje nevezana za telo i materijalni
svet, jer uvek teži svom božanskom izvoru, transcendenciji. U tome je problem jer cilj
inkarnacija na ovoj planeti je da duša svojim prisustvom u fizičkom svetu doprinese
njegovoj transformaciji ka Duhu, i ona mora da bude naterana na taj proces koji je za
nju negativan. Ona mora da bude isterana iz svoga raja i naterana da „radi u znoju lica
svog“ i transformiše materiju unoseći joj svest, kako bi ponovo stvorila raj na zemlji,
odnosno kako bi samim svojim prisustvom u materiji proširila svest Božanskog Apso-
luta na sve aspekte njegovog postojanja - „da bude carstvo nebesko na zemlji kao što
je i na nebu“. Tu prinudu i taj pritisak da ljudi rade i transformišu prirodu ka Duhu,
pomoću judeo-hrišćanstva obavljaju Iluminati i masoni, aristokrate koji su (bar u poče-
tku svi bili) hibridi ljudskih tela i neorganskih bića negativne orijentacije. To je proces
materijalizacije i on je za dušu negativan. Zato moraju da ga vode negativna neorgan-
ska bića kroz svoje hibride.
U mnogim predanjima i mitovima Bog i đavo se predstavljaju ka braća, kao dva
pola istog principa, koja zajedno sprovode plan stvaranja i čovekovog života, a to je
najbolje prikazano u sumerskoj priči o Jovu (koja je lažno pripisana Jevrejima i sta-
vljena u Stari zavet), po kojoj Bog i đavo zajedno iskušavaju čoveka.
Pre 12.500 godina izvršena je prva hibridizacija i tada je stvorena aristokratska
elita. Druga hibridizacija je izvršena u prvim vekovima nove ere na Kavkazu nad
Hazarima, plemenom koje je tu živelo. Njima je genetskom intervencijom otežana

64
Mnoge drevne bitke su se vodile kao otpor ljudi protiv neljudi. Takva borba je opisana najbolje u
Mahabharati, ali i u Ilijadi. Troja je bila centar hibridizacije i postavljanja hibridnih vladara u Sredo-
zemlju, nalazila se na Jadranskom moru, u današnjoj Hercegovini, gradovi Dubrovnik i Kotor sagra-
đeni su od kamenja razorene Troje. Pelazgi, starosedeoci Grčke, koji su inače slovenskog i čisto ljud-
skog porekla i pravi osnivači „grčke kulture“ na Kritu, borili su se protiv njih. To je poznato kao Tro-
janski rat. Iako su bitku izgubili, hibridi iz Troje su preživeli i prešli na Italijansko poluostrvo gde su
vladali Etrurci, takođe Sloveni. Oni su bili nenasilni i izrazito kulturno orijentisani, tako da su ih hibri-
di lako uništili i na njihovim civilizovanim temeljima izgradili divljačku vlast sile i zločina poznatu
kao Rimsko carstvo. Zato današnji hibridi, Iluminati i aristokrate, slave Rimsku imperiju kao „osnovu
savremene civilizacije“. Ta ista vlast je osnovala i Rimsku hrišćansku crkvu kao suptilnu i izmenjenu
vladavinu Rima. Sa Rimskom crkvom na čelu judeo-hrišćanski pogled na svet je postao dominantan u
procesu materijalizacije ljudskih duša. Danas je simbol te materijalizacije NATO krst. Rim, London i
Vašington su osovina koja predvodi luciferski program materijalizacije boreći se protiv tradicionalnih
naroda, pre svega Slovena kao nosilaca interesa duše i duševnosti na ovom svetu.
145
veza duše sa telom i umom, tako da je olakšana i veoma naglašena materijalnost,
odnosno inteligencija potrebna za procese materijalizacije. Zato je to pleme postalo
izuzetno moćno i sposobno, kako u osvajanju tako i u vladavini. Nisu bili religiozni jer
im je u velikoj meri blokirana veza sa dušom, već su negovali isključivu i grubu hije-
rarhijsku vladavinu. U devetom veku Hazari su, nakon pažljivog biranja od svih religi-
ja, primili judaizam kao svoju religiju, ali u malo izmenjenom obliku. Nakon propasti
njihove države u desetom veku, oni se dele i naseljavaju Zapad, najpre kroz Rusiju i
Istočnu Evropu, zatim celu Evropu i SAD. Postali su poznati kao Aškenazi Jevreji.
Zahvaljujući svojoj materijalističkoj inteligenciji, lišene svake duševnosti, aristokrat-
ska elita ih je koristila uglavnom za materijalne i finansijske poslove. Oni su bankari i
danas su sve velike banke njihove, a preko njih i mnoge glavne korporacije i mediji.
Ali oni su samo sluge aristokratije. Ponekad su zato primali i plemićke titule iako nisu
aristokrate. Na kraju su ponovo uspostavili Izrael kao centar svoje moći. Njihova
endogena odvojenost od duše čini ih pogodnim da budu organski portali i instrumenti
neorganskih uticaja iz astrala. Naravno, ne svi već samo njihova bankarska i poslovna
elita. Otuda su oni posvećeni Kabali kao svojoj pravoj nauci procesa materijalizacije i
satanističkim ritualima u kojima se kontaktiraju i materijalizuju demoni iz astrala. Oni
su takođe zbog svoje suštinske usmerenosti ka materijalnom, vrhunski naučnici i inte-
lektualci, koje karakteriše ateizam i potpuna nesposobnost da shvate transcendentalnu
prirodu Božanskog, duše i duševnosti uopšte. Njihova religioznost se svodi na čistu
imitaciju i učenje napamet najmaterijalnijih i najprizemnjih pravila i propisa, na trgo-
vačku razmenu i raspravu sa svojim Bogom. Zbog potpune blokade sa transcendental-
nom dušom i božanskim izvorom, ne vide širi kontekst i više aspekte zbivanja i zato se
uvek čude „zašto Bog dozvoljava zlo“ kad god im je ugroženo nešto telesno i materi-
jalno. Ali upravo zato, oni malobrojni pojedinci među njima koji čistom inteligencijom
uspeju da se oslobode blokade uma ka duši, postaju preobraćenici i istinski religiozni, i
oni najtemeljnije kritikuju i otkrivaju sve materijalističke laži i prevare Aškenazija
kroz vekove. 65
Da bi se sprovela materijalizacija neophodno je služiti se lažima i prevarama,
raditi protiv interesa duše, jer dok je u telu njen jedini interes je suprotan od materijali-
zacije, on je u transcendenciji ka Božanskom. Ceo plan Iluminata je neskriven, oni ga
otvoreno prikazuju, od masonskog šestara i čekića, njihovog „velikog graditelja“,
naziva „zidari“, njihove heraldike i simbola, podovi svih masonskih hramova u svetu
imaju crno-bele kvadrate (šahovnicu), a kvadrat je, kao i krst, osnovni simbol materi-
jalnosti i materijalizacije. Oni su elita kulture i industrijalizacije svakog društva. Sve je
to prisutno svuda oko nas. To je u temeljima zapadne civilizacije i novog doba. Pira-
mida je glavni simbol procesa materijalizacije duha u prirodi. Sfinga je bila zaštitnica
nauke, a njeno telo je sastavljeno od simbola četiri elemenata, tj. dimenzija: zemlje,
vode, vatre i vazduha. Iluminati koriste i svojataju sve što se odnosi na objektivno
znanje i osvešćenje - od piramide i svevidećeg oka preko svih simbola astroteologije i
kosmologije - zato da ih mi ne bi koristili i prepoznali. Prikazuju sve to kao svoju
tekovinu, skrivaju i dele samo u malim dozama da ne bismo prepoznali svoju baštinu i

65
O tome videti dela Spinoze (Baruch Spinoza) posebno njegov Tractatus Theologico-Politicus, Kaf-
ke (Franz Kafka), Ota Vajningera (Otto Weininger), Bendžamina Fridmana (Benjamin H. Freedman),
a o poreklu Aškenazija u istoriografijama Trinaesto pleme Artura Kestlera i The Invention of the
Jewish People Shlomo Sand, profesora istorije na univerzitetu u Tel Avivu. Za razliku od Aškenazija,
izvorni Jevreji, Sefardi, pretežno su stare i zrele duše. Zato su oni najveće žrtve Aškenazija i u sukobu
su sa njima.
146
suštinu. Cela njihova istorija i simbolika ispunjena je motivima svesti i buđenja, zato
što se na ovom svetu ni o čemu drugome i ne radi nego o tome. Zato oni to kontrolišu
na sve načine. Bog Iluminata je Lucifer, a on je oličenje materijalizacije, suprotnost od
transcendencije duše. Satanizam je religija aristokrata, oni pomoću satanističkih rituala
stupaju u kontakt sa negativnim neorganskim bićima iz astrala. Svaki ritual sa kojim se
kontaktira negativno biće iz astrala jeste satanistički ritual. Mitovi o njima govore kao
o „palim anđelima“. Dakle, oni padaju sa neba, padaju u materiju, idu suprotno od
uzdizanja ka nebu, suprotno od transcendencije ka Božanskom. 66
Vladajuća elita obavlja na fizičkom planu i svetu isti posao kao neorganska bića
i demoni na astralnom: iskušavaju svest i materijalizuju čovekovu nesvesnost kako bi
na taj način čovek bio suočen sa neophodnošću buđenja. Zato što celo neorgansko
područje na shemi emanacije prakrti (shema na slici 1) deluje kao ogledalo organskom
(indriyâni). Oni su uzrok svih destrukcija i sveg zla koje se dešava ljudima kada nisu
integrisani kao celovite ličnosti (aham-kâra). Ljudi sa ljudskom dušom, koji su svesni
sebe, nikada nisu destruktivni, nikada ne čine nasilje ili zlo. Čine ga samo ako su
nesvesni, opsednuti ili na drugi način prisiljeni da ga počine.
Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralačkih i destruktivnih sila, i te
sile imaju svoje konkretno oličenje u određenim bićima (“sinovi svetlosti” i “sinovi
tame”). 67 Tako je sila stvaranja života oličena u anđeoskim i svim ljudskim bićima.
Njihova suština je da budu oličenje Duha, puruše, da daju i omogućavaju život i spoz-
naju iz svoje punoće, iz Duha čije su oličenje. Sila razaranja je oličena u demonskim i
bićima koja nemaju ljudski oblik (osim kao imitaciju) ni dušu koja može biti oličenje
Duha. Ona su isključivo tvorevine prirode ili prakrti sa suštinskim svojstvom nagon-
ske borbe za održanje sebe, jer su svesna samo svog oblika, ne i Duha koji sve omogu-
ćava. Ona prirodno žive na neorganskom području kao demoni, neorganska i neka
vanzemaljska bića, i njih ne vidimo uvek jer borave na višim dimenzijama.
Istovremeno kada su stvorena ljudska bića u ovom univerzumu, stvorena su i
neljudska da budu suprotnost ljudima. Fizički svemir se zasniva na dijalektici suprot-
nosti i zato se svest u fizičkom svemiru kristališe kroz iskušenja suprotnosti. Takav je
zakon. Zato postoje bića koja taj zakon sprovode u delo. O njima ne treba mnogo teo-
retisati: oni su jednostavno suprotnost ljudskim dušama i sprovode iskušenje svega
što je negativno, rade sve ono što je suprotno duševnim interesima, suprotno dobroti
i lepoti. Pod rukovodstvom elite koja vlada preko svojih korporacija „…sve je izvrnu-
to, sve je naopako. Lekari uništavaju zdravlje, pravnici uništavaju pravdu, škole uniš-
tavaju znanje, vlade uništavaju slobodu, glavni mediji uništavaju informacije, a religije
uništavaju duhovnost.“ (Michael Ellner). Ti demonizovani i opsednuti vladari ovoga
sveta, najuticajniji "ljudi", aristokratija, elita, Iluminati, rukovođenjem istorije i svet-

66
Na njih je mislio Isus kada je govorio: "Vaš je otac đavo; i želje oca svojega hoćete da činite; on je
bio čovekoubica od početka, i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori,
jer je on laža i otac laži." (Jovan, 8, 44.) Oni danas kontrolišu nauku i tumačenja istorije preko svojih
ljudskih hibrida, pa su dali lažno tumačenje pojma đavola tokom istorije (Elejn Pejgels: Poreklo satane
- Beograd: Rad, 1996, Elaine Pagels: The Origin of Satan). Tvrde da je ta ideja nastala tako što su se
ljudi međusobno sukobljavali i satanizovali svoje neprijatelje. Otuda je đavo "protivnik". Kao i obič-
no, svu svoju krivicu za zlo na ovom svetu svaljuju na ’grešne’ ljude. Istina je, kao i obično, suprotna:
oni su protivnici ljudi i svega što je ljudsko, oni navode ljude u sve međusobne sukobe.
67
O tome videti u kjigama: Barbara Marchiniak: Bringers of the Dawn ("Donosioci novog svitanja") i
The Emerald Tablets of Thoth by Thoth the Atlantean; by Translation and Interpretation by Dr. Mau-
rice Doreal [Claude Doggins] ("Samragdne tablice Tota Atlantiđanina")
147
skim zbivanjima obezbeđuju sva negativna iskustva koja ljudi treba da iskuse, a ne
mogu sami, da bi spoznali celinu i smisao Dobra i sproveli ga na ovom svetu. Oni
skrivaju istinu o čoveku od samog čoveka da bi je čovek sam otkrio. Najviša istina o
čoveku jeste da je čovek svesni subjekti objektivnog postojanja, da objektivno posto-
janje, univerzum, tek kroz svesnog subjekta dobija svoj smisao i ispoljenje. Univerzum
je hologram i čovek je zato mikrokosmos, ceo kosmos je sažet u čovekovom biću.
Zato se on u njemu i osvešćava. Kosmos se ispoljava kroz princip uma (logos), istog
onog uma koga potencijalno u najčistijem obliku od svih živih bića ima čovek. Božan-
ska svest stvara svet kroz um svesnog subjekta. Božanska svest je najčistija kreativna
svest. Ona se na ovom svetu ne može ispoljiti imitacijom, već samo iz čovekove duše,
uvek na jedinstven način, originalno (izvorno). Zato postoji planiran zaborav duše
čovekove na ovom svetu da bi se navela da koristi svoj potencijal svesti uvek na origi-
nalan način, da čistu kreativnu svest duša primenjuje u rešavanju problema, a ne seća-
nje na već uspešne modele, odnosno lukavstvo uma. Zato negativne sile na ovom svetu
na sve načine naglašavaju i razvijaju lukavstvo uma, a skrivaju pravi potencijal svesti
čovekove, skrivaju da je ona zapravo božanska svest.
Međutim, uporedo sa negativnim iskušenjima, ljudima se nameće i ispravno
znanje, tehnološki razvoj i razvoj nauke. Svo znanje je dostupno i na dohvat ruke,
danas više nego ikada ranije. Više nisu potrebni izuzetan napor i vreme da bi se došlo
do informacija o bilo čemu, već samo namera. Nikada u istoriji ljudi nisu bili svesniji
svoje prave prirode, svoje duše, niti više kreću u njenu odbranu kao sada, kada su priti-
sak neljudi i tiranija neljudskosti najveći. Što je taj pritisak jači, svest o duši je kristal-
nija i čistija.
Svest o sebi, o duši, na ovom fizičkom svetu ponaša se kao ugljenik koji može
da stoji milionima godina kao običan ugalj, ali pod pritiskom i temperaturom kristališe
se u dijamant.
Neorganska bića i njihovi organski predstavnici imaju tu nezahvalnu ulogu da
izazivaju potreban pritisak i prinudu na ljude kako bi kristalisali prisustvo Božanske
svesti iz svoje duše ovde na Zemlji. Ipak, problem je u ravnoteži. Samo oni na vrhu
hijerarhije elite na vlasti znaju za ovakvu svoju svrhu, ovde opisanu. Mnogi niži izvrši-
telji je ne znaju i skloni su da preteruju u njenom sprovođenju, tako da je ravnoteža
dobra i zla na ovom svetu davno poremećena u korist zla i destruktivnosti. Srećom,
ima ko brine o ravnoteži.
***
Budući da je ovo rasprava o sânkhyi kao izvornoj, autentičnoj i kompletnoj
nauci o čoveku, moramo se upoznati i sa svim detaljima i u kakvim okolnostima čovek
danas postoji, kako je uslovljen i kako su nastale te okolnosti. Sada ćemo se vratiti
našoj temi o samoj sânkhyi i ispitivanju drugih aspekata tanmâtrâ. 68
***
Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog života, pa do
mnogo većih opsednutosti „natprirodnim” moćima i znanjem, jeste prepreka između
čoveka i čiste neuslovljenosti Duha, između uma i duše, prepreka koju tvore neorgan-
ski oblici bivstvovanja, najčešće nižih dimenzija, i elementali. Čovek je najsnažnije
opsednut mislima koje su najfinija i zato najuticajnija T-polja. Čovekov ključni prob-

68
Sve o poreklu ljudi, nastanku hibrida i njihovoj vladavini može se naći u mojoj drugoj knjizi: "Isto-
rija galaksije, zemlje i čoveka", Treće, prošireno izdanje, 2013. godine. Takođe i u knjigama Stewart
Swerdlow: "Blue blood, true blood, conflict & creation" i David Icke: "Najveća tajna" (Consiglieri,
Beograd, 2006).
148
lem je mentalna uslovljenost. To ne znači da treba da bude bez misli, već samo nezavi-
san od njih. Tada će i misli delovati slobodne od čovekovog subjektivnog nametanja,
biće čistije i ispravnije kao poruke prirodne celine svom subjektu.
Kada je čovek mentalno uslovljen, on očajnički traži utehu i utočište u veziva-
nju za neki oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i mlad, pokušava da je nađe u organ-
skim oblicima, kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo pouči da su ti oblici
promenljivi i propadljivi, on postaje ozbiljan i „duhovan”, pa svoje utočište zdušno
nalazi u neorganskim idolima i demonima ili u inflatornoj funkciji manasa koja se
izražava u konceptima i ubeđenjima od kojih stvara tradiciju, moral i religiju. Unutar-
nja se uslovljenost uvek, kao lik u ogledalu, izražava spolja kroz čovekovo kultivisanje
raznih oblika zavisnosti. Cela je istorija sačinjena od takvog kultivisanja čiji su pred-
vodnici oduvek bili političari i sveštenici (sa prva tri nivoa religioznosti). Ovakvu kul-
turu uslovljavanja možemo prepoznati po tome što se ona sama nudi sa svih strana kao
gotov proizvod i „prava” tradicija, kao nešto što ne zahteva od čoveka nikakav napor
da se uzdigne i postane jedinstvena ličnost već, naprotiv, da napusti individualnu slo-
bodu i osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadržaju prihvaćenog koncepta i da
jedini napor ulaže u njegovo obnavljanje i učvršćivanje. Takva pseudoreligija se nika-
da ne zadovoljava tihim i jednostavnim ličnim ostvarenjem, koje čoveka ispunjava
iznutra. Ona uvek traži svedoke radi privlačenja novih žrtava i najbolje uspeva u
živom blatu kolektivizma i nacionalizma.
Neprobuđen čovek živi po impulsima prirode i zato ima organsku potrebu da
robuje neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato što su mu strane više
kategorije, jedinstvena ličnost i stalna budnost, i zato što su organsko i neorgansko
uvek u rezonantnoj interakciji. Za razumevanje čovekovog položaja u toj interakciji
presudno je shvatiti da prosečan, neprobuđen čovek nema svojih misli, reči niti dela -
sve su to izrazi uticaja raznih T-polja na manas, bilo unutarnjih, psiholoških, bilo spo-
ljnih. Misli su posrednici za doživljavanje sveta i, kao takve, nastaju u indriyâni
(manas) pod uticajem objektivnog područja. Sve misli pripadaju svetu, a ne čovekovoj
suštini. Ti mentalni uticaji se šire prostorom kao talasi zračenja i nalaze svoje utočište
u umu koji ih prihvata - kao svoje. Samo zato što se misli ukrštaju u manasu, koji je
njihov prijemnik i regulator, i nalazi se unutar čovekovog tela, u njegovoj glavi, iza
očiju, on je pogrešno ubeđen da je to njegova misao, da ga se njen sadržaj bitno tiče i
da mora da je posluša - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke zamisli, reči ili
informacije počini najveća dela ili najdrastičnija nedela.
Upravo zato što misli nisu naše već delo prirode, stanje slobode od misli, koje
postižemo meditativnom praksom, doživljavamo kao samospoznaju, nalaženje sebe,
svoje autentičnosti.
Takođe, uticaji T-polja nisu strani čoveku samo u prostornom određenju, kao
spoljašnji, već i u vremenskom, kao prošli, kao sećanje i teret lične prošlosti ili projek-
tovane budućnosti. To su unutarnji ili psihološki uticaji i zahvaljujući njihovom radu
vreme uopšte i postoji. Zato čovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao čisto
bivstvo, mora da se oslobodi svoje vezanosti za ličnu prošlost, ali ne i da je zaboravi,
jer u svesti nema zaborava već samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela direktno,
bez posredovanja osmišljavanjem, on je u potpunosti efikasan - jer priroda je u svim
svojim mogućnostima efikasna kada je ne ometaju pogrešni stavovi. U njemu su se
subjektivnost i objektivnost, spoljašnjost i unutrašnjost, stvaralački sjedinile kao jedno
biće i jedna ličnost.

149
 S prirodno uslovljenim mislima, rečima i delima, čovek nikada ne postiže smi-
sao svoga života. On može svoj vek proživeti podnošljivo pa čak i zadovoljno po meri-
lima prosečne većine, ali na kraju će se osećati kao da nije ni živeo, da je propustio
nešto bitno. Takvom čoveku ono bitno mogu nagovestiti samo više sile neorganskog
područja. Njihovo ime, Anđeli, (na grčkom: angelos) znači glasnici ili vesnici. Oni su
iskušivači i učitelji čovekovi koji služe Bogu. Svako ko se uzdigao u duhovnosti, svoje
uzdizanje započeo je tako što je čuo poziv iz višeg sveta, poziv kao viziju ili glas.
Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom. Ona je većini ljudi nedostupna
jer žive opčinjeni uslovljenostima nižih kategorija i to ih porobljava. Na slici br. 1. se
može videti da onaj ko ne dopre do aham-kâre, zapada u neorgansko područje
tanmâtrâ. Zato su im potrebni bogovi i nebeska bića kao instrumenti pomoću kojih
priroda kultiviše čoveka - iako na isti način pokazuje kako ga porobljava. Zašto priro-
da, preko T-polja i inače, porobljava, kada joj je teleološka funkcija da oslobađa -
rečeno je u poglavlju o prakrti. Njen poredak je takav da samo mali broj ljudi može da
se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u duhovnu slobodu. To mogu samo celovite
ličnosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i prakrti kao celovitu. Ona većinu drži
porobljenu nagonima biološkog opstanka, kako bi održavali i reprodukovali organski
život. Priroda koja nije celovita i savršena, a takva je kod većine ljudi, porobljava. Pri-
roda koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva različita od Duha-čoveka,
oslobađa. Ona ne može zadržati onoga ko spozna svoju različitost od nje.
Naše biće je mikrokosmos cele prirode. Kako je spoznamo i koristimo u nama
samima, tako nam i biva spolja. Ako je živimo destruktivno u sebi, unutra, biće nam
destruktivan i život u njoj, spolja. Tako mi sami sebe porobljavamo. Priroda je samo
ogledalo koje to odražava.
Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom - to znači da samo onaj ko deluje
iz aham-kâre može da ima svoje misli i one su uvek stvaralačke. Svako ko deluje do
manasa nema svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i reči dela u neskladu sa
mislima. Samo jedinstvena i svesna ličnost koja deluje iz aham-kâre može da ima svo-
je misli i one tada deluju po zakonu privlačenja i stvaralaštva. One su uvek u skladu sa
rečima i delima. Zato što je aham-kâra nadređena celoj indriyâni, svim delatnim orga-
nima, kao i umu, manas.
Veliki deo neorganskih uticaja iz viših dimenzija prirode može neprobuđenom
čoveku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o svojoj deci. Ali, mnogo je
nepovoljnih uticaja iz nižeg astrala. Pravi odnos prema porobljavajućim uticajima
neorganskih bića sastoji se iz znanja da je on četvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti
uticaji objavljuju čoveku, preko nekih znakova prisustva, verbalno preko glasa, a često
i vizuelno. Drugi je pristanak na poziv, kada čovek obraća neumerenu pažnju tim uti-
cajima i uspostavlja dijalog sa neorganskim bićima, najčešće zahvaljujući emocijama
koje njihova neobičnost izaziva, ili zbog obećanja nekih „spoznaja” i moći. Treći je
povremeno prihvatanje tih uticaja celim bićem, kada čovek svojim ponašanjem sledi
njihove podsticaje. Četvrti vid uticaja je potpuna i trajna opsednutost njima. Tada
čovek gubi i ono malo svoje ličnosti i volje koje je imao (da je imao u potpunosti svoju
ličnost i volju ne bi mogao da potpadne ni pod čiji uticaj), u njemu su se nastanili
neorganski entiteti i razna polja tuđih uticaja, potpuno su ga opseli, tako da sve radi po
njihovom diktatu. Ove uticaje čovek mora odbiti na samom početku. Treba ih, nakon
prepoznavanja, hladno odbaciti s uverenjem da ništa osim bića nije stvarno i da je čista

150
svest o iskonskoj slobodi koja sve omogućava suština našeg bića - ništa drugo. Sve
ostalo su senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 69

5. Metode kontrole organskih bića od strane neorganskih iz astrala

Kontrola i uticaji se obavljaju na mnoge načine. Putem unutarnjih ili vanjskih

mentalnih obrazaca, subliminalnim programiranjem uma (individualnim i kolektiv-
nim), muzikom, raznim astralnim privescima, entitetima (larve) u auri, telepatskim
prenosima ili pomoću ELF talasa ekstremno niske frekvencije, koji su bliski radu moz-
ga - dakle pomoću tehnologije koju sprovode organska bića koja su organski portali
neorganskim bićima iz astrala, a ona poseduju tehnologiju koja ja daleko ispred tehno-
logije koja je poznata javnosti, tehnologiju koja nadilazi materijalni svet i deluje i na
astralu, na višim dimenzijama.
Takođe delovanje se vrši preko ljudi koji su manje svesni na ljude koji imaju
višu svest. Nesvesni ljudi se lakše koriste kao sredstva za delovanje na svesnije, koji-
ma je teže pristupiti na druge načine već se moraju koristiti drugi ljudi kao saboteri i
izvršioci. Oni su nesvesni svoje negativne uloge izvršioca, čak i kada govore i rade
tako da to izgleda svesno i namerno pa smo skloni da im neopravdano pripišemo sves-
no delovanje i da ih osuđujemo zbog toga. Oni sami su nesvesni, a kroz njih svesno
deluju neorganski uticaji. To može biti bilo koja osoba sa kojom se stupa u kontakt, ali
često se radi o osobama koje su jako bliske svesnim ljudima na koje se utiče, rođacima
i prijateljima, pa je otuda njihovo delovanje jače. Najveći izazov se događa baš ljudi-
ma koji postaju svesni svega ovoga, koji se bude, tada osobe koje vole ili kojima veru-
ju postaju kanal za napad, nesvesni igrači u ovoj igri negativnih sila, tako da im nanose
patnju ili bol preko kojih neorganska bića skupljaju njihovu emocionalnu i duhovnu

69
Ovde je, dakle, samo ukratko i na najopštiji način iznet uvid u osnovne zakonitosti neorganskih
oblika bivstvovanja u prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve drevne duhovne tradicije i
religije. Najbogatija riznica svih zgoda i nezgoda s neorganskim bićima svakako su bajke, a ne zaosta-
ju ni priče „Hiljadu i jedne noći”. Treba spomenuti i dela svetog Dionizija Areopagita „O nebeskoj
jerarhiji” i Emanuela Svedenborga „Nebo i pakao”, koja mogu pružiti mnogo značajnih uvida. Geteov
„Faust”, naročito drugi deo, neophodan je priručnik za razumevanje svega ovoga. Opus Karlosa Kas-
tanede mnogo govori o neorganskim bićima, i to iz ličnog iskustva, bez judeo-hrišćanskog tumačenja.
Samo su tu ona prikazana kakva jesu, u svom prirodnom obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim
lokalnim pseudoreligioznim stereotipima. Kastaneda ih naziva Saveznicima kada su pozitivni ili neut-
ralni, a negativne naziva „velikim i malim tiranima“ i Letačima. (Voladores). Nezaobilazan je i Franc
Bardon sa delom „Praksa magijske evokacije”. Ali, „Tibetanska knjiga mrtvih” je svakako najvažnija i
najkorisnija, u njoj je izneta suština neorganskog područja i čovekovog ispravnog odnosa prema nje-
mu. Savremen uticaj negativnih neorganskih bića na ljudski rod najbolje je opisao David Icke u svom
delu „Najveća tajna“ (Consiglieri, Beograd, 2006). Istu stvar je još dublje i sa puno važnih detalja
opisao i Rudolf Štajner u svom predavanju „Ahrimanska obmana“.
Psihologija i psihoterapija se takođe bave pojavama neorganskog sveta, ali te naučne oblasti su
pod najtežom kontrolom i zloupotrebom Iluminata (hibrida) i zato ih tumače subjektivistički i lažno
kao nekakve psihičke projekcije koje, usled čovekove nesvesnosti, izgledaju kao objektivne pojave.
Ovo je i tačno i netačno. U astralu postoji i ono što je projekcija naših subjektivnih sadržaja, i ono što
uopšte nije naše, nego manipuliše i nama i našim sadržajima; podsvesni sadržaji jesu, dakle, naši, ali
neorganska bića, koja ih jasno vide, od tih sadržaja prave košmare. Iako to sve ima svoju edukativnu
funkciju u poretku prirode, mudrost je razlikovati to dvoje. Nova psihoterapija koju predvodi Dr.
William J. Baldwin-a: "Terapija spiritualnog otpuštanja: Tehnički priručnik" (Spirit Releasment
Therapy: A Technique Manual) i "BS-VI: Bliski susreti opsedalačke vrste" (CE-VI: Close Encounters
of the Possession Kind) predstavlja prodor ka razumevanju opsednutosti o kojoj ovde govorimo.
151
energiju. Roditelji, deca, supružnici, partneri u ličnim i poslovnim vezama su najčešći
kanali napada.
Sve je to mreža uticaja na čoveka koja se može nazvati Matriks.
Ti uticaji se stalno događaju.
Cilj je stvaranje izazova čoveku koji raste u znanju i svesti, i ishrana energijom
koju stvaraju emocije. Emocije su energija kao i elektricitet. Na fizičkom planu se vide
kroz fizička dela, emocije su ovde najveći pokretač za najveća dela, a u astralu su čista
energija kojom se hrane neorganska bića.
Postoje tri vrste emocija.
Prva je ona koja izvire iz Božanskog. Poznata je i kao Ljubav Božija.
Druga je ona koju tu božansku energiju ljubavi doživljavaju i sprovode ljudi
kroz svoje duše na ovom svetu. Ljudi su spoj duše i tela, kada sprovode energiju duše
onda sprovode i božansku ljubav i sve pozitivne emocije. Sve pozitivne emocije izviru
samo iz prvog ili drugog izvora, iz Božanskog ili iz duše čovekove. One uvek prate
istinsku spoznaju objektivne stvarnosti i dobrotu.
Treća vrsta emocija je ona koja nastaje veštačkim putem. Naime, uvek kada se
javi neka emocija prve ili druge vrste, telo reaguje svojim saobražavanjem na nju, neu-
roni u mozgu se ponašaju na poseban način, javljaju se određeni hormoni itd. i to se
može izmeriti. To je mehanička reakcija tela na te emocije. Međutim, moguće je veš-
tačkim načinom izazvati te mehaničke reakcije tela putem droga ili frekvencija tako da
te reakcije proizvode surogat emocije ili simulacije pravih emocija prve ili druge vrste.
To su emocije treće vrste. One su veštački izazvane pomoću manipulacije telom. To su
sve ostale emocije: prividne ljubavi, požude, mržnje, straha, ljubomore i prezira.
Te emocije treće vrste izazivaju neorganska bića, i to uglavnom negativne emo-
cije, da bi se njima hranila. Stvaraju i pozitivne emocije ali samo da bi poslužile kao
mamac za vezivanje čoveka na taj veštački način izazivanja emocija. Tada pozitivne
emocije služe samo kao uvod u izlive negativnih. Primer su droge i seks kao izvori
veštački izazvanih lepih emocija, koje uvek vode u sukobe svih vrsta sa izlivima kraj-
nje negativnih emocija.
Treća vrsta emocija se uvek zasniva na nekim iluzijama, bilo emocionalnim,
bilo mentalnim projekcijama i manipulacijama. Iluzije generišu emocije i neorganska
bića ih onda aktiviraju na neki način, nekim prikladnim događajem ili sinhronicitetom.
Energija je uvek u kretanju. Ako je ne koristimo i ne kontrolišemo mi sami, onda će to
uvek činiti neko drugi.
Takođe postoji i širi razlog izazivanja negativnih emocija kojeg sama neorgan-
ska bića nisu svesna: da bi njima držala svest ljudi na niskom nivou zbog izazova, da
čovek sam spozna šta mu se događa i da sam razvije svest koja će ga uzdići i probuditi
u božanskoj svesti, u objektivnoj stvarnosti. Na taj način neorganska bića pomažu ljud-
skim dušama da iskuse ono što same ne bi mogle da iskuse: negativnost. Kada spozna
sve suprotnosti egzistencije duša postaje celovita i samo takva se vraća svom božan-
skom izvoru, vraćajući svest Božanskom o svim aspektima njegove egzistencije.

Kako se čovek može odbraniti od svih njemu stranih, neorganskih uticaja?

Pre svega razumevanjem šta mu se događa i kako je sve manipulisan.
Razumevanjem da postoje spoljni uticaji na njega i da nauči da razlikuje sve
spoljne uticaje od sebe samoga, da razlikuje ono što on sam čini po inspiraciji duše, od
onoga što je nekom simulacijom naveden da mehanički čini.

152
 Zatim prestankom stvaranja veštačkih emocija, prvo onih naizgled pozitivnih, a
koja se uglavnom svode na najniža čulna zadovoljstva, na princip zadovoljenja želja, i
zajedno sa njima na sukobe i mržnju; zatim na prepoznavanje svih negativnih emocija
kao stranim ljudskom biću, ljudskoj duši, kao izvoru neljudskosti, kao veštački izazva-
nom izvoru hrane neljudskim silama.
Bez razumevanja uzroka nije moguće izvesti prestanak negativnih emocija i
robovanje spoljnim uticajima.
Prvi korak je prepoznavanje sebe samoga kroz praksu meditacije. Već prvi blagi
okret ka unutra, ka sebi, pojačava svest o sebi i svest razlikovanja svoje svesti od svih
spoljnih uticaja. U početku je to maglovito i pomešano sa raznim idejama i utiscima,
ali vremenom će čista svest o sebi privući i prave informacije i kristalizovati celu sliku
šta se zapravo događa. A to je sve već opisano u ovoj knjizi.
Nije potrebno ništa drugo do znanje o istini. Sama istina o prirodi duše i božan-
skom izvoru nas oslobađa. Ona automatski prekida sve negativne emocije i stvara pra-
ve pozitivne. Neorganska bića i tada pokušavaju više puta da deluju na čoveka koji se
budi, na sve suptilnije načine, ali kada uvide da ne mogu ništa da postignu, prestaju i
odlaze tamo gde mogu da rade svoj posao uspešno. Božanska ljubav je dovoljna. Ako
ljubav nije dovoljna, onda ništa ne pomaže. Svako drugo delanje je od ovoga sveta, od
Matriksa. Ne sme se preuređivati Matriks ni na koji način, nikakvim revolucijama i
borbama za poboljšanje. Nije rešenje u promeni zatvora ili u njegovom poboljšanju.
Tako će zatvor samo postati još savršeniji. On se mora samo transcendirati u celosti.
Samo tada on nestaje i stvaran objektivni božanski svet preostaje.

6. Kolektivna kontrola: demonizam i doktrina probuđenja

Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim bićima, u kome je postalo jasno

kakve sve „religijske” oblike ona mogu dobiti, moramo izričito podvući razliku izme-
đu autoritarnog ali i edukativnog demonizma - koji prožima niže oblike judeo-
hrišćanske tradicije i sve njene sekte, kao i sve mnogobožačke paganske religije - od
doktrine probuđenja u koju, pored ranog budizma, spadaju sânkhya, (Patanjđalijeva)
joga, (filosofski) taoizam i ezoterične tradicije sufizma.
U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se zasnivaju na
ritualnom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju otkrovenja dobijenih spolja,
od viših, ’božanskih’ sila ili prorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i koje
sadrže bilo kakav oblik žrtvovanja, bilo prinošenja žrtava, pravog ili simboličnog, bilo
nametanja mentaliteta žrtve čoveku. Sav taj demonizam je potekao od demonskih bića
i do danas ga održavaju njihovi hibridi, Iluminati.
Doktrini probuđenja pripadaju sve prakse koje čoveka navode da se sam probu-
di iz nesvesne prirodnosti i oslobađaju od neznanja i robovanja čak i najvišim silama
prirode, prakse koje se prenose neposredno i lično, jer ga osposobljavaju da sam iskusi
neuslovljenost Duha. Doktrina probuđenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je
isključivo rezultat čovekove lične zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz
zrele ličnosti, s pravom može smatrati autentičnom i jedinom koja je primerena čove-
ku, koja je humana. Demonizam se, nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su čove-
ku stigli spolja, koji su mu nametnuti od strane neke „više sile” i koje mora da prihvati
kolektivnom imitacijom, dresurom ili silom. Takva „duhovnost” je pseudoduhovnost i
sve religije zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija, koja je puna ratova između
takvih religija, najbolji je pokazatelj nehumanog karaktera takve „duhovnosti”.
153
 Doktrini probuđenja pripadaju one istine koje se otkrivaju ličnom zrelošću i
radom na sebi, uvek na jedinstven način. U demonizam spadaju sve 'istine' koje su pri-
stigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon koji se nameće svima kolektivno
(takve 'istine' najčešće diktira neki drakonski Bog).
Doktrina probuđenja (budizam) poziva čoveka da sam bude svestan najviše
stvarnosti, jer smatra da on to može da bude. Ona čoveka čini aktivnim učesnikom u
ostvarenju svoga smisla. Demonizam čoveka čini pasivnim i negativnim kroz osećanje
krivice i greha, uči da je čovek „iskonski grešan” i stoga nesposoban da bude svestan
najviše stvarnosti, već samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono što neki
viši entiteti i autoriteti prikazuju kao stvarnost, što uvek pristiže kao gotovo spolja, i
što se zatim zapisuje i uči napamet kao tradicija, dogma ili zakon. U tome je, dakle,
osnovna razlika između demonizma i čovekove autentične duhovnosti. Demonizam se
uvek ropski prima spolja i prenosi tradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentič-
na, čovekova duhovnost ispoljava samo individualno, ona se stvara procesom indivi-
duacije, kao lična zrelost (tj. kao zrela ličnost), neposredan doživljaj i celovito učes-
tvovanje takve ličnosti u najvišoj stvarnosti postojanja i smisla. Demonistička vera je
uvek determinisana nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje
od nacionalizma. Zato je demonistička „duhovnost” uvek nasilna i isključiva, dok je
duhovnost probuđenog univerzalna i kosmička, uvek je nežna i prihvata s ljubavlju
svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna) ubeđenja, ona gleda i voli
samog čoveka, a ne njegove metafizičke iluzije. Stvarnost se ispoljava kroz probuđe-
nog čoveka, on zrači njenom duhovnošću kao zvezda svetlošću, ispoljava je humorom
i slobodom, dok demonistički vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem sluča-
ju kao advokat ’božije istine’ ili političar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, uči
napamet ono što misli da je stvarnost, dok je probuđeni postao stvarnost koja je ishod
samog bića, svakog čoveka i sveg života (Luka, 17:20-21).
Isusovo učenje spada u doktrinu probuđenja, ali je naknadno, zasnivanjem crk-
ve pretvoreno u demonizam. Ovde je važno znati da prva tri nivoa svih velikih religija
(judaizam, hrišćanstvo, islam i mahajana budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi
viši, ezoterični nivoi, upućuju na probuđenje (mistično nadilaženje svega).
Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao nižu, a pro-
buđenje kao višu. Jasno je na shemi (slika br. 1) da demonizam spada pod dejstvo
tanmâtrâ ili neorganskog područja (astral) s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi, ali sa
kamuflažom nebeske harizme i uzvišenosti, samo zato što je to područje različito od
prepoznatljivog čulnog sveta indriyâni. Doktrina probuđenja, međutim, nadilazi sve
uticaje i celu prakrti afirmacijom ličnosti (aham-kâra) i stalne budnosti (buddhi). Zato
je ona jedina autentična duhovnost. Ove dve sfere takođe treba razumeti kao nužnost
prirodnog razvoja koja se vidi u individualnom životu, kao i u istorijskom, kolektiv-
nom razvoju čovečanstva. Niža, demonistička sfera je, tako, nužna faza razvoja nezre-
lih individua koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino za imitaciju, koje moraju
biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke spolja, kroz autoritet (ne
samo u religijskoj formi već i kroz totalitarna društvena uređenja, od kojih su neka
savremena bila i ateistička - edukativni demonizam može jednako uspešno biti uobli-
čen u komunističkog „velikog vođu” kao i u kapitalističku demokratiju, tehnokratiju,
reklamokratiju, potrošački mentalitet, medijsku manipulaciju javnošću...), dok je viša
faza probuđenje, kad čovek sam po sopstvenoj zrelosti spoznaje stvarnost i postaje
sama stvarnost.

154
 Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom području, mada se neki, u
svom najboljem vidu, trude da ga nadiđu i ponekad dopiru do spoznaje neuslovljenos-
ti, ali im ona ipak nije stalno uporište. Da jeste, došli bi do sânkhye ili bi postali budis-
ti. Magijske prakse se bave neorganskim svetom, ali ga ne nadilaze. One pokušavaju
njime da ovladaju i kontrolišu ga, ali u tome ne uspevaju jer nemaju inspiraciju višeg, i
magičar postaje rob neorganskih bića ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na
Boga. Da on ima inspiraciju Duha neuslovljenosti ni od čega, koji je jedini Tvorac, ne
bi se ni bavio magijom.
Uslovljenost civilizacija neorganskim područjem izražena je u različitoj meri,
zavisno od različitih ideja Boga koje se u njima javljaju.
Religija je u (svojoj idealnoj) suštini spoljašnja projekcija unutarnje stvarnos-
ti. Ta projekcija ima svoj razvoj kao što ga ima i razvoj čovekov. Najstarije religije su
Boga videle u svemu, kao duhovni izvor cele prirode, čovek je bio u jedinstvu sa pri-
rodom i sa božanskim Duhom, ali u nesvesnom jedinstvu, nije imao objektivno znanje
ni o prirodi, ni o božanskoj svesti koja omogućava prirodu, ni o samome sebi i svom
položaju u svemu tome. Bilo je neophodno da čovek stekne individualnu svest o sebi,
a rana nezrela svest o sebi uvek se izražava u formi ega, izdvojene individue, prividno
otuđene od božanske Celine i od prirode. Faza formiranja takvog ega kod ljudi izraža-
vala se u odgovarajućoj projekciji Boga, a to je starozavetni Jehova. On predstavlja
kompletnu projekciju otuđenja čoveka od prirode i od Božanske Celine, projekciju
ega, i otuda bes i nasilje u njegovom delovanju, borba protiv neprijatelja koje vidi svu-
da i u svemu. Samo nesvesna individua otuđena od Celine može biti nasilna, svest o
jedinstvu ne dozvoljava borbu i sukobe ni sa čim, jer to bi bio sukob sa samim sobom.
Ideja Boga se u judeo-hrišćanstvu javljala na različite načine. Oni su poznati
svakome ko poznaje istoriju religija i zato ćemo ih ovde prikazati samo ukratko, u
skladu sa shemom prakrti na slici br. 1.
Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elementarna, pripadala je području
velikih elemenata, maha-bhűtâni. To je bila ideja Boga kao tetragramatona, četvoros-
lovne reči sačinjene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula, JHVH, pred-
stavlja četvoropolni princip univerzalnog stvaranja sveta kroz četiri elementa: zemlje,
vode, vatre i vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i može se reći
da je takva ideja Boga bila usklađena sa stvaralačkim principom koji je zaista na delu
u univerzumu. On je izražen u Kabali i u Mojsijevom „Postanju” ali samo na početku,
u prvom poglavlju. Već od drugog poglavlja nestaje istinski princip stvaranja, čija je
dinamika izražena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kao neorgansko
biće, dakle, prelazi u područje astrala. On u antropomorfnom obličju šeta rajskom hla-
dovinom i postavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9). To je tipičan opis
neorganskog bivstvovanja i samo nezreli um ga može prihvatiti kao opis Tvorca. Nje-
gov dalji prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjižje je čist demonizam. Demonizam i
demoni nastaju u neorganskom području samo kao projekcija ega na organskom.
Koliko je čovek u svom fizičkom (organskom) telu i egu otuđen od božanske Celine,
toliko samim tim svojim stanjem automatski proizvodi slične entitete i delovanja na
neorganskom području prirode. Organsko i neorgansko područje prakrti deluju kao
ogledala jedno drugome. Jehova je tako bio samo projekcija nezrelog ega koja se spo-
lja odrazila kao otuđeni i osvetoljubivi Bog koji ubija prvorođenu decu u Egiptu da
pokaže svoju silu, i u to ime traži životinjske i ljudske žrtve (prvorođenu mušku decu)
- što je najveći dokaz njegove astralne, demonske prirode. On stalno sam tvrdi za sebe
da je Bog, dok pravom Bogu uopšte nije potrebno takvo sugestivno i egocentrično
155
ubeđivanje. On preti smrću onima koji ne poveruju, i zato ne postoji objektivan kriteri-
jum po kojem bi mu trebalo verovati. Jezik kojim je pisano gotovo celo Mojsijevo
Petoknjižje je trgovački jezik, što je karakteristično za komunikaciju s neorganskim
bićima.
Postoji velika razlika između Mojsijevog petoknjižja i ostalih tekstova Starog
Zaveta je ovi zapravo potiču iz Vavilona. Jevreji su bili zatočeni u Vavilonskom cars-
tvu, ali neki nisu tamo bili robovi, već su obučeni u svešteničku elitu, Levite, njima su
dati stari sumerski tekstovi i priče koje su doneli u Judeju i od njih su napravili jevrej-
sku religiju kao osnovu političke vlasti. Pre toga Judeja je bila siromašna zemlja pasti-
ra. Sve priče o veličanstvenim Solomonovim palatama su izmišljene, i od njih nema ni
traga ni pored najdetaljnijih arheoloških istraživanja. Sva velika građevinska dela, kao
što je osnova zida Hrama u Jerusalimu, koja sadrži savršeno obrađene megalite od
nekoliko stotina tona, Jevreji neopravdano pripisuju sebi, iako su ona desetak hiljada
godina starija od najstarijih pomena jevrejskog naroda, i potpuno su identični megali-
tima koji postoje u Libanu, u Balbeku, Malti, Egiptu i u drugim delovima sveta.
U nekim tekstovima Starog zaveta samo su dodata jevrejska imena, kao na pri-
mer izmišljeni lik Davida u Psalmima Davidovim, zatim Solomona (pesme Solomo-
nove su doslovan prepis Akenatonove himne Atonu), Knjiga o Jovu i Propovednikova
su tekstovi sumerskog porekla, kao i Psalmi koji izvorno govore o žrtvovanju niže
čovekove prirode, animalne, putem smirenja uma u svrhu postizanja višeg stanja svesti
i bogospoznaje (Psalmi 51;16-17). Sva žrtva se odnosila na unutarnji preobražaj čove-
kov. Jevrejska verzija je to žrtvovanje pretvorila u bukvalno žrtvovanje životinja. Jev-
rejski hramovi su bili klanice sa potocima krvi (opisi u drugoj knjizi Mojsijevoj, gl. 29,
zatim u trećoj gl. 1-7). Cela priča o potopu u identičnom obliku postoji u sumerskim
zapisima, kao i o raju i nastanku čovekovom. Pored Sumera i Vavilona na stvaranje
Starog Zaveta i religijske politike Jevreja presudno je uticao i Stari Egipat. „Deset
božijih zapovesti“ - temelj judeo-hrišćanstva - uopšte ne potiču od Jevreja, oni su
uprošćeni falsifikat Hamurabijevog zakonika iz Vavilona koji je davno pre pisanja Sta-
rog zaveta bio uklesan u kamenu, za razliku od ostalih tekstova na glinenim pločica-
ma. Otuda inspiracija za jevrejski mit da je ’njihove’ zakone sam Bog isklesao u
kamenu. Zapravo Hamurabijev zakonik iz Vavilona potiče od starijih Sumerskih
zakonika (Ur-Nammuov i Bilalamov), a od njega su kopirani ne samo jevrejski (Tora)
već i rimski (Zakonik dvanaest ploča).
Starozavetni Jehova je najznačajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji
čovečanstva, on je personifikacija formiranja ega u čovečanstvu. Zato je judaistička
religija potpuno ograničena na telo i ego, svo njeno učenje svodi se na zbirku propisa
šta se sme i ne sme raditi, na disciplinovanje ponašanja. Tada nije bilo drugog načina
da se kultiviše primitivna svest ljudi i zato je tada njegova uloga bila pozitivna. To je
važna faza prelaska čovekovog iz nesvesnog jedinstva s prirodom do njenog objektiv-
nog osvešćenja, do božanske svesti. Tu je ulogu imala i hrišćanska crkva tokom ranog
i srednjeg veka; pored svih loših osobina ona je bila jedini način da se ljudske ego kul-
tiviše i da se stvori jedinstvena građanska (evropska) kultura - koja je osnova za aktua-
lizaciju božanskog Duha na ovoj planeti. Faza formiranja ega je i za dete i za čovečan-
stvo vrlo važna, ego je štit koji omogućava duši da deluje u telu i u spoljnjem svetu,
ego konkretizuje svest o iskustvima, bez ega čovek je poremećenog ponašanja i ne
može konstruktivno da izrazi svest. Samo ispravan ego se može nadići; koliko je
ispravniji toliko se lako nadilazi; nezreo i poremećen ego je najveća prepreka. Upravo

156
takve prepreke postaju religije koje su svoj smisao ostvarile u davnoj prošlosti, ali se i
danas mehanički održavaju.
Sledeća viša faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je božansku
svest otelotvorio u živu stvarnost sopstvenim bićem i tako ju je afirmisao na nivou
aham-kâre. Sa Isusom Bog dobija svoje najhumanije oličenje, postaje čovek. Ovo je
hrišćansko stanovište koje zastupa i današnja crkva, ali ranohrišćansko i gnostičko sta-
novište jasnije je ukazivalo na činjenicu da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje
demonske prirode (astralne tvorevine pod uticajem tanmâtrâ) i uzdignut na viši onto-
loški nivo (aham-kâra). U Isusu Bog od bezlične i nehumane sile postaje ličnost, a
njegova stvaralačka moć ustanovljena kao ljubav - koja se prepoznaje jedino kada
energija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino u ličnosti. Zato se sa Isusom pra-
vi razlika između Starog i Novog zaveta. 70 Suština Isusovog pojavljivanja i delovanja
je u nadilaženju ega, u povezivanju čovekovog spoljašnjeg delovanja sa unutarnjom
suštinom, sa božanskom dušom. On je u svem svojem učenju i delanju prikazivao
odnos unutarnje božanske duše i spoljašnjeg otelovljenog pojedinca. Pri tome je koris-
tio pojmove Oca i Sina samo zato jer su ti pojmovi bili razumljivi u upotrebi toga doba
i u sredini u kojoj je delovao. On je kroz pružanje idealne vizije savršenog, autentičnog
Čoveka začeo fundamentalno razlikovanje između prirodno-demonskog (prakrti) i
duhovnog u čoveku (puruša). Stoga je uporno izgonio demone iz obuzetih ljudi i sebe
nazivao Sinom Čovečjim, da bi naglasio svoju različitost od tvorevina (sinova)
demonskih, tj. neorganskih (ili je to ’Čovečiji’ njegova aluzija na purušu) i od demon-
skih hibrida (levitskih sveštenika). Mnoge njegove izjave sačuvane u Gnostičkim
jevanđeljima (Jevanđelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da savršeno ukazuju na
jedinstvo čovekove ličnosti sa sveopštim principom stvaranja (aham-kâra), nego i na
višu kategoriju, na buddhi, po čemu se izjednačava sa budističkim i taoističkim iskus-
tvom. Isus je zato u potpunosti pripadao doktrini probuđenja i to je suština svega što je
govorio i činio. On nije pripadao egocentričnom demonizmu. Protiv njega se borio i tu
bitku izgubio, izgonio je demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz čitavog naroda. O
Bogu je svedočio ličnim primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini koja se ne
nalazi u ovim ili onim hramovima. Zato je došao u sukob sa sveštenicima i hibridnim
vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalni fetiš s kojim oni već tri hiljade godina
uspešno stvaraju monopol i trguju ljudskim dušama.
Isusov lik i učenje predstavljaju najveće očuvanje interesa duše na ovoj pla-
neti, dok duša živi na ovom svetu i sprovodi ulogu koju duše imaju na ovom svetu, a
to je da prođu kroz proces materijalizacije i da doprinesu transformaciji prirode.
Isusovo učenje, kasnije i judeo-hrišćanska kultura prinude i pritisaka, name-
njeni su mladim dušama koje tek ulaze u proces inkarnacija.
Istočna crkva je pokušala da bude doslednija u diferencijaciji Duha i zaštite
interesa duše od Zapadne. Zato je i došlo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.).
Istočna, Pravoslavna crkva je sačuvala predanje pravih Isusovih učenika o iskustvu
duše na ovom svetu, značaju unutarnje molitve koja vodi monaha ka viđenju nestvore-
ne svetlosti duše, u mističkoj teologiji je sačuvala razumevanje Isusovih reči da je Bog
sloboda koja omogućava bivstvovanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojom

70
O toj razlici najbolje svedoče reči iz Prve poslanice Jovana Bogoslova 4.12-13: „Boga niko nikada
nije video (spolja): (tek) ako ljubimo jedni druge (spoznajemo da) Bog u nama prebiva, i ljubav je
(tada) njegova savršena u nama. Po ovome znamo da Bogu prebivamo, i Bog u nama, što nam je dao
(dušu) od Duha svojega.“ Tu nema ni traga nebeskom tiraninu i masovnom ubici iz Mojsijevog Petok-
njižja.
157
energijom spasava sve tvorevine, svakog čoveka i celu prirodu; koja osuđuje greh, a ne
grešnika. To je značenje jevrejske reči cedaka. Njen prevod na grčki bio je ispravan u
pojmu dikeosini koji označava raspodelu dobara svima jednako, bez ikakvih razlika
(Matej 20:1-16, Beseda na gori i dr.). Njenim lažnim prevođenjem na latinski pojam
justicia divina daje se volji božjoj uski juridički smisao prizemne pravičnosti koja pro-
izvodi sukob dobra i zla. Zahvaljujući njoj, pravednost božja svodi se na nasilje koje
proizlazi iz politikantske i šizoidne predstave o dobru i zlu koja u prirodi ne postoji.
Ali i to ima svoj razlog postojanja, naime, juridičkom osudom grešnika a ne samo gre-
ha, jača se prinuda na čoveka i otuda je katolička, a još više protestantska kultura
materijalnog i društvenog uređenja postala daleko naprednija od pravoslavne, koja
čoveku sve prašta po ugledu na ’dobrotu božiju’, koja osuđuje greh a ne grešnika, i
tako onemogućava disciplinu neophodnu za materijalno kultivisanje života. Ali zato,
iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna kultura je očuvala duševni razvoj. Suština
pravoslavlja je u saobraženju i očuvanju čovekove duše u izrazu neuslovljene ljubavi i
dobrote kojom Bog sve omogućava, izrazu s kojim je čovek najbliži Bogu. Suština
zapadne, Rimske crkve je da kroz judeo-hrišćanstvo sprovede pritisak i prinudu na
ljude da ispune proces materijalizacije duše kako bi se time ispunila transformacija
prirode ka Duhu, odnosno sprovela svest Božanskog na ovom svetu. Oba metoda su
potrebna, i pravoslavni i katolički, jer čovek ne sme da zaboravi na svoju dušu dok se
bavi ovim svetom. Problem je samo u tome da nijedan metod ne postane jednostran i
samodovoljan i da se ne suprotstavlja drugome. To se upravo događalo kroz istoriju.
To će se događati sve dok čovek ne postane svestan svoje prave prirode i svoje prave
uloge na ovom svetu.
Proces materijalizacije je negativan put za dušu, ali takav je plan za ovaj svet.
On jeste težak, ali zato ima najveću vrednost. Nije mi poznato da ijedna druga planeta
ima ovako vrednu ulogu kao Zemlja: da kroz čoveka potpuno sprovede svest Božan-
skog Apsoluta kroz sve aspekte postojanja i sve dimenzije.
Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrišćanskoj tradiciji razvijala od elemen-
tarnog principa stvaranja, preko demonizma, do njegovog nadilaženja u ličnosti Isusa
Hrista.
Postoji uverenje da pravoslavlje pokušava da nadiđe tradicionalni judeo-
hrišćanski demonizam, koji je Katolička crkva inače pretvorila u vrlo efikasnu politič-
ko-ekonomsku instituciju za osvajanje i održavanje vlasti putem kontrole uma. Pravos-
lavlje to nije učinilo jer se dobrim delom oslanja na učenja Svetih Otaca ranog hrišćan-
stva i tako je sačuvalo neka sećanja na pravu ličnost Isusovu i istinske težnje duše, na
smisao i značaj vaskrsenja, ali je ipak propustilo saznanje da je vaskrsenje najkonkret-
niji čin probuđenja celog bića, a ne samo uma, potpuni preobražaj iz nesvesnosti i
nepostojanja, u svest i postojanje; da čovek svojim vaskrsenjem uzdiže, spasava i vas-
krsava ceo svet, celu prirodu. Iako su neke mističke struje u pravoslavlju (apofatička
teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv. Grigorija Palame) obećavale uspeh u
težnji ka transcendenciji i bez sumnje ja postizale, probuđenje koje se tako ostvarivalo
nije zaživelo niti je preraslo u doktrinu jer bi ugrozilo izrazito konzervativne temelje
Pravoslavne crkve. Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da se sačuva suština Hristo-
ve objave i istinsko spasenje čovekovo od demonizma, zbog svoje nefleksibilnosti nes-
pretno je stalo i ukočilo se negde na pola puta od autoritarnog demonizma katolika, do
probuđenja ili vaskrsenja, koje je suština Isusovih reči i dela. Upravo zato što je sušti-
na pravoslavlja očuvanje ljudske duše kroz dobrotu i ljubav božju, što je nasleđe
izvornog Hristovog učenja i gnostičara, ono nije imalo dovoljno lukavstva da izgradi
158
autoritet u prenošenju te suštine jer je slepo nasledilo rimokatoličke lažne doktrine i
negiranje gnostičkog učenja. Suština ljudske duše se na ovom svetu ispoljava kao
bezazlena prostodušna dobrota i detinja iskrenost. Ona nikada ne može postati dog-
matska institucija, jer je u suprotnosti sa njom. Ona se može ostvariti samo u oboženoj
ličnosti ponekog monaha podvižnika. Kontradikcija pravoslavlja je u tome što pokuša-
va da spoji nespojivo: transcendentalnu božansku dušu čovekovu sa političkim mani-
pulacijama ovoga sveta. Zato sva politika pravoslavlja izgleda neuspešna, naivna i
nespretna u odnosu na zmijsku lukavost rimokatolika. Ali, nezavisno od crkve, mona-
ška tradicija i, još više, ezoterično hrišćanstvo imaju u pravoslavlju dovoljno slobod-
nog prostora za individualno probuđenje. I to je ono što je daleko važnije od trenutnih
vanjskih uspeha i svih lukavstava ovoga sveta, to će odneti konačnu pobedu.
Suštinski problem pravoslavlja je što se drži samo jednog aspekta interesa
duše, njene težnje ka transcendenciji, ka Božanskom kao svom izvoru, a zaboravlja
razlog zašto je uopšte duša ovde, da je ona ovde da kroz čoveka sprovede svest
Božanskog na celo postojanje, „da i na zemlji bude carstvo božije, kao što je i na
nebu“. To sprovođenje božanskog prisustva na zemlju mora čovek da odradi kroz
sebe, svojim delanjem, kada nauči sve procese stvaranja i rada u materiji, i sve fizič-
ke zakone. Nikakvim molitvama niti ritualnim magijama neće ono sámo pasti s
neba.
***
Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-bhűtani), preko
demonizma (astrala pod uticajem tanmâtrâ), do ličnosti (aham-kâra) Isusove. Posle
Isusa javila su se u hrišćanstvu bar četiri mistika koji su o njoj progovorili na drugačiji
način, pokušavajući da je uzdignu na viši nivo, do buddhi i puruše. Tako je razvijana
dvojna koncepcija Boga: skrivenog i očitovanog. Ona je pokušavana u gnosticizmu i u
delu Majstor Ekharta koji je razlikovao Boga (koji po njemu odgovara aham-kâra) i
Božanskog (koji po njemu odgovara mahat-buddhi). Zatim, u delima sv. Dionizija
Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog možemo zapaziti slutnje da je Bog
nalik na neuslovljenost puruše. Ali, ovo su jedini uzleti u više shvatanje smisla bivanja
uopšte. Njihova apofatička teologija je primer najviše spoznaje koja se može izreći, ali
se ipak ne može uvrstiti u doktrinu probuđenja jer je i dalje bila teologija, učenje o
Bogu, dok govori o neuslovljenosti ni od čega. Tako svi završavaju u protivrečnosti
'nespoznatljivog saznanja' ili 'učenog neznanja' (docta ignorantia) o 'jedinstvu suprot-
nosti' (coincidentia oppositorum) 'Jednoga koji je sve i ništa od svega'. Nema ideje
Boga iznad aham-kâre, iako se to „iznad” opravdano može smatrati božanskim jedino
u smislu najviše ontološke vrednosti.
To je dobro poznato na Istoku, naročito u budizmu, koji ne govori o Bogu i o
ličnosti. Ne zato što ih ne poznaje ili negira, već što ih savršeno poznaje, i zato nadila-
zi u onome što je više od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i ličnosti omogućava da
uopšte budu, i ujedno oslobađa od svega - u nirvani. Za razliku od hrišćanstva, dakle,
budizam zna za ono što je iznad principa sveopšteg stvaranja (aham-kâra) i njemu teži.
Budizam jedini afirmiše najvišu kategoriju prakrti, mahat-buddhi. Zato je najbliži
puruši. Zato je njegova praksa duhovnog probuđenja istovetna cilju sânkhye.
Izvorno Buddhino učenje predstavlja najdirektniji put oslobođenja duše i naj-
čistije svedočenje duše o svojoj suštini, ali nezavisno od života duše na ovom svetu,
nezavisno od uloge koju duše imaju na ovom svetu, a to je da prođu kroz proces rada
i materijalizacije i da doprinesu transformaciji prirode.

159
 Budizam je učenje namenjeno najzrelijim dušama koje teže samo potpunom
oslobođenu od ciklusa inkarnacija. Sam proces inkarnacija za potpuno samosvesne
duše je patnja. Budizam je nauka o potpunom dozrevanju duše na ovom svetu i
oslobađanju od svih iluzija ovog sveta.
Kada duša postane potpuno svesna sebe dok je u fizičkom telu, onda je čovek
prosvetljen ili probuđen, hoda kao Buddha, ponaša se i govori kao Buddha, zna ko je
bio pre fizičkog rođenja, ne samo šta je radio u prošlom životu, to mu je tada nevažno
kao i tekući život, nego ko je u apsolutnom smislu. Takav čovek je oslobođen ovog
sveta isto onako kao što je oslobođen svaki pravi budista, koji je u praksi sproveo Bud-
dhino učenje o putu pročišćenja (meditacije i discipline). Tada on vidi svet iz perspek-
tive duše tačno onako kako ga je Gotama Siddharta opisao kada je postao Buddha
nakon probuđenja u Boddhgaji. Budizam je jedina potpuno nenasilna religija prema
svim osećajnim bićima samo zato što predstavlja jedino svedočenje potpuno osvešćene
duše. Sve što je zapisano u izvornom palijskom kanonu kao Buddhini govori i učenje,
jeste svedočenje probuđene i oslobođene duše i kako ona vidi život u telu i u svetu, i
kako da se oslobodi od svega toga što joj nije autentično i zato joj čini patnju. Suština
tog učenja je da iz perspektive duše to sve ’nije moje, to nisam ja’ počevši od tela,
osećaja, do uma i sadržaja uma; da uvek bude svesna svega što čini telom, osećajima i
umom; da uvek boravi na samom ulazu svojih čula. Ali Buddha nigde ne govori šta
duša jeste upravo zato jer je njegovo svedočenje same prosvetljene duše. Zato ona ne
može ništa da kaže o samoj sebi jer ona već samo Jeste. Duša je izraz Duha neuslov-
ljenosti i zato nema atributa, ne može se ni sa čim identifikovati, umom se može samo
reči da je čista praznina jer to je najbliže istini, iako ne sama istina, najmanje pogrešno
od bilo kakvog opisa. Praznina ili sunyata o kojoj Buddha govori je zato opis duše, a
ne neke stvarne praznine. Kada se na ovom svetu govori o duši, sunyata praznina i
nirvana 71 je najbolji kompromis sa umom i njegovoj moći razumevanja. Kao što ni
oko ne može sebe da vidi, tako ni svedočenje duše o sebi ne može da opiše sebe, već
samo šta nije i kako se oslobađa od svega što nije. Slikovito rečeno, um može da razu-
me i ustanovi samo ono što vidi ispred sebe, a duša je uvek iza uma. Zato je potreban
meditativan okret od uma ka Sebi samom, utrnuće uma, njegova praznina, i ta praznina
uma je jedina praznina o kojoj se zapravo radi u budizmu, ta praznina uma je zapravo
čistota i otvorenost kroz koju neuslovljena duša može da se izrazi na ovom svetu kroz
um. Zato je suština Buddhinog učenja samo put pročišćenja (visudhimaggo) a ne i opis
cilja puta. Buddha zato nikada nije govorio o cilju već samo o putu, o srednjem putu
između svih krajnosti, a to znači između materijalizma i idealizma, izvan dokazivanja
Boga i duše i njihovog negiranja. Da budizam išta govori o duši i Božanskom, bilo da
ih afirmiše ili negira, to bi bio dokaz da on nije svedočenje same duše, i to ne bi bio
srednji put. Time bi samo udovoljavao potrebama uma za opisivanjem i slepim drža-
njem za te opise. Tome teže sva druga učenja.
Zato što je bio istinski probuđen, Buddha je samo govorio sa najvišeg stanoviš-
ta, samo onako kako probuđeni vide. Govoreći o sunyata ili praznini odnosno neposto-
janju individualnog sopstva, hteo je zapravo da kaže da se u celom univerzumu ne

71
Sanskritska reč nirvana se sastoji od korena va(na) što znači »duvati« i prefiksa ni(r) što znači »van,
bez, izvan«. Prefiks nir ispred imenice često ukazuje na nedostatak ili odsustvo onoga što reč označa-
va. Obično se nirvana prevodi kao »ugasnuće, utrnuće«. Pali reč nibbana se vezuje za glagol nibati
("hladiti duvanjem") i prevodi se kao ugasnuće, poput gašenja sveće duvanjem. Ovaj termin znači
gašenje vatre, hlađenje i smiraj. „Hlađenje“ se ovde odnosi na stanje „ohlađenosti“ od „groznice“ žud-
nje, mržnje i neznanja, tri glavna zla u budizmu.
160
događa apsolutno ništa - osim onoga što apsolut radi sam sebi. Ali on nije govorio o
Apsolutu jer se on ne može predočiti ni na koji način jer nije predmetan niti nešto spo-
lja. Apsolut smo mi sami, u svojoj suštini ili duši. Budući da ni vreme u Apsolutu ne
postoji, ne može se ni reći da on nešto radi, pa ni sam sebi. A opet ne može se reći ni
da ne radi, jer život ipak postoji. Stoga o stvarnosti ne može se reći ništa. Treba se
samo probuditi u njoj.
Zato što je izvorni budizam najveće svedočenje o suštini duše dok je u telu, i
predstavlja direktan put ka njenom oslobođenju i probuđenju za života dok je u telu,
kao takav je predstavljao najveću prepreku planovima Iluminata da sprovedu proces
materijalizacije duše putem judeo-hrišćanstva. Zato su oni, preko svojih masona i jezu-
ita preuzeli na sebe posao prevođenja budističkog učenja sa izvornog Buddhinog jezi-
ka, pali, na Zapad i zapadne jezike. To su naravno uradili tako da su pri prevođenju
napravili suptilnu izmenu palijskog pojma atta koji odgovara sanskritskom atman, ali
ne znači isto. Atta u palijskom jeziku je samo lična povratna zamenica i znači prosto
Ja, sebe ili svoje, dok se značenje sanskritskog atmana proteže i na Jastvo ili Sopstvo
koje odgovara pojmu duše na Zapadu. Tako su suštinu Buddhinog učenja koje stalno
ponavlja anatta, a znači prosto ’to nisam ja’ ili ’to nije moje’ misleći na sve što je od
tela i uma, koje uvek zatim nabraja kao sačinioce bića, jezuiti i masoni prevodili tako
da znači da to nije moja duša ili moje Sopstvo, sa zaključkom da je sve nepostojano i
prolazno, da stoga ništa nema trajno svojstvo, pa tako ni duša i da nje nema. Zapravo,
sve što je Buddha govorio u vezi anatta jeste protiv iluzije supstancijalnosti, materija-
lističke individualnosti i Ega, i protiv metafizičkog postavljanja Sopstva kao mentalne
projekcije, što bi takođe bila iluzija. Isto su učinili i sa drugim ključnim pojmom Bud-
dhinog učenja, cittam prevodeći ga kao svest. Tačan prevod palijskog pojma cittam je
očitavanje, mišljenje, aktivnosti uma. Oni su to preveli kao samu svest koja omoguća-
va um i očitavanja, pa i samu budnost. Tako je Buddhino učenje postalo apsurdno kada
u tim prevodima govori da treba ’dokinuti samu svest’ da bi se dostigla nirvana. U ori-
ginalu se misli da treba nadići um i mišljenje, a ne ukinuti samu svest koja je osnova
budnosti i probuđenja o kome je učio. Šta je drugo buđenje ako ne osvešćenje? Kako
bi svest mogla da ukine samu sebe, osim da postane nesvesna? Tako je ’dokinuće ili
utrnuće same svesti’ postalo osnova savremenog tumačenja cilja budizma, nirvane,
kao utrnuća u ništavilu. Takođe i njegove kritike da je ’religija bez duše’. Taj apsurd iz
lažnog prevođenja suštinskih pojmova ostao je, nažalost, neprepoznat kod svih savre-
menih akademskih tumača budizma, čak i onih koji su pokušali da ga žive uključujući
i Čedomila Veljačića. Danas masonski autori pokušavaju da dokažu da Buddha nije ni
postojao, da je mitska ličnost, i to samo na osnovu mitova koji su nastali vekovima
posle Buddhinog života. 72

72
Slične manipulacije i igre s rečima postoje i u krivotvorenju izvornog Isusovog učenja. Reč koja se
kroz celi Novi zavet prevodi kao 'pokajanje' na grčkom jeziku je 'metanoia', što označava preobražaj
svesti. Grčki član 'meta' nalazi se u nekim rečima koje se koriste prilično uobičajeno, npr. metafora,
metafizika, metamorfoza. Metafora znači preneseno značenje. Govoriti metaforički znači govoriti
mimo doslovnih reči, prelaziti preko ili iznad, i tako preneti značenje onoga što je rečeno onkraj izgo-
vorenih reči. Metafizika se odnosi na proučavanje onoga što je izvan isključivo vidljive fizičke nauke,
na primer, proučavanje prirode Bića, ili teorije znanja, ili činjenica svesti. Metamorfoza se koristi za
opis transformacije oblika u životu insekata, transformaciju iz gusenice u leptira - prelaz ili transfor-
maciju jedne strukture u potpuno novu strukturu, u nešto onostrano. Prema tome, član 'meta' ukazuje
na prelaz, ili transformaciju, ili onostranost. Drugi deo reči koja se prevodi kao pokajanje - noia -
izvedena je od grčke reči 'nous', što znači um/svest. Reč metanoia u njenom suštinskom značenju
161
 Zbog svega ovoga neupućeni danas tvrde da budizam negira ličnost i dušu, iako
su Buddhini govori puni detaljnih uputstava kako postati potpuno svesna i integrisana
ličnost, opisa šta duša čovekova doživljava posle smrti, ali ne zbog volje nekog Boga,
već kao posledicu sopstvenih dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativnoj pra-
ksi, u stalnoj sabranosti pažnje ili osvešćenju, i svako ko to zna, potvrdiće da čovek ne
može ni minuta sedeti miran, opušten i pažljiv (buddhi), ako nije celovita ličnost
(aham-kâra), i bez duševne zrelosti. Koliko je kao ličnost celovit i zreo, toliko je i sab-
ran u budističkoj pažnji. Celovitost ličnosti je u direktnoj uzročnoj vezi sa meditativ-
nom sabranošću i sa nadličnom neuslovljenošću. Ovu celovitost budizam podrazume-
va i ne govori protiv nje, već o njenom iskustvu i nadilaženju, jer ličnost, kao centar
kruga, ima vrlo snažno privlačno dejstvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, što je
slučaj u vedanti i hrišćanstvu, tada bi ona umesto da bude početak slobode, postala
njen kraj. 73 Buddha nije govorio protiv duše i Boga, već samo da je svaka koncepcija
duše i Boga dok smo ispod aham-kâre pogrešna, da sve što možemo da zamislimo o
bilo čemu nije ono sámo, da se ni na koji način ne može zamisliti ono što jeste - a
pogotovo ne naša suština - jer to već jesmo. Svakim zamišljanjem (manas) samo pro-
jektujemo, odvajamo se i gubimo to što jesmo - zamišljanjem da smo ono što nismo.
Zato je jedino upućivao na smirenje i utrnuće, na tihovanje i sozercanje, na transcen-
denciju svih funkcija uma, manasa. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju.
Ne može se govoriti ni o čemu što je iznad manasa jer se tako postiže kontraefekat.
Sve iznad njega plod je iskustva transcendencije. Uostalom, sam pojam ličnosti na to
upućuje: samo se lično može dosegnuti. Takođe i o budnosti: ne može je naučiti onaj
ko nije budan, već se jedino može biti budan, ovde i sada. Sve što je Buddha govorio o
sopstvu (pali: atta, sskt: atman) odnosi se na Ego i egoizam, na refleksiju aham-kâre u
indriyâni i u tanmâtrâ, a ne toliko na samu aham-kâru. 74 Kao probuđen, on je vrlo
dobro znao da svi odgovori koji čoveku pristižu gotovi spolja postižu kontraefekat, da
čovek mora sam da dâ odgovor iz svoje spoznaje; da ništa tako lako ne prelazi u svoju
suprotnost kao ličnost, naročito kada se sudi o njoj bez iskustva; da je većina ljudi zap-
ravo nema i zato informaciju o njoj spontano smešta na niži nivo koji je njima dostu-
pan, u indriyâni, pretvaraju je u ego; da se ličnost može samo neposredno postati i to
samo nakratko, faza aham-kâre je kratka, odmah zatim se nadilazi u nadličnu budnost,
u predaju onome što sve (pa i ličnost) omogućava. Ako se ne nadiđe postaje egoički
princip i preokreće se iz principa individuacije u princip inflacije mnoštva obličja. Isti
je princip koji integriše i dezintegriše, jer on daje oblik svemu, i pojedinačnom i samoj
celini. Razlikuje ga jedino čovekova delatnost: aham - ja sam, kâra - delanje. Buddhin
cilj je bio ono najviše, i zato je odbacivao sve niže. Njegova apofaza je najdoslednija
jer i ne pominje Boga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni
Bog, poznat ne samo iz predanja već i ličnog iskustva: Brahma je i zamolio Buddhu da

označava transformaciju svesti kroz transcendenciju uma (potpuno isto kao učenje Buddhe i Patanjđa-
lija u Joga sutrama).
73
O svim zamkama ovakvih mentalnih projekcija videti u knjizi J. Krišmamurti: Duh i sloboda, (The
First and Last Freedom, Beograd: Grafos; 1987.) O kraju metafizike ličnosti govori sam pojam vedan-
te koji znači „kraj znanja”, a takođe i hrišćanstvo, koje s vaskrsenjem upućuje jedino na transcendenci-
ju.
74
Okosnica Budinog učenja o „srednjem putu” zasniva se na pobijanju i nadilaženju dva zastranjenja:
materijalističkog opstanka (uccheda-vado) koje se svršava materijalnim uništenjem i koje ovde pred-
stavlja empirijsko područje indriyâni; i idealističkog uverenja u večnost nematerijalnog („nebeskog”)
opstanka (sassata-vado) kojem ovde odgovara neorgansko područje. Prema shemi, srednji put vodi ka
aham-kâri i buddhi.
162
objavi istinu svetu, kada je ovaj hteo da zaćuti nakon probuđenja. Ovde, dakle, imamo
duhovit obrt: dok zapadni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Buddhu je
sam Bog zamolio da objavi istinu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi:
Buddha (tačno se piše i izgovara kao buddha, sa odvojenim d i dh) je buddhi, iznad
aham-kâre - tvorca svih oblika.
Neorgansko područje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i daje im živi
oblik. Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odražava sva očekivanja i stanja.
Zato se predanom verniku svake religije 'javljaju' samo ona božanstva kojima on pri-
pada - nikada tuđa. Značaj apofatičke teologije i budizma je u tome što imaju u vidu
ovu činjenicu i svu pažnju ne stavljaju na spoznavanje onoga što jeste, već na uklanja-
nje svih takvih pokušaja. Samo tada, u tišini smirenog uma preostaje ono što jeste.
Kada većina hrišćanskih mistika i učenjaka govore o Bogu i ličnosti, zdušno
brkaju sve kategorije neorganskog sveta, aham-kâru i buddhi, pa i manas, jedan pojam
rastežu na ono što sânkhya razlikuje kao nekoliko kategorija. Uglavnom su porobljeni
neorganskim područjem. Prezirući svet, čula i telo (indriyâni), svoju energiju u potpu-
nosti predaju neorganskim bićima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i anđeli, i
daju im za uzvrat, kao bednu nadoknadu, neke moći, ili sladunjavi miris očuvanog
leša, što, mora se priznati, odaje njihov smisao za crni humor.
Zaratustra preko neorganskog područja dolazi do spoznaje kategorije buddhi,
jer samo ime Boga, Ahura Mazda, može se prevesti ne samo kao Vrhovna Mudrost,
već i kao Najviša Budnost. Mazdaizam je model religije koji teži istinskoj duhovnosti
jer poznaje gotovo sve kategorije o kojima i sânkhya uči, a takođe mu je jasan i duali-
zam Duha i prirode. Iz mazdaizma potiče ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja
vaskrsenja, eshatologija koja obećava sveopšte spasenje, mit o Spasiocu i objava Duha
Svetoga. Tu su takođe razjašnjeni uticaji anđela, koje je kasnije preuzela judeo-
hrišćanska tradicija, naročito crkva (zajedno sa ovim ostalim elementima), ne menjaju-
ći im čak ni neka imena, ali je degenerisala čovekovu slobodu izbora u načinu bivs-
tvovanja, koja je postojala u mazdaizmu, na ropsko služenje autoritetu. Mazdaizam je
jedan od izvora judeo-hrišćanstva, koje nema ničeg originalnog u sebi.
Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji možemo prepoznati u
kategorijama prakrti. One nam pokazuju zašto je Bog negde skriven (puruša) i zašto
se ponekad manifestuje na tako različite astralne načine (tanmâtrâ) sve do otelovljenja
kao avatar (indriyâni). Ne postoje čvrste granice između kategorija prakrti, pa tako ni
između različitih božanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za
sânkhyu.
Pored judeo-hrišćanstva na zapadu, Indija je na istoku još bolji primer demonis-
tičkih prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajućem sistemu
religijskog ubeđenja proglašavali demonima (asure). Pokušaj da se nadiđe demonizam
predstavlja Šankarina advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kâra. Nigde kao
u Indiji razni filosofski i religijski pravci tako jasno ne izražavaju iskustva svih katego-
rija na shemi prakrti, od krajnjeg materijalizma do najvišeg idealizma. U indijskoj
mitologiji neorgansko područje pokazuje svoju najvišu i najlepšu edukativnu funkciju.

Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posvećen probuđenju od svih

zbivanja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine probuđenja pa se zato i naziva po
njoj. Praznina (sunyam) i utrnuće (nirvana) jesu afirmacija čiste neuslovljenosti koju
puruša predstavlja u sânkhyi. Buddha je čistu neuslovljenost (sunyam) označio kao
jedino ishodište svega postojećeg. Slično kao nakon Isusove pojave, i nakon pojave
163
Nagarđune, koji je u budističkoj misli svoga doba (2 vek n.e.) najradikalnije afirmisao
ontološku diferenciju sa stanovišta čiste neuslovljenosti, neorgansko područje reaguje
tako što u njegovu čistu duhovnost smešta čitave svetove nastanjene buda-demonima,
zvanim bodhisattvama, uprkos tome što je Nagarđuna rekao da je samo onaj kome je
čista neuslovljenost (sunyam) jasna, spoznao pravu prirodu svega (prakrti). Neorgan-
ski svet se nikada ne predaje i na sve projektuje svoju imaginaciju. On se nadilazi
samo u ličnom iskustvu probuđenja. Uvek kada se doktrina probuđenja kolektivizuje,
neorgansko područje je prisvaja i lažira. To se jasno vidi po razlici između izvornog
učenja Buddhe i Isusa, i onog koje se tokom vremena i omasovljenja pretvorilo u tra-
diciju i verski folklor.
Pre pojave budizma teorija sânkhye je pripremila njegovo ostvarenje. 75 Ona
pokazuje kako je budizam moguć i zašto je, zapravo neophodan čovečanstvu. 76 Dok se
sve ostale religije mogu opravdano smatrati za programe kontrole uma, budizam je
zbog svojih razlika od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena.
Zato budizam nije religija već nauka probuđenja.
***
Izvorno Isusovo učenje i gnosticizam predstavljaju najsavršenije učenje o priro-
di duše dok je na ovom svetu i uslovljena telom i karmom, ali sa naglaskom na oslo-
bođenje. Uspostavljanjem hrišćanske crkve i nametanjem judeo-hrišćanstva, uz korek-
ciju gnostičkog učenja koje se odnosi na direktno oslobođenje i postavljanjem crkve
kao posrednika na tom putu, hrišćanstvo je postalo put kojim se duše vode kroz proces
materijalizacije s neophodnom prinudom i prisilom. To se nije odmah uspostavilo kroz
katoličku crkvu, bilo je potrebno da se pojavi Reformacija, i posebno Kalvinizam da
postane glavna poluga u razvoju materijalne kulture Zapada i celog sveta, u sprezi sa
već postojećim endogenim jevrejskim materijalizmom (kontrola kapitala) i masoneri-
jom. 77
Izvorno Buddhino učenje predstavlja najsavršenije svedočenje o samoj duši
nezavisno od inkarnacije i o njenom direktnom oslobođenju od svake karme i inkarna-
cije. Kao takvo ono je neophodno ovom svetu kao baština, kao svetlost i put ka izlazu,
i konačnom razrešenju karme i životne drame.
Na ovaj način Isus i Buddha se dopunjuju kao celina koja je potrebna dušama
na ovom svetu.
Uloga Istoka je da čuva baštinu o duši i direktnom oslobođenju duše.

75
Indikativno je da je Buddha rođen u gradu Kapilavatthu, čije ime jasno upućuje na osnivača sânkhye
Kapilu. S ovim ne želimo da izvlačimo zaključak da je Buddha bio sledbenik sânkhye, već da ukaže-
mo da je njegovo probuđenje živa, individualna i originalna manifestacija svega onoga što sânkhya
kao teorija uči. Svako ko se probudi sve doživljava onako kako sânkhya kazuje, bez obzira da li je
ranije uopšte i znao za učenje Buddhe ili sânkhye.
76
Sa budističkog stanovišta, postojanje sačinjavaju: minerali, biljke, životinje, ljudi, bogovi, pa i
judeo-hrišćanski „jedini Bog”. To je sfera celokupnog postojanja, sve bivstvujuće. Ono podleže zako-
nu uzročnosti i, stoga, patnje. Ali, izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od čega, sloboda koja
omogućava postojanje svega. Buddha ju je nazvao sunyam, praznina koja preostaje utrnućem strasti za
uslovljenim postojanjem (nirvana). Ona daje svetlost svesti o svemu što biva, i nezavisna je od svesti.
Bogovi su joj bliži jer su u višim dimenzijama, ljudi nešto dalje, životinje još dalje. Budizam stoga ne
poriče postojanje bogova (Buddha se naziva „učiteljem bogova i ljudi”), nego ukazuje na ono više od
najvišeg Boga, ono što i njemu daje svest i postojanje, kao i svemu ostalom. Ono najviše je neuslov-
ljenost, ona je suština budnosti kojoj budisti teže. To je puruša u sânkhyi.
77
Da ne bude zabune: katolička crkva i masonerija su u potpunom jedinstvu, samo se lažno predstav-
ljaju javnosti kao da su različiti i čak suprotstavljeni. Jezuitski general je šef svim masonima.
164
 Uloga Zapada je da diktaturom judeo-hrišćanstva sprovede dušu kroz, za nju
negativan proces rada i materijalizacije, kako bi ovaj svet postao transformisan u
Duhu, kako bi se pomoću prisustva duša svest božanskog Duha sprovela kroz sve
aspekte postojanja prirode. Jedan od početnih procesa u tom sprovođenju je i razvoj
tehnologije. Zato je Zapad razvio materijalne tehnologije, a Istok sačuvao istinu o duši
i tehnike transcendencije, tj. oslobođenja duše. Najveće civilizacije sveta bile su Kina i
Indija, čak su i znale za neka najnaprednija tehnološka dostignuća, ali ih nisu koristile i
dvadeseti vek su dočekale u blatu i taljigama jer nisu imale judeo-masone da im razvi-
ju materijalnu kulturu.
Spajanje Istoka i Zapada je već počelo, najpre kroz razvoj tehnologije i materi-
jalne kulture na Istoku. Takođe i kroz upoznavanje Zapada sa duhovnom baštinom
Istoka.
Istinska budućnost čovekova na ovom svetu počeće tek kada se baštine Istoka i
Zapada prepoznaju kao komplementarne i ujedine se u celovit razvoj života. Tada će
prisustvo čoveka na ovom svetu biti celovito i autentično. Znaće ko je u svojoj tran-
scendentalnoj suštini i šta treba da radi dok je ovde. Tada će čovek postati istinsko kul-
turno biće.
***
Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada možemo takođe prepoz-
nati shematsku podelu kategorija sânkhye. Tako, ispod aham-kâre prepoznajemo raz-
likovanje ontičkog područja čulnog sveta (indriyâni) od ontološkog područja svih nje-
govih unutarnjih dimenzija (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Dugo se ontološka diferencija
u filosofiji Zapada bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger (Heideg-
ger) nije načinio kvalitativni pomak naviše, tražeći bitak (Sein) u tu-bitku (Dasein),
koji na shemi sânkhye po svemu odgovara aham-kâri. Tako je ontološko razlikovanje
bića i suštine on uzdigao sa razlikovanja indriyâni od tanmâtrâ na ono koje stoji izme-
đu aham-kâra i svega ispod. Ovo pomeranje je moguće zato što sve u prakrti ima i
ontički i ontološki status, a kakav će se trenutno pojaviti zavisi od statusnog položaja
posmatrača, da li se on nalazi u indriyâni (telu) ili tanmâtrâ (snu, astralu), da li u
aham-kâri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti ima ontički status, a puruša
ontološki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa stanovišta puruše kao čoveka kome
cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju, za spoznaju svog pravog bivstva. S tim
pomakom je zapadnu filosofiju približio ontološkoj diferenciji Istoka, koja ju je, još
fundamentalnije od Hajdegera i od bilo koga na Zapadu, oduvek ispravno videla tek u
razlikovanju puruše od prakrti. 78
***
Bilo je neophodno ovde naglasiti fundamentalnu razliku između demonizma i
njegove pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i neorganskih bića, i doktrine
probuđenja koja je suštinska vrednost celokupne baštine. Upoznavanje odnosa između
organskog i neorganskog bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naročito za
razlučivanje njenih ključnih kategorija: aham-kâra i buddhi. Jedino njihova aktueliza-
cija pripada doktrini probuđenja, dok cela dijalektika subjektivnog i objektivnog bivs-
tvovanja (ispod aham-kâre) spada u područje organske i neorganske uslovljenosti i

78
Kada se upoznao sa zen-budističkom filosofijom, Hajdeger je rekao: „Ako pravilno shvatam, ovo je
isto što i ja pokušavam da kažem u svojim spisima.” U svom poznom delu Zur Sashe des Denkens (O
stvari mišljenja - Beograd: Plato, 1998) on se još više približava puruši kao Duhu koji omogućava biće
kada, raspravljajući o vremenu i bivstvovanju, u osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omogućava) bivstvo-
vanje i vreme' (Es gibt Sein, Es gibt Zeit).
165
demonizma. Tom području pripadaju svi bogovi, anđeli i đavoli, kao i svi oblici „reli-
gioznosti” koji se pod njihovim uticajima javljaju, a takođe i sav okultizam poznat na
Zapadu, kao i sve sekte. Ali, ovom nivou pripada i svakodnevna egzistencija većine
ljudi (na prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov demonizam mora razumeti kao priro-
dna potreba, kao prirodan način regulacije njihovih života u nedostatku ličnog prosvet-
ljenja. Prava je religija samo ona koja čoveka vodi ka duhovnom probuđenju. Sve dru-
go je pseudoreligija, mitologija i demonizam.
Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja služi demonima od one
koja podstiče istinsku duhovnost i probuđenje čovekovo, jeste prisustvo nasilja. Svaki
oblik nasilnosti, od sputavanja slobode od strane verskog autoriteta do ubistva, jeste
vid uzimanja energije od žrtve. Celokupna tradicija prinošenja žrtvi, koja oduvek pos-
toji svuda u svetu, jeste ishrana elementala ili bića sa astrala. (Jedan od detaljnih opisa
prinošenja žrtvi nalazi se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u trećoj gl. 1-7). U
svom krajnjem ishodu energiju od žrtava verskog rata, pored samih počinilaca, uzima-
ju neorganska bića. Zato je princip nenasilja (ahimsa), koji odlikuje jedino đainizam,
sânkhya-yogu i budizam, nenasilja prema svim živim bićima, najviši i nepogrešivi kri-
terijum za istinsku duhovnost ili religioznost. Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz
bilo kojih verskih pobuda je čista negacija religioznosti.
Što se ostalih tradicija tiče, ne treba mnogo dokazivati njihovu pseudoreligioz-
nost. Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu podelu. Prilikom kontakti-
ranja sa ljudima neorganska T-polja, odnosno elementali primaju specifična obličja i
simboliku, zavisno od lokacije i okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagođa-
vaju lokalnoj tradiciji psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju
teritorijalnu podelu interesnih sfera (zato je pametnije poštovati lokalne demone, tj.
religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da moraju delovati samo s odgovarajućim ’religij-
skim’ iskustvima i pravom scenografijom, da neće privući jednog katoličkog vernika
vizijom Krišne ili Ganeše, već samo javljanjem Device Marije, da bi jednog Hindusa
slabo zainteresovala vizija razapetog Isusa koju on često viđa uživo na svojim ulicama,
dok bi ona na taoističkog Kineza delovala morbidno. Znaju takođe da se na sve te ilu-
zorne projekcije jedan budista učvršćen u postojanoj pažnji (zazen ili satipatthâna) ne
bi ni osvrnuo, pa zato teravadinskim budistima šalju muslimanske i etničke fundamen-
taliste, katoličke misionare, vojne diktature, Coca-colu i CNN.
Neorganska bića se prilagođavaju duhu vremena. Ranije su se arhaičnom čove-
ku manifestovala u vidu bogova i anđela, a danas to čine u skladu sa tehnološkom
revolucijom Novog doba. Prikazanja Device Marije ili pojava suza na freskama i
kipovima Isusovim, nastaju vanzemaljskom tehnologijom s kojom su ljudi oduvek bili
manipulisani u svojim verovanjima. Ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neor-
ganskih bića ljudskoj naivnosti.

7. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu

Sve što se zbiva sa čovekom i oko njega ima za cilj njegovo osvešćenje.
Osvešćenje čovekovo počinje svešću o sebi, okretanjem svesti ka sebi, ka sopstvenom
središtu, duši koja potiče od Apsolutnog Duha. Taj cilj sprovode bića koja su stvorila
čoveka. Ljudska ga inspirišu u sticanju znanja, a neljudska ga dovode u iskušenje i
teškoće koje treba da ga navedu da se okrene unutra, ka sebi, kroz iskušenje neznanja.
Ljudska ga pozitivnom inspiracijom privlače ka pravom cilju, a neljudska ga negativ-
nim iskustvima odbijaju od pogrešnih ciljeva. Tako zajedno rade isti posao. Cela pra-
166
krti služi puruši. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se čovek dovede u
iskušenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa nečim izvan sebe, i da izgubi sebe
- a to znači da služi drugome, da njegovu energiju koristi neko drugi. Na taj način se
čoveku praktično pokazuju posledice nesvesnosti.
Osvešćenje čovekovo je takvo da mu svest ne može biti spolja data, kao što mu
je dat život - zato što je svest već u osnovi samog postojanja. Ona je već sve i zato ne
može biti ponovo data. U pogledu svoje suštine pitanje je samo šta čovek čini (kar-
man), tj. kako praktično izražava svest o postojanju.
Čovek mora biti nateran da aktuelizuje svest zato što je njegova duša sam prin-
cip svesti u prirodi, ona se kao takva uvek seća svoje Apsolutne suštine od koje potiče,
ali ako bi se uvek sećala sebe i dok je inkarnirana u telu, onda bi čovek koristio stečena
iskustva i gotove obrasce delovanja i rešavanja izazova, ne i sam princip svesti. Među-
tim, svrha inkarnacija duša u fizički svet je da sobom donesu upravo samu čistu svest,
kao svetlost, a ne gotove obrasce rešavanja izazova i lukavost uma. Zato od nekog sup-
rotnog principa duša mora biti naterana na zaborav sebe kako bi delovala kao izdvoje-
na, posebna jedinka, koja se prvi put našla u svetu. Taj suprotni princip je sama priroda
ili prakrti, i njena neorganska bića koja nemaju izvor u transcendentalnoj svesti Duha,
kao duša, bića čija suštinska težnja je suprotna od transcendencije. Tako rođena u telu i
samozaboravu, pod uticajem ovih suprotnih principa, duša je primorana da dela osla-
njajući se na samu čistu svest, i zato sve što čovek čini na ovom svetu je osvešćenje, i
sebe i sveta, kroz učenje o svemu i kroz rad i karmu koji nisu ništa drugo do delatna
primena čiste svesti u praksi. Sve što ljudi rade na ovom svetu jeste da se ponovo pri-
sećaju svesti svoje duše koju su imali pre rođenja, da ispoljavaju svoju duševnost, da
primene duševnost u životu i radu, da ovaj svet učine duševnim i dobrim i tako stvo-
re ’carstvo nebesko na zemlji’. Drugim rečima: da sprovedu Božansku svest kroz
celu kreaciju. To mogu samo ako neguju (bhavana) čistotu svesti u opažanju i delanju
(vipassana i satipatthana), ako im nakon sve nauke i znanja o prirodi konačna nauka
bude meditacija.
Svest je takva da, iako je svepostojeća osnova svega, aktuelizuje se samo kroz
dela iz čovekove lične volje. Kao lični odgovor i razumevanje emanacije prirode i
autentičnosti Duha. Time se zatvara krug aktuelizacije Duha na najsuptilniji način, o
čemu smo govorili na početku, koje se događa kroz čoveka, u njegovoj ličnosti. Zato
što mu svest ne može biti spolja data, čovek se mora spolja raznim prinudama nate-
rati da i funkcionalno bude svestan, da svest koja on sâm jeste aktuelizuje na kreati-
van način. To radi cela prakrti kroz sva svoja bića.
Na koji način neljudska bića kontrolišu čoveka time što ga navode u iskušenje
da zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima?
To su neorganski entiteti koji iz astrala utiču na pojedince i njegovu psihu, i
njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje vladaju ovim svetom još od Vavilo-
na. Iste te krvne linije postoje i danas. Oni zajedno rade na istom poslu, neorganska
bića rade iznutra, sa astrala, dok Iluminati rade spolja, na materijalnom planu.
Da bi oni kao manjina vladali većinom moraju najpre da uspostave mentalne
obrasce, određene norme i vrednosti šta je stvarno a šta nije, šta je prihvatljivo a šta ne.
To postižu religijskim učenjima. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i druš-
tvene norme i kodekse, etiku i moral. To postižu naukom i obrazovanjem. Granice
percepcije su suzili na vrlo ograničeno područje čulnog opažanja. To je zato što kon-
trolori ljudi pretežno borave na višim i suptilnijim dimenzijama, u astralu, i potrebno
je da ih ljudi ne vide, da ih ne bi bili svesni. Ova ograničenja percepcije su postigli i
167
genetskom manipulacijom. Čoveku je genetski skraćen životni vek kao i percepcija, a
posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, čovek više nije bio jedno biće već je postao
šizoidno mnoštvo različitih Ja koja se neprimetno smenjuju i tako razbijaju volju i moć
delanja.
Ovo što je učinjeno na genetskom planu učinjeno je na sličan način i na kolekti-
vnom planu gde je određena percepcija svih prihvatljivih vrednosti kroz nametanje
mentalnog obrasca krivice i žrtve putem religijskih učenja, društvo je razbijeno kroz
različita učenja i religije i time su nastali svi sukobi među ljudima. Tako je ljudsko
društvo izgubilo jedinstvo i postalo je šizoidno mnoštvo u stalnom sukobu. To mnoš-
tvo je naterano da se samo održava, da samo osuđuje pojedince koji pokušavaju da
izmaknu kontroli, da ih osuđuje kao jeretike i grešnike, kao neprijatelje. Sukobe među
ljudima i narodima oni stalno veštački podstiču i održavaju upravo zato da ljudi ne bi
primetili svoje jedinstvo i svoju božansku moć.
Sledeća stvar je da se svest održava u suženom stanju putem stalnog straha.
Tome služe sukobi među frakcijama i pojedinih grupa ljudi. Strah je stanje jake kon-
centracije energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je omiljena hrana demonskih bića iz
astrala. Na taj način zlo svake vrste, od ratova do ličnih sukoba unutar porodice, ujed-
no proizvodi hranu astralnim silama i drži u pokornosti ljude. Strah parališe i ljude čini
pokornim.
Oni takođe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno način na koji se prepoz-
naje svet, nameću i kontrolišu akademsko znanje i nauku, a preko njih i mentalne
obrasce ljudi. Jezuiti i njihovi masoni kontrolišu sve izvore akademskog znanja i auto-
riteta. Naučnici su u novije vreme preuzeli ulogu sveštenika. Okosnica ovog obrasca je
da su ljudi grešni, bića nižeg reda, nemoćni i da je svemoćan samo ’Bog’, odnosno
neka akademska ili svetska institucija koju oni predvode. Naravno, zna se ko su
’bogovi’ i njihovi predstavnici: demonska bića i njihovi hibridi, sveštenici i političari.
Mentalne obrasce oni su hiljadama godina nametali i kontrolisali preko tajnih organi-
zacija, pre svega masona.
Religije su bile glavni metod masovne kontrole uma u ranijim vremenima kada
se nije koristila tehnologija. U Londonu je 1848 godine vladajuća elita odlučila da se
pokrene tehnološka evolucija čovečanstva. Od tada je tehnologija preuzela primat u
kontroli uma i samih ljudi. Danas se ljudi kontrolišu kontrolom nauke i obrazovanja,
mikročipovima i nanotehnologijom, hemijom (preko ’lekova’ i vakcina, koje uopšte ne
deluju preventivno na bolesti već, naprotiv, njima se sistematski uništava čovekov
imuni sistem) i raznim frekvencijama. Stari metod religijskih dogmi postao je zastareo
i nepotreban, zato se on postepeno demontira otkrivanjem istina o pravom poreklu reli-
gija, o svim prljavim radnjama, istorijskim lažima i prevarama Crkve, dok se sve više i
više popularizuje transhumanizam i sintetička biologija, spajanje tehnologije i ljudskog
tela, pod izgovorom da je to dobro za čoveka, ubeđuje se javnost da je čovek destruk-
tivan (iako su oni bili pravi izvor destruktivnosti), i da mu treba tehnologija koja će ga
učiniti boljim, tehnologija s kojom će, naravno, oni da upravljaju ljudima lakše nego
do sada. Sve te nove metode kontrole uma i masa nazivaju se Novo doba (New Age).
Budući da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije koje do sada
imamo kao i ideološki pokreti Novog doba jesu odraz onoga što je čovek zaslužio svo-
jom zrelošću. One su s jedne strane način da se čovek manipuliše, ali su s druge i jedi-
ni metod njegovog obrazovanja i kontrole koja mu je potrebna. Veliki procenat ljudi je
još uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvoja da se može reći da je sve što mu
se događa u pogledu kontrole i manipulacije odraz njegove nezrelosti. To su sve oblici
168
prinude koji čoveka teraju da sam postane svestan, da izrazi ono što jeste, svoju auten-
tičnost (svarupa), jer ne može ništa dobiti spolja.
Tu je na delu jednostavan princip ravnoteže i regulacije: Koliko nismo svoji,
toliko će neko drugi da vlada nama. Vladajući nama otkriva nam na delu koliko nismo
svoji, svesni sebe i svoje moći.
Tako indirektno, putem dijalektike suprotnosti, dolazimo do sebe, svesti o sebi,
svojoj volji i moći. Nikada ljudi nisu bili svesni svoje prave prirode kao danas, kada je
pritisak neljudi i njihovih laži najveći. Oni su tu zbog nas, i sve se ovo zbiva zbog nas.
Zapravo, ceo sunčev sistem je veštačka tvorevina 79 nastala zbog čovekovog raz-
voja, Božanska tvorevina koju su projektovale duše i stvorile ga pomoću arhontskih
sila. Arhonti su samo poslednji izvršioci najmaterijalnijeg i najprljavijeg dela tog pos-
la. To ne treba da nam dâ na uvid koliko je čovekov zatvor veliki, već koliko je veli-
čanstven značaj čovekov, odnosno duša čovekova na ovom svetu, kada je sve to stvo-
reno zbog nas. Nauka astroteologije nam pokazuje sve detalje te ogromne konstrukcije
psihofizičkog uslovljavanja zvane Sunčev sistem. On je velika mašina za transformaci-
ju svesti kroz dramu života iz niže u više stanje.
Jedino zlo koje bi bilo veće od sve ovakve kontrole jeste da nesvestan čovek
bude prepušten sam sebi da radi šta hoće.
Za planetu na kojoj se rađa oko 90 % mladih, nezrelih duša, sve je ovo normal-
no stanje stvari. 80 Uostalom, tek pre nekoliko decenija uspostavljene su neke od osno-
vnih institucija ekonomskog poretka, vladavine prava i ljudskih sloboda. I to samo u
nekim državama. U odnosu na više hiljada godina vladavine jačeg, isuviše je rano gov-
oriti o normalnom životu na ovoj planeti. Vladavina jačeg još uvek pobeđuje.
Ceo ovaj proces će biti jasan samo onome ko shvati da se u celom univerzumu
ne zbiva apsolutno ništa - osim onoga što univerzum radi sam sebi.

8. Razumevanje tanmâtrâ i maha-bhűtâni

kroz istoriju i u savremenom dobu

Imaginacija prirode (tanmâtrâ), izražena kroz mitove i religije, nesumnjivo je

bila potrebna i delotvorna u ranim fazama arhaičnog čovečanstva, na isti način kao što
je maloj deci neophodna mašta za spoznaju sveta. U savremenim uslovima ona je sva-
kako i dalje potrebna, jer je čovek još uvek nesvestan, ali nametljivo održavanje njenih
arhaičnih oblika izražavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - što se jas-
79
Sve osobine Meseca dokazuju da je on veštačko nebesko telo. Nastanak svih drugih planeta pa i
same Zemlje potpuno je nepoznat nauci danas. O tome se iznose samo nebulozne tvrdnje koje su u
suprotnosti sa dokazima koje su toj istoj nauci poznati. Na primer, priznaje se da je na Marsu bilo reka
i mora, a ne govori se uopšte kako je cela planeta mogla da izgubi svu vodu. To je moguće samo usled
neke velike katastrofe koja je promenila orbitu Marsa. Istraživanja sa sondama su dokazala da je pojas
asteroida između Marsa i Jupitera ostatak nekadašnje planete (Feton ili Maldek), ali niko ne pokušava
da objasni kako je razbijena cela jedna planeta sunčevog sistema. Za tako krupne događaje potrebni su
moćni uzroci. U atmosferi Marsa postoji visoka koncentracija Xenona-129 a površina sadrži velike
količine nuklearnih izotopa urana, torijuma i radioaktivnog kalijuma, koji se po planeti šire iz jedne
tačke, područja Cydonia, ali i drugih manjih tačaka, kao što je Galaxias Chaos. To je potpuno nalik na
područja na kojima su se na Zemlji vršila testiranja hidrogenskih bombi. Više o svim astrofizičkim i
matematičkim dokazima da je Mesec veštačka tvorevina videti u knjizi „Ko je sagradio Mesec?“ (Who
Built the Moon?) autora Christophera Knighta i Alana Butlera.
80
Ovde je potrebno malo objašnjenje: sve duše su u svojoj suštini jednake, razlikuje ih samo iskustvo
u ciklusima inkarnacija, one koje tek počinju ciklus smatraju se mladim ili nezrelim, a one koje ga
završavaju starim i zrelim. Više o tome u poglavlju Điva, individualna duša.
169
no vidi u modernoj verskoj propagandi. Imaginacija prirode se uspešno osavremenjuje
kroz filmsku umetnost, masovne medije i tzv. ’virtuelnu stvarnost’ računara. Preko
njih ona uspešno globalno povezuje kulture i uzdiže ih iznad arhaičnih podela, ple-
menske, nacionalne i verske isključivosti. Ali, bez istovremene demitologizacije živ-
ljenja, i osnaženja psihičke objektivnosti i individuacije, o čemu je ovde bilo reči,
kompjuterizovana globalna imaginacija se može izroditi u dosad najvećeg demona. To
su iskušenja na kojima rade neorganska bića preko svojih portala Iluminata: da celo-
kupnu realnost ljudi svedu na simulaciju i simulakrum, na imaginarne obrasce, koja bi,
naravno bila pod njihovom kontrolom. Savremena tehnologija življenja iziskuje od
čoveka budnost više nego ikada ranije, u njoj jednostavno nema mesta prepuštanju
arhaičnim mitološkim i verskim obrascima. Njihova se projekcija mora povući jer će
se njihov porobljivački uticaj još jače ostvarivati uz pomoć preciznih kodova na ekra-
nu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine i neposrednosti iskustva sveta i
ljudskog opstanka u ’globalnom selu’, u kojem se već nalazimo, naprosto neće biti
prostora za objektivaciju smisla bivstvovanja u simboličko, dogmatsko i mitološko
tumačenje sveta. Bivstvo se ne može drugačije spoznati do lično i neposredno. Samo
kroz demitologizaciju i neposrednost iskustva i ličnu zrelost ljudi će moći da žive u
jednom globalnom i realnom svetu i opstanu zajedno, a ne po uputstvima proroka i
plemenskih bogova od kojih je svaki ’stvorio svet’.
Evolucija društvene svesti se kretala od čopora (praistorija), plemena (od biblij-
skog doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII - XIX vek) i svesti o međuna-
rodnim odnosima i pravima čoveka (sredina XX veka) u globalnom svetu (početak
XXI veka). U budućnosti bi svest trebala da evoluira do čovekove samospoznaje kao
autentične ličnosti (aham-kâra), da čovek spozna sebe kao ljudsko biće i u sebi dušu
kao oličenje Duha koji sve omogućava, i da u tome bude njegov jedini identitet - a
ne više u mitološkim obrascima čopora, plemena ili nacije, ove ili one vere - na koji
su ga navodili uticaji neorganskog područja. Istorija se dovršava u svesnom subjek-
tu, u celovitoj ličnosti aham-kâra - to znači nadilaženju uticaja tanmâtrâ i maha-
bhűtâni i njene nesvesne polarizacije sa indriyâni . Najveći izazov je da se ne doz-
voli da se mentalitetu čopora pridruži moć interneta, da se plemenskoj svesti ne da
moć savremene tehnologije u globalnoj svetskoj zajednici - jer to bi zaista bio 'kraj
sveta'. U sve većoj koherenciji življenja svih naroda i njegovom sve prisutnijem
jedinstvu, stare plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su do šizoidnih razmera
naglašene u judeo-hrišćanstvu, mogu svet sukobiti jače nego ikada.
Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog čoveka koji lično i neposredno
doživljava svet odgovorno učestvujući u njemu. Svako drugačije delanje će se u ogle-
dalu prirode (ili na monitoru) neminovno (ili numinozno) pokazati kao ropstvo, kao
demon koji mu krade životnu energiju. U tom ogledalu čovek treba da prepozna sebe,
a ne da se zanosi svojim odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga.
Jasnije rečeno, ako čovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada (svejedno da
li po obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje su ga držale nesvesnim
izaći će iz njegove podsvesti i snova i dobiće svu tehnološku moć za ostvarenje svojih
uticaja.
Arhaični mitološki i verski obrasci uslovljavanja čoveka obrazuju kroz objekti-
vaciju, u njima su spolja dati modeli ponašanja i spoznavanja, tu neki Bog čoveku daje
zapovesti i tabue, a ovaj ga pasivno sluša. Ako se zadrži takav stav, koji zastupaju
institucionalne religije, da ono božansko, odnosno bitno čovek zadobija spolja, i to
samo ako je dovoljno pokoran, nastaje istinska opasnost da uticaje koje doživljava kao
170
suštinske čovek nastavi da prima spolja preko medija i imaginacije koju stvara moder-
na tehnologija svojom virtuelnom realnošću, a koja već sada nadmašuje moći imagina-
cije prosečnog čoveka. I to se upravo i događa. Ista elita koja je vodila crkvu, sada
vodi medije. Ali sadržaji takvih uticaja nisu nimalo božanskog karaktera, već samo
dobro programirani da služe interesima onih koji kontrolišu tehnologiju i javnost koja
je konzumira. Da bi se ova opasnost izbegla nužno je da čovek ono bitno ne traži i ne
iščekuje spolja, kroz razna verovanja, već da nađe u sebi, u sopstvenoj ličnosti, da sop-
stvenom zrelošću ostvari ono bitno. Jer, ono što se od iskona tražilo spolja kroz razna
verovanja u Boga jeste zapravo u samoj duši koja sve omogućava, pa i samog čoveka,
a ona mora biti izražena ovde i sada, jer bez nje ničeg nema. Stoga, ona je već tu, u
svemu i u čoveku, kao njegova božanska suština. Čovek postoji samo zato da bi izra-
zio sve vrednosti svoje duše na ovom svetu.
Ako je Bog u koga se veruje nešto drugo, a ne izvor čovekove duše, koji sve
omogućava, onda je to demonizam.
Ključni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da čovek po
sopstvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglašen sa stvarnošću, kakav u
svojoj suštini i jeste, a ne po naređenju nekog drugog ’višeg’ ili ’nebeskog’ tj. astral-
nog ili neorganskog entiteta. Takva naređenja nije ni mogao da posluša jer ih je doživ-
ljavao kao nametnuta spolja, kao tuđe interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje
postupke čineći sva zla ’u ime Boga’ - a ne svoje. Zato i sada ne oseća odgovornost za
ono što čini po diktatu medija i drugih autoriteta. Ispravnost je izraz lične zrelosti, a
ona ne može nikako biti nametnuta spolja. Ovaj preokret je započeo u dvadesetom
veku. Zato je i bio tako buran.
Da bi čovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan treba da dođe do
svog središta koje je sam Duh koji sve omogućava. Čovek je neispravan onoliko
koliko je izvan svoga središta, toliko je ujedno pod uticajem spoljašnjih sila. Suština
svih manipulacija i obmana kojima se čovek porobljava je u tome da se on navodi da
se projektuje izvan sebe, da zaboravi sebe i da se identifikuje s nečim.
Priroda fizičke stvarnosti (indriyâni) je takva da joj je neophodna imaginacija
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni) u čijem se odrazu može spoznati. Danas se ona opredmetila
na monitoru kompjutera, pa je zato saznanje fizičke stvarnosti brže nego ikada. S tom
brzinom raste i izazov čovekovoj budnosti. Prvi put u istoriji sve informacije su dostu-
pne i to odmah, potrebna je samo namera da se do njih dođe. Zato spoljašnje prepreke
čovekovoj spoznaji nestaju. Ostaju samo unutarnje, psihološke. Cela prakrti postoji da
bi čovek sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio - iako se to, nažalost, često događa
u nekim fazama sazrevanja. Sadašnja faza je presudna i zato je treba dobro razumeti. U
svim proteklim vekovima čovečanstvo je bilo uslovljavano i kultivisano spolja, od
strane objektivnog ili neorganskog područja prirode (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), ugla-
vnom kroz verovanja, mitove, tabue i religije. Takva se kultivisanost svesti zasnivala
na plemenskom, nacionalnom, jezičkom, teritorijalnom i verskom identitetu. S poja-
vom industrije, štampe i globalnog informisanja uslovljavanje se premešta s verskog i
nacionalnog na svoj finiji oblik, na kontrolu informacija i novca - od epohe prosveti-
teljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan Novi svetski poredak i
Novo doba od strane ekonomskih moćnika. Ekonomska moć zahteva globalizaciju i
oni koji je imaju sprovode razbijanje starog modela uslovljavanja, koji se zasnivao na
verskoj, nacionalnoj i teritorijalnoj isključivosti. Vreme globalizacije traži i jednu reli-
giju, ne mnoštvo različitih kao ranije. Srednjovekovna ideologija crkve razbija se
izmišljanjem novih sekti i zamenjuje virtuelnom realnošću globalnog sela sa diktatu-
171
rom propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i degradacije savremene zapa-
dne civilizacije uopšte, jeste u tome da upotrebu imaginacije (tanmâtrâ) sužava na
parametre tehničke i ekonomske eksploatacije, na stanovište korisnosti, da je povlači
od bavljenja ’velikim pričama’ iz prošlosti, metafizičkim idealima i konačnim pitanji-
ma, kako je to bivalo uobičajeno sve do početka dvadesetog veka - a što je crkva uve-
liko koristila za svoje interese - i svodi imaginaciju (tanmâtrâ) na tehničku korist i
pragmatizam. Pozitivna strana toga jeste da je koncentracija imaginacije na fizičku
realnost dovela do naglog bujanja tehnologije. Negativna je u tome što je nesumnjivi
uspeh usavršavanja fizičkog okruženja povukao imaginaciju iz njenog prirodnog pod-
ručja, tanmâtrâ, unutarnjeg sveta, ostavio ga praznog i, što je još gore, u tu prazninu
smestio logiku uspeha na fizičkom planu. Tako je savremeni čovek postao psihički
mehanizovan, otuđen od objektivne prirode i partikularizovan (čemu pomaže i takav
sistem obrazovanja).
Drugačije rečeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja naglasak je bio
na objektivnom području neorganske prirode, otuda je imaginacija imala metafizičke,
apsolutističke i kosmogonijske karakteristike. Novi poredak je, naglašavajući tehnolo-
šku efikasnost, imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno područje
čulnog iskustva, indriyâni, tako da je čovek postao materijalistički uslovljen, ali i
uspešniji u fizičkoj realnosti, jer je objektivnim procesima stvaranja tu dao trodimen-
zionu koherenciju u prostorvremenu i izvesnu kontrolu razuma (manas). Razvoj tehni-
ke se može videti kao plodno dejstvo imaginacije neorganskog područja na usavršava-
nje organskog (indriyâni), kao njihovo prožimanje. Ta promena težišta je, međutim,
bila tako nagla da je izazvala puno lomova starih vrednosti (što se ispoljilo kroz Prvi i
Drugi svetski rat i još mnogo drugih civilizacijskih sukoba i ekoloških katastrofa). Cilj
sveg ovog dešavanja jeste da se oba područja integrišu kroz iskustvo i proizvedu celo-
vitu ličnost, aham-kâra (ovaj proces je na individualnom planu opisan u istoimenom
poglavlju). Budućnost sveta je, dakle, u procesu individuacije, u ličnosti, a ne u bilo
kakvom uslovljavanju, subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom,
savršenijem modelu.
Od renesanse do danas možemo uočiti da način na koji objektivno područje kul-
tiviše ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom koristilo imaginaciju
kroz verska ubeđenja. Religije i ’zakoni’ koje je davao ’Bog’ bile su jedina sredstva
vaspitanja. U novijem dobu se javljaju obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i gra-
đanska društva kao savremeni i daleko napredniji modeli kultivisanja čoveka. Građan-
ska civilizacija razvijena na Zapadu je verovatno najsavršeniji način na koji se nesves-
tan čovek može spolja kultivisati. Nakon nje moguća je jedino unutarnja kultura,
samospoznaja kroz meditativnu praksu. Zapadna kultura može nastaviti svoju evoluci-
ju samo u tom pravcu. U tome joj može pomoći drevno iskustvo Istoka - isto kao što
Istoku može pomoći racionalna materijalna kultura Zapada, da na pravi način izrazi
svoje duhovno iskustvo koje je do danas samo čuvao. Propadanje Zapada koje se
danas događa, najbrže u Americi, pokazuje da je spoljašnje kultivisanje već davno doš-
lo do kraja svojih mogućnosti i da se pretvara u svoju suprotnost i perverziju. Čovekov
um se ne može kontrolisati, a još manje kultivisati, medijskom diktaturom i lažima.
Čovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom, jedino zato
što mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav je zato što nije osvešćen
iznutra, od strane Duha koji ga omogućava. Suštinska promena koju donosi Novo doba
je u promeni takvog stanja, u sintezi duhovne autentičnosti, koja je bila rasuta po mno-
gim religijskim tradicijama, i njihovo čišćenje od etničke i tradicionalističke isključi-
172
vosti, mitologije i simbolizma, tj. od objektivacije (što su Gurđijev i Osho već uspešno
učinili), i na jačanje svesti o uslovljavajućoj strukturi samog uma i njegovom nadila-
ženju kroz praksu meditacije. Širenje meditacije kao elementarne čovekove kulture
jedini je način na koji se može sprečiti da čovekova nesvesnost dobije tehnološku moć
i tako postane destruktivnija nego ikada. Sva dosadašnja 'kultura' svodila se na modifi-
kacije čovekovog vanjskog ponašanja i delovanja uz pomoć zakona i prinuda, i zato je
njen efekat bio slab, ljudi su danas jednako destruktivni (zbog nesvesnosti) kao i rani-
je. Kultura budućnosti biće u osvešćenju strukture samoga uma, onoga koji dela, u
samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada će se čovekovo delanje proširiti na više
dimenzije i postaće istinski humano.

9. Položaj čovekove duše u Novom dobu

Istinski razvoj čoveka i ljudskog društva u celini je u nadilaženju uslovljavanja

od strane spontane i nesvesne interakcije nižeg područja prakrti - interakcije organ-
skog i neorganskog područja (tanmâtrâ i maha-bhűtâni s jedne, i indriyâni s druge
strane) – i u afirmaciji principa aham-kâra, kroz princip individuacije, celovite ličnosti
i objektivne svesti, mahat-buddhi.
Problem je u tome što je nadilaženje spontane i nesvesne interakcije organskog i
neorganskog područja najveći i najteži lični i istorijski ispit za ljudsku dušu, jer to pod-
ručje sačinjava celu vidljivu i nevidljivu prirodu, organsku i neorgansku, sav spoljašnji
svet. Manas, aham-kâra i buddhi su unutarnji činioci, oni prema učenju sânkhye sači-
njavaju tkz. ’unutarnji organ’ ili antahkarana. O njemu će biti više reči u poglavlju
Điva, individualna duša, a ovde ćemo uopšteno sagledati problem snalaženja duše u
strukturi stvarnosti kakva je na delu na ovom svetu.
Manas, aham-kâra i buddhi su unutarnji, egzistencijalni činioci.
Područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni s jedne, i indriyâni s druge strane su objekti-
vne kategorije koje sačinjavaju celu vidljivu i nevidljivu prirodu u svim njenim dimen-
zijama. One su u međusobnoj interakciji koja vezuje i uslovljava.
Njihovo područje uslovljavanja se nadilazi afirmacijom i delatnom aktualizaci-
jom unutarnjeg organa, manas, aham-kâra i buddhi.
Da bi se to sprovelo, potrebno je prethodno potpuno upoznati celo organsko i
neorgansko područje iskustva, sve izazove i principe.
Problem je u tome što duše nerado pristaju na to, jer to podrazumeva prolaženje
kroz apsolutno sva iskušenja i sve suprotnosti, do krajnjeg zla i negativnosti koje je
suprotno prirodi duša. Duše ne mogu same da iskuse svoju suprotnost, zlo i materijal-
nost, i zato im u tome pomažu neorganska bića, koja ih zavode u sve veće iluzije,
odnosno u stanja koja su njihova suprotnost. Na taj način, kada osveste i ta suprotna
stanja, duše samim svojim prisustvom na ovim područjima kroz sebe sprovode prin-
cip svesti u ta područja. Na taj način svest Božanskog, koje je izvor svih duša, postaje
prisutna u celom postojanju. Naravno, ona je prisutna i inače, ali apstraktno i bezlično,
kao samo postojanje. Svrha života ljudi je da egzistencija kroz njih postane lično
osvešćena i spoznata od najviših do najdubljih i najintimnijih detalja, od sjaja zvezda
do dečijeg šapata pred spavanje.
Već je rečeno da se na ovoj planeti uglavnom rađaju mlade duše, tj. one duše
koje su tek započele ciklus inkarnacije. Zato je ljudska istorija ovakva kakva je, a svo-
di se na metode prinude i prisile na ljude da iskuse sve aspekte postojanja. Neke od
najdubljih duševnih osobina i vrednosti ljudi ispoljavaju samo kada im je najteže, kao
173
što takođe u najtežim situacijama pokazuju i sve svoje slabosti. Tako čovek upoznaje
sve svoje suprotnosti i mogućnosti. Te prinude sprovodi elita vladara koja je na vlasti
već desetak hiljada godina. Oni to mogu da rade jer su hibridi ljudskih organskih tela i
neorganskih bića. U početku su ih ljudske duše prepoznavale kao “božanske vladare“
sa izuzetnim moćima, koji imaju nebesko poreklo. Vremenom su ljudi primetili da se
oni razlikuju od običnih ljudi, da su pored društvene i političke organizacije oni odgo-
vorni i za negativne pojave, kao što su ratovi. Takođe su primetili i njihove rituale sa
ljudskim žrtvama u kojima su oni stupali u kontakt sa astralnim neorganskim bićima
koji su bili njihovi vladari. Tako su ih identifikovali kao đavole i sataniste, Gnostičari
su ih identifikovali kao Arhonte ili „vladare“, kao „sinove tame“ koji su suprotstavlje-
ni ljudskim dušama koje su „sinovi svetlosti“. 81
Problem je, međutim, u tome što nije dovoljno samo se zaustaviti na ovoj iden-
tifikaciji. Potrebno je razumeti zašto oni postoje takvi kakvi su, a njihovo razumevanje
je usko povezano sa razumevanjem zašto se ljudske duše uopšte rađaju na ovom svetu.
Za mlade duše dug je put do tog razumevanja, i on još uvek traje. Nisu daleko odmakle
od ustanovljavanja početnog stanja, da Arhonti postoje i da nisu dobri, iako imaju moć
da vladaju.
U prirodi duše je da nema materijalnih interesa, za nju je sámo rođenje u telu
negativan proces, zato ona sve vreme svog života teži Božanskom, svome izvoru. Taj
antagonizam između težnje ka Božanskom i vezanosti za ovozemaljsko, okosnica je
istorije duša na ovom svetu. Skoro svi stari narodi su, sasvim ispravno, slavili smrt kao
povratak duše svome izvoru. Arhonti su nametnuli žalost i strah zbog smrti, da bi veći
deo pažnje skrenuli na proces materijalizacije. U prirodi mlade i nezrele duše je da
nema potrebu da učestvuje u procesu rada i materijalizacije, ona tek sa svojim kasnijim
sazrevanjem spoznaje da je taj proces upravo razlog zašto je na ovom svetu. Mlada
duša, kao i ona koja je potpuno svesna sebe, zadovoljava se samom egzistencijom kao
takvom, jer u celoj egzistenciji vidi prisustvo Božanskog, svog izvora. Zato nema pot-
rebu ništa da radi, vidi da je sve već urađeno i to savršeno. Uvek je sklona da se osla-
nja na moć Božanske prisutnosti koju uvek oseća, nego da postupno radi na ostvarenju

81
Rudolf Štajner nam takođe otkriva detalje borbe između ljudi sa ljudskom dušom, i neljudi. 1802
godine sklopljen je savez između jezuita i masonskih loža, koje su se dotle bavile isključivo okultnim
znanjem. Tada je podeljena uloga, jezuitima je pripalo rukovođenje idejnim, duhovnim i religijskim
pitanjima, a masonskim organizacijama je pripalo rukovođenje politikom i ekonomijom, kao i vođenje
ratova. Okultna oblast je kod njih spala samo na Rozenkrojcere, tj. ono što je od njih ostalo. Taj savez
je trebalo da ojača "Arimansku demonologiju" i materijalizam koji se po svetu širi preko "amerikani-
zma", protiv ljudske duševnosti koja se razvijala na Istoku Evrope, u slovenskim narodima, i jedno
vreme u Vajmajrskoj republici, u Nemačkoj. Zato jezuiti zajedno sa masonima grade Ameriku i Vašin-
gton po svim okultnim luciferijanskim standardima.
Da bi se sve to bolje razumelo treba pogledati Štajnerovu knjižicu "Arimanska obmana".
Ono što Štajner nije razumeo jeste da "Hristov impuls" u razvoju svesti duše na ovom svetu
mora da prođe kroz proces materijalizacije. Taj proces nije samo negativan već i pozitivan, on donosi
svu materijalnu kulturu i stvaralaštvo bez kojeg bi nam život bio nemoguć, ili vrlo primitivan, kao i
samo prisustvo svesti. Samo prisustvo duša u materiji kao magnet privlači njenu transupstancijalizaci-
ju i usavršavanje, koje vidimo kao razvoj tehnike i materijalnu kulturu uopšte. Na taj način Bog, po
Gnosticima, kroz svoje emanacije, ljudske duše, dovršava svoje delo stvaranja. Proces stvaranja se
dovršava i usavršava preko čoveka, tačnije duše čovekove. Ali same duše nemaju materijalnih interesa
i u tom procesu silaska u materiju i inkarnacije, koji je za njih negativan proces, potrebna im je pomoć
bezdušnih bića, Arhimana ili Arhonta koja su po svojoj prirodi usmerena na materijalno, kao što su
duše usmerene na duhovno i Božansko, dakle suprotno. Stoga, odnos jednih i drugih, i ljudi i neljudi,
je komplementaran, iako izgleda negativan i suprotstavljen.
174
cilja, da nauči sve procese rada i stvaranja, i da tim radom transformiše prirodu ka
božanskoj svesti.
***
Da bi se ispravno razumelo šta se zapravo događa na ovom svetu, prethodno se
mora razumeti da na ovoj planeti ne žive samo ljudi sa ljudskom dušom, nego i nelju-
di, organski antropički entiteti koji izgledaju potpuno isto kao ljudi i pomešani su sa
ljudima, ali nemaju u potpunosti prisustvo duše, već svojim većim delom služe kao
organski portali neorganskim entitetima da deluju na događaje ovoga sveta. Kroz te
neljude neorganska bića pomažu ljudima sa dušama, zavode ih u sve veće iluzije,
odnosno u stanja koja su njihova suprotnost, materijalnosti i zlo, kako bi iskusili sva
stanja koja sami ne bi nikada mogli.
U davnim vremenima, u osvitu ljudske civilizacije, postojala je jedna globalna
civilizacija ljudi sa dušom, sa zajedničkom jezičkom osnovom, na području od Tibeta i
doline Inda, preko Bliskog Istoka i Evrope sve do Irske, i od Sibira do Egipta. To je
bila izvorna, bela ljudska rasa, ljudi sa dušom. Civilizacije Sumera i Doline Inda su u
početku bile njihova središta, (mada se smatra i da su se velikim delom naselili sa
Atlantide nakon njenog potopa, kao što se zna da su oni naselili Stari Egipat). Oni su
danas poznati i kao Indoevropljani ili Arijevci ali to su bili prasloveni, koji su živeli i u
podunavlju, na Balkanu, Dnjepru, Donu i na Uralu. Njihov najstariji naziv je bio Srbi,
Serbi ili Sorabi. 82 Sastojali su se iz puno plemena, ali su imali jednu zajedničku jezič-
ku i genetsku osnovu. Vremenom su se delili na mnoge narode i jezike, što pod utica-
jem neljudi, što zbog samih geografskih udaljenosti. Tek je u šestom veku najveći deo
koji je od njih izvorno preostao nazvan Slovenima, a ne više Srbima, između ostalog
zbog lakše identifikacije mnoštva plemena koja su pripadala tom jednom narodu i ima-
la su zajedničku jezičku osnovu (koji su zajedno 'slovili', tj. govorili). Njihovo zajed-
ništvo dokazuju genetska istraživanja odnosno DNK genealogija. Od tog naroda su
vremenom i deobama nastajali posebni narodi bele rase, a današnji Sloveni su ostali
njihovi najčistiji potomci.
Sve druge rase su nastale genetskom manipulacijom od te jedne izvorne ljudske
vrste. Zato je poreklo rasa veštačko, a ne prirodno, i među njima postoje genetske raz-
like, iako se to skriva da se ne bi zloupotrebilo. Različite rase kao i različite kulture su
bile potrebne da bi duše različite zrelosti i karme imale gde da se inkarniraju. Ovo je
planeta raznovrsnosti, a ne jednoličnosti. U tome je njena najveća vrednost.
Ovde je važno napomenuti da svi sukobi među ljudima u istoriji nisu bili sukobi
među rasama, kulturama i civilizacijama, već između ljudi i neljudi koji su pomešani
sa njima. Neljudi su oduvek bili pokretači svega neljudskog u istoriji, i zahvaljujući
svom visokom položaju koji su imali među ljudima (elita na vlasti) oni su krivicu za
sve zlo uvek pripisivali samim ljudima.
Cela ljudska istorija sastoji se zapravo u tome da se mlade duše nateraju da rade
i da nauče ceo proces stvaranja, sve fizičke zakone, od početka do kraja. Drugim reči-
ma, da se razvija materijalna kultura i nauka. Kako se ona razvijala tako su duše pre-

82
Današnji Srbi su najbolje sačuvali sećanje na svoj zajednički izvor u svom imenu, jeziku i duši, i
zato su bili posebno napadani od strane arhontskih sila, lažirana im je cela istorija i poreklo, pa zato i
ne znaju ko su zapravo. Drugim slovenskim narodima mnogo su uspešnije menjana imena, identitet,
poreklo i istorija, ali kod Srba je to zamračivanje duševne autentičnosti išlo najteže i najmanje uspeš-
no. DNK genealogija dokazuje da Sloveni potiču sa Balkana, da otuda potiče najlepši i najbolji ljudski
potencijal, i upravo zato su arhontske sile Balkan proglasile „buretom baruta“ i na njemu izazivale sve
moguće sukobe i ratove. Početak fitilja tog „bureta baruta“ oduvek je bio u Rimu i Londonu.
175
poznavale svoju svrhu i ulogu, pa su tako i bile privučene materijalnom stvaranju i
civilizacijskom razvoju.
Zemlja je mesto gde se inkarniraju uglavnom mlade duše da bi učile ceo proces
stvaranja kroz rad i karmu, tj. odgovornost za svoje postupke. Zato je ceo proces kos-
mičkog stvaranja smešten u energetskim centrima čovekovog tela, u čakrama, kao
mikrokosmička replika kosmičkog stvaranja. Ti energetski centri su stanja svesti. Sto-
ga čovek osvešćenjem sebe samoga aktivira i aktuelizuje te energetske centre koji
predstavljaju i nivoe svesti i nivoe samog postojanja, i tako postaje svestan objektivne
stvarnosti kroz interakciju sa njom. Na taj način čovek kroz sebe sprovodi svest božan-
skog prisustva na ovaj svet: koliko je svestan sebe, toliko je svestan objektivnog sveta.
I obratno. Čovek je spona spoljnjeg i unutarnjeg sveta. U njegovom biću sadržane su
sve dimenzije od kojih je univerzum sačinjen. One se u njemu ukrštaju i dolaze do
svesti o sebi. Zato čovek mora da radi paralelno na sebi, u sebi, kao i spolja, da tran-
sformiše spoljnu prirodu u skladu sa sopstvenom transformacijom u božanskom Duhu.
Znanje o radu na sebi sačuvano je na Istoku, u drevnim školama sufija, 83 učenju
sânkhye i yoge.
Judeo-hrišćanstvo i razvoj Zapadne civilizacije bili su glavna poluga spoljnjeg,
materijalnog razvoja, tu je sačuvano i negovano znanje o radu na spoljašnjim stvarima.
Sve druge civilizacije su milenijumima ostajale iste, iako sa razvijenom duhov-
nošću. Danas je predstavništvo arhontske sile smešteno u trima centrima moći: Rimu,
Londonu i Vašingtonu. Rim je intelektualni i idejni centar kojim upravljaju Jezuiti,
London Siti je ekonomski centar, a Vašington je vojni centar. Jedni pomoću diktiranja
obrazovanja, drugi ekonomijom a treći izazivanjem ratova nameću proces materijali-
zacije svim narodima. Taj globalni proces se naziva Novi svetski poredak. On se širi
savremenim ideologijama, bankarskim sistemom i NATO savezom. Cilj je da svet ima
jednu vladu, jednu vojsku i jedan bankarski sistem. Naravno, pod njihovom kontro-
lom. Taj cilj će biti ostvaren, svet i treba da bude bez granica i sa zajedničkom ekono-
mijom, sa svim ljudskim pravima i slobodama svuda jednako prisutnim, ali tada će
cela igra preći na viši nivo i svetom neće vladati opsednute psihopate i satanisti kao
danas, nego bića daleko više svesti. Kada ljudi budu zreli, vladaće svetom. Satanistič-
ka elita je samo poslužila za težak i prljav posao kultivisanja potpuno nezrelog čove-
čanstva kroz proces materijalne kulture i tehnike, do formiranja svetske vlade. To je
bio negativan proces za ljudske duše i zato su bili potrebni negativci da ga vode.
Problem je što nisu mogli da ga vode svuda u svetu jednako i mnogi narodi
ostali su u ranoj fazi sazrevanja u kojoj ne žele da učestvuju u procesu materijalizacije,
oni taj proces ispravno vide kao otuđenje od svoje duševnosti. U tome su u pravu. Ti
narodi su pre svega Sloveni, kao i drugi tradicionalni narodi, kao i Arapi, koji i danas
žive po diktaturi etike stare vekovima, a koju im je nametnula elita iz Rima. Neki su
ostali na tako nezrelom stupnju da nisu sposobni ni osnovnu infrastrukturu sebi da
izgrade. Oni nisu tehnološki ni razvojno orijentisani, njihova duševnost je više autenti-
čno egzistencijalna, usmerena ka sebi samoj, i ka prirodi, nego materijalna, i zato su
prepreka širenju Novog svetskog poretka, zato se stvaraju sukobi prema njima i među
njima. To su pre svega sukobi sa arapskim svetom i Slovenima. Arhontske sile su naj-

83
Sufizam se ne sme poistovećivati sa islamom. Sufizam je mnogo stariji od islama. Islam je preuzeo
neke elemente sufijskog učenja i modifikovao ih svojoj veri. Zapravo, sva duhovnost u islamu potiče
od tih starijih i islamu stranih elemenata sufizma. Ta duhovnost se zasniva na velikoj istini da je Bog
svemoguć, ali islam je potpuno izbrisao sufijsku ezoteričnu nauku o duši i njenom odnosu prema Bogu
i na mesto te nauke stavio slepu diktaturu vere i fundamentalističke etike.
176
veću opasnost prema sebi videle u Slovenskim narodima i njihovom ujedinjenju, u
panslavizmu, jer Sloveni od svih naroda najotvorenije, ali i najnaivnije pokazuju
izvornu duševnost. Zato su Arhontske sile pokrenule Prvi i Drugi svetski rat, da bi se
njihovo ujedinjenje sprečilo. Zato se i danas pokreću ratovi na Balkanu i Ukrajini. Cilj
je da se spreči stvaranje Evroazije, spajanje Rusije i Nemačke, tj. Evrope. To su sukobi
ljudi protiv neljudi, odnosno između samih ljudi koji su pokrenuli i vodili neljudi, a ne
politički sukobi. Sloveni su se identifikovali sa Pravoslavljem jer je Pravoslavlje saču-
valo tragove izvornog Isusovog učenja o ljudskoj duši i spasenju pa se zato ono najbo-
lje primilo kod Slovena. Problem je u tome što nije sačuvalo ceo nauk gnostika, koji
ukazuje i na to zašto su i duše i Arhonti uopšte ovde. Pored sve dobrote i duševnosti
nije dovoljno znati samo jednu stranu stvari.
***
Kada već govorimo o duši i narodima moramo naglasiti da je prisustvo duše na
ovom svetu duboko individualna stvar svakog čoveka i nema ničeg zajedničkog sa
nacionalnim, verskim ili rasnim osobinama. One zapravo zaklanjaju i deformišu dušu
čovekovu, kao i sve druge ovozemaljske tvorevine. Ali, takođe, kao i sve druge tvore-
vine, neke dušu zaklanjaju više, a neke manje. Stoga nije teško razumeti da postoji
odnos duševnosti i nacionalnosti i rase, ali ipak ne kao univerzalno pravilo. Duše se
inkarniraju svuda i u svim narodima, ali činjenica je da među narodima i rasama posto-
je razlike, ne samo u materijalnoj i duhovnoj kulturi, već i u osnovnim ljudskim vred-
nostima. Humanost, sposobnost rada i kreativnost, oduvek su bile mere duševne zrelo-
sti na ovom svetu. Negde i pored sveg prirodnog bogatstva žive u kolibama, a negde u
najmodernijim palatama. Negde će vas, iako nepoznatog, dočekati kao brata, a negde
kao neprijatelja, bez opravdanog razloga. Takođe najdublje iskustvo duše imamo kod
Hindusa, gde se velike duše institucionalno prepoznaju kao mahatme i poštuju kao
sveci, takvi ljudi zrače blagošću i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani bhagavan
ili ’blaženi’; tako su oslovljavani Buddha i Bhagavan Šri Ramana Maharši, koji su bili
primeri najvećih i najsvesnijih duša na Zemlji. Ali u hinduskom društvu imamo i naj-
bezdušniji društveni poredak koji uzrokuje najveću bedu.
Nekim narodima je genetski omogućeno veće prisustvo i otvorenost za dušu.
Ali i to ima dve strane medalje. Tako je karakteristika nekih duševnih ljudi prostoduš-
na dobrota, iskrenost i otvorenost, ali i veća podložnost svakojakim uticajima jer ta
duševnost nije svesno izgrađena, nego se ima urođena tako da je čovek nije svestan.
Veća duševnost postoji zbog blizine Duha, a to znači i veće neuslovljenosti i slobode -
a sloboda ima dve strane: slobodu od, i slobodu za. Drugim rečima, veća blizina Duhu
daje i veću slobodu da se bude neslobodan, podložan uticajima. I to je upravo svojstvo
prirodno duševnih ljudi: podložni su uticajima jer su radoznali kao deca. Zato su priv-
lačni za napad neorganskih sila i njihovih hibrida (Iluminata). Pripadnici bele rase su
najpodložniji njihovim astralnim uticajima i programiranju uma. Otuda je bela rasa,
pored civilizacijskog napretka, najnaprednija i u činjenju nedela na ovom svetu, ne
zbog svoje zle prirode već zbog veće podložnost astralnim uticajima. Ipak, blizina
Duha čuva i pobeđuje sva zla tako da duševnim ljudima ništa ne može nauditi, iako im
se svašta događa.
Primer naroda izvorne ljudske vrste koji su potpali pod najveći uticaj neljudi
jesu Britanci (pre svega Englezi) 84 . Svo nasilje i nehumanost kojim su širili savremenu
84
Ovde je potrebno uočiti hrabre pokušaje Velšana, Škota i Iraca da se distanciraju od Engleza, ne
zbog njihovog razumevanja svega ovoga o čemu ovde govorimo, već pre svega zbog zdrave intuicije o
njihovom pravom poreklu, a koje ih povezuje sa poreklom Slovena (Soraba).
177
civilizaciju može se pripisati samo organskim portalima od kojih je sastavljena njihova
aristokratija, kao i sva mehaničnost i ritualizam tipičnog Britanca, što je odlika prena-
glašenog uticaja reptilskog dela mozga. 85 Samo se tako može objasniti njihov para-
doks: elitna uloga u širenju savremene civilizacije u kombinaciji sa imbecilnim rituali-
zmom njihove aristokratije, koji se održava i danas kao i u srednjem veku, a koji se
naziva ’tradicija’. Nigde nema tolikog uticaja laži kao kod njih. Britanci su od laži i
licemerja napravili kulturu i politiku. Njihov V. Čerčil je odgovoran za smrt više ljudi
u Prvom i Drugom svetskom ratu nego Hitler, on je finansirao Hitlera i sa njim je
zajedno vodio II sv. rat, čak je pomogao Hitleru da pobegne u Argentinu, a ipak Čerči-
la slave kao pobednika (on je samo radio za elitu). Opet, divno je videti kako se u nji-
hovim pojedincima probija duševnost u kulturi i humoru, koji je samo izraz kontrasta
sa mehanizovanim robovanjem neljudskom mentalitetu. 86 Iako je bila predvodnik u
širenju savremene civilizacije, Britanija je takođe, nažalost, predvodnik i u najnehu-
manijem nasilju.
S druge strane, primer naroda koji su najmanje podlegli uticajima neljudi jesu
Sloveni. Arhontske sile najviše iritira detinja prostodušnost koju krasi mentalitet Slo-
vena. Njihova duševnost se posebno ogleda u narodnim igrama, najlepšim na svetu.
Ona se, međutim, proteže i na detinju nezrelost u pogledu rada i materijalne kulture
uopšte, pa se zato ona posebno ne razvija. Ako bi se pustilo na volju duševnim ljudima
da ostanu kakvi jesu, ne bi se mnogo razvijala ni nauka ni tehnika, ili bi sve to išlo
mnogo sporije jer duševni ljudi su uvek zadovoljni s onim što imaju ako je to dovoljno
dobro. Da je po njima, svet bi danas možda ličio na ono u šta se pretvarala Rusija
devetnaestog veka, kada je bila preplavljena jednostranim fanatizmom narodne religi-
oznosti, starovercima i bezbrojnim sektama koje su mrzele sve što je materijalno, a
nisu imali od čega da žive.
To što se duševnim ljudima dešava u sukobu sa neljudskim arhontskim silama
je pre svega nesnalaženje duša u materijalnom svetu, a ne primitivizam. Nesnalažlji-
vost je tipična za duševne ljude koji uvek delaju spontano i prostodušno se zalažu za
istinu i dobrotu, i uvek žele da pomognu. Mnogi dobri ljudi su na ovom svetu stradali
od svoje naivne dobrote. Mora se razumeti razmera i dimenzija u kojoj živimo i njeni
zakoni, i biti oprezan. Zato je onaj donosilac svetlosti rekao: „Eto, ja vas šaljem kao
ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“ (Jevanđe-
lje po Mateju, glava 10, 16). To je uputstvo dušama za ponašanje na Zemlji. Stoga se
razvoj kulture kod duševnih ljudi svodi samo na prestanak spontanog ponašanja i
početak taktičnog, sa razumevanjem zakona koji vladaju na Zemlji. Zato duševnim
ljudima nikada nije bilo potrebno uvoditi osnovne principe kulture i stvaralaštva, oni
su to sami imali urođeno, to je proisticalo iz njihove svesti duše (kultura koja nije
inspirisana dušom uopšte i nije kultura već neka vrsta diktature ili animalnog življe-
nja). Iako se to nije toliko izražavalo na kolektivnom koliko na individualnom planu
(Nikola Tesla, Nikolaj Kozirjev...) jer duševnost se pre svega izražava individualno,
85
Reptilski deo mozga čovekovog (R-kompleks) zadužen je za svo instinktivno, nagonsko i nasilno
delovanje, kao i za svo ritualno i mehanično ponašanje. Tačnije, od njega potiču: opsesivno-
kompulzivno ponašanje, lični svakodnevni rituali i sujeverje, ropska potčinjenost starim načinima
izvođenja aktivnosti, ceremonijalni činovi, slepo poštovanje procedura u pravnim, religioznim, kultur-
nim i drugim oblastima, kao i načinima obmanjivanja.
86
Na tom kontrastu sa neljudskom mehaničnošću zasniva se sav humor grupe Monti Pajton (Monty
Python's Flying Circus) i Mr. Bean-a. Oni su više oslobodili Britance od ropstva reptilskom delu moz-
ga i od arhonstkih uticaja od bilo koga drugog. Ako je drugih uopšte bilo u takvim pokušajima osim
Dejvida Ajka (David Icke).
178
kolektivizam je uništava. Ono što je danas poznato kao Vedska nauka iz Indije, zapra-
vo je degenerisani ostatak ljudskog predanja starijeg od Indije, od slaveno-arijevskog
znanja (reč Veda znači znanje u slovenskom jeziku). Otuda taj paradoks da kod slo-
venskih naroda nalazimo i najviše kulturno stvaralaštvo i najbesmislenije ponašanje,
genijalne pojedince i zaglupljenu masu. 87 Nezreli i primitivni narodi su to uvek i u
svemu, a ne samo delimično i povremeno. (Treba pri tom imati u vidu da je najveći
izvor teškoća u razvoju, zla i stradanja kod ljudi sa izraženom duševnošću, a posebno
Slovena, već vekovima u Vatikanu i Velikoj Britaniji, u arhontskim silama, i upravo
one su ga lažno i zlonamerno pripisivale samim ljudima.)
Postoje tradicionalni narodi koji su materijalnu kulturu razvijali neki manje, a
neki više. Zbog svoje duševnosti njima je dovoljna sama egzistencija kakva jeste da bi
uživali u njoj.
Otuda danas postoji sukob. On je najvidljiviji u civilizacijskom sukobu tradici-
onalnih vrednosti i Novog doba, zatim u sukobu islama i Zapada, katoličke crkve i
Pravoslavlja, tačnije slovenskih naroda. Mržnja neljudi prema pravoslavnima se pose-
bno programira i instalira svim katoličkim narodima koji se graniče sa pravoslavnima,
ona nije ni spontana ni prirodna već veštački izazvana, a potpomaže se i opravdava
nedostatkom materijalne kulture pravoslavnih naroda dok sebe predstavljaju kao pred-
vodnike civilizacije.
U svetu je posebno naglašen sukob arhontskih sila sa arapskim narodima i mus-
limanima čija religioznost nije ni razvojno ni tehnološki orijentisana i zato je prepreka
planovima duše za ovaj svet. Islam opčinjava dušu povratkom u božanski izvor, a ne
podstiče je u razvoj kroz rad i stvaranje i izražavanje duševnosti. Bog se na ovom sve-
tu ispoljava kroz čoveka i njegovu u dušu. Kako čovek raste u duševnosti i svojoj slo-
bodi, tako otkriva tajnu božanskog prisustva. U islamu se sve to poništava tako što se
diktaturom stroge etike (šerijat) u svim aspektima života sputava sve duševno, kreativ-
no, razvojno i slobodno u čoveku kroz iluziju da se Bog već objavio spolja, da se toj
objavi ne sme ništa prigovoriti, promeniti niti dodati, pod pretnjom smrtne kazne. Eti-
čki propisi koji određuju celokupan život i ponašanje čovekovo, od odevanja do duho-
vnog pogleda na svet, usmereni su na kontrolu uma i tela mladih i nezrelih duša. Kao
takvi njima su od koristi, oni većinom sadrže ispravne vrednosti, ali su kontraproduk-
tivni za dugoročni razvoj i rad duša na ovom svetu. Strogi etički propisi daju lažnu
sigurnost egu i pomažu mu da ostane isti skriven iza verskih ubeđenja o već ostvarenoj
božanskoj nameri. Islam sputava izraze duševnosti na ovom svetu na taj način što stro-
gom etikom onemogućava ispoljavanje karmičke drame kroz koje duše prolaze na
ovom svetu u slobodnom razvoju iskustava i svesti. Etičke religije (islam i judaizam)
onemogućavaju dušama iskustvo karmičke drame radi prividne zaštite od neizvesno-
sti koju ona donosi tokom slobodnog izraza kreativne svesti. Izbegavanjem teškoća i
rizika i nalaženjem utočišta u strogoj etici i verskom moralu, izbegava se suština krea-
tivnosti svesti duša. Ta prividna sigurnost može biti korisna mladim i nezrelim duša-
ma, ali je u suprotnosti sa dugoročnim ciljem i samim razvojem duša na ovom svetu
koji se zasniva na ispoljavanju kreativne božanske svesti kroz duše. Ovde nije oprav-
dan prigovor da etičke religije uče ljude ispravnim vrednostima, da bez njih ljudi ne bi
bili upoznati s ispravnim ponašanjem i pravim vrednostima. Stvarnost je upravo supro-
tna: samo u nesputanom ispoljavanju kreativne svesti duše najviše ljudske vrednosti
87
Ovo paradoksalno stanje i prirodu duša celog života je pokušavao da razume Dostojevski, to je oko-
snica celog njegovog dela, i nije najbolje uspeo u tome, ali ga je bar dobro opisao. Tolstoj je bio malo
bliži njegovom razumevanju.
179
mogu da se ispolje. Ljudi sami od sebe znaju sve što je ispravno, oni u sebi imaju intu-
itivnu svest o vrednostima duše; na toj intuitivnoj svesti zasniva se sva religioznost
ljudi svuda u svetu i u svim vremenima. Nije potrebna nikakva religijska etika da pod-
stakne religioznost i svest o duši. Svest duše je primarna u odnosu na sve što čovek
radi na ovom svetu. Ali ona je nevina i nenametljiva, često i naivna prema silama koje
nametljivo vladaju ovim svetom. Treba je samo osloboditi svih nametanja spoljnih
sila, svih sputavanja i lažnih predstavljanja da bi zasjala svôm božanskom vrednošću.
Oni koji su želeli da sakriju Božansko od čoveka, i da odvoje ljudski um od
božanske svesti duše, oduvek su to činili izvođenjem „Božije objave“ kroz neku „svetu
knjigu“ i kroz nekog „proroka“ kao i nametanjem strogih „božijih“ zakona. Bog se
nikada ne objavljuje spolja (i ne diktira knjige svom izdavaču niti koristi anđele kao
poštare) zato što je već svakog trenutka objavljen kroz samu egzistenciju i svest koju
ispoljava kroz dušu čovekovu. Na čoveku je samo da toga bude svestan i da tu svest
aktuelizuje u svim aspektima postojanja, od duhovne do materijalne. Nehumanost 88 i
surova agresivnost s kojom islam brani svoju veru i etiku samo dokazuje koliko je u
suprotnosti s Božanskim prisustvom u svim ljudima i samom postojanju ovde i sada.
Islam se lako primio na duševne ljude jer se zasniva na jednoj velikoj istini, a to je da
je Bog jedan, svemoguć i milostiv. Zato je on privlačan ljudima jer je suština čovekova
božanskog porekla. Takvo učenje deluje kao magnet za ljudsku dušu i otuda tolika
predanost, požrtvovanost i srčanost u veri kod muslimana. Ali ako bi im se pustilo na
volju, još 1436. godina bi sedeli na zemlji, klanjali se Bogu pet puta dnevno i ništa ne
bi menjali oko sebe. Islam mnogo više naglašava zabrane u cilju prividnog očuvanja
božanskog izvora, nego slobodan razvoj svesti i iskustava ka cilju zbog kojeg duše
dolaze na ovaj svet, a to je slobodno ispoljavanje božanske kreativnosti.
Islam je nastao na temeljima judeo-hrišćanstva kao njegov ogranak. Videli smo
da su te temelje postavile arhontske sile sa razlozima iskušenja, prinude i pritisaka na
svest duše u ljudima. Možemo samo da zaključimo da su i islamsku religiju stvorile
kao proširenje i nadogradnju tih temelja, povećanje spektra iskušenja i izvora veštač-
kih sukoba među ljudima. 89
Danas je, međutim, na delu zamena metoda iskušenja, zastarelo judeo-
hrišćansko programiranje uma zamenjuje se novim i savremenim metodama. Zato je
islam svojim fanatičnim fatalizmom u sukobu sa nosiocima prinuda i prisila koje se
trude da zarobe dušu u telu kako bi se usavršila materijalna egzistencija, a to su katoli-
čka crkva i zapadne sile predvođene cionističkom Amerikom. Krst, koji je i simbol
NATO-a, predstavlja upravo proces materijalizacije i konkretizacije, diferencijacije

88
U islamu je polovini čovečanstva, ženama, zabranjeno ispoljavanje svoje ženske prirode i lepote,
kao i neka osnovna ljudska prava i slobode. To samo pokazuje da muškarci u islamu imaju ozbiljan
problem sami sa sobom.
89
Prema jezuitskim izvorima (Dr. Alberto Romero Rivera: Vatikanske ubice, takođe videti dela
Edmonda Paris-a, posebno The Vatican against Europe), islam je smišljen u Rimu i instaliran je kao
religija Arapima iz razloga da se suzbiju drevna znanja ljudi o duši i o Božanskom (sačuvanih u ezote-
ričnim školama gnosticizma i sufizma) putem takve religije koja zahteva ropsku predanost, fatalizam i
fundamentalizam. Islam je stvoren modifikacijom jeretičke hrišćanske sekte Monofizita. Na carigrad-
skom saboru 1180. godine odbačeno je islamsko učenje kao nehrišćanska sekta, i od tada tek islam
postoji kao samostalna religija. Stvoren je takođe zbog podele sa istočnom crkvom, da bi se uništila
Vizantija. Muslimani su po nalogu Rima (koji je planirao i finansirao sva njihova osvajanja) osvojili
Carigrad i sav prostor koji je zauzimala Vizantija, uključujući i Balkan, ali samo one delove Balkana
na kojima žive pravoslavni hrišćani.

180
svesti u materiji.
Taj sukob se lako uočava kada jedan katolik prezire pravoslavca ili Arapa zbog
opšte materijalne nekulture, ali i obratno, kada pravoslavac ili Arapin zamera katoliku
ili protestantu zbog bezdušnog materijalizma i svih nečasnih sredstava i laži pomoću
kojih se ovaj služi da ostvari cilj. A ovi se itekako služe lažima jer, da bi se sprovela
materijalizacija, neophodno je služiti se lažima i prevarama, raditi protiv interesa duše,
jer priroda istine je božanska i duševna i pripada samo duševnim ljudima.
Ovi sukobi nisu „civilizacijski sukobi“, kao se predstavljaju, niti sukobi zbog
uvođenja civilizacije, kako se mogu objasniti samo jednim delom. To je u suštini
sukob oko duša ljudskih koje ne pristaju na nehumanu civilizaciju. Na ovom svetu se
oduvek vodio samo jedan rat: rat za ljudske duše, rat neljudi protiv ljudi u kome su se
odmeravala i ustanovljavala merila nehumane sa humanom civilizacijom. Sve ostalo je
bila kolateralna šteta.
Taj sukob je takođe samo odraz dijalektike suprotnosti na kojoj počiva ovaj svet
u kome živimo. Za vreme najvećih ratova i diktatura, Staljina, Hitlera i Maoa,90 svet se
najviše industrijalizovao i fizički promenio, čovek se u tih nekoliko decenija iz blata
vinuo u zvezde. Vojna industrija je najviše unapredila tehnologiju, civilizacija se naj-
više širila ratovima. Ljudi su u najvećoj patnji, borbi i stradaju spoznavali i ispoljavali
svoje najduševnije vrednosti, nikada u samozadovoljavanju. Zbog dijalektike suprot-
nosti to je za dušu bio negativan proces materijalizacije koji su morala da vode negati-
vna bića, arhontske bezdušne sile, preko svojih hibrida, aristokrata i Hazara. Ali oni su
time ujedno izveli i najveće delo (začeto još u staroegipatskim misterijama i nastavlje-
no kod alhemičara kao magnum opus) zbog kojeg su duše uopšte ovde na ovom svetu:
da svojim prisustvom osveste celu prirodu i sve njene procese, što se odvija kroz rad,
nauku i kulturu. Tim osvešćenjem one prirodu transformišu i uzdižu ka božanskom
Duhu.
Otvoreno je pitanje da li bi savremena civilizacija mogla da se širi bez nasilja,
na mnogo humaniji način. Ona se svakako širi i na human način, sa obrazovanjem,
ljudskim pravima i slobodama, ali veliko prisustvo nehumanosti i nasilja uvek postav-
lja pitanje nije li se neko sistematski trudio da se civilizacija širi na najnehumaniji
mogući način. S druge strane, nehumana strana širenja civilizacije navodi civilizovane

90
Staljin, Hitler i Mao bili su pod direktnom kontrolom jezuita. Knjigu “Mein Kampf”, je napisao
jezuita, otac Štempfle (Staempfle), a Hitler se potpisao kao autor. Katolički centar iz Berlina, sedište
jezuita, bio je glavni štab koji je doveo Hitlera na vlast. Mao Cetung je školovan u Jali školi, koja je
kao i bolnica napravljena da bi služila kao špijunska operativna mreža. Tu školu u Kini uspostavila je
jezuitsko-masonska organizacija "Lobanja i kosti". Mreža Jali škola je praktično funkcionisala za pot-
rebe američke Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services) poznatoj po skraćenici
OSS. Ova služba je kasnije promenila ime u CIA. Glavni zadatak OSS je bila vojna obuka revolucio-
nara na čelu sa Mao Cetungom i njihovo finansiranje. Za stvaranje kulta ličnosti Mao Cetunga bio je
zadužen Jevrejin Sidni Ritenberg. Ceo taj kult (i "kulturna revolucija") bio je deo programa masovne
kontrole uma. Danas je Kina velika fabrika sa besplatnom radnom snagom, a eksperimenti sa masov-
nom kontrolom uma pod vođstvom instituta Tavistok, preko CIA-e, premešteni su u Severnu Koreju.
Staljin je takođe bio obrazovan u jezuitskoj školi, bio je Hazar i templar Malteških vitezova koji su
pod direktnom kontrolom jezuitskog generala. Staljinov zadatak je bio da uguši panslavizam, Maoov
da satre drevnu kinesku mudrost koja otkriva istinu o prirodi i ljudskoj duši, kao i da razbije vekovnu
kulturnu izolaciju Kine od Zapada i da stavi Kinu pod potpunu kontrolu Zapada, pre svega jezuita i
Londona, a Hitlerov je bio da Nemcima, najvrednijem i najsposobnijem narodu izvorne bele rase, pod-
metne nacizam, odvajanje od humanog razvoja i sukob sa Slovenima, i da razori Nemačku kako bi
postala rob arhontske sile oličene u osovini Rim-London-Vašington. Kao i da obezbedi početak stva-
ranja evropske unije. Svi ti cijevi su ostvareni.
181
ljude da postanu humaniji, podiže svest o humanosti. Suprotnosti izazivaju jedna dru-
gu. Činjenica da je čovek još uvek prinuđen da se motiviše suprotnostima pokazuje
njegovu nesvesnost i nezrelost za celovitost i svest jedinstva. Ali neophodno je da
čovek prvo postane celovit sam za sebe i u sebi, da bi bio zreo za ispoljavanje svesti
jedinstva i celovitosti spolja. Sve je ovo samo faza u njegovom sazrevanju.
Dijalektiku suprotnosti ne treba shvatiti samo na jednostran i negativan način,
kao izvor teškoća i sukoba o kojima smo ovde govorili kako bismo objasnili te pojave.
Ona ima i pozitivne aspekte. Najširi i najpozitivniji apsekt jeste sama lepota planete
Zemlje. Ona je najveća inspiracija ljudskim dušama da se ovde inkarniraju i rade na
razvoju. U celom kosmosu je vrlo malo ovako lepih planeta. Takođe, pored lepote, tu
su i sve druge pozitivne stvari koje obogaćuju život na ovom svetu, dobrota i ljubav,
igra i mogućnost za kreativno izražavanje, koje inspirišu duše da se pored svega vraća-
ju na ovaj svet i da učestvuju u njemu. Da on nije toga vredan, ne bi bilo nijedne duše
ovde. Prisustvo ovolikog broja duša na ovom svetu dokazuje njegov božanski značaj.
Dijalektika suprotnosti procesa materijalizacije kroz koji prolaze ljudske duše
takođe je vidljiva u svim oblastima života kroz celu istoriju. Duše su suštinski usmere-
ne samo na Božansko kao svoj transcendentalni izvor, a ta se suštinska usmerenost
izražavala kroz religioznost, čovek je oduvek bio religiozan, na sve moguće načine,
konstruktivne i destruktivne, i ta njegova najjača težnja oblikovala je njegov život tako
da je transcendentalni duhovni cilj ka Božanskom oblikovao njegov materijalni život:
dok je živeo u pećinama, zemunicama, kolibama i skromnim kućama, hramovi su bili
daleko važniji i bolje izgrađeni, čovek je oduvek gradio hramove daleko bolje od svo-
jih stambenih objekata, svuda na svetu hramovi su najveće i najčudesnije građevine,
mnoge se ni danas ne bi mogle ponoviti. U svim hramovima ljudi su ugrađivali svoj
najveći trud i svo znanje. 91 Vremenom se od tih spoljašnjih i grubih zdanja u kamenu,
znanje i delanje čovekovo usavršilo i profinilo do elektronike i nanotehnologije.
Jedna mala ilustracija učiniće ovo jasnijim: sve što vidimo oko sebe stvorili su
ljudi svojim rukama i znanjem. Da nisu, sedeli bismo na zemlji u korovu i ne bismo
znali ništa o svemu ovome, o samom svetu. Svest o sebi i o svetu ista je ona sila koja
se spolja izražava kao razvoj materijalne kulture i tehnike. To je jedna ista svest,
samo je njen izraz različit: unutra je svest o sebi i božanskom izvoru svega, a spolja
je nauka i kultura življenja.
***
Ovo bi bio kratak opis problema kojeg imaju mlade duše na ovom svetu u suo-
čavanju sa svojim zadatkom da sprovedu proces materijalizacije, i tako sprovedu svest
Božanskog prisustva na sve aspekte postojanja.
Drugi deo problema leži na strani neljudskih sila koje sprovode prinudu i pri-
silu potrebnu za sprovođenje opisanog zadatka duša. One su još više jednostrane i
ograničene u svom zadatku od duša, davno su otišle u preterivanje, neravnotežu i jed-
nostranost, jer pre svega nemaju duševnu svest pomoću koje bi uvek objektivno znale
šta rade i zato što su njihovi pojedinci programirani da rade to što rade. Samo najviša
elita zna svoju pravu svrhu koja ja ovde prikazana. Oni se takođe među sobom nadme-
ću u sprovođenju svoje politike, igraju šah među sobom žrtvujući države i narode.
Većina nižih izvršilaca je programirana da radi svoj posao i često ih je teško kontroli-
sati, jer stvari se u zadnje vreme mnogo ubrzavaju. Zato zlo prevladava na ovom svetu.

91
O tome videti delo Misterija katedrala od Fulkaneli-ja (Beograd, Rad, 2007).
182
 Ravnoteža prinude i pritisaka na ljude s jedne, i slobode i autentičnosti duša s
druge strane, zavisi od obeju strana, dakle i od duševne zrelosti ljudi, i od razumevanja
neljudi šta im je posao na ovom svetu.
Po svoj prilici ova neravnoteža i sukobi trajaće i dalje dok se većina duševnih
ljudi na ovom svetu ne navede da ostvare ravnotežu spoljnjeg sveta sa unutarnjom suš-
tinom, da božanski plan uzmu u svoje ruke i kroz svoj rad i odgovornost vanjsku
egzistenciju usklade s unutarnjim božanskim prisustvom, svojom duševnošću. Samo
tako Božansko postaje prisutno na ovom svetu, postaje ostvarenje molitve: "...neka
dođe carstvo tvoje; neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu...". Ono dolazi kroz
čoveka. Ne pada s neba.
***
Suština autentičnosti ljudske duše jeste u razlikovanju iskonske neuslovljenosti
koja sve omogućava, koja je naša suština (puruša) - od svega stvorenog (prakrti), od
svih prirodnih uticaja koji uslovljavaju; svejedno da li su oni organskog ili neorgan-
skog porekla, fizički ili astralni, razni bogovi i demoni, ili utisci iz podsvesti. Usled
razlikovanja duše od svega stvorenog ništa od stvorenog ne može uticati na dušu, pa
ni neorganska bića. Ovo je važno razumeti jer postoje mnoge konfuzije po ovom pita-
nju. Apsolutno ništa ni na ovom fizičkom svetu, ni na bilo kojoj višoj dimenziji ne
može ugroziti niti ’zarobiti’ dušu, ona ne može nikako biti ni opsednuta. Neorganska
bića mogu samo uticati na um (ego) koji je identifikovan sa telom, i delimično na
energetsko telo (điva) koje je vezano za fizičko telo - i to samo na onaj um koji je
podoban za takve uticaje, koji ih na neki način sam privlači. Zapravo, neorganska
bića (i ’demoni’) nisu ništa drugo do kreacije samoga uma, ali kreacije koje imaju
objektivnu realnost (tj. kreacije na objektivnom području prakrti). Sve su to „naši
demoni“. Ono što je na subjektivnom području subjektivno (potisnuti sadržaji, kom-
pleksi…) to isto se na objektivnom planu ispoljava kao objektivno (neorgansko biće ili
neki energetski entitet). Na taj način sânkhya uči da je sve realno; treba samo razumeti
holografsku prirodu realnosti i biće jasan ovaj zakon projekcije i privlačenja. Svest
puruše, odnosno duše, uvek je stvaralačka u svim svojim aspektima i dimenzijama,
odnosno iz svih kategorija prakrti. Pitanje je samo iz kog nivoa svesti, odnosno stanja
se događa stvaranje. Um (manas) koji je identifikovan sa najnižim stanjem bića, otu-
đen od celine i zatvoren u sebe, kreiraće na objektivnom području slična bića koja će
kao u ogledalu odražavati njegovo subjektivno stanje uslovljenosti. Tako um sam sebe
uslovljava i ’opseda’ pomoću objektivnih kreacija iz neorganskog područja. Neorgan-
ska bića su samo objektivan odraz uslovljenosti samoga uma. Zato ona deluju tako
da uslovljavaju um. Organsko i neorgansko područje deluju kao ogledalo jedno
drugom. Subjektivna stanja uma na organskom području (indriyâni) se na neorgan-
skom području izražavaju kao objektivne tvorevine, neorganska bića. Sama naša sub-
jektivnost proizvodi objektivne tvorevine. Takođe se, s druge strane, objektivni svet u
subjektivnom pretvara u najfinije psihičko iskustvo, u misaonu informaciju i osmišlja-
vanje samoga sebe (manas). To je sve automatska interakcija subjektivnog ili organ-
skog i objektivnog ili neorganskog područja.
Duša je potpuno nedostupna bilo kakvim uticajima organskog ili neorganskog
područja, ali to ostaje nejasno čoveku sve dok mu je svest pretežno pod uticajem tela i
telesnog uma, a um pod uticajem organskog ili neorganskog područja. Otuda u svim
izveštajima koji se odnose na sećanja na prethodne živote i stanja između života, kao
što su hipnotičke regresije, ne govori se o iskustvima sa neorganskim bićima i opsed-
nutostima, jer to su sećanja iz perspektive duša koje nisu mogle biti ničim opsednute.
183
Sva takva iskustva ne pripadaju njenoj svesti, već svesti tela i telesnog uma (điva) koji
ona napušta nakon smrti tela.

Vreme je da se s ovog opširnog objašnjenja delovanja tanmâtrâ i maha-bhűtâni

vratimo ostalim kategorijama sânkhye.

INDRIYÂNI
Organski svet i razum

Organske sposobnosti u prirodi (indriyâni) sačinjavaju područje čulno iskustve-

nog, fizičkog sveta. To je jedino područje prirode u kome se svo iskustvo njenog pos-
tojanja, usled potpunosti organskih sposobnosti, tako sažima da se kristališe u infor-
macije koje prosijavaju kao razum (manas) u svesnom subjektu. Ovo sažimanje prepo-
znajemo kao svekoliko životno iskustvo i sposobnost učenja. Indriyâni je, u svom
kompletnom sastavu, u čovekovom telu, jedino mesto gde se priroda sažima u lik i
ličnost čoveka kako bi, kroz sopstveno određenje i ustanovljenje, u ličnosti dobila oli-
čenje svoga smisla. U svim ostalim oblicima priroda prosto postoji i obnavlja se,
ostvaruje svoju egzistenciju. Samo u čoveku ona ek-sistira, ekstatički se otvara ka
duhovnoj suštini nakon osvešćenja. 92 Tu, u čoveku, ne samo da se sažima energija da
bi proizvela svesnog subjekta, nego se, nakon toga, kao rezultat dozrevanja individue
(indriyâni), rađa nezavisna i celovita ličnost (aham-kâra). Ličnost je takva samo kada
je svesna (buddhi) Duha neuslovljenosti (puruša) koji nadilazi prirodu (prakrti).
Čovekovo telo je, dakle, jedino odgovarajuće mesto u prirodi gde ona nadilazi i raz-
rešava samu sebe pod privlačnim uticajem puruše, koji joj je na tom mestu najbliži.
Čovekova sudbina stoga nije vezana za biće-i-vreme nego za njegovo duhovno nadi-
laženje. Njegovo telo je most ka večnosti, ono je oličenje večnog ili božanskog. Ako
se, međutim, upotrebljava kao dom prirodnih uslovljavanja, tada je leglo patnje i tes-
kobe.
Sva se živa bića, u prastarom sistemu sânkhye, jednostavno dele prema broju
čulnih i delatnih organa koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizama sa jednim
čulom, preko mnoštva bića sa različitim kombinacijama i brojem čulnih i delatnih
organa, do jedinog bića sa svih jedanaest organa, a to je čovek. (slika 1.)
Već je po rodoslovu organizama na zemlji očigledna veza između sposobnosti
kretanja i čulnog opažanja, i inteligencije. Od jednoćelijskih organizama, biljaka i
životinja, preko podele životinjskog sveta na zglavkare, mekušce, bodljokošce i kič-
menjake, sve do sisara, možemo jasno uočiti da broj čulnih i delatnih organa, koji
omogućuju bolje kretanje i opažanje, i samim tim veće učešće u zbivanju, omogućava
srazmerno veću inteligenciju.
Nijedan od čulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je direktno uslov-
ljen funkcijom koju vrši, odnosno, s onim čemu je primeren (tanmâtrâ). Same funkcije
opažanja i delanja oblikovale su čulne i delatne organe, a ne nekakve informacije u
DNK. Budući da su te funkcije odraz namere duše, njene zrelosti i aktivnosti, može se
reći da je duša i njena karma odlučujući činilac o broju i stanju čulnih i delatnih orga-
na. Zato se neko rađa ili u toku života ostaje bez nekog od tih organskih funkcija, zavi-
sno od karmičke drame koju iskušava.

92
Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus, Frankfurt/Main,
1949).
184
 Aktivnosti, inteligencija i sposobnosti bića razlikuju se prema broju i razvijeno-
sti organa kojima ih priroda osposobljava da kreativno propuštaju svetlost Duha u sebi.
Broj organa je mera sposobnosti organizma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj
tehnike takođe, kao produžetak organskih sposobnosti, omogućava osposobljavanje
bića da ispolji svoju svrhu. Duh neuslovljenosti podjednako je prisutan svuda u priro-
di, kao vrhunski privlačitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je ona manje pristupačna na
nižim nivoima veće uslovljenosti grube materije, i u jednostavnijim oblicima života, a
više na finijim nivoima razvijenijih organskih sposobnosti. Dakle, nije u pitanju pri-
sustvo puruše, nego samozaborav prakrti koji je veći u njenoj grubljoj inertnosti i
dezintegraciji svesti, u organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost liči na otvor koji može
da propušta manje ili više svetlosti, ali nikada ne može biti potpuno zatvoren, jer bi se
time izgubila svrha njegovog postojanja kao otvora, a to je upravo jedina svrha priro-
de, naročito u njenom ljudskom obličju: da otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji
je njena suština. Prema tome, svaki oblik postojanja i življenja u prirodi jeste određeni
način ispoljavanja svesnosti i inteligencije. Cela priroda je živa i preobražava se u
korist Duha-čoveka sve kreativnije kako je nivo njene piramide viši. Tako su biljke
svesnije od minerala, životinje od biljaka, dok je čovek delotvorno najsposobniji i zato
najsvesniji u prirodi (barem na Zemlji).
Postoji piramidalna srazmera između broja čulnih i delatnih organa i broja bića
koja ih poseduju. Tako je najmanji broj bića koja poseduju sve organske sposobnosti, a
to su ljudi, dok je daleko veći broj jednoćelijskih organizama sa minimalnim brojem
organskih sposobnosti. Ova srazmera odgovara većoj prisutnosti svesti u većim mogu-
ćnostima sticanja iskustva, pri čemu je kod čoveka najprisutnija. Na svakom nivou
usklađenosti iskustava bivstvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najvišem
nivou organskih sposobnosti za sticanje i razmenu iskustava, suma svih svojstava jed-
novremeno (simultano) ogleda u razumu (manas).
Organ mišljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova uloga je da regu-
liše i sintetizuje čulna iskustva i rukovodi delanjem tako što sprovodi odluke i volju
viših kategorija (aham-kâra i buddhi) i tokove prâne usmerava kroz aktivnosti delat-
nih organa (buddhindriye i karmendriye).
Um povezuje svest sa delanjem.
Ako je svest ta koja zaista privlači sva zbivanja prirode, negde mora da postoji
njihov spoj. Taj spoj svesti i prirode je manas, razum ili um. Pri tome sam um ne pri-
pada potpuno ni jednoj strani, upravo zato da bi mogao da služi obema stranama.
Kako ni um, kao ni ostali organi, ne postoji nezavisno i ne odlučuje o sebi, nego
postoji samo kroz funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opažanje
zbivanja i delanje bića u njemu. On ih na fini način samo odražava, ali nema svoju
volju. Um ili razum je taj koji koristi čulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako,
s druge strane, predstavlja sintezu svih njihovih moći. Dakle, njegova funkcija je dvo-
smerna, um je organ koji služi za prevođenje informacija od grubih ka finijim, i od
finijih ka grubljim. Iza uma je svest za koju radi, a ispred uma su čula i njihov fizički
svet. Problem je što on to radi istovremeno, on je dvosmeran, i zato ako se ti smerovi
pobrkaju dolazi do stvaranja iluzije.
Prisustvo svesti u umu određuje šta ćemo videti kroz oči i čuti kroz uši. Zato,
kada je pažnja usmerena na nešto drugo, mi ne vidimo ono što je pred nama niti čuje-
mo zvuk koji postoji. Stanje svesti u umu određuje našu percepciju, a ne čula. Um
koristi čula samo kao instrumente opažanja, ali prisustvo svesti u umu odlučuje šta će
od opaženog da bude prihvaćeno od strane uma. U kojoj meri um određuje šta će biti
185
opaženo pokazuju slučajevi kada se na fotografijama pojave objekti koji uopšte nisu
viđeni od strane ljudi, najčešće su to neke astralne pojave koje su se približile fizičkom
svetu ili astralna tela umrlih osoba. Takođe se na fotografijama često pojavljuju NLO-
i, koji se zbog primene visoke tehnologije nevidljivi umu iako gleda prema njima.
Um deluje tako što se saobražava s funkcijama koje obavlja. Najsuptilniji vid
saobražavanja čulnog i delatnog iskustva je misao ili pojam. Stoga sve kategorije s
kojima se razum služi za dedukciju empirijskog sveta - a to su misli i pojmovi, imena
obličja (nama-rűpa) - jesu čulnog porekla. Misao ili ime jeste sinteza raznih oblika
neposrednih čulnih utisaka na fizičkom planu, ili onih koji su ranije oblikovani infor-
mativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije nova, ona je samo suptilnije
ogledanje fizičkog iskustva na višim planovima sa kojima je kao medijum povezan
manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekt koji ga ustanovljava nisu različiti, oni su
vidovi jedne iste prakrti, ali na različitim dimenzijama. Oblik je grublji ili materijalni-
ji, a ime ili misao viši, finiji vid istog zbivanja. Kao suptilnija verzija grubog oblika,
misao je informacija o grubom obliku. Svesnost uma nije različita od svojih sadržaja,
od misli nastalih na osnovu iskustva.
U svojim nižim dimenzijama priroda se ispoljava kao grub oblik, u nešto višim
kao energija, a u najvišim i najsuptilnijim dimenzijama priroda je samo vibracija ili
informacija. Skup informacija o zbivanju prirode sačinjava um u čoveku. Kada
vidimo neki grubi objekt, automatski se u nama javlja suptilna vibracija, misao o tom
objektu. Sve je to ista priroda: objekti u grubom obliku i misli o njima u finom infor-
mativnom obliku. Naš um je samo mehanizam koji razdvaja i razlikuje grube i fine
frekvencije, oblike stvari i misli o njima. Naše stalno osmišljavanje oblika i zbivanja je
samo funkcija spajanja grubljih i finijih frekvencija istog zbivanja.
Mentalnom i čulnom percepcijom mi profinjujemo grube objekte u informacije
o objektima. Na taj način ih vraćamo u više izvorno stanje, jer pre nego što su nastali
kao grubi objekti, oni su u višim dimenzijama postojali kao informacije ili ideje. Tek
kasnije su se materijalizovali kao grubi objekti. Na taj način mi ih percepcijom vraća-
mo u više, izvorno stanje. Umnom spoznajom i razumom mi zaokružujemo proces
organskog stvaranja i materijalizacije (zato je na shemi manas iznad svih ostalih
kategorija subjektivnog i objektivnog područja prakrti - tanmâtre su u ravni sa čulnim
organima). Proces stvaranja je zato uvek nepotpun bez prisustva svesnog subjekta.
Suštinski razlog postojanja svesnog subjekta u prirodi je dovršenje procesa svih priro-
dnih zbivanja. Može se reći da je u jednakoj meri svrha subjekta dovršavanje postoja-
nja, koliko i učešće u postojanju.
Skupljanje tih najfinijih vibracija se događa pod privlačnim dejstvom puruše u
čoveku, njegove duše. Sámo prisustvo ljudske duše u telu navodi prirodu da oblikuje
sav organski život, i da se informiše tj. osmišljava i ustanovljava u tom telu i kroz nje-
ga sve što omogućava život i kulturu življenja. To osmišljavanje vidimo kao ljudsku
civilizaciju i tehniku.
Um deluje tako što usmerava najsuptilniju energiju ili pranu da poprimi različi-
te oblike kada je u vezi sa različitim čulima i njihovim objektima, i aktivnostima dela-
tnih organa. Zato um može da koncentriše energiju ili pranu u tolikoj meri da agospo-
dari nekim opažanjem toliko da to postaje natčulno opažanje, ili nekim objektom toli-
ko da može da deluje energetski na njega, tada se to naziva telekineza, teleportacija i
drugo delovanje uma na materiju.
Privlačnost puruše nije samo prosta privlačnost, već ima i regulativno svojstvo.
Pod njegovim uticajem priroda se kristališe u savršenstvo odraza Duha i svesti. U
186
spoljnjem vidu ta kristalizacija se vidi kao nadilaženje razuzdanosti i nagonske stihije,
svekolika civilizacija, kultura i tehnika, a u unutarnjem i suštinskom to je samospozna-
ja apsolutnog Duha. Svest je pre svega svest o sebi. Tako u telu nastaje svest o sebi
kao 'Ja jesam'. Ukrštanjem transcendentalne svesti o sebi i fizičkog tela nastaje utisak
Ja ili ego. To je logično jer kako bi drugačije svest mogla da doživi svoje prisustvo u
individualnom, trodimenzionalnom fizičkom telu nego kao 'to sam ja' i 'to je moje'.
Misli uopšte nisu naše, one su najsuptilnije vibracije prirode koje privlačimo
svojom dušom i svešću. Naša duša je magnet koji privlači najfinije vibracije prirode,
misli, da se sabiru u osmišljavanju na jednom pogodnom mestu, u manas ili mozak,
zato se one roje u našoj glavi, tu priroda najjasnije ustanovljava sebe pomoću svetlosti
naše svesti. Ali naše je delo njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadržaja. To je
mehanička ili formativna funkcija uma. 93 Mi smo identifikovani sa mislima i zato ih
ponavljamo i kombinujemo. Misli su deo prirode; priroda samu sebe osmišljava
pomoću svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u mozgu, manasu, aktu-
elizuju kao misli. Zbivanje bića, prakrti, nije nikada besmisleno, već uvek svrsishod-
no. Krajnja svrha zbivanja cele prakrti je puruša. Puruša kao izvor svesti i vrhunski
privlačitelj daje svrsishodnost zbivanju prirode, nije ona svrsishodna sama od sebe.
Krajnji oblik svrsishodnosti pojedinačnog zbivanja bića u okvirima prakrti je osmiš-
ljavanje zbivanja koje se događa u manasu ili umu. Ako je zbivanje svrsishodno, tada
nije dovoljno samo zbivanje, potrebno je njegovo ustanovljavanje, identifikacija, pam-
ćenje, razlikovanje i osmišljavanje u odnosu na druga zbivanja. To je funkcija manasa
ili uma. On funkcioniše pomoću blizine principa individuacije, aham-kâre, i u njego-
vom interesu. Blizina aham-kâre stvara iskustvo ega u umu i zato ego ne postoji kao
organ niti kategorija prirode, već samo kao utisak zbog ove povezanosti. Zato se govo-
ri da je ego iluzija koje se treba osloboditi i koja najviše pravi probleme, jer koristi
funkcije uma kao svoje. Kada nema ove disfunkcije uma u obliku ega, um deluje
direktno u službi aham-kâre i vodi u prosvetljenje.
Zbog svega ovoga um je na vrhu materije, na njenoj granici (prema shemi br.
1). Veza sa nematerijalnim daje mu širinu i fleksibilnost Duha, a veza sa materijom
daje mu koherentnost i pamćenje. Zbog svog položaja u strukturi prirode ili prakrti,
um može biti prosvetljen kada je usmeren naviše u aham-kâra i buddhi, ili pomračen i
psihotičan kada je od njih odsečen i opsednut nižim kategorijama i neorganskom pod-
ručju. Takođe bez njega nije moguć spoj svesti i prirode.
Već smo rekli da je prakrti u suštini informaciono polje koje se zbog prisustva
svesnog subjekta pretvara u fizičke pojave. Naš je mozak samo najfiniji organ koji
može da reflektuje te vibracije. One se reflektuju u našoj glavi i samo zato nam izgleda
kao da su naše. Priroda se aktuelizuje tako što se oblikuje (rűpa) u svom zbivanju, a
krajnji ishod njenog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao isho-
da sveg zbivanja. U svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odražava tako što se
daju imena (nama) oblicima, ustanovljavaju se (nama-rűpa). Tako mozak ne proizvodi
misli nego ih samo odražava, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled
nesvesne navike. Samo zbog tog ponavljanja misli koje nisu naše izgledaju kao naše.
Zbog toga se identifikujemo sa umom. Tek kada se u meditaciji potpuno smirimo i
prestanemo da ponavljamo misli, vidimo da one nisu naše jer nestaju i stalno se sme-
njuju, a mi uvek ostajemo, slobodniji i svesniji nego ikada. Koliko smo slobodniji toli-
93
O ovoj i mnogim drugim uslovljavajućim funkcijama uma videti u knjizi "Četvrti put" (P.D. Uspen-
ski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown
Teaching; Beograd: Opus, 1989.)
187
ko možemo osmišljavanje prirode da izrazimo na najbolji način, bez iskrivljavanja.
Tako nastaju najveća i najbolja dela pisanih reči trajne vrednosti i objektivnog znanja.
Međutim, ponavljanje misli usled nakupljanja utisaka (samskara i vasana) je
neophodno zbog pamćenja i samog osmišljavanja. Osmišljavanje je sagledavanje jedne
misli, stanja i iskustava sa njom, iz više aspekata. Zato je potrebno da se ona zadrži da
bi mogla da se objektivno osmisli na sve moguće načine. Zato su podsvesni i nesvesni
utisci, samskare i vasane, vezane za emocije. Emocije su takođe suptilnije informativ-
no zbivanje iste prirode kao i misli, samo što su sporije, gušće i trajnije od misli. Misli
su trenutne, a emocionalni utisci su trajniji, oni služe kao cement za učvršćivanje
misaonih činjenica. Tako emocije nisu ništa drugo do sposobnost da se jedna ideja ili
iskustvo sagleda iz više aspekata. One su utoliko zrelije ukoliko mogu da omoguće
sagledavanje iskustva s više aspekata. Emocije su utoliko nezrele koliko ne omoguća-
vaju sagledavanje iz više aspekata, tada se radi o emocionalnoj nezrelosti; kao i ukoli-
ko su previše čvrste pa ne omogućavaju promenu aspekata sagledavanja uopšte, tada
se radi o emocionalnim blokadama i traumama. Ovo se rešava na isti način kao i umna
identifikacija: unošenjem objektivne svesti procesom rekapitulacije, objektivnog usta-
novljavanja celog ovog procesa, odnosno praksom meditacije.

Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom - to znači da samo onaj ko deluje

iz aham-kâre može da ima svoje misli i one su uvek stvaralačke. Svako ko deluje do
manasa, kome je um okrenut naniže, isključivo ka čulnim i delatnim organima, nema
svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i reči dela u neskladu sa mislima. Samo
jedinstvena i svesna ličnost koja deluje iz aham-kâre, nezavisno od tela i uma, može
da ima svoje misli i one tada deluju po zakonu privlačenja i stvaralaštva. One su uvek
u skladu sa rečima i delima, zato što je aham-kâra nadređena celoj indriyâni, svim
delatnim organima, kao i umu, manasu.
Zato što svako ko deluje do manasa, kome je um okrenut naniže, isključivo ka
čulnim i delatnim organima, nema svoje misli već su mu one nametnute, kontrola uma
se sprovodi kontrolom nižih centara čovekovih, pre svega seksualnog centra, i emoci-
onalnim traumama.
Koliko je um nezavisan od čulnih i delatnih organa, toliko je zavisan od viših
kategorija, aham-kâra i buddhi i tada propušta više svesti kroz sebe, na celo telo i na
celu prirodu. Okretanje uma ka višim kategorijama obavlja se ovladavanjem nižim,
jednostavnim razumevanjem i ispravnim funkcionisanjem. Ništa u prirodi ne sputava
čoveka da se odmah prosvetli. To se ne događa samo zato što postoji neka disfunkcija
prirodnih procesa, poremećen rad centara i energetskih tokova. Kada je sve na svome
mestu i radi šta treba, onda čovek automatski postaje prosvetljen. Prakrti na sve načine
služi puruši.
Zbog saobražavajuće funkcije uma nastaje identifikacija, kao najveća prepreka
duhovnom probuđenju.
Teško je naći reči kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um saobražen s fun-
kcijama koje obavlja, s telom. Um toliko vlada našim telom, da toga uopšte nismo ni
svesni. Na shemi vidimo da manas dominira nad indriyâni, kao što i mozak dominira
nad fizičkim telom. To nije slučajno tako. Um u potpunosti određuje stanje tela, ne
samo njegove pokrete, već i vitalne funkcije, život svake ćelije i sav fizički izgled.
Zbog negativne upotrebe uma mi živimo mnogo kraće i teže nego što bi trebali. Ćelije
se stalno obnavljaju, sav biološki život je u slobodnom kretanju, on već ima sve što mu
treba da ispuni sav svoj potencijal. Organizam spontano obnavlja svoje ćelije kada je
188
slobodan od prepreka. Deca su vitalna i rastu jer nemaju um opterećen prošlošću koji
bi ih u tome sprečavao. Kada je um potpuno ispravan i čist, on propušta svu energiju
potrebnu za život tela, tako da čovek može živeti bez grube hrane (kao bretarijanac).
Čoveku je potrebna onoliko gruba hrana koliko mu je grub um. Međutim, um odraslog
čoveka je ta sila koja koči slobodno kretanje energije i obnavljanje ćelija iz trenutka u
trenutak, um je sputan iluzijom vremena, prošlošću i stečenim utiscima koje ne pušta.
Što je um više opterećen vremenom, prošlošću i utiscima, to je čovek manje vitalan i
brže stari. Sámo ubeđenje da je vreme stvarno navodi um da programira telo da stari
tokom vremena. Takav um, koji živi u fikcijama, ubeđenjima i svakojakim sadržajima,
nije usklađen sa bićem koje se uvek slobodno kreće ka novom obliku života, i koje
nema nikakvih psiholoških ni religijskih problema, koje nema tradiciju ni prošlost koja
ga opterećuje. Možemo daleko duže i bolje da živimo samo sa umom koji je čist, slo-
bodan od svih uticaja iz prošlosti, i otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robu-
je vremenu. 94
U kojoj meri um odlučuje o telu najbolje svedoče iskustva iz prakse hipnotera-
peuta. U hipnozi, pri kojoj je svesni um uklonjen, čovek može da se trenutno izleči od
najtežih bolesti, čak i da promeni genetski nasleđene poremećaje, može da zaustavi rad
srca ako mu se to sugeriše, a poznat je i slučaj radnika koji se zaledio i umro u hlad-
njači u kojoj se nepažnjom našao zaključan, iako hlađenje nije bilo uključeno. On je
verovao da jeste.

Um je mesto gde je neuslovljena svest puruše identifikovana sa mislima. Usled

višedimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji (manas)
pokazuje kao misao, a u drugoj kao fizička aktivnost, stvar ili objektivna pojava u pri-
rodi. Um je mesto gde se to prelamanje jedinstva događa; sam um deli jedinstvo priro-
de na suptilno i grubo, na misao i fizički objekat, na spoljnje i unutarnje.
Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje kao sinteza i regulacija čulnih i
delatnih iskustava subjekta u okruženju objektivne prirode, njenih prototipova i ele-
menata na taj način što biva tačka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove
rezonancije. Priroda u svojoj slobodi postoji višedimenzionalno i, prema shemi, dvoja-
ko: kao fizički predmeti (prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i istovreme-
no, u suptilnijim dimenzijama, kao subjekat u kome se sažima svesno iskustvo tih pre-
dmeta. Dok predmeti podležu svojim fizičkim zakonima, njihovo svesno ustanovljenje
u subjektu podleže psihičkim zakonima, u njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve
zamislive načine. U sobi u kojoj se nalazimo možemo da zamišljamo svakojake doga-
đaje i promene bez ikakvog uticaja na nju i da obuzeti takvim zamislima ne primetimo
sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fizički predmeti i subjekat koji ih doživ-
ljava ista su priroda, samo predstavljaju njene različite aspekte i dimenzije.
Svaki čulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili iskustva onih
objektivno datih prototipova i elemenata (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koji su ga obliko-
vali. Ta dva vida bivstvovanja, subjektivni i objektivni, nužno su uvek u interakciji.
Tačka preseka tih interakcija je mesto sinteze datog iskustva, za svaki čulni i delatni
organ posebno. Zbir svih ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje
u slabijem ili jačem vidu kod svih bića, ma koliko čulnih i delatnih organa imali. Naše

94
Iz prakse hipnoterapeuta poznato je da pod hipnozom, pri kojoj je svesni um uklonjen, čovek može
da se trenutno izleči od najtežih bolesti, čak i da promeni genetski nasleđene poremećaje, da može da
zaustavi rad srca ako mu se to sugeriše, a poznat je i slučaj radnika koji se zaledio u hladnjači u kojoj
se nepažnjom našao zaključan, iako hlađenje nije bilo uključeno. On je verovao da jeste.
189
telo (zajedno sa umom) i bez naše budne prisutnosti svrsishodno obavlja ono što je
naučilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u
cilju opstanka, i zato se ceo kosmički poredak organskog bivstvovanja stiče i ogleda u
ličnosti kroz mentalne koncepte (manas). Dakle, zbirno mesto svih preseka subjektiv-
nog iskušavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i on nije ništa više od toga.
Regulativna sinteza uma ne bi bila to što jeste da je samo jednostrana, ona deluje i
povratno pa zato uočavamo harmoniju i poredak u celom ispoljenom kosmosu. Od
stanja uma zavisi kakav ćemo svet opažati. U onoj meri u kojoj je naš um harmoničan
u svojoj funkciji sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni harmonije
samog kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav
ispoljeni svet svrsishodno reguliše na jednom mestu, u ličnosti (aham-kâra). 95
Kada je u satvičkom stanju um je u službi integracije ličnosti i volje (aham-
kâra), tada osmišljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se obnavljanjem sadržaja i
vezivanjem za prošlost. U aspektu rađas on je vezan za čulna iskustva i zato grčevito
učestvuje u borbi za opstanak, što vidimo i kod životinja i kod ljudi, dok se u stanju
tamasa izražava samo kao elementarna sposobnost sinteze čulnog opažanja, raspoloži-
vog kretanja i delanja, što zapažamo kod životinja, biljaka, insekata i mikroorganiza-
ma. U satvičkom vidu najređe je prisutan, samo kod zrelih i samosvesnih individua. U
tom stanju manas je smiren od misli, odnosno od podela mnoštva Ja, i sprovodi volju
jednog, pravog Ja (aham-kâra), i čiste svesti (buddhi) koja takvom voljom rukovodi. U
stanju rađas um je izložen podeli i sukobu mnoštva Ja, učestvuje u stalnoj borbi njiho-
vih različitih interesa, usmeren je ka ciljevima ili idealima koje nikako ne doseže jer su
mu oni samo povod za ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do drugog, i
održavanja podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i unutar-
njim utiscima, misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija obuzima i telesno kre-
tanje. Ono je stoga nesvesno. Ovakav manas najviše upravlja snovima, i dnevnim i
noćnim, a u ekstremnom vidu i psihozama. Ovakvo stanje preovlađuje u životu prose-
čnog čoveka. San je stanje u kome je čovek snažnije obuzet mentalnom uslovljenošću,
jače identifikovan sa misaonim sadržajima, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su
delatni organi pri ležanju opušteni pa se njihova neiskorišćena energija preliva u
manas, i tada njegove aktivnosti i sadržaji (misli) postaju toliko intenzivni da nas pot-
puno obuzimaju zbog identifikacije s njima. Tako padamo u san. Kada se u astralu
aktiviraju delatni organi i razvije dvojnik (energetsko telo), energija se raspoređuje na
celo biće i zato su misli slabije, a svesnost čistija kao volja ili namera (aham-kâra), pa
je i čovek budan u snu. Svi ovi procesi su uzajamni.
I za vreme meditacije delatni organi su potpuno mirni i opušteni, ali za razliku
od horizontalnog položaja tela pri spavanju, u meditaciji sedimo uspravno, ruke i noge
s prekrštene tako da zatvaraju energetski krug, i tada se energija usmerava pravo navi-
še, u manas, koji biva uzdignut ka jednom Ja, ka ’Ja jesam’, (aham-kâra) i čistoj svesti
(buddhi).
Sve misli u umu (manas) nastaju usled interakcije indriyâni sa tanmâtrâma i
maha-bhűtâni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i unutar njega
samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuviđanja stvari kakve jesu, one su
čuvari sna, ali su upravo zato i težnja za znanjem. Da su one sámo znanje ili stvarnost,
ne bi se ponavljale. Ono što znamo ne osmišljavamo, to podrazumevamo. Postojanje
misli je dokaz da čovek uopšte ne vidi stvar kakva jeste, i zato mora da je osmišljava -
95
Stoga se u Jogaćari, školi mahayana budizma, smatra da je izvan područja umnog predstavljanja
svet bez uporišta ili prazan, neuslovljen.
190
zaboravljajući da nikada nije ni postojala prepreka da se stvari vide kakve jesu. Suština
sveta nikada nije bila skrivena; čovek je taj koji je ne vidi jer mu svest nije dovoljno
čista za neposredno opažanje. Misli i pojmovi služe da nam prenesu informacije o
onome što nije u našem lokalnom okruženju i iskustvu. Ali te informacije mi upotreb-
ljavamo i kada možemo neposredno da uviđamo. Na taj način misli vezuju čovekovu
ličnost u vrtlog zbivanja nižih kategorija. Sav problem je u tome što se funkcija uma
preliva i meša sa funkcijama koje mu nisu potrebne. Uspostavljanjem jedne volje i
jednog Ja (aham-kâra) u psihofizičkom delanju otkriva se sopstvena nezavisnost od
misli kao takvih, od svih imena i obličja, prestaje mešanje uma sa onim što mu nije
primereno i tada se otkriva tišina uma u kojoj se rađa potpuna jasnoća sopstvenog bića
i prava budnost (buddhi) koja se nikada ne prekida, jer svest bez misli je pravi ishod
našeg bića koji ne može biti izgubljen. Ishod uvek bivstvuje kroz samo biće, a ne kroz
misao o biću. Zato se ova svesnost postiže jedino osvešćenjem bivstvovanja i nikako
drugačije. Usled ranije identifikacije svesti sa misaonim sadržajima ona je bivala pom-
račena zajedno sa pomračenjem misli, odnosno, stanja uma su određivala stanja svesti
(snovi, dubok san, koma i uobičajena dnevna „budnost” sa mnogim oscilacijama, od
kojih se neka smatraju „mističnim”). Sama svest nema stanja, ona je ishod ili smisao
bivstvovanja uopšte, jedno je s ishodom bića. Tek na njoj su moguća sva stanja uma. 96
Budući da misao takav smisao nikako ne doseže, ona je svest odvlačila od svog pravog
transcendentalnog ishoda, u sve oblike i dimenzije postojanja. Zbog temeljnog poriva
organske prirode da se obnavlja i održava svoj opstanak, misli, kao njen najfiniji proi-
zvod, često deluju kao preterano ponavljajuće preispitivanje.
Na taj način misli, vezujući svest za iluzije, odvlače svest u sve dublje nivoe
prirode, u sve aspekte postojanja u koje nijedan racionalan um ne bi hteo ni da priviri.
Na taj način i iluzije prosvetljuju prirodu. Kao što rekosmo, prakrti na sve načine služi
puruši.
Zato što niži oblici života (od ljudskog) imaju funkciju razuma samo u elemen-
tarnom obliku, pamćenje je kod njih relativno slabo, svedeno je na prilagođavanje oko-
lini, kretanje i obavljanje fizioloških procesa. Čovek ima sposobnost relativno dobrog
pamćenja usled toga što se u njemu ukrštaju sva suptilna područja zbivanja prirode, i
ono je utoliko jasnije ukoliko je svesnost postojanije prisutna u svim tim područjima
kao volja celovite ličnosti. Koliko je svesnost prisutnija na višem i suptilnijem područ-
ju, bliže vrhu naše piramide, toliko su vreme i prostor zbivanja bića sažetiji u svojoj
svrsi. Pamćenje i postoji na osnovu piramidalnog principa sabiranja vremena i prostora
sveg zbivanja u s-misao ili um (manas), odnosno većoj prisutnosti svesti (buddhi) u
ličnosti (aham-kâra). Ukoliko je ova sabranost (samadhi) svesti veća u samom središtu
ličnosti, nezavisno od vremena, utoliko je i neuslovljenost Duha prisutnija, pa je stoga
i opažanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u sanskritu reči za postojanu prisut-
nost svesnosti (satti) i pamćenje (smrti) od istog korena. Savršeno budan čovek seća se
svega, ne samo sadašnjeg života već svih života od iskona, kao da su jedan život.

96
Ovde će biti korisno jedno razjašnjenje odnosa uma i svesti. Um, manas, je kao sijalica, indiryani je
kao cela lampa sa postoljem, a sama svest je kao nevidljiva električna energija koja omogućava sijali-
ci, odnosno lampi da svetli. Ta svest u prirodi nastaje usled blizine puruše i ta blizina je u shemi pra-
krti predstavljena kategorijom mahat-buddhi. Ona se dalje individualno uobličava kroz kategoriju
aham-kára. Tako um koristi svetlost svesti, a sama svest nije ni um ni telo, iako ih osvetljava, obelo-
danjuje u postojanju. Zato što svest nije um, možemo da budemo svesni uma. Više o tome u posled-
njem poglavlju Kaivalya.
191
 Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti simultanog
sažimanja u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu horizonta objektivnog
predmetnog sveta, možemo ovde da primetimo kako misao nije toliko objektivno raz-
ličito zbivanje jedne dimenzije u drugoj, koliko je fenomen poigravanja vremena usled
njegove elastičnosti. Tako je misao navraćanje ili ogledanje budućeg ishoda u sadaš-
njem uzročnom stanju, ili prošloga u budućem kroz sadašnje ili se, pak, buduće ogleda
u prošlom kroz prizmu sadašnjeg.97 Sažimanje nižih dimenzija bivstvovanja u više
jeste zapravo sažimanje vremena, njegovo ubrzavanje ili drugačije kretanje, jer bivs-
tvovanje nije različito od njega. Zato ideje služe kao projekcije ili planovi sadašnjeg
delanja za ostvarenje u budućnosti. Prave ideje uvek povezuju ostvarenja iz budućnosti
sa sadašnjošću, i tako menjaju prošlost. Rešenje tajne bivstvovanja i vremena leži u
činjenici da oni nisu različiti. Holističko jedinstvo prirode podrazumeva, pored jedins-
tva svega u prostoru, i jedinstvo prošlosti i budućnosti u sadašnjem trenutku, koji je
dovoljno elastičan da omogućava stalno kretanje između njih. Elementarni vid ovog
sažimanja u sadašnjem trenutku je manas, viši oblik je aham-kâra, a najviši buddhi.
Psihološka činjenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz prošlosti, da
sve svoje predstave i ideje imamo zahvaljujući stečenim ili tuđim iskustvima iz prošlo-
sti - koja više ne postoji. Na taj način mišljenje je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja
uvek postoji kao sadašnjost. Budući da priroda postoji kroz paradoks, mišljenje je uje-
dno i uvežbavanje budućeg zbivanja na osnovu iskustava iz prošlosti. Kao najviši i
najfiniji vid indriyâni mišljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa više aspekata.
Na taj način zbivanje nam postaje jasnije na suptilniji način.
Manas je nalik ogledalu u kome se odražavaju imena i likovi prošlog i budućeg,
spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kreće čulno ga opažajući i delatno iskuša-
vajući. Usled kretanja samog ogledala (uma) čini se da se likovi u njemu kreću i stva-
raju sreću ili nesreću. Njegova podela i razbijenost stvaraju još veću iluziju mnoštva i
sukoba. Suština bića je, međutim, samo jedna, a privid mnoštva odraz podele uma i
ličnosti. Čoveka život muči, ne zato što je takva priroda predmetnog sveta, nego što ga
razdeljeni um zavarava. Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona tako snažno
subjektivno doživljava.
U umu je, dakle, usled više suptilnosti i uzvišenosti nego u nižim kategorijama,
moguće znatno objektivnije uočavanje nekog fenomena nego na nižem, čulnom nivou,
moguće je njegovo osmišljavanje, promišljanje ili raz-mišljanje, odnosno, uočavanje iz
više aspekata, ili preispitivanje. Na nižim nivoima veće fizičke određenosti ovakvo
preispitivanje nije moguće, nego se opažanje ograničava samo na čulne utiske nepos-
redno po njihovom javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamćenje ovde
kratko i svodi se na čulna iskustva bez mogućnosti stvaranja apstraktnih ideja. Mišlje-
nje je samo složenije i finije opažanje od čulnog, zato što je na višim dimenzijama od
čulnog i ne zavisi od ograničenja vremena i prostora kao opažanje na nižim dimenzi-
jama. Stoga se misli, informacije i ideje mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od

97
Zato, za vreme sna, kada je fizičko telo opušteno a njegov astralni prototip aktivan, manas putem
slika sna može mnogo slobodnije i tačnije doživljavati ne samo događaje iz prošlosti, nego i budućnos-
ti. Ista elastičnost prirode koja se događa u umu po pitanju vremena, na delu je i kada je prostor u pita-
nju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog predmeta, dok su predmeti projektovane i očvrsle misli. Nji-
hovo pojmovno ustanovljavanje je zapravo navraćanje predmeta sebi samima kroz um. Može se isto
tako reći da um, koji sadrži sve oblike organskog i neorganskog bivstvovanja u latentnom obliku,
ustanovljava sebe navraćanjem kroz predmete. Ovo je moguće zato što su organsko i neorgansko pod-
ručje na shemi (slika 1.) interaktivni.
192
vremena i prostora u pisanoj ili nekoj drugoj formi, čak i telepatski jer se u višim
dimenzijama sažima i sjedinjuje prostor i vreme sveg zbivanja. Zbog položaja manasa
na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg bivstvovanja, prethodna misao ili uti-
sak ne ostaju zamračeni i potisnuti sadašnjim, kao na nižim planovima čulne određe-
nosti, već identifikovani ostaju ravnopravno sa sadašnjim i budućim pa je zato i mogu-
će raz-mišljanje, odnosno, osmišljavanje nekog iskustva, predmeta ili stvari na različi-
te načine. Iako su viših dimenzija od fizičke, misli su inertne i ograničene ukoliko nisu
inspirisane višim kategorijama, aham-kârom i buddhi (ličnost, volja i svest koja je
izraz jedinstva bića). Bez takve inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi trago-
va formiranih zbivanjem na nižim dimenzijama i ne predstavljaju niti omogućavaju
ništa novo.
Drugim rečima, sve dok egzistira do nivoa manasa čovek nema svojih misli
jer ima više ličnosti i uslovljen je spoljašnjim uticajima i reakcijama na njih. Tek sa
nivoa aham-kâre kada ima jedno Ja i stalnu svest o sebi i svoju volju, on ima i svoje
misli. One su tada retke i odmerene, uvek ispravne i kreativne. Misli do nivoa mana-
sa su uvek izraz reakcije međusobnog uticaja organskog i neorganskog područja.
Misli kojima upravljaju više kategorije, aham-kâra i buddhi, su kreativne akcije, a
ne tek uslovljene reakcije.
U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti čulnog posmatranja su ispoljava-
nja nižeg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu viši i finiji vid istog procesa.
Zapravo, sve je to jedan bezvremeni događaj, i misao o jednom objektu i taj objekat u
fizičkom prostoru su jedno. Samo različite dimenzije tog jednog zbivanja čine da to
izgleda različito i odvojeno sa stanovišta trodimenzionalnog organskog područja
indriyâni i njegove percepcije. Zato kada se ovlada područjem indriyâni tako da se ta
ovladanost proširi na neorgansko područje, u sve dimenzije, i na taj način se integriše
organsko i neorgansko, subjektivno i objektivno područje u aham-kâra, u jedno Ja i
celovitu ličnost (to je tema jednog od narednih poglavlja, Aham-kâra) onda se ovlada-
va elementima, dobija se moć delanja mnogo veća od organskih sposobnosti: siddhi.
Zato transcendencija uma dovodi do svesti jedinstva.
Kao i kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet delovanja u prirodi, i on nije
realan u supstancijalnom smislu. Zbog ovakve svoje materijalne i prirodne osnove,
misli imaju to čudno svojstvo, koje zavodi mnoge ljude, da nam omogućavaju detaljno
upoznavanje sa (skoro) svim pojavama u prirodi, ali nas ne oslobađaju njenog uslov-
ljavanja, ne dovode nas do spokojstva u sopstvenoj autentičnosti (puruša). Naprotiv,
zbog svoje finoće misli postaju najfiniji vid prirodnog uslovljavanja i stoga najteži za
ustanovljenje i prevazilaženje. Mnogo je lakše boriti se protiv tela i njegovih strasti.
Zapravo, na takvu zaludnu borbu čoveka i nagone same misli (ubeđenja), da bi opstale.
Ovo je nalik pojavi da kada stisnemo jednu stranu dečjeg balona, druga se naduva. Isto
tako, kada potisnemo prirodne funkcije tela, manas se prenadima u inflaciji metafizič-
kih, pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeđenja. Neorganska bića posebno vole
da primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim misliocima, jer tako uspešno uzima-
ju čoveku energiju i održavaju ga u iluzijama stalnim obrtanjem umnih aktivnosti
(molitve, mantre, ideje).
Ništa što je od prirode i vremena ne može čovekov Duh osloboditi, već ga samo
zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je večan, a sve što u vremenu nastaje
mora tokom vremena i nestati. Misli u najboljem slučaju služe ustanovljavanju, utvr-
đivanju i konkretizaciji proživljenog iskustva kako se ne bi u nedogled ponavljalo, što
pomaže u procesu diferencijacije svesti. Tu funkciju imaju čitanje i kreativno pisanje.
193
Oslobođenje je delo celovite ličnosti i volje, koja je izraz čiste svesti jedinstva bića
(buddhi), i da bi ona bila to što jeste, mora biti oslobođena od misli. To je delo utrnuća
neautentičnog i nesvesnog pripadanja vremenu kao horizontali uslovljenog bivstvova-
nja. Mnogo veća sloboda delovanja koju ima mišljenje u odnosu na niže, čulno iskus-
tvo, zavodi svakog čoveka, manje ili više, u kobnu iluziju o njegovoj već ostvarenoj i
potpunoj slobodi. Misao omogućava njeno predočavanje, ali ne i ostvarenje, jer biće se
ne preobražava niti dozreva promenom mišljenja. Biće kroz misao sanja o slobodi i
savršenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek nadilaženjem svoje
opsednutosti mislima, koje nisu najviša kategorija u strukturi bića. Prema mestu koje
na shemi zauzima manas, jasno je da misao treba da sluša volju ličnosti koja je iznad,
a ne obrnuto. Tako se rađa istinska volja u čoveku, i moć činjenja („Ja sam činilac”).
Znanje može čoveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i neorganskog),
ali ga ne može učiniti oličenjem (aham-kâra) čiste svesti (buddhi) koja odražava Duh
neuslovljenosti (puruša). Um koji nije prosvetljen višim kategorijama, ne oslobađa
čoveka od uslovljenosti bića.
Kada je energija uma usmerena naniže, prema čulnim i delatnim organima, i
neorganskom području, tada um prirodno teži tome da bude razdeljen, jer sve zbivanje
ispod aham-kâra je razdeljeno u mnoštvo.
Kada je energija uma okrenuta naviše, to se uvek događa putem isceljenja svih
podela, uvidom u sveopšte jedinstvo postojanja, procesom individuacije.
Biće čovekovo će dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i nesvesni um bude
prevaziđen isceljenjem ličnosti i volje, kada mnoštvo Ja u čoveku, koje izaziva mnoš-
tvo različitih misli i raspoloženja, ustupi mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu (aham-
kâra), koje je uvek budno (buddhi). Prevazilaženje manasa ne znači njegovo umrtvlje-
nje ili odbacivanje. Funkcija ovog organa je regulacija čulne percepcije i celokupnog
delovanja tela, on je najsavršeniji i najvažniji organ i bez njega čovek ne bi ni bio
čovek. Nadilaženje manasa znači sprečavanje njegovog nepravilnog rada. Posao mu je
da prima informacije, reguliše i uravnotežuje delanje, a ne da planira i sudi o svemu i
svačemu - a upravo to um neprosvećenog čoveka jedino i čini zaboravljajući svoju
pravu funkciju, pa mu je zato biće tako neuravnoteženo da ometa stalni opstanak sves-
ti. Ta neravnoteža izaziva promene stanja svesti u čoveku. Zato što manas predstavlja
središte regulativnih funkcija celog tela, može se dovesti u red jedino osvešćenjem
celog bića. Misli se smiruju jedino osvešćenjem tela. (O tome u poslednjem poglavlju,
Kaivalya.) Svaka funkcija koja se osvesti i tako navede na ispravan rad, automatski
vodi u transcendenciju same sebe. Ispravan rad centara i svih funkcija tela jeste njiho-
va transcendencija. Sputanost i nesposobnost za transcendenciju uvek postoje zbog
pogrešnog rada centara i neosvešćenosti funkcija indriyâni i manasa.
Nesvesno mišljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz bespuće bića i vre-
mena. Samo čoveku koji spava ti putevi mogu biti zanimljivi i privlačni, isto onako
kao što usnulog čvrsto opčinjavaju zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izrečena
od strane probuđenog Učitelja, koja čoveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme,
ka budućnosti koja ne dolazi: „Ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se. Dosta
je svakom danu zla svoga” (Mat. 6:24). Takva misao ga kontemplativnom sabranošću
stavlja u sopstveni ishod vertikalnog uzdizanja. „Blaženi su smernoga uma, jer je nji-
hovo Carstvo nebesko” (Mat. 5:3). Smernost znači sa merom, to je smirenje koje omo-
gućava sameravanje prave mere i pomirenje s njom. Takva je samospoznaja.
Najviši se ishod, međutim, ne sme imenovati ni na koji način, čak ni Bogom, jer
je svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadići. Otuda su pravi Učitelji veličali
194
tihovanje kao jedini put prema blagodeti Duha. To je posebno bilo izraženo u ranom
hrišćanskom učenju (Isak Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti i dr.)
ali je još radikalnije pogođeno u ranom budizmu, gde je Buddha krajnji ishod odredio
kao sunyam. Buddhina nirvana je najčistije tihovanje. Kada je um smiren, neznanje i
pogrešna gledišta nestaju sami od sebe.
Zbog svoje funkcije da centripetalno sažima sva opažanja, manas je centar sub-
jektivnosti dok je čovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se zbog uma čoveku čini
da je on posebna, izdvojena i usamljena jedinka u praznom i otuđenom prostoru, sup-
rotstavljena drugim jedinkama, zbog uma ne vidi celu prirodu kao veliko energetsko
polje koje sve povezuje u Jedno. Misli da ima moć delanja iako dela samo onoliko
koliko mu um dozvoljava, i da mu je nemoguće da živi opušten od nepotrebnih misli
samo zato što je identifikovan sa umom. U toj meri je identifikovan sa sadržajima svo-
ga uma (tj. sa ličnom prošlošću, ubeđenjima i očekivanjima iz budućnosti) da mu
oslobađanje od te identifikacije izgleda kao smrt. Zato čini sve da bi je održao: poisto-
većuje se sa mislima tako što pokušava da ih uništi ili, pak, jednostavno sledi sve što
mu padne na pamet. Ta bi situacija bila smešna da nije žalosno koliko ljudi strada zbog
ove banalne iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji služi samo za refleksiju ili ogledanje
postojanja, čovek drži za sebe - zaboravljajući sebe samoga. Za njega je opis ono opi-
sivano. Čovek je oduvek stradao samo zato što je više verovao onome što ograničenim
čulima spoznaje i mislima izmišlja, nego stvarnosti sopstvenog bića koja nadmašuje
sve što se može zamisliti, koja je čisto dobro. Problem koji um stvara je taj što sve
mora da doživi, da reguliše, ogleda i osmisli kroz svoje malo Ja, koje se menja zajedno
sa mišljenjem, pa menja čak i ono što jeste, samu stvarnost. Međutim, ono što jeste,
stvarnost, prethodi samom umu i daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne može ga usta-
noviti ništa što je od vremena - a takav je um. Tako um postaje mehanizam zamene
stvarnosti. Priroda stvarnosti je takva da je nužno da isti mehanizam kojim otkriva-
mo svet, um, bude ujedno i mehanizam za skrivanje stvarnosti sveta. Kao što je
nemoguće živeti bez uma, još je teže živeti sa mislima koje nisu smerne, koje nemaju
pravu meru prirodom određenu.
A koja bi to prava mera bila prema sânkhyi i njenoj shemi kategorija? Um izvr-
će osnovnu činjenicu realnosti u kojoj čovek prirodno postoji, a to je da on nema svoju
volju. Nju stiče tek radom na sebi, osvešćenjem. Tek u aham-kâri čovek stiče jedno Ja
i moć ispoljavanja svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale
kategorije prakrti, uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi
zauzima najviše mesto u organskom području, da je najbliži aham-kâri, pa otuda ima
mogućnosti učenja i promene u pravcu oslobođenja od uslovljenosti. Ima moguć-
nosti, ali ako one nisu i ostvarene radom, sama blizina aham-kâre daće umu iluziju
da on već ima svoju slobodnu volju, da on nešto čini. Takođe blizina aham-kâre
umu daje iluziju da već ima svoje Ja, da je individua i tako nastaje iluzija Ega. Bli-
zina nečega moćnog uvek deluje, stvara utisak. Tako se, zbog ove blizine sa aham-
kârom, gotovo sva funkcija uma kod neprosvećenog čoveka svodi na generalno izvrta-
nje stvarnosti: on je u potpunosti uslovljen i vođen uticajima iz okoline i svoje podsve-
sti, a tako počinjena delanja tumači kao ispoljavanja svoje volje. Njegov Ego je kao
list nošen maticom potoka, a koji umišlja da on zapravo upravlja kretanjem celog
potoka. Problem Ega u duhovnom razvoju nije ništa drugo do kompletno izvrtanje
realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo vođeni; zaboravljamo da smo stvoreni a
mislimo da stvaramo; mislimo da imamo svoju volju dok zapravo samo reagujemo i
sprovodimo razne podsticaje; umišljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se mnoštvo Ja
195
smenjuje u nama; mislimo da smo svesni dok činimo sve gluposti i nedela. Takođe ova
blizina sa aham-kârom daje umu ključnu iluziju na kojoj se zasniva ceo naš život na
ovom svetu: da ne vidimo da je sav spoljašnji univerzum naša unutarnja priroda, naša
suština.
Stoga za um, manas, postoji i negativan ishod blizine aham-kâre, principa indi-
viduacije i činjenja: ta blizina daje moć umu i da nas zarobi iluzijama i nedelima - ne
samo da nas usavršava znanjem i delima. Čovek ima slobodu da sam sebe zarobi u
iluzijama, jednako kao i da se oslobodi. Sloboda je sloboda u svemu. Sve je to njegovo
činjenje: aham-kâra.
Iz ovoga možemo izvesti možda najbolju sliku dvostruke prirode uma kao ogle-
dala. Ogledalo nam omogućava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu sliku stvari.
Tako nam i um omogućava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono što je
naša Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tuđ svet; umesto svog
jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue koje nešto
čine svojom voljom. To je Luciferska priroda uma. On je jedina božija tvorevina koja
misli da je izdvojena iz božanske celine. 98
Upravo zato što jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je um razlog
pogrešne spoznaje sebe i sveta.
Najbitnija uloga uma ili manasa, njegova Luciferska priroda, da izvrće stvar-
nost iako je osvetljava i omogućava njeno ogledanje, proishodi iz njegovog položaja
na shemi. On proizvodi razliku između spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma: on deli
jedinstvo prirodne celine. Spoljni je organski i neorganski svet ispod manasa:
indriyâni, tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Unutarnji univerzum je aham-kâra i buddhi, svest
o sebi i budnost koja nadilazi svet. Manas, kao najfiniji izraz ispoljene prirode, deluje
kao glatka površina u kojoj se ogleda spoljnje i unutarnje. Kao što ogledalo daje iluziju
da je lik u njemu stvaran, a radi se samo o dovoljno finoj i uglačanoj površini, tako i
um kao najfiniji organ organskog dela prakrti daje iluziju da je nešto zaista spolja, a
nešto unutra. Usled toga, u umu, svest o sebi gubi budnost i biva začarana svojim
likom kao da je on poseban, identifikovan sa telom i upleten u zbivanja ispoljenog sve-
ta.
U skladu s našom piramidalnom vizijom prakrti, možemo uočiti dvojaku priro-
du manasa. Sa stanovišta učešća u vremenskom sažimanju, idući od osnove prema
vrhu, um se pokazuje kao najveća prepreka jer, svojom daleko većom slobodom delo-
vanja u odnosu na ograničena fizička i čulna iskustva, daje iluziju da je potpuna slobo-
da (puruša) već zadobijena samo zato što je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara
u najfiniji oblik čovekovog porobljavanja. Ali, sa stanovišta bezvremenog ishoda ili
same slobode iz koje se sve ispoljava, posmatrajući s vrha piramide, um predstavlja
stvaralačko osmišljavanje i krunu organskog života, logos koji postaje telo (indriyâni),
tvoračku misao koja izgrađuje predmetni svet.
Manas predstavlja vrhunac prirodnog načina opažanja (indriyâni). Zbog toga ga
u prostijem obliku imaju i životinje, a kod čoveka racionalizuje nagonsko i bestijalno
ponašanje - on promišljeno čini i najgora dela. Manas je vrhunska regulacija svih čul-
nih opažaja, iskustva sveta, koja se događa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato

98
Mit o Luciferu predstavlja istinu o čovekovom umu, manasu. Ta istina je očuvana u ezoteričnim
krugovima, i u masoneriji. Zato masoni slave Lucifera jer slave um. Ali kod njih postoji i negativan
aspekt toga znanja u tom smislu što oni naglašavaju i podržavaju negativnu funkciju uma, Lucifera,
više nego pozitivnu. Ako su u početku i imali nameru da održavaju ravnotežu luciferske funkcije uma,
davno su je izgubili. To je razumljivo zato što samo prosvetljeni mogu da imaju tu ravnotežu.
196
mišljenje (mnjenje) spada u prvu vrstu znanja, a to je sve ono što se može intelektual-
no saznati i zaključiti. Aham-kâra i buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja nadi-
lazi prirodnu spontanost i mora se dosegnuti kulturnom funkcijom, disciplinom i prak-
som osvešćenja (sakupljanjem energije i „pokretanjem skupne tačke”).
Budući da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti (indriyâni), on je i pre-
sudan za moć opažanja. Mi ne opažamo čulima već umom kome čula služe kao sreds-
tva opažanja. U kojoj meri um odlučuje o opažanju pokazuju poznati eksperimenti sa
hipnozom u kojima je subjektu hipnotičkom sugestijom naloženo da veruje da određe-
na osoba nije više prisutna pred njim; nakon buđenja iz hipnoze ispitanik tu osobu ne
bi fizički video iako bi ona bila prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba pomerala neki
predmet, hipnotisani subjekt video bi samo predmet koji se kreće kroz vazduh, ne i
osobu koja ga pokreće jer je njegovom umu data sugestija da ta osoba više nije prisut-
na. Takođe bi video i kroz tu osobu (koliko je tačno sati na časovniku) iako je ona fizi-
čki pred njim (zaklanja časovnik). Ovo nam pokazuje u kojoj meri nas um obmanjuje -
u istoj meri u kojoj nam i omogućava opažanje. To takođe dokazuje da um ne samo što
kontroliše opažanje nego i (kao logos) kreira fizičku realnost.
Zato što su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona ustanovljava (dok su
puki oblici najgrublje vibracije), misli nisu naše. Priroda samu sebe osmišljava, i samo
zato što se to osmišljavanje događa u nama, tj. u telu koje koristimo, u iluziji naše
individualnosti, imamo utisak da su misli naše tvorevine. To priroda samo koristi naš
osećaj individualnosti (Ja) da kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja,
konkretno i na jednom mestu - jer to ne može da čini u bezličnosti neorganskog podru-
čja, niti u nižim područjima organskog sklopa koji nisu čulno i delatno kompletni, u
životinjama. Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svačemu. Kako su uopšte nas-
tale misli, ako već nisu naše? Nastale su iz iskustva bivstvovanja svih živih bića iz
celog univerzuma. Iz tih iskustava načinjen je jezik. Ta iskustva su ostala kao fini
energetski entiteti u neorganskom području prirode, na njenim finijim dimenzijama,
tanmâtrâma, gde se ništa ne gubi. Misli ima onoliko koliko ima i reči u jeziku na kome
se misli. Kombinacija pojmova i ideja ima onoliko koliko i kombinacija svih iskustava
bivstvovanja. 99 Zašto se to uopšte događa u nama? Fizičko telo je, kao i sva tela, mag-
net, i ono privlači fine vibracije prirode, misli (kao kada magnetom skupljamo metalne
opiljke). Telo-magnet ima svoju žižnu tačku, to je Ja, i kada telo kretanjem kroz život
upija vibracije i informacije, one se sažimaju u Ja. Od tako nakupljenog materijala
(utisaka), koje čuva u pamćenju, čovek i sam kombinuje i mehanički ponavlja mnoge
misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja ne bi bilo Ja kada to ne bi činilo. Kombi-
nacija ličnih misli uvek je jedinstvena, a kakva će biti po svom osnovnom karakteru i
temperamentu, opet određuje šira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razot-
kriva astrologija.
Sve što istinski znamo mi znamo neposredno, to osećamo i vidimo celim bićem.
Čak ne možemo ili teško možemo da objasnimo bilo šta što znamo. Ali uvek vodimo
unutarnji dijalog kojim sami sebi govorimo ono što već znamo. To je šizofrena situaci-
ja. Te misli unutarnjeg dijaloga nisu naše, one su odrazi kolektivnog sna svih ljudi koji
su ikada živeli, i te vibracije su pohranjene u suptilnim dimenzijama neorganskog pod-
ručja prirode. Mozak samo hvata misli (frekvencije) i rezonuje ih (rezonanca - razu-
mevanje) kao svoje. Kao što rezonantna kutija hvata vibracije iz okoline i proizvodi
zvuk.
99
Komunikacija između DNK sastoji se iz frekvencija koje počivaju na istim principima kao i lingvis-
tička pravila našeg jezika. Zato se jezikom i mislima može uticati na stanje tela, bolest ili ozdravljenje.
197
 Treba znati da manas nije smešten samo u glavi. Čovek ima sedam centara koji
deluju kao mozak (čakre), ali su kod prosečnih ljudi samo prva tri centra izražena. Viši
centri se aktiviraju i aktuelizuju samo svesnim naporom kroz rad na sebi.
Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira sve ispod
aham-kâre, a ne samo čulno iskustvo indriyâni. Um je uveliko sačinjen i od imaginaci-
je različitih dimenzija neorganskog područja prirode. Odatle mu pristižu mnogi konsti-
tutivni činioci, i subjektivni (kompleksi, ubeđenja, bazični stavovi...) i oni objektivnog
karaktera, a to su slučajevi kada neorganski entiteti (bića ili T-polja kao arhetipovi)
formiraju misli u umu. Njih čovek prihvata kao svoje, a ponekad ih čuje kao tuđe (gla-
sove) ili ih samo prima kao neverbalno nadahnuće od strane „više sile” ili kako on
subjektivno misli, od „Boga” - što može imati različite posledice. U svakom slučaju
smatra ih za autentične i ulaže dosta energije u njihovo ostvarenje. Um je, dakle, smeš-
ten u mozgu (tačnije: telu) i čulna iskustva sa mozgom u velikoj meri sačinjavaju um.
Taj fizički deo uma sačinjava ego i većinu svesnog iskustva. Ali, um nije samo mozak.
I objektivno područje prirode formira um i manipuliše njime na konstruktivan i destru-
ktivan način, i taj deo uma je uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog pod-
ručja na um, ne bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na
osvešćenje nesvesnih sadržaja i uticaja, na samospoznaju.
Ono što je savremena psihologija otkrila kao 'nesvesno' jeste neorgansko podru-
čje na shemi prakrti. Svesno područje je organsko područje ili indriyâni. Prakrti u
indriyâni izražava svoju tvorbenu moć čulnosti.
O psihofizičkim sklopu, indriyâni, može se na kraju zaključiti da je ono samo
odgovarajuće mesto u kome se životna energija sažima u svest, da se tu priprema oli-
čenje Duha. Prakrti se kroz naše biće, kao organski najpogodnijem mestu, osmišljava
u svim svojim aspektima, pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje mogućnosti.
Ako se to pogodno mesto valjano iskoristi za šta je predviđeno, doneće blaženstvo.
Telo je izvor patnje samo kada se ne upotrebljava shodno svojoj nameni: kao odgova-
rajući prostor u kome čovek raste ka Duhu. Zdušno i svesno učešće u ovom rastu i
otvaranju donosi telu neopisivo zadovoljstvo (ananda). To se cela priroda kroz svoje
najsavršenije obličje raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato što je celo psihofizičko biće
čovekovo posvećeno onome što je iznad njega, ono se afirmiše, potpuno sazreva i
ostvaruje upravo time što čovek kao celovita ličnost nadilazi sva psihofizička uslovlja-
vanja. Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda možemo da prepoznamo sebe kao čistu
svest Duha koji omogućava prirodu i nadilazi je. Nadilaženjem uma dovodimo do
ishoda samu prirodu, sjedinjavajući um s Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i
sva bića. Zato nas sve tera da transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom. Okosnica
svih duhovnih tradicija zasniva se na pobedničkom nadilaženju fizičkog i mentalnog
uslovljavanja (indriyâni), i poklanjanju većeg poverenja onome što je čoveku sopstve-
nije i bliže od mišljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna budnost (buddhi) i nje-
na volja (aham-kâra), koja ne zavisi od sklonosti tela, od okolnosti i raznih uticaja iz
vremena i prostora (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) na um, nego je svest o Duhu koji sve
omogućava. To zapravo nije samo okosnica svih duhovnih tradicija, već i svih materi-
jalnih, sam proces materijalizacije postoji upravo na procesu transcendencije materije,
jer se ne može transcendirati ništa što se nije potpuno upoznalo i savladalo. Stoga je
transcendencija uma krajnji ishod procesa materijalizacije i sve materijalne kulture,
kao što je ujedno i njihov prvi uslov.
Svrsishodno sazrevanje indriyâni i nadilaženje manasa, uma, događa se sponta-
no i prirodno ako se ne gubi energija. Čovekov telo je, sa svojim energetskim centri-
198
ma, mašina koja automatski sprovodi sazrevanje prirode, od najnižih do najviših sta-
nja. Ako ne gubimo svoju energiju na sputavajuće i destruktivne procese nižih centara,
onda se taj rast odvija brzo i automatski. Čovek ne treba ništa da radi, samo da istraje u
očuvanju energije, time će istrajati i u očuvanju svesti ako zadrži objektivnost i neut-
ralnost, stav svedoka, automatski će biti odveden u viša stanja, u jedno Ja ili aham-
kâra i čistu svest buddhi. Jedini problem je očuvanje energije. Skoro uvek je gubimo
kroz aktivnosti nižih centara, umesto da je preusmeravamo naviše. Sve naše životne
drame svode se na jedan jedini problem: očuvanje energije da bismo nadišli um.
Misao je, zahvaljujući telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer pripada linear-
nom vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da izrazi istinu koja je više-
dimenzionalna jer je takva i celina bića kojeg istina izražava. Uostalom, i sama činje-
nica da je um sposoban da osmišljava zlo i da s najvećom strašću učestvuje u najgorim
delima, dovoljno kazuje da mu ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar.
Um je neutralan, on radi sve s čime je uposlen i pri tome nema mogućnost izbora. Sav
kvalitet njegovog rada zavisi od integriteta ličnosti i njene volje, od nivoa svesti tj.
energetskog centra sa kojim radi, a ne od izmene mišljenja i zaključivanja. Stanje uma
unutar nivoa bića i postojanja, uvek je važnije od sadržaja uma.
Nepovoljne uticaje neosvešćenog uma nadilazimo tako što umu nikada ne treba
da verujemo, ali da budemo svesni cele njegove aktivnosti. Takođe ne treba da veru-
jemo ni drugim ljudima koji nesvesno koriste um. Um je povoljan i izvor je kreativno-
sti kada je podoban uticajima viših kategorija, aham-kâra i buddhi. Stvaralačku volju
čovekov um zadobija u aham-kâri ili celovitoj ličnosti, i samo tako biva podoban za
čistu svest (buddhi), od koje prima najvišu intuiciju i spoznaju. Kada više kategorije
odlučuju i deluju na niže, događa se stvaralaštvo i dobrobit za čoveka. A kada odlučuju
niže, uvek nastaje razaranje i zlo. Jer, ukoliko su kategorije više, utoliko su celovitije,
dok su niže razjedinjene i, stoga, uslovljene.
Um (manas) je razmak između onoga koji jeste (aham-kâra) i njegove aktueli-
zacije u fizičkom bivanju (indriyâni), onoga što jeste. Taj razmak je neophodan za nje-
govu refleksiju u bivanju, refleksiju s kojom se aktuelizuje, baš kao što je za ogledanje
neophodan razmak od ogledala. Bez razmaka, u identifikaciji, nije moguća objektivna
svest o sebi i svom postojanju. Ono je ispravnije ako je um tiši i bistriji, jer tada u tom
razmaku ne nastaju lažni sadržaji koji bi remetili tačno i jasno ogledanje onoga koji
jeste (aham-kâra) u postojanju (a to je indriyâni i objektivno područje neorganskog
sveta). Koliko je čovek nezavisniji od uma, toliko celovitije i objektivnije može da
sagleda i sebe, i sâm um. Priroda zna svoju svrhu i neće je promašiti, jer je ta svrha
njen ishod i vrhunski privlačitelj njenog zbivanja. Samo kada je um smiren radi prisus-
tva čiste svesti o onome što jeste - a to znači da u svakoj organskoj sposobnosti i akti-
vnosti učestvuje nezavisno od drugih i samo onako kako ona biva u datom trenutku,
nezavisno od vremena, ovde i sada - iz svekolikog prirodnog toka uzdići će se ličnost
čovekova, aham-kâra, da bude oličenje Duha u biću.
Smirenje uma je čin estetskog doživljaja sveta. Svet se može doživljavati na dva
načina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyâni, i to je empirijski i egoički način kojim
se opaža samo oblik. Taj način je prikladan za fizički opstanak, za traženje hrane i
izbegavanje opasnosti. On je svojstven svim ljudima u fizičkom svetu i kao takav se
prenosi nasleđem, on je društveno uslovljen (egzoteričan). Zato s ovakvim opažanjem
u društvenim zajednicama preteže surovost borbe za opstanak. Ovakva slika sveta
zavisi od saglasnosti javnog mnjenja i ničeg drugog. Svako društvo stvara svoj obrazac
percepcije sveta, on se prenosi mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Raz-
199
likuje se u zavisnosti od vremena u kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali,
svima im je zajednički jedan osnovni obrazac, a to je da svet sačinjavaju čvrsti pred-
meti i konkretni objekti.
Drugi način opažanja pripada neorganskom području i s njime se jasnije vidi da
je sve energija koja je svesna sebe. Budući da živimo u fizičkom telu (indriyâni), um
(manas) percepciju sveta, kao beskrajnog mora energije, redukuje na određene obrasce
koji su društveno ustanovljeni i prihvatljivi. Drugi način opažanja je ezoteričan, to je
neposredan doživljaj bića kao žive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnje-
nja jer je isključivo ličan doživljaj, i stoga je često u sukobu s društvenim normativima
zato što društvo ne prihvata vrednost ličnog iskustva, već ga osuđuje kao bezvredan
subjektivizam. Neposredan doživljaj je estetski doživljaj i zato estetika povezuje lična
iskustva i daje im univerzalan značaj i karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego
društvene norme i jezik, a takođe je i trajnija od njih.
Drugi način opažanja proširuje percepciju na tanmâtrâ, na objektivno područje i
više dimenzije. Tako je opažanje u astralu uvek estetski doživljavaj. Samo u fizičkom
svetu možemo neki predmet opaziti nezainteresovano i objektivistički (pa zato ga i ne
opaziti kakav jeste). Sve što opažamo u astralu ujedno i snažno psihoenergetski doživ-
ljavamo, svaki detalj, oblik i boja zrače smislom. To se ne odnosi samo na vizuelna
već i na sva druga opažanja, a naročito zvučna. Ono što čujemo u astralu (snu) deluje
direktno na naša osećanja. Ukratko, sam doživljaj je način na koji se događa opažanje
u objektivnom području. To i priliči objektivnom i celovitom opažanju sveta.
I jedan i drugi način sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni (indriyâni) je ogra-
ničen na domet čula i konkretne oblike, dok je objektivni (tanmâtrâ) sklon dezintegra-
ciji u bezličnoj energiji univerzuma. Oba se moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivs-
tvovanje je najpre energetski fenomen koji zatim, u fizičkom iskustvu, postaje čvrst
predmet. Ako se držimo samo čulnog iskustva, da svet sačinjavaju samo čvrsti pred-
meti, nikada nam neće biti dostupno neposredno opažanje suštine prirode kao energije.
Društvena osnova čulnog opažanja treba da postane izvesnost da je ceo univerzum
svesna energija čije se opažanje može uobličiti samo kroz estetski doživljaj. Um može
doživeti objektivno područje prirodne stvarnosti jedino kroz umetnički doživljaj, a to
je samo onaj doživljaj kojim čovek nadilazi sve dotadašnje predstave o svetu i sebi -
koje su obrazovane društvenim uslovljavanjem - i u tišini se otvori za svet kakav jeste.
Priroda indriyâni, u odnosu na svojstva neorganskog područja, pokazuje nam da
između ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije. On je izgrađen od strane
indriyâni, tačnije, njegovim ishodom, razumom (manas). Taj zid je unutarnji dijalog
koji stalno vodimo sami sa sobom. Razliku između organskog i neorganskog bivstvo-
vanja čini gustina vibracija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama je
za nas zid percepcije. Neorgansko se neskriveno zbiva kao čista energija. Zato je
dinamičnije i nema trajnih oblika, oni su u funkciji trenutne potrebe izražavanja i delo-
vanja. Na organskom području oblici su trajniji i postojaniji i oni zato energiju u većoj
meri akumuliraju nego što je prosleđuju. Najfinija akumulacija energije jeste njeno
pretvaranje u informaciju. To se događa u najvišem modusu indriyâni, u razumu. Tako
celo bivstvovanje organskog sveta, naše empirijsko iskustvo o svetu, može da se svede
na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove, za koje je zadužen manas. Za čove-
ka uslovljenog fizičkim iskustvom, misli i reči stvaraju mrežu ili prepreku opažanju
zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi energetsku i bezvre-
menu suštinu svega što biva, jednog drveta ili čoveka, na primer, nego informaciju
(misao) o drvetu ili čoveku. On „vidi” tumačenje bivstvujućeg, a ne i biće sámo. On
200
objektivistički gleda kroz prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom
informacije (jezika, misli), on „doživljava” drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog posre-
dovanja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko doživljavanje, celim
bićem, bezvremeno i beskrajno. Energetska suština bića se vidi tako što se doživljava
bez misli, celim telom, ali to doživljavanje je precizno kao čulo vida. Tada ne bi video
„drvo” već svesnu, svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom kraj-
njem vidu oblikovala kao bivstvujuće zvano „drvo”. Dok su jezičke informacije (misli)
iste i stare, nesvesno nasleđene kulturnim uslovljavanjem, direktan doživljaj energet-
ske suštine objektivnog sveta je neizrecivo ali živo iskustvo, uvek novo, ali ne i haoti-
čno.
Energetsku suštinu objektivnog sveta možemo direktno doživeti samo ako
razum (manas) nadiđemo tako što ćemo ga razumeti i afirmisati. Bez toga će nas istina
objektivnog sveta razbiti i progutati. Kroz razum, bezličan svet postaje poredak po
meri čovekovoj, i čovek se usklađuje s merom sveta. Samo kroz um čovek prima u
sebe svet po svojoj pravoj meri. Bez prave mere odnošenja prema svetu postaćemo
dezintegrisani u njemu. Ključna je stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo
uslovljeno nasleđe, već naše sopstveno biće i objektivan svet kakav jeste. Um treba da
ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razumevanjem možemo nadići ograničenja empi-
rijskog iskustva vezana za fizički oblik (indriyâni) i postati celovita ličnost (aham-
kâra), koja fizičku subjektivnost nadilazi, a ne poništava za račun objektivnog sveta.
Indriyâni se smisaono nadilazi u aham-kâri, dok se u tanmâtrâ i maha-bhűtâni gubi i
dezintegriše. S druge strane, tanmâtrâ i maha-bhűtâni nalaze svoju integraciju i osmiš-
ljavanje u indriyâni. Samo tu, kroz čovekovo empirijsko iskustvo, objektivni svet ulazi
u vremensko postojanje i osvešćenje svoga smisla, u logos. Pravo ishodište oba podru-
čja, prema shemi, oličeno je u aham-kâri. Da bi se to oličenje ispravno uobličilo, pot-
rebna je naizmenična afirmacija oba područja u iskustvu. To praktično znači da čovek
savršeno koristi razum za ono što je namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada
doživljava objektivni svet da to čini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali sve-
sno. Kao što noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da koris-
timo samo kao informacije, a ne i za direktan doživljaj. To se spontano događa između
ljubavnika ili roditelja i dece. Kad se um smiri, svet se doživljava neposredno kao jed-
na celina, i taj doživljaj je čista ljubav. Ništa drugo. Samo tako se može uvideti da je
suštinski značaj indriyâni i posebno manasa u sledećem: Ceo objektivni univerzum je
stvoren kroz um svesnog subjekta. Kosmos je hologram. Izvan uma Duh koje sve
omogućava je sam Apsolut kao Jedno u kome ne postoji ništa po sebi i za sebe (izdvo-
jeno). Izvan uma kosmos je ono "ništa" o kome govori apofatička teologija, ili šunjata
u budizmu. Svaki oblik, vreme i prostor, postoje isključivo kroz um svesnog subjekta.
Ne samo kao njegovo tumačenje, ne samo na subatomskom nivou u eksperimentima, u
kojima je primećeno da sámo prisustvo posmatrača, ljudi, izaziva pojavu čestica, koje
su inače bez njihovog prisustva talasi energije, nego i kao božanska moć stvaranja
svega oko nas. Sve materijalne i stvorene stvari koje vidimo oko nas postoje zbog nas,
zbog svesnog subjekta, kako to tvrdi Jači antropički princip (SAP). Pre ljudi, svesni
subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da se stvori materija u
obliku planeta. Na planetama su svesni subjekti, individualne duše kao mnogo finiji
privlačitelji, uticali da se materija još finije oblikuje u životnu energiju i sve događaje
koji sačinjavaju život i kulturu življenja. Pre zvezda, sama božanska energija je bila
svestan subjekt kao puruša. Ona je to i sada, samo što je preuzela najfinije individual-

201
no oličenje kao čovekovo Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisus-
tvu uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao materija i poseban oblik.
Kada to bude direktno doživeo, čovek će celu svoju prošlost, svoje telo i um (a
sve to zajedno čini indriyâni), videti kao svoje senke, kao nešto što ne pripada njego-
voj suštini, kao ljušturu (koša) koju mora pri-vremeno da koristi jer je jedino odgova-
rajuće mesto za delovanje u prirodi, za delovanje iz milosrđa prema nesvesnim bićima
koja ne razlikuju svetlost od senke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega što ona
nije.

202
 SEDAM STANJA

Nemoguć je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i organskog i

neorganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona. Prvi je zakon trojstva i
upoznali smo ga kroz gune. On pokazuje kako se održava svaki oblik postojanja i
sámo postojanje uopšte. Drugi je zakon broja sedam koji nam pokazuje univerzalni
proces stvaranja svakog oblika, proces kroz koji prolazi sve što biva od začetka do
svog ostvarenja. 100
Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreću iz različitih pravaca, prožimaju
se, udružuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav život prirode u svim njenim
dimenzijama. Ali, njene vibracije nisu uvek istovetne i ne prostiru se ravnomerno iz
svog izvora pod silom početnog impulsa. One se razvijaju ujednačeno samo izvesno
vreme, i ubrzo, kad napuste svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i
menjaju pravac i prirodu delovanja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u
sekundi, dok se ne udvostruče na dve hiljade u sekundi javiće se dva glavna mesta na
kojima se događa usporavanje i promena, i pet sporednih, odnosno slabijih. Tako nas-
taje linija razvoja koja je podeljena sa sedam intervala, od početnog stanja do udvos-
tručenog, koji je začetak sledećeg ciklusa ovakvog razvoja. Ovi intervali su nejednaki,
ali su uvek sedmostruki. Drevna baština je njihovu zakonitost ovekovečila u mnogim
mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao ključni broj procesa stvaranja i preob-
ražaja, a takođe i u muzičkoj skali (druga nota „do” je začetak sledeće oktave).
Ovaj zakon je, pored očitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u fizici svet-
losti (sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takođe postoji i u širenju toplote,
magnetizmu, hemijskim reakcijama i svim ostalim prirodnim procesima.
Za nas je ovde važno da istaknemo da ovaj zakon broja sedam vlada i u proce-
sima događanja koja oblikuju naše životne drame.
Ovako predočen zakon stvaranja pokazuje nam zašto u prirodi nema pravih lini-
ja niti simetrije, ničeg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki proces stvaranja menja svoj
tok u intervalima koji su jedinstveni. Ova promena omogućava raznovrsnost svega,
kao i diferencijaciju svesti. U jednoličnosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer
ništa novo ne bi moglo nastati.
Na ličnom planu delovanje ovog zakon možemo prepoznati kad, nakon počet-
nog entuzijazma i rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene raspoloženja,
korekcije i unošenja novih pravila, javljaju se novi činioci koji donose iskušenje, rad
vremenom postaje sve više mehanizovan i težak, tako da je krajnji rezultat uvek bar
malo različit od prvobitno zamišljenog - ako do njega uopšte i dođe. Zamišljeno nika-
ko ne ostvarujemo samo zato što ne znamo tajnu stvaranja, zakon broja sedam, koji
ukazuje da ništa nije pravolinijsko ili linearno već da preobražaj i promena prate put
do svakog ostvarenja. Zamišljeno se nikada ne ostvaruje ukoliko se proces ostvarenja

100
Zakon broja sedam danas je poznat ponajviše zahvaljujući učenju G. I. Gurđijeva (G. I. Gurdjieff),
naročito u prikazu njegovog učenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi „U potrazi sa čudesnim” (P.
D. Ouspensky: In Search of the Miraculous, RKP, London, 1950) Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga
P. D. Uspenskog, „Četvrti put” (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i
knjiga „Rad Gurđijeva” od Ketlin Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994) neophodne su svakome za
ispravan rad na buđenju.
203
prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kreće po ovom zakonu promene.
Od učešća svesti (buddhi) i lične volje (aham-kâra) u stvaranju odgovarajućih prome-
na zavisi da li će se zamišljeno ostvariti. Većina ljudi, prepuštajući se stihiji svoje pri-
rode, koja je najočiglednija u delovanju uma (manas), pravi nesvesne promene u delo-
vanju i nikada ne ostvaruje zadati cilj, već, usled nepoznavanja dejstva ovog zakona
prirode, i dalje misli da ide ka njemu, ne primećujući da su odavno skrenuli s puta.
Snaga ovakvog zavaravajućeg zamišljanja je takva da najčešće nadjačava uvid u stvar-
nost koja je uvek drugačija od zamišljene i željene. Ovo se ne dešava samo na ličnom
već i na kolektivnom planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naročito religiji, gde najbo-
lje možemo videti kako linija razvoja menja pravac u odnosu na svoj začetak (osniva-
ča), i posle izvesnog vremena skreće u drugom pravcu, zadržavajući samo svoje ime.
Koliko je skretanje veće, toliko su dogmatizam i jednostrana isključivost jači, jer pred-
stavljaju napor da se fiktivno i idealno nametnu promašenoj stvarnosti.
Ovo skretanje se tako očigledno razvijalo u istorijskom putu hrišćanstva od Isu-
sove nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije „Agnus dei” i današnjeg
Vatikana kome su geostrateški interesi i finansijska moć jedina vera, i Pravoslavne
crkve koja se od čuvara autentične Hristove poruke svela na imitaciju, idolopoklonstvo
i magijski ritualizam. Zatim, od Buddhinih propovedi o neposrednom i ličnom probu-
đenju, do idolopokloničkog obožavanja njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spa-
sitelja i boga, iako je on u svom poznatom Govoru o lavovskom riku rekao da „kad
bogovi čuju reč Probuđenoga (Buddhe), i shvate da su i oni prolazni kao i sve u priro-
di, daju se u beg serući od straha, kao slonovi kada čuju lavovski rik.” Isto skretanje
postoji od Muhamedovog nedostižnog nadahnuća Najvišim Bićem, Gospodarem sve-
tova, Sveopštim dobročiniteljem, Milostivim, do terorizma i zločina njegovih sledbe-
nika „u ime Alaha”, proizašlog iz namerno održavanog verskog totalitarizma i neobra-
zovanja u islamskim državama. Takođe i u društveno-političkom uređenju postoje
skretanja od izvornog principa do tragičnih posledica. Najbolji primer su SAD koje su
zasnovane na najboljim idejama Republike i ljudskih sloboda, a danas su izvor svet-
skog terorizma, najvećih laži i diktature nad sopstvenim građanima.
Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i u svetlu
piramidalne strukture sveopšteg zbivanja (prakrti). Prema tom modelu impuls koji se
spušta od vrha piramide zadobija sve veće širenje i zastupljenost, ali zajedno s tim i
niži oblik postojanja, niži ontološki status. Tako osnovne ideje začetnika religija bivaju
zajedno sa sve većim širenjem u prostoru i vremenu spuštane na niže oblike, što veći
broj ljudi ih prihvata, to su više udaljene od izvornog značenja i svedene na mitsko,
dogmatsko, ritualno i simboličko značenje. Široke mase, tj. društvene zajednice ih
jedino u tom obliku i mogu prihvatiti, na simboličan i ritualan način, kroz crkvene
institucije. Autentične duhovne vrednosti mogu biti spoznate, prihvaćene i ostvarene
samo u pojedincu, u autentičnoj ličnosti.
Ova zakonitost nam takođe govori da u svakoj liniji razvoja postoje ciklusi,
usponi, padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se ništa ne ostvaruje. Zakon broja sedam
nam pokazuje i da ništa ne može ostati istovetno, svaki proces bivstvovanja se ili raz-
vija ka vrhu piramide prakrti ili se degeneriše i slabi, idući na dole ka sve većoj dezin-
tegraciji i uslovljenosti. Samo su u mašti stvari postojane, nepromenljive i večne. Ništa
ne može živeti ako se ne kreće. Tada će ga privući gravitacija nekog drugog kretanja.
Vrlo je važno znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga koliko smo
svesni promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog unošenja dodatne energije
kada te promene nastupe, kako bi se izvršila korekcija koja bi omogućila ostvarenje
204
cilja. (Postoje dva glavna intervala gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispu-
njava svešću o telu i disanju, a drugi svešću o umu. O tome detaljnije u poglavlju
Kaivalya.) Ukoliko se stvar prepusti prirodnom toku zbivanja, neminovno će doći do
skretanja u intervalima i dezintegracije, ali ne u potpunosti, zbog teleologije prakrti.
Nakon šest ciklusa u kojima su sadržana dva intervala, linija razvoja završava pun
krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika Zodijaka ili kompletnog ciklusa pros-
torvremena). Kako se ništa ne ponavlja, linija se ne spaja sa početnim stanjem, nego
započinje nov ciklus u spirali. Navijanje te spirale predstavlja globalnu teleologiju
prakrti. Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne energije svesti.
Priroda ponekad obezbeđuje ispravljanje samo prvog intervala. Ispravljanje drugog je
stvar isključivo svesne namere, kulturni čin koji čoveka uvodi u nadilaženje prirodne
uslovljenosti. Dodatna energija svesti jeste naša sposobnost razlikovanja od spontanog
zbivanja i spontanog reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je činilac
koji ispravlja stihiju prirode. Osvešćenje tela i disanja je niži oblik takvog razlikova-
nja, a osvešćenje uma najviši.
Zakon broja sedam je najveća tajna prirode jer ukazuje na to kako se sve u njoj
ostvaruje i preobražava. Otuda je njegova simbolika prisutna u svim duhovnim tradici-
jama sveta. Jedan od najpoznatijih primera jeste Stari zavet, prvo poglavlje Postanja
(1-31), ali njegova vrednost leži samo u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde
svako slovo i reč, i njihov raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upuće-
nima (Kabalistima) daju pravu sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam. Prevod na
bilo koji jezik ne pruža ništa više od protivrečnog, ali zanimljivog mita koji zadovolja-
va maštu.
Ovde ćemo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih najznačajnijih
izraza. To su, najpre, sedam „stanja svesti”, koja su poznata u praksi joge još od Upa-
nišada; zatim sedam nivoa ispoljavanja religijskih praksi, i đainski princip tolerancije
pri ustanovljenju istine bivstvovanja, zvani syâdvâda.

1. Sedam stanja svesti

Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor i ishod bića uopšte, ona je u
različitim oblicima bivstvovanja ispoljena u različitoj meri. Ta mera zavisi od oblika
ili načina bivstvovanja, tj. našeg delanja (otuda su način bivanja i stanje svesti uzajam-
ni). Kako subjektivno iskustvo najčešće ne uviđa opšte jedinstvo bića, njemu se ti
oblici čine izdvojeni i različiti jedni od drugih, a to mu sve stvara iluziju da postoje
različita stanja svesti, iako u stvarnosti postoje jedino različita stanja nesvesnosti, dub-
lja ili plića. Tako za čoveka postoje sedam različitih stanja bivstvovanja u kojima se
može naći (ona odgovaraju jogističkom sistemu čakri):
1) dubok san bez snova,
2) sanjanje,
3) java ili prosečna dnevna budnost,
4) svedočenje o prva tri,
5) svest o kosmičkom jedinstvu,
6) osposobljavanje svesti da aktivno učestvuje u tom jedinstvu, i
7) svest o sopstvenoj suštini kao ishodu bivstvovanja univerzuma (i prethodnih
šest stanja), i nestanak prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo
Duha (puruše), tj. delatno učešće u univerzumu kao u sopstvenom biću.

205
 Prvo stanje je stanje čistog postojanja, kao i sedmo, ali prvo je nesvesno sebe
dok je sedmo potpuno svesno i sebe svog jedinstva sa postojanjem.
Kao što se vidi, sedmo stanje jedino je autentično stvarnosti, dok druga izraža-
vaju nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osvešćenja. Iako se to ne može znati
bez ličnog iskustva, dobro je ovde spomenuti da je čovek uvek i u svim stanjima u čis-
tom jedinstvu sa najvišom stvarnošću, jer nema gde drugde da bude. Dubok san je sta-
nje u kome je čovek u čistom jedinstvu s bićem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno.
Njegovo probijanje kroz sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da ovo
jedinstvo postane potpuno svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lična
volja – kada njegova lična volja bude odraz Duha. Čovek je u onoj meri nesvestan i u
dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost bića. Zato što je ovde potpuno nesvestan sebe,
čovekovo postojanje se zasniva na elementarnoj i nagonskoj osnovi. To je prva čakra.
U stanju snova nagonima bića pridružuju se osećanja, sećanja i imaginacija.
Snovi se odigravaju u području tanmâtrâ. To je druga čakra i stanje ega.
U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, osećanja i imaginacija dobijaju
fizičku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimično
stabilnog razmišljanja i odlučivanja koja u prethodnim stanjima nije postojala. Tu spo-
sobnost treba razvijati i jačati rasuđivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkci-
ja manasa. Java se odigrava u području indriyâni. To je područje treće čakre ili prve
prave ispravne usmerenosti svesti.
Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima čakrama:
muladhara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje većina ljudi prirodno, što znači
bez ikakve duhovne kulture i svesne namere. Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva),
želje (druga) i volja za moć (treća čakra).
Kada kritička funkcija manasa dovoljno ojača, javlja se četvrto stanje kao intui-
tivno nadilaženje prva tri, i sposobnost svedočenja o njima. To je početak osvajanja
kategorije aham-kâra. Prva tri stanja su obezbeđena prirodom i za njihovu svakodnev-
nu izmenu nije potrebno ništa činiti, dovoljno je prepuštanje jer su za prirodan opsta-
nak ona dovoljna u većini slučajeva. Zato u njima boravi većina ljudi celog života, s
retkim i kratkim uzletima u četvrto stanje, što obično biva izazvano nekim jačim emo-
cionalnim stresom. Trajno ostvarenje četvrtog stanja je plod duhovnog kultivisanja i
uloženog napora da se čovek uzdigne iznad gravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri
stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti posvećena budistička praksa kontemplaci-
je, satipatthâna i dhyâna, na kojoj se zasniva poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji
priroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za opstanak njenog organskog života
potrebno da većina bića bude uslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja.
Jedna od glavnih odlika četvrtog stanja jeste da se, usled prakse kontemplacije i pov-
remenih iskušenja čiste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je čista od misli i
svih predstava, javljaju iskustva buđenja u snu, u astralnom svetu. Ovo je prelazno
stanje i odnosi se na početak čovekovog praktičnog rada na buđenju. Odgovara aktivi-
ranju četvrte čakre anahata. Tu se događaju prva iskustva svesti jedinstva. Ona su
uvek praćena potpunom ljubavlju i blaženstvom prema samom postojanju u svim obli-
cima.
Ako se taj rad pokaže uspešan, javlja se peto stanje u kome čovek konačno spo-
znaje razliku između sopstvene budnosti i nesvesne uslovljenosti sveg prirodnog zbi-
vanja. Tako probuđen vidi celu prirodu kao jednu jedinu celinu i, zahvaljujući takvom
viđenju, prepoznaje sopstvenu slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega
što biva. Vidi prirodu kao jedinstvenu celinu zato što je sam postao jedinstven i celo-
206
vit, postao je oličenje (aham-kâra) njene stvarnosti, jer kao probuđen može da je pre-
pozna, a samo se slično sa sličnim prepoznaje. Materijalnost nestaje i duhovnost se
javlja kao jedina perspektiva sada savršeno jasna, što izaziva ljubav i blaženstvo
(ananda). Na ovom nivou čovekova istinska budnost postaje trajnija. Zahvaljujući
redovnoj praksi meditacije u kojoj je iskušavao čistu svest o sebi (četvrto stanje), to
iskustvo postaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako prožima i ostala stanja, izvan
meditacije (i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna
stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato što je postao jedna i celovita ličnost (aham-
kâra) koja ne zaboravlja sopstveno biće koje prolazi kroz ta tri stanja, koje postoji sve
vreme. Svestan je celog indriyâni i njegove interakcije s tanmâtrâ u različitim maha-
bhűtâni. Ovde se javljaju neke moći (siddhi) koje se tiču percepcije, kao što su telepa-
tija i viđenje aure. Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete čakre vishuddhi. Nju karakteri-
še sposobnost misaonog i verbalnog izražavanja prirode stvarnosti, svesti jedinstva. To
je izražavanje na najvišem nivou razumevanja koje se mislima i rečima može postići.
Učvršćivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osvešćenjem izmene tri stanja,
kada je čista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, čovek ulazi u šesto stanje koje
odlikuju aktivno buđenje volje da se bude u jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje
kao sopstveno biće. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao
ekvivalentu sjedinjenja s celinom, šesto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se
učestvuje u jedinstvu, jer njegova svest nije različita od bića. Zato takav čovek posedu-
je sve moći (siddhi) koje se, pored percepcije, odnose i na konkretne fizičke promene
(telekineza, levitacija, dematerijalizacija i teleportacija). Šesto stanje je viši oblik
aham-kâre, a to je jedinstvena volja u čoveku koja je izraz volje prirode da se u celosti
izrazi na jednom mestu, kao ličnost čovekova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom
povezivanju aham-kâre i buddhi. To je šesta čakra ađna, koja se nalazi iza očiju. Oso-
benost njene aktivnosti je uvid koji nadilazi reči i misli, direktan uvid u samu srž bića
ili zbivanja.
Kada uspe da se tako izrazi, čovek više nije uslovljen prirodom jer je ona posti-
gla svoju svrhu, on je prevazišao sve što ga vezuje za biće i vreme i postao je mesto
otvaranja čiste neuslovljenosti (puruša) koja omogućava sámo bivstvovanje kao takvo,
i još ga uveliko nadilazi. To je stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva indivi-
dualnost (aham-kâra) i telesnost (indriyâni) više ne primećuju, jer je potpuno i trajno
probuđenje neposredan izraz čovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je pot-
puno učestvovanje u celom postojanju, jednako kao što je i potpuna nezavisnost od
postojanja. Drugačija budnost nije moguća, jer je ona jedinstvo sa transcendentalnim
Apsolutom koji je ujedno i čovekova bit. Stoga čovek, sjedinivši se s njim, prestaje da
se razlikuje od njega kao što se voda ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost u
svetlosti. To je sedmo stanje koje nije dostupno neprobuđenim ljudima s prva tri nivoa.
To je i sedma čakra sahasrara, na temenu glave. Ljudi šestog nivoa bili su osnivači
velikih religija, dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se više ne bave njime.
Isus Hrist je primer čoveka šestog nivoa, a njegovo vaskrsenje označava prelazak u
sedmi. Dok je na petom nivou čovek spoznao svoju Sopstvenost, a na šestom je osna-
žio u delovanju, na sedmom se događa predaja i nestanak čovekove Sopstvenosti u
slobodi koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omogućava. U petom stanju je
postao celovit u sopstvenom biću, a u sedmom je celovitost njegove ličnosti postala
analogna samoj celini univerzuma, Apsolutu. Sve do šestog nivoa postojala je neka
individua koja nešto radi; u sedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu') osta-
je samo Duh koji sve omogućava. Čovek postaje ono što jeste: puruša. Čovek je sve
207
vreme jedno s celinom i to jedinstvo može prepoznati jedino kada najpre osvesti sops-
tveno biće u celosti. Kada probuđen čovek prepozna svoje biće kakvo jeste, on ga tada
ne može razlikovati od celine univerzuma, on vidi da se ceo kosmos sažeo i uobličio u
njegovo telo i da telo sámo i ne postoji kao odvojeno od celine, da nije ništa po sebi i
za sebe, nego je samo refleksija celine. Dakle, čovekova celovitost je analogna celovi-
tosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, u sopstvenu celovitost, čoveka
automatski privlači celina univerzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako ga
ne zavedu moći šestog). Zato je sedmi samo rezultat potpunog proživljavanja i afirma-
cije svih prethodnih nivoa. Glavni, najduži i najteži prelaz je četvrti nivo.
U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti možemo reći da je čovek
prvog nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti čulnim i delatnim sposobnostima
(indriyâni), pa je zato podložan njihovim uticajima, mehaničnosti i obnavljanju. Čovek
drugog nivoa je ovladao indriyâni (telom) ali na površan i neduhovan način, uglavnom
prihvatanjem autoriteta koji deluje preko emocija privrženosti i odbojnosti. Usled tak-
vih emocija dominira poriv za održanjem i odbranom tela (svog entiteta, nacije, religi-
je...), što nužno vodi u isključivost, podele i sukobe sa drugim telima (entitetima) i
okolinom. Čovek trećeg nivoa naglasak stavlja na manas i njime pokušava da kontroli-
še svoje telo i život. Svu nepotpunost i jalovost takvih pokušaja da se umom organizu-
je i tumači život, uviđa čovek četvrtog nivoa koji indriyâni spoznaje u interakciji sa
objektivnim, neorganskim svetom (tanmâtrâ) u svim njegovim dimenzijama (maha-
bhűtâni) u borbi za ličnu celovitost (aham-kâra). Takav uvid donosi praksa „četvrtog
puta” s kojim se po prvi put stiče zaista objektivna spoznaja svoga bića i prirode uopš-
te. To se postiže samo posebnim školovanjem i izuzetnim naporom. Čovek petog
nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj meri da više ne mogu da ga obmanu toliko da
zaboravi sebe i svoju volju. On je prevazišao uticaje neorganskog bivstvovanja tako
što ih je u četvrtom nivou upoznao, oni na čoveka deluju samo dok ih je nesvestan. To
je aham-kâra ili celovita ličnost koja je integrisana pri svim zbivanjima. Šesti nivo
pripada buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bića i koja je stoga prisutna uvek i u
svemu i koja može sve, jer je suma svih mogućnosti bivstvovanja. Čovek sedmog
nivoa je onaj čija je svest (buddhi) potpuno i bez ometanja otvorena ka Duhu (puruša)
i koja, budući tako neuslovljena, celo bivstvovanje prosvetljava i oslobađa. Smisao
postojanja se u njemu razrešio, zato ga on sada razrešava u drugome. To se događa u
samom prisustvu takvog čoveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i prevazišao sve delo-
vanje i sve moći (siddhi). Bivajući kao Onaj Koji Jeste, on osvetljava sámo bivanje i
svedoči o njemu kao o najvećem delu i nenadmašnoj moći.

2. Sedam nivoa religioznosti

Svaka prava religioznost služi da čoveka uzdigne sa nižih na više nivoe svesti.
Zato religija mora imati više nivoa na kojima može delovati, jer čovek nižih stanja nije
svestan viših, pa mu se ona moraju približiti na njemu razumljiv način. Tako se istine
viših stanja prikazuju ljudima na nižim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstav-
ljaju koncentraciju informacija namenjenih nesvesnom biću čovekovom, biću koje
samo po sebi sadrži sve nivoe bivstvovanja i zato može prepoznati te informacije kada
gleda u simbol, učestvuje u ritualu ili doživljava neki mit.
Prvi i najniži nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje ritualizam i
naglašavanje spoljašnjih formi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu sti-
če oponašanjem ili učenjem napamet. Ovaj nivo možemo prepoznati u vanjskim (sve-
208
tovnim) izrazima judaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim obli-
cima religioznosti raznih naroda.
Mora se naglasiti da, iako neke religije u sebi sadrže sve nivoe, ne ispoljavaju ih
u jednakoj meri, nego naglašavaju pojedine, neka od prva tri najčešće. Teravadinski
budizam najbolje zastupa svih sedam nivoa religioznosti.
Drugi vid je skeptičan i zasnovan na veri i osećanjima, obožavanju i predanosti
verskom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi isključivosti i nasilju prema „jereticima” i
„nevernicima”. Svako ko drugačije misli doživljava se kao „bezbožnik”, protivnik i
neprijatelj. Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani
nego i u ekspanziji (ako nikako drugačije, onda samim natalitetom). Tu čovek saznaje
samo ono što mu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog uslovlja-
vanja. Zbog autoritarnosti i isključivosti, ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasi-
lja i verske netrpeljivosti u svetu. Možemo ga prepoznati u spoljnim izrazima islama i
katoličanstva.
Treći vid religioznosti je kritičkog karaktera i odlikuje se odbacivanjem rituala,
intelektualnim pristupom i tumačenjima svega i svačega. Znanje je ovde subjektivno
jer se zasniva na ustanovljenim konceptima („svetim spisima”) i na mentalnom uslov-
ljavanju, iako pokušava da održi privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici
protestantizma. Budući da se ovde naglašavaju intelektualne funkcije u čoveku, države
u kojima prevladava ovaj nivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protestant-
ski vernik mora da bude pismen da bi učestvovao u verskom životu, dok pravoslavni
uopšte ne mora, jer se svo njegovo bogosluženje sastoji iz rituala koji se mehanički
ponavljaju.)
Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za većinu ljudi jer su prirod-
no dati kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima bivanja (T-polja i neor-
ganska bića), a to je područje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od objeka-
ta, pa se zato njihova religioznost izražava na objektivistički način, putem verskih
objekata, simbola i rituala. Spoljašnje manifestacije njihove religioznosti igraju važnu
ulogu u kultivisanju svakodnevnog života ogromne većine ljudi, u njihovom uređenju
prostora, vremena i događaja. To se izražava kroz posete hramovima, obeležavanju
praznika i važnih događaja za društvo kao i za pojedinca - rođenje, smrt, venčanje i dr.
Budući da većina čovečanstva prirodno živi u prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri
nivoa religioznosti im odgovaraju i igraju presudnu ulogu u regulaciji njihovog
opstanka.
Četvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterični krug i njega u sebi sadrže sve
pomenute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuđenost ljudi u
njihovim civilizacijama), ali dalje od očiju neprobuđenih ljudi i njihove javnosti. Čet-
vrti nivo je put praktičnog rada na biću u cilju probuđenja čovekovog. On se uglavnom
odvija u monaškim redovima - ali ne u svim, jer većina monaških redova danas pred-
stavljaju imitacije pravog rada iz prošlosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna druš-
tva ezoteričnog karaktera i masoni takođe pripadaju četvrtom nivou - bar u onoj meri u
kojoj im duhovnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj nedostatak ovog nivoa protes-
tantizam bezuspešno pokušava da nadoknadi mnoštvom sekti.
Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su prošli put četvr-
tog nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhovnog
života. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama, obezbeđena su im uticajna mesta i
zvanja. Ali najčešće ostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do
šestog i sedmog stanja. Oni su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i
209
bliži opštem jedinstvu sveg bića i božanskom Duhu u kome ono prebiva. Oni su u
svim religijskim tradicijama nalik jedni drugima jer su bliži središtu sveg zbivanja. To
je nalik na krst čiji krakovi predstavljaju spoljašnje razlike u izrazu prva tri nivoa reli-
gioznosti, a takođe i prakse četvrtog nivoa. Razlike u mitovima, ideologijama, rituali-
ma i odeždama sveštenika pojedinih religija tako su izražene kao i različiti pravci u
kojima su kraci krsta usmereni. Što se čovek više uzdiže na unutarnjem putu duhovnog
rasta, više se približava središtu krsta gde više nikakvih spoljašnjih razlika nema ili su
nevažne, jer sve religije od četvrtog nivoa upućuju na isti cilj, na čovekovo probuđe-
nje. (Po rečima Heraklitovim: „Probuđeni ljudi žive u jednom zajedničkom i opštem
svetu, dok oni koji spavaju žive svaki u svome posebnom.” (Fragmenti, I, 89)) Dakle,
nikakvo „jedinstvo religija” nije moguće spolja, formalno ostvariti na prva tri nivoa
svesti. Do tog nivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo i prisutnost Božanskog
manifestuje se samo unutra, u čoveku, u jedinstvenoj ličnosti, kao njegova sopstvena
zrelost - a ne kao veština da se sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Ilu-
minati kada pokušavaju da stvore jednu svetsku religiju. Oni na taj način direktno
pokušavaju da unište pravu religioznost.
Stoga peti, šesti i sedmi nivo religioznosti karakterišu sve veća individualnost i
nezavisnost Duha od svih interesa društvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova tran-
scendencija. To je put unutarnjeg ili ezoteričnog kruga svih religija: sufija u islamu,
kabalista u judaizmu, jogina, tantrista i taoističkih alhemičara, ezoteričnog hrišćanstva
koje se sačuvalo u nekim manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast čovekov
iz nižih u više nivoe svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najvećoj meri zadr-
žali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije (satipatthâna), i u zenu.
Pored ovih „regularnih” tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali drevne šamanske
tradicije koje, neopterećene teologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, daju
dobre rezultate u duhovnom uzdizanju čovekovom do najviših stanja. Osnovni obrazac
rada tih tradicija može se samo naslućivati zahvaljujući trudu nekih istraživača (Mirča
Elijade). Ipak, šamanizmu nedostaje ontološka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog,
u transcendenciji uopšte, kakva postoji u budizmu. Šamanizam je opterećen neorgan-
skim područjem. Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne primećuje ovaj nedostatak.
Zahvaljujući njemu bogatstvo i superiornost šamanskih tradicija postali su nam mnogo
jasniji.
Prvi, drugi i treći nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok se o četvr-
tom zna tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti pod
uticajem neorganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i samo tu postoje bogovi i demoni.
Četvrti je proces njihovog upoznavanja i nadilaženja, dok peti, šesti i sedmi nivo odli-
kuje sve veća sloboda Duha, i od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja pri-
rode.
Svi oblici religija iz prva tri nivoa u onoj meri su dobri i ispravni u kojoj podsti-
ču rast čovekov iz nižih u viša stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj služe sami
sebi, ukoliko sputavaju rast i zadržavaju čoveka na istom nivou. Ta težnja uvek postoji
u svakom entitetu kao njegova centripetalna sila koja ga održava na okupu, ali savla-
davanje njene gravitacije nužan je test za pročišćenje čovekove lične snage i individu-
alnosti. To su vrednosti koje čoveka uzdižu iznad trećeg nivoa.

210
 3. Syâdvâda

Svako od sedam mogućih stanja svesti u kojima se čovek može naći ima svoj
pogled na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak prva dva nivoa, men-
talnog spoznavanja sveta u trećem i njegovih granica u četvrtom, spoznaje da stvarnost
svega određuje stanje svesti u petom, i da je svest najviša stvaralačka energija u šes-
tom nivou. Sedmi je iznad svih tih spoznaja i dozrevanja, on je plod šestog koji je za
bivstvovanje najviši. Posle najvišeg dolazi samo opuštenost u ostvarenju.
Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna nije dostigla
takvu toleranciju u iznošenju istine o svetu ili istine sáme, i prema stanju svesti koja je
iznosi, kao što je to učinila đainska logika u svome „učenju o možda”, ili syâdvâda.
Reč syât potiče od sanskritskog korena as, „biti”, i znači „može biti”, dok vâda znači
„učenje”, tako da reč syâdvâda možemo prevesti kao „učenje o može biti”. Ono je naj-
čistiji izraz tajne stvaranja ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku dogmatič-
nost i jednostranost. Nastala u najvećoj strogosti asketskog pročišćenja duše od svih
spona uslovljenog bivstvovanja, syâdvâda nam ukazuje da ispoljavanje bića, a zajedno
s njim i njegova spoznaja, ima sedam aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj način
i neophodan da u kontrastu i dijalektici sa svima ostalima omogući jasan uvid. Priroda
stvarnosti ne izražava se nikada u potpunosti samo na jedan način, njen izraz je uvek i
u svemu bogat protivrečnostima koje izražava „sedmostruka formula” (sapta-bhangi)
koja glasi:

1. Možda jeste.
2. Možda nije.
3. Možda i jeste i nije.
4. Možda je neizrecivo.
5. Možda jeste, ali je neizrecivo.
6. Možda nije i neizrecivo je.
7. Možda i jeste i nije i neizrecivo je.

Kao što sedam boja sačinjava sunčevu svetlost, tako i ovi stavovi samo kada su
uzeti svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je jednostran i nedovoljan ako
se posebno izdvaja. Upravo tome su skloni ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su
jedino poznata prva tri stava, i to kao suprotstavljena.
Ovih sedam stavova predstavljaju ontologiju svesti kroz sedam čakri.
Prvi stav (’možda jeste’), ukazuje na identifikaciju s onim što jeste, koja je naj-
jača u prvoj čakri.
Drugi stav (’možda nije’) ukazuje na suprotnost s kojom se neminovno uvek
suočava svest koja je identifikovana.
Treći stav (’možda i jeste i nije’) opisuje treću čakru i prve uspehe razumevanja
suprotnosti s osnovnim funkcijama razuma.
Četvrti stav (’možda je neizrecivo’) ukazuje na doživljaj jedinstva koji je uvek
neizreciv, jer nadilazi um koji se zasniva na suprotnostima nižih stanja, to su prva kra-
tka iskustva transcendentalne svesti. To je prvi uvid u celinu kojim se prihvata sve
kroz osećaj ljubavi, tj. jedinstva.
Peti stav (’možda jeste, ali je neizrecivo’) ukazuje na petu čakru, smeštenu u
grlu, koja daje sposobnost da se mislima i rečima prvi put zaista izrazi ono što Jeste,
Stvarnost koja je dotle bila neizreciva.
211
 Šesti stav (’možda nije i neizrecivo je’), ukazuje na šestu čakru, treće oko, koje
vidi celinu kao iskonsku prazninu koja je neizreciva upravo zato jer nije različita od
samoga bića i postojanja. Ovde se vidi ono što je neizrecivo.
Sedmi stav (’možda i jeste i nije i neizrecivo je’) ukazuje na sedmu čakru i na
jedinstvo sa transcendentalnom božanskom Stvarnošću ovde i sada, u kojoj je postoja-
nje praznina i praznina postojanje, i da se to ne može izreći jer se samo može biti –
zato što ništa drugo ne postoji osim toga.
Ceo univerzum postoji na ovaj sedmostruki način. Uslovno se mogu nazvati
dimenzijama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih sedam dimenzija istovre-
meno, iako se svaka dimenzija odvija zasebno. I mi sami, naši životi i svaki događaj.
Zapravo, ne mi ovakvi kakvi smo sada poznati sebi u ovom telu, već se naša duša deli
na ovakvih sedam individualnih duša (điva) od kojih je samo jedna nama poznata dok
ne postignemo potpuno osvešćenje. Ostale su na ostalim dimenzijama prostorvremena
i rade isti posao sa svog aspekta spoznaje i postojanja. Kada se svi aspekti individual-
nih postojanja iskuse i sjedine, individualna duša se sjedinjuje sa svojim izvorom, nad-
dušom (oversoul) koja je prva emanacija i oličenje božanskog Duha. Podsetimo se da
se celokupna emanacija prakrti događa da bi se iskusili svi aspekti bivstvovanja na
najindividualniji način. Kako u stvarnosti prakrti ne postoji u vremenu, svi aspekti
njenog postojanja se simultano iskušavaju od strane puruše. Svi aspekti postojanja se
ispoljavaju kao sve moguće dimenzije postojanja.
Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve moguće logičke varijante
svih mogućih zbivanja.
U prvoj, nešto se jeste dogodilo.
U drugoj, to se nije dogodilo.
U trećoj, i jeste i nije se dogodilo (dijalektika suprotnosti).
U četvrtoj, nije se dogodilo ništa od prvih tri mogućnosti, i nastalo je nešto
sasvim drugo (jedinstvo suprotnosti).
U petoj, dogodilo se, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U šestoj, nije se dogodilo, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je nešto sasvim drugo (transcen-
dencija svih suprotnosti postojanja).

S ovim je syâdvâda obezbedila da na ovom podeljenom i sukobljenom svetu

bude vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i življenja, i sa svojim veličanstve-
nim „možda”, koje smešta u osnovu svih aspekata kao najvažnije, verovatno nedosti-
žan ideal za sve smrtnike.

212
 AHAM - KÂRA
1. Princip individuacije ili uobličavanja

Stvaranje sveta, i našeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje dejstvom aham-

kâre. U ovoj kategoriji se integriše iskustvo bivstvovanja u ličnost koja je jedina spo-
sobna za autentični doživljaj sveta.
Teško je razlikovati aham-kâru i buddhi. Može se najbliže reći da ono što bud-
dhi predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kâra izražava na individualnom ili
lokalnom području. U odnosu na ostale, niže kategorije prakrti, one su egzistencijali.
Jedino sa stanovišta puruše one imaju kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakr-
ti, iako granično. Moglo bi se reći da zbivanja svih nižih kategorija u aham-kâri po
prvi put postižu svoje pravo egzistencijalno oličenje koje je neophodno za dostizanje
krajnjeg ishoda koji se razrešava u buddhi. Sve zbivanje ispod aham-kâre potčinjeno
je uzročnosti i ona se nadilazi tek ovde, u kategoriji koja daje oblik svemu, i subjektiv-
nom i objektivnom. Samo u čovekovoj ličnosti priroda se razrešava i obučava za slo-
bodu, pa se zato u njoj najžešće i suočava sa neslobodom.
Sam položaj ove kategorije na shemi ukazuje da je ona ishod svega što biva
kroz integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog postojanja.
Aham znači „ja sam”, a -kara „tvorac” ili „činilac”. Ovde se integriše način zbivanja
koji se u nižim kategorijama ispoljavao bilo na subjektivan ili organski, bilo na objek-
tivan ili neorganski način. U njima se način bivanja manifestovao kroz spoljašnji oblik,
dok se on u aham-kâri integriše u viši, egzistencijalni nivo: u smisao. Još preciznije
rečeno: bivstvovanje ispod aham-kâre ima ontički ili esencijalan karakter, dok ovde
prelazi u egzistencijalan i ontološki, koji će vrhunac svoje diferencijacije postići u
buddhi i njegovom razlikovanju od puruše.
Aham-kâra kao princip individuacije na objektivan način se ispoljava tako što
daje oblik svemu što postoji u kosmosu, od suptilnih prototipova (tanmâtrâ) do velikih
elemenata (maha-bhűtâni), on individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u priro-
di: telo nekog bića, kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve
je individualno uobličeno na neki način jer u bezobličnosti ne može biti nikakve aktiv-
nosti, a prirodi sama aktivnost daje život. Na subjektivnoj ili organskoj strani oblikuju
se čulne i delatne sposobnosti za percepciju i iskušavanje objektivnog bivstvovanja.
Tako vidimo da je aham-kâra uzrok one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objek-
tom kristališe svest. Aham-kâra je princip individuacije radi funkcionalnog razlikova-
nja bivstvujućeg i osvešćenja, a ne radi pukog razdvajanja i otuđenja od celine. Jedino
kada ovakvog dozrevajućeg osvešćenja nema, aham-kâra se pokazuje kao princip koji
otuđuje i deli na egoičke posebnosti. U pozitivnom aspektu on je princip individuacije
celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj bezobličnosti to nije moguće. Tada
individuacija nije izdvajanje iz celine, već njeno oličenje u akciji kroz koju postoji.
Kako u jednoličnosti nije moguće postojanje, u celoj prirodi prisutan je poriv za
deobom i udvajanjem kako bi se time omogućila buduća sinteza na višem ontološkom
nivou. Od kvantne fluktuacije i deobe ćelija pri razvoju života (i njegovom razlaga-
nju), preko svih iskustava odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do napuštanja
prianjanja za predmetni svet probuđenog čoveka koji postaje nezavisan (kaivalya).
Princip diferencijacije, koji izaziva aham-kâra, jednako je prisutan u objektivnom
ispoljavanju sveta, kao i u čoveku kroz njegovo psihološko iskustvo. Zbog interaktivne
213
povezanosti organskog i neorganskog bivstva, individualni procesi u objektivnom pod-
ručju (bića i pojave) izazivaju po analogiji individualne procese u subjektu, oni se u
njemu reflektuju kao psihološki procesi. Diferencijacija spoljnjeg sveta, koja sačinjava
vaskoliki život kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao njegova psihička dife-
rencijacija. Zapravo, nema podela: život kosmosa je isto što i životna drama svakog
čoveka, kojom on spoznaje stvarnost kosmosa kroz samoga sebe. To je isti događaj,
samo se ispoljava u različitim razmerama. Tako subjekt doživljava objektivni svet,
njegova psihodinamika predstavlja prostorvremenski sažeto iskustvo zbivanja objekti-
vnog područja. (Sa stanovišta subjekta, objekti su i drugi subjekti.) Vrhunac diferenci-
jacije ličnosti vodi do njenog nestanka u buddhi.
Aham-kâra u prevodu znači „ja sam činilac“ ili „ja sam tvorac“. Ova kategorija
ima ovaj naziv zato što tu čovek po prvi put postaje svestan da je svest njegove duše
jedini tvorac i činilac sveg zbivanja, i fizičkog tela i celog fizičkog trodimenzionalnog
okruženja koje sačinjava svet i život. U svim nižim kategorijama svest čovekova bila
je ubeđena da su svet i fizičko okruženje spoljašnje datosti koje su nametnute čoveku
koji ne može u potpunosti da utiče na njih, čija je često žrtva. Ovde po prvi put spoz-
naje da je svest (mahat-buddhi) njegove duše (puruše) jedini pravi činilac (aham-kâra)
i tvorac celokupne egzistencije u svim dimenzijama (svih ostalih kategorija ispod njih
na shemi). Međutim, mentalni obrasci presudno usmeravaju delovanje svesti, pa zato
koliko je čovek verovao da je nemoćan pred spoljašnjim okolnostima na koje ne može
da utiče, toliko i nije mogao da utiče. Drugim rečima, koliko koristi svest na nižim
energetskim centrima svoga bića (čakrama), toliko je nemoćan da je koristi kao krea-
tivni činilac, toliko okolnosti upravljaju njime. Koliko svest koristi iz viših centara,
toliko ima moć delovanja i kreiranja okolnosti.
Svaka kategorija je činilac na svojoj razini delovanja. Tako manas ili um koji je
identifikovan sa telom (indriyâni) stvara svoju realnost koja je u interakciji sa objekti-
vnim svetom. To je svima dobro poznato iskustvo jedinke u svetu koji je okružuje i u
kome deluje. To jednostavno znači da smo sami tvorci svoga iskustva otuđenosti i
sukoba sa celinom, i to iskustvo je realno onoliko koliko ga mi svojim telesnim umom
stvaramo i održavamo. Tek kada se uzdignemo na više centre svesti, nadiđemo telesni
um i dođemo do jednog Ja ili celovite ličnosti, tj. kada se integrišemo u kategoriji
aham-kâra, možemo da nadiđemo sve kategorije postojanja koje su ispod nje, i samo
tada spoznajemo da smo mi sami činilac koji stvara, ne samo svoju individualnu real-
nost (indriyâni), pozitivnu ili negativnu, već i sve modalitete u objektivnom postojanju
na svim dimenzijama (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Ovo je moguće samo otuda što je
svekoliko postojanje emanacija božanske svesti, pa i mi sami, tj. naša duša je prva
emanacija božanskog Duha. Zato mi imamo svojstvo božanskog stvaranja. Mi sami
projektujemo stvarnost u kojoj se nalazimo (ne uvek individualno, mnoge aspekte
realnosti projektujemo i grupno, kao skupina duša koja se inkarnira, pa otuda pos-
toje zajednički činioci realnosti koji utiču na sve ljude), na ovom i na onom svetu, u
životu i nakon ’smrti’. Samo je pitanje s kog nivoa svesti to činimo. Takve će biti i
posledice.
Kako ništa u prirodi nije statično i supstancijalno, sve što je u njoj oblikovano
mora da bude i razobličeno, odnosno preobraženo. Sam oblik je inicijator preobražaja,
on je informacija za dalje preobražavanje. Otuda toliko protivrečnosti u ličnosti čove-
kovoj, jer ona je najgušće jezgro opšteg preobražaja prirode. U aham-kâri se ukrštaju
dva suprotna principa: prema nižim kategorijama to je princip koji sve deli i individu-
alno uobličava, dok, s druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za višu
214
kategoriju, buddhi, za spoznaju celine. Princip koji deli, nužno mora biti i princip koji
objedinjava. Ovo kosmičko ukrštanje najsnažnije doživljava ličnost čovekova: kada se
okrene nadole ona se dezintegriše u bolu, a okretanjem nagore - isceljuje u blaženstvu.
Zapravo, baš zbog tog ukrštanja aham-kâra jeste ličnost.

2. Celovita ličnost 101

Svekoliki preobražaji prirode svoj najviši kvalitet, snagu i dramatiku postižu u

čoveku, kao njegova ličnost. Aham-kâra se sama po sebi inteligibilno ispoljava kao
jedinstvena i celovita ličnost. Kao takva ona je poznata samo manjem broju ljudi.
Većina ima ličnost razdeljenu na mnoštvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom
principa individuacije na indriyâni.
Zahvaljujući dejstvu aham-kâra svaki oblik života, a ne samo čovek, može biti
subjekat doživljaja, iako nepotpun: jednoćelijski organizam, biljka ili sisar. I neorgan-
sko područje učestvuje u opštem doživljaju sveta, ali na pasivan način, kroz čistu reak-
ciju ili kao medijum. Organsko područje reaguje kroz učenje i kultivisanje, pa zato
organski život svojom sadržajnošću nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvan-
titetom). Kako organski život proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta ste-
kao najpre kroz njega, kroz neorganski svet i njegova bića. Tako se princip aham-kâra,
kao tvorac svega uobličenog, najpre ljudima objavljivao kroz njih, kroz bogove, spolja
ili na objektivistički način. Najdirektnije i najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga
koji se i identifikovao kao „Ja sam onaj koji jesam” - što je takođe slobodniji prevod
aham-kâre. Takođe u ovome leži razlog zašto taj isti princip objektivnog stvaranja
čovek treba, po uputstvima religijskih začetnika i mistika, da ustanovi u sebi, kao svo-
ju ličnost, predajom „volji božijoj” odnosno, usaglašavanjem s njom. Dakle, da u isku-
stvu integriše neorgansko i indriyâni. Prirodno je da se u ranim fazama ljudske zrelosti
opšti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo kroz mit već i konkretnim otelov-
ljenjem radi poučavanja ljudi. Isus Hristos (Jmannuel) je najbolji primer za takvu
manifestaciju, on je najlepši model savršenog čoveka i ličnosti, a njegova poruka jasno
upućuje na integraciju o kojoj je reč, u aham-kâra; njegove reči, da je on jedno sa
Tvorcem, jasno govore o njegovom jedinstvu sa aham-kâra. Njegovo delovanje takođe
ukazuje na aktivni princip koji odlikuje aham-kâra dok, za razliku od njega, Buddha
svojim smirenjem u potpunoj slobodi manifestuje integraciju više kategorije - buddhi.
Otuda mu i potiče ime. Isusov simbol je krst koji predstavlja aham-kâra, jer u njoj, u
celovitoj ličnosti, po prvi put počinju da se pravilno ukrštaju i razlučuju puruša i pra-
krti. Buddhino je oličenje meditativno smirenje, tihovanje i poništenje sebe radi onoga
što sve omogućava (puruša). Zato Buddha nema simbola već je predstavljen njim
samim, čovekom (puruša) u meditaciji.
Kada zbir svih organskih sposobnosti uobliči čoveka (on je i po predanju stvo-
ren na kraju), tada se u njemu kristališu Ja-iskustva (lat. Ego). To još nije aham-kâra

101
Ovde koristim izraz ličnost u drugačijem značenju nego što je uobičajeno. Naime, uobičajeno je da
se taj pojam izvodi iz grčkog pojma persona, koji predstavlja masku koju neko stavlja na sebe da bi
glumio neku ulogu. Na taj način prestavlja lažno Ja. Ovde je ličnost izvedena iz asocijacije sa našim
pojmom oličenje, tako da se o ličnosti ovde govori kao o oličenju nečeg višeg, kada čovek postane
oličenje Duha i kada ima jedno, pravo Ja u sebi, kada je svestan sebe u apsolutnom smislu, onda je on
oličenje te autentične svesti o sebi i pokazuje svoju pravu, kompletnu ličnost, svoje pravo lice, a ne
masku ili personu. U daljnjem tekstu će biti jasno da se takva kompletna ličnost postaje tek radom na
sebi i transcendentalnim iskustvima koja lažna podeljena ličnost ne može da ima.
215
već njegov proizvod ili odraz na subjektivnom području, indriyâni, u manasu. Ja je
najviši vid kohezije psihofizičke energije za koju je jedan subjekat sposoban u svom
prirodnom životu. On nije proizvod kultivisanja već golog instinkta samoodržanja.
Zato, ako se kao takav kultiviše i održava, neizbežan je sukob i sve žešća borba sa
drugim Ja i subjektima koji čine isto. Ja je samo psihološki odraz različitih oblika
životnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se i psiha koja ih ustanovljava. Isku-
stvo različitih oblika spolja, analogno proizvodi mnoštvo Ja unutra. Kako sve zbivanje,
pa tako i ono u indriyâni, nije statično već dinamično i procesualno, tako se ni ova
kohezija (u Ja) ne zadržava u jednom obliku, nego se preobražava i pri tome deli na
mnoštvo entiteta. Tako je svaki čovek u svom empirijskom iskustvu sačinjen od mnoš-
tva Ja. Njihovo mnoštvo ne zapaža samo zato što su svi oni procesi istog bića i koriste
istu energiju za svoje oblikovanje, održanje i fokusiranje pažnje ili prisustva. Ono se
primećuje samo naknadno, po posledicama, kada nismo učinili ono što smo namerava-
li, ili smo učinili ono što nismo želeli. Mnoštvo Ja je nalik projekciji filma gde kohe-
rentnost slike i pokreta postoji usled brzog smenjivanje različitih slika.
Zato što svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za sebe, i čove-
kova psiha se može deliti po uzoru na mnoštvo i razdeljenost spoljašnjeg zbivanja.
Koliko je vezana za spoljne utiske, toliko se i deli. Tako nastaje šizofrenija. Svako Ja,
koje se u čoveku trenutno aktivira, stvara ubeđenje da je apsolutno realno, čovek misli
da je to njegov jedini identitet i da će propasti ako ga izgubi, da će umreti. Jer, svako
Ja stvoreno je centripetalnim privlačenjem univerzalne energije bića. Iako je samo
jedan njegov aspekt ono to ne uviđa, zbog holografskog karaktera bića misli da je ono
celo biće za sebe. Zato se čoveku koji je identifikovan sa njim čini da je njegovo delo-
vanje jedino moguće, a njegov nestanak smrt. Ne uviđa čak ni da se takva ubeđenja
menjaju tokom vremena. U samoj prirodi ne postoji smrt, već samo stalan preobražaj
energije i stanja svesti vezana za tu energiju. Jedina smrt, a s njom i rođenje, jeste ona
koja se događa individualnom Ja. Zato samo pod njegovim uticajem čovek ubija i čini
zlo, jer mu tako izgleda da je „nekoga” uklonio i „sebe” sačuvao. Nagon za životom,
koji se ograničava u Ja, uzrok je sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele
egzistencije ne može da čini nasilje, on takvih namera ne može ni imati. Onaj ko je
jedno sa apsolutnim bićem nema svoga Ja, stoga i ne pokušava sebe da sačuva.
Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu događa pod dejstvom uni-
verzalnog procesa individuacije aham-kâra, nužan je proces u diferencijaciji iskustva
bivstvovanja i svesti. Svako Ja je jedan modus bivstvovanja i bez bogatstva njihove
interakcije nema dozrevanja svesti. Mnoštvo Ja na subjektivnoj strani analogno je
mnoštvu bivstvujućih oblika na objektivnoj koje zapažamo kao svet. Tako se svet
ogleda u subjektu. Kada to iskušavajuće ogledanje dostigne „kritičnu masu” (krizu
smisla egzistencije) dolazi do nove faze dozrevanja svesti ka celovitoj ličnosti, aham-
kâra. Tada čovek vidi da je svaki pojedinačni aspekt bivstvovanja, bilo spoljašnji bilo
unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta celovitost, koja je tvorac
svega, pa i čovekove ličnosti, jeste aham-kâra.
Subjektivno iskustvo ne može biti drugačije do razdeljeno i neuravnoteženo. U
meri u kojoj se subjektivno stanje (indriyâni) nadilazi, princip individuacije se u čove-
ku kristališe i obezbeđuje trajno prisustvo svesti, koje više nije promenljivo i neposto-
jano kao ranije. Tako se s postojanošću svesti formira jedinstvena i trajna ličnost u
čoveku, kroz uvid da je energija univerzalna i da biće nije samo njegovo. Samo kada
se celo psihofizičko bivanje (indriyâni) ispuni svešću, energija se preliva i kreće navi-
še, ka aham-kâra. Dokle god se energija troši na razdeljene aspekte bivanja, ne može
216
se sakupiti dovoljno da aktuelizuje aham-kâra kao princip univerzalne ličnosti. Razde-
ljeni aspekti su za čoveka sve ono vanjsko, bilo organsko ili neorgansko. Ono što sve
objedinjuje je unutar čoveka, u aham-kâra. Spoznajom uzaludnosti traženja utočišta u
bilo čemu vanjskom, čovek se okreće unutra, ka sebi, ka aham-kâra.
Kada je osvešćena i aktuelizovana, aham-kâra je jezgro doživljaja sveta, doživ-
ljaja koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budući da je aham-kâra istovremeno i
tvorac objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi se sva subjektivnost pod-
ručja indriyâni, odnosno, objektivni svet prestaje da biva otuđen i suprotstavljen sub-
jektu. Takođe nestaje nemoć koju je subjekt imao u pogledu delanja. On tu po prvi put
dobija moć delanja po svojoj volji (siddhi).
Aham-kâra je potencijalno uvek prisutna u čoveku kao princip integracije nje-
govih iskustava u Ja. Zato samo čovek može imati svoje lično Ja, svoju individualnost
(može, ali ne mora). U nekompletnim indriyâni, u životinjama, nema ličnog Ja u indi-
vidualnom telu, nego princip individuacije deluje na nivou čitave vrste. Svaka mačka,
na primer, ne može biti ništa drugo, nego će svoj lični karakter uvek pokazivati isto
kao svaka druga mačka. Iako postoje neke razlike među životinjama iste vrste, one su
retke i daleko ispod osobina ličnosti i uglavnom se javljaju kod onih životinja koje
ljudi čuvaju i obučavaju. Svaka životinjska vrsta je određena na kolektivnom planu,
dok biljke nemaju individualnost ni na nivou vrste, nego je mnoštvo biljnih vrsta samo
pokazivanje sposobnosti prilagođavanja sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jed-
no Ja; razlikuju se samo po uslovima u kojima žive i načinima opstanka.
Zato što svaki uobličeni entitet može biti i subjekt iskustva, od ćelije do galaksi-
je, i čovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, već razdeljeno. Mnogi ljudi stoga
deluju kao nekompletno indriyâni i nemaju svoje lično Ja, nego ga imaju, slično živo-
tinjama, na nivou vrste, odnosno plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obra-
zaca objektivnog uslovljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao indi-
vidualne ličnosti, toliko će delovati po zakonima bilo kog autoriteta, kolektivnog, tj.
spoljnjeg (religija, politika ili nacija kojoj se pripada) ili unutarnjeg (nekog psihološ-
kog ili psihotičnog sadržaja). S druge strane, za razvoj ličnosti neophodan je zdrav
autoritet, njega priroda i obezbeđuje kroz objektivno područje, organizujući društvena
uređenja putem religija, mitova (čak se u tu svrhu i manifestuje kao Bog, za šta je naj-
bolji primer judeo-hrišćanstvo) i sakupljanjem svih iskustava i smernica za ispravan
život kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada počne prenaglašavanje i jednos-
tranost, kada tradicija ne dozvoljava novu ličnost - a ličnost je po definiciji uvek nova i
jedinstvena - nego čuva sebe, dok svoju svrhu, čovekovo idealno stanje, ličnost, smeš-
ta u mit i još se nasilno brani od ljudi koji žele da ga ostvare. Problem nastaje kada se
ne veruje prirodi i njenoj savršenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka lično-
sti, i u krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokušava sa nekakvom veštačkom
„duhovnošću” za račun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim anomalijama zasnova-
ne su mnoge tradicije i njihove „kulturne politike”, kao i današnje religije sa svim sek-
tama - iako se verbalno pozivaju na obuzdavanje „niže prirode” i njenih destruktivnih
nagona. Poriv ka celovitoj i slobodnoj ličnosti je najsnažniji od svih, cela priroda pos-
toji zbog njega, pa zato, kada se pred njim ispreče jednostrane tradicije, razne religij-
ske, kulturne i civilizacijske razlike među ljudima koji su po svom biću jednaki, dolazi
do genocida. Ni zbog čega ljudi više ne stradaju nego zbog svojih tradicija koje ne slu-
že čoveku, već samo sebi i svom jalovom autokratskom i teokratskom održanju. Jedina
univerzalna tradicija koja se ne može ulepšati lažima jeste uništenje, nasilje i sputava-
nje procesa individuacije čovekove ličnosti. Nasilje je jedina posledica tradicija koje
217
postaju jednostrane i isključive, pa tako najnasilnije postaju one koje sebe apsolutizuju
i hoće da zavladaju svetom. Svaka ličnost u svom dozrevanju mora jednom da dođe u
sukob sa tradicijom, jer ova postoji samo zato da bi čoveka ukalupila prema određe-
nom modelu, dok je ličnost uvek jedinstvena i nezavisna od svega, ona je onoliko
celovita koliko se oslobađa od svih veza, koliko je slobodna. Valjda je zbog dijalektike
sazrevanja slobodne ličnosti i njenog kosmičkog značaja nužno da postoje ovakve
anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno stvaraju neophodan pritisak za kristali-
sanje čoveka u pravu i slobodnu ličnost. Teško je samo razabrati da li je to sve potreb-
no zbog njegove slabosti ili snage.
Iz svega rečenog sledi zaključak da su autentična ličnost i nasilje suprotstavljeni
jedno drugome: koliko je više jednog, toliko je manje drugog.
Zahvaljujući kultivisanju principa individuacije samo je u čoveku moguć psiho-
loški i lični doživljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj preostaloj prirodi, on se manifes-
tuje kao puki prolazni oblik zbivanja - samo u čovekovoj ličnosti on se doživljava
egzistencijalno, pa zato samo u njoj doživljaj sveta postaje jednako konkretan i vero-
dostojan kao i sam svet. U čovekovoj ličnosti se priroda na najviši mogući način bivs-
tvujuće odnosi prema sebi. Zato tu i razrešava svoj ishod ili smisao. U svim nižim
oblicima (na shemi, slika 1.) ona se pripremala za suočavanje sa sobom u aham-kâra.
Ovo je suočavanje dramskog karaktera, pa je takav i psihološki doživljaj. On je moguć
jedino kada subjekat objektivno učestvuje u zbivanju kao da je njegovo, kada ga lično
doživljava kao svoje. Zato prevod aham-kâra može biti i „Ja sam učesnik”. Čovek
postaje ličnost u onoj meri u kojoj učestvuje u zbivanju uprkos svim teškoćama, jer
samo učestvovanje osnažuje prisustvo svesti. Što svesnije učestvuje i bori se s teško-
ćama, toliko bolje osvešćava principe prirodnog zbivanja i tako uviđa da to nije ono u
čemu treba da nađe svoje uporište, nego da ga nadiđe kroz objektivno razumevanje.
Ličnost sazreva u onoj meri u kojoj čovek čini ono što priroda nije učinila, u kojoj
nadilazi granicu do koje vlada prirodna nužnost. Onoga ko se ne bori i ne učestvuje u
životu kakav jeste, težak i neprivlačan, ko ne pobeđuje propast i smrt gledajući ih
licem u lice, život ostavlja po strani, da vegetira i odumire. (Zato je rečeno da Bog ne
voli mlake i bljutave ljude.) Čoveku se ništa dobro neće desiti u životu ukoliko ne uče-
stvuje u njemu i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadišao u Duhu - a on se
uvek može nadići nezavisno od okolnosti. Tek kada prihvati ličnu odgovornost za sve
svoje postupke, postupke koji omogućavaju prisustvo Duha koji daje sav život, on pos-
taje čovek i nadilazi smrt. Tada tek Duh počinje da komunicira s njim, tada počinje
nešto suštinski da mu se događa. Dotle je samo bezličan prirodni organizam kome je
smrt jedina sudbina.
U manasu se takođe razvijalo čovekovo učešće u zbivanju, ali samo na mental-
nom planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana osmišljavanja nekog prob-
lema. Ovde se isto preispitivanje i iskušavanje podiže na viši nivo, na dramski događaj
i akciju celog bića.
U ličnosti čovekovoj priroda postiže vrhunac psihofizičkog odnošenja i doživ-
ljavanja sebe, i zato se u aham-kâra događa fina iluzija da je Duh čovekov (puruša)
učesnik u zbivanju prirode, a ne da se to ona sáma preobražava i dozreva da bude dos-
tojna Duha neuslovljenosti koji je omogućava.
Kakva je veza između ocelovljenja ličnosti i učešća u zbivanju, tj. akcije, koje
objedinjuje aham-kâra? Suština ličnosti je identitet, a on je moguć samo kao akcija.
Identitet je akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i preobražaj, a identitet zah-
teva sigurnost. To je kontradikcija. Da bi se ona nadišla spontano iz nje nastaje jedan
218
nusproizvod: Ja ili trenutna svest o sebi. Ja je pokušaj da se akcija i identitet dožive
kao virtuelni objekti, jer se već samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne može
doživeti jedinstvo akcije i identiteta svakog trena u sadašnjosti. Zato je Ego ili Ja vir-
tuelna realnost.
U aham-kâra priroda postiže svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i
nužan uslov za probuđenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (puruša). Samo potpuno
integrisana ličnost može biti uvek budna (buddhi), kao što, s druge strane, čista svest
može opstati samo u čovekovom celovitom prisustvu i učestvovanju, a ne bezličnom i
razdeljenom. Čovekova ličnost je oličenje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi
da se sve zbivanje oblikuje kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Ništa mu
nije strano. Njemu ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što je spolja - iznutra je.
On vidi da u celoj prirodi nema nikakve greške, da je sve savršeno i da je sve onako
kako jedino može da bude, da univerzum ne bi uopšte ni postojao kada bi i najmanja
pojava bila drugačija nego što jeste, kada bi postojalo išta pogrešno. Vidi da sve sazre-
va i integriše se ka svom savršenom liku prolazeći razne faze, u organskom iskustvu
(indriyâni, fizičko telo) i u neorganskom (tanmâtrâ, astralno telo, posmrtna iskustva,
reinkarnacija). Samo celovita ličnost vidi da se ništa ne gubi ako iz organskog pređe u
neorgansko (iz 'života' u 'smrt'), jer su joj oba područja poznata, niti se šta novo dobija
kada se na fizičkom pojavi iz nadfizičkog. Vidi jasno da svaka duša neminovno stiže
svome cilju, da nikad ništa nije bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovitoj lič-
nosti priroda prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, rađanja i umiranja.
U svim svojim oblicima, kroz sva bića, ljude i događaje, priroda se preobražava
i kreće se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem oličenju, ka celovitoj ličnosti
koja prirodu doživljava kao sebe samu, posmatra je i vidi kao savršenu celinu, kao čis-
to dobro - iako je uvek drugačija. Ona vidi ono trajno iza svake promene i preobražaja,
a to je sámo postojanje kojeg ne može ni biti ako nije onako kako jedino može da
bude: celovito i savršeno. Zato ništa nije ugroženo i sve mora proći svoj put razvoja i
dozrevanja kroz spektar svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da sopstvenim savr-
šenstvom bude oličenje celine koja ga je sačinila. Kada tako vidi sva bića, čovek je
uvek pozitivno raspoložen i s ljubavlju prihvata svakoga, a naročito nesvesne grešnike,
jer vidi njihovo biće, a ne obraća pažnju na sadržaje njihovih iluzija.
Opšta neravnoteža i nepostojanost života, uzrokovana gunama, u aham-kâra po
prvi put nalazi svoju ravnotežu. Samo zrela ličnost vidi da sva dinamika i opšti preob-
ražaj pripadaju celini i nikada je ne narušavaju čineći zlo. Zreo čovek je dobar na taj
način što dopušta stvarima da budu kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome
ishodu. Dozvoljavajući biću da bude kakvo ono sámo jeste, ne prilagođavajući ga svo-
jim željama, on pomaže njegov život. Opuštenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on
doprinosi njihovom preobražaju u rastu.
Kada bi u tom rastu bilo ikakve greške, tada ne bi bilo ni celovitosti prirode ni
njenog analognog oličenja u celovitoj ličnosti čovekovoj, kao u ogledalu. Da bilo koji
oblik zbivanja sadrži u sebi nešto pogrešno ili zlo, da nije baš takav kakav upravo jeste
- ne bi bilo nikakvog oblika ni same prirode. Ono što je pogrešno ne može opstati; nije
moguće destruktivno stvaranje ni postojanje.
Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovišta aham-kâra, zrele ličnosti. Sa svih dru-
gih, nepotpunih stanovišta, zbivanja su haotična, uveliko pogrešna i zla, svet nije celo-
vit i savršen, priroda nije autentična, onakva kakva bi „trebalo da bude”, i zato izgleda
destruktivna. Svakako, destruktivan je ovde jedino način posmatranja, ili stav posmat-
rača, a ne priroda, jer, da jeste, ne bi bilo posmatrača. Priroda je kao točak i od položa-
219
ja (ontološkog statusa) posmatrača zavisi kako će se njeno zbivanje doživeti. Ako je
čovek sâm celovit i usredišten u svom Sopstvu, tada će zbivanje prirode doživljavati iz
središta točka njenog obrtanja i videće je svuda kao jedinstvenu harmoničnu celinu -
jer, čovekovo Sopstvo nije ništa drugo do centar i stožer sveg kretanja prirode. Ako
nije u svom središtu, tada neće biti u harmoničnom centru bivstvovanja niti u jedinstvu
sa njim. Koliko od (svog) centra odstupa, toliko će njegov život biti neharmoničan,
neuravnotežen i pod uticajem centrifugalne sile vremena koje vodi u rasulo (entropiju).
Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znači identifikovan sa objektima i vremenom -
točak života će ga pregaziti. Čovek treba da bude celovit kako bi po analogiji prepoz-
nao celovitost, nepogrešivo savršenstvo i dobro samog postojanja. Jer, da ono nije tak-
vo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u čovekovoj savršeno integrisanoj ličnosti svet uistinu
postoji kakav jeste. Nikako drugačije.

3. Volja ili namera

Samo celovita tj. objedinjena ličnost ima svoju volju. Dotle je nije imala jer su
je razna Ja rasparčavala i delila svako na svoju stranu.
Sva prakrti ispod aham-kâra na shemi je polje čiste uzročnosti. Tek u aham-
kâra postoji moć slobodnog i novog delanja po svojoj volji. To za čoveka praktično
znači njegovo drugo rođenje. Prirodno uslovljeni ljudi, a takva je velika većina, prete-
žno žive u indriyâni, do manasa. To je nalik jajetu. Ono postoji na ovom svetu, ali pti-
ca još nije rođena. Da bi se istinski rodila, ptica, taj drevni simbol čovekove duše,
mora da uradi još nešto, sama da probije ljusku jajeta i izađe van. Tako i čovek nije
rođen púkim fizičkim rođenjem; to je samo bezlična prirodna reprodukcija. On tek
treba da se rodi svojom voljom i svešću i nadiđe polje prirodne reprodukcije i nužnosti
- a to je telo, indriyâni, i sve ispod aham-kâra. U tome je smisao vaskrsenja.
S tom voljom koju je pokazao pri probijanju iluzija uslovljene prirode ispod
aham-kâra i istinski se rađajući kao nova, slobodna i celovita ličnost, on dobija i moć
delanja, koju nijedan prirodno postojeći čovek nema.
Moć delanja, volja ili namera kao izraz aham-kâre nastaje tek sa integracijom
subjektivnog i objektivnog područja prakrti (prema shemi br. 1). Već smo rekli da se u
svemu zbiva jedna ista priroda, vanjski objekti čulnog posmatranja su ispoljavanja
nižeg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu viši i finiji vid istog procesa. Zap-
ravo, sve je to jedan bezvremeni događaj, i misao o jednom objektu i taj objekat u fizi-
čkom prostoru su jedno. Samo različite dimenzije tog jednog zbivanja čine da to izgle-
da različito i odvojeno sa stanovišta trodimenzionalnog organskog područja indriyâni i
njegove percepcije. Zato kada se ovlada područjem indriyâni tako da se ta ovladanost
proširi na neorgansko područje, u sve dimenzije, i na taj način se integriše organsko i
neorgansko, subjektivno i objektivno područje u aham-kâra, u jedno Ja i celovitu lič-
nost, onda se ovladava elementima, dobija se moć delanja mnogo veća od organskih
sposobnosti: siddhi.
Kada u sopstvenom savršenstvu, kao u ogledalu, čovek prepozna svrhu bivstvo-
vanja, sudbinu svih bića, savršenstvo i lepotu sveg života - tada može postojati samo
kroz čistu ljubav i oproštaj. To je jedini izraz volje ili namere. Milosrdna ljubav prema
svemu što biva jedino je merilo tog drugog rođenja u aham-kâri. Videvši da se u
celom univerzumu ne događa ništa drugo do jedinstvo koje se u potpunosti aktuelizuje
tek kroz njegovo prosvetljenje, on doživljava jedino ljubav koja prihvata sve što posto-
ji, oproštaj i pomirenje sa svim. Nije moguće zameriti bilo šta nijednom biću ako
220
vidimo da je ono samo izraz jedne celine, prakrti. Videti sve kao jednu celinu znači
biti svestan, probuđen, a to znači da su svi drugi nesvesni, da spavaju i da sve čine kao
u snu. Kako onda ikome zameriti bilo šta? Zapravo, sam pojam "drugoga" ostaje u
području nesvesnog bivstvovanja i nestaje za probuđenoga u budnosti.
Za probuđenoga se sva bića energetski manifestuju kao ljubavni doživljaj, a
svest je tu neposredno razumevanje i praštanje svega. Ljubavi nema bez potpunog i
bezuslovnog praštanja i prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja obliku-
je svekoliko zbivanje osvesti u ličnosti čovekovoj, tada se ona prepoznaje kao ljubav i
svaki se oblik prirode samo kroz ljubav doživljava i prihvata; ne vidi se više objektivni
svet, nego se samo neposredno i lično doživljava u ljubavnom zanosu sjedinjenja s
njim. Oproštaj i prihvatanje tada nastupaju kao posledica ispunjenja nastalog u tom
zanosu. Zapravo, ovde je suvišna i sama reč ’oproštaj’ već je primerenije reći da tada
nije moguće zameriti bilo čemu da je pogrešno.
Razumevanje i prihvatanje svega što jeste, svakog bića, svakog događaja i
pojave, i svih suprotnosti, ovde i sada, predstavlja posredan put u transcendenciju.
Naime, uvek kada nešto prihvatimo kako jeste, ovde i sada, mi to nadilazimo (tran-
scendiramo), postajemo u Duhu viši, širi i svesniji od toga. U tome je tajna verske pre-
daje kroz prihvatanje svega kao božije volje. To je, pored kontemplacije, drugi način
da se dođe do iskustva transcendencije, i glavna je tema Isusove Propovedi na gori.
Takva iskustva uvek prati ljubav, slična onoj kojom roditelj prihvata sve aktivnosti
svoga deteta, pa je otuda volja božija oduvek izjednačavana s ljubavlju. To znači da je
ljubav drugi izraz za nadilaženje prethodnog, nižeg i ograničavajućeg stanja, odnosno
za iskustvo transcendencije.
Samo zreo čovek vidi da u svakom trenutku sve biva tačno onako kako mora da
bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugačije, da je sve na svome mestu, jer nema
ničeg pogrešnog u celini. Zbog holografske prirode univerzuma, najmanja stvar i poja-
va jednako je važna kao i najveća, kao ceo univerzum, jer svaki ’deo’ je odraz celine i
sadrži celinu. Zato što su stvari uvek onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da
budu, on ničemu ne zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste sa naj-
većim poštovanjem. On zato nije pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se
stvari mogu videti kakve jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako neš-
to izgleda loše onda je to samo fragment nužnog procesa ka ocelovljenju, procesa koji
pripada celini koja je sama po sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju nesavršene i
zle samo zato što ne vidimo celinu, ceo proces; vidimo samo jednu epizodu, a ne celu
seriju. Kao što, na primer, jedan prst posmatran za sebe izgleda bezlično, dok ceo
čovekov lik odiše smislom i lepotom. Takođe i lik na fotografiji, uhvaćen u jednom
trenutku, ne pokazuje mnogo, ali kada smo upoznati sa njegovim karakterom i život-
nim delom on zrači svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo kroz uski otvor neke
pregrade posmatrali šta se to kreće s druge strane; videli bismo samo neke fragmente
koji se iznenada pojavljuju i nestaju, možda u nekim ciklusima, a kada bi pregrada bila
uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada bismo razumeli šta se događa.
Budući da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred očima zrelog čoveka stvara
uvek iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s kosmičkim principom
stvaranja svega, aham-kâra. Tako on vidi kako se sve kreće i zašto ništa nije isto u dva
trenutka: svakog trena se stvara na malo drugačiji način. Kako je sve novo, bezazleno i
nevino, čemu da zamera bilo šta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za
šta da se drži. Nezavisnost od sveta je glavna odlika zrelosti čovekovog učestvovanja u
svetu.
221
 U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni ličnost nije
supstancijalna, ista kroz vreme, već je u svakom trenutku drugačija i nova, ali opet
celovita. Celovitost je ono što daje smisao ličnosti, a ne supstancijalna istovetnost -
kao što je slučaj sa egoičkom iluzijom. Štaviše, celovitost ličnosti je moguća samo
zahvaljujući nesupstancijalnosti bića. Ona je suprotnost supstancijalnosti.
Celovita ličnost je uvek u središtu univerzuma, jer ona i jeste njegovo središte.
Ona je centralna tačka posmatranja iz koje se vidi smisao svake pojave u perspektivi
celine, svi posmatrani detalji se sami od sebe, kao voda koja se sliva, stiču i slažu svoj
smisao u skladnu celinu, na kojoj sam kosmos počiva, a da čovek pri tom ne čini nika-
kav napor. Njegova ličnost je celovita zato što je u njoj svekoliko prostorvremensko
oblikovanje postiglo svoj smisao i savršenstvo. Tek kada se biće razotkrije kakvo jeste,
da nije supstancijalno, rađa se celovita ličnost. Jer, iluzija supstancijalnosti uvek u sebi
nosi partikularizaciju, podelu i sukobe snaga, na njima se ona i zasniva. Celovitost je
moguća jedino u slobodi od svih iluzija bića, kada se ono vidi celo, kao jedno bez
dvojstva. Bez ličnosti egzistencija je bezlična, prazna, besmislena i nehumana.
Zreloj ličnosti više ništa nije potrebno, zato sve prašta i samo daje. Njen pokret
nije njen i svako njeno delo nije samo njeno, već celina dela kroz nju. Takav čovek se
kreće savršeno skladno i harmonično, kao ulje koje se lije, jer je celovit, svi energetski
tokovi u njemu su usklađeni; on je kao lopta: uvek je isti u svim položajima i aktivnos-
tima. On je uvek opušten od svega jer je potpun i ostvaren, nema šta više sam da čini,
jer vidi da celina u svakom trenutku čini sve što treba učiniti. Kako ona sada dela kroz
njega, on je neumoran u stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna
da nije on taj koji čini. On dela uvek adekvatno i direktno, bez ičega suvišnog pa zato,
iako izgleda da ništa ne radi, postiže maksimum uz minimalan napor. On zna ko je
tvorac svega i da je on samo njegovo oličenje, zato sebi ništa ne pripisuje iako savrše-
no jasno vidi odgovornost za sve što se zbiva. Paradoksalna je istina da tek s pravom
afirmacijom svoje ličnosti čovek postaje nesebičan; da tek kada ostvari svoju volju,
vidi da on nikada nije onaj koji dela. To znači da je on samo svedok delanja. On kao
duša samo prisustvuje u biću kao svedok, i samim svojim prisustvom podstiče prirodu
na svrsishodno delanje i bivstvovanje. Što je jasnije svestan svoje nezavisnosti kao
svedoka, to jače i moćnije može da navede prirodu da dela po njegovoj volji.
Za takvu ličnost, koja je oličenje celine, ne postoje granice među stvarima niti
razdvojenosti među događajima - sve se stapa u jedno. Za nju je iza svakog oblika ili
događaja jasno prepoznatljiva jedna univerzalna energija, koju uobličava jedan kosmi-
čki princip uobličavanja, aham-kâra, koji je sada u njemu i sačinjava njegovo Jastvo.
Ta energija uzima različite oblike bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem
ishodu, postaje oličenje ljubavi, jer ništa se ne stvara i ne živi bez ljubavi.
Celovitoj ličnosti postaje na taj način jasan energetski aspekt bivstvovanja. Ona
više ne postoji kroz misao i druga psihofizička uslovljavanja i ubeđenja, kao što čovek
sa nivoa indriyâni čini, već samo kroz ličnu volju ili nameru. Samo slobodna ličnost
može imati svoju volju i činiti po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne može imati svo-
ju volju i moć delanja po sebi, ako nije celovita ličnost, oličenje celine, kojoj je ljubav
jedini zakon delanja. Samo potpuno zrela ličnost može delati tako da to uvek bude
izraz ljubavi, odnosno izraz celine koja sve daje. Ona ne može imati drugačiju volju do
podržavanja života i dozrevanja svega ka smislu - a to je ljubav. Za celovitu ličnost
svet ne postoji na objektivistički način, kao ideja ili predstava, nego kao čisto i nepos-
redno događanje u kome se lično učestvuje, kao energetski fenomen, kao nešto što se
voli.
222
 Da nije tako, da svoju volju i moć delanja može da ima i neko ko nije celovita
ličnost, koja nije holografsko oličenje celine same egzistencije, tada bi delovanje takve
osobe bilo destruktivno i ugrozilo bi samu prirodu.
Na koji način je ličnost celovita i kao takva doživljava celovitost postojanja?
Celovitost ličnosti ovde znači jedno Ja. Čovek nije celovit samo zato što je razdeljen
na više Ja. Sve promene naših raspoloženja, ponašanja, delanja i sećanja su zapravo
prelasci iz jednog Ja u drugo. Pri tome se, zahvaljujući posebnom mehanizmu, koji je
Gurđijev nazvao 'odbojnik' (prema oprugama koje amortizuju sudare između vagona
na starim vozovima), prelasci iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar
ta stanja bila i krajnje kontradiktorna, i stvara se fina iluzija kontinuiteta jednog Ja.
Zaista, kod prosečnog čoveka postoji izvestan kontinuitet, pa on zna šta je sve učinio
(iako se potom kaje - jedno Ja je počinilo nešto što drugo osuđuje, ili nije moglo da
učini ono što je neko drugo Ja odlučilo), ali kod patoloških slučajeva ovaj kontinuitet
se prekida, što u ekstremnom vidu, u šizofreniji, vodi do potpune odvojenosti pojedi-
nih delova ličnosti pri čemu jedna ne zna šta čine ostale. Ako sazna, tada se počinjeno
delo negira, ili se uprkos svemu opravdava. Važno je znati da čovek koji nije radio na
sebi nikada nema jedno Ja, pa čak i ne zna da ih ima mnoštvo. Samo sa ezoteričnom
duhovnom praksom koja je izneta kao 'četvrti put', može doći do celovite ličnosti i
jedinstvene, uvek prisutne svesti o sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kâre i on se ne
dobija púkim rođenjem, već samo radom na sopstvenom osvešćenju. Rođenjem čovek
dobija samo ono što pripada indriyâni. Sve ostale kategorije i dimenzije prirode mora
da osvoji radom i spoznajom.
Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kâre? To je ono stalno i uvek prisutno pos-
tojanje u nama. Stanja bića i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok san bez snova,
afektivna stanja...), ali sva se ona događaju nama kao čistom postojanju, mi uvek pos-
tojimo kroz sva stanja u kojima se nalazimo. Čisto postojanje je čista ili transcenden-
talna svest. Kao platno na kome se projektuje film. U ovoj metafori film predstavlja
sve sadržaje koji sačinjavaju nama poznati život i sva stanja svesti, a platno ono na
čemu je sve to moguće da se dogodi, ono što ostaje isto dok se smenjuju sadržaji svesti
i života projektovani na njemu. Mi učestvujemo u sadržajima kao da su naši, i kada
spoznamo stvarnost sadržaja zbivanja, spoznajemo svoju različitost i Sebe samoga.
Otuda ime aham-kâra. Aham znači ’ja sam’ i odnosi se na ono uvek postojeće koje mi
jesmo, a -kârah na učestvovanje u zbivanju koje uvek postojeće omogućava.
Kakva je veza jedinstvene i uvek postojeće svesti o sebi, jednog Ja, sa voljom?
Mnoštvo Ja razbija životnu energiju na kontradiktorne aktivnosti, koje su vrlo često
štetne. Čovek dobija svoju volju i moć delanja samo kada upotrebljava ceo energetski
potencijal svoga bića.
Sada nam postaje jasnije kako princip individuacije ili uobličavanja svega dela
sa namerom ili voljom. Namera hvatanja je oblikovala ruke, namera hodanja - noge,
viđenja - oči, itd. Snagom volje može se sve oblikovati i promeniti, što je očigledno u
drastičnim fiziološkim promenama izazvanim hipnotičkom sugestijom, kojom se volja
snažno koncentriše. Sve biva onako kako se energija ulaže, čovek postaje ono u šta
ulaže svoju energiju. Ako je uloži u destrukciju, onda će se raspasti, i svoj raspad će
pokušati da spreči i nadoknadi krađom energije od drugoga. Ali bezuspešno, jer ener-
gija je jedna i zato se ne može ukrasti. Zbog holografske prirode stvarnosti, uzimajući
je od drugog, čovek je sam gubi. Zato se zlo nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeđu-
je. Istina, koja je životna snaga, može se potiskivati ali ona, kao lopta pod vodom,
uvek teži da ispliva na videlo. Laž je oduvek bila loša investicija, ona u prirodnoj eko-
223
nomiji jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod. Kako je priroda čis-
to savršenstvo, laž joj i ne pripada, ona je negacija života pa zato, iako može načiniti
štetu u početku, ne može opstati do kraja. Negacija života ne može da živi.
Nema laži koja neće biti razobličena i sve što je skriveno biće razotkriveno.
Otuda je čista savest uslov za celovitu ličnost, za aham-kâra. Samo čistom savešću
slobodna ličnost može da doživljava svet kroz svoje delovanje i svoju volju. Nikako
drugačije, jer destruktivni činilac u jedinstvu prirode mora samoga sebe razoriti.
Ličnost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer je potpuno
otvorena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno doživljavanje sveta u savršenom
je skladu i jednakosti sa njenim delanjem, jer zna da ne može drugačije spoznati svet
nego kao učesnik, kroz stvaralaštvo i delotvoran odnos prema njemu. U aham-kâra
svest po prvi put postaje potpuno aktivan činilac. U indriyâni ona je pasivna, služila je
samo za osvetljavanje uskog kruga iskustva i delanja, čak i u manasu, razumu, bila je
više reaktivna nego aktivna i konstruktivna, većim delom je skupljala informacije i
utiske i kroz imaginaciju (tanmâtrâ) se uvežbavala da od reagovanja pređe u delova-
nje. Otuda aham-kâra odlikuje volja. Tu je svest po prvi put u jedinstvu sa energijom i
bićem, i takvo jedinstvo je ono što ličnosti daje zrelost. U njoj svest po prvi put u pri-
rodi postaje bivstvujuća i delotvorna.
Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine krajnjeg ishoda,
buddhi, i zbog jasnoće da celina dela, a ne individua. Celovita ličnost zna da nije ona
ta koja dela, već celina čije je ona samo oličenje. Čovek koji je ograničen na neko svo-
je malo Ja, uvek misli da je on taj koji dela, pa otuda svi sukobi među ljudima, jer sva-
ko misli da i onaj drugi dela sam od sebe. Celovita ličnost se po tome razlikuje od indi-
vidue što zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan, izvan je prostora i vremena,
pa otuda delanje celovite ličnosti preskače uzročnost. Ona se ne kreće linearnim vre-
menom od uzroka prema posledici, nego se odmah smešta u posledicu, u rezultat, kori-
steći imaginaciju (tanmâtrâ) koja relativizuje vreme, dok za neupućenog posmatrača
izgleda kao da se okolnosti i uzroci tokom vremena sklapaju sami od sebe tako da lič-
nost taj rezultat s lakoćom „postiže”. Kada celovita ličnost nešto namerava ona samo
izbriše prostorno oblikovanje i vremenski tok koji je deli do toga, i nameravano biva
ostvareno. Ona nikada ne brine da prvo ostvari uzroke da bi postigla posledicu. Samo
se koncentriše na cilj kao da je već ostvaren, i sve što je potrebno da se taj cilj i ostvari
dolazi samo od sebe, biva privučeno nameravanim ciljem. Ona te potrebne preduslove
samo spremno prihvata kada se privučeni njegovim ciljem pojave. Jer, u celini koju
ličnost oličava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyâni postoji iluzija da se stvari
zbivaju tokom vremena, izdvojene u prostoru i da čovek nešto radi. Ostvarena ličnost
koristi finije nivoe stvaranja (tanmâtrâ) u kojima je sve jedno i već sveprisutno za iza-
zivanje posledica na nižim i grubljim (indriyâni).
Aham-kâra je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono može biti razdeljeno u
više različitih oblika ponašanja koji ravnopravno opstaju u individui (indriyâni) i sme-
njuju se tokom vremena. Osamostaljeni entiteti percepcije i delanja u indriyâni imaju
prevagu kod dezintegrisane ličnosti, oni odnose energiju bića svaki na svoju stranu, a
troše je i na međusobna sukobljavanja. Zato što takav čovek nema celu svoju energiju
na raspolaganju, nema ni snage da bude onaj koji čini dela, već je nošen zbivanjem i
oblikovan njime. Stoga (s pravom) ne može imati ni odgovornost za svoje postupke.
Ima iluziju da nešto čini, dok je u stvarnosti sačinjen i uslovljen okolnostima. Čak i
takvi detalji kao što je treptaj oka, pomeranje ruke ili okretanje nadesno, na primer,
potpuno su uslovljeni, jer čovek ne uviđa da u tom trenutku nije mogao da ne trepne,
224
ruku nije mogao da održi mirno, i okrenuo se nadesno jer tada nije mogao nalevo. Ovu
nužnost on uvek naknadno tumači kao svoju volju jer je i njegova misao jednako uslo-
vljena okolnostima kao i fizičko kretanje. Opšta uslovljenost je, međutim, dovoljno
fleksibilna da omogućava život, organsku reprodukciju i rad koji je za to neophodan.
Manifestuje se na različitim dimenzijama, na fizičkoj više, a na mentalnoj manje oči-
gledno. Imamo izvesnu slobodu da izaberemo kako ćemo doći do hrane, ali ne može-
mo izbeći nužnost ishrane. Zato i čovekovu odluku da u određenom trenutku učini
neki pokret određuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna u načinu njenog
ostvarenja. Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste samo izbor kako da udovo-
ljimo prirodnom nagonu za opstanak. To je sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja.
Unutar svoga ega možemo da činimo šta god hoćemo, kao zver u kavezu zoološkog
vrta. Samo na nivou aham-kâra počinje slobodno činjenje. Bez potpune odgovornosti
za sve svoje postupke nema zrele ličnosti, a samo sa njom čovek može prevazići sud-
binu psihofizičke uslovljenosti.
Nadilaženjem psihofizičke uslovljenosti problem determinacije i slobodne volje
spoznaje se na sledeći način: Samo celovita, nezavisna i probuđena ličnost može imati
svoju volju, ali ta njena volja tada nije njena lična, već je to uvek volja Duha koji sve
omogućava, i integrisana ličnost je samo sprovodi kroz sebe pa zato ona izgleda kao
njena. Dakle, ideja púke slobodne volje postoji samo u iluziji ega, i ona je tada uvek
razuzdanost, a ne prava sloboda. Nesvestan čovek je determinisan prirodom, a svestan
čovek je determinisan Duhom koji omogućava prirodu.
Zato što je za zrelog čoveka sve ostvareno i potpuno, on svoju energiju ne ulaže
u iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u osnaženje svoje potpunosti.
To je najbolji doprinos usavršavanju svih stvari. Postižući sopstvenu zrelost činimo
najbolju uslugu svim bićima, činimo ono jedino što uopšte i treba činiti i time sve
automatski ostvarujemo. Ništa drugo ne treba učiniti jer sve se zbivanje kosmosa kreće
ka celovitoj ličnosti, tu sve postiže svoj smisao. Ulaganje energije u bilo šta drugo je
čist gubitak i destrukcija.
Posmatrano na shemi prakrti, sve kategorije ispod aham-kâre sačinjavaju ispo-
ljeni kosmos. U Aham-kâri sve to se po prvi put sažima u jedno, u Ja jesam, u sam
princip života. Otuda je aham-kâra nosilac principa života ili duše u celoj prirodi.
Otuda je duševnost istovetna celovitoj ličnosti, i ličnost nikada ne može biti celovita
ako nije potpuno duševna.

4. Điva i individualna duša

Glavna odlika zrele ličnosti je nezavisnost. To je očigledno na shemi gde aham-

kâra stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizičkog tela (indriyâni), što znači
da je nezavisna od njega. Tu nezavisnost valja dobro razumeti jer je njeno razumeva-
nje od suštinskog značaja kao uvod u spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti puruše
od prakrti.
Prema učenju sânkhye, aham-kâra je središte „unutarnjeg organa” koji se nazi-
va antahkarana i koji se sastoji iz tri kategorije: manas, aham-kâra i buddhi. Naziva se
’unutarnji’ zbog razlikovanja od deset vanjskih organa koji mu ukazuju predmete i
pomoću koji on dela u spoljnjem svetu, a to su čulni i delatni organi, buddhindriye i
karmendriye.
Antahkarana obezbeđuje najvišu natčulnu i intuitivnu spoznaju koja je moguća
u prirodi, iako je njena tvorevina, ona se u njoj ponaša u toj meri nezavisno da može
225
poslužiti kao model za obučavanje i pripremanje „velikog buđenja” u apsolutnoj neza-
visnosti puruše (kaivalya).
Kada se „unutarnji organ” osnaži tako da zaživi u iskustvu, on deluje i sa proto-
tipovima čulnih organa (tanmâtrâ) i može biti aktivan u svim dimenzijama (maha-
bhűtâni) - jer nije vezan za indriyâni (telo) više od manasa (uma). Tada se naziva suk-
šma-šarira ili „fino telo”. To je astralno telo koje nadživljava smrt fizičkog, prelazi u
objektivno područje i u sebi nosi utiske (samskara) proživljenih iskustava koji će biti
informacija za rođenje novog tela i oblikovanje njegove sudbine. Ono takođe individu-
alnost prenosi u objektivno područje za vreme sna ili astralne projekcije. Ono je najfi-
niji korisnik energije (prâna), njegovo zbivanje je isključivo energetske prirode. Stoga
se i naziva điva, što znači život, ili princip koji određuje život. Điva je finotvarni medi-
jum koji povezuje subjektivno područje iskustva (indriyâni) sa objektivnim uslovima,
prototipovima (tanmâtrâ) prirodnog zbivanja, i kroz sve dimenzije (maha-bhűtâni). Ta
povezanost daje smisao ili dušu samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj približno isti
princip u ljudskom obliku stoga i poznat kao duša. Međutim, điva nije sama duša, već
najfinija tvorevina prakrti kroz koju transcendentalna duša može da deluje i da pri-
sustvuje u prirodi, u telu. Duša ne može direktno da koristi fizičko telo, ono je suviše
grubo za nju, mora da postoji fini energetski posrednik između duše i tela. To je điva
koja sadrži astralno i sve finije oblike (omotače, koša) koji su od prakrti, kako bi zaje-
dno sa dušom mogla da bude aktuelna u svim dimenzijama prirode.
Stoga, điva je matrica koju duša koristi da stvara fizičko telo i da deluje u nje-
mu. Điva je informativno-energetska marica koja je finija od fizičkog tela i zato ga
nadilazi.
S druge strane gledano, điva je najfinija energetsko-informativna matrica s
kojom se prakrti saobražava puruši, odnosno duši.
Zbog takvih svojstava đive, da je najbliža samoj duši i da u telu deluje kao ona,
postojala je tendencija njenog pogrešnog tumačenja u delima o indijskoj filozofiji, da
je ona sama individualna duša. 102
Nužno je da điva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizičkom iskustvu
pomoću deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i iskustvo delovanja u trodi-
menzionom prostoru. Jedino tako duša postaje odlučujući činilac u pribavljanju spaso-
nosne spoznaje u višim dimenzijama astralnih svetova. Razvezana od deset fizičkih
organa, koji su prisutni kao jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadašnjosti, điva pre-
ko tanmâtrâ može da deluje u sva tri vremena, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ti
slučajevi se spontano dešavaju kada u snu ili ekstazi spoznajemo buduće događaje ili
proživljavamo prošle, ili kada u iskustvima bliskim smrti u jednom trenutku sagleda-
mo ceo život.
Prilikom smrti fizičkog tela điva se potpuno suočava sa objektivnom stranom
emanacije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima bivstvovanja ljudskog roda u celos-
ti. Tom prilikom ona nosi sa sobom utiske svih subjektivnih iskustava u trodimenzio-
nalnom telu s kojim je bila u vezi za njegovog života putem razuma (manas) koji, iako
nadživljava smrt fizičkog organizma, ne može dugo da opstane bez njega. 103 Sačinjena
kao fino (astralno) telo, od tanmâtrâ, điva deluje kao kalup ili prototip za ponovno
rađanje grubog (fizičkog) tela u tri dimenzije. Fino telo je uzor ponovnog rođenja kao

102
Primer takvog pogrešnog tumačenja, nerazlikovanja i poistovećenja đive sa samom dušom je delo
Sarvepali Radakrišnana: Indijska filozofija (Nolit, Beograd, 1964).
103
Opširnije o mentalnom uslovljavanju manasa (uma) nakon raspada fizičkog organizma videti u
„Tibetanskoj knjizi mrtvih”.
226
što je i princip identiteta ličnosti u različitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje,
điva nije supstancijalna kao što to nije niti išta drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u telo
jedna ista điva kao istovetni entitet, već samo informacija prethodnog iskustva za obli-
kovanje narednog. Duša je korisnik tih informacija, ona ih sakuplja preko đive i na
osnovu njih projektuje novu inkarnaciju. To je tako zato što je điva egzistencijalna, a
ne esencijalna; zato ona ne postoji supstancijalno već samo kao informacija za sukce-
sivno uobličavanje entiteta iz akaše. Kao što vidimo da se površinom vode kreće jedan
talas kao celina, dok se zapravo voda usklađeno podiže i spušta, a sama ostaje nepo-
kretna, tako se isto iz jednog tela u drugo prenosi samo informacija koja podstiče
uzročno nastajanje bića. Ona nije supstancijalna stoga što je sačinjena od skupine triju
činilaca: buddhi, aham-kâre i manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti
daje duši, ili puruši, kao krajnjem korisniku, sve informacije o postojanju svega osta-
log što je na shemi ispod njih. Zato postoji sećanje na prošle živote iako nema supstan-
cijalnosti đive, jer duša (puruša) je krajnji korisnik svih informacija iz svih života i ona
ih prenosi i prepoznaje. Informativni kontinuitet đive tokom inkarnacija jedino je
moguć zbog prisustva duše. Ona čuva informacije stare đive za oblikovanje nove đive
u novom telu. Očuvanje informativnog kontinuiteta od strane duše je od presudnog
značaja za celovitost ličnosti i smisla čovekove egzistencije. Kontinuitet je identitet.
Upravo zato što je duša egzistencijalna, što znači da svoje jedino uporište ima u
smislu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne sećamo svojih prethodnih života,
tj. gubimo kontinuitet smisla postojanja, zaboravljamo svoju dušu kada svoj smisao i
uporište tražimo u supstancijalnosti, u identifikaciji s telom.
Fino telo đive (sukšma-šarira) naziva se još i linga-šarira ili „telo obeležja” ili
određenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i ima telo nalik fizičkom
zato što je iskustvo koje predstavlja oblikovano u trodimenzionalnom sklopu. Svaka
životna istorija ima svoje obeležje (linga) i sve dok bude uzročnog uslovljavanja iskus-
tva bivstvovanja prirode, biće i linga, odnosno, novih inkarnacija.
Vrlo je važno razumeti ovu razliku između esencijalnog i egzistencijalnog kara-
ktera đive, ona je ključ za razumevanje aham-kâra kao principa uobličavanja i ocelov-
ljenja koje se odigrava trenutačno i sukcesivno iz akaše, a ne kao zasebno biće koje se
rađa i kreće kroz prostor. Različiti modusi ocelovljenja bića su ti koji se rađaju, kreću i
deluju, a ne biće po sebi. Cela egzistencija je jedno veliko informaciono energetsko
polje, a ne mnoštvo objekata koji se kreću kroz prostor. Objekti su samo privid našeg
sukcesivnog opažanja i tumačenja informacija, a ne njihovo stvarno postojanje i kreta-
nje kroz prostor. Svet nam uvek izgleda onako kako ga opažamo. Samo tako, zahvalju-
jući sveprisutnoj akaši ili etru koji sve trenutno oblikuje, aham-kâra može biti uvek
dostupan, sveprisutan, ali i nezavisan princip celovitosti.
Ovde je potrebna jedna napomena. Reinkarnacija je iskustvo svih duševnih lju-
di, svih kultura u svim vremenima, negde jasno a negde nejasno izraženo. Međutim,
samo je na Zapadu u judeo-hrišćanstvu na silu uvedena zabrana verovanja u reinkarna-
ciju od strane arhontskih sila da bi se duša što više koncentrisala na svoj proces materi-
jalizacije zbog kojega je ovde. Duša koja zna za svoju besmrtnost i cikluse inkarnacija
deluje opušteno i nezainteresovano za te procese. Svest duše se mora zatvoriti u um
koji je materijalan i koji je svestan samo svoga tela i jednog tekućeg života da bi bila
aktivna u radu tokom tog života. To jeste negativan put i zaborav, koji uključuje i pat-
nju i nasilje, čovek koji je svestan samo fizičkog tela i samo tekućeg života, živi u
strahu i neznanju o sebi i zato je uvek nasilan, ali to je jedini način da se iz duše izvuče
čista kreativna svest za delovanje u fizičkom telu.
227
 Iako princip individuacije kao linga-šarira uvek nadživljava fizičko telo, on
zavisi od dozrelosti iskustva i nije isti u svim slučajevima. Njegov status zavisi od pri-
sustva svesti, pamćenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali proizvodi prirode, i
linga je određena gunama. U njoj tamas preovlađuje kada postoji u životinjskom obli-
ku koji nema sve organske sposobnosti, ili kod primitivnih ljudi u kojima one nisu
valjano iskorišćene i dozrele, uglavnom preteranim naglašavanjem nekih za račun
ostalih. Tada se điva inkarnira sa nepotpunim organskim sposobnostima (indriyâni) u
vidu neke životinje. 104 U tim nižim inkarnacijama đive ne inkarnira se i duša u istoj
meri kao u ljudskom obliku, već u vrlo malom procentu, samo koliko je potrebno da se
održi informativni kontinuitet. Ukoliko prevlada rađas, znači da je điva naučila da
potpuno učestvuje u svim organskim sposobnostima bivstvovanja i da deluje kao ljud-
ska individua. Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obličju gde učestvuje u borbi za
nadilaženje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. U ljudskom obliku tek điva postaje
potpuni nosilac duše. Ličnost može uvek da se sunovrati niz strminu nižih oblika
bivanja, u tamas, ukoliko bilo kako naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi učešća u
njemu. Ne samo sebi već i drugome, jer u apsolutnom smislu, u holografskom univer-
zumu, ne postoje dva bića već samo jedno jedino, u njemu ništa nije podeljeno niti
biva zagubljeno. Zlo koje činimo 'drugome' činimo najpre sebi. Suština svakog zla je u
sprečavanju učešća u iskustvu bivstvovanja, u sputavanju slobode celovitog dejstva
indriyâni s kojim sazreva učesnik kao ličnost (aham-kâra). Čovek propada tačno ono-
liko koliko ometa ili uzima tuđu energiju života, i ne čini napor da je sam prosleđuje
kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje đivu koja je potpuno sazrela za prisustvo
duše i koja je na sebe preuzela odgovornost celokupnog iskustva bića i s time došla do
njegovog ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao čiste energije svesti, koja je
njen opstanak. Tek u potpuno osvešćenoj duši biće se spoznaje kao celovito i tek u
takvoj spoznaji Duh, puruša, biva slobodan, Božansko biva prisutno. Ideja bodhisattve
odgovara satvičkom aspektu đive. Izvorno, gnostičko hrišćanstvo najdoslednije se bavi
ovim problemom. Samo sa zrelom i dovoljno snažnom dušom možemo nadići prirod-
no područje uslovljavanja i približiti se samoj neuslovljenosti koja sve omogućava, i
koja nije ništa od svega. Samo kada svojom dušom nadiđemo subjektivnost, koja rađa
svako zlo i nužnost, bićemo sposobni da se suočimo sa čistom neuslovljenošću. O tak-
vom suočavanju govori rani budizam. Zato je njegova poruka nejasna svakome ko nije
osvestio svoju dušu i postao celovita ličnost (aham-kâra).
Điva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvičkom aspektu. Ona to
postaje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i organskom životu, tokom
kojih sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o biću uopšte. Ova iskustvena svest se kris-
tališe u manas, ili um najiskusnijeg i najkompletnijeg bića: čoveka. Kada dovoljno
sazri kroz niže inkarnacije điva postaje podobna za prisustvo ljudske duše tako što će
primiti svest Duha (puruše). Dakle, ne reinkarnira se ljudska duša tj. puruša kroz sve
niže oblike života da bi dozrela u iskustvu (svesnosti), već samo informativni entitet
prakrti sačinjen od potencijala triju kategorija (buddhi, aham-kâre i manasa) u ele-
mentarnom obliku. Jedino zbog potpune blizine đive sa dušom, purušom, izgleda
kao da se duša (puruša) inkarnira iz života u život. I to iskustvo će izgledati realno
tokom celog ciklusa inkarnacija, do potpune samospoznaje duše i krajnjeg oslobođe-

104
O seobi duše u životinjska tela videti kod Platona u „Timaju” (Timaio, 90a-92c), i u Surya-giti. Ova
potonja izričito pominje pse kao one životinje u koje se rađaju ljudske duše potonule u greh i požudu.
Možda je zbog svog instinktivnog sećanja na prethodni život pas tako vezan za čoveka, kao njegov
'najbolji prijatelj' - i čovek za psa.
228
nja, odnosno završetka ciklusa inkarnacija. Centralno mesto tog akumuliranja utisaka
svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom prosečnom ljudskom svešću u stanju
svakodnevne budnosti - jeste zbir svih utisaka (samskara) iz svih oblika života. Manas
je zbirno mesto svih samskara.
Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u najgrubljem
obliku jeste onaj u obliku minerala. Tu je početak evolucije elementarne đive u fizič-
kom svetu, tu se ona upoznaje samo sa fizičkim oblikovanjem. Pre njega ona je posto-
jala kao entitet u neorganskom području, kao neorgansko biće ili elemental prirode.
Svaki informativni entitet mora da pređe iz neorganskog u organsko područje zato što
je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, moguća potpuna konkretizacija sveg isku-
stva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u vidu manasa. U trodimenzionalnom
fizičkom svetu điva dalje, iz jedne inkarnacije u drugu, evoluira kao jednoćelijski
organizam, pa zatim višećelijski u različitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a
zatim i pokretnim (životinje), i to evolutivnim redom koji određuje sposobnost kreta-
nja kao jedinog načina prikupljanja utisaka (samskara) o bivstvovanju i razvoja inteli-
gencije. Kao zglavkar, insekt, mekušac, riba, vodozemac, ptica, sisar - dok se utisci
koji se mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom za opstanak ne kompletiraju, tako da
se điva rodi kao biće koje je najkompletnije snabdeveno svim čulnim i delatnim orga-
nima, u toj meri da može da koristi i alat, a to je čovek.
Suština razvoja đive je da dođe do ljudskog oblika.
Kada sazri u najvišem životinjskom obliku, điva se inkarnira kao najprimitivniji
ljudski oblik - i tek tada za nju započinje zakon karme. To su najčešće ljudi iz „primi-
tivnih zajednica” sa snažno izraženom plemenskom, nacionalnom i verskom pripad-
nošću. To pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja životinju od koje su,
po predanju, njeni članovi potekli, kao i verovanje da se duše umrlih sele u životinje,
odnosno inkarniraju kao one. I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se može
prepoznati po fizionomiji i opštem načinu života koji je usmeren ka fizičkom opstanku
kroz težak rad, i po tuposti kada je u pitanju duhovnost. Takođe i po urođenoj fizičkoj i
mentalnoj zaostalosti (npr. mongoloidnost). Vezanost primitivnog čoveka za utiske
(samskare) ogleda se u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskog ponašanja, a
naročito u navikama (u mislima, rečima i delima), u njihovoj mehaničnosti, kao i
vezanosti za tradiciju.
Tek kada dospe do ljudskog tela điva postaje podobna da bude nosilac prisus-
tva duše - u onoj meri u kojoj dozvoljava prisustvo Duha, puruše - jer jedino Duh
koji sve omogućava daje suštinu ljudskoj duši. Puruša je čovekova suština. Čoveko-
va duša ima poreklo od Duha, a ne od prirode. Čovek ima ljudsku dušu samo onoliko
koliko propušta i aktuelizuje prisustvo božanskog Duha koji sve omogućava. Pre toga
postoji samo informativni entitet điva, kao princip individuacije prakrti u životinjskim
oblicima, ali i mnogim ljudskim bićima koja su nezrela za celovito prisustvo duše.
Slično kao što i prakrti projektuje svoje najfinije entitete, đive, tako i Duh koji
sve omogućava, puruša, projektuje informativne entitete kroz proces individuacije s
kojima afirmiše iskustvo postojanja u svim mogućim aspektima i oblicima. Ti infor-
mativni entiteti su duše svih ljudi. One prvobitno postoje u najvišim dimenzijama pra-
krti, u tanmâtrâ, kao arhetip ljudske duše, ili transcendentalna duša (oversoul). Ona se
spušta ka nižim dimenzijama tako što se deli na više individualnih duša, i na svakoj
dimenziji se projektuje kao jedna individualna duša, takođe i na zemlji. Ta individual-
na duša koja je na zemlji, tj. na fizičkoj stvarnosti, upravo je ova koje smo mi sada
svesni, i s kojom živimo na ovom svetu. Pored nje, dakle, imamo i druge aspekte svoje
229
duše koje simultano postoje na drugim dimenzijama i iskušavaju sve druge aspekte
zbivanja. Ima ih sedam jer je sedam mogućnosti svakog zbivanja. O tome zašto baš
sedam videti u poglavlju Syâdvâda (Sedam stanja). Ova individualna duša, koja je pro-
istekla iz transcendentalne duše, puruše ili Duha, spaja se sa đivom, individuacionim
procesom prakrti. Stoga, čovek je jedinstven po tome što predstavlja spoj informativ-
nih entiteta puruše i prakrti. Zato čovek ima dvojnu prirodu, sposoban je za dosezanje
božanskih visina i paklenog podzemlja, i upravo na takvim iskustvima on kristališe
prisustvo svesti svoje duše. Zato se njegovo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad priro-
dnog uslovljavanja prakrti, od svega što je fizičko, mehaničko i uslovljavajuće. Sve
što u sebi ima od svesti, dobrote, nezavisnosti i objektivnosti, to mu je od puruše, od
duše. I svih tih osobina ne bi bio svestan bez iskušenja njihovih suprotnosti.
Ovo spajanje prakrti i puruše kroz đivu lakše ćemo razumeti ako zamislimo
purušu kao čoveka i prakrti kao ogledalo u kome se čovek ogleda da bi se objektivno
video. Da bi se informativni entitet, čovekova duša koja proističe iz Duha, potpuno
ispoljila i afirmisala sve do fizičkog plana, potreban joj je odgovarajući oblik u prakrti,
tačan kao lik u ogledalu. Taj tačan odraz je điva koju je prakrti oblikovala kroz ljudsko
telo da bude podoban oblik za prisustvo ljudske duše, emanacije Duha. 105 Prakrti je
svoju individualnu dušu, đivu, oblikovala u telo pod privlačnim dejstvom puruše. Zato
se o đivi može govoriti kao o fizičkom aspektu duše (uključujući i astralne i energetske
aspekte koji nadilaze telesni oblik), njenom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je
sama duša u svojoj suštini transcendentalna i neispoljena. Kao i Duh čije oličenje
predstavlja.
Prirodno svojstvo đive da se reinkarnira nastavlja se i dalje, i u ljudskom telu, i
zato ljudi imaju iluziju da se i oni sami, tj. ljudska duša, puruša, reinkarnira, iako je on
nerođen i nezavisan od cele prakrti. Ta iluzija postoji zbog vezanosti nezrelih ljudi, tj.
duša za prakrti, odnosno za njen najfiniji informativni entitet, đivu. Nezrelost i veza-
nost zasniva se na iluziji da uopšte postoje individue, a ne da je samo apsolut stvaran i
da jedino on postoji. Ta nezrela vezanost za prakrti nastaje zbog nerazlikovanja đive
od transcendentalne duše, a nerazlikovanje opet nastaje zbog njihove blizine i sličnos-
ti, kao i zajedničke uloge koju igraju u životu. Ako smo rekli da je ljudska duša tačka
ukrštanja puruše i prakrti, u toj tački ukrštanja puruša ima iluziju da se inkarnira kroz
modalitete prakrti i tako stiče svest o sebi i svojoj nezavisnosti, a prakrti dobija kona-
čan ishod svoje emanacije kroz ostvarenu ljudsku dušu. I duh i priroda se tako ostvaru-
ju i prosvetljuju u čovekovoj duši.
Postoji i pitanje zašto se ne sećamo svojih prošlih života. Pre svega, ne sećamo
se utoliko koliko smo u prevlasti prakrti i njenih uslovljavanja, koliko smo u identifi-
kaciji sa najfinijim informacionim entitetima prakrti: sa mislima. Sećanje nam se vraća
onoliko koliko radom na sebi transcendiramo um i budimo se za prisustvo apsolutnog
Duha čije smo oličenje. To oličenje mora da se aktuelizuje od strane čoveka koji je bio
nesvestan i postao svestan. To samom Duhu nije potrebno, on je već Onaj Koji Jeste.
To mora postati čovekovo lično iskustvo. Proces individuacije i puruše i prakrti dovr-
šava se u celovitoj ličnosti čovekovoj. Duša raste i sazreva, vraća se Duhu čija je ema-
nacija, samo pomoću onoga što sama spozna i ostvari u sebi kao lično iskustvo i posti-
gnuće kao čovek. Da bi takvo lično postignuće bilo potpuno, duša mu mora pristupiti
kao sasvim novom, potpuno i bez rezervi. Da se duša seća svog božanskog porekla i
svoje prave prirode, nikada ne bi mogla potpuno da učestvuje u tom procesu kao da je

105
Samo zato je rečeno da je čovek stvoren po obličju božijem.
230
nov, i to u ovako niskim i ograničavajućim uslovima, kao što je život na Zemlji. Ne bi
htela u tome da učestvuje ni pet minuta. Ako bi i učestvovala, koristila bi proverene
mentalne obrasce za rešavanje problema, ne i čistu svest – a upravo je donošenje pri-
sustva čiste, božanske svesti na ovaj svet ono što je zadatak duše, ne lukavstvo uma.
Svi sadržaji uma su od ovoga sveta. Zato je iz praktičnih razloga duši dat samozaborav
pre inkarnacije u fizičko telo. Ona je na to pristala dobrovoljno, kao što i sve drugo
čini dobrovoljno. Iz tog razloga se sa stanovišta transcendentalne duše o ovom fizič-
kom životu govori kao o snu, da je život san i da je ovaj svet iluzija.
Duša mora da prođe ceo put svoga karmičkog sazrevanja i zato mora da ima
odgovarajuće uslove, odgovarajuća fizička tela u kojima će boraviti u skladu sa svojim
sazrevanjem, od najprimitivnijih do najfinijih. Ljudi slične karmičke zrelosti žive u
određenim društvenim ili nacionalnim zajednicama (ovo važi za većinu, ali ne za sve
ljude). Zato postoje razlike među ljudima i nacijama i one su nužne da bi duše imale
gde da se inkarniraju u skladu sa svojom zrelošću i razvojem. Zbog raznolikog nivoa
svesti postoji potreba za raznovrsnim iskustvima duša. Zato što su duše donosioci
kreativne božanske svesti na ovaj svet, njima vlada princip individuacije, duše su
individualne, jer čista svest se uvek individualno i jedinstveno ispoljava. Zato moraju
da postoje različiti ljudi i različite nacije da bi duše sa različitim nivoom svesnog
izražavanja i iskušenja imale gde da se inkarniraju. Velika je greška smatrati da svi
ljudi i narodi treba da žive zajedno i da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To
je izraz neuviđanja evolucije duše i savršenstva postojanja, kao i nepoznavanje pri-
rode svesti. Razlike među ljudima moraju da postoje zbog karmičke evolucije i pri-
rode njihove svesti. Kada bi se to uvidelo, postojeće razlike ne bi izazivale sukobe,
već korisnu razmenu iskustava i veću svesnost.
Kada započne evoluciju u ljudskom obličju, duša i dalje nastavlja da sakuplja
utiske (samskare) i to mnogo složenije nego u životinjskom biću, gde se kretala samo
horizontalno brinući jedino o fizičkom opstanku. U ljudskom obliku duša po prvi put
nadilazi sakupljanje iskustava samo kroz fizičko kretanje u borbi za opstanak, i
započinje sakupljanju utisaka kroz dramu života, kroz sve sadržaje postojanja, kroz
karmu. Životinjske inkarnacije đive su spontane, nesvesne, automatske i otuda je život
životinje bezazlen i one ne čine zlo, jer nemaju izbora ni za takvo delanje. One nemaju
karmu (jer nemaju ni rad). Prava drama za đivu počinje tek u ljudskom obličju. Ona se
u ljudskom obliku inkarnira onoliko puta iz života u život, iz jednog tela u drugo, koli-
ko je potrebno da njeno iskustvo bivstvovanja dozri kroz iskušenja suprotnosti svih
vrsta i oblika (sreće i nesreće, dobra i zla, počinioca i žrtve). Dok ne dozri u najfinijim
detaljima iskustva postojanja kroz dramu životnog iskustva, duša je karmički vezana
za razna iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko drugi spolja ne može
prekinuti nikakvim dobrim namerama dok ih duša sama ne istopi svojom svešću i zre-
lošću. Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna kao jedinstvenog polja uzroč-
nosti, koje joj u suštini ne pripada, duša se po prvi put okreće sebi, svom centru -
aham-kâri. Njeno bivanje po prvi put postaje vertikalno (iako je fizički već za to pre-
dodređena uspravnim držanjem ljudskog tela). Tada ona počinje da se uzdiže do čove-
kove suštine nadrastanjem tela (indriyâni) kojeg je dotle koristila za sticanje utisaka i
ustanovljavanje bivstvovanja, tada ona od vidljivog kreće ka nevidljivom, od čulnog
ka natčulnom, od bića ka Duhu. Za nju tada objektivni svet prestaje da biva privlačan i
okreće se ka svom Jastvu, aham-kâri, koje je uvek budno kao čista svest (buddhi), ili
ishod postojanja u slobodi da ga uopšte bude (puruša). Drugim rečima, ona se tada
oslobađa svih utisaka (samskara) koje je dotle sakupljala.
231
 Važno je razumeti da oslobađanje od samskara i od karmičke vezanosti ne
može započeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i postignu „kritičnu masu”,
dok iskustvo bivstvovanja ne postane sasvim zrelo. Tada će oslobađanje doći prirodno,
kao pad zrelog ploda. Stoga je svako odricanje i potiskivanje greška, potrebno je sámo
iskustvo bivanja učiniti što svesnijim. Sámo prisustvo svesti pojačava i ubrzava iskus-
tvo bivanja, ubrzava vreme sazrevanja duše. Ono što inertna duša mora da proživi
kroz mnogo inkarnacija i patnji, to duša koja radi na osvešćavanju može da prođe za
nekoliko godina. Ne istu prirodu grubih iskustava, svakako. Svest podiže nivo iskustva
bivstvovanja na višu dimenziju, i tako ga ubrzava. Svest je iznad svih dimenzija priro-
de, i kada se držimo svesti onda bivstvujemo na višim dimenzijama u kojima se pros-
torvreme sažima u jedno. Sama priroda viših dimenzija je sažimanje prostorvremena i
to je ono što ubrzava vreme i finoću iskustava u biću. Ne ubrzava se samo vreme nego
promena dimenzije u kojoj vreme iskušavamo. Zato se treba samo držati svesti i tada
se iskustvo bića i vremena ubrzava do nestanka.
Zapravo, iz perspektive transcendentalnog Duha, ili Božanskog, cela ova ema-
nacija kosmosa i individualnih duša i njihova evolucija kroz mineralno, biljno, živo-
tinjsko i ljudsko iskustvo, ne događa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni
čin imaginacije Božanskog. Sve duše su jedno u Božanskom kao ono samo, i zato su
svi aspekti iskustava svesti duša već ujedno prisutni svuda oko nas i u nama kao mine-
ralni, biljni, životinjski i ljudski oblici bivstvovanja. Svi svetovi nastaju u imaginar-
nom trenutku. U sadašnjem trenutku. Iluzija individualnih duša je da se njihovo posto-
janje odvija tokom eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo san koji stva-
ra manas ili um. Tako izgleda samo iz perspektive čovekovog uma. Iz perspektive
Duha to je trenutni čin, imaginarni čin, koji se stoga nikada objektivno nije ni
dogodio. Bezvremeni božanski Duh kao apsolutno jedinstvo jedina je stvarnost, ovde
i sada, a sve drugo je iluzija. Zato što je to tako, buđenje je uvek moguće, i ništa
drugo osim probuđenja nije moguće niti je potrebno.
Takođe iz perspektive nad-duše ili oversoula ne postoji mlada ni stara duša. Sve
su duše jednake i jedno su u pogledu svoj božanskog ishoda. To što odavde vidimo
kao mladu ili staru dušu je samo procenat učešća u fizičkom delu inkarnirane duše,
koji opet zavisi od toga koliko je duša napredovala u inkarnacijskom ciklusu. Ako je
nad-duša zapravo cela duša, onaj deo koji se inkarnira je manji, i koliko je manji toliko
se ispoljava kao više nezreo. Inkarnira se sve veći deo duše (i zato je prepoznajemo
kao stariju i zreliju) onoliko koliko individua postaje celovita i koliko preuzima odgo-
vornost za sve svoje postupke, koliko uzima svesnog učešća u zbivanju i životu, koliko
je svesna i koliko sve prepoznaje kao sopstveno biće. Ili kako kaže Bhagavad Gita:
koliko sebe vidi u svemu i sve u sebi. Da bi duša bila zrela nije potrebno vreme, ona ne
raste i ne sazreva kao drvo, jer linearno vreme postoji samo za ovdašnji um, ne i za
dušu. Duša u fizičkom svetu sazreva od prisustva svesti. Koliko svesti toliko duše. To
deluje nezavisno od vremena, dakle automatski. Prisustvo svesti obezbeđuje se duhov-
nom kulturom i praksom osvešćenja. Zrelost duše se stoga odnosi na svest, objektivno
razumevanje i svesno učešće u zbivanju, a ne na vremenski proces sazrevanja same
duše. Duša je zrela onoliko koliko je osposobljena da svesno učestvuje u životu na
ovom svetu onakva kakva jeste, nezavisno od uticaja ovoga sveta, koliko kroz sebe
sprovodi božansku svest na ovom svetu.
Tako se nad-duša polako i postepeno spušta na fizički plan i deluje kao lič-
nost. To postepeno spuštanje mi prepoznajemo kao sve zreliju dušu. Kada cela može
da se ispolji ili bar spozna u telu, tada je to Bogočovek ili Avatar.
232
 Karmički zreo čovek nije više vezan za život, za svet objekata i postizanje nekih
ciljeva u njemu, već se okreće onome što sve omogućava i to prepoznaje kao svoju
transcendentalnu suštinu. Samo s takvom zrelošću meditacija daje ploda; i samo medi-
tacija dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osvešćenje onoga što jeste kroz
osvešćenje onoga koji je svestan. Sticanje iskustva će samo po sebi čoveka najzad
osloboditi od ropstva u biću. Tako se priroda, pod privlačnim dejstvom Duha, sama
oslobađa kroz čoveka bez „natprirodnog” uzroka i „izbavitelja”. Sakupljanje iskustava
čovek ubrzava osvešćavanjem i učenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod životinja.

5. Inkarnacijski ciklus duše

Proces inkarnacija individualnih duša ima svoj početak i kraj. Tek kada se zavr-
ši proces inkarnacija, duša se vraća svome ishodu, božanskom Duhu ili postaje ono što
u suštini jeste: puruša. To se odvija prema sledećoj shemi:

Božanski Apsolut je sve-što-jeste, simultano jedinstvo svih mogućnosti posto-

janja. Ono je u stalnoj aktivnosti percepcije samoga sebe. Ono je u bezvremenom
ovde-i-sada. Na slici broj 2. (sa početka knjige) vidimo kategoriju aham-kâra kao tro-
ugao okrenut nadole. To nam može predstaviti kako ta kategorija, koja je princip indi-
viduacije, oblikovanja svega, i središnja kategorija đive, deluje kao klin koji deli i raz-
dvaja organski i neorganski svet, i zajedno sa tom deobom stvara vreme i prostor. Otu-
da princip individuacije, kroz Ego i um, deluje kao mehanizam koji izvorno bezvre-
meno jedinstvo postojanja, univerzalno kvantno Polje prakrti, razbija u pojavni svet u
vremenu i prostoru. Otuda nastaje iluzija lanca uzročnosti i vremena, koja postoji samo
u Egu i umu. U stvarnosti uzrok i posledica su povezani i istovremeni, jer samo bez-
vremena Celina Jednoga postoji, ali princip individuacije je taj mehanizam koji ih raz-
233
dvaja i razlikuje. Tako nastaje ljudski svet subjekata i objekata i korišćenje energije
univerzalnog kvantnog Polja na subjektivan način, kroz vreme i prostor. Tako nastaje
iskustvo inkarnacija individualne duše u telo, na ovom svetu, odnosno iluzija odvoje-
nosti individualne duše od svog izvora, Božanskog Apsoluta, dok se u stvarnosti sve
vreme ili bezvremeno uvek nalazi u potpunom jedinstvu sa Apsolutom, jer ništa i ne
može biti izvan njega. Središnja kategorija individualnih duša ili đive je upravo aham-
kâra, taj klin koji deli Jedno u mnoštvo, u vreme i prostor.
Ako sve postoji unutar energetskog kvantnog Polja prakrti, i predstavlja jedins-
tvo koje samo sebe opaža kao takvo, tada bi jedina moguća suprotnost tome bilo stanje
iluzorne razdvojenosti unutar tog jedinstva. U tom slučaju stanje iluzorne razdvojenos-
ti oponaša ništavilo, prazninu, stvarajući privid objektivnog sveta koji nije u jedinstvu
sa postojanjem celine, sa Božanskim. Postojanje božanske celine može se definisati
isključivo pomoću takve iluzorne izdvojenosti kao svoje negacije, kada se izađe iz
njega i sagleda objektivno, spolja. Budući da je sve samo postojanje, njegova negacija
se mora veštački stvoriti kao stanje razdvojenosti od čistog Bića ili postojanja, samo
tako Apsolut može da iskusi sebe, kroz svoju individuaciju, kao duša koja iz te perspe-
ktive prividne odvojenosti spoznaje svoj izvor, božansku celinu. Projekcija individual-
ne duše u inkarnacijski ciklus događa se upravo zbog toga, da bi se obezbedila ta per-
spektiva objektivne percepcije, da Apsolut samoga sebe spozna na najfiniji način, kao
individua koja je prividno odvojena od celine (zato čovek spoznajući sebe spoznaje i
da je stvarnost ovoga sveta samo prividno odvojena od Božanskog Apsoluta, da je i
njegova odvojenost i odvojenost sveta od Božanskog bila samo iluzija, maya).
To je razlog zašto postoji reinkarnacijski ciklus duša i ljudsko postojanje iz naše
sadašnje perspektive.
Duša je nerazdvojiv deo celine i ne zna za razdvojenost. Ona je neuništiva,
besmrtna i stoga ne zna šta je prolaznost iz svog iskustva, već samo teoretski. Da bi
postigla stanje razdvojenosti duša mora zaboraviti ko je i šta je sposobna da čini. Ta
amnezija, koju samoj sebi nameće tokom utelovljenja u ljudskom telu, ponajviše
pomoću neorganskih bića, omogućava joj to stanje razdvojenosti. Tokom svog otelov-
ljenja duša takođe zna ko je, jer glavni deo duše uvek ostaje u višim dimenzijama neo-
telovljen, i ima pristup Božanskom. Ono što se otelovljuje samo je delić duše, kao
jedan aspekt temeljnog energetskog sistema celine Božanskog. Taj delić je ipak dovo-
ljno moćan da može da stvori ljudsko telo i da pruži svest umu, celoj psihi, čulnim i
delatnim organima.
Čovek je za vreme fizičkog otelovljenja svestan prave prirode svoje duše, bar
intuitivno, u detinjstvu, ili za vreme spavanja i dubokog sna, a svesno to postaje kada
za vreme meditacije nadiđe sva uslovljavanja tela i uma, kada se prosvetli i spozna
sebe. Zaborav u koji zapada svest duše dok je u telu ima za cilj da natera čoveka da na
ovom svetu ispolji čistu svest duše u neiskvarenom obliku i na uvek originalan način,
kroz kreativnost, inspiraciju i nadahnuće (koji, kada su kreativni, uvek predstavljaju
kontakt uma sa svešću duše). To i jeste svrha ispoljavanja individualnih duša: da se
kroz njih ispolji kreativna božanska svest. Kada bi se sećao sebe kakav je bio pre rođe-
nja, kada bi koristio potencijal svesti duše bez zaborava, čovek bi tada koristio već
iskušane mentalne obrasce pri delovanju i ne bi koristio nadahnuće i inspiraciju kao
kontakt sa čistom svešću, ne bi bio kreativan. Svo čovekovo delanje na ovom svetu
postalo bi lukavstvo uma i aktuelizacija božanske stvaralačke svesti ne bi bila moguća.
Samo kada se zna prava priroda duše onda postaje razumljivo kako duša može
da ima nekoliko istovremenih inkarnacija u različitim svetovima i planetama kojima
234
istovremeno upravlja. Budući da vreme u suštini prirode (akaša) ne postoji, sve inkar-
nacije duše zbivaju se odjednom. Duša odjednom, tačnije bezvremeno, iskušava sve
aspekte postojanja (prema modelu syâdvâda) u svojim individualnim emanacijama.
Samo se ograničenom umu, koji je identifikovan sa procesom inkarnacija, pričinjava
da se inkarnacije događaju sukcesivno, jedna za drugom tokom vremena. I tom ograni-
čenom umu se ta vremenska linearnost inkarnacija tako i pričinjava tokom celog pro-
cesa inkarnacija. Tek kada se čovek probudi i okonča inkarnacijski proces uviđa se
bezvremenost svih inkarnacija. Zapravo, i za vreme individualnih života u telu čovek
je intuitivno svestan svojih veza sa svim drugim aspektima svoje duše, svim alternati-
vnim inkarnacijama. Te veze uspostavlja najčešće za vreme sna kada obrađuje te kon-
takte i informacije, ali ih se ne seća u budnom umu. Dok te informacije stignu do bud-
nog uma one se deformišu u sadržaje snova koji izgledaju čudno i konfuzno, a naj-
češće se brzo zaboravljaju ili ostane samo nagoveštaj. Zato ih je nesvesni um, koji je
stalno u kontaktu sa višim dimenzijama i dušom preko unutarnjih čula (tanmâtra),
uvek svestan i koristi ih u radu i kreativnosti.
Kao što je fizičko telo tek mentalna projekcija duše, tako su i same duše men-
talne projekcije Božanskog Apsoluta. Cela egzistencija je mentalna projekcija božan-
ske svesti. Svaka takva individualna projekcija svesti, kao monada, razvija novo polje
svesnog iskustva. Duše su izvan prirode (prakrti), one su nezavisne od svih dimenzija
postojanja. Zato mogu da deluju kroz sve dimenzije. Zato su duše multidimenzionalne.
Budući da sve dimenzije prirode počivaju na bezvremenoj akaši (etru), iz nje izviru i u
nju uviru, i delovanje duša u prirodi je vanvremensko. Otuda su sve inkarnacije iz per-
spektive duše jednovremene ili bezvremene. Samo iz perspektive uma inkarniranog u
telu koje može da živi samo u linearnom vremenu, inkarnacije su sukcesivne, događaju
se jedna za drugom tokom vremena.
Duša je u odnosu na inkarnirani deo toliko ogromna i moćna, da je samo njen
delimični nagoveštaj kroz viziju ili neko transcendentalno iskustvo čoveku uvek izgle-
dao kao vizija samog Boga. Zapravo, svako iskustvo bilo kog čoveka u istoriji za koje
je on verovao da je bilo iskustvo s Bogom, ili „silazak Duha Svetoga“, bilo je zapravo
iskustvo kontakta njegovog inkarniranog uma sa tim mnogo većim neinkarniranim
delom sopstvene duše (ako taj kontakt nije bio manipulacija nekog neorganskog bića).
Bog ne brblja sa ljudima. On se već izražava kroz ljudske duše i samu egzistenciju. 106
Progres u buđenju individualne duše kroz inkarnacijski ciklus ne meri se na isti
način kao progres u trodimenzionalnom svetu tokom vremena, niti kao napredak u kul-
turi i tehnici. Jedini progres svesti individualne duše jeste u načinu na koji iskušava
sve aspekte postojanja i dramske igre, načinu na koji rešava stvari, što se, zapravo,
svodi na sve veću svest individualnog uma o svesti duše, sve veću kreativnost kroz
svest da je duša sprovodnik božanske svesti i jedini pravi tvorac cele egzistencije. Dru-
gim rečima, jedini napredak ljudskog roda je u sve većoj sposobnosti da individualni
um čovekov bude sprovodnik kreativne božanske svesti njegove transcendentalne
duše. Ta otvorenost za Božansko u čoveku za posledicu ima to da sama od sebe izazi-
va i spoljašnje usavršavanje prirode, koje se izražava kao napredak u nauci, tehnici i

106
Ovo je jedino pravo (ezoterično) značenje izraza Otac, Sin i Sveti duh u hrišćanstvu: Otac je veći
deo duše koji se nije inkarnirao, Sin je inkarnirani deo duše u fizičkom telu, a Sveti duh je svest koja
ih povezuje. ’Bezgrešno začeće’ je u tom kontekstu izraz koji dokazuje da se radi upravo o tome, o
unutarnjoj vezi duše u telu sa svojim većim (’nebeskim’) delom, svojim Tvorcem, a ne o spoljašnjem,
fizičkom odnosu. O jedinstvu otelovljenog i neotelovljenog dela duše detaljno se govori u Jovanovom
jevanđelju, glava 14.
235
kulturi. Jer, univerzum je hologram; ništa nije spolja niti iznutra; ništa nije odvojeno;
sve se odražava u svemu.
Suštinski način izražavanja kreativnosti duše na ovom svetu jeste igra. Igra je
zapravo slobodno iskušavanje svih mogućih rešenja, upoznavanje postojanja, zato je
ona osnova kreativnosti uopšte. Kroz igru se božanska svest ispoljava na ovom svetu.
To je i u duhovnosti poznato kao lila, predstava kosmosa kao božanskog plesa (Šiva
nataradž). Bog je plesač, a njegova igra je manifestovani svet. Ples nije odvojen ni raz-
ličit od plesača, ples postoji samo dok plesač pleše. Iako ples i dramska igra nisu isto,
bliski su i imaju isti značaj za kreativnost. Taj božanski ples se izražava kroz individu-
alne duše kada se deca igraju. Čovek se od detinjstva kroz igru uči da izražava kreativ-
nu božansku svest. 107 Kada umre njegovo fizičko telo, i kada spozna ceo svoj život iz
perspektive više svesti, on uviđa da je ceo život bio samo dramska igra (komedije, tra-
gedije i tragikomedije) kojom je uvežbavao i ispoljavao sve izraze božanske kreativ-
nosti u postojanju.
Trodimenzionalni prostor-vreme, zvezdani i planetarni sistemi, jesu škole u
kojima duše stiču iskustva, oni su veštački stvoreni u svrhu eksperimentisanja s novim,
ekstremnim uslovima postojanja. Ceo fizički univerzum je božanska svest kreirala
kroz naše duše. U skladu s tim, naše individualne duše kreiraju naše telo i celu fizičku
realnost u kojoj živimo. Zemlja spada u elitnu školu u kojoj se događa krajnja spoznaja
i povratak duša božanskom izvoru. Planeta Zemlja se smatra jednom od najvažnijih i
najtežih škola za razvoj duša zato što je čovekovo ovozemaljsko telo kreirano tako da
posluži za transformaciju svesti od najnižeg do najvišeg stanja, do potpunog sjedinje-
nja s božanskim izvorom, a sučev sistem da (svojim astrološkim uticajem) obezbedi
sve aspekte iskustva postojanja i kompletnu dramu karmičkog razvoja. Možda je zem-
ljina lepota kompenzacija za sve teškoće koje se moraju proći na tom putu.
Inkarnacijski ciklus može trajati različito dugo, zavisno od planete, razvoja civi-
lizacije i zadacima koje treba rešiti. Ciklusi krajnje nezrelih duša koje sporije uče traju
duže, a onih koje uče brže traje kraće.
Izraz ’mlade’ ili ’nezrele duše’ odnosi se na one duše koje tek započinju ciklus
inkarnacija, a izraz ’zrele duše’ na one koje ga završavaju.
Sve dok traje ciklus inkarnacija duša je vezana za utiske ili samskare, za svet
objekata i na reakcije prema objektima. Za spoljašnji svet. Zato se i preporađa. Veza-
nost za utiske i spoljašnji svet vraća je u nove inkarnacije da nastavi dramu iskustava.
Tek kada spozna celu igru iskustava kao igru preobražaja prakrti, i postane zrela za
spoznaju svoje nezavisnosti od svake drame života, tada je duša zrela da postane sve-
dok zbivanja prakrti i otkrije sebe kao purušu. Tada se ciklus inkarnacija prekida i
čovek postiže trajno oslobođenje spoznajom da je sav ovaj univerzum hologram koji
se projektuje kroz božanski izvor, kroz duše. Otuda je glavna poruka: „Spoznaj sebe“.
To je sav zadatak koji duše imaju na ovom svetu. 108

107
Jedan od načina na koji negativne arhontske sile sputavaju svest duše na ovom svetu jeste da decu
koja ispoljavaju kreativnost kroz igru proglašavaju bolesnom, hiperaktivnom, ili im se poremećaj
ponašanja izaziva namerno teškim metalima i drugim otrovima u vakcinama, da bi im psihijatrijskim
’lekovima’, tj, drogama blokirali moždane funkcije i na taj način stvorili izazov duši i njenom postoja-
nju u telu. Drugi način je popularisanje i forsiranje homoseksualnosti kod dece u najranijem uzrastu, i
pedofilije. Pedofilija uopšte nije seksualna želja odraslih, već samo služi arhontskim silama kao sreds-
tvo da se izazove odbojnost mlade duše da uopšte živi na ovom svetu, i da joj se oteža život potpunim
poremećajem osnovnih energetskih funkcija tela, da se uništi detinjstvo i sposobnost za igru.
108
U knjigama Putovanje duša i Sudbina duša od Majkla Njutna (Michael Newton: Journey of Souls;
Destiny of Souls; Škorpion, Zagreb, 2008) dat je tačan opis duša koje su identifikovane sa procesom
236
 Tri faze inkarnacijskog ciklusa duša:

Na ovoj shemi su prikazane tri glavne faze kroz koje prolaze duše u svom inkar-
nacijskom ciklusu. Prva faza je nezrelost u kojoj se intenzivno sakupljaju utisci iz
iskustva postojanja. To je i najgrublja faza sa najtežim iskustvima. Osnovna karakte-
ristika tih ljudi je nesvesnost koja se projektuje van, u objekte. Značaj spoljašnjeg sve-
ta ovde potpuno prevladava. Otuda su sukobi među ljudima tu najviše izraženi, svi
pokušavaju da objasne jedni druge na osnovu nedovoljnog znanja i subjektivnih ube-
đenja, najčešće kroz kritiku, osude, mržnju i ruganja, ili nekoga ili nešto nekritički
obožavaju i idealizuju. Većinu vremena provode ili tako što jedni druge kritikuju zbog
neznanja, ili pokušavajući da na teži način objasne jedni drugima kako nešto treba da
se uradi. Oni potvrđuju kinesku izreku da onaj ko malo zna mnogo se čudi. Tu su
takođe i svi drugi oblici nezrelog ponašanja, ali i početne kreativnosti i uživanje u igri.
Ovde je snaga iluzije spoljnih objekata vodeća snaga. Mlade duše su u najvećoj iluziji
odvojenosti od Božanskog pa otuda i njihova najveća destruktivnost i nesposobnost za
prihvatanje odgovornosti za svoje postupke, ali to takođe daje i najveći poriv za osva-
janje materijalnog, spoljnjeg sveta, kao i usavršavanje društvenog uređenja. Zato što
su najviše opčinjene iluzijom materijalnosti, mlade duše najviše rade na materijal-
nom usavršavanju. Ali njihova društvena struktura se zbog nezrelosti zasniva na naj-
nižim oblicima uslovljavanja, na strahu i sukobu, u protivrečnosti sa stvarnošću. Nasi-
lje je tu najviše izraženo, posebno nasilje nad stvarnošću. SAD su najbolji primer naci-
je ove prve najnezrelije faze inkarnacijskog ciklusa. SAD su najveći poligon za obuku
procesa materijalizacije i razvoj mladih duša na ovoj planeti. Zato su sastavljene od

inkarnacija i iskustva između inkarnacija iz njihove perspektive. U knjizi Džejn Roberts: Seth govori -
vječne vrijednosti duše (Jane Roberts: Seth speaks - Eternal Validity of the Soul; Zagreb: Teledisk,
2014.) dat je tačan opis prave prirode duše izvan inkarnacijskog ciklusa, od strane visoko razvijene
duše koja je nadišla proces inkarnacija. Na taj način se ta dela dopunjuju. Posebnost knjige Džejn
Roberts je u tome što se pojavila mnogo ranije a iznosi potpuno iste informacije o iskustvima duša
između života kao i knjige Majkla Njutna, kojima je izneto autentično svedočenje duša kroz sećanje
putem hipnotičke regresije.
237
svih naroda sveta. Zato se otuda širi uticaj na ceo svet u pogledu najnaprednijeg proce-
sa materijalizacije, pre svega kroz imaginaciju (filmska industrija), tu su najveći uni-
verziteti sa najvećim stručnjacima koji podstiču najbolji tehnološki razvoj. Zato u SAD
vladaju arhontske sile i njihovi hibridi koji čak i ne kriju svoje pravo lice. SAD, a
posebno glavni grad Vašington, izgrađene su na okultnim i pre svega luciferijanskim
principima i simbolima. I samo zato se SAD predstavljaju kao najnaprednija nacija sa
svim idealima slobode, dok su u stvarnosti najveća teroristička diktatura savremenog
sveta. 109 Naime, ideali slobode i napretka tu postoje i mogu se ostvariti, ali su poveza-
ni sa tako velikim izazovima i suprotnostima koje treba savladati da se u stvarnosti
skoro sve svodi na diktaturu negativnosti pod maskom ideala slobode. Okovi te dikta-
ture su nevidljivi, to su laži kroz informisanje i obrazovanje, ekonomska i finansijska
uslovljenost. Teror se sprovodi kroz maksimalno ulepšanu masku igara, zabave, i pre-
ko raznih otrova i opijata u hrani i lekovima, kroz nasilje koje se veštački stvara i pod-
stiče. Materijalna spoljašnjost je tu maksimalno izgrađena i uređena, ali razumevanje
unutarnje suštine čovekove i samog društva potpuno je odsutno. Svest potpuno okre-
nuta spolja donosi materijalizam i površnost bez razumevanja dubljeg uzroka, a to
vodi u nasilje. Otuda je materijalni um uvek nasilan. Iz istog razloga istina je tu pre
svega pragmatična, što znači da se istinitim smatra samo ono što je vidljivo, korisno i
delotvorno, a to opet znači da vlada laž. Najviše laži i iluzija se širi svetom upravo iz
SAD. Ali odatle se takođe šire i mnoge istine, savremeni trendovi koji razbijaju okore-
le i tradicionalne navike svih ostalih naroda. Po svemu tome SAD su glavni poligon za
obuku mladih duša na ovom svetu u skladu sa procesom materijalizacije, sa svim sup-
rotnostima koje to podrazumeva, od najnaprednijih dostignuća u nauci, do najvećih
gluposti u kulturi, od veličanja ljudskih prava i sloboda, do najbezdušnijeg odnosa
prema ljudima. Mlade duše se mogu razlikovati od onih najnezrelijih koje se brinu
samo za telesne potrebe i vezane su za svoju okolinu, porodicu i pleme, i koje nisu
sklone nikakvom razvoju, od onih malo zrelijih, koje se bave svetom i teže razvoju, ali
na nezreo način, držeći se jedne slike sveta koju ne mogu da menjaju i pokušavaju
drugima da je nametnu, čak i ratovima nameću drugima svoje viđenje razvoja i demo-
kratije. Problem je u tome što takve mlade i nezrele duše ne shvataju da na ovom svetu
treba da postoje različite civilizacije i modeli življenja, jer ima različitih nivoa svesti,
individualnih i kolektivnih. Postoje tradicionalni narodi koji nisu tehnološki usmereni,
ali su duševno zreli. I oni su potrebni ovom svetu, između ostalog i kao čuvari drevne
baštine o duši i Božanskom. To još manje shvataju njihovi hibridni vladari. Zato poku-
šavaju da nametnu svoj model svima. U ovoj nezreloj fazi um je potpuno okrenut van,
ka objektima, i ne razume dublje unutarnje uzroke i povezanost stvari. Ovde spadaju
svi kultovi i religije primitivnih društava, sve što se zasniva na identifikaciji, fanatiz-
mu, slepoj veri i poslušnosti. Uticaji neorganskih entiteta na ljude ovde su najveći.

109
Ovde je potrebno podsetiti da je napad na Pentagon i WTC 9/11 organizovan i izveden od strane
CIA i Mossad-a. To je učinjeno toliko očigledno da zgrade tržnog centra nisu srušene na uobičajen
način, kada uvek ostane gomila ruševina proporcionalna veličini zgrade, već su pretvorene u prah pre
nego što su pale na tlo, specijalnim eksplozivom (super-thermate, unapređen nanotehnologijom), čiju
seriju eksplozija su svi mogli da vide i čuju, i koje su snimljene sa svih strana. Ruševine nije bilo, na
mesto zgrada ostalo je ravno tlo. To je učinjeno na taj način zato što je to bio, između ostalog, i ekspe-
riment kojim bi se potvrdila kontrola uma, da ljudi gledaju a da ne vide ono u šta gledaju, nego da vide
samo ono što im se kaže da su videli. Tada su kontrolori uma postigli cilj: ljudi su potpuno hipnotisani
i sami sebe održavaju u tom stanju. To je sve takođe bilo povod da se pokrenu ratovi na Bliskom i
Srednjem istoku i da se prema američkim građanima razvije potpuna diktatura i kontrola uma. Kada su
ratovi potrošeni, CIA i Mossad stvorili su ISIS, islamsku državu, kao novi razlog za nastavak ratova.
238
 Druga faza je odlika zrelih ljudi koji razvijaju objektivno znanje i nauku. Oni
su i dalje vezani za svet, ali na daleko objektivniji način, kroz kreativan rad i stvaralaš-
tvo. Sva velika dela kulture i nauke potiču od ljudi iz ove faze. Ali ovde se ljudi po
prvi put suočavaju i sa smislom postojanja, što vodi do suočavanja sa najdubljom kri-
zom. Tu se začinje konačno razlikovanje stvarnog od iluzornog, um se ovde po prvi
put okreće ka sebi samom, počinje da uviđa sopstvena stanja i da od njega zavisi per-
cepcija, ali to ne ide dalje od znanja psihologije. Pored znanja o objektivnom svetu iz
prve faze, ovde se stiču znanja i o subjektu, njegovoj pravoj prirodi, ulozi i značaju.
Odnos subjekta i objekta ovde je glavna tema razvoja. Ovde karmička drama dostiže
svoje vrhunce. Ovde se ljudi suočavaju sa najvećim delima, ali i sa najvećom patnjom.
Jedna od najvećih preokupacija ove faze, pored materijalnog usavršavanja, jeste briga
za ljude prve faze, društveno-političko uređenje života ljudi i njihovo unapređenje,
ljudska prava i slobode. Ovde spada judeo-hrišćanstvo sa svojim planom procesa
materijalizacije ovoga sveta. Evropske zemlje, pre svega Nemačka i Francuska, dobar
su primer naroda druge, zrele faze inkarnacijskog ciklusa. Evropi je suđeno da bude
poligon najvećeg sazrevanja duša na ovom svetu, početka spajanja procesa materijali-
zacije sa izvornom duševnošću.
Prelazak iz potpunog sazrevanja druge faze u treću fazu je najteži i najkritičniji
za ljude. Problem je u tome što još uvek postoji identifikacija uma sa objektima a isto-
vremeno raste zrelost svesti i potreba za transcendencijom sveta. Biće je zrelo za tran-
scendenciju i oslobađanje od iluzije sveta objekata, a um još uvek nije (biće je uvek
malo brže u tome jer prirodno pripada celini, dok um tek mora da shvati svoju pripad-
nost celini i u tome uvek kasni). Taj raskorak u radu na biću i radu na objektivnom
znanju dovodi često do „greške u koracima“ ka buđenju što izaziva tragične posledice,
kao što je poistovećenje oslobađanja sa bukvalnim oslobađanjem od bića, tj. od tela.
Drugim rečima, do smrti putem nekog oblika žrtvovanja. Pitanje smisla života, biti ili
ne biti, u ovoj fazi je ključno pitanje. Ono se ispravno rešava samo ravnomernim
radom na biću i na umu, tj. objektivnom znanju, a taj ravnomeran rad jedino daje
ispravna praksa meditacije, kako je opisana u poslednjem poglavlju, Kaivalya. Ispra-
van uvid koji zaista oslobađa je u razlikovanju najviše kategorije prakrti, mahat-
buddhi od samog puruše, tj. u razlikovanju uma od duše.
Treća faza je posvećena konačnom razlikovanju stvarnog od nestvarnog kroz
oslobađanje od utisaka koji su vezivali dušu u iluziji. Čovek ovde postaje svestan
objekata u toj meri da postaje svestan ne samo subjekta, kao u drugoj fazi, već i svesti
koja je iza uma, iza subjekta i objekta, transcendentalne svesti duše koja omogućava i
um i sav objektivni svet; postaje svestan svesti jedinstva. Čovek se ovde oslobađa sve-
ta na sve načine. Više nema šta da spozna na ovom svetu, sakupio je sve utiske koje je
trebao da sakupi, smisao životne drame je prepoznat, igra je završena, karma je odra-
đena, preostale su samo neke nevažne sitnice. U ovoj fazi svet nalazi svoj ishod u pro-
svetljenom čoveku, zato ga čovek više ne traži u svetu. Jedan od najtežih zadataka lju-
di treće faze jeste razvijanje trpeljivosti prema ljudima prve faze, prema mladim i
nezrelim dušama. One su u stanju da prave takve probleme da to samo prosvetljen
čovek može da podnese - a ponekad ne može ni on. Mnoge napredne duše se inkarni-
raju u ovoj fazi samo da bi razvile veštinu trpeljivosti prema mladim dušama i da bi im
pomogle, ali time i sebe usavršile. 110 Zapravo, ključno usavršavanje ove treće faze i
jeste u tome da se spozna priroda duše do kraja, nakon što se upoznala priroda sveta, a

110
Ko je njih upoznao, ni pakao mu neće teško pasti.
239
to se najbolje postiže ponovnim suočavanjem sa mladim i nezrelim dušama i sa svim
što one proživljavaju, ovog puta sa zrelim, objektivnim znanjem. Mnogi učitelji i gurui
pripadaju ovoj trećoj fazi. Ipak, većina visoko razvijenih duša se drži podalje od jav-
nosti i radije se posvećuje pomaganju neke napredne duše u privatnom okruženju.
Međutim, neke duše iz ove faze odustaju od ovih napora koji mogu da budu preteški ili
jednako teški kao iskustva mladih, nezrelih duša, ili onih u drugoj fazi. Ovde je prob-
lem usklađivanje svesti o sebi i slobode od pojavnog sveta sa samim svetom i postoja-
njem. Taj problem je definisao Nagarđuna rečima da bodhisattva (onaj koji se budi)
spoznaje da je samsara (pojavni svet) nirvana, a nirvana samsara, da je oblik (ispolje-
nog sveta) praznina, a da je praznina u suštini oblikovanog sveta. Da to nisu suprotnos-
ti već jedna ista stvar. Neprosvetljen um je taj koji ih deli u suprotnosti. Naivna faza
treće faze ispoljava se kada se ovaj problem ne spozna i kada se krene u beg od druš-
tva u neku vrstu izolacije, u manastire. Time se samo sprečava razvoj ove faze. Mnoge
napredne duše su zaglavile u manastirima. Zrelost ove faze postiže se razlikovanjem
uma od duše u dinamici svakodnevnog života („Četvrti put“). Postoji opasnost da se
usled još preostale vezanosti za utiske oslobođenje duše poistoveti sa fizičkom smrću
tela, tako da je u početku vizija slobode vezana sa idejom smrti i preporoda, ili vaskr-
senjem. Ali ako se sazrevanje sprovede na ispravan način, ispravnom meditacijom i
objektivnim znanjem kakvo je ovde izneto, razlikovanjem najviše kategorije prakrti,
mahat-buddhi od samog puruše, uma od duše, uviđa se da je svaka ideja smrti zasno-
vana samo za identifikaciji sa umom i sa iluzijom tela, odnosno nezrelosti duše da pre-
pozna svoju transcendentalnu suštinu i nikada narušenu nezavisnost. Svaka ideja smrti,
pa tako i vaskrsenja, počiva na neuviđanju da duša nikada nije ni bila vezana za telo
niti njime uslovljena, na neuviđanju prave, nerođene i besmrtne, transcendentalne pri-
rode duše, odnosno puruše. Trećoj fazi pripada budizam kao put meditativnog pro-
čišćenja od svake vezanosti duše za iluzije tela, uma, vremena i ovoga sveta.
***
Duhovna i religijska praksa ljudi, koje smo grubo podelili na ove tri faze, izra-
žava se takođe u različitim fazama koje odgovaraju njihovoj zrelosti. Prva, najmanje
zrela faza se izražava preko mita, simbola i rituala. Religijske vrednosti se u njoj shva-
taju doslovno, ne dovode se u pitanje i apsolutizuju se, odnosno smatraju za jedine
prave i namenjene svima. Dakle, kontakt sa duhovnim vrednostima je ovde najviše
indirektan. Kako većina ljudi na ovom svetu po svojoj karmičkoj zrelosti spada u prvu
fazu, treba razumeti da su ovakvi izrazi religijske svesti za njih prirodni i kao takvi
potrebni. Zato su najviše i zastupljeni u svetu. Druga, zrelija faza nastupa razumeva-
njem smisla koji stoji iza mitskog i simboličnog i razlikovanjem smisla od njegovog
spoljnjeg izraza. Tu kontakt sa duhovnom stvarnošću postaje manje indirektan, iako ne
potpuno direktan. Još uvek su prisutne neke spoljnje forme mita, simbola i rituala, ali
se intelektualno razumevanje sve više razvija i naglašava. Treća i najzrelija faza se
odlikuje sve većim napuštanjem spoljnih obrazaca i sve neposrednijim kontaktom sa
duhovnom stvarnošću i prepoznavanjem jedinstva s njom. Isprva se to izražava na aps-
traktan način, kao filozofiranje o tome, dok u svojoj najzrelijoj fazi čovek zrači čistom
ljubavlju kroz svoja dela i kroz predanost, kroz tiho i nenametljivo razumevanje sva-
kog stanja svesti. To je moguće jedino razumevanjem transcendentalne prirode svoje
duše.
Problem je u tome što sve tri faze imaju svoje nezrele početke i kasnije zrele
uvide, svaka faza ima svoja tri dela: nezrele, zrele i sasvim zrele. Pri tome karakteristi-
ka je nezrelih faza nesposobnost da se uvidi priroda onih viših i zrelijih. Niže stanje
240
svesti ne može da uvidi ono više, ono mu uvek izgleda ili nerazumljivo ili pogrešno,
pa ga zato uglavnom osuđuje, a vrlo retko poštuje. Samo viša svest može da vidi i
razume nižu. Otuda postoje sukobi oko religijskih praksi i duhovnih istina. To su ugla-
vnom sukobi koje izazivaju ljudi niže svesti jer ne mogu da uvide viša stanja zrelosti,
kao ni one koji su na istom nivou nezrelost kao i oni, ali su drugačiji. Ali i oni s višom
svešću, ako nisu dovoljno zreli i zato nemaju tolerancije i razumevanja, često kritikuju
one s nižim oblicima religioznosti zbog ’zaostalosti’ i ’primitivizma’, i hteli bi da
menjaju svet tako da bude bolji po njihovom shvatanju, ne uviđajući potrebu raznoli-
kosti religijskog iskustva.
Jedino razumevanje inkarnacijskog ciklusa, i otuda različitih nivoa svesti, može
zaustaviti sve religijske i ideološke sukobe na ovom svetu.
Razumevanje različitih nivoa svesti počinje razumevanjem prirode same svesti,
da se ona uvek individualno izražava. Zato se to razumevanje stiče jedino spoznajom
sopstvene svesti. To je početak kraja svih sukoba i nerazumevanja.
***
Zajednička poruka svih velikih učitelja i osnivača religija jeste da čovek nadiđe
horizontalno kretanje, za nagonom čula i organske reprodukcije, i krene vertikalnim
smerom, ka smislu i Duhu.
Kristalizacija samskara u manas omogućava nadilaženje indriyâni. Zato kod
duhovno naprednih ljudi, čija se duša okreće ka Sopstvu, a ne svetu, kojeg prepoznaje
kao objektivizaciju svojih samskara, ova zrelost duše se manifestuje kroz vantelesna i
druga transpersonalna iskustva, i kao sve veća budnost. Osnovna odlika duhovno zre-
lih ljudi, koji su počeli da se oslobađaju karmičkih spona samskara, jeste nevezanost
za utiske koje nameće objektivni svet, ravnodušnost prema svim suprotnostima, neve-
zanost za rezultat delanja uz spremnost za svakojako delanje, lako prevazilaženje
navika, instinktivnog i nagonskog reagovanja, sloboda od želja i strasti i, naročito,
nečinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su na nižem evolutivnom nivou, u fazi
sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo suprotnim osobinama, željni su čulnih utisaka
u svim oblicima (imaju 'gladne oči'). Ovde leži još jedno objašnjenje zla: karmički
nezrelim ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znači i pozitivnih i negativ-
nih.
Svako afektivno ponašanje i reagovanje po navikama (reagovanje naklonošću
ili odbojnošću), koje sačinjava gotovo celokupan život prosečnih ljudi, jeste robovanje
samskarama. Jer, samskara nije samo utisak, već i spontana reakcija na postojeće uti-
ske, reakcija koja stvara nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojeća zbivanja,
stvaramo nova, i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida
kada (meditativnom praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo sebe u toj
meri da možemo opaziti (fizički, osećajni i mentalni) podsticaj na njegovom izvoru
(kada se razvije onda je kasno, onda nas on drži pod svojom vlašću i svako ga može
opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo na njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i
uslovljen drugim činiocima. Tada ostajemo ravnodušni prema njemu, stvaramo distan-
cu, nadilazimo (transcendiramo) lanac uslovljenog zbivanja koji je oduvek bio samo
prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreativnu akciju. Transcendencija je
uvid da to nije naše, da možemo da budemo slobodni od toga i da u suštini uvek i jes-
mo slobodni, samo smo nesvesno bili identifikovani s tim. Za razliku od dotadašnjih
nesvesnih reakcija, koje su uvek bile obojene strastima i odbojnošću, naša akcija iz
transcendentalne svesti će uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Meditacija

241
je jedini način da se čovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da njegova duša
dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno (ne)učestvovanje u njemu.
Ukratko rečeno, kada svest individualne duše evoluira kroz životinjske oblike,
ona ima samo svest o objektima, a ne i o sebi. Zato životinje ne mogu sebe da menja-
ju (nemaju Ego) niti da koriguju svoje ponašanje, one nemaju izbora i uvek slede ono
na šta ih okolnosti i instinkti navode. Kada evoluira kroz ljudska obličja, duša ima
dvostruku svesnost, o objektima i o sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobra-
žavanje i usavršavanje subjekta kroz diferencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz
od životinjskog ka božanskom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju
veću vezanost za objekte i sadržaje njihovih zbivanja, kao i zreli koji pokazuju veću
nezavisnost, psihičku objektivnost i individualnost. Kada završava svoju evoluciju
kroz ljudsko obličje, duša potpuno transcendira svet objekata i ostvaruje trostruku
svesnost: o objektima, o subjektu koji je svestan objekata, i o transcendentalnom
Duhu koji omogućava i subjekta i objektivni svet. Njeno konačno probuđenje sastoji
se u uvidu da nema ničega osim božanskog Duha, da je ona u svojoj suštini božanska i
u potpunoj predaji Duhu kao jedinoj stvarnosti.
Glavni uzrok sukoba među ljudima jeste različita mera zasićenosti samskarama
(utiscima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno njihova različita karmička zre-
lost. Nezrelim pojedincima je nužno potrebno sticanje više utisaka jer još nemaju „kri-
tičnu masu”, a to znači još iskušenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno
pokuša da ga u tome spreči kako bi ga poštedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, često će
naići na otpor, i to žestok. Još je češći slučaj da nezreli (koji obično čine većinu)
nameću sadržaje i iskustva zrelim ljudima kojima nisu potrebna, i tako ih sputavaju, a
ponekad i ubijaju (setimo se Đordana Bruna!). Otuda nijedna istina ili učenje nisu pri-
hvatljivi za sve ljude, već oni samo u skladu sa svojim trenutnim nivoom svesti prihva-
taju određene činjenice o egzistenciji. Zato se ljudi slične zrelosti spontano okupljaju u
verske, političke ili druge društvene grupacije, i stoga je tolerancija među njima uvek
težak izazov. Proces evolucije đive nikako se ne može spolja ubrzati, kao što se ni jed-
na mačka ne može pretvoriti u psa ili čoveka, nego mora biti to što jeste, niti se poje-
dinac može (a i ne treba) poštedeti bolnih iskustava, jer upravo ona stvaraju neophodan
pritisak i temperaturu za alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lična svest
može u čoveku ubrzati karmičku evoluciju duše, jer svest je sama po sebi fenomen
sažimanja prostorvremena prakrti u ličnost. Zato je vreme (potrebno duši da sazri)
relativno jer zavisi od svesti, može biti vrlo brzo, a može se otegnuti u nedogled. Jedi-
na pomoć ljudima jeste da se navedu da budu svesni svojih dela i svega što se zbiva u
njima, jer svest određuje i ubrzava vreme. Samskara, kao što smo već rekli, ne ozna-
čava samo proste utiske, već utiske koji izazivaju povratno dejstvo na život, one su
predispozicije koje uslovljavaju dalje reakcije i tako predodređuju čoveka da bude
zarobljen prirodnom uzročnošću, da po navici reaguje na zbivanja koja se ne tiču Duha
neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim reakcijama se taj
tok ne može prevazići, nego jedino osvešćenjem samog tog procesa uslovljenog rea-
govanja u celosti (kojeg je Buddha nazvao paticca-samuppado, a metod osvešćenja
vipassana). Svaka reakcija je nesvesna i spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je
svesnost jedina pozitivna akcija u interesu Duha-čoveka i njegove neuslovljenosti od
prakrti. Dokle god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam pristižu od tela,
osećaja i uma, robovi smo prirode i uopšte ne postojimo kao autentična bića.
Budući da je aham-kâra izvor i središte đive, kao tvorac svih oblika postojanja,
kada se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja u svetu, kroz sve inkar-
242
nacije, prepoznaje kao privid ili san, a svoju suštinu kao nezavisnu i bezvremenu bud-
nost. Tako se osnažuje ljudska duša, ono što oduvek i jeste, i što je sve vreme bila dok
se zlopatila kroz sva moguća životna iskustva. Karmičku evoluciju ne prolazi puruša;
to se samo prakrti saobražava puruši tako da to izgleda kao da je puruša aktivan. U
čovekovoj duši se njeno saobražavanje događa na najfiniji mogući način, kao lično
iskustvo.
***
Iako je ova knjiga u celosti posvećena duši, njeno prepoznavanje je najteže.
Najteže je upravo stoga jer je duša čoveku najbliža, to je on sam. Na ovom svetu on
uvek izbiva izvan sebe u nekom obliku sna i projektovanja sebe u razne fiktivne sadr-
žaje. To je suština svetovnog života. Stoga se aktuelizacija duše svodi na čovekovo
vraćanje k sebi, svesno prisustvo u sebi, u samo postojanje ovde i sada, i ni na šta dru-
go. On izbiva (pada i prebiva) u san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama nje-
gova nezrelost, a drugi je porobljavajući uticaj neorganskih bića iz nižeg astrala koji ga
raznim obmanama drže u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode na fizič-
kom, globalnom planu. Na taj način oni igraju ulogu ogledala čovekove stvarnosti,
konkretno odrađuju ono što je sam zaslužio svojim stanjem i nečinjenjem. Tako mu
oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost, konkretno mu je predočavaju suočavanjem
sa njenim posledicama.
Điva nije ista kod svih ljudi, može se uporediti sa biljkama: neke su male kao
trava, neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i dugovečne kao hrastovi i
sekvoje. Slično je sa individualnim dušama kod ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su
počele svoj rast u kompletnom ljudskom obličju i iskustvu, a druge su stare i iskusne,
zrele za nadilaženje ljudskog obličja.
Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost duše je osnova za sposobnost opažanja
sveta i inteligenciju. Mlade i nezrele duše čine ljude malodušnim, emocionalno nezre-
lim i subjektivnim, nesposobnim da sagledaju stvari iz više aspekata i objektivno, oni
su više vezani za čulno i materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ćula i sadr-
žajima uma, ti su ljudi materijalisti, trgovci, ego i nagon za održanjem kod njih je jači
od svega, njima cilj uvek opravdava sredstvo, uvek će pre ubiti nego dopustiti da budu
ugroženi, ne cene tuđ život nego pre svega brinu za svoj. Otuda kod ovih ljudi strah
kao glavna osobina, i prava pozadina agresivnosti. Njihov strah proističe iz neuviđanja
besmrtnog Duha kao izvora duše. To jednostavno ne mogu da zamisle, ne veruju u to.
Oni nikada nisu dobri na prirodan način, nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide
i traže neki interes. Iz straha za sopstveno očuvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su
nasilni na ovom svetu jer malodušni su skoro uvek vezani za uticaje nižeg astrala i
negativna osećanja koja su karakteristična za njegovu frekvenciju. Kao takvi podložni
su opsednutosti bića iz nižeg astrala koja se uglavnom hrane tuđom životnom energi-
jom tako što ljude navode na strah i zločin.
Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo. Uglavnom nisu
nasilni samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju svakodnevnim životom, a lako ih
je navesti na zlo jer su u potpunosti zavisni od spoljašnjih uticaja. Nezrelih ima više na
ovom svetu, u sprezi sa demonskim uticajima iz nižeg astrala i snažnim instinktom za
održanje, najčešće zauzimaju važne položaje u društvu, oni su najmoćniji ljudi na sve-
tu. Što čovek manje ima sebe i svoju dušu, to više teži da ima spoljašnju sigurnost u
vidu vlasti i materijalnih vrednosti. Po tome se prepoznaju malodušni.
Ljudsko telo može da živi i bez božanske duše, samo kao individuacija prakrti,
kao điva, slično životinjama, i da bude izuzetno uspešno u svetovnom životu zahvalju-
243
jući pomoći iz astrala. 111 Naime, neorganska i neka vanzemaljska bića i demoni, naj-
češće koriste takve malodušne ljude kao svoje organske portale, kao biološke robote
koji na fizičkom planu rade za njih i sprovode vlast i takav režim života na ovom svetu
koji najviše odgovara neorganskim bićima da se hrane energijom ljudi, a energija je
najjača kada je nabijena osećanjima straha i bola. Otuda su ti njihovi organski portali
(hibridi koji su stvoreni još u Vavilonu, a danas su aristokratske loze) oduvek bili naj-
moćniji ljudi koji pokreću sve ratove na ovom svetu i obezbeđuju uslove stalnog straha
i neizvesnosti. Nikada sam čovek nije pokretao ratove na ovom svetu. To su mu odu-
vek nametali neljudi. Čovek uvek čini zlo samo kada je opsednut entitetima iz astrala
zato što je sam isuviše malodušan, slabe i nezrele duše, da bi mogao da se odupre tim
uticajima. (Svakako, ne podstiču ga uvek neposredno demoni na zla dela, već ih on
uveliko čini sam po inerciji od ranije već primljenih uticaja i navika koje mehanički
ponavlja i čije vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje, oni su ogledalo čovekove
zrelosti i njegovo iskušenje. Bez njih čovek nikada ne bi bio svestan koliko je slab i
koliko treba da se osvesti.
Lako je prepoznati malodušne koji su još opsednuti neorganskim bićima kojima
je zadatak da čoveku pruže iskustvo suprotnosti, lako ih je prepoznati po suprotnosti-
ma: njima je lepo sve što je ljudima ružno, dobro im je sve što je za čoveka zlo. Ljudi
pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano učestvuju u zlim
delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima kada treba pokazati nežnost i
ljubav nespretni i neprirodni jer je to za njih uvek gluma. Uvek kada neko izražava
negativna stanja, makar i kroz svađe i psovke, time hrani svog demona iz nižeg astrala;
oni čak i mirise lepe ne podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli Drako bića
ili njihove klonove Sive ili Greyse svedoče da oni nesnosno smrde, a da ovi smatraju
da mi, ljudska bića, njima smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani pri rođenju
(tzv. 'Mesečevo dete'), posebnim ritualom spojeni su sa jednim demonom. Ti ljudi
imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mnogo je više onih koji su opsednuti entitetima iz
astrala na osnovu posledica svojih dela i nedela.

Velikodušni su ljudi sa starom i zrelom dušom, oni bukvalno zrače dobrotom i

ljubavlju koja sve daje, pa i svoj život. Prepoznaju se po uvek iskrenom detinjem
osmehu, po duševnoj potrebi za dobrotom u svemu; po potpunoj iskrenosti i uvek izu-
zetno mudrim savetima; po potpunoj odsutnosti svih materijalističkih interesa i želja.
Koliko je duša veća i zrelija u ljudima toliko oni više zrače ljubavlju i skromnošću,
bezbrižnošću i bezazlenošću, prostodušnom dobrotom koja sve daje, uvek pomaže
život i hrani sva bića. Ne zbog nekog razloga već samo zato jer se sami tada bolje ose-
ćaju, nepodnošljiva im je i sama pomisao da učine nešto loše, teško im je da shvate da
neko može da bude zao. To je dobrota koja često ispada naivna. Njihov odnos prema
radu je oličenje nesebične delatnosti, rade krajnje požrtvovano, neumorno i trenutno

111
Transcendentalna duša ne boravi uvek i stalno sjedinjena sa đivom, sa telom i umom. Do sedme
godine starosti ona često izlazi iz tela i tek od tog doba postaje čvršće identifikovana i počinje stalno
da prebiva u telu i umu. Ali i kasnije iz nekih razloga napušta telo i ostavlja ga u vlasti đive. Dvojna
priroda duha i tela svakome je poznata iz iskustva. Možda ovde leži objašnjenje takozvanih "duševnih
bolesti", možda slučajevi šizofrenije nastaju kada duša iz nekog razloga potpuno napusti telo, ili pres-
taje aktivno da deluje u njemu, a telo nastavlja da živi samo usled fizičke inercije i sa fizičkim delom
uma, bez duše koja mu daje plemenitost, smisao i višu svest. Tako nastaju i nerazumni zločini, "bez-
dušna dela" koja ovakvi ljudi mogu da počine kada nemaju prisustvo duha, tj. duše u sebi a pokretani
su samo raznim utiscima i uticajima. Po ovom opisu čovek može fizički da živi nezavisno od duše, to
pokazuju i somnabulna stanja pri kojima telo može da obavlja vrlo složena dela bez prisustva svesti.
244
sve što treba učiniti, uvek ispravno i nikada za ličnu korist. Njihov rad je sličan radu
prirode u održavanju života. Oni su takvi jer u sebi znaju za ono što sve nadilazi, svaki
oblik, i što sve omogućava. Oni ništa ne rade za sebe i po sebi već ono što sve omogu-
ćava radi kroz njih. Oni su bliski Duhu i zato im je duša iskusna i zrela. Zato ništa ne
traže za sebe i napuštanje sebe ih ispunjava. Sva njihova dobrota, ispravnost i uzviše-
nost potiču od njihove svesti da pripadaju božanskom izvoru. Smatraju ih za naivčine i
gubitnike ali njihova ljubav i skromna dobrota je jedino što se pamti u intimnim trenu-
cima i daje smisao životu. Oni su razlog zbog kojeg postoji sav život. Njihova dobrota
je zapravo krajnji ishod emanacije prakrti i teleologije prirodnog zbivanja, sažima-
nja kosmosa u svesnog subjekta. Ono najintimnije i najbolje što kosmos može da
iznedri kroz svesnog subjekta je ta ljubav koja je moguća samo u potpuno zreloj
duši. Krajnji ishod svih kosmičkih procesa ostvaruje se u toj prostodušnoj blagosti i
dobroti koja zrači na sve. 112
To su oni 'smerni, potlačeni i poniženi kojima pripada carstvo nebesko' u Isu-
sovoj Besedi na gori. Ta Beseda je najveća posveta objektivnoj svesti i ljudskoj sušti-
ni kao ishodu postojanja uopšte.
Prostodušnost je toliko nenametljiva da se uvek previđa, čak joj se i rugaju. Pot-
rebna je krajnja osetljivost da se u nevinoj dobroti jednog deteta ili mudrog starca pre-
pozna konačna svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa. Nju um okrenut spolja uvek
previđa jer se sa njome ništa ne može učiniti, to se može samo postati okretanjem uma
ka sebi, ka duši, i tada vreme sa svim projekcijama zbivanja staje i nestaje.
Svest je osnovni uslov za dušu. Zrelost duše nije nešto što se dobija, već nešto
što se svesno stvara, što se stvara svešću, procesom individuacije, uvek ličnim iskus-
tvom, osvešćenjem i radom na sebi, kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu duše ne
postoji elitizam, ljudi sa nezrelom i mladom dušom nisu u nižem položaju od onih sa
zrelom; vreme (sazrevanja duše) je relativno i svest kao uslov duševne zrelosti uvek je
dostupna. Takođe jedna nezrela duša je samo jedan aspekt nadduše koja istovremeno u
drugim dimenzijama iskušava i druge aspekte postojanja kao zrela duša, dok i jedna
zrela duša ima u drugim dimenzijama svoje aspekte kao nezrela. Sve zavisi od čove-
kovog rada na svojoj individuaciji.
Otuda je karman temelj za dušu. Karman označava i rad uopšte i rezultat rada
(svako delo koje činimo svakog trena, ali i tehniku i materijalnu kulturu uopšte), i
svest o radu kao uslov za svest o sebi, i razvoj svega toga skupa. Karman je ključni
pojam koji definiše interakciju subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet
kristališe svesnog subjekta kroz retribuciju akata.
Osnovna merila zrelosti ljudske duše su emocionalna zrelost i emocionalna inte-
ligencija.

112
Ovde dat opis zrelih duša je lični opis moje majke Anđelije Antić. Nedavno sam našao da se on
tačno poklapa sa opisom naprednih duša u knjizi Putovanje duša od Majkla Njutna (Michael Newton:
Journey of Souls), gde se u poglavlju "Napredne duše" nazivaju "mudraci" i "majstori", i "duše uskla-
ditelji" u knjizi "Sudbina duša" (Destiny of Souls) od istog autora. One su nadišle inkarnacijske ciklu-
se. Svoju majku sam video nekoliko dana nakon smrti njenog fizičkog tela 2008. godine. Tada mi je,
pored snažne inicijacije koju mi je tada dala, potvrdila i sve što sam ovde naveo o dušama znatno rani-
je, kada sam pisao ovo poglavlje, kao i sve što je navedeno u pomenutoj knjizi Putovanje duša, koju
sam pročitao tek dve godine kasnije, 2010. Iako sam odranije znao da je duša nezavisna od tela jer sam
imao mnoga vantelesna iskustva, ovaj susret mi je potvrdio to znanje sa mnogim detaljima. Ovde pos-
tavljam svedočanstvo o tome jer je neposredno i dokazano i zato smatram da može biti korisno drugi-
ma.
245
 Emocionalna zrelost je sposobnost da se ono što je potpuno različito u svojim
dimenzijama i logici sagleda iz više perspektive u jednoj višoj celini i smislu. Um to
ne može, on je ograničen prostorom i vremenom, logikom, dimenzijom i razmerom
informacija koje su mu dostupne. Emocionalna zrelost je sposobnost nadilaženja tih
ograničenja uma i celovitog sagledavanja više stvari koje su za um nepovezane. Zato
je emocionalna zrelost i inteligencija srodna duši koja je po svojoj prirodi iznad uma i
tela.
Koliko je u čoveku prisustvo duše zrelije, toliko je on emocionalno zreliji, a ta
zrelost donosi emocionalnu inteligenciju koja je merilo duše u čoveku. To nije ništa
drugo nego sposobnost da se vidi srcem iako se ne poznaju činjenice i detalji, da se
vidi tačnije nego mentalnim upoznavanjem sa stanjem stvari. Istinski velike duše su
vidoviti ljudi. Zapravo, uvek se možemo uveriti da čovek uopšte i ne vidi ništa niti
razume svojim umom, već je emocionalna zrelost presudna u sposobnosti da se bilo šta
spozna i razume, pa čak i da se vidi neka fizička pojava kakva jeste. Emocionalno
nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu prirodu ni najjednostavnijih pojava,
zato ili dolazi u sukob sa pojavama i ljudima, ili se oslanja na pamćenje ranije nauče-
nih šablona i obrazaca pa uvek deluje mehanički. To je još jedna bitna karakteristika
emocionalno nezrelih i malodušnih: mehaničnost. Ona se kreće od bukvalne mehanič-
nosti u kretanju i svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehaničnosti u razmiš-
ljanju koje sve to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni običa-
ji' postoje da bi se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava 'racionalnošću'.
Emocionalno nezreli su karmički nezreli i zato su oni nesposobni za kreativan rad.
Svi sukobi i nesporazumi među ljudima potiču od različite emocionalne zrelos-
ti. Velika je greška smatrati ljude jednakima i da svi imaju jednaku dušu. Kada bismo
razumeli te razlike u duši i emocionalnoj zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih
vrsta, od svakodnevnih problema, zašto nekome ne možemo da objasnimo šta je ispra-
vno činiti u datoj situaciji iako je to očigledno, do teških zločina koje čine visoko
obrazovani ljudi.
Duša se čovekova ne inkarnira cela i ona je toliko je velika da sve što doživi
inkarnirani deo, najveće stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali košmar
koji ne može da ošteti dušu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge duše i ne
planiraju da ostanu dugo u životu, već samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare
neko iskustvo. To je za dušu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se nešto straš-
no dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znači nam ništa jer znamo da je to bio
samo san. Još je u Bhagavad Giti rečeno da se duša niti rađa niti umire, da niko ne ubi-
ja niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, duša ima proces rasta i saz-
revanja koji se uspešno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podršci životu. Stoga ovo
nije opis nevažnosti života, već važnosti duše koja omogućava sav život.
***
Već je rečeno da je čovek mikrokosmos, da se svi kosmički zakoni sažimaju u
čovečjem biću da tu dođu do svog ishoda. Ovo znači da čovekovo biće odražava sva
stanja postojanja uopšte. Zato u svom izvornom stanju, pri rođenju, u dečijem dobu,
čovekovo biće odražava najizvornije stanje postojanja. Drugim rečima, deca najbolje
odražavaju izvornu autentičnost ljudske duše, njeno božansko poreklo. Otuda su deca
tako privlačna. Njihova prostodušna duševnost je najbolji putokaz za razumevanje
ljudske duše. Na ovom svetu nema boljih učitelja od dece niti ičega važnijeg i vredni-
jeg od njih. Otuda je rečeno da 'kada postanemo kao deca ući ćemo u carstvo nebesko',
tj. ostvarićemo sav potencijal svoje duše i svrhu postojanja.
246
 6. Energija (prana) i duša

Izvor sve energije (prane) u prirodi jeste eter ili akaša, najsuptilnije stanje pos-
tojanja, u novijem dobu nazvano je i kvantno Polje svih mogućnosti, nulta tačka i
energija vakuuma.
Akaša je ishod svih frekvencija za oblikovanje objektivne prirode neorganskog
područja. Suština frekvencija je da su one informacioni kodovi za kretanje i oblikova-
nje energije. Frekvencije su informacije za oblikovanje bića i zbivanja, za kretanje
energije. Sav biološki život počiva na elektromagnetskim frekvencijama. Kretanje
živih bića i događaji takođe.
Ishod svih informacija ili najsuptilnijih frekvencija je u najvišoj kategoriji pra-
krti, u mahat-buddhi, najviši intelekt ili svest o sebi, o duši. Tu informacije iz kvant-
nog Polja bivaju objedinjene u smislu, dobijaju svest o smislu svog postojanja. Pošto
je čovek mikrokosmos, mahat-buddhi je ujedno i čovekova najfinija svest o sebi, o
duši. Kada se ona postigne, ili aktuelizuje, automatski se sjedinjuje sa akašom, izvo-
rom svekolike energije prirode, odnosno svest u svom čistom stanju (buddhi) vidi pos-
tojanje samo kao kvantnu energiju, holografski potencijal svega. Zato se u sânkhyi
kaže da su buddhi i akaša sinonimi. Zato je svest (buddhi) vrhunski privlačitelj i upra-
vljač energije prirode, akaše, jer samo u svesti energija dobija smisao svoga kretanja,
delatnu i životodavnu kreativnost.
***
U trenutku svoga probuđenja duša prepoznaje svoju bit kao čistu neuslovljenost
(puruša) koja sve omogućava, a najpre njenu svest o sebi, dok svoje telo i tela svih
živih bića vidi samo kao obličja s kojima priroda oblikuje percepciju i konkretizaciju
svesti o samom bivstvovanju kao takvom. Vidi da se fizička tela oblikuju oko duše,
koja je nosilac svesti u prirodi, spontano kao što nevidljivi centar vira privlači vodu i
oblikuje vrtlog. Vidi da su na nevidljivi Duh oblepljena fizička tela. Sva tela koja je
imala do tada bila su samo usavršavanje percepcije prakrti da spozna svoje bivstvo u
duhovnom ishodu. Najkompletniju percepciju ona je postigla u ljudskom obličju, ali i
to je samo grubi omotač percepcije oko besmrtnog i nerođenog Duha koji svemu omo-
gućava život, koji samim svojim večnim prisustvom u temelju bića omogućava konti-
nuitet đive ili životnog principa svih bića. Duh neuslovljenosti jedina je suština svakog
čoveka, svakog živog bića i samog postojanja uopšte, dok su prolazna tela samo grubi
omotači, tvorevine prakrti s kojima ona oplemenjuje percepciju za prisustvo Duha.
Duh postaje živ i aktuelan kroz telo prirode, koja sama dolazi do svog ishoda i smisla
jedino u prisustvu Duha. Otuda puruša i prakrti nisu dualistički u metafizičkom smis-
lu, već su samo polariteti jedne iste celine. Jedino od naše samospoznaje zavisi da li
ćemo je prepoznati kao takvu.
Điva, ili matrica za individualno oblikovanje životne energije, koja je došla do
ishoda bivstvovanja, do oslobađajućeg probuđenja (bodhi-buddhi) i postala đivamukta
(oslobođena individua), nije uopšte različita od životnog principa koji sačinjava sušti-
nu kamena, drveta, ptice ili neke životinje - koju đivamukta može videti oko sebe. Ona
je jedno u svemu, samo je prostorvreme u đivamukti saželo ishod svoga zbivanja. U
ostalim živim oblicima prostorvreme se rasprostire preobražavajući energiju kroz raz-
ličite oblike zbivanja, dok se đivamukta rađa kada se, zahvaljujući zrelosti svesti, koja
je sama po sebi sažimanje vremena, prepozna da sva energija ima ishodište u aham-
kâra. Na taj način, iako je slobodna od svih oblika koji evoluiraju, Sopstvenost čove-
247
kova ni po čemu nije različita od njih osim po tome što predstavlja sažimanje vremena
te evolucije i prisustvo njenog ishoda; što je oličenje smisla postojanja i evolucije.
Sopstvo čovekovo je singularna tačka prostorvremena kosmosa.
Da bi čovek bio čovek u punom smislu, potrebno je da osnažuje svoju dušu u
satvičkom aspektu, da je učini svesnom i aktuelnom kako bi omogućio apsolutnu bud-
nost i slobodu od prirodne nužnosti i uzročnog nastajanja. To se čini sakupljanjem
energije (svesti) u telu (indriyâni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bića, energije i sves-
ti. Samo kada se dovoljno sakupi ona se može preliti u antahkaranu i linga-šarira
može postati aktivno. Energiju sakupljamo svešću o sebi, o celom svom biću i odgo-
vornošću o svim postupcima uma i tela. Priroda je obezbedila tačnu količinu energije
u čovekovom biću koja je potrebna da se to dogodi, ali ona se troši na druge stvari.
Umesto na osnaženje pažnje, kultivisanje znanja i učenje, energija akumulirana u telu
prosečnog čoveka prekomerno se troši na niže, najčešće nagonske potrebe, na suvišnu
ishranu, seksualnost i zabavu, a najviše kroz negativna osećanja i podeljena stanja
uma.
Energija, prana, u bliskoj je vezi sa svešću u telu. Prana je najfiniji izraz prakr-
ti, toliko fin da je najbliži svesti koja dolazi od duše, tj. od Duha, puruše. Otuda svest
presudno deluje na energiju, pranu, ali i stanje prane, energije deluje na prisustvo sve-
sti u telu. Zato je veoma važno razumeti odnos između duše i energije, koji se inače
zajedno spominju u raznim percepcijama i tumačenjima ovog problema.
Za prisustvo svesti u telu, svesti koja dolazi od duše, presudno je važna količina
i kvalitet prane (vitalne energije) u organizmu. Prana se skladišti u nervnom sistemu.
Za potpuno korišćenje njenog potencijala potrebne su i sve njene zalihe. Dnevna bud-
na svest troši mnogo energije na pogrešan rad centara, odnosno poremećen način živo-
ta, pa zato telo zbog energetskog nedostatka u svom svakodnevnom delovanju koristi
mehanično kretanje po stečenim programima, šablonima i navikama. To je neka vrsta
korišćenja autopilota za svakodnevni život. Na taj način telo ekonomično štedi potroš-
nju vitalne energije, da bi moglo da preživi. Ali tako i ograničava njen udeo u svesti.
Tako ljudi žive u polusnu, nesvesni i uslovljeni na sve načine. Takav način života im
je i nametnut od strane vladara, koji ne žele probuđene ljude kojima se ne može vlada-
ti. To ekonomično korišćenje energije na račun svesti je najbolje što telo može da učini
za nas jer nervni sistem može sakupljati pranu samo u stanju dubokog odmora, medi-
tacije, i harmonije s prirodom. Zagađeni gradovi, zagađena hrana, negativna stanja
svesti i osećanja stvaraju manjak vitalne energije.
Na taj način većina ljudi spava živeći uslovljen život jer nemaju dovoljno pra-
ne. Ona je snaga koja daje život zemlji, vodi, vetru, biljkama, životinjama i ljudima.
Sve što je živo ima snagu od te vitalne energije. Zato prana nije samo fiziološka tvar
već nosilac svesti i nalazi se i u vrlinama, u dobrim i pozitivnim namerama za sebe i
druge. Postoje razne varijante vitalne energije. Možemo reći da je prana i duhovna
hrana. Zbog svoje povezanosti sa svim, ona se skuplja podešavanjem nervnog sistema
na viši stepen prijemčivosti putem boravka na mestima gde ima puno prane, u šuma-
ma, planinama, rekama, u prirodi i konzumiranjem tek ubranog voća i povrća. Sirovo i
sveže voće i povrće jedina su prava hrana za čoveka. Prane uopšte nema u hrani kakvu
jedemo svakodnevno, koja se kupuje u trgovinama. Uzimajući takvu obrađenu i zato
mrtvu hranu, trošimo svoje ionako male resurse prane, na probavu svega toga što
nema vlastitu energiju. Obrađena i skuvana hrana je tako promenjena da je telo i ne
prepoznaje kao hranu, doživljava je kao otrov, i troši mnogo energije na njeno sanira-

248
nje i izlučivanje, kao i na izvlačenje vrlo malog procenta korisnih materija. Veliki deo
te mrtve, obrađene hrane ostaje u organizmu kao višak kilograma i smetnja zdravlju.
Prana se takođe stiče i pozitivnom komunikacijom, sakupljanjem znanja i
informacija i njihovim prosleđivanjem, osećajem zahvalnosti za sve postojeće i pošto-
vanjem prema celoj egzistenciji. Toga danas nema ili je sve manje, a taj nedostatak se i
podstiče urbanom 'kulturom'. Kada bismo sa svim živim svetom komunicirali sa poš-
tovanjem, iskreno i u saradnji, sami bismo stvarali pranu. Univerzum želi da se stvara
i širi kroz nas i naše delovanje, ali mi smo pogrešno uslovljeni od strane sistema koji
vlada ovim svetom.
Pozitivnim osećanjima i ljubavlju najviše se prane razmenjuje. Negativnim ose-
ćanjima o odbojnošću blokira se i odbija životna energija. Osećanja su energetski pro-
cesi.
Osim na fizičko kretanje, energija se troši na varenje i rad endokrinih žlezda.
Pri tome sve žlezde i svi vitalni organi, praktično celo telo učestvuje u stvaranju sek-
sualne energije kroz rad polnih ćelija. Kada se ona isprazni tokom seksualnog odnosa,
celo telo mora se angažovati da je nadoknadi i obnovi. Slično je i sa varenjem - kada
se unese hrana, veliki deo tela je angažovan u njenom apsorbovanju (ovo važi samo za
kuvanu, obrađenu i veštačku hranu, ne i za sirovu koja ne iscrpljuje organizam već ga
energizuje). Vibratorno ili energetsko delovanje prakrti može biti uzlazno ili silazno,
konstruktivno ili destruktivno. Da bi ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaženja
viših centara (mozak), pamćenja i jačeg prisustva svesti (više čakre), mora se obustavi-
ti navika da se energija prekomerno troši kroz niže centre, na obnavljanje polnih ćelija,
suvišno varenje i preterano fizičko kretanje (prve tri čakre). Zato je oduvek među
duhovnim ljudima važilo pravilo da su preobražaj seksualne energije (a tantrizam i
taoistička alhemija nas uče da se to ne postiže jedino apstinencijom), post i meditativ-
no mirovanje jedini uslovi da energija krene naviše. Kada ispuni niže centre, ona se
neće zaustaviti i, ako je u njima ponovo ne uposlimo pražnjenjem seksualne energije i
prevelikom veštačkom hranom, ona će krenuti naviše. Tu je na delu prirodna ekonomi-
ja. Energija prirodno raste naviše - ako nema rupa kroz koje otiče naniže. Pri tome je
umerenost u svemu jedini zakon. Budući da je u biću već obezbeđena tačna količina
energije za sva ostvarenja, ona se angažuje autentičnim bivstvovanjem, bez ekstrema
koji jedini prekomerno troše životnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje.
Čovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja viša i niža stanja, odnosno
područja. Njegova svest uvek deluje sa nekog područja, višeg ili nižeg. Ta područja su
opisana kao čakre, energetski centri svesti i svaki centar je način bivstvovanja. Čovek
deluje na najniži način kroz automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadhis-
tana čakra), a na najviši kroz čistu svest (sahasrara čakra) i otvorenost Duhu. Svih
sedam načina su modifikacije jedne iste energije, i koju ćemo čakru koristiti zavisi od
usmerenja naše svesti, jer gde je svest tu je i energija. Svest (pažnja) je usmerivač
energije. Ovo praktično znači da, budući da smo mikrokosmos, način svog života i
percepciju sveta (kosmosa) možemo kontrolisati koncentracijom na određenu čakru, i
ulaganjem životne energije u nju. Sebe smo svesni u onoj meri u kojoj imamo energije
u najvišem centru bića. 113

113
Mogu da preporučim pet priručnika koji se detaljno bave transformacijom životne energije iz nižih
u više centre (čakre), i izlažu praksu koja mora da bude sjedinjena s praksom meditacije koja je opisa-
na u poslednjem poglavlju ove knjige. To su: Swami Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM,
Beograd, 1994); Peter Kelder: Fontana mladosti (Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria,
Beograd, 2000; Tajna zlatnog cveta (prev. Rihard Vilhelm, bibl. čas. “Gradina”, Niš, 1982); Džon
249
 Kakav je, dakle, odnos između svesti i energije? Svest je nezavisna od tela i
energije koja ga sačinjava. Zašto se onda govori o vezi svesti i energije i da je potreb-
no sačuvati energiju kako bismo bili svesniji? Radi se o principu tantre, o tome da veći
potencijal energije u telu stvara veću mogućnost za diferencijaciju svesti od tela, sti-
canja objektivnosti. Energija je od prakrti. Kada je više energije tada je i vezujuća
moć prakrti nad svešću veća. Kada je energija tela slaba, tada svest nema u odnosu na
šta da se diferencira i iskuša, i samim tim da ojača svoje prisustvo. Kada svest uspe da
održi svoju objektivnost i nezavisnost u telu sa najvećim prisustvom energije, poseb-
no seksualne energije, i u svim izmenjenim stanjima, i onim ekstremnim, tada je
položila ispit izdržljivosti i uvek će se održati, uvek će biti nezavisna. Biće ono što
jeste: izraz transcendentalne duše. Radi se jednostavno o iskušenju i uvežbavanju
prisustva svesti u svim mogućim stanjima u kojima se prakrti može naći. Samo tako
svest može doći do svog ishoda, do Duha koji je svedok prakrti. To je slično površini
koja odražava ili propušta svetlost. Ako je cela i kompaktna ona će reflektovati svu
svetlost koja padne na nju. Ako je puna rupa neće, svetlost će proći kroz nju. Tako je i
sa telom: ako je puno energetskog potencijala onda će u potpunosti odražavati svest
koju zadobija od duše; ako je slabo i energija mu otiče naniže, svetlost svesti neće ima-
ti u odnosu na šta da se odrazi. Takav je odnos između transcendentalne duše i fizič-
kog tela. Telo mora da bude sposobno i dostojno da prihvati i odrazi prisustvo duše. Ta
dostojnost nije ništa drugo nego transformacija životne energije od niže u više oblike
izražavanja. Sva životna energija je samo jedna energija. U svom seksualnom obliku
ona je na najnižem nivou, kada se izražava kroz rad i stvaralaštvo ona se izražava kroz
različite čakre, i kako se uzdiže na višim nivoima sve više se izražava kroz znanje,
spoznaju i meditativno mirovanje i tada je na najvišem nivou. Ista životna energija je u
seksualnosti na dnu, a u samadhiju na vrhu svoga izraza.
Zato nas seksualnost, orgazam i samadhi najviše privlače jer u oba ta stanja smo
van sebe i van uma, ega, obuzeti smo višom celinom. U muladhara čakri, u seksual-
nom vrhuncu, u orgazmu smo van sebe u smislu obuzetosti od strane prakrti, tada
doživljavamo blaženstvo zbog tog nesvesnog i spontanog jedinstva sa celinom oslo-
bođeni uma i ega. U sahasrara čakri, u samadhiju smo takođe u blaženstvu oslobođe-
nosti od tela, uma i ega, ali zbog svesnog jedinstva sa Duhom, purušom. Zbog sličnosti
njihovu privlačnost čovek lako zamenjuje, zapravo seksualno ispunjenje mu izgleda
privlačnije je jer prirodno dato spolja i spontano dostupno, za razliku od duhovnog
koje se mora steći u sebi samome, rastom i ličnom namerom i voljom.
Svesnost sama od sebe uzdiže energiju na više nivoe delovanja, više čakre.
Takozvano ’uzdizanje energije na više nivoe svesti ili više čakre’ praktično znači da
svesno radimo ono što bi priroda sama radila nesvesno i spontano. Činiti isto, samo
potpuno svesno. Tako se energija uzdiže na više nivoe svesti, više čakre.
Ispravno razumevanje energije i rada energetskih centara je u sledećem.
Energija je izraz samog postojanja i ona se uvek kreće ka svom konačnom isho-
du. Zato je vođena svešću, jer smo svest vodi ishodu. Otuda povezanost energije i sve-
sti. Energetski centri ili čakre su odraz nivoa svesti i načina razmene energije indivi-

Blofeld: Put do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to Immortality) Moderna, Beograd, 1989; Man-
tak Chia & Michael Winn: Taoističke tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990).
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na
najviši nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije, iznete u ovim priručnicima. Bez dovoljno
energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u
meditaciji.
250
due sa Celinom. Kada se energija razmenjuje kroz prvu čakru (muladhara), onda je to
samo seksualni odnos. Ako se razmenjuje kroz drugu čakru (swadhishthana), onda je
tome pridodato zajedničko kretanje i neke aktivnosti, zabava, to su ljubavni parovi koji
se zabavljaju. Ako kroz treću čakru (manipura), onda je svemu tome pridodat i zajed-
nički životni cilj, kao što je očuvanje porodice. Kada se sveprisutna životna energija
dovoljno osvesti tako da se razmenjuje kroz četvrtu, srčanu čakru (anahata), onda je
energija postala toliko svesna da se doživljava kao čista ljubav, koja se može zajedno
razmenjivati na mnogo načina; ne samo kroz intiman seksualni odnos koji ovde prvi
put postaje vođenje ljubavi, već i kroz razne motive i objekte, u svakom trenutku i sa
svim bićima i celom egzistencijom razmenjujemo ljubav, i samo putem ljubavi otada
razmenjujemo životnu energiju. To je tantra. Samo tako se može doći do pete čakre
(wishuddha), i tada se ljubav razvija u istinsko razumevanje i zajednička interesovanja,
u ljubav prema istinskom znanju bez granica. Kroz šestu čakru (ajna) ljubav nastaje na
osnovu zajedničkog viđenja stvarnosti koja nas sve povezuje. Tada se vidi duša drugog
i prepoznaju se srodne duše. Kroz sedmu čakru (sahasrara) naša životna energija pos-
taje svesno jedinstvo sa božanskom ljubavlju koja nas sve spaja i omogućava.
Kroz jedan normalan individualni život energija se spontano kreće i uspinje tim
redom, čakre se tako aktiviraju i čovek se tako razvija. Sve nenormalno u čoveku i
ljudskom društvu nastaje kada se taj razvoj spreči i blokira u prvom ili drugom centru,
ili kada se rad energetskih centara međusobno pomeša i tako poremeti. On može spolja
da se premeti samo u prve tri čakre. Zato negativne sile nameću perverzije i razaraju
porodicu kako bi kontrolisale čoveka i sakrile njegovu pravu prirodu od njega samoga
i moć koju ima. Od četvrte čakre pa naviše, nisu moguće iluzije ni prevare.
***
Odnos između svesti i energije takođe odražava i odnos između puruše i prakr-
ti. Naime, iako je puruša suštinski nezavisan od prakrti, čovekovu egzistenciju sači-
njava njegova identifikacija sa prakrti. Tu identifikaciju ne stvara sam puruša, niti
sama prakrti, već čovek sa svojim konfuznim umom na taj način što um usmerava
energiju. Energija je ta koja vezuje transcendentalnu dušu čovekovu sa određenim
oblikom i načinom bivstvovanja u skladu sa stanjem uma, tj. sa aktivnošću centara ili
čakri. Sama duša to nikada ne bi mogla da učini, ona je nezavisna, ali energija čove-
kovog uma je ta koja stvara privid da je bezvremena duša upletena u vremenska zbiva-
nja prirode. Ključnu ulogu u stvaranju tog privida imaju energetski centri u čoveko-
vom biću - čakre. U koju čakru ulažemo energiju - na tom ćemo nivou svesti bivati.
Što je čakra niža, iluzija nerazlikovanja Duha od prirode je veća, suprotnosti su veće a
s njima i životni izazovi. Identifikacija naše transcendentalne duhovne suštine sa telom
daje nam iluziju da mi patimo i da se nama dešava ono što se telu prirode dešava. Ta
se identifikacija ne bi dogodila niti bi se održavala da ne ulažemo energiju u nju, pre
svega u prve tri najniže čakre: seksualnost, egocentričnost i volju za moć u svetu. Mi
sami tu identifikaciju stvaramo i održavamo ulaganjem životne energije u takve
načine življenja. Pošto smo nesvesni, to ne radimo svesno već smo tako programirani
od strane sila koje nas tako kontrolišu. Što je čakra viša, svest o transcendentalnoj suš-
tini Duha i jedinstvu cele prirode sve je veća, uvid u prirodu sveg zbivanja je jasniji,
naša svest o iskonskoj, bezvremenoj neuslovljenosti sve je veća.
Sledeće što treba razumeti jeste da je u prirodi energije kretanje. To znači da
ako je mi ne koristimo svesno i u svoju korist, neko drugi će nas navesti da je nesvesno
koristimo u njegovu korist. Energija uvek prati svest. Ako tu svest ne koristimo mi,

251
onda će je koristiti bića koja mogu. U holističkom svetu energije subjekat ne može biti
pasivan i neutralan. Ili je činilac ili je objekat činjenja.
U svemu ovome radi se o ispravnom radu centara (čakri). Mentalna vezanost i
zavisnost od rada prva tri centra, glavni je razlog neuspeha kod praktičara meditacije.
Svaki centar treba da radi svoj posao i tada je rast energije i svesti kroz centre, čakre,
prirodan i lak. Da bi se to postiglo, prva tri centra treba upoznati do kraja, kakvi jesu,
potpuno svesno proći kroz njih. Ako se oni koriste nesvesno, onda priroda prevladava i
vezuje svest. Ako se koriste potpuno svesno sa objektivnim upoznavanjem kakvi zaista
jesu, onda sama takva svesnost uravnotežava rad centara i uzdiže energiju u više cen-
tre. Svest je u svojoj suštini nadilazeća, tj. transcendentalna; zato ona sama po sebi sve
čini objektivnim, kakvim jeste, usklađuje i nadilazi. Ali ako se dela nesvesno onda je
rad centara pomešan, pa je centar seksa, umesto da je tamo gde prirodno jeste, zapravo
u glavi, u umu, onda se događa perverzija seksualnosti, tada, zbog umešanosti mašte i
uma u seks, postaje moguće da bude seksualno privlačno i ono što prirodno nije (por-
nografija, homoseksualnost, zoofilija itd.). Seksualnost je sastavni deo biološke ili
organske reprodukcije kroz magnetizam polova. Sav organski svet ima svoju svrhu.
Svrha mu je rađanje celovitog i probuđenog Čoveka. Kada se to dogodi, takvom
Čoveku je nemoguće da se vraća nazad u organske procese (prva tri centra) čiji je smi-
sao bio njegova pojava. Kao što novorođeno dete ne može da se vrati natrag u majčinu
utrobu, tako ni probuđeni čovek ne može da se vrati natrag u seksualnost. On je u pot-
punosti razume, može i da uživa u njoj kao u prirodnoj razmeni energije, igri i nežnos-
ti, ali ne može više nikad da bude zarobljen u njoj. On je potpun u sebi i ništa mu ne
nedostaje. Pojava bilo kakve želje je pokazatelj da nismo potpuni i celoviti, da ne
živimo u istinskom smislu, pa nam je zato potrebno nešto da nas oživi i upotpuni. Pos-
tojanje želja je dokaz nepostojanja u Celini. Celina je sve i samo onaj ko nije svestan
Celine i svog jedinstva sa Celinom može da želi nešto drugo, i to drugo može samo da
zamišlja, jer ničeg realnog nema izvan Celine.
Energetski govoreći, u nižim čakrama energija je kružila spolja, razmenom sa
drugima i sa objektima. Što je centar razmene energije viši, to čovek više postaje sves-
tan sebe kao mikrokosmosa, više je energetski celovit i samodovoljan, jer sve direktni-
je i potpunije razmenjuje energiju sa Celinom kojoj pripada. U najvišem centru (saha-
srara) svest i energija individualnog bića zajedno se stapaju sa Celinom, sa svešću i
energijom Božanskog. U svim nižim centrima čovek se postepeno u tome uvežbavao
na razne posredne načine, preko objekata. Ovde svet objekata nestaje i samo jedinstvo
sa Apsolutom ostaje.
Ispravan rad centara takođe podrazumeva da ne sme biti nikakvog potiskivanja i
odricanja. Zapravo pojava bilo kakvog potiskivanja i odricanja (svejedno da li prvo od
seksa, ili od tela, ega i uma) pokazatelj je lažnog prestanka identifikacije i vodi u daljni
poremećaj rada centara, u šizofrenu podelu uma. Tada čovek upada u tešku i kompli-
kovanu situaciju da sanja da je budan i svestan, racionalizuje i opravdava svoju veza-
nost za niže centre dok zamišlja da je budan, svestan sebe i nezavisan od tela i uma.
Objektivno osvešćenje svih procesa koji se prirodno događaju jedini je način njihovog
nadilaženja u razumevanju.
Takođe energija je vezana za pamćenje i rad manasa čiji kvalitet učešća u
osvešćenju je presudan. Manas je veza svesti i tela. Ako je ta veza slaba, svest neće
moći da stekne diferencijaciju u telu. A sve se rešava u telu, u čoveku. Ništa izvan nje-
ga.

252
 Pored ovoga treba naglasiti da čovek energiju gubi najviše kroz brigu za svoj
ego, a ego je sistem očekivanja koja društvo ima prema nama, i koja mi imamo prema
društvu, a takođe je i skup svih fikcija i ubeđenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao
u našim očekivanjima i emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahte-
va koja drugi imaju prema nama. Društveni odnosi su razmena energije. Društvo je
energetska berza, a mi kao brokeri trgujemo svojom i tuđom životnom snagom - i
nikada se ne obogatimo. Stoga je prekid svih zaludnih društvenih veza, ili bar ekono-
mično ponašanje u njima, neophodno za zaustavljanje oticanja najvećeg dela energije.
To je proces individuacije i on se postiže rekapitulacijom svoga života i meditacijom
(o čemu će napred biti više reči). Meditacija je direktan, a rekapitulacija indirektan ali
temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih procesa u razlikovanju puruše i
prakrti.
Da bi u čovekovom životu svest postala aktivan činilac i tvorac energetskih
procesa, tj. da bi čovek postao zreo kao ličnost, da bi razvio i usavršio svoju dušu, pot-
rebno je da sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u
telu ne baca, već da je akumulira, kako bi se uvećala i dospela do gornjih centara i
celog ga ispunila, sve do glave. I drugo: da ostvari direktno iskustvo nezavisnosti od
tela, kao što je na shemi i prikazano da je aham-kâra iznad indriyâni. Tek kada ostvari
prvo, ostvariće i ovo drugo.
Prvi zadatak se može ostvariti kada postane jasno da se energija u indriyâni
sakuplja na pozitivan način, a ne na negativan. Pozitivan način je kroz meditaciju, kon-
takt sa prirodom, prirodnu hranu, rekapitulaciju, kulturu, obrazovanje, disciplinu i
uvećanje duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebično davanje. Negativan je krađa
energije u bilo kom obliku. Naime, energija nije supstancijalna, to nije materijal koji se
može nagomilavati, nego je vibratorna i dinamična, ona je proces koji se ostvaruje kre-
tanjem među suprotnostima i polovima. To znači da se energija sakuplja najviše dava-
njem i razmenom, jer što više dajemo ili razmenjujemo, po zakonu održanja energije,
više s druge strane možemo primiti, jer vakuum nije moguć. Svesnom i kontrolisanom
razmenom energija se transformiše u svest. Primanje energije dolazi samo od sebe
kada je velikodušno dajemo, kada ništa ne čuvamo samo za sebe od stvari, dela i ose-
ćanja. To znači, kada smo bez ega. Koliko smo manje u egu, toliko smo više u čistom
bivstvu koje je izvor svekolike energije. Najviša svesnost je da ništa nije naše, pa tada
imamo i najvišu moć delanja. Naš napor, stoga, ne treba da bude usmeren na uzimanje
energije nego na davanje i razmenu, na njenu cirkulaciju sa širom celinom. Samo tako
ćemo je dobiti, ako svesno sprovodimo njenu cirkulaciju između individualnih bića i
celine koja ih omogućava. Pri tome se ne misli na niže oblike energetskog cirkulisanja,
kao što je zadovoljenje nagona, već na njeno više i finije kretanje, a to je sticanje isku-
stava i utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu ćemo i imati, a od kvaliteta
energije, i od toga u šta je ulivamo, zavisi u kakvoj ćemo dimenziji živeti. Možemo
biti snažni i zdravi kao životinja, i uživati u tome, ali ako je ulivamo u svest i individu-
alnost, imaćemo mnogo više koristi za postizanje smisla svog života. Što više centre za
razmenu koristimo, to će ta razmena i akumulacija energije biti pozitivnija.
Najsnažniji izraz energetskog stanja u čoveku su osećanja. Pozitivna odaju
akumulaciju i davanje energije, a negativna njeno grabljenje i gubljenje. Zato je pozi-
tivno osećanje uvek pratilac dobre energije. To je jedino merilo ispravnog uvećanja
energije: da su nam osećanja sama po sebi pozitivna. Važno je znati da pozitivno ose-
ćanje ne sme da zavisi samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre svega
mora da zavisi od nas samih. Samo tada se ono održava kao pozitivno. Možemo ga
253
imati bez obzira na okolnosti, jer ono je energetski fenomen i zaista ne zavisi od neči-
jih reči i prolaznih događaja. Sama egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitiv-
niji mogući. Ona je uvek tu, uvek smo u tom moru energije. Dovoljno je biti svestan
egzistencije na takav način, prihvatajući je kakva jeste, kao pozitivnu, pa da se nađemo
u moru blaženstva, u okeanskom osećanju besmrtnosti. Vrhunac pozitivnog osećanja
je ljubav, i zato je ona najsnažniji energetski fenomen, pa stoga i najlepši. Bezuslov-
nom ljubavlju se najviše životne energije zadobija, ali ljubavlju prema svemu, bez raz-
like - jer sve što postoji energetski je fenomen i zato je ljubav sve što postoji. Ljubav
treba da postane opšti način života, a ne jedan od načina, izbirljiva i isključiva. Kada je
ljubav izbirljiva i ograničena samo na neke objekte i vremenske periode, tada je ona
samo polarnost mržnji i postaje trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i
bezuslovna kada je usmerena na sámo biće, na njegovo postojanje, i ne obazire se na
pojedine aktivnosti i sadržaje s kojima se to biće zanosi u svom neznanju. Ovo svaki
roditelj zna iz iskustva.
Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana mržnjom,
nju mržnja kao protivteg održava u ispoljavanju i zato ne može dugo da traje. Ta klac-
kalica je nestabilna, i druga strana mora dati sebi oduška. Tako razmena energije kroz
osećanja postaje uslovljena, postaje trgovina koja je drugi način akumulacije energije u
indriyâni. To je negativan način jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na kra-
đi. Trgovcima je jedini cilj zarada, da uzmu više nego što daju, a to je sa energetskog
stanovišta krađa. Ovakav način nagomilavanja energije dvostruko je negativan: za
druge, jer su uskraćeni, i za onoga ko to čini, jer mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja
ka smislu života, dok je to u stvarnosti samo kratkotrajna zasićenost s onim što je
apsorbovano, kao kod svakog ždranja. Energija se krade na mnoge načine, najčešći
oblici ponašanja u porodici i društvu zasnivaju se na njima. Mogu se poznati po tome
što kod žrtava prvo izazivaju zavisnost, a zatim negativna stanja i sukobe. Krajnost
negativnog uzimanja energije jeste psihičko i fizičko nasilje i zločinačko ponašanje
koje uzima same živote. Zato što se tako energija ne akumulira, nego pruža samo tre-
nutnu zasićenost i iluziju posedovanja, zločinac je više gubi nego dobija. On tako ose-
ća sve veću glad za njom i mora da je otima uvek iznova, sve češće, kako bi zadovoljio
iluziju svoga opstanka. Sa većim grabljenjem, sve se više raspada. Zato je tuđe prokle-
to i nikome se zlo nije isplatilo, niti će se u budućnosti isplatiti. Zlo uvek daje samo
iluziju trenutnog ispunjenja. Zbog svega ovoga to je neljudski vid razmene energije, to
nijedna duša ne čini spontano niti od svoje volje, već se to uvek događa kada je svest
duše slaba ili nezrela, i samo pod uticajem negativnih neorganskih entiteta.
Može se generalno reći da svaki pozitivan vid razmene energije potiče direkt-
no od duše ili indirektno od svesti inspirisane dušom, a svaki vid negativnog i nasil-
nog grabljenja energije od neljudskih i bezdušnih neorganskih entiteta koji mogu da
utiču na slabu svest i telo čovekovo da im posluži kao organski portal, sredstvo za
delovanje u svetu.
Neorgansko područje nižeg astrala i njegovi entiteti jedan su od glavnih uzroč-
nika i posrednika pri gubljenju energije iz indriyâni. Sva naša izgubljena energija zap-
ravo i odlazi u neorgansko područje. U tome je razlog za snažno prisustvo iracionalnih
i psihotičkih sadržaja kod svih zločina. Svi su zločini inspirisani iz ovog područja i od
strane ovih bića. Sam čovek ih nikada ne bi počinio, čovek čini zločine samo kada je
opsednut bićima iz nižeg astrala ili je mentalno programiran i uslovljen njihovim raz-
novrsnim uticajima koje mehanički ponavlja.

254
 Takođe, najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste pošten rad.
Po radu se poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer neradnici je uvek kra-
du od drugih, a takođe su uvek i nosioci negativnog ulaganja energije.
Energiju možemo gubiti prostim gubljenjem vremena i lenčarenjem, a to je naj-
veći zločin prema samome sebi. Takođe i bavljenjem fantazijama, od kojih su naprav-
ljene i neke dobro poznate institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila
lakša i svakog je čoveka primamljivala i dovodila u iskušenje da nastavi s njom - jer
lakše je razarati i stvarati iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj stihi-
ji da uzme maha biće teže da se zaustavi i preokrene na pozitivan put izgradnje, odno-
sno buđenja celovite ličnosti.
Koliko je energetski celovit, čovek je toliko celovit i kao ličnost, odnosno, ima
jedno Ja, sebe samoga. Drugim rečima, toliko je više integrisan u kategorijama aham-
kâre i buddhi. Energetska dezintegracija osnovni je uzrok psihičke dezintegracije, i
obrnuto. Psihička i energetska integracija su uzajamne. Kada je integrisan energetski,
čovek je automatski integrisan i psihološki. Nije potrebno da radi prvo na jednom, pa
na drugom. Jedno automatski povlači drugo.
Uzdizanjem energetske celovitosti bića, svest se automatski sama uzdiže u sve
većoj objektivnosti i u nezavisnosti od uslovljavanja bića. Energetska celovitost sama
automatski podiže nivo svesti i oslobađa čoveka. Nije moguće drugačije podići nivo
svesti osim energetskom celovitošću bića. Prakrti, kada je celovita, sama oslobađa
dušu čovekovu. Samo dezintegrisana prakrti porobljava i dezintegriše svest duše u
čoveku. Prakrti se ne dezintegriše sama od sebe. Nepotpuna i dezintegrisana svest u
čoveku dezintegriše energiju prakrti, i otuda svest sama sebe uslovljava od strane tako
dezintegrisane prakrti. Prakrti je izvorno celovita i ona kao takva nikada ne vezuje
dušu čovekovu (purušu). Ona uvek služi njegovim interesima i njegovoj nameri. Pre-
poznavanje i aktuelizacija te iskonske slobode događa se samo energetskim iscelje-
njem bića. Kada su autentični i celoviti, puruša i prakrti su nezavisni i slobodni. Kada
je njihova priroda zamućena suženom svesnošću u čoveku, u toj suženoj svesti, koja je
identifikovana sa telom i umom, izgleda kao da priroda uslovljava svest duše u čove-
ku, kao da su povezani, ili da duša treba da se oslobodi. Stoga purušu, čovekovu sušti-
nu, uopšte ne treba oslobađati od uslovljenosti prakrti, već treba samo težiti celovitoj
svesnosti. A svesnost je celovita samo ako je energija celovita. Pošto dezintegrisana
svest sama sebe uslovljava energetskom dezintegracijom prakrti, pogrešnim ulaga-
njem energije, za autentičnost duše čovekove ključni momenat je psihoenergetska
integracija svesti u kategoriji aham-kâra, jednog Ja ili celovite ličnosti.

7. Sedam faza buđenja celovite ličnosti - aham-kâre

Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz osvešćenu ljubav

čovek postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj. volji Božanskog), tada postaje
nezavisan od fizičkog tela. Nema zrele ličnosti koja ne poznaje svoju nezavisnost od
tela, samo sa tim iskustvom ličnost postaje zrela - nije moguće drugačije. Ona (aham-
kâra) je u onoj meri zrela i integrisana u kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u
tanmâtrâ i svim dimenzijama, kao i u indriyâni. Jer, aham-kâra je ishod subjektivnog
i objektivnog bivstvovanja i, da bi bila to što jeste, mora da bude aktuelna na oba
područja: kako u fizičkom telu tako i u astralnom na svim dimenzijama. Suština zre-
losti je psihička objektivnost, a ona se zasniva na nezavisnosti na onaj način kako
255
aham-kâra prema shemi nadilazi indriyâni i tanmâtrâ, i prostu interakciju subjekta i
objekta koja se prirodno odigrava među njima. Bez nadilaženja indriyâni spoznaja je
nužno subjektivna i ograničena.
Na ovakvom činjeničnom stanju zasniva se geštalt psihoterapija i transperso-
nalna psihologija, a u učenju Bhagavana Šri Ramane Maharšija ova činjenica je detalj-
no razjašnjena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal ljudskog savršenstva u istoriji duhov-
ne kulture koji se ograničava samo na indriyâni, na telo, svi oduvek upućuju na njego-
vu transcendenciju. Ako ih je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali.
Osećaj nezavisnosti Duha u samom telu osnovna je poluga energetskog iscelje-
nja tela. Ako u njemu boravimo kao nezavisan ali pažljiv svedok koji ima moć da nji-
me upravlja, ako ga posmatramo kao tuđe, taj razmak će delovati kao vakuum koji
usisava energiju - kao kod podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski
celovito, tada se ono jedino može doživeti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada liči
na zrelo drvo koje je dalo gotov plod: nezavisnu ličnost. U savršenom i osvešćenom
telu čovek nema šta da traži, samo bi remetio prirodni sklad, takvo telo je ostvarilo
svoju svrhu kao čamac s kojim smo prešli na drugu obalu - ne treba da ga nosimo dalje
sa sobom.
Kako je princip individuacije (aham-kâra) na shemi iznad indriyâni, to znači da
je čovekova ličnost (aham-kâra) po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo izd-
vajanja iz njega predstavlja samo aktuelizaciju te činjenice, a ne njeno objektivno stva-
ranje kao novog stanja. Koliko smo u većoj iluziji identiteta s telom, utoliko više doži-
vljavamo svoju autentičnost kao izdvajanje iz njega. Mi se ne izdvajamo od tela, već
od iluzije našeg identiteta s njim. Mi nikada nismo ni bili samo telo. Telo je samo
jedan uzan način bivanja, i osnaženje aham-kâra kroz tanmâtre je samo proširenje tih
načina. Zbog iluzije da je fizičko bivanje bilo jedini način postojanja s kojim smo se
identifikovali, upoznavanje novih načina izgleda nam kao napuštanje tela. Iluzija je
tako jaka da nam to zaista izgleda stvarno, pa ćemo zato i govoriti o tome na taj način.
Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom više nema, zaboravili smo na
nju. Tada princip individuacije (aham-kâra), koji zajedno sa mislima i svesnošću
(manas i buddhi) sačinjava đivu, napušta telo i spontano se kreće kao astralno telo
(linga-šarira) po finijim nadfizičkim dimenzijama (astralu). On se prirodno i ritmično
premešta s jednog područja na drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i
noći, naše fizičke budnosti i spavanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti
da se svest aktuelizuje na oba područja jednako, kako bi ličnost postala aktuelna,
autentična i zrela. Dakle, duševni život, điva, postaće onoliko aktuelan i snažan, koliko
ga upotpunimo sa svesnim iskustvom objektivnog područja. Dok se spontano odigrava
samo u području indriyâni on je nezreo, duša je nesposobna za opstanak u svim uslo-
vima, za nezavisnost od sveta čula i njihovih aktivnosti. Takav se duševni život svodi
na ono što je Frojdova psihoanaliza otkrila, na iživljavanje nagona i njihovu psihodi-
namiku. Za razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmacije aham-kâra) pret-
postavlja upoznavanje arhetipova, a to je područje tanmâtrâ. Jedini način da se subjek-
tivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadiđe, i da se duša oslobodi čulnih ograničenja i
njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to nadilaženje objektivno sprovede u
delo.
To se postiže u sedam faza.
Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osvešćenju sveg zbivanja
indriyâni, svega što činimo telom i umom (manas), tokom dana za vreme fizičke bud-
nosti. Osvešćenje ima za cilj da se energetski tokovi, koji sačinjavaju zbivanje, pročis-
256
te i usklade, da se oslobode afektivnog nagomilavanja oko nekog događaja ili iskustva,
jer tako navode na jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje
energije ima preveliku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast. Osvešćenje
indriyâni postiže se meditativnom praksom čiji su osnovni principi opisani u posled-
njem poglavlju, a ovde ćemo se upoznati sa dve metode koje dopunjuju takvu praksu.
Prva se sastoji u rekapitulaciji celog života. Treba zapisati imena svih ljudi s
kojima smo dolazili u kontakt u svom životu, i oznake za sve važnije događaje i sva
iskustva u dotadašnjem životu, unazad. Posebno je važno setiti se svih ličnosti koje su
se javljale i našeg odnosa prema njima, naročito neprijatnih detalja. Ova retrospekcija
mora biti nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da posmatramo tuđ život.
Njen cilj nije da se u imaginaciji vraćamo na prošle događaje kako bismo se ponovo
afektivno vezali za njih, nego naprotiv - da ih se oslobodimo jasnim i nepristrasnim
ustanovljenjem kakvi jesu. Mi ih već nosimo u sebi i robujemo njihovim uticajima sve
dotle dok ih ne vidimo objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svakodne-
vno sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje više puta celog života. Sva životna
iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo, umrećemo zajedno sa nji-
ma, odnećemo utiske iz ovog života u sledeći život. Rekapitulacijom unosimo objekti-
vnu svesnost u život i na taj način stvaramo diferencijaciju ili razlikovanje sebe od
svih zbivanja prakrti sa kojima smo se identifikovali, vraćamo ih prakrti jer sva zbi-
vanja su njena. Na taj način osvešćavamo svoju pravu prirodu, svoju transcendentalnu
dušu, i njenu neuslovljenost. Svoju suštinu aktuelizujemo uvidom da ništa od svega što
se na ovom svetu događalo nije naše: sve se to priroda zbiva. Mi smo samo svedok
zbivanja, svesni subjekt zbog koga se sve zbiva, zbog koga postoj život. Život je pos-
tigao svoju svrhu onda kada ga ustanovimo objektivnom, čistom svešću. Osvešćenjem
vraćamo prakrti ono što je njeno. Tako nećemo umreti kada umre fizičko telo, koje je
jedino i skupljalo sve utiske kao magnet. Umreće samo ono što pripada telu, svi utisci,
a mi ćemo ostati nezavisni jer smo se rekapitulacijom već oslobodili vezanosti za njih.
Sve ovo se spontano događa kada umre naše fizičko telo, ceo život ponovo proživlja-
vamo ili rekapituliramo u vrlo kratkom vremenu. To se događa iz istog razloga, da
bismo se oslobodili identifikacije sa svetom zbivanja (prakrti) i vratili svom izvornom
stanju neuslovljenosti (puruša) iz koga smo potekli. 114 Ako to uradimo svesno još za
života, onda božansku svest neuslovljenosti koja sve omogućava unosimo u ovaj svet.
Svrha našeg života je da čistu božansku svest svoje duše, koju imamo između života,
sprovedemo i aktuelizujemo na ovom svetu dok smo u telu.
Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom detaljno oživ-
ljavamo neki doživljaj, sprovedemo određenu tehniku disanja. Dok stvaramo jasnu
sliku događaja, lagano i jedva primetno pokrećemo glavu levo-desno, normalno dišući
kroz nos u skladu s pokretima. Dok glavu okrećemo s desna na levo, udišemo, zamiš-
ljajući pri tom kako svu energiju (deo sebe, raspoloženja) koju smo tada ostavili (tom
mestu, događaju ili osobi), udisajem sakupljamo i vraćamo sebi. Zatim, dok izdišemo,
okrećemo glavu nadesno, i zamišljamo kako tuđu energiju i sve utiske koje smo tada
primili izbacujemo iz sebe i vraćamo natrag. Ovo treba izvoditi sve dok se emocije
vezane za taj događaj ne stišaju, dok taj događaj ne postane nešto što više nikakve veze
sa nama nema. Kada se to dogodi, dok nam je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim
vazduhom, okrećemo je na levu stranu bez udisanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo
je savet iz knjige Taiše Abelar, Prelazak čarobnjaka, i vrlo je delotvoran.)
114
To je sadržaj Egipatske „Knjige mrtvih“, koja se zapravo originalno naziva „Rađanje duše u dan“.
U njoj se opisuje kako duša rekapitulira sva svoja dela za života.
257
 Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje, treba reka-
pitulirati sve događaje koji su učinjeni tog dana, takođe unazad, od tog trenutka pa do
jutra, do samog buđenja. Ujutro, pri buđenju, treba na isti način, unazad, odmotati
sećanje na san. Tako svakog jutra i večeri rekonstruišemo prethodni dan i noć, svoje
aktivnosti na javi i u snu, kako bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je važno da se pri
tome pažnja ne zadržava na pojedinim događajima i ne sudi o njima, ma koliko bili
izuzetni. Sva se događanja moraju sagledati neutralno i ravnodušno, kao da su se
nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se drugome dogodila, jer mi smo proces a ne
uvek ista stvar, zato smo uveče drugačiji nego u podne. Većina ljudi leže na počinak i
budi se izjutra krajnje besvesno i ružno. Kod životinja je taj proces daleko svesniji i
zato finiji. Spavanje je ona druga polovina života koju čovek treba da osvesti i ople-
meni, kako bi u celosti bio kulturno biće.

1) Prva faza ka potpunoj integraciji ličnosti (aham-kâra) sastoji se u tome da

neposredno pred ulazak u san održimo pažnju na taj proces, da budemo prisutni kada
se to dogodi, kada počnu da nas obuzimaju astralne vizije sanjarenja i da ostanemo
prisutni u sebi kada se dogodi prelomni trenutak padanja u san, u drugu dimenziju. To
ćemo najbolje učiniti ako taj proces sami izazovemo. Učinićemo to potpunim opušta-
njem tela (kao da nije naše) i koncentracijom pažnje (unutarnjeg pogleda) na tačku
između obrva. Tada ćemo odmah pasti u san kao kamen u vodu. Takođe treba dobro
da upamtimo položaj tela koji smo imali pri ulasku u san i da stalno budemo svesni
cele površine svoga tela, naročito leđa. Sve se to čini uz potpunu relaksaciju i opušte-
nost, ovo treba da bude način opuštanja. Tada treba dozvoliti astralnim vizijama da nas
ponesu u san, inače nećemo moći da zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u osvešćenju
ulaska u san i njegovoj kontroli, u nalaženju idealne ravnoteže između zadržavanja
prisebnosti, sećanja na sebe, položaj tela i sam čin spavanja, s jedne strane, i prepušta-
nja astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva ravnoteža, uvek se doga-
đala spontana i potpuna prevaga na jednu (budnost, indriyâni) ili na drugu stranu (san,
astral). Pošto je aham-kâra između i nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj način u
tome uvežbavamo, da budemo između.

2) Druga faza je buđenje u snu, s druge strane, u području astrala. Ona će doći
kao prirodna posledica uspešno sprovedene prve faze i osvešćenja indriyâni kroz
meditaciju. Mnogim ljudima se spontano događaju lucidni snovi bar nekoliko puta u
životu, i oni se pamte kao izuzetni doživljaji, a ima i ljudi sa urođenom sposobnošću
da ih često doživljavaju. Buđenje u snu ili lucidne snove možemo podstaći imaginaci-
jom i sugestijom. To su inače aktivnosti svojstvene području astrala u koje ulazimo
sanjajući. Možemo sugestijom oblikovati san koji želimo da sanjamo, neku situaciju ili
poseban događaj. Jedan od najlakših načina je sugestija da ćemo u snu videti svoje
ruke i tada se setiti sebe, i probuditi se u snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati
tokom dana više puta, najbolje svakog sata. Tada treba da zastanemo, ma šta radili, i
da pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da podignemo svoje ruke u visini
očiju, opipamo ih i sebi jasno kažemo da znamo da smo u snu (iako smo na javi). Ako
ovo uporno ponavljamo, sigurno će se vremenom ta sugestija ostvariti i u snu i to će
nam pomoći da se probudimo. Opsesivna želja da se probudimo najbrži je put ka luci-
dnim snovima. Biće nam od velike pomoći da tokom dana stalno održavamo ubeđenje
da smo u snu i da ništa što se fizički događa oko nas nije stvarno po sebi, već da je
samo san u kome smo mi jedini budni i pažljivi posmatrači. To će se ubeđenje preneti i
258
u san. Ako bismo u tome uspeli, sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo
razmak (vairagya) od svih iluzija i trajnu nezavisnost. Takođe, kad jednom steknemo
iskustvo budnih snova, naše kretanje na javi, u fizičkom telu, biće nalik na kretanje
energetskim telom u astralu, svesno i pažljivo. Ako smo na javi, a naročito pri ulasku u
san (prva faza) svesni svog energetskog tela i načina kretanja s njim, to će nam biti
najvažnija pomoć u ponovnom buđenju na astralu. Namera da se energetsko telo
ostvari u čistom iskustvu sastoji se u tome da celim bićem, naročito pri ulasku u san,
budemo uvereni da ga već imamo. I zaista ga imamo, samo ga nismo svesni. Ovde se
ne radi o stvaranju nečeg novog, već o aktuelizaciji potencijalnog i već postojećeg.
Opuštenost je glavni činilac probuđenja u snu, kao i na javi. Ako nema opušte-
nosti, čovek najčvršće spava baš onda kada se najviše trudi da ostane budan. Opuštena
nezavisnost od pojavnog sveta daje budnost, a ne bilo kakva koncentracija u svetu.
Ona uspavljuje s jednim sadržajem još i jače nego dekoncentracija sa više sadržaja.
Sanjanje se lako može programirati. Sa lucidnim snovima možemo upoznati sve
naše psihičke probleme i razrešiti ih poznavanjem psihodinamike individuacionog
procesa. Oni takođe pružaju izuzetne avanture i fantastična iskustva. Upoznajući tako
na neposredan način drugi svet jednom zauvek se oslobađamo straha od smrti i sve
neizvesnosti koju nosi zatvorenost u usko fizičko iskustvo života, neizvesnosti i
neznanja koji proizvode sva moguća pseudoreligiozna ubeđenja, sumnje i sukobe. Tek
izvan tela može se doživeti najveća radost življenja, čovek se tamo oseća potpuniji
nego u fizičkom telu tako da mu povratak izgleda kao težak pad u nešto niže i manje
vredno. Boravak u višim dimenzijama astrala daje nam veliki priliv energije. Tada je
čovek mnogo bliži svojoj duši, bez ometanja fizičkog tela, i zato mu je tako u astralu.
Kada se budni nađemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizičkom planu samo u
drugom, paralelnom svetu, tada će biti aktuelni prototipovi čulnih organa (tanmâtrâ),
um (manas), princip individuacije (aham-kâra) i svesnost (buddhi). To znači da će
nam percepcija i spoznaja biti prisutni, čak i više nego u fizičkom telu, ali naše kreta-
nje i delovanje u astralu biće pasivno, tačnije, biće uslovljeno okolnostima. Ova uslov-
ljenost se najviše odnosi na našu pažnju koja će u astralu biti znatno sužena, a manje
na sam čin kretanja koji je daleko lakši od fizičkog. Sámo kretanje je lako, ali volja
koja o njemu odlučuje veoma je slabo prisutna. Kretanjem u drugoj fazi odlučuju
okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri, mada okolnosti tako sugestivno deluju na nas
da nam izgleda kao da mi sve činimo po svojoj volji. To je iluzija. Svojevoljno kreta-
nje postiže se tek u šestoj fazi.
U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim bićima. Ona će se javljati na
razne i često vrlo neobične načine: kao ljudi, stvari, životinje ili nešto sasvim drugo.
Mogu se prepoznati po svojoj neobičnosti ili po snažnom uticaju na nas koji je opči-
njavajući i često nije prijatan. Njihovo prisustvo se na fizičkom planu može manifes-
tovati zvučno, vizuelno (ređe, ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizičkim senzaci-
jama. Zvučno se mogu javiti na mnoge načine, pevušeći nam na uho nebeski divnu
muziku, raznim glasovnim porukama, sve do neobične buke pa i prave eksplozije u
sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode novogodišnje petarde. (Ovo je bio
moj slučaj i nije mi poznato da se događalo drugima.) Čućemo ih samo mi i to dok
smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takođe su u međustanju između budnosti
i sna moguće fizičke senzacije kao što je iznenadni trzaj celog tela, kao da je bilo izlo-
ženo (bezbolnom) udaru struje. To je verovatno njihov dodir. Takođe se njihovo prisu-
stvo u trenucima bliskim snu može manifestovati kroz bleskove svetlosti koju vidimo
dok su nam oči zatvorene. Ili da ih na kratko vidimo u svojoj blizini perifernim vidom,
259
izvan fokusa, kao senke ili bića neobičnih oblika, u trenucima dok smo između jave i
sna. Inače, često iskustvo susreta sa neorganskim bićima, koje imaju mnogi ljudi, jeste
da se usred noći probudimo paralisani, nesposobni da se pomerimo, kao da nas neka
sila drži i isisava energiju. To ne traje dugo, ali je neprijatno. (Sva ova iskustva mogu
biti i posledica delovanja vanzemaljske tehnologije na nas.)
U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najčešće vizuelna.
Ponekad izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je cilj da zadobiju našu
pažnju - jer vide ono što ni mi sami često ne vidimo: da smo najcelovitija bića u čita-
vom prirodnom poretku, ali nedovoljno svesna. Možemo uspostaviti kontakt sa glasni-
kom i razgovarati sa njim. Glasnik je inteligencija celog tog neorganskog sveta, koja
započinje dijalog sa nama kada svesno uđemo u njegovo područje. Zbog neorganskog
ustrojstva, ovde nije potrebna organska jedinka preko koje će se spoznaja ovog sveta
izraziti, ona to čini preko celog svog područja, svi njegovi pojavni oblici imaju ontolo-
ški status, za razliku od ontičkog u indriyâni. 115 Ova nam se inteligencija javlja kao
glas kome se ne može odrediti pol, kraj levog ili desnog uha. Može se javiti sam, a
može se i pozvati. Kako je ovo informativno polje, sve što se glasno izgovori postaje
komanda i ostvaruje se. Vrlo često se ta komunikacija odvija preko naših misli, ali tada
teško obraćamo pažnju na nju, nismo ni svesni da misli u našem umu nisu naše, već su
poruke objektivnog sveta nama, našoj subjektivnosti. (Priroda samu sebe osmišljava.
U astralu to možemo doživeti kao glas s kojim komuniciramo, a na fizičkom planu
misli prirode smatramo za svoje misli. Kada svesno uđemo u astral možemo lakše da
vidimo da misaono ustanovljavanje svega i svačega nije naše, već to priroda samu sebe
ustanovljava kroz naše Ja, dok na fizičkom planu, zbog veće inercije, te iste misli pri-
rode smatramo za svoje.) Dijalozi sa glasnikom mogu biti zanimljivi, pod uslovom da
to nije sprdnja nekog neorganskog bića nižih dimenzija. Vrlo je važno znati da glasovi
najčešće potiču od demona koji pokušavaju da nas opsednu - astral je carstvo demo-
na - ili od audio čipova koji su nam ugrađeni pri nekoj od otmica i programiranja
kojih nismo ostali svesni.
Astral je vrlo opasan jer u njemu boravi puno entiteta koji žive od energije koju
dobijaju od organskih bića, od kojih je čovek najkompletnije. Sve obmane kojima
čovek može biti izložen potiču iz astrala. Zato se u njemu treba što manje zadržavati.
Iako možemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije ništa veće od
znanja koje čovek može sam da ima. U astralu možemo jedino sami sebe zavarati
kojekakvim „znanjem” i tada će se naše iluzije kao u ogledalu manifestovati pred
nama. Tamo se sve otkriva, svi naši podsvesni energetski naboji (afekti, kompleksi,
ubeđenja) imaju svoje objektivno oličenje i mi se suočavamo s njima, tj. sa sobom na
krajnje objektivan način - što je i najrizičnije. Astral je ogledalo prirode, nema ničeg
zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedino pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ula-
ganja energije čije posledice se objektivno manifestuju. U astralu se sve objektivno
ispoljava, i baš zato smo u njemu najčešće nesvesni, kao u snu. Jer, naučili smo da
budemo samo subjektivno svesni u fizičkom iskustvu, u indriyâni. Zato psihičku obje-

115
Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde još jednom naglasiti da sve
ima ontički i ontološki status, a koji ćemo zapaziti zavisi od načina posmatranja, od trenutnog statusa
posmatrača. Konkretno, kada na shemi prakrti ontički status ima indriyâni, tada ontološki imaju
tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Zatim, kada ontički imaju sve kategorije ispod aham-kâre, tada ontološki
imaju aham-kâra i buddhi. Na kraju se može reći i to da cela prakrti ima ontički, a jedino puruša onto-
loški status - i obrnuto, za purušu kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju i samospoznaju.
260
ktivnost postižemo osvešćenjem astralnih iskustava, sna, čime se nadilazi identifikaci-
ja sa fizičkim telom.
Mogu se javiti primamljiva obećanja i pozivi od strane neorganskih bića da ih
poslušamo i pređemo u njihov svet. To možemo učiniti ako najpre identifikujemo jed-
nog takvog stvora u našoj okolini, a lako ih je prepoznati po tome što su neobični i
neprikladni mestu na kome se nalaze. Na primer, neka životinja u sobi ili neki predmet
kome nikako nije mesto tu gde se nalazi, ili ne liči ni na šta poznato. Tada uperimo
prst u njega ili samo zatražimo glasno da nas prebaci u svet neorganskih bića. Za par
trenutaka naći ćemo se tamo i to će biti sasvim drugi svet, različit od dotadašnjeg
astralnog okruženja, možda nalik na svemirski brod čiji su zidovi krajnje neobični, živi
i svesni našeg prisustva. Možemo se naći i u polutami krajnje neodređenih oblika,
takođe živih i svesnih, s izuzetno prijatnim raspoloženjem. To su područja kojima
čovek ne pripada i ne sme se zadržavati u njima ma koliko mu prijatno bilo, jer će
ostati zarobljen. To je klopka za apsorbovanje naše energije. Svet neorganskih bića je
krajnje područje astrala, to je čist astral u kome nema kreacija inspirisanih fizičkim
iskustvom (indriyâni), kao što je slučaj sa snovima i lucidnim snovima. To je svet
sasvim nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u indriyâni, i zato, kada se indi-
vidualnost nađe na sasvim drugoj strani, u astralu, postoji opasnost njenog gubljenja.
Čovek i u astralu mora zadržati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobličilo
indriyâni. Ma koliko upoznavao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 116 Zato je
najbolje to područje što manje posećivati i prepustiti ga entitetima koji mu prirodno
pripadaju. Bitno je ne uživljavati se u njega. S druge strane boravak u njemu deluje
veoma isceljujuće, jer njegova čista energija otapa (reciklira) sva subjektivna psiho-
mentalna iskrivljavanja u čovekovoj energiji. Posle boravka u svetu neorganskih bića,
čovek se danima oseća pun energetskog naboja, pročišćen i blažen. Odlasci tamo su
podjednako opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno kontrole i priseb-
nosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitološkom učenju, „svet bogova” pretvara u
totalnu šizofreniju, po psihijatrijskom naučavanju. Samo potpuno integrisana ličnost,
aham-kâra, može potpuno preći u neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doživ-
ljava razne međuoblike i prelazna stanja između indriyâni i tanmâtrâ. Ako bi se ona
našla potpuno na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u
indriyâni.
Posle početnog upoznavanja astralnog sveta praktičar će najbolje učiniti ako
svoja astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, što je više moguće. U
tome će mu biti od pomoći ako udahne vazduh u astralnom telu (iako tamo nema vaz-
duha), tako će poleteti uvis. Uzdižući se, dospeće do viših astralnih i mentalnih nivoa,

116
Karlos Kastaneda je u knjizi „Umeće sanjanja” (The Art of dreaming) slikovito izneo da čovekovo
energetsko obličje ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa tačkom posebnog sjaja (skupna tačka) na
leđima u visini ramena, koja odgovara manasu, tj. žarištu percepcije. Kada individualnost (điva) pre-
nese manas (skupnu tačku) u neorgansko područje (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), menja se energetsko
obličje čovekovo. Umesto jajeta, ono postaje nalik na zapaljenu lulu. Kraj kamiša je skupna tačka, a
ognjište lule je ono što je ostalo od svetlosne lopte. Ako skupna tačka nastavi da se kreće po neorgan-
skom području, dolazi trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka svetlosna linija energije. Time se
spoznajne sposobnosti proširuju do neopisivih dimenzija, postaju praktično neograničene, ali, paralel-
no s njima, raste i opasnost da čovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje unutar prakrti koje se
može završiti apsorpcijom u nju. Čovekov zadatak jeste da upozna prakrti koja ga sačinjava, ali i da
sačuva svoj lik kako bi postao oličenje Duha, puruše, koji celu prakrti omogućava. On ne treba da
zaboravi da je oličenje upravo tog Duha, koji sve nadilazi svojom izvornošću, i da ne traži utočište u
bilo kakvim zbivanjima prakrti.
261
nadići će i njih i ući će u područje tanmâtrâ (hyperspace). To je područje bezbedno za
čoveka jer je tu mnogo bliže sebi samom, a i nedostupno je neorganskim bićima i nji-
hovim manipulacijama. Korisnije je u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikal-
no, nego horizontalno lutati po istom nivou.
Neorgansko područje se deli u različite dimenzije, prema maha-bhűtâni, i nje-
govi stanovnici su sačinjeni od pojedinog elementa koji odgovara datoj dimenziji. To
znači da su nepotpuni i jednostrani. Čovek je jedino potpuno biće u prirodi i tu potpu-
nost ne sme da izgubi vezivanjem za nepotpuna bića, ma koliko mu izgledala božan-
ska, utoliko pre što ona, zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se
kao bogovi. Univerzum je pun neobičnih svetova, lepo je videti neke od njih, ali upoz-
nati ih sve do kraja je nemoguće, s takvom namerom samo bismo se izgubili u objekti-
vaciji - a to je put suprotan čovekovom ostvarenju, na njemu se on gubi u objektima.
Čovek je mikrokosmos i zadatak mu je da spozna sebe kako bi nadišao svoju subjekti-
vnost, i to se ne sme zaboraviti pri suočavanju sa svim spoljašnjim situacijama i objek-
tima, fizičkim i astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim i suočava da bi spoznao i
nadišao svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio u poistovećenju s
objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na zemlji ili „na
nebu”. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskušava i jača pri svemu što doživlja-
va u fizičkom i astralnom telu. Kao i sve drugo u prakrti, za čovekovu dušu je i astral
iluzija koja, kao takva, postoji da bi se u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost,
svet duše, i to najfinija iluzija od svega u prirodi. Uvežbavajući budnost u astralu, mi
jače nego ikad vežbamo nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je pot-
rebna više nego igde, jer u tim svetovima takođe postoje vrlo moćni entiteti koji, kao
lovci, traže svoju hranu (energiju), i koji mogu biti opasni po život. Treba se jednosta-
vno okrenuti od njih i vratiti natrag. To se uvek može učiniti tako što pamtimo gde
smo i ne dozvoljavamo identifikaciju sa tim zbivanjem, ne uzimamo ništa od predmeta
i odeće na sebe, niti se udaljavamo od početnog mesta. Pamteći položaj tela u kome
smo zaspali, lako ćemo se vratiti. Inače, ta iskustva se sama prekidaju, jer se pažnja i
prisebnost ne mogu dugo održati. Tada se budan san pretvara u običan, nesvestan san,
ili se odmah vraćamo u telo.
Druga faza se najbolje osnažuje ako se vežbamo da iz jedne snevane situacije, u
kojoj smo se našli, pređemo u drugu u istom snu, zadržavši budnost. Tako vežbamo
kontinuitet svesti. Može nam se dogoditi da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi
i ustajemo, ne jednom, nego više puta. Da bismo napredovali u više faze, važno je da
se klonimo neorganskih bića. Ako se pojave, ne treba se upuštati ni u kakav odnos sa
njima, bar ne trajan. Od suštinskog je značaja da čovek u astralu zadrži svoju moć
odlučivanja i da ne padne pod ikakav uticaj, ma kako mu božanstven izgledao. Kada se
pojave, najbolje je uperiti prst u njih i zatražiti da ih vidimo kao čistu energiju. Tada će
se njihov oblik promeniti u svetleću figuru srednje veličine koja zrači energijom, slabi-
jom ili jačom, zavisno od bića s kojim smo suočeni. Ako zasija suviše snažno, bolje je
odmah pobeći odatle.
Da bi se druga faza što bolje uvežbala, da se lucidan san ne bi brzo prekinuo,
treba znati da se on održava umereno brzim pokretanjem očiju s jednog predmeta na
drugi, i stalnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na nešto i stali, san bi se prekinuo i
našli bismo se u fizičkom telu. S druge strane, važno je uvežbati da nas uvek novi pre-
dmeti i nove aktivnosti svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucid-
nosti, da zbog novih sadržaja ne izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to će postati
običan san. Pokretanje očiju je važno zato što se ono događa i u fizičkom telu dok je u
262
REM fazi sanjanja. Od svih fizičkih organa, oči i mozak su najfiniji i stoga najbliži
energetskom zbivanju, pa najživlje i reaguju na njega. Mozak svojim karakterističnim
talasnim zračenjem za vreme sna, dok oči reaguju na zbivanja energetskog tela brzim
pokretima (reaguje i celo telo s povremenim pokretima u snu, ali oči uvek). Pokreću se
brzo jer su energetska zbivanja u astralu vremenski drugačija, brža su nego na inert-
nom fizičkom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se prilagoditi nje-
govoj većoj fluidnosti i drugačijoj brzini. U tome nam pomaže pokretanje očiju i lako
premeštanje pažnje, uz zadržavanje budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima
druge faze, u astralu, mi zapravo i ne možemo biti savršeno budni. Kada to bivamo,
astral nestaje i, nakon kratkog viđenja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraćamo se u
telo. Ali tu ipak zadržavamo svesnost i dovoljnu prisebnost da možemo upoznati
astralni svet. Kao što sama reč kaže, to je lucidan san - još uvek san, dakle, iako smo u
njemu svesni. Da bismo se održali u astralu, moramo i učestvovati u takvom snu. Zato
je naše ponašanje tamo često neobično i nenormalno. Budni počinjemo da bivamo tek
u trećoj fazi, a sasvim ostvarujemo budnost tek u sedmoj. Kao što celo poglavlje kazu-
je, budnost se osvaja kroz sedam faza, a samo u drugoj se bavimo astralnim svetom.
On je najveći izazov probuđenju, i samo onaj ko njime ovlada može krenuti ka istin-
skoj budnosti.

3) Treća faza će se prirodno nastaviti na dobro uvežbanu drugu. Naime, pri pov-
ratku iz budnog sna bićemo često svesni kako astralno telo ulazi u fizičko, kako se kao
duh utapamo u njega. Taj trenutak treba da iskoristimo tako što se nećemo fizički
pomerati, i astralno telo ćemo ponovo moći da izvadimo iz fizičkog. Ono je već „naš-
timovano” da izlazi i treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizičkim
telom pomerimo, više tog jutra nećemo moći da izađemo iz njega. Najlakše će biti ako
prvo izvadimo ruke. Tada možemo jasno videti fizičke ruke pored tela, ali svoje ruke
nećemo osećati tu, u njima, nego iznad ili pored, kao da imamo četiri ruke od kojih
pokrećemo i osećamo kao svoje samo astralne, dok fizičke možemo samo da vidimo
kao tuđe. Astralne su tada nevidljive, ali poseduju koheziju, svaku dlačicu možemo
opipati na njima. 117 Energetsko telo je tačna kopija fizičkog, ali je nevidljivo dok je
pored njega, na fizičkom planu. Tek ulaskom u viši, astralni plan, ono postaje vidljivo
kao astralno telo, dok fizičko za njega tada postaje nevidljivo. Energetsko telo je u
fizičkom svetu fizičko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizičkom svetu pri pro-
jekciji izvan fizičkog tela nevidljivo - a može biti vidljivo kao dvojnik tek u petoj fazi.
Posle izvađenih ruku lako možemo celi izaći sa energetskim i ustati pored fizič-
kog tela. To je treća faza u kojoj sagledavamo po prvi put u životu svoje fizičko telo
sasvim objektivno, kakvo jeste - kao nešto što nije naše, ni jedino ni trajno svojstvo.
Od tog trenutka postajemo dvostruki, više nikada nećemo biti identifikovani s njim i
duhovnost će nam postati jedina sudbina.
U trećoj fazi ključni problem je savladavanje kretanja energetskim telom. Tu
više nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde učimo da delujemo
čistom voljom - što je osnovna odlika integrisane ličnosti. To znači da moramo preva-
zići sve dotadašnje navike kretanja koje smo stekli u fizičkom telu pod uticajem gravi-
tacije i snagom mišića. To je kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnošću vremen-
skog toka i njegovom uzročnošću. Energetsko telo se kreće nezavisno od te uzročnosti
i vremena, ono se kreće čistom voljom ili namerom. To znači da se nov položaj ener-
117
Isto ovakvo iskustvo imaju ljudi koji su ostali bez delova tela, tkz. fantomski udovi. Savršeno ose-
ćaju da imaju ruku ili nogu koju fizički nemaju. To nije iluzija već dokaz postojanja energetskog tela.
263
getskog tela postiže njegovim direktnim nameravanjem ili direktnim smeštanjem u
nameravani položaj, bez starog načina linearnog kretanja ka njemu. Na primer, ustaja-
nje iz horizontalnog u uspravno stanje događa se kao čist izraz volje u par trenutaka.
Bićemo sprečeni u tome u onoj meri u kojoj se trudimo da se krećemo na stari način,
sa karakterističnim pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke i ulaganjem napora.
U ovoj fazi, pri posmatranju fizičkog tela, može se videti spona koja spaja ener-
getsko telo sa fizičkim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plavičaste je boje neonskog sjaja,
oko pola santimetara u prečniku, ali još par santimetara oko sebe ima nežno srebrnasto
zračenje, čija se gustina može osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostrešeni rep
mačke. Ovo svetleće uže lebdi i sámo se produžava i skraćuje koliko treba, zajedno sa
našom namerom da se približimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo kada je ener-
getsko telo na nivou vrlo bliskom fizičkom. Inače, nivo dimenzije u kome boravi ener-
getsko telo lako se menja kod početnika, on može odmah preći u astralni svet svoje
sobe, i tada neće videti fizičko telo. Energetsko telo se može i samo malo izdvojiti od
fizičkog, tako da neiskusan čovek to i ne primeti. Tada može doći do neprijatnih iskus-
tava, jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog tela pa da se fizičko odmah
ukoči, ali ne bolno kao kod grča; samo se udrveni. Čovek u svojoj nepažnji tada poku-
šava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok ponovo ne uklopi energetsko sa
fizičkim telom. Mogu se pri tom javiti strah i panika. Takođe su mogući i drugi ener-
getski fenomeni, kao što su javljanje svetlosti i zvuka, krčanje ili zujanje u ušima, ili
potiljku. Sve su to samo manifestacije nespretnog i delimičnog izlaženja energetskog
tela iz fizičke ljušture. One nestaju kada energetsko celo izađe ili kada se potpuno
uklopi sa fizičkim telom. Mogući su i drugi neobični problemi kod izlaženja. Ja sam,
na primer, dugo imao problem u tome što sam lako mogao da izvadim energetske ruke
i noge, ali mnogo teže glavu, kako bih mogao da stanem uspravno kraj fizičkog tela.
Mogao bih lako ustati zatvorenih očiju, u mraku. Ako bih ustao tako, žmureći u ener-
getskom telu, ubrzo bih se našao u sasvim drugačijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi
se, dakle, vratilo u drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oči, našao bih se ili u fizičkom telu
ili podeljen na dva mesta istovremeno: savršeno bih jasno osećao kako stojim usprav-
no u sobi i opipavam stvari u njoj, dok bi iz ležećeg položaja gledao u plafon otvore-
nim fizičkim očima. Ovo sam razrešio otkrićem da je disanje ključno za kretanje ener-
getskim telom. Sa udahom ono se lako podiže iz ležećeg položaja u uspravni. Disanje
je čisto energetski fenomen i zato ga možemo koristiti za kretanje energetskog tela u
početnim fazama. Inače, za kretanje energetskim telom potrebna je volja koja se razvi-
ja održanjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem situacija po svojoj volji.
Volja je nužna i stoga što fizičko telo kao magnet privlači energetsko. Ta privlačna sila
nije snažna, ali ipak savladava neiskusnog početnika.
Treća faza se može vežbati i u toku dana, izvan procesa spavanja. Ako smo pri
povratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se energetsko telo uklapa u fizičko,
a zatim kako se izvlači iz njega, tada možemo sedeći udobno zavaljeni u fotelji sasvim
opušteni da zadremamo i, zahvaljujući uvežbanoj prvoj fazi, dremež iskoristimo da
svojim energetskim telom svesno izađemo iz fizičkog. Za uspeh u tome presudno je
uverenje da je to moguće, da je naša duša nezavisna od fizičkog tela, a ono se stiče
iskustvom iz budnog sna, povratkom iz njega u telo, i ponovnim izlaženjem. Ovakav
način vežbanja treba da nam postane stalna praksa, kako bi mogli da napredujemo u
ostalim fazama.
Vežbanje kretanja energetskim telom je najvažniji proces u integraciji aham-
kâre. On označava aktuelizaciju delatnog područja indriyâni (karmendrye) u linga-
264
šarira, kompletiranje energetskog tela učešćem kompletnog subjekta u neorganskom
području i delovanjem na njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepot-
puno, uglavnom perceptivno (buddhindrye). Kada se proširi na delatne organe,
karmendrye, onda postaje potpuno. Zato je područje indriyâni podeljeno na dva dela,
na ograne percepcije (buddhindrye) i delanja (karmendrye). Možemo se kretati ener-
getski po fizičkom svetu izvan fizičkog tela i bez celog energetskog tela, samo kao
pogled koji se kreće, tj. samo sa astralnim prototipovima organa percepcije. To može
biti zabavno kao voajerizam, ali je beskorisno za usavršavanje ostalih faza buđenja.
Kada energetsko telo postane potpuno, i sa perceptivnim i sa delatnim organima, onda
nestaju uticaji neorganskih bića, ako se i pojave to će biti samo sa višeg nivoa, radi
neke važne pouke, mada je ovo, u principu, faza kada čovek po prvi put u životu uči
sam, neposredno, jer je po prvi put delatan po svojoj volji. Usavršavanje kretanja ener-
getskim telom jeste zapravo kristalizacija lične volje. Samo dovoljno snažna ličnost
može da se kreće energetskim telom. Uvek do tada čovek se kretao rukovođen uticaji-
ma spoljne prirode, sada prvi put uči da se kreće slobodno, po svojoj volji. To nikada
ne može naučiti ako se oslanja na bilo kakve spoljašnje činioce - pa ni droge. Pomoću
njih može imati astralna iskustva, ali nikada neće naučiti da bude aktivan činilac u tim
iskustvima, a još manje će mu pomoći da sazri u nezavisnu ličnost. Nužno će postati
žrtva psihodeličnog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma koliko čudesna bila, uvek su
zaludna. To je samo druga faza.
Jedna od glavnih teškoća koju treba savladati u trećoj fazi je ta što je energetsko
telo, kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva iskustva kretanja s njim nali-
kuju na razdraganu igru zdravog deteta koje dugo nije pušteno, sve mu privlači pažnju,
a sámo kretanje je, zapravo, toliko lako da ga je teško kontrolisati po volji. Sama ener-
gija jeste kretanje, pa je stoga glavna teškoća treće faze u njenom upravljanju, u posti-
zanju prave brzine, lakoće i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i jednostavnosti -
ničeg drugog.

4) Četvrta faza se sastoji u proširivanju mogućnosti kretanja energetskim telom.

U trećoj se to činilo samo pri izlaženju iz fizičkog tela, njegovim posmatranjem i kre-
tanjem u njegovoj blizini. U četvrtoj valja bolje ispitati energetska svojstva stvari i
događaja koje vidimo oko sebe i što više uvežbavati kretanje. Ovde se vežba odlazak
na druga mesta koja fizički postoje, pamćenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u
fizičko telo, moramo otići tamo i proveriti da li je sve isto, da li je naše opažanje u
energetskom telu bilo verodostojno ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri takvom kreta-
nju energetsko telo je fizički nevidljivo za druge ljude i za nas, iako sami dobro ose-
ćamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi definitivno prestaje da biva važno sve
što se čoveku događa, i jedini značaj dobija ono što on sam čini, njegova moć delanja.
Sa ovakvim energetskim telom mogući su neki uticaji na ljude i na fizičke predmete,
na primer, njihovo pomeranje, ali uz potpuno angažovanje volje. Šamanska tradicija
dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje skrivenih stvari,
a naročito za opsedanje drugih bića.
Vrlo je važno ovde napomenuti da se fizičko telo mora čuvati pri projekciji
energetskog. Dok je napušteno, u njega može ući neki drugi energetski entitet. Ovo
šamani znaju, pa prethodno sprovode zaštitne rituale, drže u tajnosti mesto gde izvode
projekciju ili je ne rade sami, kao tibetanske lame koje to rade uz prisustvo učitelja ili
drugog lame koji čuva telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi
dodirnuo fizičko telo za vreme dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo
265
biti opasno. To se događa zato što energetsko odnosi sa sobom većinu životne energije
(recimo 90%), dok fizičkom telu ostaje samo neophodan minimum (10%) za održava-
nje vitalnih funkcija. Zato je ono ukočeno i udrvenjeno jer nema snage da se pokreće,
bledo i neprimetnog disanja. Kada ga u takvom stanju dotakne neko ko u sebi ima svu
energiju, dolazi do snažnog šoka fizičkog tela čije srce to ne može izdržati. Ovo se ne
odnosi na lucidne snove, već samo na treću, četvrtu i petu fazu.

5) Petom fazom se povećava moć delanja energetskim telom, tako da se ono

pojavljuje na drugom mestu i može se fizički videti. Svedoci mogu potvrditi njegovo
prisustvo. U ovoj fazi se mogu vršiti još veći uticaji na fizičke predmete. Šamanska
tradicija dobro poznaje i ovu fazu, koristeći je na pozitivan i negativan način. Po pre-
danjima čarobnjaci (Benandanti) i vešci (Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima
često i u nekom drugom obliku, kao mačka, gavran, vuk ... (tačnije, opsedaju tela tih
životinja i koriste ih), ili odlaze na „drugi svet” da se bore međusobno - Benandanti za
zaštitu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za zlo. Važno je znati da se do pete faze može
doći i na negativan način, dakle, bez viših duhovnih interesa. Ova sposobnost može
biti i urođena, naročito kod ljudi koji su rođeni sa košuljicom. Mogu je dostići i crni
magičari i vešci, koristeći je za svoje zle uticaje i krađu energije. Ali, ništa više od toga
ne mogu postići. Dve poslednje faze, koje jedino vode u slobodu, ostaju im nedostup-
ne. Moć koju oni pokazuju jeste zapravo sila koja ih porobljava.

6) Šesta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog tela na dru-

gom mestu, pri čemu fizičko telo nestaje sa polaznog mesta. To je teleportacija ili pot-
puno fizičko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u trenutku. Ovo je vrhunac veštine
kretanja, brzine i spoznaje, koja je rasla u prethodnim fazama, da je celokupno bivs-
tvovanje energija koja svoj ishod ili svrhu dobija kroz oličenje u čovekovoj ličnosti i
slobodnoj volji. Ovde je čovek potpuno ovladao energetskim telom i svojom voljom u
trajnoj budnosti ili transcendentalnoj svesti, svesti jedinstva. Tada je samo bivstvova-
nje univerzuma naše telo i možemo ga uobličiti iz sveprisutne akaše bilo gde. Sama
energija (život) naš je identitet i prenošenje informacije za njeno zgrušavanje i uobli-
čenje u fizički izraz samo je pitanje naše volje i svesne odluke. Energetskim telom smo
u petoj fazi ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki uticaj
inertnog fizičkog tela prevladan. Ovde ličnost odlučuje o fizičkoj manifestaciji biva-
nja, a ne obrnuto, kao kod neprosvećenih ljudi. Oni o njoj odlučuju u vrlo maloj meri
služeći se tehnikom i naukom. Zato, koliko čovek više odbija svoju autentičnost i pre-
uzimanje odgovornosti za nju, akumulacijom energije kroz pozitivno kultivisanje ovde
opisanih faza, toliko se više mora služiti spoljašnjim tehničkim sredstvima za modifi-
kaciju zbivanja. Po svemu što je ovde izneto, jasno je da čoveku nema spasenja pomo-
ću tehnologije - ali ni religije, koja takođe naglasak stavlja na spoljni uticaj i autoritet.
Lična samospoznaja jedini je spas.
Šesta faza je potpuna afirmacija činjenice da prostor (akaša) oblikuje biće iz
trena u tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije. Ta se činjenica nigde i nika-
ko drugačije ne može afirmisati nego kroz čovekovo lično iskustvo na ovde opisan
način. Ovakva stvarnost bivstvovanja nadilazi uzročnost i linearno kretanje. To nadila-
ženje je počelo da se uvežbava u trećoj fazi, kada se učilo akauzalno kretanje voljom, a
u šestoj je dostiglo svoj vrhunac i potpunu zrelost. Čovek ovde u toj meri učestvuje u
stvaralačkom procesu oblikovanja bića iz akaše, da s pravom može reći: „Ja sam tvo-
rac” - aham-kâra. Može, jer je savršeno zrela ličnost, zrela tako što je jedno sa stvara-
266
lačkim procesom kakav uistinu postoji i dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja
odnosi na kosmički princip stvaranja, a ne na egoizam. Pored teleportacije, može uti-
cati na preobražaj svih elemenata i njihovu (de)materijalizaciju. 118 Ovde se postiže
vrhunac moći čovekovog delanja na zemlji. Niko nema slobodnu volju dok ne dođe do
ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosečan čovek ima dok je uslovljen fizičkim
telom, samo je bleda senka slobode koju ima ovako zrela ličnost. Za nju je obrnuto,
fizičko telo je zapravo senka koja prati njenu volju i svest.
Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da energetsko telo
- telo svesti - postane nadmoćno nad fizičkim. Tako se aktuelizuje i afirmiše aham-
kâra. Samo tako se afirmiše i aktuelizuje svest duše na ovom svetu, a s njom i prisus-
tvo Božanskog. U tome je i sudbina čovečanstva.

7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja postalo je tako

zrelo u čoveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz koje se energija manifestuje,
i ostaje jedino njena suština, akaša koja je svesna. Za njega su oblik (biće), energija i
svest jedno. U ovoj fazi aham-kâra se trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za
čistu neuslovljenost (puruša). Čovek koji je dovde dospeo, čija je svest (buddhi) u
aktuelnom i delotvornom jedinstvu sa suštinom bića (akaša), nema više gde da se ote-
lotvori niti šta da radi u prakrti. Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u svetlosti čiste
svesti o neuslovljenosti. On vidi da sva dela čini prakrti, a da je njegov Duh iskonski
slobodan i nezavisan, upravo zato što je to isti onaj Duh neuslovljenosti koji omoguća-
va celu prakrti i svu njenu delotvornost. On gleda celu prakrti i jasno vidi da su sva
njena pojedinačna oblikovanja ništavna sama po sebi; spoznajući celinu vidi da u njoj
nema vremena i da sve u njoj nastaje simultano. Vidi samo celinu jer je i sam postao
celovit i njegova svest više nije subjektivna već potpuno objektivna, transcendentalna
svest jedinstva. Vidi da se u celoj prakrti nije događalo ništa drugo nego dozrevanje
uslova za njegovo probuđenje i nezavisnost. Svi mogući oblici bivstvovanja samo su
kroz razna iskušavanja izazivali budnost, svaki je čin samo posrednik za samospoznaju
onoga koji čini. Budnost (buddhi) onoga koji čini (aham-kâra) je ishod svekolikog
bivstvovanja - takođe ishod pojavnog zbivanja je akaša, a njena neposredna manifes-
tacija je svetlost. Zato se za probuđenog kaže da je prosvetljen, on svoju svest u toj
meri prožima sa bićem, da se ono sámo pretvara u svetlost. To je jedina manifestacija
sedme faze. Posmatrač može samo videti da se takav čovek jednoga dana pretvara u
svetlosni oblik, kao da se jedna zvezda rodila.
Sedma faza je vaskrsenje, a to nije ništa drugo do budnost koja nije samo men-
talna, već je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo biće, transformišući ga i
pročišćavajući u eteričnu suštinu, u svoje izvorno stanje, koje se, spolja posmatrano,
nazire kao čudna svetlost koja nije s ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je
sloboda koja omogućava svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao
samo za njihove uspavane oči, nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost. Nestao
je iz njihovog vidokruga zato što je počeo istinski da postoji. Samo oni koji žive u
mraku nesvesnosti bića ne vide svetlost stvarnosti i vaskrslog koji je uvek tu, u samom
središtu života, jer je postao sáma stvarnost i nije više posebno biće koje stvarnost
iskušava.

118
Ovo se podrazumeva zato što ovladavanje astralnim područjem i područjem tanmâtrâ u svim
dimenzijama (maha-bhűtâni) pretpostavlja i vladanje elementima fizičkog sveta koji su datim dimen-
zijama predstavljeni.
267
 Govoreći jezikom sânkhye, ovde je samo nestala iluzija vremena u kome je
puruša bio identifikovan sa prakrti; budnost je spoznaja da puruša nikada nije ni bio
uslovljen sa prakrti i nestanak vremena, i ta budnost nije samo mentalna već obuhvata
celo biće i celo postojanje; čovekova budnost je ovde delatna kao samo postojanje.
U ovoj fazi čovek postaje jedno s večnom stvarnošću jer je dovoljno budan da
vidi kako nema ničeg drugog što bi mogao biti, da je sve drugo iluzija. Njegovo se
individualno biće transformisalo u univerzalnu svetlost stvarnosti prolazeći prethodne
faze, stičući sve veću brzinu i slobodu bivanja. Najveća brzina prirodnog zbivanja je
svetlost. Svest se, međutim, kreće brže od svetlosti i zato može da bude svesna cele
prirode. Čovek se, povećavajući fleksibilnost svog ličnog bivstva kroz opisane faze
buđenja, zapravo usklađivao sa pravom brzinom prirodnog zbivanja uopšte, sa svet-
lošću stvarnosti, i nadišao je time što ju je spoznao. Ako svetlost čiste neuslovljenosti
omogućava biću da bude, onda je i biće samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda
stvara svakog trena, onda je i samo biće u suštini slobodno. Postižući sopstvenu slobo-
du, čovek dolazi do ovakve suštine bića. Sve dotle biće je za njega nesloboda. Dakle,
uslovljenost bića je samo pojavna i odnosi se na spoznajne sposobnosti subjekta, a nije
apsolutna niti je to objektivno stanje bića. Čovek u svom području bivanja samo
poklapa i usklađuje te dve slobode, onu iskonsku sa pojavnom stvarnošću ovde i sada.
Najčešće prasne u smeh kada na kraju vidi sa kakvim naporom je spajao ono što je
oduvek jedno, da podeljeno nikada nije ni moglo biti. Od tada su humor i blaženstvo
jedina manifestacija njegove duhovnosti.
Retko se dešava da takav čovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje prave priro-
de. Samo se u retkim prilikama dešava da pokaže kakav jeste pred onima koji mogu da
ga takvog prepoznaju, kao što su to činili Isus i Bhagavan Šri Ramana Maharši. 119
Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije ispoljavanje sedme faze, a to je nedelanje, ili
neremećenje onoga što jeste. Umesto spektakularnog vaskrsenja u svetlosti, ostajanje u
biću kakvo jeste izraz je najviše spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naša suština
nikada i nije bila uslovljena pa nema od čega da se oslobađa, tj. vaskrsava. Čovek se ni
od čega ne oslobađa, već se samo budi za ono što njegova suština uvek jeste. Nesves-
nost je jedina sputanost. Probuđenje je jedino vaskrsenje.
Na ovde opisan način, kroz sedam faza, čovek postiže probuđenje, odnosno
afirmiše kategoriju aham-kâra kako bi time aktuelizovao najvišu kategoriju prirode,
mahat-buddhi, ishod i krajnje ostvarenje postojanja. (Postoje i drugi metodi za osvaja-
nje astralnog, tj. energetskog tela. Prve četiri faze sam ovde opisao prema svom ličnom
iskustvu, jer nisam mogao da opisujem metode koje nisam iskusio. Nezavisno od
metoda, ovde su izneti univerzalni principi koji ukazuju na suštinu takvih iskustava.)
Ove faze su podudarne sa „sedam kapija sanjanja” u opusu Karlosa Kastanede (mada
je on opisao samo četiri), a takođe su analogne stepenima posvećenja gnostičara, kroz
ovladavanje snovima. Oni su verovatno bili inspirisani Isusovim rečima iz Jevanđelja
po Tomi (22): „Kada od dva napravite jedno i kada učinite da unutrašnje bude kao
spoljašnje, a spoljašnje kao unutrašnje, i gore kao dole, i kada muško i žensko spojite u
jedno, tako da muško ne bude muško i žensko ne bude žensko (opis transcendentalne
svesti), kada stvorite oči umesto oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala i
(ceo astralni) lik umesto (fizičkog) lika (opis aktuelizacije energetskog tela), tada ćete

119
O transformaciji fizičkog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim primerima iz istorije
u okvirima šamanskih, religijskih i mističkih tradicija, videti kod Mirčea Elijadea: Mefistofeles i
Androgin (Alef, bibl. čas. Gradac, Čačak. 1996).
268
ući u Carstvo Nebesko.” Uostalom, zar bi put vaskrsenja mogao biti drugačiji od ovde
opisanog puta probuđenja?
Moć teleportacije u šestoj fazi, dakle, još uvek nije najbrži modus bivstvovanja
ka smislu. On je u čoveku, a ne izvan njega, i zato se ne postiže nikakvim spoljnim
aktivnostima ni kretanjem, već u sedmoj fazi kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je
čovekova suština.
Svih sedam faza su proces u kome se najpre biće transformisalo u svoju ener-
getsku suštinu (astralno telo), a zatim se energija dalje kristalisala u svoju suštinu kao
čista svetlost, koja je ujedno i čista svest. Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj
suštini. Tačnije rečeno, ono sámo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se
samo čovekovo lično učešće u bivstvovanju kakvo ono sámo jeste, njegovo usaglaša-
vanje sa stvarnošću. To je ono što svih sedam faza opisuje: progresivnu afirmaciju
ličnog učešća u istinskom zbivanju, u stvarnosti.
Čovekovo bivstvo (duša) je multidimenzionalno, ono je izvor svih dimenzija,
mi već postojimo u svim tim dimenzijama i u svim opisanim fazama. To su naša
alternativna i paralelna postojanja. Stoga ovde opisano ’osvajanje’ viših dimenzija
kroz sedam faza nije njihovo postepeno osvajanje već samo buđenje svesti o sebi, svo-
joj transcendentalnoj duši koja, kada je ovde u telu osvešćena, prestaje da biva tran-
scendentalna i ’onostrana’, i postaje aktuelna božanska svest na delu ovde i sada. Kroz
opisane faze buđenja sve više dimenzije našeg postojanja sjedinjuju se i ostvaruju u
svome ishodu, ovde i sada.
Opisani način osvešćenja kroz sedam faza jedini je način da čovek nadiđe fizič-
ki orijentisan um (ego) koji ga prividno odvaja od celine, od božanskog Apsoluta, koji
je u suštini on sam, jedini način da se poveže sa svim svojim mogućim postojanjima
koja se simultano događaju, drugim rečima, da se poveže i sjedini sa svojom božan-
skom dušom koja je istinski Tvorac svega.
Samo tako se upotpunjuje oličenje čovekovog bivstva u svoju suštinu, samo
tako čovek postaje aktivan i ravnopravan činilac života, ispravan u svakom pogledu.
To je jedini put čovekovog isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog mraka neznanja i buđenja
u večnu svetlost slobode koja sve omogućava. Nema drugog puta ka svetlosti, svaki
drugi vodi u mrak. Cela priroda teži vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz ničega u
nešto novo i jedinstveno. Samo se u probuđenoj ličnosti ta težnja može ostvariti. Vas-
krsenje je opšti proces stvaranja sveta svakog trena, i da bi čovek vaskrsao i postao
ono što u apsolutnom smislu jeste, treba samo da se lično uskladi sa tim opštim doga-
đajem, da lično učestvuje u njemu. Ništa drugo nego da proživi ono što sámo od sebe
hoće da izbija iz njega. Zašto je to tako teško? 120
Kategorija aham-kâra se na ovako opisan način potpuno aktuelizuje u aspektu
sattva i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz koju čovek jača i čuva
stalno prisustvo svesti, i tako stiče slobodu. Zrela ličnost nikada nije nesvesna sebe,
svog jedinstva sa celinom, i ne zavode je sadržaji prolaznog zbivanja. To znači da fizi-
čko telo takvog čoveka nije napušteno, već je njegovo biće potpuno afirmisano, ono je
transsupstancijalizovano kroz sedmostruki proces ovde iznet. Celovita ličnost vidi biće
kao svesnu energiju, svest kao energiju bića, i energiju kao bivanje svesti. Biće je za
takvog čoveka samo oličenje energije, otelotvorena svetlost.
Napredovanje kroz svih sedam faza biće omogućeno sve većom akumulacijom
energije. Već smo videli kako se energija gubi i akumulira, a sada možemo naglasiti da

120
Herman Hese: Demijan.
269
akumulacija energije nije ništa drugo do osvešćenje bića, jer biće je energija, a ishod
oba ova aspekta je svest. Dakle, osvešćenjem bića kakvo jeste samo po sebi, akumuli-
ramo svu njegovu energiju. Svest ili pažnja je usmerivač naše energije. Biće već pose-
duje svu energiju koja mu je potrebna, stoga aktuelizacija celokupne energije jeste
upravo osvešćenje bića. To se postiže kada meditacijom pomerimo težište svesti sa
uma i opisa sveta - sa mentalne projekcije postojanja - na sámo biće ili postojanje.
Takođe, sve dimenzije i mogućnosti bivstvovanja, pa i ovde opisane faze kretanja
energetskim telom, već su prisutne u biću ovde i sada, naše biće je od njih sačinjeno,
tako da njihovo ostvarenje opet nije ništa drugo do osvešćenje bića, postojanost pažnje
u sopstvenom izvoru. Sve se, dakle, svodi na buđenje ili vraćanje sebi.
Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela ne stvara se
spontano. Fizički um je programiran da koristi samo energiju koja je dovoljna za
organsku reprodukciju. Za viša tela čovek mora da uloži dodatni napor. Zahvaljujući
učenju Gurđijeva sada nam je poznato da se energija akumulira u tri faze, ili 'šoka'.
Prvi je obezbedila priroda kroz disanje. Druga dva čovek mora sam da odradi. Drugi
dodatni 'šok' kojim se akumulira dodatna energija je osvešćenje utisaka. To je praksa
vipassana meditacije u budizmu. Princip je u tome da utisci, koji su opšta cirkulacija
životne energije, stalno prolaze kroz nas. Ako ih nismo svesni onda prolaze neisko-
rišćeni. Ako ih ostanemo svesni (osvešćenjem tela, osećaja i disanja - o tome videti u
zadnjem poglavlju) tada ih udvostručujemo. Energetska snaga utisaka tada ne prolazi
kroz nas kao kroz šupljinu, nego nailazi na subjekta koji ih je svestan. Svestan subjekt
deluje kao brana toku utisaka i tako im povećava energetski učinak. Slikovito možemo
reći da je biće kao cev kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje čep na jednom
kraju cevi koji sprečava da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju utisaka.
Treći svesni 'šok' ovako uvećanu energiju transformiše na viši ontološki status putem
neizražavanja negativnih osećanja, a to nije ništa drugo do prestanak identifikacije, tj.
zavisnosti od objekata, odnosno čista svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfi-
nije stanje - u samu svest (buddhi). Ona je u prakrti analogna akaši, koja ima najvišu
moć stvaranja, njenim uobličavanjem sve i nastaje. Tako su povezani povećanje sves-
nosti, uvećanje energije, jačanje energetskog tela i uvećavanje moći delanja.

***
Potpunom afirmacijom aham-kâre čovek u sebi stiče identitet kosmičkog prin-
cipa stvaranja, on biva jedno s njim. Kosmos je multidimenzionalan pa je takva i
božanska duša koja ga omogućava, kao i čovek kao krajnji izdanak božanske duše.
Sve mogućnosti postojanja simultano postoje, sve inkarnacije čovekove postoje istov-
remeno, čovek istovremeno postoji na svim dimenzijama. U aham-kâri se ta realnost
(samog postojanja i čovekovog ličnog) po prvi put jasno spoznaje. Kroz mnoga religij-
ska iskustva ovo se označavalo kao čovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja,
naročito u vedanti, gde se čovekovo Sopstvo, atman, otvoreno stavlja u jedinstvo sa
vrhovnim božanstvom, brahmanom. Od najveće je važnosti da se taj univerzalni stva-
ralački princip identifikuje u čoveku kao aham-kâra, a zatim nadiđe u budnosti (bud-
dhi) s kojom duša čovekova prepoznaje svoju nezavisnost od celokupne iluzije prirod-
nog stvaranja. Ovo je važno ne samo zato što ga jedino taj princip može učiniti lič-
nošću, nego i stoga što sve dok se to ne učini (dok čovek ne postane ličnost, oličenje
Božanskog), stvaralački princip biva nužno projektovan izvan čoveka i obožavan kao
Bog. On u tom slučaju zaista i deluje izvana na ljude koji nisu postali jedno s njim, i
oduvek postoji kao vrhunski Tvorac svega u prirodi, ali ostaje bezličan sve dok se ne
270
integriše kao čovekovo bivstvo i ličnost. Bog, Tvorac neba i zemlje, dakle, prema
sânkhyi, zaista objektivno postoji, istorija je puna njegove manifestacije, takođe ga i
mnoga lična iskustva potvrđuju. Međutim on, kao takav, spada u kategoriju aham-
kâra. Shema prakrti nam pokazuje da Bog, kao centar i izvor svega postoji izvana tač-
no u onoj meri u kojoj čovek nije integrisan kao ličnost, u meri u kojoj je on subjekti-
van (indriyâni). Kada postane celovita ličnost (aham-kâra), čovek je tada jedno sa
Tvorcem i stvaralački princip univerzuma po prvi put u njemu zadobija svoj autentični
lik, svoje oličenje. Tada nastaje ono što ezoterično hrišćanstvo naziva bogočovek ili
čovekobog. Kako on ima najveću privlačnu moć za sve ljude, a naročito za religiozne,
mnogi na razne načine mogu da ga otkriju putem intuicije ili predanosti. Ako njihova
integracija sa centrom nije sprovedena na realan i objektivan način, kako je to u
sânkhyi predstavljeno, kao ocelovljenje ličnosti, čovek može ostati opčinjen tom silom
stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor svakog stvorenog obli-
ka. Onaj koji je tako „otkrio Boga” izvan sebe može ostati psihički paralisan i nespo-
soban da živi prirodnim životom, fanatički ponesen svojom „spoznajom” (koja u sušti-
ni nije pogrešna) i nekim „moćima” (koje se zaista javljaju), ali trajno će biti nesposo-
ban da stvaralački princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna kao put sopstvenog
razvoja, kao meru svoje ličnosti, niti svoju ličnost kao najhumanije oličenje smisla
svega stvorenog spolja. Najčešće se događa da takvi ljudi, koji su Boga videli spolja a
ne u sebi, odmah umiru, jer se suočavaju sa mnogo većom energijom nego što je sami
imaju i rastaču se u njoj kao kap vode u okeanu. Njihov energetski sklop je nesavršen i
jednostrano učvršćen. Kada se suoče sa savršenstvom, dolazi do loma njihovog sklopa
koji je dugo pogrešno učvršćivan zabludama i ubeđenjima, i taj lom najčešće ubija
čoveka. U savršenstvo se ne može ući nesavršen i pogrešno nastrojen. Oni koji nekako
prežive ostaju „opsednuti Bogom”, gotovo nesvesni svog tela ili bar trajno poremeće-
nog ponašanja. Ukoliko ne završe u duševnoj bolnici i imaju sreće da su u Indiji ili
među sufijima, mogu postati predmet obožavanja vernika koji vide zašto su u takvom
stanju. Ma koliko bili opčinjeni Bogom, oni ne učestvuju lično u njegovom stvaralaš-
tvu i tako promašuju njegov smisao. Oni postaju njegove žrtve. Ono što je najmoćnije i
najviše u prirodi (Bog), mera je čovekove ličnosti, ali to je i najopasnije za one koji mu
pristupaju ne uviđajući njegov smisao. Oni stradaju od njegove energije ako je ne
sprovode onako kako je predviđeno da se ona sprovede: u čovekovu celovitu i slobod-
nu ličnost. Svi verski ratovi svedoče o stradanjima ljudi zbog pogrešnog pristupa
božanskom, a njihove razmere o snazi tako destruktivno usmerene energije.
Aham-kâra se u potpunosti afirmiše i okreće ka buddhi kada čovek postane u toj
meri svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim stvaralačkim principom, da može
videti kako on sam, kao individua, nije ništa, da on samo oličava nešto daleko veće.
Kao što je kroz sedam faza video da fizičko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po
ostvarenju najviših moći prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem
njene suštine koja se uobličila u njegovu ličnost, suštine koja je postala on sâm, lično -
kada tako sagleda prirodu kakva zaista jeste, licem u lice) jasno uviđa samo jedno: da
to nije on niti je to sve njegovo svojstvo. Jasno mu je da svesnost (buddhi) s kojom to
uviđa nije njegova lična, već univerzalna, apsolutna i nadlična. On je samo lično koris-
ti. U vrhuncu afirmacije ličnosti - ličnost nestaje. Nikako drugačije. Ali, ne opet radi
nekog Boga, već radi neuslovljene budnosti (buddhi). Tačnije rečeno: radi budnosti za
neuslovljenost koja nije ništa od svega, jer sve omogućava, i Boga i čoveka i sve stva-
ri. Celu prakrti.

271
 MAHAT - BUDDHI

Najviša kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve izvire i u

nju sve uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najbliži Duhu, puruši, čistoj neuslov-
ljenosti koja sve omogućava. Sa mahat-buddhi prakrti dodiruje purušu i uvire u njega.
To je vrh njenog piramidalnog ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje ili utrnu-
će (nirvana). Vrh je uvek dovršavanje i ukidanje, u tome je njegov smisao, on postoji
na način ne-postojanja. U njegovom dovršavanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo,
oblik i njegov ishod u smislu. Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto
nevidljivom smislu kao ovde, na vrhu piramide prakrti. S ove tačke sve uvire u svoj
ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga omogućava u toj meri da svi oblici nestaju kao
oblici, a jedino smisao čiste slobode ostaje kao ishod svakog oblika.
Zato se u klasičnim tekstovima kaže da se prakrti, kada je potpuno spoznata od
svedoka, puruše, povlači kao plesačica koja je pokazala svoj ples i nestaje zauvek.
Smisao ocelovljenja čovekove ličnosti (aham-kâra) je da nestane kao individua;
kada potpuno sazri, ličnost prestaje da biva nešto individualno i lično, i postaje oliče-
nje Duha koji sve daje, oličenje Božanskog. U takvom nestanku rađa se čovekova bud-
nost. Kao kada vajar najpre napravi željeni oblik statue u glini, pa na njoj načini kalup
od gipsa sa kojim će tek izliti gotovo delo u bronzi, tako je i celokupan individualan
život čovekov tek oblikovanje gline u kalup; njegov smisao je da postigne sav svoj
volumen i bude dovršen u savršeno integrisanoj ličnosti, i odbačen nakon što ličnost
posluži kao kalup u koji će se izliti prisustvo Božanskog koje sve omogućava. Mada je
Božansko nemanifestovano kao uslov svega postojećeg ili manifestovanog, ono je u
postojanju tek apstraktna sila - njegov najsavršeniji izraz ili najkonkretnije egzistenci-
jalno oličenje moguće je tek u čoveku. Zato je čoveku tako teško - zbog značaja koji
ima. Da bi čovek podneo prisustvo Božanskog mora da bude savršeno integrisan kao
ličnost, kroz svest „Ja jesam” - ali ne kao individualna ličnost, već kao ličnost koja je
oličenje Božanskog koje sve daje. Jedino je Božansko Ono koje jeste. U ličnosti se
događa svest o tome.
Božansko je Apsolut. Ličnost je njegov svesni subjekt. Apsolut spoznaje sebe
kroz potpuno dozrelog i kristalisanog svesnog subjekta. U tom trenutku spoznaje sva
individualnost svesnog subjekta nestaje i opet postaje sam Apsolut. To je sve što se
događa. Ne postaje čovek Božansko, već čovek, kada postane savršen, nestaje, i tada
kroz njega Božansko postaje ono koje jeste. Ono to uvek i jeste, ali se kroz čoveka
aktuelizovalo na ovom svetu primereno životu. Čovekovo biće je samo bilo sredstvo
da Božansko dobije individualno oličenje, da ne bude slepa apstraktna sila već da kroz
čoveka može da voli, radi i govori. Stoga, ne događa se potpuni nestanak same indivi-
dualnosti već samo nestanak iluzije njene odvojenosti od božanske celine, a to znači da
se samo događa aktuelizacija svesti o sveprisutnosti božanske celine. Svaka individu-
alnost obogaćuje izražajne mogućnosti Božanskog; Božansko se saželo u individualan
izraz zbog konkretnog iskustva svesti o sebi; svaka svest o sebi je individualna svest o
Božanskom. Potpuna svest o sebi samo nadilazi individualnost, privid njene odvojeno-
sti, i otkriva sveprisutnu božansku celinu u kojoj sva individualna iskustva i dalje pos-
toje kao bogatstvo njenog izraza.
272
 Egzistencijalni izraz sažimajućeg nadilaženja, i nestanka cele strukture prakrti,
je u tome da je ishod čovekovog postojanja nestanak njega samoga kako bi time oslo-
bodio ono što sve omogućava, pa i njega samoga. Utrnućem sebe samoga čovek se
budi za ono što sve omogućava, za božansku svest. I tada se ona ispoljava kroz njega
samoga. Sva njegova individualnost, celo njegovo biće i životno iskustvo služilo je
jedino tome da se konkretizuje mesto gde će se budnost dogoditi, i da se ta budnost,
božanska svest, konkretno i delotvorno ispolji kao ličnost. Ona se ispoljava i izvan
toga, ali bezlično, kao pûko postojanje.
Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona ista sloboda
koja omogućava svako zbivanje. Samo celovita ličnost, koja je potpuno preuzela
odgovornost za život i upoznala ga kakav jeste u biološkom, psihološkom i društve-
nom aspektu, i tim upoznavanjem ga nadišla, može da bude budna i tako da prevaziđe
pojavni svet. Kako ličnost dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kâra,
gde se od početnog izdvajanja od identifikacije sa fizičkim oblikom dolazi do telepor-
tacije, dakle do potpunog uvida da bivstvovanje nije supstancijalno nego eterično i
trenutačno, akaša, svesna energija. To znači da ubeđenje o supstancijalnosti čoveka
uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi. Ništa drugo. Biće nikada i nije bilo
supstancijalno pa je takvo viđenje iluzorno i nesvesnost nije ništa drugo do afirmacija
ove iluzije, stanje sna. Zato, kada se čovek budi, čvrsti oblici kao stvari po sebi nestaju
i postaju akaša, svesna energija bivanja. Za probuđenog sav pojavni svet postaje ener-
gija koja je svesna sebe, i svaki pokret bića-u-svetu pokazuje mu da je to pokret svesti,
svestan pokret, kao što i svaki oblik u svetu jeste svestan svoje uobličenosti. Zbivanja
svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju za probuđenje, tako da on ne doživljava
budnost kao „ja sam budan”, on sebe više ne doživljava, nego njegovo biće i sam svet
postaju čista, bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok (sak-
šin). Zato je budnost beznaporna opuštenost u čistom bivstvu, prisutnost u njemu. Biv-
stvo je budnost onda kada smo prisutni u njemu. Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi
napori za autentičnim doživljajem sveta ostaju u aham-kâri, tu se slivaju napori cele
prirode, ali ovde više nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost (mahat-buddhi) je nadlič-
na, ona je opuštenost od svega u istoj meri u kojoj je i prihvatanje svega. Opušten je i
budan samo onaj koji na autentičan način sve prihvata onako kako jeste.
Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omogućava život i opstanak,
zato se može živeti i nesvesno. Svi pokreti, sve reči i sve misli mogu se odvijati spon-
tano i po navikama. To se kod većine ljudi tako i dešava. Samo pojedini, koji su kao
ličnosti dovoljno zreli za buđenje, otkrivaju drugačiji način života: nezavisan od stihije
i po slobodnoj volji. Čovekova moć delovanja je utoliko veća ukoliko nadilazi identi-
fikaciju sa bićem i njegovim porivima, koliko je individualan i nezavisan od ostalih
nesvesnih ljudi. Taj način postojanja čoveka čini autentičnim, to je duhovan način, dok
je prvi prirodan. Čovek, dakle, može delovati na ova dva načina. Prvi je vrlo ograničen
i u njemu nema slobode već samo prirodne i društvene nužnosti koja je, doduše, dovo-
ljno fleksibilna da naivnima stvori iluziju slobodnog delanja. Ovaj put vodi iz rađanja
u starost i smrt. Nikuda više. Drugi je duhovan i jedini vodi u slobodu. Opisan je pod
fazama četiri, pet i šest u poglavlju Aham-kâra, kao i četvrto, peto i šesto stanje svesti
u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje čovek kao probuđena ličnost. Svako drugo
delanje je bezlično, necelovito i neuravnoteženo, izražava unutarnju manjkavost i
podeljenost, pa je zato uvek u svome ishodu nečovečno - što se uostalom i vidi svuda u
svetu i u celoj istoriji.

273
 Mahat-buddhi možemo posmatrati sa kosmičkog i mikrokosmičkog stanovišta.
Mahat ('veliki') je makrokosmički, a buddhi ('budnost') mikrokosmički aspekt ove
kategorije prakrti.
Kosmičko nas upućuje na to da je mahat-buddhi singularnost univerzuma, nje-
govo jedinstvo ili univerzalno, kvantno Polje po modelu holograma u kome je svaki
deo celina u malom i gde mnoštvo entiteta, koji se inflatorno šire iz aham-kâre, ima
samo prividnu samostalnost. Eksperimentalno potvrđen i teorijski nužan, singularizam
univerzuma je stožer fizike. Kada bi fizičari njime ovladali, mogli bi da vladaju priro-
dom, jer bi tada imali jedinstvenu i celovitu teoriju, ’veliku jednačinu’ koja objedinjuje
sve fizičke zakone, od najmanjih (kvantnih) do najvećih (gravitacija). Mogli bi tada
njima da raspolažu kao s novcem i uspešno da trguju s prirodom. U tome nikako ne
uspevaju baš zato što nastupaju sa stanovišta korisnosti. Trud im je uzaludan jer
sânkhya ne samo da govori o singularizmu univerzuma (u najvišoj kategoriji, mahat),
nego kroz svoje kategorije opisuje kako se on ispoljava kao kosmos i deluje kao život,
a iznad svega govori kako singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (grč.
Apokalypsis) i ishod postiže jedino u čovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (bud-
dhi). Nikako drugačije. A s njome se zaista ne može trgovati, niti se može spolja zado-
biti. Singularnost ima isključivo egzistencijalan karakter. Čovek je ’velika jednačina’,
njegova ličnost je živo i jedino moguće objedinjenje mikro i makrokosmosa. Ako jedi-
no u čovekovoj ličnosti dolazi do spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa,
to znači da se oni jedino u ličnosti objedinjuju.
Samo probuđen čovek može prepoznati jedinstvo prirode, kada nezavisan nadi-
đe preobražaje njenih pojedinačnih pojava. Čovek može samo biti budan, jednako kao
što može jedino sâm biti onaj koji jeste. To svojstvo mu nikako spolja ne može doći
kao što ni budan ne može biti ako nije celovita ličnost i humano biće u najvišem smis-
lu. Zato su najviša spoznaja i moć delanja u prirodi sačuvani za probuđene ili prosvet-
ljene ljude, za plemenite, a ne za naučnike koji bi da trguju sa prirodom za korist poli-
tičara. Budući da nemaju najvišu i najplemenitiju moć delanja, oni deluju sa mnogo
nižeg nivoa i zato nesavršeno, sa vrlo malom razlikom između dobrih i rđavih učinaka.
Dok su drevno znanje i alhemija bili sveobuhvatni, savremena nauka je, moglo bi se
uopšteno reći, sve do početka dvadesetog veka delovala u okvirima indriyâni. Sa teori-
jom relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je više dimenzije elemenata i tanmâtrâ, a s
pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije počinje da se naslućuje područje
aham-kâra, dok je buddhi ostalo još uvek u mraku nekih postmodernih paradigmi
’nove nauke’ koja pokušava da spoji drevno znanje sa savremenim. Kako i ne bi kada
je to apsolutna budnost koju prosečan čovek nema niti je može imati kao društveno
prihvaćenu i overenu. Između ostalog i to je razlog zašto je budnost nezavisnost od
pojavnog sveta i društva nesvesnih ljudi. Oni žive uslovljeni kolektivizmom i probu-
đenog mogu jedino doživeti kao otpadnika (ili ga uopšte ne videti jer spavaju). Kako
ličnost dozreva za probuđenje, opisano je u poglavlju Aham-kâra. Da li je ijedan nauč-
nik spreman za to? Bio bi proglašen za šizofreničara ili, u najboljem slučaju, za šama-
na. U svakom slučaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo draži od budnosti.
Nigde nije kosmički aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak svom mikroko-
smičkom izrazu kao u ovom slučaju. Oni su, zapravo, u jedinstvu. Mahat-buddhi kao
jedinstvo univerzuma i kosmičke inteligencije koja upravlja celokupnim životom pri-
rode, direktno se ispoljava kroz probuđenog subjekta, a indirektno kroz mnoštvo infla-
torno rasutih oblika kosmičkog zbivanja, koje opažamo kao organski i neorganski svet.
Zbog jedinstva makro i mikrokosmičkog ispoljavanja, subjekt može da ustanovljava
274
svet jer svet oblikuje subjekta. Takođe i jedina prava sudbina svakog subjekta je da
dozri do apsolutnog probuđenja. Tada univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oči
probuđenog čoveka. U budnosti je „subjekat” sâm univerzum, a ne čovek. On je
samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma događa. Zapravo, „subje-
kat” budnosti je božanska neuslovljenost koja ceo univerzum omogućava, a koja
nije različita od univerzuma.
Buddhi je suština svesnog subjekta (aham-kâra). Takođe iz mahat-buddhi-a
izvire cela prakrti. Ovo jasno ukazuje da ceo univerzum i celokupno postojanje izvi-
ru iz svesnog subjekta. Zato univerzum nije objektivan. Univerzum je čovekova suš-
tina koju čovek nesvesno doživljava kao nešto spoljašnje. Kada postane sebe svestan,
čovek spoznaje da je sve u njemu i da je on sve.
Ovo jedinstvo makro i mikrokosmičkog aspekta je razlog za analogiju između
buddhi i akaše. Akaša je najfinije područje prirode gde ništa nije supstancijalno, a to
znači da ne postoji po sebi i za sebe. Ona je izvor svih zračenja koja se kroz niže
dimenzije progresivno kondenzuju u razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno
je da mikrotalasna kosmička zračenja, koja potiču iz najranijeg stadijuma nastanka
kosmosa, ne dopiru iz jednog izvora, nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I
akaša oblikuje biće svakog trena odasvud, ona je zato njegova imanentna stvarnost i
stoga ima isto značenje kao budnost.
Budnost nije tek malo viša svesnost, već apsolutna prisutnost u stvarnosti bića,
svesno jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosečnom životu nije dogodilo. To je
apsolutni doživljaj bića kakvo jeste, njegova potpuna i neometana percepcija i potpuna
afirmacija svih suštinskih činilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve supro-
tnosti prakrti, moramo izreći i tu paradoksalnu činjenicu da je budan samo onaj za
koga pojavni svet nestaje - jer biće nije supstancijalno. Probuđeni vidi samo akašu kao
jedinu stvarnost svakog postojećeg oblika. On vidi samo stvaranje, a ne i stvoreno, jer
ništa i nije stvoreno, samo se stvaranje zbiva svakog trena, samo se akaša oblikuje iz
trena u tren u sve što tumačimo kao oblik. Čak ni oblik ne postoji sam po sebi, već mi
tumačimo određena zbivanja kao oblik. Stoga se može reći da spavamo u semantič-
kom snu. Za probuđenoga je nevažno kakvo će bitisanje akaša trenutno oblikovati jer
se sve zbiva ka opštem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budnosti (koje se spolja doživ-
ljava kao Božansko zbivanje).
Samo probuđen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kreće: tako što se sve pos-
tojeće u svakom trenutku stvara kao novo na malo drugačiji način - na način koji obli-
kuje njega kao subjekta postojanja. To daje pokret i raznovrsnost svemu. Dakle, on
vidi zbivanje kakvo zaista jeste samo zato što ono nije supstancijalno, ništa posebno ni
zasebno, a to znači da nije objektivističko. Zato što oblike ne vidi objektivistički već
kao talas akaše koja je tvarna osnova njegove svesti, svi oblici za probuđenog ne pos-
toje sami po sebi, već samo kao spoljni činilac njegove svesti. Njega sve budi sámo po
sebi nakon utrnuća pojavnog sveta koji je upoznat kakav jeste: kao praznina akaše. Da
mu praznina akaše nije imanentna, ne bi ga ni bilo.
Kao što vezanost za sadržaje sna prosečnog čoveka nestaje kada se izjutra pro-
budi, tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuđenog. Videli smo da je on kroz
napor da postane celovita ličnost ostavio daleko iza sebe puku nesvesnost snova koja
se zasniva na identifikaciji s telom. On, svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom
svestan svega što mu se dešava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se
ceo svet zbiva ka tome da oformi probuđenog čoveka (ponekog, ne sve ljude odjed-
nom), za njega ne može postojati svet. Ili je čovek probuđen, ili je svet još uvek tu da
275
mu služi za probuđenje. Postigavši ga, on nužno biva nezavisan (kaivalya) od pojav-
nog sveta. Čovek se budi samo kada nestane svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje
kada se svet vidi kakav jeste: nesupstancijalan i prazan; da nije ništa sam po sebi bez
onog ko ga vidi. Zato s čovekovim probuđenjem svet ne nestaje u ništavilu, nego pos-
taje jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga više ne vidi spolja, kao ranije i kao
što ga vide neprobuđeni ljudi. On vidi dušu svega što živi. Nestala je objektivacija sve-
ta u pojedinačne sadržaje i ostala je njegova čista egzistencija. Ona je sáma budnost.
Svet ostvaruje svoju suštinu u čoveku kao budnost. Za probuđenog svet nije više tako
nevažan kao za neprobuđenog, nego se na neopisiv način sva važnost sveta i sav zna-
čaj života ispunjava i smešta u probuđenog čoveka. Probudilo ga je upravo uviđanje
značaja života. On tada zna da život svakog bića direktno zavisi od njegove budnosti i
nezavisnosti, da su bezbrojna bića dala svoju životnu energiju za njegovo probuđenje i
da svojom budnošću direktno spasava bezbrojna bića od lutanja u neizvesnosti, od
besmisla koji je jedina prava patnja. Budnost je ishod bivstvovanja, jer biće postoji tek
u budnosti. Bez nje biće je nepostojeće i ništavno. Otuda je budnost isto što i suština
bića, njega ne vide oni koji spavaju, a samo probuđeni ga vide kao neuslovljeno i
nesupstancijalno. Svi neprobuđeni postojanje doživljavaju kao vrlo čvrstu uslovljenost.
Što je prazniji spoljašnji svet, to je u probuđenome prisutniji njegov smisao, svet
samom svojom punoćom stvara pritisak koji otvara oči čoveku i trezni ga od sna.
Videvši sav značaj bića, i najmanjeg oblika života, on više ne može dozvoliti sebi da
nemarno spava, on mora odgovorno i trezveno da učestvuje u njemu. Zato se kaže da
je budan.
Svet nestaje samo za probuđenog čoveka, unutar njegovog iskustva bivstvova-
nja, tako što se transformiše u njegovu budnost. Spolja posmatrano može se videti
samo da je takav čovek u potpunom jedinstvu sa svetom i da živi sasvim bezazleno i
nevino. Ne trudeći se da išta učini, izgleda kao neko ko je sve učinio. On je u svetu baš
kao da je ceo svet u njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog
subjekta, čoveka, i njegovo je probuđenje stoga suština prirode. Jedino kroz njegovu
budnost (buddhi) prosijava čista neuslovljenost (puruša) koja omogućava celu prirodu.
Zato, kada se probudi, čovek ne vidi pojavni svet koji kao takav služi jedino za stica-
nje iskustva. On je nadišao sva iskustva sveta jer je postao ono zbog čega ona i posto-
je. On je njihov ishod. On ne iskušava pojavni svet, već jedino apsolutnu slobodu koja
svakog trena sve omogućava, i iskustvo sveta i onoga ko svet iskušava. On sâm postao
je ta apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i čini budnim. Prisustvo te iskonske
slobode postaje neuslovljeno i tako snažno, da se pored nje ne može videti ništa drugo.
Oblici i pojavna zbivanja tada nisu više zbivanja po sebi, već iskonska sloboda; njen
Duh koji sve omogućava i sam postaje svaki oblik i pojava.
Neprobuđen čovek misli da je on individua koja se nalazi u celini; probuđeni je
sáma celina koja je svesna prividne individualnosti.
Čovek je budan onda kada Božansko, koje sve omogućava, konačno prevagne
nad njegovim individualnim bićem i nadvlada ga.
Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kâre. U buddhi sve nestaje
u čistom, izvornom jedinstvu. Tako probuđen čovek više nije ni ličnost već nešto više
od toga, sva njegova individualnost i ličnost utopili su se u beskrajno jedno koje izvire
iz neuslovljene praznine (puruša). Svet postoji samo onako kako ga čovek opaža. Ako
je podvojen (manas) i svet će biti podeljen. Ako je celovit (aham-kâra) i svet će biti
takav. Jedno s njim. Ako je ličnost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije
ništa od svega pojavnog (zato ga simboliše tačka na vrhu piramide u koju se sažima
276
cela njena struktura), tada će i pojavni svet nestati i rastvoriti se u jedno koje nije ništa
po sebi i za sebe. To jedno koje nadilazi supstancijalnost je akaša, ona je najfinija
stvarnost prirode, ishod svake pojavnosti, i biti budan znači samo prisustvovati u njoj,
biti u ishodu svih pojava. Budnost je prisutnost u eteričnoj stvarnosti, ništa drugo,
stvarnosti u kojoj ništa nije biće po sebi, već je sukcesivni sled trenutačnog uobličava-
nja kao pojavnosti. Ova trenutačnost daje pokret svemu uobličenom, pa prisustvo u
njenom dešavanju nije statično, već je u samom izvoru svekolikog kretanja sveta. Pri-
sustvo u trenutačnom stvaranju svega, u samoj stvarnosti, pretpostavlja najveću brzinu
i najintenzivnije učestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno doživljava-
nje - to je budnost.
Takvo prisustvo praktično daje najvišu moć probuđenom da pojavnost oblikuje
po svojoj volji. Ali, on to ne čini, jer vidi da se sve zbiva u skladu sa stvarnošću datog
trenutka, i da pojavnost svih zbivanja nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino nje-
gova probuđenost i sloboda od pojavnosti nastala na ispravnom opažanju nesupstanci-
jalne trenutačnosti sveta. Probuđeni svet ne doživljava više spolja već u sebi, kao svoju
budnost. On svet doživljava kao samoga sebe i zato ga opaža s punom odgovornošću i
adekvatno, svakog trena kao novi svet (nirvikalpa samadhi), bez ikakvog uslovljavanja
novog u svetlu starog i već viđenog (savikalpa samadhi), pomoću nekih moći (siddhi)
ili bez njih. Svet mu je uvek iznova zanimljiv i značajan, ne uspavljuje ga izvesnost
starog i poznatog - zato je budnost moguća samo kroz nezavisno opažanje trenutačnos-
ti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog opažanja sveta, a svet se ispravno opaža
samo celovitim učestvovanjem u njemu (aham-kâra).
Probuđeni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne prepoznaje, jer
je iznad uobičajenih iskustava postojanja ili nepostojanja. Obe mogućnosti ga ne inte-
resuju jer su sve suprotnosti ostale sa umom (manas) daleko ispod njegove budnosti
(buddhi). On biva ne čineći ništa, jer je njegova budnost postala oličenje svih stvarala-
čkih moći. Sve one zajedno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja
(samskare) sabrala su se u njemu, i zato on više ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da
sva dela čini prakrti, da su sva dela potencijalno i bezvremeno već u prakrti. On je
postao ishod svih dela, Duh koji omogućava postojanje sveg života. U tome je njegov
paradoks: iako su sve moći bivstva (siddhi) u njemu, on ih ne pokazuje - zato jer više
nije usmeren spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u njega i nalazi svoj ishod u
njegovom transcendentalnom Duhu - puruši. U njegovom Duhu je cela priroda ostva-
rena i zato nema ničega što bi činio; on je cilj svega, zato on nema cilja. (Primer za
ovakvo posedovanje svih moći je Bhagavan Šri Ramana Maharši.) Ovo nam ukazuje
na definiciju „natprirodnih moći” ili siddhija. To je saobražavanje prirode svome isho-
du, puruši. Kada dođe do svoga ishoda, transcendentalnog Duha u probuđenom čove-
ku, priroda mu se sva predaje i poslušno saobražava njegovoj volji, i to u svim svojim
dimenzijama. Takvo delovanje probuđenog preko svih dimenzija prirode, ljudi koji su
ograničeni čulnim opažanjem u trodimenzionom fizičkim svetu vide kao „natprirodno”
dešavanje. Ali, stvar je krajnje jednostavna: kada je Duh koji sve omogućava probuđen
u čoveku, njemu je sve moguće, i on dela kroz sve dimenzije prirode. Sve moći stvara-
nja oličene su u biću čovekovom, i zato on sve moći stvaranja uživa u sebi samome, za
probuđenog nema većeg čuda od samog života, od toga što nakon izdisaja ponovo udi-
šemo. Probuđeni ne čini ništa više od onoga što jeste bivstvo sámo, ovde i sada. On
svoju budnost vidi kao jedinu realnost, sve drugo za njega su ništavne iluzije. Zato on
jednostavno postoji svedočeći o probuđenju, i s punim poverenjem prepušta beskraju

277
da čini ono što je oduvek činio. Zato je Buddha stalno naglašavao da je probuđeni onaj
ko je „učinio ono što je trebalo učiniti, tako da ništa nije preostalo”.
Ono što biva zadobilo je svoje oličenje u ličnosti čovekovoj i, stoga, biti čovek,
znači biti budan. Samo tako čovek može zaista da bude čovek. Ništa drugo i ne može
da učini, niti treba. Sve drugo prakrti sama čini, i to savršeno. Kako se priroda iz trena
u tren stvara kao nova i ničeg istovetnog nema u njoj, tako nije moguće ni da se dva
čoveka probude na istovetan način, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi pla-
nina, svaki od njih je vrh piramidalnog sažimanja energije prostorvremena. Probuđeni
je oličenje mesta u kome je skupljena energija iz širokog područja naokolo, on snažno
zrači njome i privlači pažnju samim svojim bićem, kao usamljeni planinski vrh u rav-
nici. 121 Teleološko sažimanje prostorvremena prirode ka svesnom subjektu je proces
individuacije, tu nema kopija, svesna individua uvek je jedinstvena. Kada se ona
oformi, priroda više ne deluje na nju uslovljavajuće, završila je posao s njom. Zato se
probuđenje ne može prenositi kao dogma ili tradicija. Čak i u budizmu, koji je najčisti-
ji sistem probuđenja, istinski probuđeni isticali su se originalnošću (Nagarđuna, Bodi-
darma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...). Zbog ontološke diferencije, koja probuđenog
čisti i izdvaja od svih pojava prirode, svaki probuđeni ustanovljava da je „sam spozna-
ju dosegao i da se ni na koga ne može pozvati kao na svoga učitelja“ - kako je to sam
Buddha rekao.

1. Konačno razlikovanje buddhi i puruše

Prema učenju sânkhye kao i prema Patanjđalijevim Joga sutrama, koje su

sânkhya u praksi, buddhi, kao najviša kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana
tek kada, zbog blizine puruše, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od njega. Tada se
događa i konačno razlikovanje puruše od prakrti. To se događa kada čovek uvidi da
svoju suštinu, čistu svest ili budnost (koju ima uvek neuništivu u virtuelnom središtu
sveg bivanja, ma šta se događalo s telom i umom, ili bez njih) nema kao svoju tvore-
vinu nego je dobija od čiste neuslovljenosti koja sve omogućava. Suština čovekovog
probuđenja je sloboda koja sve omogućava i koja nadilazi celu prirodu. Sloboda koja
omogućava svet svakog trena, omogućava i svest o svetu, i to najpre nju, pre svega
ostalog. Tako se razlikuje buddhi od puruše, i to je po sânkhyi vrhunsko oslobođenje i
savršenstvo čovekove zrelosti. Samo takva zrelost donosi uvid da čak ni ono najfinije i
najbitnije u čoveku, njegova svest i budnost s kojom ustanovljava sebe i svet kakav
jeste u celosti, nije ništa po sebi i za sebe, nije njegovo svojstvo već je omogućena
nečim višim, nečim što nije ništa od svega što je nešto. Probuđenje je, zapravo, uvid da
ništa nije nešto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopšte bude. Ovo više i nije
toliko uvid koliko je utrnuće misli (koja je uvek misao o svetu), da bi se tako pročistilo
i oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u čoveku, Duha koji je nezavisan
(kaivalya) od prakrti pa i čoveka čini takvim jer je njegova suština.
Iskustvo razlikovanja buddhi od puruše moglo bi se opisati tako da se vrhunac
istraživanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je njegovo delovanje
omogućeno nekom višom silom, i da on sam ne može da je dosegne. Uvid u tu nemo-
gućnost dosezanja svog izvora dovodi um do smirenja i opuštenosti - ili do predaje
višoj sili, ali tada joj se obično daje ime i oblik (nekog božanstva), što je opet funkcija
uma. Najdublji uvid u izvesnost više sile dovodi do čistog smirenja intelekta (buddhi-
121
On, svakako, kontroliše ispoljavanje svoga prisustva i sam odlučuje o njemu tako da, prema potrebi
i u skladu sa okolnostima, može biti sasvim neprimetan za druge, ili primetan samo na određeni način.
278
ja). Tada preostaje viša sila (puruša), sasvim sama, kakva oduvek i jeste. To je vrhun-
ska spoznaja (razlike buddhija i puruše) i oslobođenje (kaivalya).
Iako je čista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teško dostupna. Za to
postoje bar četiri dobra razloga. Prvi je što je taj ishod suviše blizu, on je u čoveku,
najbliži mu je od svega, to je on sâm i zato ga je teško prepoznati. Još uvek je domi-
nantna kulturna uslovljenost koja nam nalaže da ono bitno iščekujemo spolja. Drugi je
taj što čista svest ima dubinu koja daleko nadmašuje našu individualnost, ona je osno-
va svega u univerzumu. Teško nam je da poverujemo da je osnova svega ujedno i naša
suština, a još teže da njeno sticanje pretpostavlja nadilaženje naše individualnosti. Tre-
ći razlog je u lakoći. Ništa nije lakše nego biti ono što uvek jesmo, i zbog te lakoće i
neposrednosti teško nam je da budemo autentični. Najzad, prava priroda bivstvovanja
u čistoj svesti (a takvo je samo zato što je najbliže puruši) je u toj meri čudesna da se
ne može uklopiti u našu sliku sveta. Ona i ne sadrži našu sliku sveta; naš svet u njoj
nestaje.
Kako u praksi izgleda ovo što je uopšteno opisano kao razlikovanje buddhi od
puruše? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa sistematskog oslobađanja
svesti od misaonih sadržaja. Svest pročišćena od misli je čista ili transcendentalna
svest. Subjekt ili Ja je izvor svesti, ali ne i njen tvorac. Prema shemi subjekt je aham-
kâra. U stanju prosečne svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su
misli i svet. Subjekt nikada nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram
objekata, pomoću misli i angažovanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo sasvim mir-
no, subjekat se suočava sam sa sobom, više se ne bavi svetom, a praksa meditacije mu
ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su uvek odraz sveta i u njemu proživljenih
iskustava. Kada se postojanim smirenjem odvrati od svih objekata, od svake misli,
subjekat ostaje sam sa sobom, bez doživljaja. Kada subjekat ostane sam, bez ikakvih
objekata, a potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao čisto postojanje ili
prisustvo bića, dok postojanje pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su postojanje i
svest jedno po prvi put u čovekovom iskustvu, bez ikakvog razlikovanja; tj. on tada
prvi put svesno postoji, bez ikakvih sadržaja koji bi ga odvlačili od čistog postojanja.
Tada, u toj tišini, on prvi put zaista postoji, kao apsolutno biće, a ne više kao mala
individua sputana svojim mislima. Jedino tada po prvi put vidi da ni svest ni postojanje
nisu njegovi, da ništa nije njegovo. Prema shemi to je buddhi. Ovo je proces osvešće-
nja samog bića, svesnog prisustva u njemu bez ikakvih objekata i zbivanja koji bi
odvraćali i zavodili od neposrednosti ovakvog prisustva. U svim drugim stanjima pos-
tojimo na posredan način i zato nismo autentični, zato imamo iskustvo patnje. Ovde
samo svesno postojimo kao čisto biće. To je stanje transcendentalne svesti.
Zar samo to? - upitaće se onaj ko to iskustvo nije doživeo. Upravo to, jer biti
svesno prisutan kao čisto biće nije isto što i postojati na uobičajen način. Uobičajeno
postojimo samo u mislima, fiktivno, a ne u stvarnosti. Svet je realan na uobičajen
način samo dok ga nismo svesni kakav jeste; kada biće postane svesno, nestaje svet
kakav smo dotle znali, postaje proziran, postaje živa energija koja se kreće s namerom
Duha, koji je naša suština. Kada se svesno potpuno sjedinimo s bićem, kada u medita-
ciji budemo čisto prisustvo i ništa više, tada se unutarnja tišina pretvara u ponor bla-
ženstva i biće nestaje, rastvara se, naše telo postaje lagano kao mehur dok i ono ne nes-
tane u punoći praznine, u slobodi koja nije ništa od svega, ali omogućava sve - puruša.
Razlikovanje buddhi i puruše je zapravo razlikovanje prakrti i puruše, s tim što
je buddhi suština prakrti, njen krajnji ishod. Da bi se razlikovala od puruše i time pos-
tigla svoj ishod i smisao postojanja, prakrti mora biti svedena na svoj ishod, potpuno
279
osvešćena. To se događa u mahat-buddhi. Sa mahat-buddhi bivamo svesni čistog pos-
tojanja kakvo jeste. Najčistiji ili najsuptilniji vid postojanja jeste u akaši, etru, kvant-
nom Polju u kome je bezvremeno sjedinjeno sve što se ikada ispoljilo u prirodi. Sa
buddhi stoga vidimo prirodu kao čistu energiju. S druge strane priroda u buddhi dobija
najčistiju svest o sebi, na najfinijem nivou, akaši. To znači da energija postojanja aka-
ša postaje svesna sebe u čoveku koji je aktuelizovao kategoriju buddhi, čistu svest o
sebi. Zato čistu svest o postojanju možemo postići samo u sopstvenom biću, u sebi (u
iskustvu meditacije) - nikada spolja ne možemo dotaći stvarnost: mi moramo postati
ono što stvarnost jeste. Jedini način da spoznamo stvarnost jeste da budemo ta stvar-
nost celim bićem. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste. Tek kada se to
dogodi, postajemo i ono što postojanje omogućava - puruša. Jer, ako smo mogli da
budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to znači da ga svojim Duhom nadilazimo
(transcendiramo). I tek kada ga nadiđemo u transcendentalnom Duhu, počinjemo da
uistinu postojimo - jer transcendentalni Duh koji postojanje omogućava naša je suš-
tina. Sve dotle je postojala samo nesvesna priroda. U ovome je razlikovanje puruše i
prakrti.
Kada za tako osvešćenog čoveka (buddhi) sve nestane, preostaje jedino sloboda
koja sve omogućava. Šta bi drugo? Sa aham-kârom čovek postiže transcendenciju, a sa
buddhi se vraća u imanenciju. Gde bi inače? Transcendencija oživljava samo kroz
imanenciju. Duh je transcendentalan umu upravo zato što je imanentan biću. Imanen-
cija je jedinstvo prirode. U fazi aham-kâra ovo jedinstvo se pripremalo, čovek se lično
uveravao u njega svojim delima, osposobljavajući se da učestvuje u njemu kroz sve
životne drame i karmu. U toj fazi dozrevanja ličnosti, čovek je bio kao centar kruga.
Ali, u ovoj fazi, u buddhi, on je postao sam krug čiji je centar svuda, a kružnica bes-
krajna.
Imanentna sloboda, koja omogućava svet, u čoveku se događa kao čista svest i
budnost - a ne kao nešto što je od sveta. Svest poprima sam čovečiji lik i tada dela kroz
njega. Nestanak predmetnog sveta je samo drugačiji način da se kaže da je čovek važ-
niji od sveta, jer samo probuđeni čovek učestvuje u slobodi koja omogućava svet sva-
kog trena, zato što se samo kroz njega ta sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav
čovek doprinosi stvaranju slobodnog sveta i učestvuje u njegovom pravom životu za
dobrobit svih bića. Nikako drugačije.

2. Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg kroz sjedinjenje

akaše i mahat-buddhi, i razlikovanje puruše i mahat-buddhi

Sve što je do sada rečeno o probuđenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo
što se kao poslednje može reći o tome, što je sadržano u gornjem podnaslovu, a što je,
ipak, najteže za razumevanje:
Čin probuđenja je događaj u kome čovek celokupan spoljašnji svet, celu pri-
rodu i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutrašnjost, kao svoje biće, tač-
nije, sve spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Govoreći rečnikom sânkhye ovo znači da su se najfinija stanja prakrti, akaša
i mahat-buddhi, uskladili i prepoznali kao spoljnje i unutarnje jednog istog postoja-
nja, da su se biće i njegov smisao uskladili i ujedinili. Tada se događa konačna dife-
rencijacija puruše kroz razlikovanje mahat-buddhi od puruše. Detaljnije rečeno:
najpre se svesno ujedinjuju neispoljena (akaša) i ispoljena priroda (mahat-buddhi),
a zatim kada priroda tako po prvi put postane svesna celina kroz probuđenog čove-
280
ka, događa se konačno razlikovanje i aktuelizacija puruše, kao razlikovanje mahat-
buddhi i puruše.
Sânkhya tvrdi, kao i Patanjđali u Joga sutrama, da su mahat-buddhi i akaša
sinonimi. Ovo treba detaljnije razumeti, jer bez tog razumevanja ništa neće biti jasno
oko učenja sânkhye.
Priroda ima svoje razne dimenzije i razmere ispoljavanja, od kvantnog Polja u
kome je sve bezvremeno jedno, preko raznih dimenzija i razmera do trodimenzional-
nog materijalnog sveta, koji nam je najpoznatiji, a u kome su objekti prividno odvojeni
drugačijim zakonima. Akaša je suština prakrti ili prirode, njeno temeljno i najfinije
područje. Sva energija nastaje u njemu, to je energija ’nulte tačke’ ili vakuuma. U
kosmosu se etar ili akaša manifestuje kao čist prostor. Ta mesta su poznata kao ’crne
rupe’. Na shemi kategorija prakrti akaša je smeštena na vrhu objektivnog ili neorgan-
skog područja. Stoga je to najsuptilnije stanje objektivno ispoljenog kosmosa.
Makrokosmos i mikrokosmos su jedno isto, ali u drugim razmerama. Sav kos-
mički prostor (akaša) koji sadrži sve galaksije, jeste zapravo isti prostor (etar) koji
sadrži elementarne čestice i atome i daje im svu energiju. To je jedan isti prostor. On
se prelama u privid različitih razmera kao beskrajno veliko i beskrajno malo samo u
organskom svetu, u empirijskom iskustvu i umu, u funkciji indriyâni i manas. Samo
zahvaljujući funkciji uma mi s jedne strane vidimo nešto beskrajno veliko i nazivamo
ga kosmos, a s druge strane nešto beskrajno malo i nazivamo ga mikrokosmos ili suba-
tomski svet. U stvarnosti radi se o jednoj istoj stvari. Zahvaljujući toj funkciji uma, tj.
kategorije manas, da pravi razlike i objektivizuje, prakrti ili celina nije bezlično Jedno,
već je bogatstvo svih mogućih oblika i pojava. Kada pogledamo kosmos sa svim zvez-
dama i galaksijama, vidimo zapravo mikrokosmos sa elementarnim česticama i ato-
mima, vidimo našu unutrašnjost, ali u drugačijoj razmeri. Samo zbog empirijskog
iskustva i uma kosmos nam izgleda spolja i veliki, a kvantni svet subatomskih čestica
mali. Makrokosmos počiva na istim zakonitostima elektromagnetizma kao i svet
elementarnih čestica, samo što se te zakonitosti ispoljavaju u različitim razmerama.
Makrokosmosom deluju hercijanske frekvencije, a mikrokosmosom ne-hercijanske.
Tako je gravitacija elektrostatička pojava. 122 Kroz organski svet i empirijske funkcije
indriyâni, univerzum se prelama u različite razmere, u veliko i malo, u spoljnje i unu-
tarnje, u mnoštvo svih stvari. Objedinjujuća funkcija indriyâni je manas, um. Stoga je
um samo univerzalni razmernik. Zahvaljujući tom njegovom svojstvu moguća je obje-
ktivna svest o svemu, i o makrokosmosu i o mikrokosmosu, i o samoj celini, ona je
moguća samo u subjektu koji poseduje sve indriyâni i um: u čoveku. Zato zahvaljujući
umu organska (ljudska) jedinka može biti svesna objektivnog sveta. Zato organski
svet, u kome se formira svesni subjekt, indriyâni, stoji tačno između mikro i makro-
kosmosa. Ukrštanje mikro i makrokosmosa, ne-hercijanskog i hercijanskog kosmosa,
stvara organski svet i svesnog subjekta. To ukrštanje takođe stvara polarnost koja pos-
toji u svemu: u energiji, elektromagnetizmu, umu, događajima… svuda deluje jin i
jang. Stoga, kada se u čoveku pomoću aktuelizacije mahat-buddhi sjedine sve suprot-
nosti i polariteti, leva i desna hemisfera mozga, čovek ispoljava sve moći prirode (sid-
dhi).
Već smo rekli da u univerzalnom kvantnom Polju (etru ili akaši) sve je sažeto u
bezvremeno jedno, sve je povezano, otuda subatomske (kvantne) čestice komuniciraju
nelokalno, odnosno povezane su nezavisno od prostora i vremena, tj. komuniciraju

122
Videti knjigu: The Electric Sky by Donald E. Scott, Mikamar Publishing, Portland, Oregon, 2006.
281
trenutno i ma koliko bile udaljene. Svest ima iste osobine, ona nije ništa drugo do
sama povezanost pojava i stvari u njihovom najfinijem nivou, povezanost informaci-
ja i značenja u smislu. Svest je povezivanje smisla svake pojave isto kao što kvantno
polje povezuje sva zbivanja u jedinstvo. Na taj način su svest (mahat-buddhi) i akaša
(eter) sinonimi.
Um ili manas povezuje subjektivno, organsko područje na shemi kategorija
prakrti, i objektivno, neorgansko područje. Ali on je takođe povezan sa višim kategori-
jama, aham-kâra i mahat-buddhi. Sa njima zajedno formira đivu, kauzalno telo koje
služi kao posrednik s kojim se duša inkarnira u fizičko telo. Điva je nosilac karme i
životne drame, procesa osmišljavanja smisla sveg zbivanja prirode, i svih mogućnosti
egzistencije. Điva je ontološko svojstvo prakrti, područje samospoznaje postojanja i
usavršavanja prisustva svesti. Njegova najviša funkcija je čista svest ili intelekt,
mahat-buddhi u kome se konačno dolazi do čiste samosvesti postojanja uopšte. Iznad
njega je samo puruša. Buddhi takođe ima svojstva prostora kao i akaša ili eter jer sadr-
ži misli i sve ostalo, sve druge kategorije postojanja, on je prostor kao neuslovljenost
koja se otvara kada misli stanu u meditativnom mirovanju. On se u nama doživljava
kao blaženo prisustvo u Sopstvu, u našoj suštini - zato što je to sve jedan isti prostor:
makrokosmosa, mikrokosmosa i naše suštine. Sva ta tri prividno različita prostora
sačinjavaju ono što ovde nazivamo celina ili Apsolut. Zato se kaže da su akaša tj. eter i
čista svest, buddhi, sinonimi. Ima još razloga. Eter ima sva svojstva svesti, jer to je
svet čiste energije koja se svesno ponaša i kao subatomska čestica, zavisno od potrebe
delanja i prisustva svesnog subjekta, duše. Na tom nivou, u etru, sámo prisustvo indi-
vidualne duše navodi energiju da se ponaša kao čestica i formira trodimenzionalni fizi-
čki svet, zbog namere duše da ga iskusi. Duša je samo princip individuacije svesti, i taj
princip samim svojim postojanjem navodi energiju da se individualizuje i da postane
čestica, atom, molekul… Sve subatomske čestice trenutno komuniciraju nezavisno od
vremena i prostora. Nelokalna i trenutna povezanost i komunikacija znači da počiva na
svesti. Sve osobine objektivnog kosmosa ukazuju da je svest (buddhi) u osnovi akaše
ili čistog prostora koji omogućava sve ostalo.
I prostor i svest imaju iste osobine: kao što prostor sadrži sve objekte, tako i
svest može da osvesti sve objekte, da im svedoči. Taj čisti prostor se spolja pokazuje
kao crna rupa u kojoj nestaje sva materija, i iz koje sva materija nastaje, dok se u nama
taj isti čist prostor pokazuje kao čista svest o sebi ili Sopstvo - mahat-buddhi. Budući
da sadrže sve što je objektivno, oboje transcendiraju materiju i objekte.
Međutim, ni akaša ni mahat-buddhi nisu svesni sami po sebi, već samo izgleda-
ju svesni zato što su dovoljno suptilni da propuštaju prisustvo puruše kao jedinog izvo-
ra svesti.
Mahat-buddhi je svest o jedinstvu postojanja ili prakrti. Akaša je kvantno jedin-
stvo celog postojanja. Kada čovek aktuelizuje svest jedinstva (buddhi), on automatski
celo postojanje vidi kao jedno biće, vidi ga kao čistu energiju. Naše Sopstvo je Apsolut
i sva spoljašnost naša unutrašnjost na taj način što se suština prirode (akaša ili eter)
aktuelizuje kroz probuđenog čoveka (buddhi). Samo se kroz probuđenu (buddhi)
ličnost čovekovu (aham-kâra) spaja neispoljena (ne-hercijanska, akaša) i ispoljena
(hercijanska, indriyâni) priroda. Tako samo u čoveku priroda zaista postaje celovita
i tada je čovekova kreativnost neograničena. 123

123
To je na umu imao Nikola Tesla kada je rekao da će nauka, kada počne da istražuje nefizičke poja-
ve, napraviti više napretka za jednu deceniju nego za sve vekove dotadašnjeg postojanja.
282
 Stvarnost univerzuma je kombinacija nekoliko kosmoloških teorija: električnog
i holografskog univerzuma, i Jačeg antropičkog principa. U središtu svake galaksije je
crna rupa, koja je zapravo tačka čistog prostora bez materije, čist potencijal energije. Iz
nje nastaje sva materija i ona je ujedno, zbog dijalektike suprotnosti koja vlada u tro-
dimenzionalnom univerzumu, i vrhunski privlačitelj sve materije. Vrhunski tvorac je
ujedno i vrhunski privlačitelj. Sve nastaje iz čistog prostora, etra ili akaše, nema oda-
kle drugde. Grube čestice i elementi koji se ponašaju kao materija moraju da imaju
neki izvor, ta mesta izviranja materije su crne rupe. One su područja čistog prostora i
materija izbija iz njih zbog samog energetskog potencijala. U shemi sânkhye taj čist
prostor je akaša ili eter. U novije vreme naziva se još i Kvantni hologram, Eter, Božiji
um, Matriks (Maksa Planka), ili samo (univerzalno) Polje. Ono je u sânkhyi sinonim
za buddhi ili čistu svest o sebi. Taj čisti prostor je ujedno i portal za sve dimenzije koje
su moguće u materiji različitih vibracija (fizičke, astralne, mentalne…). Otuda vrtlog
ili spirala oko njih koju vidimo kao spiralne galaksije. Osnova materije je energija.
Energija se u fizičkom svetu ispoljava najpre kao elektromagnetizam. On prožima sav
kosmos. Zato je kosmos ispunjen naelektrisanom plazmom. Svetlost je sledeći oblik
ispoljavanja energije. To su zvezde. One su loptaste munje naelektrisane plazme. Kada
dovrše svoj vek one se rasprsnu i tako nastaje grublja materija sa svim elementima,
koji se dalje oblikuju u planete i sav organski život pod uticajem gravitacije, odnosno
elektromagnetizma. Najveće usložnjavanje elektromagnetskih frekvencija jeste organ-
ski svet. Naše telo, kao i svako drugo fizičko telo, je u daleko većoj meri elektromag-
netska celina, nego hemijska i biološka. Svaki biološki organizam je u osnovi elektro-
magnetska celina. Svaki gen i svaka ćelija ima svoje frekvencije. Vrhunac organskog
života ostvaruje se u događajima i drami svih mogućih iskustava, od najvećih do najin-
timnijih životnih iskustava svakog živog bića, posebno bića koje je organski najkom-
pletnije, a to je čovek. Njegovo iskustvo nije samo organsko kretanje molekula u telu,
nego i kretanje tog tela kroz sav organski život. Za život nema granica između kretanja
"unutar" tela i kretanja tog tela "spolja". Otuda na dramska zbivanja života deluje elek-
tromagnetizam planeta, kao delovanje većih objekata na manje. Otuda nauka astrologi-
je. Zbivanje života i životna drama kao najfinije zbivanje u organskom svetu, koje se
ogleda kao formiranje ličnosti (aham-kâra) u telu čovekovom (indriyâni), zaokružuje
celokupno ovo zbivanje od crnih rupa (akaše), do čovekovog Sopstva (buddhi). U
Sopstvenosti čovekovoj događa se konačno zaokruživanje zbivanja ka smislu ili svrsi,
koje je započeto kruženjem spirala galaksija oko čistog prostora crne rupe. Zato što je
čovekovo biće mikrokosmos, u njemu se dovršava celo stvaranje. Zato smo ovde rekli
da je čovekovo Sopstvo ili suština isti čist prostor (akaša) ili čista svest (buddhi) kao i
crna rupa i da imaju istu ulogu vrhunskog privlačitelja i ishoda bića. Taj čist prostor je
omogućen od onoga što sânkhya postavlja kao puruša, kao izvor čiste svesti, tj. onoga
što sve omogućava, a najpre svest o svemu (buddhi).
Postoji još jedna analogija između svesti (buddhi) i akaše (etra). To je stanje
jedinstva izvan vremena i prostora.
Energija etra deluje stacionarno, sferno, njegove frekvencije su skalarne ili ne-
hercijanske. Takva je priroda u svojoj kvantnoj suštini, univerzalnom Polju. Tek u svo-
jim nižim dimenzijama i razmerama vreme i prostor se postepeno sve više i više razd-
vajaju i učvršćuju kao objektivni činioci, dok na elementu zemlje ne postignu maksi-
malnu konkretizaciju. Kako se udaljava od svog izvornog stanja kvantnog Polja, frek-
vencije postojanja postaju sve više vektorske. To udaljavanje se manifestuje kao sve
grublje oblikovanje u dimenzijama vazduha, vatre, vode i konačno zemlje, gde je vek-
283
torsko svojstvo elektromagnetnih talasa najizraženije kroz mehaničke zakone kretanja.
Ali i tu energija zadržava svoj izvorni ne-hercijanski oblik, jer ne može da ga izgubi,
na njemu počiva, odatle potiče sva energija. Tu vrstu izvorne energije prirode otkrio je
Nikola Tesla i zato je govorio o neograničenom izvoru energije dostupnom svima i
nazvao ju je ne-hercijanskom (da bi njenu sfernu, stacionarnu prirodu razlikovao od
hercijanske koja odlikuje vektorsko kretanje energije).
Sferna priroda ne-hercijanskog kvantnog Polja etra ili akaše pokazuje zašto su
sva nebeska tela sferna, zašto se energija u osnovi uvek kreće torziono, formira spiralu,
ili torus koji daje auru oko živih bića, planeta i galaksija. Ovo je oduvek naslućivano u
drevnim opisima neba kao sfere, i kroz simboliku čovekovog Sopstva kao kruga ili
oreola.
Kada čovek dospe do svoje čiste svesti, buddhi, on automatski spoznaje čistu
energiju prirode, jer su buddhi i akaša sinonimi, buddhi je ontološko, a akaša ontičko
ispoljavanje istog postojanja. Zato postojanje ima oblik i spoznaju oblika. Smisao pos-
tojanja je njihovo spajanje. Oblik je sve ono što je „spoljnje“ a spoznaja je ono što je
„unutarnje“. Zato je probuđenje čin inverzije ili, bolje reći, sjedinjenja spoljnjeg i unu-
tarnjeg, subjekta i objekta. Osvešćenje (buddhi) suštine postojanja (akaša) kao svepri-
sutne energije koja sve spaja u veliko jedinstvo, doživljava se kao božanska ljubav.
Samo iz tog iskustva potiče izjava da je Bog ljubav.
Zato probuđen čovek ima i moći (siddhi) koje neprobuđen nema, jer probuđeni
dela na kvantnoj ne-hercijanskoj osnovi cele prirode, u kojoj je sve Jedno, uzrok i pos-
ledica su već jedno (zakon privlačenja), komunikacija je trenutna (telepatija), to je
izvor sve energije pa je i moć delanja veća (telekineza). Ali najveća moć je darovanje
postojanju njegovog smisla, što se izražava kao božanska ljubav. To je spajanje buddhi
i akaše, spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma u ličnosti čovekovoj. Prisustvo božanske
ljubavi najveća je moć i najveća svest koju probuđeni čovek može kroz sebe da izrazi.
Samo kroz čoveka priroda postaje celovita, njena neispoljena suština (akaša)
postaje aktuelna i ispoljena kroz čovekovu svest o postojanju (buddhi).
Kada se dogodi takva svesna celovitost prakrti, tada se događa konačna dife-
rencijacija ili aktuelizacija puruše. Svest o celovitom postojanju (buddhi) je to što jeste
samo zato što uviđa da sama svest pristiže od puruše. Ta konačna spoznaja prirode
same svesti (puruše), a s njom ujedno i prirode samog postojanja (mahat-buddhi), je
konačno razlikovanje puruše od mahat-buddhi. I to je konačno ostvarenje po učenju
sânkhye.
***
Čista prostornost kao svojstvo akaše i buddhi jeste praznina o kojoj govori
budizam, apofatička teologija i gnosticizam.
Zbog holografskog principa i privlačnosti praznine, naše Sopstvo je vrhunski
privlačitelj sveg zbivanja našeg života, naša duša je projektovala sve što nam se doga-
đa, sav naš život je njena projekcija nalik na veliki lucidni san. Zato deluje Ho'o pono-
pono i 'zakon privlačenja'.
Ova činjenica o jedinstvu makro i mikrokosmosa nagoveštavana je na mnoge
načine.
Zato što su makrokosmos i mikrokosmos jedno isto, postoji matematika i sveta
geometrija koja pokazuje njihove razmere i na kojoj se zasniva sva tajna nauka, kaba-
la, kao i nauka astrologije koja se cela zasniva na principima holografskog univerzu-
ma, koja otkriva kako kosmos određuje naša unutarnja stanja, karakter, temperament i
aktivnosti.
284
 Zato što je sva spoljašnjost čovekova unutrašnjost teorija Jačeg antropičkog
principa (SAP) može da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog
subjekta. U tom smislu univerzum nije nezavisan od subjekta. Svesni subjekt je razlog
postojanja univerzuma.
Zato je Niče rekao u 'Zaratustri': „Sjajna zvezdo! Šta bi bila tvoja svetlost da
nije onoga kome sijaš!“
Zato se kaže da je čovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od šire celine i
bez nje ne bi ni trena opstalo.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od ključnih tvrdnji u
Corpus hermeticum-u da "ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što je spolja,
iznutra je". To je opis holografskog univerzuma i kvantnog Polja.
Iz istog razloga je i u Katha upanišadi rečeno: "Ono što je u nama takođe je i
izvan nas. Ono što je izvan nas takođe je i u nama. Onaj ko vidi razliku između onog
što je unutra i onog što je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da
je "oslobođen onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Bhagavan Šri Ramana Maharši rekao da "čovekova prava mera i veli-
čina počinju tamo gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglašavao da
mi nismo telo - jer smo sve, da je naše Sopstvo Bog ili Apsolut. Zato je Šri Nisargada-
ta Maharadž stalno govorio da smo mi sami taj Apsolut koji sadrži univerzum, i da
jedina greška koju pravimo jeste da ono što je unutar nas vidimo kao da je izvan nas.
Zato sav budizam uči o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe
kao individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takođe iz istog razloga rečeno da "u suncu boravi puruša, i da je
taj isti puruša u čovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije uče da spoznajom sebe čovek spoznaje Božansko
koje omogućava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek napuštanjem sebe i
predajom višoj sili, tj. široj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da tražimo napuštanjem
svega što držimo za 'svoje'.
Zato što je spoljašnjost naše biće, rečeno je da za probuđenoga nestaje objektiv-
ni svet. Nije rečeno da nestaje sâm svet kao takav, već svet kao objektivan, tj. kao neš-
to drugo, različito i izvan nas. Njega probuđeni više ne vidi kao takvog iz istog razloga
što ni oko ne može videti sebe samog.
Takvo probuđenje je suština Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): nedavanje vred-
nosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti.
Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo oprošteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas
udare po desnom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek više nego što nam potraže.
Propoved na gori je najbolji prikaz ne-hercijanskog delovanja u praksi. To je sve
moguće samo onome ko nadilazi sve pojedinačno i celokupnu spoljašnost doživljava
kao sopstveno biće; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se puruša prepoznaje
kao puruša. Prestanak njihovog mešanja je budnost. Lako je to videti u prirodnim
pojavama, ali kada i osobu koju najviše mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo
celine prakrti, koja je takva kakva je zbog potrebe našeg iskustva, tada smo zaista
budni jer razlikujemo sebe kao purušu i postajemo nezavisni, ne vezujemo se za priro-
dne pojave jer im ne pridajemo vrednosti koje one nemaju. One nisu ništa same po
sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, već služi duši čovekovoj, puruši, za
ogledanje sopstvene različitosti i nezavisnosti, a to znači da sve neprijatnosti koje
doživljavamo od ljudi i događaja su iskušenja i poruke s kojima prakrti kristališe dušu
285
u nama. To su sve načini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se
ne projektujemo van sebe. Patimo zbog nepoželjnih događaja i sukobljavamo se sa
drugim ljudima samo zato jer napuštamo sebe i projektujemo se van, identifikujemo se
sa prakrti.
Zato što je spoljašnjost naša unutrašnjost stalno je na delu osnovni zakon psiho-
dinamike: projekcija nesvesnih sadržaja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su
jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi među njima, i postojaće sve do njihovog
probuđenja. Sve što vidimo u drugima kao loše, i što nam smeta, to je upravo ono što
privlačimo iz nas samih, drugi nam donose osobine kojih treba da postanemo svesni,
jer iz nekog razloga nismo slobodni od njih. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri
u kojoj smo ograničeni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni sebe,
toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogrešno pripisujemo ’svesno
delanje’ iako radimo nesvesno, toliko to činimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da
imamo moć delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima,
pa zato dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo šta radimo. Koliko sebi pripisu-
jemo neku ličnost i ’svesnog subjekta’ iako to nismo već smo gomila Ja pod spoljaš-
njim uticajima, toliko nam drugi izgledaju kao ’svesni subjekti’ koji nešto rade ’po
svoj volji’ iako zapravo ne znaju šta rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogrešno
doživljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto stanje projektujemo na druge. Dru-
gi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi su samo odraz našeg Ja i nemaju
drugu ulogu nego da nam posluže za samospoznaju. Druge osuđujemo onoliko koliko
sami nismo svesni da su oni nesvesni. Ratujemo zbog različitih verskih ideala s ciljem
nekakvog 'oslobođenja' zato što su upravo ti ideali ono što nas porobljava. Zato tako
emocionalno reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi postupci 'lično pogađaju'. Sve
je to zato što smo jedno. Zato će svet biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. pro-
budimo. Život u svetu će biti destruktivan sve dotle dok budemo pokušavali spolja da
ga promenimo, da menjamo 'druge'. 124 Svet nam izgleda tačno onoliko nesavršen, tuđ i
zao, koliko smo sebe nesvesni. Nema drugog sveta osim nas samih: mi sačinjavamo
svet. Svet nema nikoga osim nas. Mi smo njegovi svesni subjekti.
Zato što je sva spoljašnjost naše biće, nesvesni ljudi se međusobno uopšte ne
vide i oni su uvek u sukobu ili licemernom izbegavanju sukoba, dok se svesni ljudi
uvek prepoznaju kao ’srodne duše’ i njihov odnos prema svemu uvek se ispoljava kao
čista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stiže
iskušenje da taj uvid proverimo u praksi. To se događa zato jer se put u našu unutraš-
njost odigrava spolja. Svet je naše biće. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoz-
naji, spoljašnjim događajima ćemo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanj-
ske stvari i da tu nevezanost dokažemo. U tome će učestvovati cela okolina, i ljudi i
događaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji čoveka iskušavaju u samospoznaji. U
astralu to su neorganska bića, a na fizičkom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji
vladaju svetom (Iluminati, aristokratija). Sva njihova strategija oko čoveka svodi se na
to da ga navedu da bude identifikovan s nečim van sebe, da mu um bude okrenut spo-
lja i zarobljen objektima. To se postiže pre svega identifikacijom sa telom i umom.

124
Sve spoljašnje promene sveta završavale su se u diktaturama i katastrofama, kao već poznati ekspe-
rimenti sa komunizmom, fašizmom i američko-masonskom ’demokratijom’. Jedini pravi način razvoja
sveta je povećanje kritičke svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti. To je moguće samo
disciplinom meditacije prema učenju Patanjđalija i budističke meditacije.
286
Koliko mi sami sebi izgledamo kao individue, toliko nam iz te subjektivne perspektive
svet izgleda kao nešto spolja. Identifikacije se kreću od banalnih objekata želja do suš-
tinskih sadržaja koji se podvode pod ’duhovnost’, sve do najbitnijeg, do ideje Boga.
Tako se pojačava subjektivnost i egocentričnost. Budući da je suština čovekova božan-
skog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu čoveka da svoju božansku suš-
tinu projektuje van i na taj način da bude otuđen od nje. Božanska suština čovekova ne
može se poreći niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao ogledalo odražava sve stva-
ri - može se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u sebi samoj, u čoveku, u svemu.
Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i projekcijama Boga izvan, u
hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava Božanskog kao nečeg
izvan čoveka, kao vanjskog autoriteta kome čovek treba da bude potčinjen, ima funk-
ciju kontraefekta. Predstavljajući i nametajući Boga spolja, one ga otuđuju od čoveka i
time stvaraju privid odvojenosti čoveka od božanske celine. Sve institucionalne religi-
je postoje zbog izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuđenost i iluzija individual-
nosti stalno održavala, isti vladari su tokom cele istorije održavali i međusobne suko-
be, strahove, ratove, borbu protiv ’drugih individua’ i svakako, drugih religija, pa i
borbu sa samom prirodom u vidu ekološkog zagađenja.
Uvek kada smo u sukobu s nečim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa
svojom pravom prirodom koja je sáma Celina koja sve omogućava.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost neorgansko područje prirode delu-
je kao naše nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo sves-
no tada se nađemo izvan tela. Izlazeći iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutrašnjost i
postajemo objektivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Najnesvesniji smo kada
smo identifikovani sa fizičkim telom. Kada smo objektivno svesni celog bića uvek
smo i nezavisni od tela. Tako je neorgansko područje ujedno i činilac objektivnog sve-
ta i naših unutarnjih duševnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo osećali jedinstvo s bilo čim? Kako bis-
mo osećali tuđa raspoloženja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako
drugačije volimo nešto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim bićem'?
To je moguće samo zato što sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opažali
i razumeli bilo šta? Nijedna nauka ne može da objasni kako se događa tačan predose-
ćaj, intuicija i ljubav, upravo zato što ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara čoveka i pri-
rodu upravo zato što ne zna da je čovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih priro-
dnih zakona; da je cilj naučnog usavršavanja u čoveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizičkih zakona je dovoljno da nam pokaže kako za priro-
du ne postoje nikakve granice. Ona je potpuno jedinstvo. Naša nesvesnost je ta koja
nam daje privid individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga
trena naše telo je u potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo
ovaj oblik koji je obavijen kožom. To temeljno razgraničenje je okosnica svih ljudskih
sudbina, a sva drama čovekovog oslobađanja nije ništa drugo do razobličenje ovih laž-
nih granica. 125
Naši snovi, sve naše misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino
zbog ove lažne podele, zato što mislimo da smo individue, zato što nismo svesni da je
sva spoljašnjost naša unutrašnjost, da mi nismo misli već prostor u kome se misli
događaju. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog božanskog
mira i tišine koja nije različita od sámog postojanja. Mnoštvo misli, kao i ostale aktiv-
125
O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beo-
grad, 2002.
287
nosti, postoje samo usled iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znači osmišljavati
ono što se ne zna, pokušavati da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuđenosti
subjekta od objekta i pokušaj da se on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda oseća-
mo i znamo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuđenje i jedinstvo sa svim
isto što i smirenje uma.
Zato je događaj probuđenja zapravo događaj nadilaženja sebe. Tada sebe vidi-
mo i spolja, ali ne (samo) u prostornom značenju, zbog čega smo u početku zbunjeni,
već u značenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao što roditelj objektivno vidi i
razume svoje dete, tako i probuđeni vidi individualno biće za koje je nekada verovao
da je on sam. Probuđenje je nadilaženje egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan način je „sve spoljašnje naša unutrašnjost“?
Na taj način što probuđeni postaje čist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo
postaje centar univerzuma - zato što ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo,
a čin probuđenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako čist subjekt je apsolutno
objektivan. On nije ništa izdvojeno, nema ništa individualno ili egocentrično, zna da
ništa nije njegovo, da on sam nije nešto po sebi i za sebe već da je on samo svestan
subjekt objektivnog sveta. Na taj način njegova svest je potpuno objektivna, on je čista
objektivnost koncentrisana ili oličena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna
sebe kao 'Ja jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva životna iskustva kristalizuje
svesnog subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost
ograničena na telo i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u
mnoštvo, nepostojana i promenljiva. Konačna kristalizacija je kada subjekt postane
potpuno svestan sebe i tako postane objektivan uvidom da nije ništa po sebi i za sebe,
da nije ograničen na sebe samoga, već je samo čista svest svega objektivnog oličena na
jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvrđen u tome.
Tada nestaje nadmoć prirode i spoljašnjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada nad-
moćan, on je bio cilj cele prirode, on se konačno rodio i postao. Svrha celokupnog
univerzuma izražava se svešću 'Ja jesam'. Sav proces probuđenja, i duhovne evolucije
uopšte, je zapravo smanjenje nadmoći spoljašnjih uticaja i prevaga unutarnje centrira-
nosti i autentičnosti. Tada mu priroda postaje poslušna (siddhi), zato on poseduje
ogromnu privlačnost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probuđeni je duša
sveta (anima mundi). On se ne kreće, već se sav svet kreće i okreće oko njega. On je
ishodište svega i zato su sva njegova dela ljubav koja sve omogućava. Zato je probu-
đeni uvek potpuno opušten, miran i tih.
Zato je Bhagavan Šri Ramana Maharši uporno ponavljao: „Svest 'Ja jesam' je
Bog“. Zato je iz istog razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: „Ne tražite upo-
rišta izvan sebe. Budite sami sebi uporište.“
Zato sva vredna duhovna učenja jednako naglašavaju naizgled suprotno: da
čovek treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentričan već da se preda Bogu, onome
što je daleko više od njega, što ga omogućava. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga
ne može doći dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako spozna da on
sam nije ništa sam po sebi, već da je Božansko ishod svega - kroz njega. Bez takve
spoznaje, koja je moguća jedino meditativnom disciplinom i transcendencijom uma,
njegov Ego (koji postoji samo u umu) postaje demon koji ga razara uobraženjem da je
on sam centar svega, takav kakav je dat pukim rođenjem. Zato je ova istina čuvana od
javnosti i čak osuđivana kao satanizam, jer ju je nemoguće razumeti bez duhovne dis-
cipline umiranja 'starog čoveka' i novog rođenja. Ego mora potpuno da nestane da bi
288
čovek zaista postao ishod i centar svega. Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu,
onome koji uobražava da je kao individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Tak-
va izdvojenost daje neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji
daje svetlost razlikovanju subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se drži samo
sebe donosi i otuđenost, sukob sa celinom. Lucifer je zapravo um, i ceo ovaj problem
predstavlja samo zatvorenost unutar granica uma. Otuda je suština duhovnosti tran-
scendencija uma. Otuda najčistija doktrina probuđenja, budizam, isključivo stavlja
naglasak na potpuno nadilaženje i utrnuće uma, s njim i Ega, razotkrivanjem njegove
prave prirode, obučavanjem čoveka da se probudi, a ne da ideju probuđenja donese u
njegov svet egocentričnih snova i da od toga napravi religiju.
Um je kao ogledalo koje nam omogućava da vidimo sebe i svet, ali ono daje
obrnutu sliku stvari. Tako nam um omogućava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku
stvarnosti: ono što je naša Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tuđ
svet; umesto svog jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne
individue (ego) koje nešto čine svojom voljom. Tako um stvara ego. To je Luciferska
priroda uma.
Ali to izvrtanje uma je neophodno jer duša nikada ne bi učestvovala u ovom
životu da ovde ima ispravan um koji vidi pravu stvarnost - a potrebno je da ovde uče-
stvuje bez sećanja na svoju pravu večnu prirodu da bi se razvijala i rasla kroz iskus-
tva, rad i donošenje odluka. To izvrtanje uma je način da Duh oplemeni prirodu, da
naše duše transformišu prirodu samim svojim prisustvom, da prakrti služi puruši.
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizičkim rođenjem nismo uistinu rođe-
ni, i da je ovaj život tek priprema za istinsko rođenje. Osnovna pretpostavka sânkhye je
da čovek tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono što uistinu jeste: Duh koji
sve omogućava (puruša). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni počeo da posto-
ji, on se uopšte ne razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato
i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumeće konačnu istinu da
sve što je dosad rečeno - da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljašnje
naša unutrašnjost - samo pola rečenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se
ona samo postaje, a ne i saznaje - istina da samo svesni subjekt postoji jer je njegova
suština božanska svest, da nema nikakvog objektivnog sveta koji oblikuje subjekta, da
se ništa ne oblikuje, ne stvara niti aktuelizuje. To su sve iluzije uma. Ničeg drugog
nema osim Božanskog koje stalno zna Ja jesam na sve moguće načine postojanja.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost kao Ja jesam, i zato što zaborav-
ljamo sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadržajima razuzdanih
misli, proces probuđenja subjekta kao ishoda univerzuma sastoji se u povlačenju te
projekcije disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaženjem bića nastalog spontanom,
prirodnom reprodukcijom, radi istinskog postojanja u Božanskom koje sve jeste.
Drugim rečima, proces probuđenja i povlačenje projekcije svodi se na sve jasni-
jem razlikovanju svoje duše koja je od puruše, od najfinijih procesa prakrti, od inte-
lekta (buddhi), ega (aham-kâra) i uma (manas).
To je tema narednog poglavlja Kaivalya.
Pre toga moramo razjasniti još jedan tehnički detalj oko probuđenja.

289
 3. Samadhi - jedinstvo mnoštva

Reč samadhi na sanskritu doslovno znači ’držati skupa’ ili ’sabranost’. Ona se u
sânkhyi i u njenoj praktičnoj primeni, Patanjđalijevoj nauci o jogi, definiše kao plod
transcendentalne svesti Sopstva ili duše postignute u meditaciji, kada se kroz potpuno
mirovanje tela i uma uklone sve te spoljašnje prepreke i obelodani unutarnja božanska
suština Apsoluta. To je kraj sveg kretanja prirode ili prakrti, otuda mirovanje; tu sama
egzistencija dolazi do svog ishoda ili suštine, tu ona ostvaruje smisao i razlog svog
postojanja, tu je kraj svih životnih i karmičkih drama iskušavanja svih aspekata i
mogućnosti egzistencije koja cela počiva na Apsolutu. Tu čovek spoznaje svoju auten-
tičnost, spoznaje svoj pravi lik (svarupa), ono što jeste, puruša, i to se definiše kao
buđenje, jer u buđenju se samo otkriva onaj koji jeste, a ne postiže nešto novo.
Znači buđenje Božanskog kroz čoveka događa se kao sabranost. Stoga, da bi se
probudio, čovek mora dobro razumeti šta ta sabranost sadrži i podrazumeva.
Sabranost kao buđenje Božanskog podrazumeva da sva ostala stanja, a to je sva
ispoljena egzistencija ili prakrti, postoji kao mnoštvo ili ne-sabranost. To je svojstvo
svih kategorija ispod aham-kâre. U najvišoj kategoriji, mahat-buddhi, događa se samo
svest jedinstva cele prakrti ili prirode.
Stanje mnoštva je takođe i čovekovo stanje pre buđenja, pre aham-kâre i
mahat-buddhi, dok je fizičkom telu i umu (indriyâni).
To treba doslovno razumeti. Čovek je mnoštvo sve dok svoje svesno delovanje
ne aktuelizuje na kategoriji aham-kâre, dok ne postane jedna ličnost i tako počne da
stvara svoju realnost po svojoj volji. Sve dotle spoljašnja realnost upravlja njime, a on
samo delimično uspešno reaguje na nju. Koliko uspešno uspeva da se sabere, toliko
uspeva da kreativno i konstruktivno deluje. Koliko je rastrzan mnoštvom sadržaja uma
i delovima ličnosti, toliko je uslovljen i destruktivan.
Prirodu mnoštva u čoveku, kao i u samoj objektivnoj prirodi, moguće je razu-
meti samo s razumevanjem suštine same prirode. Njena suština je u etru ili akaši. To je
kvantno polje kao jedinstvo svih mogućnosti. Sve mogućnosti se uvek razvijaju svaka
svojom linijom, i svaka dalje ispoljava svest na kojoj sve počiva, stvara i otvara nove
mogućnosti. Sva egzistencija je uvek i u svemu kreativna, u njoj ništa nije samo ’dob-
ro’ ili samo ’zlo’; sve ono što trenutno izgleda kao konstruktivno i destruktivno, zajed-
no se kreće ka novoj kreativnosti; nekada jedno prelazi u drugo, a nekada su oboje pot-
rebni da stvore nešto novo. To kvantno polje je takođe i bezvremeno. Bezvremeno
takođe znači da je sve istovremeno, uvek je sada. Ono je takođe uređeno po holograf-
skom modelu, što znači da je i prostor relativan tako da ništa nije samo spolja niti je
išta samo iznutra, sve što je spolja iznutra je, odnosno, svaki deo u sebi sadrži celinu.
Na taj način je bezvremenost povezana sa prostornim ispoljavanjem. To je sve drugi
način da se opiše suštinsko jedinstvo cele egzistencije.
Iz bezvremenog etra ili akaše nastaju sve dimenzije prirode. Iz svih dimenzija
prirode sačinjeno je i biće čovekovo. Ako je suština prirode bezvremena, onda je bez-
vremeno i sve što se u prirodi ispoljava, svaka čovekova egzistencija, kao što je bez-
vremen i sam božanski Duh koji omogućava samu prirodu. To znači da je uvek prisu-
tan ovde i sada i u svemu. Ali ispoljavanje prirode ima svoje dimenzije i razmere, to su
kategorije prakrti prikazane na shemi br. 1. Božanska svest je multidimenzionalna.
Ona se kao takva kroz prirodu ispoljava u obliku svojih individualnih entiteta ili duša,

290
koje su takođe multidimenzionalne. 126 One aktuelizuju sve mogućnosti egzistencije,
celu prirodu i svest Božanskog u njoj. Da bi to efikasno učinile, duše se dalje individu-
alno aktuelizuju, odnosno inkarniraju, u obliku pojedinačnog ljudskog tela. Tako je i
suština svakog čoveka takođe multidimenzionalna. Priroda dimenzija i razmera koje su
niže od bezvremene akaše je takva da sve više postaju trodimenzionalne, njihove raz-
mere drugačije, i zato pojedinačnim entitetima koji u njima borave postojanje izgleda
kao da se odvija vremenski, linearno, u prošlosti sadašnjosti i budućnosti. Takvo line-
rano vreme je samo subjektivno iskustvo individua koje borave na najgrubljem podru-
čju prakrti, na elementu zemlje koje jedino ima svojstva trodimenzionalnosti. Objekti-
vna stvarnost cele prirode u svim svojim dimenzijama je bezvremenost, ili istovreme-
nost svih zbivanja. Božanski Apsolut se ne ostvaruje nikakvim procesom, on je uvek
ono što jeste, on je sve što jeste. Ne bi bilo ni same egzistencije da božanska svest i
suština na kojoj počiva nije već prisutna. Ne postoji nikakva evolucija niti linija napre-
dovanja ni u prirodi ni u božanskoj svesti, u osvešćenju. To postoji samo kao privid u
individualnim svestima (manas, um, ego) vezanim za trodimenzionalna ispoljavanja ili
tela, bilo energetska i astralna tela u višim dimenzijama, bilo u fizičkom telu na
zemaljskoj realnosti. Apsolut uvek, tj. bezvremeno i beskrajno ispoljava samog sebe.
Zato je njegova svest o sebi prisutna u svakoj ćeliji života jednako kao što i obuhvata
sav kosmos; ona je u najmanjem kao i u najvećem. Kada bi postojao linearni prostor-
no-vremenski razvoj, tada bi morao postojati i kraj tog razvoja, neko ’savršeno stanje’
ili ’ostvarenje’, ali ono bi ujedno bilo i kraj kreativnosti i razvoja, i samog ispoljavanja
svesti Božanskog kroz sve oblike egzistencije. Stoga je linearno vreme nemoguće i
apsurdno. Logična je samo Božanska stvarnost kao izvor beskrajnog i bezvremenog,
odnosno istovremenog zbivanja svega. Stoga i čovekovo probuđenje, samospoznaja
kao bogospoznaja, ili prosvetljenje, nije nikakav kraj i blaženi počinak u savršenstvu,
već samo početak čovekovog svesnog učešća u već savršenoj, sveprisutnoj i bezvre-
menoj Božanskoj stvarnosti, njena aktuelizacija kroz čoveka i njegovo delanje. Nep-
robuđen čovek je delao subjektino i lično; probuđen dela objektivno, tako da kroz nje-
ga dela božanska svest i realnost. Prividno otuđeni subjekt prestaje da biva otuđen od
svoje suštine. To je sve.
Bezvremena i multidimenzionalna realnost Celine znači da se svi životi svih
inkarniranih tela u inkarnacijskom ciklusu zbivaju istovremeno. Cela je priroda multi-
dimenzionalna. Zato je i ispoljavanje duše u prirodi multidimenzionalno. Privid da se
životi i inkarnacije zbivaju tokom linearnog vremena, jedno za drugim, da svest poste-
peno dozreva, postoji samo kada se posmatra iz individualnog tela i otuđenog uma.
Kada se posmatra iz svesti jedinstva, onda se vidi da je sve to jedan jedini događaj. Svi
životi su jedan život. Gledano iz svesti duše, ona se istovremeno inkarnira u svim svo-
jim inkarnacijama, ali u paralelnim svetovima. Ti drugi paralelni svetovi su jednostav-
no sve mogućnosti ispoljavanja i iskušavanja zbivanja. Svaki univerzum koji može da
postoji, on i postoji. Ponekad se duša podeli u jednoj istoj realnosti u više fizičkih
inkarnacija koje mogu da žive odvojeno ili zajedno, i tako da jedna drugoj obezbede
potrebna iskustva. U prividu linearnog vremena i trodimenzionalnosti sadašnjeg fizič-
kog tela imamo utisak da zbivanja iskušavamo postepeno. Iz perspektive duše, među-
tim, sve mogućnosti bilo kog delovanja u karmičkoj drami života iskušavamo odjed-
nom, ali u alternativnim inkarnacijama. Odluka da nešto učinimo, događa se na jednoj,
odluka da to isto ne učinimo na drugoj, a odluka da učinimo nešto sasvim različito na

126
„U kući Oca mojega stanovi su mnogi“ (Jovan, 14;2.).
291
trećoj alternativnoj realnosti, i tako dalje, i svaka sledi svoj niz posledica. Inkarnacije
svih paralelnih mogućnosti događaju se u osnovi po modelu syâdvâda, ali postoji neo-
graničena sloboda istraživanja svesti u svim varijantama. Tako duša istovremeno isku-
šava sve mogućnosti zbivanja. Ne postoji proces osvešćenja Božanskog kroz postepe-
ne inkarnacije, Božansko je bezvremeno ono što jeste. Samo se kao takvo konačno i
spoznaje.
Pojedinačne inkarnacije svesti u ljudskim telima žive u prividu lineranog vre-
mena i odvojenosti od Božanskog, i samo iz njihove perspektive postoji postepeno
iskustvo osvešćenja. To je opipljiva realnost koju one stvaraju i u kojoj žive. Budući
da u toj realnosti postoji mnoštvo inkarniranih duša, one sve zajedno stvaraju fizičku
realnost tako da ona postoji relativno nezavisno od njih. Mogu da iz nje izađu i da se u
nju vrate i zateknu je istu ili promenjenu pod vanjskim ili tuđim uticajima. Uvek pos-
toji kritična masa inkarniranih duša koje održavaju fizičku realnost ovakva kakva je.
To omogućava i samo svojstvo elementa zemlje koji poseduje inerciju i koheziju,
zakon očuvanja energije.
Ali ni tada, dok je otuđena i ograničena u telima, individualna svest ljudi ne
gubi vezu sa svojom božanskom suštinom, dušom, jer to nije ni moguće. Čovek je za
vreme sna u kontaktu sa svojom dušom, sa unutarnjom suštinom koja ga povezuje sa
svime, i sa svojim drugim paralelnim inkarnacijama. Takođe i u stanjima povišene ili
izmenjene svesti (alfa, teta). Sve individue u svojim paralelnim inkarnacijama među-
sobno razmenjuju svoje informacije i iskustva svih mogućnosti postojanja na taj način,
bilo kroz faze dubokog sna ili kroz stanja transcendentalne svesti, nadahnuća ili fanta-
zije. Zato nijedna misao, imaginacija, inspiracija niti san nisu beznačajni. Inspiraci-
ja za svako kreativno delovanje dolazi otuda, iz polja svih mogućnosti u kome deluju
sve naše inkarnacije. Kvantno polje etra je mreža (matriks) preko koje međusobno
razmenjuju informacije sve otelovljene individue jedne duše, ali i drugih duša. Među-
tim, te informacije se znatno deformišu dok dođu do svesnog uma u fizičkom telu,
tako da ih on protumači na neki iskrivljen način, najčešće kroz neku simboliku sna ili
kroz fantaziju. Često ih svesni fizički um, ego, zagubi i zanemari jer ih doživljava kroz
san ili fantaziju, ali zato dovoljno svesni pojedinci iz snova, imaginacije i fantazije
dobijaju nadahnuća za najkreativnija dela. Međutim, najčistiji kontakt sa informativ-
nom mrežom kvantnog polja svih mogućnosti događa se za vreme meditacije.
Suština osvešćenja je u tome da se sve te informacije unutarnje realnosti, sa
kojom smo povezani sa svim mogućnostima postojanja, koje primamo nesvesno,
učine dostupnim svesnom umu i da se aktuelizuju na jednom mestu. To je jedini
zadatak svih učitelja i donosilaca svetlosti: da ono što čovek nosi u sebi nesvesno, uči-
ni svesnim i aktuelnim. Zato smo rekli da se osvećenje ne događa postepeno, već samo
kao buđenje.
U konačnoj spoznaji ili sabranosti svesti Božanskog kao čovekove svesti o sebi,
ili svojoj duši, u samadhiju, sve te alternativne mogućnosti iz paralelnih postojanja,
sve istovremene inkarnacije svesti duše sažimaju se i daju svoju energiju onoj moguć-
nosti, onoj inkarnaciji koja je dospela do zrelosti samospoznaje, do buđenja. Cilj svih
inkarnacija je samospoznaja, osvešćenje i aktuelizacija svih unutarnjih potencijala.
Ona koja prva postigne takav cilj povlači sve ostale ka sebi, sve ostale joj daju svoju
svest i energiju, ona ih sve postaje svesna, i ona uvek postaje ona inkarnacija koja to
ostvaruje na planu zemlje, jer na zemlji se ostvaruju i aktuelizuju sve više dimenzije,
trodimenzionalni zemaljski plan je tlo na kome se konkretizuju sve mogućnosti. Tada
se završava inkarnacijski ciklus te duše.
292
 To je pravo značenje sabranosti, samadhija u meditaciji. Zato se tada spoznaju
svi životi, sve inkarnacije, i to kao da su jedan život, ne kao da su se nekada dogodili,
već kako jeste, da se su se svi istovremeno dogodili. Zato je prosvetljenje ili samadhi
ujedno izlazak iz vremena i prisustvo u sadašnjosti.
U svim svojim aspektima Božanska svest ispoljava svoju moć stvaranja, pa tako
i u svojim individualnim telima koja borave u prividu trodimenzionalnog postojanja i
linearnog vremena, u ljudima. I oni stvaraju svoju realnost. To sve vreme i rade. Ali od
nivoa svesti u ljudima, od toga kako koriste svest, iz kog energetskog centa (čakre),
zavisi kakvu će realnost stvarati. Svest koja dela iz nižih energetskih centara stvara
uslovljavanja i patnju, a svest iz viših centara daje veće stvaralačke sposobnosti koje
oslobađaju od iluzija i patnje. Oličenje niže i uslovljavajuće svesti su prve tri čakre, a
više svesti tri najviše čakre. Presudnu ulogu u prelasku od niže ka višoj svesti ima čet-
vrta, srčana čakra. Stoga je buđenje čovekovo vezano za uzdizanje svesti kroz energet-
ske centre ili čakre.
Suština svih iluzija niže svesti je u snazi privida linearnog vremena i prostorne
otuđenosti takvog ega od Celine. Ta se iluzija ispoljava kao mnoštvo u čoveku. Čovek
je uvek mnoštvo, i mentalno kao mnoštvo Ja ili ega, koji se stalno smenjuju stvarajući
privid jedinstva, privid koji često puca u nekontrolisanim aktivnostima, i biološki, kao
simbioza ćelija u jednu veću telesnu celinu. Čovek se mora i mentalno i biološki sabra-
ti da bi postao celovit. Bioenergetski postaje sabran kada sedne u meditaciju, kada
prekrsti noge i sklopi ruke tako da sačinjavaju zatvorenu energetsku celinu u obliku
torusa. Čovekovo energetsko telo je torusnog oblika, vidoviti ga zato vide kao auru.
Središte vektorske ravnoteže energetskog vrtloga koji sačinjava čovekovo biće dok je
uspravno i dok dela spolja u svetu, jeste u gravitacionom centru tela, malo ispod pup-
ka. Središte vektorske ravnoteže energetskog vrtloga koji sačinjava čovekovo biće
kada on sedne u položaj za meditaciju, prekrštenih nogu i sklopljenih ruku (padmasa-
na), kada se mentalno okrene ka svojoj suštini ili duši, jeste u njegovom srcu, u srčanoj
čakri (anahata). Zato se buđenje događa samo kada se čovek okrene k sebi, svojoj suš-
tini ili duši, kada se sabere u sebi samom sedeći u meditaciji. Suština buđenja je u tom
okretanju k sebi, a taj okret je čin odvajanja i pročišćenja (kaivalya) od identifikacije
sa svim ispoljenim oblicima postojanja: od najgrubljih fizičkih do najfinijih mentalnih.
To je zapravo odvajanje od iluzije vremena da Božansko nije već sada ostvareno, od
iluzije prostora, da Božansko nije već prisutno ovde, u svemu. Buđenje je aktuelizacija
Božanskog ovde i sada.

U ovome je smisao i povezanost reči sabranost (samadhi) i velika budnost

(mahat-buddhi) sa akašom ili etrom.

293
 KAIVALYA
Čovek je jedino pogodno mesto gde se može dogoditi probuđenje univerzuma,
prosvetljenje bića. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispu-
nio, čovek mora lično doživeti sve osnovne činjenice egzistencije onakve kakve jesu,
bez psihomentalnog, simboličkog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doživljavanja
ne zavisi od vanjskih činilaca, već od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na
čudesan način određuje vreme i vanjske događaje, privlači ih i ubrzava u ispoljavanju
suštinskih činilaca egzistencije. One bi prepuštene prirodnom odvijanju i same prošle
kroz čovekovo iskustvo tokom njegovog života (jednog ili više), dok prisustvo svesti
ubrzava i sažima vreme njihovog neminovnog iskušavanja na mnogo kraći period.
Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve zaista jesu, oslobađa i razrešava sve čvorove u
srcu čovekovom i čini ga podobnim da bude pravo mesto kroz koje će se ispoljiti
božanski Duh koji sve omogućava.
Čovekov jedini zadatak i sva kultura i sudbina, zapravo, jeste u tome da sačuva
prisustvo svesti kroz sve oblike postojanja, što takođe znači da osvesti sve oblike pos-
tojanja. Osvešćenje celog postojanja sprovodi se čuvanjem prisustva svesti tokom
izmene svih aktivnosti i svih stanja postojanja. Očuvanje svesti u sebi je prvo. Ono tek
omogućava osvešćenje postojanja. Jedini način za očuvanje svesti je praksa meditacije.
Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto, nepomešano ni sa čim, auten-
tično, čisto, pa otuda sadrži ideju savršenstva i potpunosti. Zato se koristi da označi
savršenstvo pročišćenja Duha-čoveka (puruša) njegovim izdvajanjem iz svega što mu
nije autentično. U tom smislu ona označava izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine
ili duše, koja potiče od puruše, od sveg prolaznog bivstvovanja u vremenu, vaskrsenje
čovekove duše iz smrtnog tela u svoje besmrtno i nerođeno autentično stanje, iz nepos-
tojanja u postojanje.
Kaivalya sadrži najpre početno razlikovanje (viveka) koje donosi prvi uvid u
nezavisnost duše i tela/uma, puruše i prakrti. To razlikovanje se duhovnom praksom,
meditacijom, sve više produbljuje tako da postaje odvajanje (vairagja) od svega što
nas sputava i ono dovodi do konačnog i apsolutnog razlikovanja puruše i prakrti:
kaivalya. U kaivalyi se događa potpuno odvajanje, kao kada se odvajamo iz sna.
Buđenje je konkretno izlaženje iz sna. Tako se i iz stanja svesti koje predstavlja san i
neautentično bivstvovanje, bukvalno izlazi, odvaja. Zato se u Patanjđalijevim Joga
sutrama i u sânkhyi za događaj konačnog probuđenja koristi izraz kaivalya koji znači
izdvajanje, a ne neki drugi. Time se naglašava direktno iskustvo probuđenja, jer pro-
buđenje nije ništa drugo do izdvajanje iz sna, kao izdvajanje, diferencijacija, razluči-
vanje puruše i prakrti.
Isto iskustvo je sadržano u drugim učenjima. U budizmu ono je iskazano prvim
Buddhinim rečima nakon probuđenja:
Kroz mnoge sam preporode hrlio tokom zbivanja
al' mi neprimećen osta graditelj tih zdanja.
Bolna je trajnost preporađanja.
Graditelju - sada si primećen!
Više me nećeš kućiti.
Sve su ti grede slomljene, pokoleban ti je stožer.
Duh posta nepokolebljiv, dosegnut je kraj stremljenja.
(Dhamma padam, 153-154)
294
 'Graditelj zdanja' je prakrti, duh koji je celu opaža je puruša, reč je o oslobađa-
nju, nadilaženju, izbavljenju, prestanku i utrnuću. Budistička meditacija se naziva i
Visuddhi magga ili Put pročišćenja, što je drugi izraz za kaivalya. U ezoteričnom
hrišćanstvu i gnosticizmu misli se na isto kada se govori o vaskrsenju, uzdizanju iz
smrtnog u besmrtno, iz zemaljskog u Božansko. U Katha Upanišadi (II, 3, 17) kaže se:
Poput palca puruša, Duh, boravi duboko u srcu svih bića. Njega treba mirno
(mirovanjem) izvući iz tela, kao srž iz stabljike trske; njega treba spoznati, sjajnog,
besmrtnog, da, njega treba spoznati, sjajnog, besmrtnog.
U svim pravim opisima čovekovog najvišeg ostvarenja ono se opisuje kao pro-
čišćavajuće izdvajanje iz svega što mu nije autentično. To govori izraz kaivalya, najči-
stije od svih ostalih.
Prema najtačnijem opisu direktnog ostvarenja, prema Buddhinim rečima, to
izdvajanje se konkretno doživljava kao uvid: "To nisam ja" i "To nije moje", naspram
svih sačinilaca bića: naspram tela, osećaja, stanja uma i svake misli. Budući da to već
nije naše svojstvo i da se sav uvid svodi na prepoznavanje te činjenice, on se praktično
ostvaruje samo mirovanjem. Kaivalya se ostvaruje samo mirovanjem. U mentalnom
mirovanju sámo od sebe odvaja se i razobličava sve što nije naša autentičnost. Ali za
takvo mirovanje potrebna je vrhunska disciplina, za koju je potrebno vrhunsko razu-
mevanje.
Zašto je potrebno mirovanje u meditaciji i u kakvoj je ono vezi sa svešću?
Suština sveg zbivanja prirode ili prakrti je u kretanju, zbivanju, frekvencijama.
Cela priroda je energija, a energija je kretanje koje se zasniva na elektromagnetskim
zračenjima ili talasima. Sva živa bića su pre svega elektromagnetska bića, mnogo više
nego hemijska i biološka. Sve je u kretanju energije, a kretanje energije se izražava
kao frekvencija. Svoju frekvenciju ima svaki atom, svaki molekul i DNK, svako živo
biće, svaka planeta i svaka zvezda. Dakle cela prakrti je u kretanju. Stoga za samo kre-
tanje nije potrebna svest, bar ne u većem procentu. Najveći broj pokreta našeg tela
odvija se bez prisustva i odluke svesti, jer tih pokreta ima toliko da nije ni moguće sve-
sno ih sprovoditi. Stoga, samo je budno mirovanje uvek svesni čin, to je uvek struja
protiv stihije prirodnog kretanja. To je jedini čin kroz koji se ispoljava ono što priro-
du omogućava i što je nadmašuje, što joj je transcendentalno, a to je svest duše koja
je od puruše, ili božanskog Duha. Mirovanje je neprirodan čin. Samo su mrtva bića
potpuno mirna. Ali zato kada je telo mrtvo duša postaje slobodna i autentična, probu-
đena. Nije potrebno dočekati prirodnu smrt tela da bi se duša oslobodila, a nije ni pre-
poručljivo, jer ako odemo u smrt bez prisustva svesti duše, onda će se život ponoviti,
duša će se reinkarnirati i to će činiti sve dok ne postignemo svest duše tokom života
tela, na ovom svetu. To se mora i može učiniti za života jedino disciplinom potpunog
mirovanja tela i uma, meditacijom. Sam čin mirovanja tela i uma omogućava svesti
duše da se probije na ovaj svet i postane aktuelna na ovom svetu.
Nema pročišćenja i oslobođenja svesti duše bez razumevanja njenog afektivnog
vezivanja u svim dimenzijama bića. Kako je čvor zavezan tako se mora i razvezati. To
je jedini put da se pročisti duša čovekova od svake neautentičnosti bivstvovanja, prev-
lada žalost, patnja i iluzija sreće, da se konačno dođe do kraja vremena tokom kojeg
čovek nije ono što oduvek jeste, a što kroz vreme uzalud očajnički traži da postane u
budućnosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan način ostvaruje, jeste prisustvo sve-
sti u samom biću. Kako biće već jeste energija potencijalno svesna sebe, čovekova
budnost nije ništa drugo do opušteno dopuštanje da ona to i bude kroz njegovo živo
295
iskustvo, dopuštanje da univerzum aktuelno bude svestan sebe kroz čoveka. Čovek to
dopušta tek kada odvrati svoju svesnost od robovanja objektivaciji prema svetu koja se
ostvaruje kroz telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. Ovakva objektivacija
uspavljuje potencijal svesti koji svaki čovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o
vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti. Ništa
čoveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da će se svakog jutra probuditi u istoj sobi u
kojoj je zaspao i nastaviti dotadašnji život, da će posle svakog koraka učiniti još jedan,
da će nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da život kakav mu je poznat sigurno
neće nestati. Najtvrđi san je ubeđenje da će spolja dobiti ono što mu je suštinski neop-
hodno. To znači da nije svestan da to već jeste. Ova sigurnost mu omogućava da sva-
kodnevno mehanički živi u fizičkom svetu iako je nesvestan njegove prave prirode. Da
nema tu sigurnost, i da je svesniji, lako bi prelazio u druge dimenzije. Ali takođe ga
ovakva izvesnost čini neodgovornim, destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. Čovek
je tačno onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko je ubeđen da je svako biće „čvrs-
to” i da postoji samo po sebi kao posebna individua koja dela po svojoj volji, da je ono
„neko” ili da je „nečije” pa mu shodno tome može i učiniti „nešto”; koliko ne uviđa da
je sve što biva, svako biće, samo talas trenutno oblikovane jedinstvene energije holo-
grafskog univerzuma. Jedino kada mu se čvrstina bića raspadne pred očima, on se budi
ili se sam psihički raspada ako je previše poistovećen sa njegovom iluzornom supstan-
cijalnošću, sa onim što se raspada. Čovek se budi samo kada nema izbora, izvesnosti i
nade da utočište može naći spolja, u biću kakvo objektivistički i čulno doživljava, kada
shvati da postoji zato da bi se život svesno iskušao, prepoznao i prosvetlio u njemu, a
ne da bi on našao utočište u biću. Duša čovekova treba da bude oslobođena od svih
zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost (puruša) koja omogućava
sam opstanak bića njena je bit.
Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jeste u pravom odnosu prema biv-
stvujućem, u autentičnom odnosu čoveka (puruše) prema biću (prakrti). Kada se među
njima uspostavi pravi odnos, događa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-
čoveka od prakrti. Čovek svojom budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo
stanje. Biće ili postojanje nikada nije problem, već neuviđanje njegove stvarnosti od
strane neprobuđenog čoveka. To neuviđanje stvara sve probleme koji realno postoje.
Nezavisnost svoje duše čovek ne treba da stvara, jer ona oduvek već postoji, nego
samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini način da čovek ustanovi
svoju nezavisnost od prakrti, koja suštinski već postoji, jeste da u potpunosti osnaži
potencijal budnosti (buddhi) koji je prirođen svakom zdravom čoveku; dakle da osves-
ti ono što već jeste. Budnost se ne jača nikakvim koncentracijama (osim ako se kon-
centracija ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se samo
do ekstrema jača već postojeća vezanost i neuravnoteženost prirodnog bivstva izdvaja-
njem jednog svesnog stava na račun nesvesnih sadržaja. Dok ima bilo kakvih vezanos-
ti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost se jača jedino mirovanjem kao postojanim
prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Takva postojana pažnja
mora biti oslobođena svakog mentalnog prosuđivanja (manas) i ličnog određenja
(aham-kâra), inače neće biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmâtrâ i maha-
bhűtâni). Sámo njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan
zna da je tada bio i nezavisan u toj meri da jedino može reći kako je sáma nezavis-
nost upravo budnost.

296
 Četiri uporišta pažnje

Već smo videli kako su sve dimenzije prirode izražene kroz „velika počela”,
maha-bhűtâni. Njihove vibracije stvaraju različite gustine zbivanja i brzine vremena
koje oblikuju sav kosmos. One su mikrokosmički sažete u ljudskom biću tako što sači-
njavaju njegovo fizičko telo (zemlja), osećanja (voda), opšta stanja uma (vatra) i svaku
misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosa sačinjen je, dakle, i čovek, pa on zato
svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugačije. Dakle, svo-
ju budnost mora osnaživati na četvorostruki način: naspram (1) tela, (2) osećanja, (3)
opštih stanja uma i (4) svake misli. To su četiri osnove na kojima se pažnja mora pos-
tojano sabrati i učvrstiti u razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija
bića svesnim upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen
ishod - akašu. Kada se to učini sa svima zajedno, nastaje trajna budnost.
Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan i neuravnotežen da on i ne uviđa šta
ga određuje i sačinjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od
osećaja i fizičkog stanja, a kada to i čini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanov-
ljenja. Međuzavisnost ovih sačinitelja uslovljava svest da se smatra identičnom s njima
i sadržajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem međusobnog raz-
likovanja sámo po sebi uravnotežuje (zbog guna) neujednačene tokove životne energi-
je (prâna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobađa prisustvo iskonske neuslovlje-
nosti. Za to nije potrebno ništa drugo do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze.
Prva je razlikovanje (viveka) četiri dimenzije bivstvovanja koje su dotle delova-
le međuzavisno i zato uslovljavajuće, i temeljno upoznavanje svake od njih posebno.
Druga je spontana primena uvida (vipassana) o ova četiri sačinitelja bez odre-
đenog vežbanja, onako kako se u životu zbivaju svi zajedno.
Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju progresivno čišćenje svesti od
raznih fiktivnih sadržaja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoči i sjedini sa
bićem kakvo ono zaista jeste. Stalna prisutnost pažnje (satipatthâna) nije ništa drugo
do intenzivno sažimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentičnog bivstvo-
vanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biću: da dođe do
slobode u kojoj može autentično da bude. Postojanom sabranošću pažnje mudro se
ostvaruje ono jedino što se inače mora ostvariti u životu: uvećava se prisustvo svesti o
božanskom Duhu koji sve omogućava (o neuslovljenosti postojanja) u čovekovom
biću, aktuelizuje se i osvešćava prisustvo duše i time se briše patnja. Sáma svesnost
predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda u budnosti.
Osvešćenje, kao sažimanje vremenskog iskustva, praktično se svodi na postizanje
nezavisnog prisustva usred psihofizičkih procesa sopstvenog bića i razumevajućem
pragmatičnom odnosu prema njima. Baš kao što se to čini sa vanjskim stvarima, jer
duša je nezavisna od svih dešavanja u biću. Samo takva objektivnost u sebi omoguća-
va objektivnost izvan sebe, prema svetu, istinsko upoznavanje bića u svim njegovim
dimenzijama, jer mi smo sačinjeni od tih dimenzija. Rezultat toga neće više biti neki
zaključak, stav ili mit, kako je to uvek bivalo sa drugačijim upoznavanjem bivstvova-
nja od ovde opisanog, već jednostavna budnost i oslobođenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuđuje čoveka od sveta, već o zre-
losti svesti njegove duše s kojom on svet dovodi do autentičnog ishoda. Kao što rodi-
telj doživljava sazrevanje svoga deteta, tako i čovek u ovoj vežbi sagledava svoje psi-
hofizičko biće kakvo jeste i time ga transformiše do duhovne zrelosti. Što je čovek
297
stariji i zreliji, utoliko manje spava, vreme mu brže prolazi i manje se vezuje za iskus-
tva fizičkog života koja su tako privlačna mladim ljudima. Što je čovek zreliji to je
budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osvešćenje nije ništa drugo do ovlada-
vanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, osećanjima i umu direktnim suočavanjem sa
njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadržajima, kao uvek do tada. Suočavanje
sa zbivanjem kakvo ono jeste je odustajanje od identifikacije sa njihovim sadržajima.
To je suština budnog mirovanja. Stoga je ovo suočavanje veoma neprivlačno, neza-
nimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadržaje, zaključke, ubeđenja i nade
koje bi bile privlačnije od prethodnih. Ova praksa ih sve ruši da bi se omogućila iskon-
ska sloboda koju je čovekova duša imala pre rođenja tela, pa i nastanka samog sveta.
Svest ove iskonske slobode je utoliko prisutnija, ukoliko je puruša ili Duh neuslovlje-
nosti u čoveku nadmoćniji od mehanizama stečenih navika u ponašanju, govoru i miš-
ljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadašnjem životu uvek imao nadmoć i zloupot-
rebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva preo-
kret takve situacije: da se s neuslovljenom svešću čovek u svakom trenutku izdvaja i
čisti (kaivalya) od svega što trenutno uslovljava njegovu autentičnost i slobodu, od
svega što nije on sâm u apsolutnom smislu, što ga odvaja od prisustva u transcenden-
talnom božanskom Duhu i vezuje ga u pojedine sadržaje.
Čovek, dakle, može živeti na dva načina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i
nesvestan kao kod većine ljudi, životinja i svih ostalih bića. Sve prirodne funkcije se
mogu nesvesno ispunjavati, kao što nam pokazuje funkcionisanje našeg organizma
koje se obavlja bez naše svesti, dok nam čovek pod hipnozom pokazuje da je moguće
obavljati i mnoge složene funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcioniše život
prosečnog čoveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili društve-
nih ubeđenja. On vodi iz rođenja u starost i smrt. Nigde drugde. Drugi način je nadila-
ženje prvog prelaskom preko bujice života, prelaskom toka opšteg prepuštanja prirod-
nim zbivanjima, to je put pobednika nad stihijom, put Čoveka. Ovim putem kreću ljudi
koji su dovoljno senzitivni i karmički zreli da osete kako prvi, nesvestan način življe-
nja nije autentičan, i da proizvodi samo patnju. Međutim, njihovo kretanje je najčešće
opet spontano kretanje protiv bujice, to je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka
reakcija je nesvesno uslovljen čin. Oni najčešće negiraju život, ili na konstruktivan
način, odlaženjem u manastir, odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na raz-
ne devijantne načine. Ali, onaj koji kreće ka probuđenju ne ide protiv struje života, već
prelazi na drugu obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcen-
dencijom, a ne borbom protiv nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao
našeg pravog stanja - a da je nesvesnost naša prava priroda, nikada ne bismo mogli da
budemo svesni. Mi smo već na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osvešćenjem tela, osećaja, opštih stanja uma i nastanka svake misli,
biće se uravnotežuje i čisti od starih, prirodno uslovljenih načina ponašanja, čovek se
oslobađa svoje vezanosti za život jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog
spoznaje njegove prave prirode. On sreći i nesreći okreće leđa, radosti i tuzi prošlih
vremena. Ravnodušan je u svim okolnostima i smiren u pročišćenom prisustvu sops-
tvene neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi načina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neop-
hodni uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune može se doći do individual-
nog iskustva probuđenja koje je neponovljivo i za svakog čoveka jedinstveno. Kao i
osnovna shema sânkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lakše
snalaženje na putu probuđenja kojim svaki čovek mora sam da prođe na svoj način, a
298
ne recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano
je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthâna sutta) i
predstavlja njegovu proširenu verziju, uključujući i Kratak govor o praznini (Culasun-
nata sutta) na kraju. Iako sažet, ovaj prikaz puta je univerzalno važeći, jer se ne bavi
akademskim raspravama o tome šta je sânkhya a šta budizam, niti nametanjem bilo
kakvog stava, već pročišćenjem svesti od svih sadržaja i stavova koji uslovljavaju slo-
bodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav put pročišćenja je osnovna pret-
postavka za razumevanje oba sistema.
Put pročišćenja ima samo dva principa: 1) Postojano opažanje svih zbivanja u
telu, osećajima, umu i sadržajima uma - a naročito osećajima koji prate ostala tri zbi-
vanja. 2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnošću ili zaboravom, i zadr-
žavanje ravnodušnog ustanovljavanja svega kako jeste.
Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih i žive u ropstvu. Put slobode
je da se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno učini, tada se čovek
oslobađa spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da
to nije on, niti je to njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je
oduvek iskonski slobodan, njegova suština je već čista svest i, da bi bio to što jeste,
treba samo da osvesti zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje
na njegova uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojeća zbivanja, izaziva nova, i
tako se stvara lanac uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, čovek počinje
svesno i spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve omogućava.
Nereagovanje na zbivanje jeste čista, objektivna svest o zbivanju.
Samo čista objektivna svest o zbivanju vraća informaciju o zbivanju božan-
skom izvoru. Zato je duša, kao individualna emanacija Božanskog, i poslata na svet,
da pokupi sve utiske kao informacije o svim mogućim aspektima postojanja i u tak-
vom, čistom objektivnom obliku vrati ih božanskom izvoru sveg postojanja. Božansko
ne interesuju informacije o zbivanju koje su iskrivljene psihomentalnim uslovljava-
njima, već samo čiste i objektivne, o zbivanju kakvo ono jeste, ovde i sada. Kada ih
primi kroz čovekovu dušu, tada se svest o Božanskom prisustvu ispoljava u postojanju,
opet kroz čovekovu dušu.
Ovde su dati opšti principi probuđenja čovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog
ideala iz oblasti religija i verovanja.
Suština meditacije, i duhovne kulture uopšte, jeste u tome da se svest, koja ina-
če menja svoja stanja kada je povezana sa umom, učini stalno prisutnom tokom svih
zbivanja tela, osećanja i uma 24 časa. Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni
snovi. Ovaj proces zahteva u početku izuzetan napor samospoznavanja (đnana) i pot-
punu posvećenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno Ja. To se postiže medita-
cijom koja se radi u sedećem položaju izvesno vreme. Kada tako stečeno iskustvo čis-
te svesti u meditaciji postane dovoljno jasno, treba da se uspostavi kontinuitet prisus-
tva takve čiste svesti bez većih oscilacija tokom ostalog zbivanja u svakodnevnom
životu. Sámo se zbivanje tada pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan sebe.
Sámo postojanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog čovekovog napora,
i on je sada stalno budan. Čovek, dakle, postaje budan tek kada se preda samom pos-
tojanju koje je svesno sebe. Ta predaja je moguća tek sa uvidom da je čovekova sušti-
na ili duša šira od postojanja kojeg je svestan, da ga nadilazi ili transcendira, i konač-
nom spoznajom da je postojanje svesno sebe tek kroz nas, kroz našu dušu. Znači kada
čovek spozna sebe, svoju duše, tada i samo postojanje postaje svesno sebe. U stvarnos-
ti, nije tada ništa postalo, to je oduvek tako i bilo, duša je uvek svesna i postojanje odu-
299
vek počiva na svesti, samo se dogodilo to da je individualni um otpao, vreme nestalo, i
čovek se probudio. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je čin predaje (bhakti)
i opuštenosti. Kao što postojanje uvek postoji, tako je i budan čovek uvek svestan, jer
njegova svest je isto što i postojanje, nezavisno od svih promena. On je uvek budan
jer nije identifikovan s bićem koje ima različita stanja, već se predao onome što celo
biće omogućava, a najpre omogućava svest o njegovom postojanju. Prestanak identi-
fikacije s bićem moguć je jedino nakon iskustva transcendencije uma u meditaciji.
Nikako drugačije. Suština čiste ili objektivne svesti duše je uvek paradoksalna za um.
Ona nastaje tek prestankom identifikacije sa bićem i samim umom, spoznajom da pos-
toji nešto što ih nadilazi, da je to što ih nadilazi ono što ih omogućava i da je to upravo
čista svest, ali ne lična već Božanska ili Apsolutna. Um uvek predstavlja identifikaciju
svesti sa bićem. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane svaki napor za održava-
njem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se uviđa da je svest
uvek prisutna kao ishod ili temelj sámog postojanja, večnog bivstva iz kojeg sve izvi-
re. Budnost nastaje kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, već sa izvorom
samog postojanja. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora
za održanje prisustva svesti - odnosno sopstvenog ličnog prisustva u zbivanju. Svest je
kroz uobičajeno postojanje neprosvećenog čoveka bezlično prisutna. Svrha meditativ-
nog napora je u tome da se toj bezličnoj svesti postojanja dâ oličenje našeg bića, da
svest postane lično iskustvo ovde i sada.
Najveći paradoks je u tome da se napor osvešćenja bića odvija kroz iskustvo „to
nisam ja” i „to nije moje svojstvo” koje se odnosi na telo, osećaje, opšta stanja uma i
svaku misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome što je suština svesti u
nadilaženju (transcendiranju) onoga što se osvešćava. Činjenica da smo nečega objek-
tivno svesni znači da smo iznad toga, isto kao što moramo da budemo izvan onoga što
želimo da vidimo u celosti.
Ovaj paradoks će postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve
faze. Prva je dolaženje do posmatrača svega sticanjem potpune svesti o zbivanju tela,
osećanja i uma. Taj najviši posmatrač, koji vidi sve u prirodi u svim njenim dimenzi-
jama, je aham-kâra kome svesnost daje buddhi. Kada to postane jasno, postaće jasno
da postoji ono što omogućava i posmatrača sa svim objektima, a to je svedok cele pra-
krti, puruša. Ključna je spoznaja da posmatrač nije svedok, da su buddhi i puruša raz-
ličiti. Otuda iskustvo „to nisam ja, to nije moje”. Naime, subjekt koji sve spoznaje,
aham-kâra, i sve objektivno što se spoznaje sastavni su i međuzavisni delovi jedne
iste prakrti - to je ono što može da uvidi samo svedok koji ih oboje nadilazi: puruša.
Tako se on razlikuje.
I manas i aham-kâra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou čula i akcije.
Buddhi je čista inteligencija, najviša moć razlikovanja za koju je čovek sposoban. U
njemu se odvija razlikovanje puruše od cele prakrti. Njegova moć razlikovanja se raz-
vija i jača meditacijom koja nije ništa drugo do napor i uvežbavanje da se sve aktivno-
sti bića opaze na sve dubljem i finijem nivou, pre nego što se manifestuju na grub
način, a to je onaj koji opažamo čulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije
moguće opažanje bića, a to je sam nastanak misli kao najfiniji pokret bića, tada posma-
trač boravi u sebi, čovek postiže samosvest ili budnost: buddhi. Tako pročišćen buddhi
sam, automatski donosi spasonosno razlikovanje puruše. Nije potrebno ništa drugo
buddhi da uradi da bi sproveo konačnu diferencijaciju svesti puruše nego da samo sebe
bude potpuno svestan.

300
 To je ono najčudesnije u celom postojanju ili prakrti: nije potrebno ništa drugo
do čista svest o sebi u svakoj dimenziji i kategoriji postojanja da bi ona potpuno ostva-
rila svoju prirodu i funkciju.
Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja čove-
kov prvi pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuđenju, ka spasonosnoj diferencijaciji
puruše i prakrti, čime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve što je čovek činio
pre ove prakse odnosilo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmičko dozrevanje u
njemu. S ovom praksom on po prvi put u čitavoj svojoj karmičkoj evoluciji istinski
okreće pažnju k sebi ili svojoj autentičnosti, ka puruši. Negovanje takve pažnje, okre-
nute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao čista duša Apsolutnog Duha, jeste ono što
ga čini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Ništa drugo.
Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata,
sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-
nikayo, 4,45). U čoveku koji meditira dovršava se ishod univerzuma.
***
Ovde izneto osvešćenje ili meditativna praksa ima četiri dimenzije, u skladu s
dimenzijama prirode. Posmatrane piramidalno, najniža i najgrublja dimenzija zbivanja
je telo, zatim, nešto finija, osećaji, pa opšta stanja uma ili raspoloženja kao još finija, i
same misli kao najfinija dimenzija zbivanja našeg bića. Da bi se biće transcendiralo i
čovek predao božanskom Duhu koji ga omogućava, i koji je njegov ishod, to se mora
učiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji zbivanja, nastanku misli, jednostavnim
osvešćenjem nastanka misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji
misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, čovek se stalno iz
njega vraća u ranija niža stanja svesti - zato što nije osvestio celo biće, sve njegove
dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritual i još jedna navika. Svaka dimenzija zbi-
vanja ima svoje samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja
imaju svoju gravitaciju, privlačnu snagu koja nas zavodi i opčinjava. Zato se svaka
dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i razobličiti sve njene
samskare. I druge duhovne tradicije osećaju neophodnost da se biće osvesti u svim
dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izražavaju na nejasan i maglovit
način, kroz razne (božije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvataju
sve, pa i jelovnik. Judeo-hrišćanske moralne obaveze se uglavnom bave fizičkom
dimenzijom zbivanja (ponašanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne
naglašavaju jedinstvo fizičkog, osećajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti
(bhakti) uglavnom naglašava osećajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji
joge neophodnost osvešćenja celog bića oslobođena svakog demonizma i idolopoklon-
stva, i svedena je na praksu, na opšta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifično
jogističke obaveze (niyama). Buddha je na osnovu njih izneo celovit proces osvešćenja
(meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bića, od najgrublje do najfinije. Žalosno je
što i danas postoje mnoge budističke škole, ili sekte, koje ne uviđaju neophodnost
celovitog osvešćenja, nego naglašavaju samo neke njegove aspekte (disanje, osećaje ili
um zasebno).
Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenju bivstvovanja, u svim njegovim
dimenzijama (telo, osećanja, opšta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu
dimenziju, njeno neosvešćeno zbivanje će biti uzrok naše patnje i osećanja ropstva.
Ako naglasimo samo jednu, na primer, mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'teh-
nikom', molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaće-
mo uvek iznova natrag u niža stanja povučeni težinom ostalog dela neosvešćenog bivs-
301
tvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da ćemo trajno dostići
uzvišeno stanje ako ga samo dovoljno puta ponovimo.
Pored celovitog osvešćenja bivstvovanja, ključ oslobođenja, po učenju sânkhye,
sadržan je u njenom osnovnom stavu da cela prakrti služi oslobođenju puruše. Stoga
puruša - čovek ne mora ništa da radi da bi bio slobodan, ono što već jeste, nego samo
da bude miran, da se ne (po)kreće sa zbivanjem prakrti i sam se tako ne vezuje s nji-
me. Koliko je miran i nevezan, toliko je svestan svoje bezvremene slobode. Kada je
prakrti objektivno prepoznata kao prakrti, tada nastupa oslobođenje. Prakrti se obje-
ktivno vidi kakva jeste samo smirenim umom, izvan vremena, ovde i sada. Ona je ta
jedina Stvarnost ovde i sada. To je ujedno i naša budnost.
Taj isti automatski i trenutni oslobađajući princip sadržan je i u svim drugim
pravim doktrinama probuđenja. U taoizmu se kaže da se zamućena voda bistri sama
kada je ostavimo na miru, kada je ne zamućujemo. Zen kaže da u mirovanju tela i
uma, u zazen meditaciji, neispravne misli nestaju same od sebe. U Patanjđalijevim
Joga sutrama cela joga se definiše kao smirenje aktivnosti uma; tada posmatrač boravi
u svojoj pravoj prirodi (Y.S. I, 2-3). Suština budizma je u meditativnom, mentalnom
mirovanju, postizanju objektivne svesti u tom mirovanju i njenom primenom u svim
ostalim zbivanjima i iskustvima (vipassana). Na istom principu se zasnivaju sva ostala
prava mistička iskustva i predanost Božanskom.
Cela je prakrti sazdana tako da u svemu služi Duhu, puruši, tj. čovekovoj samo-
spoznaji i slobodi. Sva energija postojanja i svo zbivanje usmereno je ka tome. Jedni
uslov da se taj oslobađajući proces ispuni jeste da ga čovek bude svestan i da ga ne
remeti. Ali upravo to čini svaki čovek: remeti ga na sve načine, i svoju energiju, koja
bi ga sama automatski odvela do probuđenja, troši na sve druge aktivnosti, na učestvo-
vanje u sadržajima svojih snova. Sav napor buđenja se stoga ne sastoji u tome da se
probudimo, niti kako da se probudimo (to je samo po sebi apsurd: ne postoji kako se
probuditi, već samo buđenje, buđenje je sámo postojanje) - nego da prestanemo da
remetimo buđenje koje se već odvija samim našim bivstvovanjem u prakrti. Ono što
mi sve vreme činimo je držanje za sadržaje svojih snova i uzaludno trošenje dragocene
energije u njihove iluzorne objekte. Treba samo da prestanemo to da činimo, da ih pus-
timo, i da budemo svesni celog ovog procesa, jer ga samo svesnošću možemo održati i
ostvariti. Potrebno je samo da uspostavimo disciplinu takvog osvešćavajućeg nereme-
ćenja, nevezujućeg svedočenja svega, koje budi objektivnu svest o svemu kako jeste, o
prakrti. To je prava meditacija koja će biti opisana u ovom poglavlju. To je i jedina
prava "duhovnost" koju čovek treba da ostvari da bi postigao najvišu spoznaju ili oslo-
bođenje. Sve lažne duhovnosti teže osvešćavanju više svesti, Boga, dostizanju nekih
viših stanja. U sânkhyi je samo prakrti ono što se osvešćava, sámo postojanje ovde i
sada, kakvo objektivno jeste. Samim tim činom transcendentalna svest Božanskog pos-
taje prisutna.
***
Na kraju ovog opšteg uvoda moramo naglasiti sledeće ključne stvari.
1. Ovde se radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja čovekovog, a ne o
sticanju nekog znanja ili nove 'vere'. Biće se transformiše na viši nivo postojanja
samim osvešćenjem. Svetlost svesti sama po sebi preobražava bivstvovanje na više
nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s namerom postizanja takvog cilja.
2. Svest jača samim ispravnim posmatranjem cele strukture zbivanja uma, ose-
ćanja i tela. Jačanje objektivne svesnosti zaustavlja nepovoljne navike i stanja, i omo-
gućava povoljna. To je merilo objektivne svesnosti. Jedino objektivnom svesnošću
302
nadilazimo stare navike i načine bivanja i stičemo više svesti. Ako se borimo protiv
nepovoljnih stanja i dela na neki drugi način, ubeđenjima o ispravnosti, zabranama i
potiskivanjem, onda im samo pridajemo značaj koji nemaju i stvara se sukob i podela
u nama, jer sva nepovoljna stanja, dela i navike nastaju samo nedostatkom svesnosti.
Zato ona jedino osvešćenjem nestaju. Protiv njih nikada ne treba da se borimo, već
samo da ih nadiđemo razumevanjem, nikada suprotstavljanjem. Uvek kada s razume-
vanjem odolimo nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da delujemo po njenom diktatu,
postajemo jači u budnosti i blaženstvu. Sámo posmatranje ili svedočenje daće nam
više svesnosti i omogućiti uvid s kojim ćemo nadilaziti struje mehaničkih navika tela,
osećaja i uma kojima smo porobljeni. Nadilaženje uslovljenosti je dokaz svesnosti.
Inače i svesnost može ostati pasivna, ako samo posmatramo i svedočimo i to nam
može postati navika i mehanički obrazac. Moramo se okrenuti od identifikacije na naj-
finijem nivou. Mi nismo zarobljeni u telu, osećanjima niti umom. Zarobljeni smo jedi-
no svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje se meha-
nički održava.
3. Ideja apsolutnog izdvajanja (kaivalya) sadrži negativnu konotaciju za proseč-
no razumevanje. Samo je neposrednim iskustvom transcendencije uma (praksom
meditacije, rűpa-dhyânam) moguće uvideti da je sva negativnost te ideje samo iluzor-
na projekcija ega, da se zapravo radi o samom buđenju, o buđenju kao izdvajanju od
iluzija i neznanja. Radi se zapravo o sticanju objektivne svesti, pri čemu je taj proces
objektivnosti vezan za prestanak identifikacije i subjekta i objekta saznanja. Njihova
transcendencija je moguća i nužna usled odnosa puruše i prakrti. Jedino razumevanje
puruše i prakrti, kakvo pruža učenje sânkhye, može doneti razumevanje transcendenci-
je, njenog konteksta i njenu neophodnost. Tako izdvajanjem (kaivalya) i nadilaženjem
(transcendencijom) bića (prakrti) u duhu neuslovljenosti (puruša) postajemo ono što
izvorno jesmo: duh neuslovljenosti (puruša) koji omogućava sámo biće kao takvo. Bez
takve spoznaje svoje transcendentalne suštine, uvek smo identifikovani sa uslovljenim
bićem, u patnji i neznanju.
Opisujući takvo postignuće možemo reći da ono predstavlja potpuni prestanak
identifikacije sa telom, umom i celokupnim životnim iskustvom, u svakom trenutku,
kao trajno stanje, što se opisuje kao smrt "starog čoveka" - i rađanje "novog čoveka"
puruše, koji svoje prisustvo izražava samo kroz čistu, objektivnu svest, i ljubav koja
sve omogućava.
Suština kaivalye ili konačnog probuđenja je u tome da nema nikakvog konti-
nuiteta između "starog čoveka" i "novog". Nije "stari" postao "novi", niti se uzdigao,
niti nekako unapredio. "Stari čovek" je samo nestao kao iluzija koja nikada nije ni bila
stvarna, kao san. Kao što se ujutru ne budi onaj koji je sanjan tokom sna, on nestaje
zajedno sa snom, nego se budi onaj koji je prethodno zapao u san, onaj koji je sanjao
ceo san kao i onoga koji je bio u snu. "Novi" ili probuđeni je otkriven kao večna stvar-
nost koja je uvek postojala samo nije bila osvešćena niti doživljena zbog snova projek-
tovane stvarnosti prakrti. Drugim rečima, kaivalya znači da prakrti ne postaje puruša,
nego se samo saobražava, usavršava i pročišćava tako da konačno nestaje da bi oslo-
bodila prostor jedinoj stvarnosti, puruši. Ona se povlači kada se uoči njena prava pri-
roda. Ona je ogledalo za spoznaju Onoga koji Jeste. Otuda piramidalna struktura nje-
nih kategorija. Otuda je buddhi na vrhu, kao svest o sebi koja jača svojim utrnućem i
otvaranjem za ono što sve omogućava. Kaivalya znači prestanak identifikacije sa
telom na taj način da probuđeni više nikada nije u telu, već uvek u prostoru koji omo-

303
gućava pojavu tela, a takođe i osećaja i uma. Na taj način je kaivalya objektivna svest
ili budnost.

Osnovni preduslovi za praktikovanje meditacije

Meditacija počiva na tri principa i osam uslova.

Prvi princip je u tome da kada je um miran, neispravna gledišta nestaju sama od
sebe. Sve iluzije same spadaju sa nas kada smo mirniji od njih. Jer sve aktivnosti su od
prakrti. Tako se sama otkriva naša izvorna, bezvremena, prava priroda, puruša. Ako
na neki drugi način pokušavamo da uklonimo iluzije ili dosegnemo našu pravu priro-
du, onda je to uvek aktivnost našeg uma i ega. Tako se samo vrtimo u krug unutar
sadržaja uma.
Drugi princip je da mi već jesmo ono najviše, Božansko, Stvarnost, što kroz um
težimo da postanemo ili bar spoznamo. Um nam samo neprekidno stvara iluziju da to
nismo, da smo odvojeni. Zato sve što je potrebno jeste biti miran i smiriti um. Ovde i
sada. Zato se u meditaciji radi samo o buđenju, a ne o objektivnom dostizanju nekog
stanja kojeg nismo imali.
Treći princip se odnosi na etiku. Da bi um bio prirodno miran, najpre mora telo
da bude mirno, a da bi telo bilo mirno naše ponašanje ne sme da bude destruktivno.
Dakle, radi se o istinskom smirenju celog bića, a ne nekom delimičnom, privremenom
i prisilnom mirovanju. Da bismo se doveli u tako mirno stanje, neophodno je imati čist
i ispravan život. Ispravnost života se postiže kroz etičke principe koji su izneti kao
yama i niyama u Patanjđalijevim Joga sutrama i Sila, Osmostruka staza u budizmu.
Bez čistog i ispravnog života nema smirenja. A bez smirenja nema probuđenja.
Patanjđalijeva Joga, koja je izvor budističke meditacije, ima osam delova:
Yama (regulisanje ispravnog i zdravog odnosa sa drugim ljudima i svetom oko sebe, tu
su na prvom mestu nenasilje i bezuslovna ljubav);
- tek tada je moguća niyama (regulisanje ispravnog i zdravog odnosa sa samim sobom,
čestit život čiste savesti, disciplinovan i zdrav život);
- tek tada je moguća asana (smirenje tela, regulisanje odnosa sa telom i samim položa-
jem za meditaciju);
- tek tada je moguća pranayama (regulisanje svoje životne energije, jer smirenje uma i
daha, osvešćenje energetske aktivnosti, je uzajamno, bez njihove ispravnosti nije
moguća meditacija);
- tek tada je moguća pratyahara, (prvi okret ka unutarnjem Sopstvu i spoznaja potrebe
za nezavisnošću od spoljnjeg sveta, objektivan odnos prema svim čulnim objektima);
- tek tada je moguća dharana (usredsređenost i posvećenost jednom cilju, meditaciji,
svesti o sebi); tek tada imamo jedno Ja i jedan cilj na kome radimo ("magnetski cen-
tar" o kome uči Gurđijev)
- tek tada je moguća dhyana (meditacija, povremeno iskustvo samadhija, Sopstva ili
čiste budnosti za vreme dok sedimo u vežbi meditacije)
- i tek na osnovu svih prethodnih koraka moguć je samadhi (ishod meditacije koji nije
povremen već je trajno i bezvremeno stanje ostvarenja Sopstva ili svesti duše u svim
aspektima života).
Bez ispunjenja ovih preduslova čovek ne može ni pet minuta sedeti miran, a još
manje ostvariti cilj meditacije. Svakako, ovi preduslovi se ne mogu prvo ispuniti pa
zatim započeti sa praksom meditacije. Oni se ispunjavaju zajedno sa prvim pokušajima
meditacije. Zapravo cilj meditacije je ostvaren onda kada je ona ispravno sprovedena,
304
sve dotle postoje samo pokušaji i usavršavanje meditacije, zajedno sa etičkim usavrša-
vanjem, što može potrajati i više godina.
Zato što su neophodni za čovekovu samospoznaju, ovi etički i fiziološki predus-
lovi za meditaciju i duhovno ostvarenje se u Novom Dobu sistematski potiskuju i negi-
raju kroz popularisanje Nju Ejdž sekti i raznih "tehnika" meditacija i "spiritualnih teh-
nologija". Zato ljudi danas ne mogu mirno da sede u meditaciji. Uzrok tome je potpu-
no poremećen život u čoveku i među ljudima. To remećenje se nad ljudima sprovodi
planski i sistematski, preko medija, obrazovanja i politike stalnih ratova i sukoba, i
putem otrova u hrani, vodi i lekovima. Zato im se kao spasonosno rešenje nude nove
tehnike, sve brže, bolje i lakše, s kojima nije potreban napor i žrtvovanje kao u starim
vremenima, a još manje etički kodeks.
Ovde ispravljamo taj nedostatak.

1. Osvešćenje tela

Telo je zbirno mesto svih zbivanja bića, svih osećaja i mentalnih stanja. Stoga,
da bismo bili svesni osećaja i uma, moramo najpre biti savršeno svesni tela. Kada smo
obuzeti osećanjima i mentalnim sadržajima uvek zaboravljamo na sámo telo, tako da
ono ostaje najnesvesnije područje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji
onoga što zamišljamo nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj
temeljni zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u životnom iskustvu sje-
dinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba vezati za
disanje.
Osvešćenje tela sačinjava prvi dodatni 'svesni šok' s kojim se nakuplja energija
potrebna za kristalisanje višeg, energetskog tela.

a) Sabranost pažnje na dah

Osvešćenje disanja služi kao visak koji usmerava pažnju na telo i odvraća je od
dotadašnjeg lutanja za psihomentalnim sadržajima i drugim objektima. Sabranost paž-
nje na dah održava težište svesti na objektivno sagledavanje celine samog područja
svakog zbivanja, na telo, i odvraća je od stare navike da bude opčinjena i zavedena
apstraktnim sadržajima pojedinih zbivanja. Ovde se događa začetak potpune odvraće-
nosti duše od uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas
drži u sadašnjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost paž-
nje na dah, nezavisno od ostalih vežbi, donosi obilne plodove u duhovnom pročišćenju
ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je vežba dovoljna jer direktno izaziva
odvraćenost duše od uplitanja u sadržaje prirodnog zbivanja i uz istrajnost može dove-
sti do prepoznavanja potpune izdvojenosti puruše od prakrti. Naime, samo disanje je
automatski, prirodan proces. Njegovim osvešćenjem spoznajemo da to nije naš proces,
ne možemo ni da ga zaustavimo, uviđamo da mi uopšte ne dišemo nego priroda diše u
obliku "našeg" tela, i da tu ništa nije naše. Tako se jača svest o nezavisnosti duše od
tela. Dakle, suština osvešćenja disanja je u spoznaji da mi ne dišemo, već da je disa-
nje jedan od spontanih procesa celine, da priroda sama diše kroz 'naše' telo. Da smo
mi tu samo svedok.
(Pored vezivanja pažnje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od
sadržaja misli i objektivnog sveta. To se može učiniti koncentracijom na određeni
oblik, kao što je yantra, ili na određenu reč, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su,
305
međutim, vezani za određenu tradiciju i ideologiju, dok je osvešćenje disanja nezavis-
no od svih ideologija i ubeđenja i prirodno je dostupno svakom čoveku.)
Vežba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje
pola časa, sedeći u ispravnom položaju, a to znači pravih leđa, ali udobno. Budnog
uma treba opažati disanje bez ikakvog remećenja, onako kako se ono sámo odvija.
Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah kraći, a kada je duži.
Dah treba pratiti ili po strujanju u nozdrvama ili po kretanju grudi i stomaka. Najbolje
oboje. Ustanovljavanje se obavlja ravnodušno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i pro-
suđivanja. Osvešćenje disanja služi da odvrati svest od stalne i opterećujuće vezanosti
za psihičke sadržaje koji se tiču ličnog iskustva ili sveta, prošlosti ili budućnosti, i smi-
ri se u bezazlenosti sámog bića koje opušteno miruje i diše ovde i sada. Disanje je put
kojim se vraćamo iskonskoj nevinosti našeg bića, bezazlenom postojanju, i oslobađa-
mo svih tereta životnog iskustva. Svakim udisajem telo treba da postane svesnije, sva-
kim izdisajem opuštenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove vežbe.

b) Osnovni položaji tela

Svesnost cele površine tela, koja je stečena u polučasovnoj vežbi sabranosti

pažnje na dah, mora se zadržati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo,
najpre treba razviti sposobnost da se uvek bude svestan četiri osnovna položaja tela:
hodanja, stajanja, sedenja i ležanja. Svaki od ovih osnovnih položaja mora biti jasno
ustanovljen, a prelazak iz jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna name-
ra.
c) Svi pokreti

Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja četiri osnovna položaja tokom
celog dana, možemo lakše preći na osnaženje prisustva pažnje na sve važnije pokrete
koje činimo svojim telom. (Oni najsitniji u početku nisu važni za vežbu.) Kada menja-
mo pravac hodanja; kada gledamo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispru-
žamo svoje udove; kada oblačimo i svlačimo odeću i šta nosimo u rukama; dok jede-
mo, pijemo, žvaćemo doživljavajući ukus i gutamo, kada obavljamo sve fiziološke
potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada
ćutimo, primenjujemo sabranost pažnje.
Ravnodušno ustanovljavajući sve opisane postupke stičemo jasan uvid u svrsis-
hodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili
je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i često
besmislenim aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji način obavljanja svakog
postupka u skladu sa trenutnim okolnostima, nezavisno od stečenih navika i običaja,
plahovitosti i žudnji. Osvešćenje nam samo od sebe daje ispravnost u svim postupci-
ma. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas održava sabranim i samosvesnim
za sve što činimo tokom celog dana; svaka aktivnost može i mora biti uključena u sab-
ranost pažnje, makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u životnom iskustvu ovakvim vežbanjem dolazimo do spoznaje: „Ja
sam činilac svakog svog pokreta i dela.” To je, prema shemi, integracija svesti iznad
indriyâni, u aham-kâru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znači da je ujedno integrisan i
manas. Dotle je svest o sebi kao jedinom činiocu svih ponašanja bila prisutna, ali
manas je bio dezintegrisan na sadržaje pojedinih zbivanja, u mnoštvo Ja, i zato je tak-
va svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao odlučujući i odgovorni
306
činilac. U aham-kâri se integriše svest posmatrača kao i jedno stalno Ja koje je uslov
za stalnu prisutnost svesti. Stalnim osvešćavanjem svih svojih pokreta mi jačamo jed-
no Ja u sebi, postajemo celoviti. Tada postajemo i odgovorni za sve što činimo. Rani-
je nismo bili odgovorni, sve je činila nesvesna priroda. Ali kada dođemo do jednog Ja,
do aham-kâre, tada mi postajemo odgovorni za činjenje jer tada po prvi put dobijamo i
moć delanja. Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mis-
lima, rečima i delima, stiče se objektivna svest o sebi s kojom se uviđa da je i onaj koji
čini dela (a to je telo, indriyâni) uslovljen i sačinjen kao i sama dela. Tako se na
samom sebi praktično uviđa istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna,
nepostojana i prolazna, dok je ličnost (aham-kâra) koja to opaža nezavisna od tela i
njegovih dela. Dakle, potpunim osvešćenjem i ustanovljenjem psihofizičkog činitelja
(indriyâni) nužno dolazi do njegovog nadilaženja, zato što je svesnost uvek sám čin
nadilaženja ustanovljenog sadržaja, dok je nesvesnost oduvek bila poistovećenost s
njim. Tako potpuna integracija svesti o činjenju dovodi do nadilaženja subjektivne
poistovećenosti sa činiteljem (indriyâni). Važno je razumeti da ovo nadilaženje dolazi
samo kao potpuna zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je
upravo nadilaženje subjektivnosti. Subjekt koji je poistovećen sa sobom nikada ne
može imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino pri-
hvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyâni potpuno osvesti, ličnost postaje objekti-
vno svesna tela i samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u aham-
kâru, a i shema prakrti (br. 1) nam pokazuje da je ličnost (aham-kâra) već u samom
prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi ličnost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih
delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije sve-
sti. To bi izazvalo neuravnoteženu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umiš-
ljenog „svojstva ličnosti” i svakog postupka, što bi pokrenulo proces bezizlazne racio-
nalizacije tako nastalih entiteta. Svako poistovećenje ličnosti sa telom vodi u beskrajno
psihologiziranje i racionalizacije. Ovakvo vežbanje će vrlo brzo pokazati da je nemo-
guće biti objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadržavanju stare ličnosti i nje-
nog mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom mnoštva Ja. U tom
slučaju ličnost bi se samo neumorno delila na posmatrača i posmatrano ili učinjeno.
Nedostatak odgovornosti i objektivnosti za učinjeno, svedočiće o ovakvoj šizoidnoj
podeli. Svesnost preobražava i oslobađa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog
načina postojanja. Zato je ovakvo vežbanje zapravo proces odumiranja dotadašnje lič-
nosti (što nije ništa drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i otvaranja pros-
tora sve većoj slobodi duše koja za celo biće jasno uviđa: „To nije moje svojstvo, to
nisam ja.” Svi položaji i pokreti koji se u ovoj vežbi ustanovljavaju izgledaju kao tuđi,
a takođe i osećanja i stanja uma u narednim vežbama. Postajući izdvojeni i tuđi, vlas-
ništvo prirode (prakrti), a ne duše čovekove (puruše), oni se, međutim, ne osamosta-
ljuju kao u šizoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnošću, odbacivanjem i
negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlošću svesti kao jedinog odlučujućeg
činioca, objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih
sve omogućava. Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobražaja svih navika u kre-
tanju i mišljenju, u moći odustajanja od njih, kao i adekvatnog učešća u njima.
Napuštanjem poistovećenosti duše čovekove s telom, osećajima i umom, njiho-
ve aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa još snažnijom i čistijom
energijom i inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisnu
dušu kretanje tela i mišljenje pripadaju istom području prirodnih fenomena kao tok
307
reke, pad požutelog lista, let ptice ili kristalno presijavanje sunčeve svetlosti na snegu.
Nikada se priroda ne pokazuje tako zdrava i potpuna u svom savršenstvu kao u nespu-
tanom pogledu izdvojene i nezavisne čovekove duše. Suvišno je pitanje da li priroda
postiže svoju svrhu i savršenstvo tek s buđenjem neuslovljene duše u čoveku, ili pro-
buđeni tek tada zapaža iskonsko savršenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti
vremena prirodnog zbivanja oba ova događaja su uzajamna, oni se istovremeno doga-
đaju zato što su podjednako stvarni. Nema suštinske razlike u tome da li priroda posta-
je savršena tek u probuđenom čoveku, ili je on postao probuđen zato što je uvideo
savršenstvo prirode. U trenutku probuđenja sabija se sve vreme razvoja prirode u jedan
događaj.

d) Odvraćanje od tela

Što se više naslućuje sloboda, više se duša odvraća od tela kao od sopstvenog
bića. Ojačana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje dušu sa
telom, sve manje idealizuje telo kao nešto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije
uviđa kakvo zaista jeste, kao biološki mehanizam zatvoren u kožu koji se sastoji od
raznih organa: kostiju, mesa, creva, jetre, srca, pluća, bubrega, krvi, mokraće, pljuvač-
ke, izmeta, malja, noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Baš kao da se radi o vreći
ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj način treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga
ravnodušno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao živu celinu već i kao
leš u svim fazama raspadanja, što će se kroz izvesno vreme toj živoj celini neminovno
dogoditi. To vreme treba jasno da bude predočeno. Tako se duša polako odvraća od
privrženosti telu, kao i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na
ovakav, objektivan način, neće pogrešiti ni u čemu, neće gubiti vreme, uvek će uviđati
život kakav jeste jer će ga uvek doživljavati u potpunosti i s ljubavlju.

e) Osvešćenje osnovnih elemenata tela

Na kraju sabranosti pažnje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sači-
njavaju ono što smatramo našim telom. Ovo je finiji način odvraćanja od prethodnog.
To su element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolično
prikazuju osnovne osobine materije: čvrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan
i bezličan pogled na telo otkriva da je to biće samo njihova kombinacija na delu, i da
se uvek može prepoznati kao takvo. Što češće svoje telo treba prepoznavati na ovaj
način, sve dok ne postane i jedini. Tako će se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom
u svim njenim dimenzijama koje su prikazane istim elementima.
Na ovako opisan način treba praktikovati osvešćenje tela. Pri tome treba imati
na umu činioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzročnog nastajanja svega u
prirodi i hrana, odnosno cirkulacija prâne. Dok se to čini, ne treba mešati predmet svo-
je sabranosti sa drugim područjima bivstvovanja, sa osećanjima ili stanjima uma za
koja postoje posebne vežbe, već se isključivo držati tela. Tek sa njegovim osvešćenjem
svesnost treba proširiti sledećom vežbom. Da bi se osvestile više dimenzije bića, ose-
ćanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog dešavanja, samim
telom. Za početak je dobro da se sabranost pažnje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e
- svaka posebno) intenzivno vežba samo u određeno vreme tokom dana u odabranim
uslovima, pri čemu se pokreti mogu izvoditi malo usporeno radi lakšeg održavanja
308
pažnje na njima. Kada svesnost svih telesnih zbivanja postane lakše prisutna, može se
osnaživati u svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati
pažnju niti prilagođavati pokrete, nego održavati njihovo jedinstvo. To što se događa,
treba da bude predmet budnog opažanja: kada se hoda, onda hodanje; kada se radi neš-
to rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se sedi i ne radi ništa, onda
sedenje i disanje.
Potpuno osvešćenje tela biće već na početku olakšano ako svoju pažnju stalno
vezujemo za središte njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri
osnovnim položajima), kao i na celu površinu tela (pri svim pokretima). Osobina
nesvesnog delovanja tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom
središtu, težište njegovog delovanja podignuto je naviše, ka glavi i mislima, i stoga je
neuravnoteženo kao kod iskrivljenog točka kome osovina nije uglavljena u središtu. U
gravitacionom središtu bića sažima se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo.
Kada je taj proces delovanja iz središta kristalisan svešću, vreme njegovog delovanja
je brže, što se ispoljava kao veća snaga i moć ostvarenja. 127
Dosadašnji opis vežbanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usredištenje u
gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osvešćenja bića.
Ono će postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postiže tako što
ćemo pri kretanju kroz prostor (hodanju, vožnji...) uvek imati duboko uverenje da se
mi, sa svojim središtem, ne krećemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se pros-
tor, sva bića i ceo univerzum kreću i okreću kraj nas. Na ovaj način se direktno ukida
ropstvo objektivizaciji. 128 Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijed-
no biće ne kreće svojom voljom, već da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da
se to prakrti kreće, da je svaki naš pokret koji smo u životu učinili nošen opštim kreta-
njem životne energije (prane) kao list maticom potoka. 129

127
Koiči Tohei u svojoj knjizi „Book of ki” daje koristan savet da se osvešćenje energije univerzuma
sažima na pola, sve dok se to sažimanje univerzuma na polovinu ne skupi u nevidljivo malu tačku u
našem donjem stomaku, oko četiri santimetara ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno osećati da, iako
beskrajno sažet u jednu tačku, univerzum nije izgubio moć, da je ona samo sabijena na jednom mestu,
u gravitacionom središtu zbivanja našeg bića. I to neće biti iluzija. Odatle se može izvući ogromna
snaga koje iznemogao i psihički poražen čovek nije bio svestan, jer mu je težište delovanja bilo pome-
reno naviše i zato slabo. Delotvornost vitalne energije povećava se imaginacijom kako se ona s udisa-
njem podiže iz tla kroz središte stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem širi po telu i kroz
ruke, koje tako dobijaju pojačanu snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
128
Zbog holografskog svojstva univerzuma, koji stvara subjekta, kada se čovek pomeri dva metra una-
pred, univerzum neće za njega postati za toliko kraći u tom pravcu. Čovek je subjekat univerzuma i on
se zato ne kreće kroz njega niti može kretanjem doći do njegovog kraja. Univerzum se saobražava
prema njemu, čovek je uvek u središtu univerzuma koji se kreće i saobražava kako bi u njemu kristali-
sao svoju budnost. Samo probuđeni vidi da se univerzum kreće u čoveku i zbog čoveka, a ne čovek u
univerzumu. Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je
svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45).
129
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor -
kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne
energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i
drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko Sunca. Sve to zajedno nastaje iz etra ili akaše.
Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode životnu energiju i sva kretanja živih bića.
Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se
u prah. Tako, neprobuđena bića se nikada ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i
pokretana od strane šire celine. Mi nikada nismo udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj
svoga srca, kao što nismo niti išta drugo učinili u svome životu; sve je to priroda činila (i to govori o
veličini njene moći, a ne o našoj suštinskoj nemoći) dok smo mi samo zamišljali 'to sam ja učinio' i 'to
309
 Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vežbama osvešće-
nja osećaja i uma, kao da se oni kreću u svom događanju, a ne mi. Potpuna autentič-
nost i nezavisnost puruše biće ispoljena onda kada jasno doživimo da se naša suština
ili duša ne kreće u životnom zbivanju, da čak nikada nije ni učestvovala u njemu, u
životnoj drami, nego da se telo, osećanja, raspoloženja ili stanja uma, i sve misli, sami
zbivaju i kreću svojim putem kao oblici prakrti, vođeni istim zakonima kao i sve osta-
lo u prirodi. S postizanjem konačne diferencijacije puruše i prakrti ovo stanje će biti
trajno i prirodno.
Sabranost pažnje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenično a
zatim istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko
ćemo bolje opažati koliko su drugi toga nesvesni, i uočavati razliku u plemenitosti
koju donosi svesnost, od bede i ružnoće koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika
osvešćenog tela je opuštenost i ujednačenost govora i svih pokreta. Svesnost harmoni-
zuje sve tokove energije poništavanjem svih afekata, pa takav čovek smirujuće deluje i
na okolinu.
Sabranost pažnje na telo je toliko uspešna koliko osnažuje nezavisnost duše od
tela. Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za
njihovo napuštanje. Suština ove vežbe je u tome da se svest oslobodi svih umišljenih
predstava o telu i dovede do uvida da ne postoji drugačiji telesni opstanak od ovde
opisanog. Zato sabranost pažnje na telo treba ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve
iluzije o nekakvom drugačijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savrše-
no jasan u neposrednom uvidu.
Uvidevši da je to sve delatnost prirode a ne njegova, čovek se više ne brine za
ono što nije njegovo, on više ne prianja za telesni oblik koji živi u svetu, kao što iz
istog razloga nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnodušan je i smiren u nezavi-
snosti sopstvenog pročišćenja (kaivalya).

2. Osvešćenje osećanja

Nešto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu osećanja. Ona su direk-
tno vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se osećanja
ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja može biti ovozemaljsko,
odnosno vezano za život u svetu (čulne prirode), ili uzvišeno, što znači naklonjeno
odvraćenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slično fizičkom telu i
astralno, o čijem je dejstvu ovde reč, može u svom kretanju biti naklonjeno nečemu
(zbog prijatnog stanja), odbojno od nečega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u
nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih složenosti i
nerazrešivosti, već o sámim osećanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematične
emocije su složene tvorevine koje nastaju tek mešanjem osećanja sa fizičkim zbiva-
njem, opštim stanjima uma i pojedinačnim mentalnim sadržajima, koji su ovde pred-
met posebnih vežbi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je osećanje na delu: da li je to prijatno, bol-
no ili neutralno osećanje; da li je to prijatno ovozemaljsko osećanje ili prijatno uzviše-
no osećanje (zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bića i nezavisnost duše); da li je bol-

je moje biće'. Svaka predstava o našoj individualnosti i delanju je čista fantazija. Sve je Jedno. Usled
tog jedinstva u svakom biću može se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takođe
ukazuje da ga naša suština nadilazi. Mi smo puruša, a ne prakrti.
310
no ovozemaljsko ili je bolno uzvišeno osećanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ome-
taju izbavljenje); da li je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvišeno osećanje (rav-
nodušnost zahvaljujući uvidu u nezavisnost duše i neugroženosti ishoda sveg bivstvo-
vanja).
Tako se vežba postojana sabranost ili trajna prisutnost pažnje u sebi i u drugo-
me, uočavajući razliku u plemenitosti i smirenju kada su osećanja jasno ustanovljena u
nama prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno
izmešana i poistovećena sa raznim sadržajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se
jasno moraju imati na umu činioci nastanka osećanja, a to su uzročno nastajanje svega
u prirodi, želja i čulni utisci, kao i razlaganje svih ovih činilaca tokom vremena. Ose-
ćanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njiho-
vim trajnim svojstvima. Vežbamo tako što sebi konkretno predočimo: „U meni je sada
takvo osećanje.” U prijatnom osećanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijat-
nom osećanju treba napustiti sklonost ka odbojnosti i mržnji; a u neutralnom sklonost
ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju osećanja kao takva, onako
kako se sáma javljaju u svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale predmete sab-
ranosti pažnje (telo, stanja uma) već se isključivo držati osećanja kao odabranog pre-
dmeta za ustanovljavanje. Zato što ne postoje drugačija osećanja od ovde opisanih,
jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o raznim ose-
ćanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim mešanjem osećanja sa umom i
telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Jasan uvid da ne postoje drugačija osećanja osim ovde opisanih sastoji se od
spoznaje šta su zapravo osećanja. Ona su isto što i misli, samo malo sporije i gušće
vibracije. Misli su najfinije vibracije zbivanje prirode koje je pretvoreno u informativ-
no osmišljavanje zbivanja. To osmišljavanje se događa u našem telu jer je ono stvore-
no kao pogodno mesto za to. Ali ono je samo po sebi suviše brzo i nepostojano, potre-
bno mu je neko vezivno tkivo, materijal koji će da ima ulogu cementa ili lepka u oču-
vanju svesti radi dugotrajnog osmišljavanja informacija. To su osećanja. Ona su dakle,
takođe informacione vibracije, ali sporije i zato se teže menjaju. To je dobro kao vezi-
vni materijal, osećanja nam pomažu ne samo da dublje vidimo neki sadržaj, nego i da
ga vidimo iz više aspekata, ali je problem što vezuju sve utiske, tako da svaki čovek
ima manje ili više neke emocionalne traume iz prošlosti koje je nakupio tokom sazre-
vanja. Zbog prirode osećanja i za njih se vezujemo više nego što je potrebno, i njih
takođe preživljavamo iz više aspekata, što je nekada potrebno, ali često i nepotrebno.
To je prava priroda trauma. Objektivnim ustanovljavanjem osećaja i osećanja kakva
ona sama jesu, u sadašnjem trenutku, čiste se sve emocionalne traume iz prošlosti koje
nas blokiraju.
Sabranost pažnje na osećanja, kakva ona sama jesu, bez prosuđivanja o njima,
toliko će biti uspešna koliko osnažuje nezavisnost duše od osećanja, njeno neprianjanje
ni za šta bivstvujuće u vremenu preko osećanja, kao i neprianjanje za odbojnost od
bilo čega; njenu ravnodušnost i smirenost u pročišćenju.

3. Osvešćenje opštih stanja uma

Kao što se prve dve vežbe uspostavljanja pažnje bave isključivo kretanjem i
opstankom tela (indriyâni) na grubljem (fizičkom) i finijem nivou (osećanja), tako se i
sledeće dve vežbe bave grubljim (opštim) i finijim (svakim pojedinačnim) stanjima
uma. Odavde se osvešćuje trojstvo manas, aham-kâra i buddhi.
311
 Kada se u umu javi požuda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti
da je odsutna; kada se javi mržnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba pre-
dočiti njenu odsutnost; kada se u umu javi obmanutost, 130 treba jasno ustanoviti takvo
stanje, a kada je nema, osnažiti jasnoću u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog
opažanja (telo, osećanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima
koja ne postoje i odvraćaju od stvarnosti sámog objekta ili zbivanja.
Požuda (vezanost), mržnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su
osnovna stanja uma koja porobljavaju čoveka.
Takođe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja
(od nečeg posebnog što izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost,
da je to rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnoštva sadržaja ili objekata, što iza-
ziva uznemirenost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proširena svest,
da je to svest nastala izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vančulne infor-
macije, sećanja, ideje, stečeno znanje iz udaljenih mesta, prošlosti ili budućnosti); kada
se javi sužena svest, da je svest sužena (na neko posebno i čulima dostupno opažanje
iz neposrednog okruženja u sadašnjem trenutku); kada se u umu događa svesnost koja
nadilazi čulna iskustva i kreće se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo
(tokom vizije ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fizičko
iskustvo (indriyâni), da je to svest koja zavisi od tela i čula; kada je um koncentrisan
na ono što se događa, da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest raspršava
na više procesa koji se smenjuju; kada je svest oslobođena svih sadržaja kojim je um
uslovljen (u meditaciji, dhyânam), da je oslobođena (od misli i prisutna je u biću bez
njih), a kada nije oslobođena, treba jasno ustanoviti da je neoslobođena i uslovljena
mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednočasovnog kontemplativnog zadub-
ljenja, dhyânam).
Tako se osnažuje postojanost pažnje na sva opšta stanja u kojima se um
(manas) uopšte može naći. Na ovaj način treba ih ustanovljavati sve dok ne iščeznu
sve iluzije da stanja uma mogu biti drugačija, beskrajno različita ili uvek ista, i ne pre-
ostanu samo ovde navedena, uvek izložena znanju i jasnom uvidu. 131 Samo tako se
postiže svrha ove vežbe da omogući prepoznavanje čovekove nezavisnosti od svih sta-
nja uma. Osvešćenje se primenjuje na sebi i drugome, naizmenično, a zatim istovre-
meno na sebi i drugome. Pri tome se uočava razlika između osvešćenih stanja u nama i
njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Treba uočiti smenu stanja uma u nama
samima, kada se um nalazi u uzvišenom i svesnom stanju, a kada u niskom i nesves-
nom stanju. Tada treba trenutke uzvišenosti i svesnosti rekapitulacijom zapamtiti i
povezati, i na osnovu te veze jasnije će se uočavati periodi pada svesti i oni će se tako
skraćivati sve dok ne nestanu. Takođe treba jasno uočiti činioce koji omogućavaju um,
a to su opšta delatnost prirodno nastalog tela (indriyâni), neznanje o nezavisnosti i
želja za ličnim učestvovanjem u bivstvovanju kroz vreme, i da će um opstajati samo
dok su njegovi činioci na okupu.
Osvešćenje svih opštih stanja uma toliko je uspešno koliko omogućava prepoz-
navanje nezavisnosti čovekove duše od svih mogućih stanja u kojima se um može
naći, njeno neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i
uma; koliko osnažuje njenu ravnodušnu prisutnost u slobodi koja omogućava i svet i
um koji ga spoznaje.

130
U obmane spadaju sećanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.
131
Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.
312
 4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadržaja
(svake misli)

U ovoj, četvrtoj dimenziji vežbanja, prisustvo budnosti (buddhi) konačno se

čisti i od najfinijeg uplitanja mentalnih sadržaja (manas) i ličnih iskustava (aham-
kâra).
Za razliku od dosadašnjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustav-
ljanje ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno
preuzimanje odgovornosti i slobodne volje. Najveći broj ljudi može da kontroliše svoje
fizičko ponašanje. Na to ih navodi gotovo sva dosadašnja kultura. Nešto manji broj je
u stanju da kontroliše i osećanja, ali je zaista najmanje onih koji kontrolišu svoje misli,
koji ne misle šta im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih
uzroka onoga što im se dešava u umu i ne poistovećuju se s njim, koji misle tako da ih
to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac čovekove kulture i on je kompletno i
detaljno iznet jedino u ovde opisana četiri uporišta pažnje (prema Buddhinom govoru
Mahasatipatthâna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadržaj, odnosno svaka moguća misao sama po sebi
nije bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Važni su, dakle, uzroci
nastajanja misli koje određuju ponašanje i sudbinu ličnosti. Svi su ti uzroci, u ovom
poslednjem delu vežbanja sabranosti pažnje, identifikovani za svesno ustanovljavanje.
Najveći broj uzroka misli nalazi se u zbivanjima tela, osećanja i opštih stanja uma.
Zato, ako ne uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, četvrtoj vežbi, treba
da ih potražimo u prethodnim, najpre u fizičkim i osećajnim zbivanjima, kao i u okol-
nostima u kojima biće prebiva i koje deluju na stvaranje individualnog fizičkog iskus-
tva. Uzroci najsloženijih misli su često banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim
mislima nikada ne možemo ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve
zbiva.
Ego je zbirno mesto ukrštanja svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam
ego. Ali, ego nije kategorija prakrti, i zato se o njemu ne može ni govoriti kao o nečem
realnom. 132 On je prividan fenomen, kao vatreni obruč koji nastaje brzim okretanjem
baklje. Njegova realnost je virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego
stanju svesti. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan
fenomen, nisu stvarne same po sebi, i zato možemo da budemo slobodni od misli. Da
su one realne, nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. I onoliko teško ih se oslo-
bađamo koliko pridajemo realnost egu i mislima.
Uvid da misli nisu naše počiva na činjenici da su misli samo najfinije vibracije
prakrti. Grube vibracije prakrti su grubi oblici, energetski ili materijalni, a najfinije
vibracije tih istih oblika su informacije o tim oblicima. Te informacije se stalno raz-
menjuju u prostoru, etru. Mi kao svesni subjekti smo primaoci tih informacija o objek-
tima. Tako se kroz naš manas, prakrti ili postojanje osmišljava, obelodanjuje i kultivi-
še. Tako se zapravo održava fizički svet. Naime, najpre je postojala ideja o obliku koja
se zatim materijalizovala. Percepcijom materijalnog oblika mi vraćamo informaciju o

132
Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i čulni organi, koji, kada
su zdravi, kod svih bića jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Međutim, primećujemo da je ego
kod svake individue različit, ne samo po karakteru, već i po snazi: kod nekog čoveka je toliko snažan
da uništava i njega i druge, dok je kod drugog slab, tako da ga ili čini podatnom žrtvom tuđih uticaja,
ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebičnost.
313
njemu u svet ideja. Tako se zatvara krug stvaranja kroz svesnog subjekta. Svesni sub-
jekt je samo organski pogodno mesto u kome se to događa. U svesnom subjektu je
takođe svest Duha koja je vrhunski privlačitelj sveg tog događanja. Zato kažemo da mi
nismo misao već svest koja samim svojim prisustvom omogućava misli i percepciju
sveta. Zato je suština probuđenja i cele ove prakse razlikovanje same svesti od svih
sadržaja svesti, od misli. Sama svest nema uzroka, ali sadržaji svesti, misli, imaju
uzroke.
Uzroci svakojakih misli dele se na povoljne i nepovoljne, kao što postoje povo-
ljna i nepovoljna psihofizička iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci
ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i šest unutarnjih i šest
vanjskih osnova čula; dok su povoljni uzroci sedam činilaca probuđenja i četiri osnov-
ne istine o prirodi postojanja koje objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopšte.

a) Pet glavnih prepreka (nivarana)

koje su smetnje oslobođenju svesti od mentalnih sadržaja

Prva prepreka je želja za čulnim iskustvom sa bilo kojim od šest oblika čula
(buddhindriye i manas). Kada se bilo koja čulna želja javi, treba je jasno ustanoviti kao
takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako još nepostojeća
želja za čulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojeća čulna želja
napušta i kako se napuštena želja u budućnosti više ne pojavljuje, kao ni misli na nji-
hovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti
kao takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji način
još nepostojeća ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se posto-
jeća ljutnja napušta i u budućnosti više ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Treća prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih
nema, kako nastaju i oblikuju mišljenje i kako se napuštaju da se ni u budućnosti više
ne jave.
Četvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni
jave, treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na mišljenje, a kada ih nema,
jasno ustanoviti da je um oslobođen od njih. Dobro treba uočiti kako se još nepostoje-
ća uznemirenost i zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojeća napuštaju i u
budućnosti više ne pojavljuju.
Peti i najteži uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je slo-
boda moguća i da uopšte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustano-
viti, a kada je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se
još nepostojeća sumnja javlja, kako se postojeća napušta i kako se napuštena sumnja i
budućnosti više ne pojavljuje.
Tako se vežba postojanost pažnje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psi-
homentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenično pa istovremeno u
sebi i u drugima. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u opštoj prirod-
noj uslovljenosti i nepostojanosti. Vežba se dosledno obavlja na opisani način sve dok
neposredno ne omogući celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za
pročišćenje svesti duše od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako čovek oslo-
bađa svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujući je u duhovnom
pročišćenju.

314
 b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela

Postoji pet vrsta međusobnog prianjanja koja sva zajedno čine tvorevinu (skan-
dha) koja se privremeno ponaša kao telesna ličnost jedne prosečne individue, ili empi-
rijsko iskustvo ja-stva, uverenje „Ja sam telo.” Vezana za njih, điva uzrokuje prepora-
đanje i održava individualno životno iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rűpa-skandhâ). Jasno
treba predočiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepo-
stojanim uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrženost za njega bila napuštena.
Drugo se prianjanje odnosi na čulne sposobnosti (vedana skandhâ). To su: sluh,
vid, dodir, okus, njuh i mišljenje (razum). Jasno treba predočiti kako čulne sposobnosti
nastaju i uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrženost za njih napustila.
Treće prianjanje tiče se opažanja (samđna) na osnovu šest čula (buddhindriye i
manas). Treba jasno predočiti prirodu opažanja, kako ona nastaju u zavisnosti od čula i
kako će nestati zajedno sa njima. Tako će i privrženost za nepostojana i uslovljena
čulna opažanja biti napuštena, a svest postati nezavisna od njihovog ograničenog delo-
vanja.
Četvrto prianjanje događa se u vidu izražavanja podsticaja ili volje za reaktiv-
nim delovanjem (karmendriye) zasnovanom isključivo na podsvesnoj zavisnosti od
individualnog čulnog opažaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka
nesvesna reakcija (samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da nešto
učinimo u datom trenutku), uslovljena područjem čulnog iskustva, kako nastaje i kako
nestaje. Zatim, treba uočiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem održava
iluzijom da ćemo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo; to ne važi samo za opsesije i
navike (fizička dela), već, u blažem obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se napu-
štaju podsticaji za učešćem u prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zak-
ljučcima, predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (viđnana) direktno zavisna
od područja čulnog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustano-
viti kada je ima, kako nastaje i kako nestaje. Jedino tako se čovek oslobađa privrženos-
ti za nepostojani i zavisni empirijski um.
Tako se vežba sabranost pažnje na pet vrsta privrženosti koje uslovljavaju i spu-
tavaju čistu svest o biću (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se
ponaša kao privremeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi činioci empirijskog Ja-
stva od ovih pet prianjanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoz-
natljivom ponašanju. Dok je ova skupina neosvešćena kao takva, dakle pre ove vežbe,
i Ja koje ova skupina sačinjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo
biti celovito jer je njegova životna energija bila neuravnoteženo ulagana u različite
privrženosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponašanja tela. Ovakvim osvešćenjem
se po prvi put Ja integriše uravnoteženjem svih energetskih tokova, i postaje celovita
ličnost (aham-kâra) koja nadilazi neautentičnu privrženost za telo (indriyâni). Integra-
cija i individuacija ličnosti (aham-kâra) nemaju drugu svrhu do nadilaženja individu-
alne izdvojenosti (indriyâni) i oslobođenje čoveka od svih spona koje sputavaju dušu u
njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenično kao i istovre-
meno na sebi i na drugome, kako sve ove privrženosti uvek međusobno deluju jedna
na drugu, kako pokret jedne (tela) povlači sve ostale (uma) i u međusobnoj dijalektici
se ispoljavaju kao Ja. Treba vežbati dosledno na opisani način sve dok se ne dođe do
315
celovitog uvida kako deluje petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i
da nema drugačijeg prianjanja čoveka za neautentično bivstvovanje od ovde opisanog
prianjanja za telo.

c) Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula

Sledeći uzrok za nastanak mentalnih sadržaja odnosi se na povezanost između

čulnih sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljašnjim prototipovima (tanmâtrâ).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvuci-
ma, nos sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizič-
kim ili imaginarnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih čulnih sposobnosti posto-
ji nerazdvojivo od svojih spoljašnjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za
svest kojim porobljavaju slobodnu dušu čovekovu: 1. verovanje u postojanost tela i
uma u njemu; 2. sumnja u oslobođenje; 3. verovanje u mogućnost oslobođenja na
osnovu metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i mržnja; 6. žudnja za
egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu (indriyâni); 7. žudnja za večnom
egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (astralu); 8. taština; 9. nespokojstvo i
10. neznanje o neuslovljenoj duši kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih
deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opažanje putem bilo kog od šest
čula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojeći okov pojavljuje, kako se postojeći
napušta tako da se napušteni okov u budućnosti više ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenično kao i istovreme-
no. Pri tome se zna da su činioci nastanka fizičkih osnova čula neznanje, želja za bivs-
tvovanjem u vremenu, hrana i opšte osobine uzročnog nastajanja svega u prirodi, i da
će čula postojati sve do razlaganja njihovih činilaca. Takvo osvešćenje oslobađa čove-
ka i od želje za svetom i od žalosti zbog iskustava u svetu, omogućava mu prepozna-
vanje prisustva nezavisne duše u njemu, kao i u svemu.

d) Sedam činilaca probuđenja

Sedam je činilaca koji pročišćavaju svest i bude (buddhi) čoveka od svih sadr-
žaja psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost pažnje (satipatthâna, ovde opisana vežba osvešćenja četiri dimen-
zija bića). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti
kako se još nepostojeća sabranost pažnje javlja i kako se nastala pažnja dalje do savr-
šenstva osnažuje tako da uvek bude prisutna.
2) Putem sabranosti pažnje istražuje se stvarnost i jača uvid u prirodu svih fizi-
čkih i mentalnih pojava. Jasno treba uočiti razliku kada je istraživanje stvarnosti, kao
činilac probuđenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraživanje započi-
nje i sve više i više razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnošću, kao
treći činilac probuđenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je
nema, kako se nepostojeća volja jačanjem uvida razvija i kako se postojeća dalje do
savršenstva osnažuje.
4) Osnažena volja za nezavisnošću izaziva sve veće duhovno ushićenje i prijat-
nost usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushićenje kao činilac probuđenja
treba ustanoviti kada je prisutno a kada nije, kako se ushićenje začinje sabranošću paž-
nje, i kako se postojeće dalje do blaženstva u slobodi osnažuje.
316
 5) Kada čovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um sti-
šava. Tada se smirenost tela i uma, kao peti činilac probuđenja, učvršćuje. Treba jasno
ustanoviti kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na
osnovu prethodnih činilaca, potpuno učvršćava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jed-
no (samadhi) kao čista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja
u jedinstvu prostorvremena, u ’Ja jesam’ kao šesti činilac probuđenja. On se ostvaruje
samo u praksi meditacije. Jedinstvo prirode već postoji u njenoj osnovi, zbog tog
jedinstva nema ničeg novog. Kada svoje individualno biće dovedemo do svesnog
jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu kao jednu. Od presudnog je značaja da
se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide posledice odsustva sabranosti, da
se nepostojeća sabranost na osnovu prethodnih činilaca ostvari i ostvarena dovede do
savršenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo sves-
tan događaj, kao jedina stvarnost sveta i čoveka u ’Ja jesam’, kada čovek tu stvarnost
jasno prepozna kao svoju sopstvenu suštinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnodu-
šno (upekkha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnoštva obličja u vremenu.
Tako ravnodušna pročišćenost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvova-
nja (prakrti), kao sedmi činilac kojim se ostvaruje probuđenje, postaje prepoznata od
strane čoveka jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, više se ne dešava
da nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki više (akcija).
Svi su jednaki jer uviđamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg
zbivanja (puruša). Otuda ravnodušnost.
Za razliku od ostalih činilaca probuđenja, ravnodušna pročišćenost od svake
uslovljenosti prakrti ne može se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostva-
ruje s prethodnim činiocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u čoveku kao prvi uslov
i svesti i samog bivanja.
Na ovaj način se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih činilaca koji bude i
oslobađaju čoveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.

e) Četiri osnovne istine o postojanju

Nakon dosadašnjeg osvešćenja uzroka svih mentalnih sadržaja može se doći

jedino do prve istine o biću, a to je da su svi njegovi činioci lišeni bilo kakvog trajnog
svojstva, da su sačinjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost
čoveka za bilo koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i
zato u svom krajnjem ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za čoveka i za pri-
rodu. 133 Jer, kako je već rečeno, suštinska je težnja prirode da dođe do svog razrešenja
i smisla u nezavisnom transcendentalnom Duhu koji sve omogućava (puruši), kroz
dušu čovekovu, a ne da duša čovekova traži utočište u prirodi. Duša je spasitelj, ovde
je da bi kroz sebe oplemenila i uzdigla celu prirodu, samo postojanje, ka božanskom

133
Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najširem smislu označava
neautentičnost, nesavršenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju već uvek malo drugačije, kakve
ne bi trebalo da budu, da se nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim željama. Zato je ovaj termin
Buda upotrebio da označi osnovnu činjenicu života, da je on poput točka (kha) koji je netačno (du)
centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde reč, život postaje ispravno (su) centri-
ran i zato ugodan (sukha).
317
Duhu, a ne da bi pala i zarobila se u onome što treba da uzdigne. Ako to čini, čovek
iskušava patnju rađanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva združen s onima koje ne
voli, a razdružen od onih koje voli, ne postiže ono što želi, a događa mu se ono što ne
želi. Ukratko rečeno, pet vrsta prianjanja (b) za životno iskustvo izazivaju patnju: za
telo, osećaje, opažanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja
i ne dotiču dušu čovekovu. Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost
čovekova za njihovo područje problematična. To su samo sredstva za život, a ne cilje-
vi. Čoveku je bolno samo ono što mu nije primereno i autentično, naime, to da prianja
uz nepostojanost i prolaznost pojedinačnih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su
mu iskustveno najbliži, koji sačinjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode,
čovek ne prianja više uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da
ništa tu nije njegovo, da uopšte i može biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene
celine zato što je njegova duša nadilazi. Da duša čovekova ne nadilazi celu prirodu,
čovek nikada ne bi mogao da bude objektivno svestan sveta kao celine.
Patnja, kao izraz neuviđanja jedinstvene prirodne uzročnosti i poistovećenja s
njom, može biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje
sudbine. Ako je neko biće i srećno, ta će sreća biti samo privremena i potpuno zavisna
od svojih uzroka. Pored toga, uvek se može naći više onih koji nisu zadovoljni živo-
tom, koji život u mnogo većoj meri trpe nego što uživaju u njemu - i zato beže u iluzi-
je. Čovek može uživati jedino u estetskom doživljaju objektivne prirode, u njenim
lepotama, a nikako u ličnim željama i prohtevima. Koliko je opušteniji i jednostavniji,
toliko jasnije uviđa jednostavnu lepotu prirode. S potpunom opuštenošću može uvideti
i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja nema objektivnu realnost; ona je samo reakci-
ja na prisilno potiskivanje ega i iluzija od strane Božanskog. Naime, Božansko ne
može da čeka da se sam ego preobrazi i nestane - jer on to nikada i neće sam da učini
zato što je svaka njegova kretnja u cilju očuvanja sebe - već mora da stvara situacije u
kojima će čovek hteo ne hteo biti suočen sa stvarnošću u kojoj će nadići ego, sa jedins-
tvom bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, kon-
cepcije o individualnosti i supstancijalnosti, i to se doživljava kao patnja. Ona, dakle,
postoji samo za ego. Sámo postojanje je Božansko i zato ne može biti u njemu ničeg
pogrešnog i negativnog. Svaka patnja je iluzija ega, posledica pogrešnog pristupa pre-
ma stvarnosti, a ne sama stvarnost. Međutim, zbog prirode trodimenzionalnog fizičkog
sveta, iluzije mnogih individua dobijaju akumulativnu moć i u svojoj ravni deluju
savršeno realno. Stoga, iako nastaje iluzijom, ona postoji i deluje na ljude.
U suštini, identifikacija subjekta sa objektom, sa životom, je patnja zato što
čovek tada gubi svoju suštinu, dušu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da
čovek može da nađe večno utočište, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim
objektima, tada bi sebe i svoju duševnost potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se
degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu svega, ka duši, niti
bi ispoljavao duševnost. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve što postoji za njega. Prestao
bi da bude ličnost, jer to može da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju suštinu,
za dušu koja omogućava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to nevidljivo je
daleko nadmoćnije nad vidljivim - ono ga omogućava. Zato su sve stvari (cela prakrti)
postavljene tako da svojom prolaznošću i nepostojanošću nateraju čoveka da se okrene
k sebi, ka duši i puruši, da uvek doživi patnju kada se vezuje za nešto spolja. Ako i
nađemo ljubav u drugome, iako je privremena ona u sebi nosi kvalitet večnosti koji
nas upućuje na našu zajedničku unutarnju suštinu. Sve što je dobro i vredno na ovom
svetu proističe iz duševnosti i nosi u sebi božansku inspiraciju, ima večnu vrednost jer
318
i upućuje na večne, transcendentalne vrednosti. Zato je na početku svoga naučavanja
Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na samrti, da ne tražimo utoči-
šte u drugome, nego u sebi samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, objektivnom umu se otkriva i druga istina,
da patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona žeđ spontanog
delovanja prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i rađa nova
bića s radošću i strašću, bića koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze
sad tu, sad tamo (u pojedinačnim objektima relativnog sveta), nošena požudom svojih
nagonskih potreba, vezana iluzijom o večnom životu jednog oblika (tela) i iluzijom o
svojoj sopstvenoj moći delanja. Ova žeđ spontanog delovanja prirode u njenom obnav-
ljanju izvire u čovekovom iskustvu iz čulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identi-
fikacije sa telom, i vezanosti čulnih iskustava za vanjsku osnovu čula (tanmâtrâ). Lju-
dima su oko, uho, nos, jezik, telo i um ugodni i u toj privrženosti ta žeđ nastaje. Njima
su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma ugodni, i u toj
privrženosti nastaje žeđ za bivstvovanjem koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost
koja nastaje viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišljenjem
ugodna, i u toj privrženosti u tako uslovljenoj svesnosti rađa se neutaživa žeđ za uslov-
ljenim bivstvovanjem. Ljudima su takođe osećanja, opažanja, izražavanja volje i stanja
uma koja nastaju viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišlje-
njem ugodna, i te privrženosti su uzroci patnje čovekovog neautentičnog života.
Treća istina vezana je za drugu i kaže da patnja ima svoje okončanje i da je ono
moguće okončanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okončanjem želje za uslovlje-
nim bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba pročišćenjem svesti
okončati bez ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog pri-
vlačnog dejstva kao od nečega što se neuslovljene suštine, duše čovekove uopšte ne
tiče, već je samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi privrženost za bivstvovanjem u
vremenu, tu se ona može i mora napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su
ugodni i izazivaju privrženost koja se može i mora napustiti i iskoreniti. Budni pažljivo
borave na samim ulazima čula, opažanja i izrazima volje za delovanjem, i ne dozvo-
ljavaju nastanak privrženosti, ulazak nepovoljnim uticajima i da se oni dalje razvijaju.
Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma izazivaju privrže-
nost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa ovih šest čulnih područja,
a takođe i osećaji, opažanja, izražavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana šesto-
strukim čulnim područjem, izazivaju privrženost koja se mora dokinuti pri samom
nastajanju. Ne dokida se i ne napušta, dakle, sam život, sámo postojanje i čulne spo-
sobnosti, već slepa i ograničavajuća privrženost svesti za njih, kako bi se pročistila za
refleksiju Duha neuslovljenosti ni od čega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja
svega - sámog bića i njegovih čula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savršeni
posrednici, nesputani otvori bića za iskušenje prisustva božanskog izvora postojanja.
Kada je neophodnost prestanka privrženosti svesti za uslovljeno bivanje u vre-
menu postala jedina izvesnost, otvara se četvrta istina koja kaže da postoji samo jedan
nepogrešivi put koji vodi do prestanka celog neautentičnog i prolaznog opstanka u
poniženju pred stihijom sudbine i do stvaralačke pobede Čoveka nad nesvesnim priro-
dnim zbivanjem. To je osmostruki put sačinjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog
mišljenja; ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog življenja; ispravnog
napora; ispravne sabranosti pažnje (satipatthâna) i ispravne kontemplacije (dhyânam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide četiri osnovne istine o postojanju.

319
 Mišljenje je ispravno kada je lišeno požude (privrženosti), mržnje (odbojnosti) i
zablude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju laži, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugrožavamo život nijednog živog bića, kada ne
uzimamo ono što nam nije dato i što nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan način života je onaj koji omogućava čestitost u svakom pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi želja da se izbegnu loša, nepovoljna stanja i
da se prevaziđu ona koja su već nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja
koja još nisu nastala, i da se ona koja su prisutna održe i dovedu do savršenstva.
Ispravna postojanost pažnje (satipatthâna) je ovde opisana celodnevna praksa
osnaženja prisustva svesti u telu, osećanjima, opštim stanjima uma i uslovima nastanka
svake misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, čime se
prevazilazi vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.
Postojanost pažnje je praksa sa kojom se kristališe i učvršćava najčistija svest o
sebi koja je uopšte moguća na ovom svetu, dok smo u fizičkom telu: mahat-buddhi.
Ona je takođe poznata koja svest Sopstva (atman) ili transcendentalna svest. Njena
najčistija prisutnost u iskustvu događa se samo pri sedećoj praksi meditacije, zadublje-
nja ili potpune sabranosti svesti u sebi samoj, što je poznato kao samadhi. Ona će biti
opisana u narednom poglavlju, rűpa-dhyânam. Ovde dve prakse osvešćavanja ili
buđenja se zajedno praktikuju, rűpa-dhyânam kao sedeća praksa meditacije, i
satipatthâna kao praksa negovanja svesti o sebi u akciji i svakodnevnom kretanju i
delanju. U sedećoj meditaciji se do kraja iskušava u sebi, a u postojanosti pažnje se
primenjuje na sebi i u interakciji sa drugima spolja, na delu onako kako nam okolina i
život nalažu, bez ikakvog izbora. Najpre u meditaciji spoznajemo svest o sebi u sebi, a
zatim je postojanošću pažnje prepoznajemo i primenjujemo spolja, u zbivanju. Koliko
postajemo svesni Sebe, svog Sopstva ili duše, toliko tu istu svest prepoznajemo spolja
kao sam život i postojanje. Samo tako ona postaje celovita i zaista ostvarena. Niti se
može spolja ostvariti ako je pre svega ne spoznamo u sebi, niti je možemo zaista spoz-
nati u sebi kao svest duše ako je ne prepoznamo i primenimo spolja, kao svest Duha
koji sve omogućava. Koliko idemo ka svesti o Sebi, svojoj duši, toliko nam se ta ista
svest duše približava spolja kroz dramske događaje života. Sve što budemo doživljava-
li kada započnemo praksu meditacije biće u režiji našeg Sopstva ili duše, biće to razna
iskušenja kako da tu svest bolje prepoznamo i primenimo. To je tako zato što se u
čoveku spajaju mikrokosmos i kosmos, postojanje i svest o postojanju.
Postojanost pažnje ili satipatthâna u početku zahteva napor a postaje potpuna i
zrela kada postanemo svesni da je ona jedini put i svrha egzistencije, na samo naše već
postojanja uopšte; kada nam i najmanja zaboravnost i pad u nesvesnost izgleda kao
pad u smrt i propast, kao gubitak sebe samoga; kada nam svest o Sebi u svim zbiva-
njima postane najvažnija stvar, ne samo u našem životu nego u samom kosmosu; kad
nam očuvanje svesti o sebi postane jednako važno kao vazduh davljeniku. Koliko
uspevamo da je očuvamo, toliko nam se otkriva njen značaj i s time je lakše čuvamo.
Cilj je da čistu transcendentalnu svest o sebi ili svojoj duši sačuvamo tokom 24 časa,
na javi i u snu. Tada će ona sama sebe da održava bez napora, jer se neće razlikovati
od svesti koja omogućava samo postojanje. Više nikada nećemo moći sebe da izgubi-
mo jer svest naše duše ili Sopstva je ista svest koja omogućava samo postojanje.

320
 Rűpa-dhyânam

Tek sa potpunim učvršćenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti moguće je

doći do osme, s kojom se jedino svrha života ispunjava i privodi do kraja, do ispravne
kontemplacije ili meditacije (dhyânam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni šok' s kojim se ener-
getsko telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti pažnje, sprovodi samo u
određeno vreme, oko jedan sat, i na određenom, izdvojenom i odgovarajućem mestu.
To je intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postiže potpuna sabranost (samadhi)
prostorvremena bivstvovanja uopšte, što je neophodan uslov da se u neposrednom
doživljaju prepozna opstanak bića u potpunosti. To je trenutak čovekovog potpunog i
svesnog prisustva u samom biću kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suočavanja sa
njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska nezavisnost duše od svih oblika
uzročnog zbivanja u vremenu. Drugačije rečeno, ovde se sámo biće u potpunom miro-
vanju tela i uma obustavlja i odriče sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu
koja sačinjava objektivni svet, svih sadržaja temporalnih zbivanja, kako bi od njih poš-
tedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost božanskog
Duha, puruše. Svest propušta kroz sebe prisustvo božanskog Duha samo kada se smiri
i suoči s čistim bićem, a to se događa kada se ono ne projektuje (izbegava, zaboravlja)
kroz vreme i prostor, pri čemu se ispoljava kao objektivni svet, nego se sažme u svoj
ishod, čovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada biće postaje prozirno i duhov-
no, postaje oživljeni božanski Duh. U prisustvu čiste svesti (buddhi) sámo Božansko
se direktno aktuelizuje kroz postojanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremen-
skog bivstvovanja i spoznaja vertikale večnosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer
preseca svaki trenutak (tačku) horizontalne vremenosti. Zato je suština svesti nadilaže-
nje vremena. Potpuna svest je moguća jedino u budnom mirovanju tela i uma, samo u
takvim uslovima je toliko pročišćena od sadržaja projektovanih kao svet, da može
direktno da se okrene svom izvoru koji propušta i stvaralački sprovodi slobodu koja
prethodi biću i vremenu, neuslovljenost koja ih prožima i omogućava. Bez potpunog
povlačenja, smirenja i suzdržavanja od upletenosti u sve sadržaje vremenskog bivstvo-
vanja, dakle, nema ni objektivnog uvida u pravu prirodu svega što se kao ispoljeno
zbiva, niti stvaralačkog učešća u zbivanju.
Kontemplacija (dhyânam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je opuštenost
od svih težnji za nekakvim postignućem, i čisto mirovanje tela i uma pri kome se spon-
tano uravnotežuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje. 134
Čovek se dhyânom po prvi put opušta od svih ideja i predstava o svetu, o tome šta je
on sâm i šta bi trebalo da bude, od sebe sámog, od svih napetosti i borbi za njihovo
ostvarenje, i prepušta se dotle neprimećenom ali uvek prisutnom savršenstvu onoga
koji sve omogućava od iskona. Suština kontemplativne sabranosti (samadhi) je u pot-
punoj obustavljenosti zbivanja bića, u odlaganju svih tekovina iz pređašnjeg iskustva
(utisaka i navika - samskara i vasana). Time se postiže redukcija bivstva na prapoče-
tak, njegovo kompletno čišćenje od svih grehova neautentičnog života, koji je nužno
takav usled dinamike guna, čija neravnoteža od iskona izaziva nepostojanost svih
vidova bivstvovanja. Prapočetak je prvobitno stanje bića u idealnoj harmoniji i ravno-
134
Kontemplacija etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je viđenje dovo-
ljno objektivno i tačno.
321
teži svojih konstitutivnih činilaca (guna). To je materia prima kod alhemičara. Ova
redukcija (smrt „starog čoveka”) neophodna je za potpuni preobražaj bića ka duhovnoj
slobodi (rođenje „novog čoveka”) jer se to ne može izvesti sa oblicima bivstvovanja
već utvrđenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogrešni i moraju se rastvoriti, na
nepostojanom i neuravnoteženom temelju ne može se održati savršenstvo večnog
Duha. Samadhi je ujedno i čovekova najizvornija Sopstvenost i to pokazuje da se pro-
čišćenje o kome je reč praktično odnosi na čovekovo bivstvo i njegov sopstveni preob-
ražaj. Čovek je mikrokosmos, što znači da se ishod kosmosa razrešava u njemu, a ne
spolja. Ne može se, dakle, ishod i savršenstvo bivstvovanja ostvariti nikakvim prome-
nama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom,
već samo tihom, ličnom samospoznajom.
***
Kako se praktikuje meditacija?
Praksa meditacije se izvodi sedeći, leđa moraju da budu uspravna, ali ne ukoče-
na (biće uspravna i opuštena pomoću imaginacije kao da nam teme visi okačeno o
tavanicu), donji deo leđa može se nasloniti na nešto, ali nikako ne i zavaliti; noge pre-
krštene, poželjno je u lotos položaju na površini na kojoj sedimo, ali to nije neophod-
no, mogu biti prekrštene na podu dok sedimo na nečemu; šake sklopljene u krilu, leva
u desnoj, s dlanovima nagore, palci spojeni; pogled spušten u pravcu nosa, gledamo u
pod malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na jednu tačku. Počinjemo sa
osvešćenjem disanja, a zatim površine celog tela, posebno cele glave u kojoj se doga-
đaju sve misli i um.
Treba odrediti prostor za meditaciju u kome nećete biti uznemiravani bukom i
ljudima koji ne meditiraju. Zatim ustati u šest sati ujutru, odraditi ili vežbu iz hata-joge
’pozdrav suncu’ (surya namaskar), ili tibetansku vežbu za podmlađivanje. 135 Nakon
vežbe treba sedeti u meditaciji najmanje pola sata (početnici treba postepeno da pove-
ćavaju od desetak minuta do pola sata). Isto tako i uveče.
Nakon jutarnje vežbe i meditacije, otići i raditi sve što objektivno treba da se
uradi toga dana ne izbegavajući ništa, zadržavajući svest svedoka naspram svega što
postoji, kao u meditaciji. Pre svega treba biti svedok samog osećaja da mi nešto radi-
mo (sve radi priroda ili prakrti, mi smo samo svest zbog koje se sve zbiva, subjekt oko
koga se sve vrti). To je povezano i međuzavisno: svest da smo samo svedok rada i da
nismo telo ni um koji radi, direktno je povezana i zavisi od prihvatanja svakog rada i
iskustva ma kakvo bilo. Ne treba ništa izbegavati jednako kao što se ne treba ni za šta
vezivati. To je to ’prisustvo u sadašnjem trenutku’ koje je ujedno i potpuna nezavis-
nost transcendentalne svesti Sopstva od svega što se zbiva u tom trenutku. Nema pri-
sustva u stvarnosti sadašnjeg trenutka bez nezavisnosti, jer nema svesti bez nezavisno-
sti. Svest je u svojoj suštini transcendentalna, izvan svega što osvešćava. Da nije izvan,
ne bi ni mogla ništa da osvešćava.
Jedino upozorenje koje se u vezi meditacije može dati je sledeće: Praksa medi-
tacije će doneti produbljivanje svesti, senzitivnosti i intuicije i samim tim na površinu
će se ispoljavati sve ono što je bilo nesvesno, sve ono što je bilo potisnuto i poremeće-
no počeće automatski da se obelodanjuje i ispravlja pod svetlošću svesti. Treba znati
da će se to događati i biti spreman. Zavisno od sadržaja to se može ispoljavati u obliku
vizija, sećanja, misli, telesnih senzacija pa i bolova. Takođe i u obliku spoljašnjih
događaja i međuljudskih odnosa. Ne smete dozvoliti da vas to zavede od ispravne paž-
135
Peter Kelder: Fontana mladosti - tibetanske vežbe za podmlađivanje, Beograd, Esotheria, 1999.
(Ancient Secret of the Fountain of youth)
322
nje koja je čisto svedočenje svega. To je samo proces čišćenja. On može biti teži ili
lakši, brži ili dugotrajniji zavisno od individualnog životnog iskustva i karme.
Ishrana treba da bude veganska, a onome ko iz nekog opravdanog razloga ne
može da je sprovede, neka bude 80% veganska, sirova hrana, a 20% obrađena, osim
hrane koja je dokazano otrovna.
Od rekreacije preporučljiva je solarna joga, gledanje u sunce, prema uputstvima
Hira Ratan Maneka 136 i napredniji kurs solarne joge po uputstvima Uma Šankara. 137
Vreme treba provoditi što više u prirodi, a što manje u urbanim okruženjima koje na
svest deluju negativno i uslovljavajuće.
Vežbe i meditaciju treba raditi svaki dan u isto vreme i na istom mestu, ujutru i
uveče. Ako neko iz bilo kog razloga misli da ovo ne može da odradi, da to nije dovolj-
no, da treba (prvo) nešto drugo da uradi ili mu još uvek nešto nije jasno - onda neka
ustane pre šest.
***
Kontemplacija (meditacija) ima četiri stepena.
Prvi stepen meditacije odnosi se na mirovanje tela. Sedeći u ispravnom položa-
ju telo se mora naučiti da bude apsolutno mirno i opušteno, bez ikakvog pokreta izu-
zev disanja, najmanje pola, a najviše jedan čas. Pri tome su prisutni zamišljanje i raz-
mišljanje koji projektuju vreme. Drugačije rečeno, prisutno je iskustvo sveta i lične
prošlosti. Zamišljanje je sećanje na prošla iskustva, osmišljavanje sadašnjih i predvi-
đanje budućih. Razmišljanje je razrada jedne određene ideje koja ne mora biti u vezi sa
ličnim iskustvima. Sa mirovanjem rađa se zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim
kretanjem tela u starim navikama, i ono prožima celo biće. Zaustavljanjem ustaljenih
navika u kretanju i ponašanju rađa se po prvi put vizija o mogućnosti potpune pobede
nad celim područjem uslovljenosti i robovanja vremenu, iluzijama budućnosti i tere-
tom prošlosti. Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje ushićenjem i zadovolj-
stvom. Osećaj zadovoljstva u nadilaženju samovolje tela kroz disciplinu manifestuje se
kao prijatna toplota, žarenje u pleksusu koje prožima celo telo. Ovo žarenje se od sta-
rine nazivalo tapas, i odnosilo se na buđenje energije usled uspešnog asketskog napo-
ra. Bez njega to će biti samo nasilna ukočenost koja zamara i oneraspoložava, a ne
budi dušu u slobodi od tela. Sposobnost mirovanja bića je osnovni pokazatelj umne
zrelosti (manas) u integrisanoj ličnosti (aham-kâra) i prisustva neuslovljene svesti
(buddhi). Podeljena i umno nezrela ličnost neće moći ni minut da bude mirna. Opušte-
nost bića je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fizičko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali
da sámo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se svest oslobodi identifikacije s
njim i prevlada ga. Isto tako se i mišljenje smiruje kada prestane poistovećenje onoga
koji je svestan sa misaonim sadržajima, sa onim što je zamislio; kada čovek prepozna
autentičnost svoga bića koje postojano prebiva osvešćeno u prvom stepenu kontempla-
cije, i na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentičnost sveg prošlog i budućeg
života zasnovanog na misaonim sadržajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i
tako projektuju vreme; kada iza vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje
bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prola-
zne iluzije. Odlika drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno
prvi proboji vertikale večnosti u horizontali našeg življenja tokom vremena.

136
http://solarhealing.com
137
http://www.sunyoga.info/index.htm
323
 Misli su ne-hercijanske frekvencije etra ili akaše, najfinija zbivanja prakrti, toli-
ko fina da nam se čini da nisu od prakrti, već naša, da su misli koje imamo u glavi
naše. To se događa zato što je naš najviši intelekt, buddhi, sinonim za akašu ili eter,
oba imaju iste ne-hercijanske frekvencije. Misli nisu naše nego se u nama samo saži-
maju i ukrštaju, i zato imamo sposobnost da ih pamtimo i ponavljamo pri osmišljava-
nju njihovog smisla. Smisao postojanja se začinje u mislima, priroda s njima rešava
svoju sudbinu, zato su one tako važne i vredne. U intelektu, buddhi, one su najbliže
duši, najbliže svom ishodu. U akaši ili etru one su samo ne-hercijanske frekvencije
univerzalnog kvantnog Polja, koje dalje omogućavaju sve oblike zbivanja i oblikova-
nja prirode, dok se u intelektu, buddhi te iste frekvencije pretvaraju u semantički pove-
zane informacije, zato što ih naša duša privlači ka smislu i ishodu. Zato što se misli
sabiraju u nama, izgledaju nam kao da su naše. To je poslednja iluzija s kojom priroda
uslovljava dušu čovekovu. Na neki način i jesu naše, ali nismo ih mi stvorili već samo
usvojili da bi ih spasli od besmisla i prirodi dali konačni smisao svojom dušom. Kada
probuđeni čovek misli i govori direktno iz duše, svaka njegova misao i reč tada je
logos koji stvara svet, otkriva smisao svega, isceljuje sve rane i direktno sprovodi
božansku energiju života na ovaj svet.
Kada nadiđemo misli razumevanjem njihove prirode u svetlosti svesti duše, i
prepoznamo sebe kao čistu svest duše - samo tada smo zakoračili u slobodu i probuđe-
nje. Prvi takav korak je moguć jedino u meditaciji, u drugom stepenu zadubljenja.
I to se postiže postepeno. Najpre se treba odvratiti od lutajućeg prianjanja za
mnoštvo uvek novih sadržaja i zamisli tako što se pažnja čvrsto veže za samo jedan
misaoni sadržaj uobličen u pitanje: „Ko sam ja?” ili „Ko misli?”
(Pažnja se može vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj
ko misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je
da se spreči da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se dâ jedan oblik kako bi
tada lakše uvideli da smo različiti od uma, da smo čista svest koja sve omogućava
zajedno sa umom. Međutim, malo je Učitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre,
kao što je Bhagavan Šri Ramana Maharši; mantra se danas uglavnom koristi kao
objekt predanosti, koncentracije ili mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu,
bez znanja o njenoj pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, već paž-
nju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko obrće misli u unutar-
njem dijalogu, tj, ka onome ko je svestan sadržaja svake misli. Ključ uspeha je, dakle,
u ostvarenju takvog okreta od misli, i učestvovanja u njenim sadržajima, ka sebi; ni u
kakvom drugačijem „postizanju” na osnovu neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba
zato tražiti odgovor na ovo pitanje, kao što ga ne treba ni koristiti kao mantru, nego ga
samo upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
Šta u kontekstu sânkhye znači ispitivanje Ko sam ja?
To je nadilaženje identifikacije svesti sa kategorijom manas i afirmacija aham-
kâre. Manas ili um je organ mišljenja koji funkcioniše tako što se uvek trenutno saob-
ražava sa frekvencijom neke misli. Zato nam izgleda kao da naš um misli. On trenutno
uzima oblik neke misli. Takav način funkcionisanja stvara identifikaciju sa mislima.
To se dešava u suptilnom, astralnom telu, jer manas je deo antahkarane ili đive koja je
sačinjena od tri kategorije: manas, aham-kâra i buddhi. Manas je u istoj ravni sa tanm-
âtrâ, najfinijim prototipskim počelima kvantnog Polja iz čijih se frekvencija oblikuju
svi grublji oblici postojanja. Kada postanemo svesni ko smo, aktuelizujemo kategoriju
aham-kâra, princip individuacije svesti u prirodi, pa i naše svesti o svim objektima, o
324
mislima. Princip individuacije (Ja) je takođe upleten u misli na taj način što ih obrće u
unutarnjem dijalogu (citta vrtti). Otuda iskustvo ’Ja mislim’, odnosno da je ’Ja’ izvor
svih misli. ’Ja’ nije izvor samih misli kao takvih, već stožer oko koga se misli obrću,
odvija unutarnji dijalog. Naime, misli kao najfinije informacije postojanja, koncentrišu
se u nama, u manas, ali ne na bezličan i besmislen način. Potrebno im je dati smisao,
individualno značenje. To je zadatak kategorije koja daje princip individuacije svemu,
aham-kâra. Ona daje svest o sebi svemu, pa i značenje mislima. Otuda se iskustvo ’Ja
sam činilac’ što doslovno znači aham-kâra, prenosi i na delovanje misli, na manas, pa
izgleda kao da je ’Ja’ činilac koji stvara misli. ’Ja’ ne stvara same misli, već samo
ustanovljava njihovo značenje. Otuda je ’Ja’ stožer oko koga se odvija unutarnji dija-
log. Kada svest o sebi, aham-kâra, postane čista, kao čisto ’Ja jesam’, onda se aktueli-
zuje kategorija buddhi, nadlična ili objektivna svest o ishodu celog postojanja, svest
duše ili puruše. Tada se misli potpuno nadilaze u potpunom razumevanju njihovog
značenja. Tišina uma je moguća samo u potpunom razumevanju misli, u ostvarenju
smisla postojanja. Bez toga tišina uma je samo tupost nesvesnosti. Sve dok smisao
postojanja nije spoznat, postojanje nam šalje svoje informacije, misli, da ga osmislimo
i spoznamo. Osmišljavanje i spoznaja smisla postojanja ne dolaze s nekim konačnim
zaključkom boljim od svih prethodnih, već samo s nadilaženjem uslovljavanja nižih
područja prakrti, uma (manas), i ega (aham-kâra), aktualizacijom čiste svesti (buddhi)
naše duše (puruše). Pošto celo postojanje (prakrti) služi interesima duše (puruše), nje-
gov smisao se ostvaruje samo kada svest duše ostane potpuno jasna i prisutna ovde i
sada, u samom postojanju.
To je proces meditacije u kontekstu sheme kategorija prakrti u sânkhyi.
Okretanje pažnje ka sebi u meditaciji praktično započinje smirenjem pogleda.
Oči su, naime, otvor kroz koji um opaža svet. Zato se oči kreću zajedno sa umom, one
su najfiniji čulni organ, i kroz njih najviše spoznajemo od sveta. Kada potpuno smiri-
mo oči (iz praktičnih razloga posmatrajući tačku između očiju), tada se pažnja auto-
matski okreće natrag, ka izvoru uma, čistoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano
prepuštena samoj sebi, pažnja se kreće od subjekta, kroz oči, ka vanjskom objektu.
Kada joj to onemogućimo smirenjem pogleda (na tačku između očiju), energija koja je
spontano izbijala van sada se automatski okreće natrag, svome izvoru. Jer, ona ne
može da stane, energija je sámo kretanje. Isti efekat se postiže ako meditiramo otvore-
nih očiju. Tada pogled treba da je spušten i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi
nekim oblikom, tada je i um angažovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um
nema čime da se bavi i smiruje se. Smirenje očiju u meditaciji je završni čin smirenja
celog bića - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek počinje meditacija, ili istinska
predaja. Ovaj završni čin će biti ostvaren samo kada budemo dovoljno zreli da napus-
timo svoju ličnu prošlost, nade u budućnost, ubeđenje o svojoj individualnosti i pre-
damo se onome što sve omogućava. Naime, sve što nas vezuje za relativni svet nezna-
nja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem našeg psihofizičkog bića (a kretanje
misli, unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smire-
njem automatski nadilazimo to područje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' puruša od pra-
krti, nije potrebno ništa drugo do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje puruše i prakrti, svodi se na kraju
jedino na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog
psihomentalnog zbivanja, sebe od svega što nam se događa. Sabranost pažnje na tačku
između očiju je samo praktičan način da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi.

325
Jer, koliko smo prisutni u sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima,
toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokušaj, već se može jedino
napustiti područje njihovog dešavanja, one nemaju stvarnost po sebi, već uvek nastaju
zaboravom samosvesti i identifikacijom sa određenim sadržajima. Misli su najfiniji
pokret bića od sebe ka objektu (psihičkom ili fizičkom), one su refleksija (ogledanje)
učestvovanja subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli sti-
šavaju na indirektan način: okretanjem ka sebi, ka izvoru svesti o mislima i ostajanjem
u njemu, u čistoj budnosti (buddhi) koja je svesna onoga koji misli slaže u semantički
povezane informacije (aham-kâra) i samih misli (manas). Ako nastojimo da smirimo
misli (um) na neki drugi način, meditativnom kontrolom ili naporom koncentracije,
tada im samo dajemo realnost koju one sáme nemaju, i tako stvaramo kontraefekat.
Tada se naše Ja (ego) i um dele na misao i onoga ko misao kontroliše. Misli se mogu
jedino nadići spoznajom njihove prave prirode, da se one obrću oko našeg Ja, ali da
nisu naše - nikako borbom protiv njihovih sadržaja. Mi dajemo realnost svim misao-
nim sadržajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to činimo uvek kada nismo u
stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi kada mislimo; prisutni
smo u sebi samo pri budnoj tišini uma. Jedino se ovako postepeno usporava, suzbija i
gasi svako novo zamišljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko
sam ja?), čovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato što jasno
uviđa da su sav teret prošlosti, kao i sve nade u buduće rasterećenje, ista iluzija koju
misao stvara bežeći od sadašnjosti, koja je večnost i čista neuslovljenost. Um je uvek u
pokretu i u nekoj imaginaciji prošlog ili budućeg, nikada ne može biti prisutan u sada-
šnjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija vremenskog zbivanja propada u večnosti
same neuslovljenosti, koju biće prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost, koja je uvek
ovde i sada. Zato, kada bivamo prisutni u sadašnjosti, misli same nestaju i um se smi-
ruje. Sabranost bivstvovanja u sadašnjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarno-
sti, naziva se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti čovek doživljava kao
svoju Sopstvenost ili autentičnost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je biće došlo
do svoga ishoda, prakrti tu dovršava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara
puruši kao večnoj prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao
živa večnost božanskog Duha.
Drugi stepen je proces nadilaženja manasa i kristalizacija aham-kâre u svetlosti
čiste svesti, buddhi. To se događa kao unutarnja tišina s kojom se uviđa da, iako se
mentalne aktivnosti zbivaju u nama, ne moramo da učestvujemo u njihovim iluzijama.
Iako se misli događaju u nama, one nisu naše, kao što ni telo nije naša suština. Tada se
buka misli i robovanje vremenu obustavlja u slobodnoj tišini sadašnjosti usled jedins-
tva onoga ko misli i onoga kome je misao bila upućena u unutarnjem dijalogu, i neza-
visne svesti o svemu tome.
Tišina probuđenja u čoveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bića niti
dva uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe
samoga angažuje u stvaranje i ponavljanje tog misaonog sadržaja i saobražava s tom
aktivnošću; i kada prepozna svoju moć odlučivanja da li će ponavljati misli i poistove-
ćivati se sa njima, bežati s njima u vreme i san, ili će i bez toga ostati onaj koji uvek
jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost da to bude.
Tišina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve što se u umu zbiva, cela
naša psiha, sastavni deo bića prirode, isto kao i organi, kao kosa na našoj glavi. Ako
možemo da smirimo telo ne poistovećujući se s njim, tako isto možemo i um smiriti
326
jačajući nezavisnost od njega. Sa učvršćivanjem takve svesti o svojoj autentičnosti
čovek će uvideti da on uvek postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima
i bez njih. Ali, svest o tome se trajno učvršćuje jedino suzdržanošću od aktivnosti uma,
jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostva-
renja slobode od učešća u bivstvovanju stiče se puna odgovornost, moć i sloboda za
učešće u svakom zbivanju. Jer, dolazeći do čiste svesti i samog bivstva u meditaciji,
uviđamo da su i misli sastavni delovi tog istog bića. Tada nam misli više ne smetaju,
same se smiruju jer smo prihvatili celinu bića. Tada smo opušteni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizičkog i mentalnog zbi-
vanja izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornošću i njeno preuzimanje odlaže
se za budućnost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu
traje vrlo kratko zbog nemogućnosti da se trajno preuzme odgovornost za ono što
donosi, i ostavlja samo inspiraciju i ushićenje zbog svog egzistencijalnog značaja.
Uvidevši za trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihičko stanje, čovek
odmah beži natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu prepuštenost starim
zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike odnose prevagu jer su stvarane
tokom celog dotadašnjeg životnog iskustva i negovane kulturnim i religijskim tradici-
jama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako što ćemo
boravak u unutarnjoj tišini hrabro produžavati uprkos buci i verovanjima celog sveta.
Od izuzetne je važnosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo
u mit, da sećanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u laž
da smo i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako će nastati šizofrena
situacija, da mislimo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve što rade nesvesni
ljudi. Trenutak samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spo-
znat. Ne sme se od njega praviti nešto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro
uočimo razliku između tog trenutka i ostalog vremena, doći ćemo do spasonosne pre-
vage spoznaje da je u tom bezvremenom trenutku samadhija naša prava priroda i spas,
a sve ostalo ropstvo. Sámo razlikovanje će nas dovesti do takve prevage težišta.
Psihomentalna uslovljenost je moguća samo usled neprihvatanja odgovornosti
za svoju slobodu, i zato ništa čoveka ne može da oplemeni i oslobodi kao ovo ćutanje
uma postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i prožima celo telo prijatnim oseća-
njem ushićenja, zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od
uma, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaćen tim osećanjem. Unutarnja tišina
izaziva ushićenje u čoveku zato što on tada svoje individualno biće prepoznaje u holis-
tičkom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina,
dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane energije sa energijom celine i
svest o tom jedinstvu prožima ga ushićenim blaženstvom. To može biti propraćeno
različitim doživljajima: snažnom jezom koja prožima celo telo, ekstazom, jasnoćom
koja prerasta u dotle neviđenu svetlost pri čemu nestaje dotadašnje iskustvo prisustva
tela, ili (ukoliko je još preostalo mentalnih sadržaja u dubljim slojevima) vizijama
božanstava čije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je čovek odgajan.
Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno kao da je od kamena,
ali je i lagano kao da nema težine. Pokreti su tada nemogući, a disanje je gotovo nep-
rimetno, zato što se smirenje daha događa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a
um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tišini mogu-
će je jedino kada uporište za svoju Sopstvenost čovek svesno nađe nezavisno od tela i
uma, nezavisno od sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaženje se uobiča-
jenom egoičkom iskustvu čini kao napuštanje svoga bića i umiranje, zato što je telo i
327
um dotle neopravdano držalo za sopstvena trajna svojstva. Svesno suočeno sa sobom,
u drugom stepenu zadubljenja, celo biće za trenutak staje, jer je veliko delo njegovog
stvaranja tada došlo do svog bezvremenog ishoda. Ono što umire je zapravo stari um i
bez njegove smrti nema čoveku vaskrsenja u slobodu koja je sâm život.
Kristalizacija aham-kâre je ključ za razumevanje drugog stepena, kao i medita-
tivne prakse uopšte. Naime, aham-kâra je izvor čovekove individualnosti, njegovog
Ja. Sva objektivna priroda, fizička i nadfizička, u svim dimenzijama, na shemi katego-
rija stoji ispod aham-kâre. To znači da joj čovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa
onda objektivni svet. Ovo znači da se osvešćenje celog bivstvovanja u njegovoj auten-
tičnosti događa u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se sažima ishod svega u svetlosti
čiste svesti, buddhi. Ja je ono jedino što treba da bude osvešćeno. Ja (ego) je zapravo
ishod uma. U svom prirodnom, autentičnom stanju, um je miran i čist kao ogledalo.
Njegova prava funkcija i jeste da omogući ogledanje sveg postojanja. Oblici u njemu
postaju slike, informacije, misli, i one su samo vibracije uma, oblici koje on trenutno
preuzima, kao što voda uzima oblik talasa, ili ogledalo lik koji odražava. Ali mi uvek
gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne samo ogledalo kao takvo. Zato se identifi-
kujemo sa sadržajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono što mislimo,
ono čime smo opsednuti (što u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blažem vidu
svakodnevni život prosečnog čoveka). Mi uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma,
tj. mislima koje nisu naše, kao plesač koji se usklađuje s muzikom koja nije njegova.
Cilj meditacije je da um postane miran, da prestane da ponavlja misli, a to znači da
prestanemo da se krećemo (vibriramo) u skladu sa mislima, tj. da Ja prestane da se
kreće. Meditacija je prestanak kretanja Ja. Otuda je važno da se smiri najpre telo.
Ovo praktično znači da kada Ja (aham-kâra) postane čisto, bez kretanja, tj. projekto-
vanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje apsolutno svesno
sebe, a na taj način i čiste svesti koja ga omogućava, buddhi, nadličnog ili apsolutnog
ishoda bivstvovanja uopšte, i tada nestaje. Zato je rečeno da faza aham-kâre traje krat-
ko, da se odmah premeće u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna
svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kâra) i postaje ono što
jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim što sve omogućava (puru-
ša). Zao čovek ne može da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, će prestati da se
kreće, tj. da ponavlja misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret
navodila privlačnost ka objektima koji, opet, nisu ništa drugo do misaone projekcije, i
da objekti nisu ništa sami po sebi. Cela prakrti je čisto Jedno, tako da u njoj nema izd-
vojenih i posebnih objekata kojima bi se težilo - jedino um stvara objekte, daje im
individualnost i karakteristike, pa onda ide ka njima. Um se kreće u zatvorenom krugu:
sâm proizvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili
ego ulagana je životna energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao živo, neor-
gansko biće, koje teži opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao čarobnjak.
Spreman je i da ubija da bi sačuvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak održava
poturajući ispred sebe iluziju da su objekti koje sâm projektuje realni i neophodni, da
je kretanje koje sâm čini samostalno i samodovoljno, da je on uslov života i da je naša
individualnost realna samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda
kao umiranje, i to zaista tako i doživljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem rađa
se u nama svest Božanskog koje omogućava sav život. Napuštajući svoju individual-
nost, mi individualnost ne uništavamo i ne postajemo 'bezlični', nego je pretvaramo u
oličenje božanskog Duha koji sve omogućava - i nas i sve iluzije ega (Jovan, 12:24-
25).
328
 Sa stanovišta meditativne prakse, ovo znači da sve ovde opisane faze treba
doživeti u svome Ja ('Ja mislim', 'Ja dišem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i
direktnom doživljaju, a ne o još jednom obliku mišljenja). Ovo ne znači da smo mi
tvorci misli, disanja, svih pokreta, već da smo smisao sveg tog zbivanja čvrsto sabrali
na jednom mestu, u sebi i direktno ga osvestili. Prestali smo sa projekcijama i izbe-
gavanjem svesnog suočavanja sa njima. To je ono što ’Ja sam činilac’ znači: kona-
čno suočavanje sa zbivanjem. ’Ja jesam’ je drugi naziv za svesnu prisutnost u ovde i
sada. Sámo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano, svesno sebe i misli koje
stvara svojim kretanjem. Tada ćemo postati svesni svega što se kao prakrti kreće i
moći ćemo da se razlikujemo od toga. To razlikovanje je čista svest duše. Mi treba da
budemo ta tišina koju doživljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo kako
bismo ubuduće postali tihi. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osvešćava tako što se
sva zbivanja, koja se nužno manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu,
iz trena u tren, bez njihovog zadržavanja i projektovanja u neke nove sadržaje. Jer, kad
god projektujemo iskustvo zbivanja u neki novi sadržaj, mi nismo svesni ni svoga Ja
(sebe), ni prave prirode tog iskustva, već samo tog sadržaja. (Od gomile tih sadržaja
sastoji se slika sveta prosečnog čoveka, od koje on nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se
ovako ne učini, meditacija će se pretvoriti u još jedno apstraktno zaluđivanje (koje
ćemo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva četiri stepena ovde opisana dožive
kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost će biti nadiđena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave
nečim što Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa nečim što je od
(ovog ili onog) sveta, dok se ovde čovek okreće ka onome što sve stvara, koje projek-
tuje sve što ima ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad držeći se uvek stava svedo-
čenja, uvek iza svega, i tako se uvlači u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili Sopstva (buddhi),
do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada ga nećemo
nadići nekakvom objektivizacijom njegovog nadilaženja, ili projektovanjem u vreme,
već jedino osvešćenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj način će Ja postati prozirno i nesta-
će. Nestaće zato što je bilo drugo ime za budnost ovde i sada. Nestaće tako što više
neće biti naše Ja, nego će i ono postati oličenje božanskog Duha koji sve omogućava.
Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne možemo mi da odbacimo svoje Ja,
jer to će morati da učini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokušajima. Ja se
sámo rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doživimo kakvo jeste - da ne pos-
toji. Ni Ja ni um sa mislima ne postoje objektivno, tako da i ne mogu da se uklone da
ih više ne bude, kao što se neki objekat uklanja. Oni uopšte nisu ništa po sebi niti za
sebe, oni su za dušu čovekovu prazni, kao i sve tvorevine prakrti. Čovekov najveći
problem i izvor svih nevolja je to što nije svestan prave prirode svog Ja. Čovekova
prava mera, sloboda i duhovna autentičnost počinju tamo gde on (kao ego) nestaje
(Jovan, 10:17-18).
Od presudne je važnosti da se dobro i što češće (svakodnevno) ustanovljava ovo
plemenito ćutanje u drugom stepenu zadubljenja, koje isprva traje kratko, jer se u nje-
mu ukidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje povlače sve ostale sa grubljim
posledicama. Njihova stihija je isuviše moćna da bi se zaustavila odjednom. Sve treba
učiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tišini drugog
stepena. Kada čovek jednom pronađe unutarnju tišinu u sebi, kada on postane tišina,
ona mu daje nezaboravno osvedočenje da je iskonska neuslovljenost ni od čega, koja
omogućava postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova slobo-

329
da. Sav daljni trud svodi se na proširivanje njene dostupnosti i prisustva iz sopstvenog
bića ka postojanju uopšte.
Treći stepen nastaje kada se prvobitno ushićenje usled smirenja u unutarnjem
jedinstvu i tišini prevaziđe i čovek u njemu boravi ravnodušan, pažljiv i sabran, bez
napora tokom dužeg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unu-
tarnjeg smirenja tako da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaćen tim spokojstvom. U
trećem stepenu se povećava iskustvo transcendentalne svesti ili samadhija iz drugog
stepena, sve više se smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bek-
stvom od slobode, i čovek se sve više na nju privikava kao na svoju pravu prirodu.
Procesom osvešćenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na površinu izbijaju
nesvesni sadržaji, stresovi, kompleksi, ubeđenja i implanti. Kada svesno dođemo do
njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To može da se ispolji kao sećanje, mentalno
stanje, emocionalna reakcija ili fizička senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih rea-
gujemo prianjanjem i zaboravom unutarnje tišine. To je sve znak napretka, to pokazuje
da osvešćenje deluje i da se sve više čistimo iznutra.
Napredak u trećem stepenu se ne ogleda samo u pročišćenju od unutarnjih iden-
tifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolaziće u
iskušenje s raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest sužava-
le i s kojima smo gubili budnost i prisebnost, sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni
prestaju opčinjavajuće da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i,
samim tim, više nezavisni i budni.
Učvršćivanjem iskustva unutarnje tišine stičemo sve veće nepoverenje prema
svemu što um projektuje i zamišlja, i sve veće poverenje prema sámom biću i njego-
vom izvoru, Božanskom koje ga omogućava. Unutarnju tišinu možemo da produžimo i
zadržimo samo u onoj meri u kojoj imamo poverenja u biće i Duh koji ga omogućava,
i potpuno mu se predamo. Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u
moć duše koja nam daje postojanje, koliko ne uviđamo da postojanje opstaje bez misli,
bez cele naše psihe, bez nas samih, i da duša odlučuje o svemu, i o nama i o postoja-
nju. Treća faza je jačanje ovakvog poverenja u dušu koja je beskrajno veća od nas i
našeg uma, i uviđanje da se njena stvarnost vidi samo čistom svešću bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, napuštaju se sva stanja, i
zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u četvrtom stepenu meditativnog zadubljenja. Tu je
konačno nadiđena svaka mogućnost za šizoidnu podelu bića uopšte (ne samo povodom
mišljenja kao u drugom stepenu), tako da iščezavaju sve dotadašnje radosti i žalosti,
sva dotadašnja životna iskustva nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenošću koja
omogućava sav život. Drugim rečima, duša se ovde zaista oslobađa uticaja tela i sveta
i vraća svoju autentičnu svesnost koja je božanskog porekla. To je svrha meditacije.
Čovek je tada nadišao staru ličnost i svoja individualna iskustva, suočen sa neuslovlje-
nošću celine postao je potpuno ravnodušan prema svakom obliku pojedinačnog zbiva-
nja u vremenu. Ravnodušnost je glavna odlika četvrtog stepena, ona nije ni pozitivna
ni negativna, već je sáma neutralnost kao izraz potpune pročišćenosti u kontemplaciji.
Ta pročišćenost obuzima i prožima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela
ne ostaje nezahvaćen njenom slobodom. Telo u četvrtom stepenu postaje potpuno pro-
žeto slobodom duše i potčinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim ponašanjem jedino pod-
ručje ispoljavanja duhovne slobode u čoveku. Zato mentalno mirovanje neće biti
ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u sámom telu, u prvoj vežbi satipatthâne.
Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u biću, što izaziva lutanje uma
od tela i sadašnjosti. (Prisustvo u biću je svest da nismo biće, već duša koji ga omogu-
330
ćava.) Naša navika da uvek zaboravljamo sebe i sadašnjost vezuje nas za misli. Kad
god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj vežbi sabranosti pažnje na telo i disanje.
Jedino osvešćenjem i ovladavanjem tela možemo osvestiti um i nadići ga, jer um je
samo najfinija funkcija tela. Četvrti stepen je samadhi, sabranost pažnje u ishodu pos-
tojanja uopšte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnoteži i jedinstvu svih moći bivstva. Iz
tog jedinstva sve proističe i ceo kosmos teži da se dogodi njegova svesna obnova. Ona
se događa jedino u čoveku koji miruje u samadhiju.
Četvrti stepen je potpuna tišina uma. Ovo su samo reči namenjene onima koji su
potpuno identifikovani sa umom, zato im se na početku kaže da treba da 'smire um'.
Um je nemoguće smiriti jer je on sama aktivnost. Bez mentalne aktivnosti nema uma.
Kada se to direktno doživi kroz prethodna tri stepena zadubljenja, onda se ovde u čet-
vrtom stepenu direktno uviđa stvarnost u kojoj uopšte nije ni bilo uma kao realnog
samog po sebi. On nije neki objekt koji može da se ukloni tako da ga više nema, ili da
se promeni da bude miran. Vidimo da je sam um prazan, svaka misao je samo prazna
imaginacija, svaki mentalni sadržaj, koji nas je ranije obuzimao, samo je izraz prazni-
ne. Nije čak ni izraz. Uvidom da je um sa mislima sama praznina i ništa po sebi i za
sebe, postajemo smirenog uma. Zapravo, smirujemo se od vezanosti za um. Tada um
(kao prirodna funkcija, manas) može da misli šta god hoće, svi mentalni sadržaji i
aktivnosti će za nas biti prazni i ništavni. Zato što to u stvarnosti i jesu. To je viđenje
stvarnosti, a ne njeno napuštanje. To je jedina prava 'sloboda od uma', jedino pravo
'smirenje uma'. Jedino pravo svedočenje i buđenje. To je samadhi.
U samadhiju se sažima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na sámo
telo i Ja, a i vreme se sažima i nestaje tako da pola časa prolazi kao jedan tren. Ovak-
vim sažimanjem bivstva u čistoj budnosti biće se preobražava i pročišćava od svih
taloga starih uslovljavanja u delima, rečima i mislima. To je neposredan doživljaj
alhemijskog preobražaja bića u savršenije stanje. Budnošću mi na lokalnom nivou, u
području svoga tela i Ja, ubrzavamo i sažimamo prostorvreme kojim biće na global-
nom planu i u dužem vremenskom periodu postiže savršenstvo pod privlačnim dejs-
tvom Duha (puruša). Usled relativnosti bića i vremena, i njihove uzajamnosti, naše
lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. Čak možemo reći da se globalno pos-
tiže na lokalnom, ili da među njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suočavanja sa
sobom kao principom slobode u prirodi, stalno zamišljanje da se taj ideal prisustva
stvaralačkog principa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom
„postizanju” tokom vremena, u budućnosti, ili je zadat u prošlosti, kao da on već nije
sáma izvorna i bezvremena stvarnost koja naše biće omogućava ovde i sada. U nama
je oduvek prisutna tišina neuslovljenosti u čijoj slobodi se oglašava samo postojanje.
Bez te tišine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono što biva, niti bez mirovanja u
njoj možemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadrži zamišljanje (raznih) i promišljanje (odabranih sadrža-
ja), ushićenje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi je kratak period u kome
nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushićenje, zadovoljstvo i sabranost. Treći ste-
pen je lišen aktivnog i kratkotrajnog ushićenja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i
sabranost u dužem periodu. U četvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino
ravnodušnost usled uvida u iskonsku prazninu samog uma i svih sadržaja. Posmatraju-
ći shemu prakrti, možemo reći da prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyâni smire-
njem tela; drugi, prva iskustva nadilaženja manasa neutralnim posmatranjem (svedo-
čenjem) svake misli koja se pojavi; treći, kristalizaciju aham-kâre u svetlosti čiste sve-
331
sti, buddhi, svedočenje celog tela i uma (indriyâni), i četvrti, nadilaženje svih ličnih
iskustava u potpunom pročišćenju osvešćenog bića, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saživljavanje sa dušom i božanskim Duhom
kao našom pravom prirodom. U početku meditativnih iskustava čistu svest o Duhu
doživljavamo kroz napor kao neko izuzetno otkriće i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno
se smanjuje ushićenje i Duh sve više doživljavamo kao ono na čemu počiva priroda
celokupnog postojanja, a celokupno postojanje kao sopstvenu suštinu. Kada to postane
prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je završena. Inače, često
se dešava da se čovek ukoči na nekom nivou svesnosti Duha, pa ga nekritički obožava
kao nekog boga. Duh nema svojstava.
Čista ili transcendentalna svest, buddhi, nije ništa drugo do svesno prisustvo u
sebi, iza misli, tela, dotadašnjeg životnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo,
iskustva i svet, a čista svest je sâm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o nečemu,
a čista ili transcendentalna svest je svest sáma po sebi, čista budnost, svedočenje ili
prisutnost, i takva svest tada nije različita od samog bivstva. Subjekat, tj. biće, tada
budno prebiva u sebi sámom kao čisto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i
vremena. To stanje lako je prepoznati po tome što izaziva blaženstvo, opuštenost u
konačnoj pronađenosti sebe. Meditacija je navikavanje da na taj način budemo u sebi,
neposredno, nepodeljeno i autentično bivstvujući, potpuno budni kao subjekt bez ikak-
vih objekata, bez misli, telesnosti, prošlosti, budućnosti i sveta, budni kao sámo večno
bivstvo, ovde i sada. Samo tako se bivstvovanje osvešćava i njegova stvarnost nepos-
redno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti, nesta-
je i subjekt i preostaje čisto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije zatvara-
nje u subjektivnost, već otvaranje prema onome što omogućava i subjekta i sve objekte
istovremeno, a do toga se dolazi kroz subjekta, dolaženjem do njegovog izvora. (Samo
se uslovno ovo može nazvati meditacija zbog odomaćenosti tog izraza, jer on inače
podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadržajem. Ovo je pre
sámo sedenje u tišini, koje se u zenu naziva šikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja čovek prvi put u životu doživljava slobodu od
nagonske stihije telesnog kretanja, nadišavši ga njegovim smirenjem. U drugom stepe-
nu čovek prvi put spoznaje da nije um i da može biti slobodan od njegovih određenja i
sadržaja, da može biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihičkog doživljaja.
Iako je od presudnog značaja, taj stepen traje kratko zato što je zbog dotadašnje nezre-
losti ovo stanje budnog svedočenja propraćeno ranijim iskustvima, stresovima i sadr-
žajima koji osvešćenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedočenja brzo nesta-
je. Ne može se biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istov-
remeno. Treći stepen odlikuje odvikavanje čovekove svesti od ličnih uslovljenosti,
lične prošlosti, dakle, nadilaženje Ja, pretapanje ličnog u slobodno i nadlično, u apso-
lutno. Četvrti stepen je pobeda duše nad samovoljom tela i uma i potpuna ravnoduš-
nost prema njima, kao trajno stanje. Sva četiri stepena odlikuje sve veće buđenje bla-
ženstva zato što u tom procesu telo i um ne bivaju odbačeni, nego dozrevaju u svojoj
svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju oličenje slobode koja omogućava sâm
svet.
Usavršavanjem sva četiri stepena rűpa-dhyânam postižemo savršenstvo
satipatthâne. Samo tako možemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu
svoje duše, odnosno božanskog Duha u nama. Činjenica da možemo biti sasvim svesni
svoga tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega.
Činjenica da možemo biti sasvim svesni svojih osećaja i nezavisni od njihovih uticaja,
332
kazuje da nismo osećaji, da smo iznad njih. Činjenica da smo svesni svih stanja uma
kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I
činjenica da možemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo nijedna misao,
niti smo onaj koji osmišljava i ponavlja misli (ego), jer i njega možemo biti svesni.
Sve je to prakrti.
To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopšte: diferenci-
jacija svesti, svedočenje, ostvarenje da smo različiti i nezavisni (kaivalyam) od svih
ovih modifikacija prakrti.

Plodovi

Kada je svest (buddhi) tako sabrana, pročišćena i razbistrena u meditaciji

(dhyânam), za ispoljavanje Duha neuslovljenosti (puruša), njena moć stvaranja u pri-
rodi, iako i ranije velika, sada je mnogo veća, u potpunosti je ostvarena. Svest sada
osvetljava biće u svim dimenzijama, a ne samo iz područja fizičkih čula (indriyâni).
Koliko je svojim smirenjem i pročišćenjem prisustva bliža principu neuslovljenosti,
toliko je njena stvaralačka moć veća - toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju
sputavajuću moć nad njom. Tehnički govoreći, sa uspešnom meditacijom čovek zalazi
iza ispoljene prakrti i ulazi u područje neispoljene prakrti (avyakta). To je područje
kvantnog Polja, kosmičkog holograma, potpunog bezvremenog jedinstva, područje
etra ili akaše. Uspešnom meditacijom svest je dospela do svog najčistijeg stanja u pri-
rodi, do kategorije mahat-buddhi. S time je automatski postala usklađena sa najfinijim
stanjem ispoljene prirode, sa etrom ili akašom. Tada se individualna svest sjedinjuje sa
suštinom prirode, sa kvantnim Poljem, etrom, božanskim matriksom, holografskim
univerzumom, tamnom materijom, ne-hercijanskom sfernom energijom… ili kako su
to već nazvali. Iz te suštine izvire sva životna energija. U toj suštini svi uzroci i posle-
dice apsolutno svega što se ikada ispoljilo (dogodilo), što će se tek ispoljiti, i što uopš-
te može da se dogodi, postoje zajedno, izvan vremena. Kada svest stupi u kontakt sa
tim poljem ona onda postaje kreativna svest, može slobodno da koristi sve mogućnosti
bivstva. To se ovde, u fizičkom trodimenzionalnom svetu, vidi kao ispoljavanje ’nat-
prirodnih’ moći (siddhi). Moći ili siddhi nisu ništa drugo do korišćenje ne-hercijanske,
stacionarne frekvencije u trodimenzionalnom svetu gde vlada hercijanska, transverzal-
no-vektorska forma, pomoću svesti koja obe objedinjuje, koja je dovoljno čista (budd-
hi) da može da dopre do temelja prirode (akaša). Siddhi je svesno ispoljavanje suštin-
skih mogućnosti prirode. Svest jedinstva (buddhi) koristi prirodu na najfinijem nivou,
u njenom kvantnom jedinstvu. Potpuno osvešćena duša čovekova može da koristi sve
mogućnosti prirode. Celovit mikrokosmos (probuđen čovek) automatski koristi kos-
mos kao celinu i sve njegove mogućnosti.
Postoje dve faze svesnog korišćenja svih moći postojanja: nezrela i zrela.
Nezrela je kada svesni subjekt prvi put otkriva univerzalno kvantno Polje svih
mogućnosti i počne da ih upoznaje, pa samim tim i da ih ispoljava.
U dhyânam smo naučili da možemo postojati i bez misli, da nismo um nego
bivstvo, da um sužava svest o bivstvovanju bića i uslovljava je svojim sadržajima.
Kada smo naučili da bez misli budemo svesni kao čista svest i postojimo kao sámo
bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima.
Zato je prvi plod čiste svesti pojava lucidnih snova i vantelesna iskustva. Ona su klju-
čni nagoveštaj konačne nezavisnosti puruše od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost
se neće aktuelizovati u čovekovom iskustvu, ili će duhovna priprema za nju biti potre-
333
bna sve do kraja života fizičkog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme tog procesa, koji
je inače neminovan, osnaženjem svesti (satipatthâna i dhyâna). Stoga što nagoveštava
i priprema veliko buđenje, ovaj plod je na prvom mestu po važnosti. Sve druge sposo-
bnosti svesti (siddhi) od sporednog su značaja i svode se na egzibicije. One se u astral-
nom telu mogu uvežbavati, a zatim tako stečeno iskustvo preneti na fizički plan. Tako
je moguće uvežbati da se iz fizičkog tela pređe u energetsko; da se vidi i čuje kroz
fizičke prepreke i na daljinu; da se fizički elementi po volji preobražavaju u različite
tvorevine; 138 da se savlada zemljina teža i leti u prostoru; u energetskom telu se može
putovati po celom kosmosu jer se ono kreće po višim dimenzijama gde se prostorvre-
me sažima, njegovo putovanje je zapravo ulazak u ovo sažimanje viših dimenzija; da
se vide raniji životi - ali ne kao svoji već samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivs-
tvovanja. To su bila rađanja i umiranja prirodnih otelovljenja, podsticana višim kate-
gorijama koje sačinjavaju đivu, i duša čovekova nikada nije bila dodirnuta njihovom
dramom, ona je nezavisna od svih bivstvujućih oblika prakrti. Jedino s prepoznava-
njem njene nezavisnosti uvid u prošle živote je moguć, i samo je takav uvid verodosto-
jan. Bez njega je to samo još jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko pod-
ručje obiluje.
Zrela faza korišćenja svih moći postojanja, ako se sve pravilno razvija, nastupa
vrlo brzo nakon upoznavanja prve. Napredne i zrele duše brže prolaze u drugu zrelu
fazu, a nezrele sporije, one su više opčinjene svim mogućnostima postojanja. Zrele
brže uviđaju da tu nema ničeg novog, samo je nova njihova budnost za ono što oduvek
jeste, i da je ta budnost najvažnija od svega; da zapravo sve mogućnosti postojanja
zavise od budnosti duše čovekove dok je u postojanju, od njenog autentičnog prisustva
u postojanju. Jer priroda bez prisustva duše je samo nesvesna stihija. Ni njene najfini-
je kategorije, buddhi i akaša, nemaju svest same po sebi, već su samo dovoljno suptil-
ne da mogu da propuštaju i odražavaju svest duše, koja pristiže od puruše. Zrela faza
kulminira uvidom u lanac uzročnosti celog procesa zapadanja u nesvesnost i konačnog
buđenja.
Kada je svest potpuno sabrana, pročišćena i razbistrena, čovek uviđa da se ceo
lanac uzročnosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.
1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od čega, 139 kao prvom uslovu samog
postojanja, spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo
prosečnog čoveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo šest čulnih područja.
5. Na čulnom području zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
6. Dodir izaziva osećaje, a
7. osećaji žeđ za životom.
8. Žeđ izaziva privrženost za obnavljanjem iskustva življenja.
9. Ova privrženost i vezanost za obnavljanjem čulnih iskustava stvara iluziju
postojanja u stvarnosti.

138
Preobražaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odlučuje o preobražajima drugih
oblika bivstvovanja, kao što su navike i ponašanje uopšte, od misli do tehnike. Kako se elementi pri-
rode i sami stalno preobražavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko sažimanje
vremena tog procesa.
139
Ovde se pod neznanjem, ili avidya, podrazumeva planirani zaborav svesti o sebi koja nastaje inkar-
niranjem u fizičko telo.
334
 10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u čulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo rađanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega što nastaje.

Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno pročišćenoj svesti, nestaju nesves-

ne reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i čitav ovaj lanac posledica neauten-
tičnog bivstvovanja, lanac koji vezuje dušu za telo i patnju u životnoj drami. Sve ovo
prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane miran i sabran
radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Naše celokupno dotadašnje postojanje svodilo
se na nesvesne reakcije, one su bile lanac našeg ropstva. Taj lanac se sastojao od dve
vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (žudnji i mržnje). I jedno i drugo donosilo je
loše rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedočenja ili transcendentalne svesti, mi ne
odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritičaru izgleda, već odustajemo od
nesvesnog reagovanja i tako postižemo psihičku objektivnost prema zbivanju; ne rea-
gujući spontano možemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovara-
jući način, u skladu sa stvarnošću i božanskim Duhom. Kada vidimo zbivanja kakva
zaista jesu, tada svest o njima direktno vraćamo Božanskom kroz svoju dušu, i tada
delamo božanskom svešću. Tada je svrha duše na ovom svetu ispunjena. Tada pres-
taje ciklus inkarnacija duše.
Da vidimo zbivanja kakva zaista jesu i da ispravno delamo, ne mogu nas naučiti
nikakve 'božije zapovesti', nikakva vera, nikakav moral ili etika, ni razum ni logika,
znanje ni nauka, politička niti ekonomska prinuda. Samo sa transcendentalnom svešću
možemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva čiste
svesti mi ne možemo uopšte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve naše (re)akcije
su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naših misli, reči, snova i juče obavlje-
nog posla, do lišća na vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama. 140 Tek
se sa transcendentalnom svešću rađamo i počinjemo da postojimo. Sve dotle je posto-
jala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, osećanja i misli, koji su njeni proizvo-
di, a za koje smo u zabludi mislili da su naši - na svoj spontani, uslovljeni način, i sva
naša patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog pro-
čišćenja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o četiri osnovne istine i
lancu uzročnosti postojanja. Njime se čovek budi iz nesvesnog opstanka koji odlikuje
sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu. Svaka meditativna
praksa, ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije
idealnog stanja. Njima se čovek malo po malo usklađuje s autentičnim stanjem, s
dušom. Imitacijom on postepeno postaje podoban da bude saobražen s božanskim
Duhom. Meditacija je samo priprema za probuđenje. Prava meditacija ili duhovna pra-
ksa ne dovodi čoveka do 'prosvetljenja', već ga samo pročišćava od ličnih elemenata,
od subjektivnosti i iskrivljavanja autentičnog stanja, čisti ga od njega samoga, čini ga
podobnim za objektivna, viša stanja svesti, i oslobađa svih uporišta u toj meri da ga
dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada dođe do kraja sebe i svog života, gde
apsolutno ništa više ne preostaje, čovek može da vidi cilj, svoju dušu u svetlosti bo-
žanskog Duha, i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomoć učenja i tuđih uputsta-
va to nije mogao da vidi. Ako je preostalo bilo šta od životne drame što vezuje i ima
140
Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sačinjava i uslovljava naše kretanje
kroz život. Jedino iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stičemo slobodnu volju, ali ne kao
svoju, tj. svog ega, nego volju slobode koja sve omogućava, slobodnu volju božanskog Duha.
335
veću važnost od tog cilja, čovek ga neće videti. Život mora biti prevaziđen da bi se
duša videla. Božansko omogućava život kao celinu. Stoga smisao života se može vide-
ti samo kao celina. Ako smo i dalje vezani za njegove delove nećemo moći videti celi-
nu. Prevazići život znači prevazići delove, sadržaje i iluzije koje su nas opčinjavale i
sagledati ga kao celinu u svetlosti božanske svesti. Čišćenje delova i sadržaja koji su
nas vezivali je uvek individualan čin, jer su i vezanosti individualne. Zato se taj cilj,
celina božanskog postojanja, može videti samo lično, kao nemi svedok, i to se iskustvo
ne može nikome preneti. Svako ga može videti samo za sebe. Upravo je u tome njego-
va objektivna vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to nešto što
svi mogu da dele i do čega mogu doći na isti način, nekom tehnikom, prodavalo bi se
na trgu. Sve tehnike služe za lično pročišćenje. Tek kada napusti sav svoj dotadašnji
život i sva saznanja, čovek može da vidi cilj i da oslobodi prisustvo svoje duše.
Nije dovoljno precizno reći „tek kada napusti svoj dotadašnji život“ jer ne pos-
toji način da se to izvede, a da se ne upadne u iluziju smrti. To se napuštanje događa
samo po sebi i automatski kada čovek aktuelizuje svest jedinstva ili buddhi. Kada se
aktuelizuje najfiniji ontološki aspekt prirode, mahat-buddhi, ili svest jedinstva, tada se
automatski aktuelizuje i najfiniji ontički aspekt prirode, akaša ili etar. Akaša je čisto
jedinstvo postojanja, zato svest jedinstva može da vidi samo jedinstvo sveta. U svesti
jedinstva automatski se napuštaju svi pojedinačni sadržaji sveta, individualnog života,
odnosno sav dotadašnji život. Zato čovek nikako ne može da nadiđe svoj život druga-
čije osim da aktuelizuje čistu svest jedinstva (buddhi) koja je i svest duše. S njom će
automatski nestati sve iluzije koje narušavaju jedinstvo sveta i svest naše nerođene
duše.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv način,
prema kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajući rezultat, 'prosvetljenje'.
Ovde se radi o transcendenciji, a to znači da ništa nije predvidljivo, a još manje unap-
red shvatljivo i poznato. Sve što je poznato, nije transcendencija. Rezultat će biti
sasvim nepredvidljiv i doneće ga sam život na svoj jedinstven način, u skladu s karmi-
čkom zrelošću svake individue. Doneće ga na najmanje očekivan i, najverovatnije, na
najmanje poželjan način. Ali, da bi se došlo do tog rezultata, neophodan je napor
meditacije. On pročišćava svest da bi mogla da se suoči s prosvetljenjem, sa onim što
jeste. Ono što jeste uvek je tu, problem je jedino u našoj spremnosti da ga prihvatimo.
Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fizički; iskustvo probuđenja
zahvata celo biće, ono menja energetski kvalitet našeg tela. Suočavanje s takvom pro-
menom može biti bolno za onoga ko je nedovoljno pripremljen. 141 Ne samo energet-
ski, već i duhovno. Neophodno je, naime, poznavanje celog plana ili sheme o smislu
transcendencije, koju najbolje daje sânkhya, znanje o tome šta se transcendira i zašto,
šta je transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od puruše, koje
čovek konkretno doživljava kao sopstveno podvajanje ili raspolućivanje, po svemu bi
ličilo na šizofreniju ako ne bi bilo uvida da ono što u tom trenutku otpada s nas, a to je
um i sva njegova životna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo čiste svesti i božanskog
Duha koji sve omogućava, i da božanski Duh preostaje kao mi sámi, kao naša duša. Pri
razlikovanju buddhija i puruše vidimo da sve psihofizičke aktivnosti nikada nismo
činili, niti činimo mi sámi, već da su se one oduvek same nesvesno odvijale pod priv-
lačnim dejstvom nekog entiteta ili spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlačnim dejstvom
141
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši
nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i
sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u meditaciji.
336
čiste svesti duše koja je naša suština. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas
otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo oličenje božanskog Duha koji sve omogu-
ćava. Jedino je to vizija autentične duhovnosti. Da bi Božansko sebe prepoznalo kroz
nas, da bismo postali njegovo oličenje, ne sme biti nikakvih primesa starih koncepcija
- 'stari čovek' mora sasvim da umre, a on umire spoznajom da nismo ni bili rođeni.
Samo doktrina probuđenja nudi takvu čistotu spoznaje; u svim ostalim sistemima um
provlači i pervertuje svoje koncepcije u svim mogućim religijskim i metafizičkim
oblicima.
Duhovno probuđenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledećim redom
koji je najbolje opisao Gurđijev: Osvešćenje-umiranje-rođenje. Najpre čovek upoznaje
koliko je nesvestan i nemoćan, da ništa nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da
tek treba da postane. Tako se razvija osvešćenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim
uviđa da nikakvim svojim naporom niti 'tehnikom' ne može da bude potpuno svestan, i
tada se predaje i umire, tj. zauvek napušta identifikacije s mnoštvom svojih Ja, sva
svoja uporišta. Tek kada umre on može da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja,
autentična ličnost koja je oličenje božanskog Duha.
„Sve nove moći i ostvarenja dolaze na jedan te isti način. Prvo se pojavljuju u
obliku bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju češće i traju nešto
duže, da bi konačno posle dužeg rada postale postojane. Isto se može primeniti na
buđenje. Nije moguće probuditi se odjednom. Čovek se prvo mora buditi na kratko.”
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni događaj. Trenutni su samo
skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je
individualan i ne može se razgraničiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelo-
sti u zrelost. Tako se i viša svest postepeno razvija otapanjem niže. Koliko se niža,
egoička svesnost rastvara, toliko se viša svest učvršćuje.
Ovde, dakle, možemo razlikovati dve faze: prva je učenje, kontrolisana medita-
cija i disciplina koja se okončava najvećom egzistencijalnom krizom kakvu čovek dot-
le nije mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju
svi planovi, sve ideje i nade. (Iskušenje smrti, sopstvene ili smrti bližnjeg, najefikasni-
je vodi do sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kâre, a druga nadilaženje
ega, napuštanje sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Celokupno karmičko saz-
revanje, koje se dovršava u meditativnoj praksi, vodi do samo jednog ishoda: napušta-
nja sebe i predaje Duhu koji sve omogućava (Jovan, 10:17-18). Paradoksalno, ta pre-
daja i napuštanje sebe nije ništa negativno, to nas zapravo dovodi do naše autentičnos-
ti, do onoga što u apsolutnom smislu jesmo. Duh koji sve omogućava naša je suština.
To će biti propraćeno krizom u onoj meri u kojoj se čovek drži uma i njegovih konce-
pata, a ne čistog bivstva koje omogućava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo
u umu. Drugačije rečeno, kada se čistom svešću (buddhi) prepozna iskonsko jedinstvo
prirode (akaša), stiče se nezavisnost i transcendencija, kaivalya.
Drugu fazu je Buddha razlučio govoreći o arűpa-dhyânam.

Arűpa-dhyânam

Dovde se na različite načine oblikovalo (rűpa) zadubljenje (dhyânam) tokom

posebne prakse. Ona se činila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se
kristalisao posmatrač, buddhi. Arűpa-dhyânam se odnosi na kontemplativnu spoznaju
koja je nezavisna od tela i bilo kakve vežbe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne

337
oblikuje (arűpa), već dolazi sáma, kao plod oblikovanja. Odavde počinje afirmacija
svedoka, puruše.
Govoreći jezikom fizike, zadubljenje se oblikovalo (rűpa dhyânam) u fizičkom
telu na ovom trodimenzionalnom svetu u kome vlada hercijanska, transverzalno vek-
torska forma postojanja. Kada se takva meditacija uspešno ostvari, spontano nastupa
arűpa dhyânam kao nastavak pročišćenja svesti u polju čistog bivstva, neispoljene
prakrti, akaše, ne-hercijanske, stacionarne frekvencije izvornog postojanja. Govoreći
jezikom sânkhye: kada se aktuelizuje čista svest jedinstva, buddhi, ona se automatski
usklađuje i sjedinjava sa jedinstvom prirode, prakrti, na njenom najfinijem nivou, aka-
ša. Zbog statične, sferne prirode skalarnih frekvencija akaše, ili biti prirode, ona se pri
meditativnom zadubljenju (samadhi) doživljava kao potpuni mir, utrnuće (nirvana) u
celovitosti ili potpunosti. Iskustvo samadhija objašnjava fizika etra, njegovo stacio-
narno, skalarno svojstvo.
Satipatthâna predstavlja rad na sebi koji spada u četvrti nivo svesti (ili religioz-
nosti), četiri stepena rűpa-dhyânam je dovršenje tog rada na petom nivou, a njegovi
plodovi su šesti. Arűpa-dhyânam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhyânam) stoji prema sta-
lnom prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthâna) kao opiranje nogom o tlo
prilikom hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednočasovnog zadubljenja u medi-
taciji) radi odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo moguće. U rűpa-
dhyânam čovek dolazi do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i
svesti koja ih spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije moguće stalno
održati, jer ih različita zbivanja tela, osećanja i mentalnih stanja remete svojom dina-
mikom. Zato je neophodno da se satipatthânom sva ta zbivanja međusobno razluče i
spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i oblicima, u telu, osećajima, stanjima
uma i mislima, kako ne bi imala uslovljavajuće i obmanjujuće dejstvo na budnost.
Razlučivanjem svih tih stanja događa se konačan uvid da mi nismo ta stanja, nego
smo ono što ih omogućava. Mi, u svom nesvesnom stanju, omogućavamo sva zbiva-
nja tela, osećanja i mentalna stanja. U potpuno svesnom stanju prestaje identifikaci-
ja sa zbivanjem i lanac karmičke uzročnosti se prekida. Zato i možemo da nadiđemo
sva stanja bića i uma svesnošću da mi nismo to. Zato je suština svesti i budnosti uvid
da "to nije moje; to nisam ja". Zato se tu gube sve granice spoljnjeg i unutarnjeg. U
arűpa-dhyânam tu neuslovljenost koja sve omogućava, koju spoznaje u unutarnjoj
tišini sebe samog, čovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji, unutarnje postaje
spoljnje, i obratno. Kada dođe do Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan
da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga
Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu što postoji, celoj prirodi i svakom pokretu i delu.
Sve je ovo opis usklađivanja i sjedinjenja kategorija mahat-buddhi i akaše, Sopstva sa
suštinom prirode. Sopstvo čovekovo (buddhi) ne može se drugačije aktuelizovati osim
kroz sjedinjenje sa suštinom postojanja (akaša), niti se suština postojanja može dru-
gačije aktuelizovati osim kroz Sopstvo čovekovo. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutar-
njeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuđenju govorilo kao o nestan-
ku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po
sebi, otkriva se da je svet holografska projekcija božanske svesti. To znači ’nestanak
sveta’. Takođe nestaje i nestankom svih suprotnosti koje sačinjavaju iskustvo objekti-
vnog sveta, a koje izviru iz temeljne suprotnosti između subjekta i objekata, ’Ja’ i sve-
ga ’drugog’. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo subjekt može
da projektuje. Spoljni svet je samo kontrast subjektivnog stanja. Kada je svest subjek-
338
ta bila na nivou aham-kâre, onda je postojao objektivni svet individualnih oblika.
Kada svest o sebi postane čista i probuđena, na nivou mahat-buddhi, onda subjektiv-
nost svesti nestaje i preostaje samo objektivna svesnost, a to je puruša ili božanska
svest koja omogućava sámo postojanje. Tada subjekt postaje objektivan kao mesto na
kome se kristališe svest objektivnog postojanja o sebi samom. S takvom svešću ostaje
ono-što-jeste, celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno
mesto za svesnog subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskus-
tva konačno dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao čista ljubav i dobrota.
Ostvarenje koje se može iskazati rečima: "to nije moje; to nisam ja", za sve
sačinioce bića, za telo, osećaje, stanja uma i misli - sastoji se od više aspekta, ali svi
oni se odnose na jedan zajednički aspekt: na definitivnu spoznaju da je cela prakrti
Jedno, da u njoj nema izdvojenih delova, da je sve što nam izgleda posebno i izdvoje-
no zapravo odraz našeg stanja sna ili nesvesnosti. Samo u stanju egzistencijalnog sna
postoje izdvojeni objekti i subjekti. U objektivnoj stvarnosti sve postojeće je prakrti i
ono je u potpunosti nepodeljeno Jedno. Nije moguće videti celu prirodu kakva jeste,
kao veliko jedinstvo, a da se ostane identifikovan sa njom. Sam čin takvog viđenja
podrazumeva nadilaženje viđenog, transcendentalnu svest puruše. Kada se na taj način
svest o postojanju vrati puruši, postojanje je ostvarilo svoju svrhu. To je drugi način da
se kaže da svet nestaje, ili da nismo identifikovani sa postojanjem. Nestanak sveta
objekata i prestanak identifikacije sa svetom je isto što i samospoznaja konačne svrhe
sveta kroz nas. Ako postojanje postoji sa svrhom da bude osvešćeno ili spoznato, onda
je logično da ne može da nastavi da postoji na isti način kada se to dogodi. Ako se svr-
ha postojanja osvešćava samo kroz svesnog subjekta, probuđenog čoveka, onda je
logično da samo za tog čoveka nestaje svet objekata, u njegovoj spoznaji. Za sve ostale
neprobuđene ljude i dalje postoji svet objekata kojeg oni održavaju svojom nesves-
nošću.
Kada se čovek probudi (buddhi) i spoji svoju svest sa objektivnom suštinom
postojanja (akaša), on tada neispoljenu prirodu (akaša) njenu suštinu, dovodi u ispo-
ljeno stanje, aktuelizuje je u zbivanju i životu. Tako probuđeni ostvaruje postojanje do
kraja, zaokružuje celinu, on najdublju suštinu kvantnog Polja prirode, sve njene mogu-
ćnosti ispoljava kroz sebe, sve potencijalno kroz njega postaje aktuelno i kreativno.
Tako kroz probuđenog čoveka priroda postaje celovita i potpuno ostvarena. Zato je
logično da ne može postojati na dotadašnji način koji je bio necelovit i neostvaren.
Zajedno sa tim događa se i prestanak vremena, jer vreme postoji samo kao pros-
tor za projekciju zbivanja, što je neophodno da bi se osmišljavanje zbivanja uopšte
događalo. Osmišljavanje je ustanovljavanje. Kada svest ustanovi prirodu nekog zbiva-
nja, ona je tim činom vraća izvoru sveg zbivanja. Nestankom objektivnog prostora i
vremena, nestaje sav poznati život i sve želje vezane za život. Na to se misli kada se
kaže da u tom procesu stari čovek umire i novi se rađa. Na taj način je ostvarenje da
nismo telo niti um vezano za nestanak vremena, sveg dotadašnjeg života, celokupne
prošlosti i svih očekivanja od budućnosti, i od svih želja. Sve je to povezano u jedno
ostvarenje, u jednu spoznaju, iako se događa postepeno pa nam izgleda kao da je odvo-
jeno. To najpre naslutimo, zatim vidimo sve jasnije i jasnije, i sve detaljnije možemo
da osmislimo, dok na kraju to ne postane samo konkretan događaj izdvajanja,
kaivalya, odnosno buđenja.
Rűpa-dhyânam se odnosi na individualno pročišćenje svesti (buddhi) od svih
taloga uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je čovek kroz disciplinu i svestan napor
raščistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno svestan
339
sebe. Kada je to učinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio biće, događa se spontano
pročišćenje uvida o suštini bivstvovanja uopšte, o univerzumu (mahat-buddhi ili „veli-
ko buđenje”), o onome što omogućava i biće i svest o njemu. Tu se čovek suočava sa
istinom o tome šta je sámo biće u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika
(rűpa) bivstvovanja. Ono što je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u
svemu, u akciji. Suočavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arűpa-
dhyânam, bezoblična ili razobličena kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobađa
čoveka od svega što obmanjuje prisustvo neuslovljenosti (puruša), koja ga sačinjava
zajedno sa svetom. To je kontemplacija u kojoj se nadilazi i nestaje sve oblikovano
(rűpa) i otkriva ono zbog čega se sve zbiva - transcendentalni Duh čovekov (puruša).
U ispravnoj sabranosti (samadhi) ’stari’, prirodni čovek je umro. U arűpa-dhyânam
novi, duhovni čovek se rađa kao oličenje slobode iz koje sve postojeće uopšte i biva.
Nestankom ’starog čoveka’ nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s ’novim čovekom’
sviće novi svet. To je svet čistog božanskog Duha u kome je svaki trenutak večan i
svaki oblik živi izraz beskrajne slobode.
Pre arűpa-dhyâne čovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena
arűpa-dhyâne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje,
ali ovog puta ne bezlična kao što je bila, već sa svim osobinama individualnosti i lič-
nosti. Individua postaje oličenje božanskog Duha koji omogućava celinu. Kada čove-
kova ličnost nestane u božanskom Duhu celine, time omogućava da božanski Duh
celine postane individua i ličnost. Drugim rečima, apsolutno i relativno, spoljnje i unu-
tarnje, prestaju da bivaju nešto različito za čoveka, i obelodanjuju se u njegovom isku-
stvu kao jedno, kao on sâm. 142
Za uspešan prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja
u rűpa-dhyânam, do jednog časa dnevno, slobodno učestvovati u svakodnevnim aktiv-
nostima. Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvešće potreban preobražaj, a ne
naglašavanje jedne od tih krajnosti. Bez učestvovanja u aktivnostima sámo mirovanje
bilo bi puko poništenje i umrtvljavanje života. Takođe sama aktivnost bez mirovanja u
zadubljenju bila bi lišena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna
stihija prakrti kao i sve drugo što se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo božan-
skog Duha u aktivnost koja, s druge strane, božanski Duh oživljava i aktuelizuje u
čoveku i svetu. Jedino s uporištem u mirovanju biće se pokreće ka slobodi. Bez njega
se kreće u sopstvenom zatvorenom krugu.
Da bi se Duh, puruša, potpuno aktuelizovao u čovekovom biću, nije potrebno
ništa drugo do biti miran, smiriti sve aktivnosti prakrti, telo, osećaje i um. Tada presta-
je oblikovanje prakrti u razne sadržaje i sama se od sebe ispoljava neuslovljenost Duha
koji sve omogućava. Zato se ovo krajnje ostvarenje i naziva kontemplacija bez ikak-
vog uobličavanja ili arűpa-dhyânam.

Arűpa-dhyânam ima pet stepena.

1. Neposredno pri završetku zadubljenja (dhyânam) zapažamo da tako smiren

Duh u nama ostaje nezavisno prisutan, dok se sámo telo pokreće da ustane iz vežbe.
Ako zadržimo unutarnju tišinu i za vreme kretanja posle sedenja, možemo videti da
telo pripada jedinstvu okolnog prostora prirode (prakrti) i njenom opštem kretanju, i
da to nije naše, da je telo za nas isto što i odeća koju nosimo, predmeti koje dodiruje-

142
Ovo je naslućivano u ezoteričnom hrišćanstvu izrazima da su Otac i Sin jedno.
340
mo, da je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S
takvom nezavisnošću Duha uviđamo da su svi postojeći oblici uzročnog zbivanja sveta
oko nas samo različite modifikacije jednog istog prostora (akaša) bivstvovanja prakrti.
Vidimo da svi oblici, i našeg tela i svih stvari koje sačinjavaju svet, nisu ništa sami po
sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u suštini jedino njen beskrajan prostor
postoji. 143 Ovde se u potpunosti ostvaruje svest da se mi, u svojoj suštini, nikada ne
krećemo niti delamo, nego da se svet (prakrti) kreće i dela svuda oko nas, uvek
nepokretnog središta (puruše), svedoka sveg zbivanja. To je prvo iskustvo sjedinjenja
čiste svesti (buddhi) sa najfinijim stanjem prirode, etrom (akaša). U svojoj kvantnoj
suštini, etru, frekvencije prirodnog zbivanja su stacionarne jer odražavaju potpuno
(sferno) holografsko jedinstvo. Otuda utisak unutarnje nepokretnosti pri buđenju sves-
ti, dok se sve grube ispoljene, fizičke pojave kreću vektorski (transverzalno). Stanje
mira transcendentalne svesti jeste ne-hercijansko, stacionarno stanje bivstva. U prvom
stepenu arűpa-dhyânam spoznaja stvarnosti se doživljava na ovaj način samo u kreta-
nju tela, da se sav ostali svet kreće i okreće oko nas, a da smo mi u svojoj suštini
nepokretni, i upravo zato svesniji. Od drugog do petog stepena arűpa-dhyânam ista
realnost se sve više otkriva i produbljuje, u pogledu osećaja i misli, da se samo ose-
ćanja i misli kreću i zbivanju kao prirodni fenomeni, a da smo mi u svojoj suštini
nepokretni i zato svesniji od osećaja i misli. Kada se u petom stepenu arűpa-dhyânam
potpuno ostvari sjedinjenje mahat-buddhi sa akašom, nastupa potpuna i krajnja spoz-
naja prirode za čoveka, potpuna diferencijacija puruše i prakrti, odnosno potpuno
ostvarenje postojanja u transcendentalnom Duhu koji ga omogućava, kroz čoveka.
Ovaj uvid se, dakle, ne odnosi samo na kretanje tela. Ispravna meditacija
(dhyânam) nas dovodi do jasnog uvida ne samo da mi nismo telo, nego da nismo ni
osećaji ni misli, da smo prostor u kome se telo, osećaji i misli javljaju. Mi ih omogu-
ćavamo. Mi smo uvek šira celina koja sve omogućava. Mi smo uvek izvan svega
onoga čega smo svesni - samo zato je svest uopšte i moguća. Ali to 'mi' više nije nešto
naše, lično i individualno, već apsolutno i neuslovljeno. To je svedočenje, to je naša
prava transcendentalna autentičnost, naša duša ili puruša. Prostor (akaša) je svestan
(buddhi) - zbog blizine puruše.
Dovde je u meditaciji to bio samo uvid i spoznaja. Ovde u arűpa-dhyânam to je
konkretan prelazak, trajan preobražaj celog bivstva, stvarna smrt 'starog čoveka'. Taj
prelazak se postepeno produbljuje i konačno ostvaruje u sledećim stepenima arűpa-
dhyânam. U prvom stepenu se spoznaje samo prostorno oblikovanje, a u sledećim ste-
penima se na isti način spoznaju svi ostali, viši i suptilniji oblici zbivanja prakrti.
Čovekova duša se tako oslobađa privlačnog dejstva svih raznolikih posebnih
pojava koje nemaju podršku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato
vezanost za njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju pažnju čovek ovde proširuje i redu-
kuje sa svih posebnih oblika i kretanja na širu celinu ili kontekst (geštalt), na sâm bes-
krajni prostor koji proizvodi sve oblike i kretanja, u toj meri da su svi oblici i pokreti

143
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor -
kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne
energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i
drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kre-
tanjem one proizvode (indukuju) životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće
naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog značaja. Detaljnije o prostornom obli-
kovanju našeg bića videti u mojoj drugoj knjizi: Meta-fizika astrologije.
341
poništeni i ostaje stvaran jedino prostor. Tada rođenje svoga tela uopšte ne doživlja-
vamo kao svoje rođenje, već samo kao prostornu modifikaciju prakrti. Mi nismo rođe-
ni niti ćemo umreti, samo smo zaspali u jednoj telesnoj modifikaciji prakrti i taj san
individualnog postojanja zbog identifikacije doživljavamo kao javu, kao ovaj život.
Sada se zaista budimo iz cele te imaginacije jer vidimo da je sve samo prakrti. Samim
činom tog viđenja vidimo i da to nije naše. Zapravo, u prvoj arűpa-dhyânam definitiv-
no spoznajemo da uopšte nismo ni rođeni u telu, već da smo se kao individualna
duša i emanacija božanskog Duha inkarnirali u samu prakrti, da je telo nerazlučivo
jedno sa prakrti, sa celom prirodom, da telo i ne postoji kao individualno biće, da
postoji samo prostor jednog sveopšteg bića. Takvom spoznajom beskrajnog prostora
čovek prožima, bistri, stišava um i oslobađa dušu. Tada primećuje da su sve brige nas-
tale na osnovu posebnih oblika i zbivanja jednog prividnog tela nestale, da su svi obli-
ci prazni, da nisu ništa sami po sebi i za sebe, i da je preostao još samo beskonačan
prostor kao njihov jedini ishod.

2. A zatim, kada je duša tako pročišćena za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog

prostora, kao celine i jedine žive stvarnosti svega što se zbiva, uviđamo da je sáma
svest o beskrajnom prostoru njegov suštinski činilac. Svaki poseban oblik, kao modifi-
kacija beskrajnog prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uviđanja u subjektu
(osmišljavanje oblika i zbivanja) - jednako kao što je uzrok za nastajanje novog oblika
u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modifikacije istog prostora koji
sačinjava sve ostalo. Uviđanje o zbivanju je najfiniji vid ili stecište sveg zbivanja pri-
rode u prostoru. Tu, u svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj
ishod, sažimajući se kao iskustvo ili znanje (đnana) o prirodi. Ovde se uviđa da misli i
stanja svesti nisu lična tvorevina niti vlasništvo subjekta, nego najfinija zbivanja pra-
krti, ovde jasno uviđamo da se misli u našem umu stalno kreću u osmišljavanju sveta i
zbivanja, a da smo mi u svojoj suštini nepokretni - i da smo upravo zato budniji i sves-
niji prirode misli na objektivniji način.
Misli i svesnost jesu stanje odnosa između subjekta (manas) i svih bivstvujućih
entiteta u lokalnom prostorvremenu na njihovom najfinijem nivou: kao informacije.
Subjekat je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme
ubrzavanjem sažima ka svom ishodu, i to sažimanje zbraja informacije svih oblikova-
nih zbivanja tako da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksi-
malna sažetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu
sebe osvetljava, tj. osmišljava. Njeno sažimanje se događa pod privlačnim dejstvom
čiste neuslovljenosti, duše u čoveku, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo
prirode.
Drugim rečima, ovde se uviđa ishod sveg prostora, a to je njegovo vibratorno
područje kao informacije; da beskrajni prostor stvara informaciono jezgro, ishodište,
svesnog subjekta, s ciljem da ne bude više bezličan, nego da postane ličnost, a to znači
da njegova svest o sebi bude najkonkretnije izražena, i potpuno osmišljena i diferenci-
rana. Kao što subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni prostor ne može da
postoji bez subjekta koji ga je svestan. Ovde se aktuelizuje međuzavisnost akaše i
mahat-buddhi, neispoljene i ispoljene prakrti.
Dok u prostornosti objektivne prirode (akaša) oblici uzrokuju nova zbivanja, u
subjektu se ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem sažima u informaci-
ju; ka zaokruženju svog ishoda u svesnoj spoznaji i utrnuću cele te bujice bivstvovanja
(mahat-buddhi - najviša kategorija u kojoj prakrti nestaje u svesnom ishodu). Tako
342
vidimo da sâm prostor (akaša) ili celina prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu
(aham-kâra), da je informaciona, misaona, svest suština prirode (manas), i da svet
samog sebe kao celinu spoznaje kroz nas (buddhi). Vidimo da je svest identifikacija
(nama) oblika (rűpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena od tih oblika - da se
oni međusobno određuju. Objekti vida, slušanja, osećaja i mentalnog spoznavanja nisu
odvojeni i nezavisni od samog čina viđenja, slušanja, osećaja i od samog čina spoznaje
(povezanost tanmâtrâ i buddhindriye). Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je čovek
svestan i budan samo kada je prisutan u onome što se zbiva, i ne luta u izmišljanje
onoga što je bilo, što jeste ili će biti. Jedino se u takvoj budnosti biće pokazuje kakvo
jeste, kao čovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga što se spozna-
je. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je subje-
kat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da naše telo, oblici i kretanja nisu „naše”, već su modifi-
kacija beskrajnog prostora. Sada uviđamo da ni naša individualna svesnost nije „naša”,
nego je ishodište prostornog zbivanja ka informisanju, ustanovljavanju samoga sebe.
Uviđamo da sama svest o bivstvovanju u nama je moguća samo zato što mi nismo to
bivstvovanje. Mi ga nadilazimo, transcendiramo, i sam transcendentalan položaj naše
duše, puruše, omogućava celu pojavnost sveta prirode, prakrti. Da svesni subjekt nije
već transcendentalan, ne bi ni bio svesni subjekt, niti bi bilo objektivnog sveta.
Ovakvim uviđanjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih
pojavnih oblika više ne postoje. Oni su ništavni i prazni i sada je stvarno jedino prisus-
tvo u području neograničene svesti, transcendentalnog subjekta, kao svedoka i ishoda
svih pojava. Takvim prisustvom u čistoj svesti, čija transcendentalnost omogućava
uvid u celinu i jedinstvo bića, čovek prožima, bistri, smiruje um i oslobađa dušu.

3. A zatim, uvidevši da misaona svest određuje pojavnost sveta, međuzavisnost

informacije i oblika, da su oni jedno isto a da ih samo um razlikuje, čovek doseže do
ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-čega. Savršenom svešću svet se spoznaje kakav
jeste, da je ništa po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokreće svet.
Ne postoji objektivan svet nezavisno od misaone svesti - misaona svest je ishod objek-
tivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno prisutna kao čista budnost, bez misli, svet nije
ništa sam po sebi - zato što se otkriva kao naša unutrašnjost (tada suština postojanja
akaša nalazi svoj ishod u buddhi). Svet postaje „nešto” izvan nas samo kada svest sa
mislima učestvuje u tome napuštajući prisustvo u suštini bića (kada se buddhi identifi-
kuje sa Poljem prirode, akašom). Svet je „nešto” objektivno samo za onog čoveka koji
postoji tako kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog
čoveka - koji se bavi sadržajima svesti (mislima) kao da su realni sami po sebi. Svet je
realan koliko i misao o svetu. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i prob-
lem; objektivan svet kakav znamo postoji samo kao naša predstava, dok spolja, kao
svet kakav jeste, izvan naše subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni božanski
Duh ('živi Bog'; Apsolut; objektivna priroda je samo njegova holografska imaginacija,
san pomoću koga se budi kroz čoveka - Bog se ne budi jer i ne spava, kaže se da se
ispoljava kroz čoveka, kroz prirodu, to je sve samo aktuelizacija božanskog prisustva,
ništa drugo, zato čovek koji spozna Boga, vidi svet jedino kao Boga). Za smirenog i
probuđenog svet nestaje jer postaje jedno s njim (buddhi i akaša postaju jedno, ispo-
ljena i neispoljena priroda postaju jedno). Ako je misaona svest njegov identitet, tada
je to i svet. Kada je čovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, u čistoj
svesti bez misli, tada ne vidi ništa izvan sebe, kao nešto drugo, ili posebno. Njemu je
343
sve ništa, jer sve je on sâm, njegova Sopstvenost. Kao što oko ne može sebe videti,
tako ni probuđeni ne vidi predmetni svet, jer je celina sveta postala njegova probuđena
Sopstvenost, njena aktuelizacija. Govoreći jezikom sânkhye, tek kada se ostvari aktue-
lizacija akaše i mahat-buddhi, odnosno osvešćenje prakrti na najfinijem nivou, zapo-
činje konačna diferencijacija mahat-buddhi i puruše. Tako smirujući misaonu svest,
čovek boravi u području ničega i time prožima, bistri, smiruje um i oslobađa dušu. Za
njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta jer uviđa
da su prazni svi sadržaji svesti, pa su zato prazni i svi objekti.

4. A zatim, uvidevši da priroda nije ništa objektivno, da je sama po sebi u svojoj

osnovi, etru, prazna (sunyam), odnosno čista energija čije ne-hercijanske frekvencije
predstavljaju misli, i da je njihov jedini privlačitelj svest našeg Sopstva ili duše (odno-
sno kategorija mahat-buddhi), dolazimo do ni-predočavanja-ni-nepredočavanja kao još
višem području. To je stanje iznad dualizma postojanja i nepostojanja misli, postojanja
i nepostojanja sveta. Ovde se dovršava razlikovanje mahat-buddhi i puruše tako da
prestaje svaka i najmanja sumnja u pravu prirodu ishoda postojanja, mahat-buddhi,
odnosno cele prakrti, više ništa ne može da obmane čistu svest duše i njenog izvora,
puruše. Ona nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-ništa, i vodi odustajanju da bilo šta
mislimo i predočavamo o stvarnosti, o postojanju ili nepostojanju. Čak ni čista svest o
sebi, buddhi, ne može da nas obmane. Ovde, nakon uvida da je spoljašnjost naša unut-
rašnjost, potpuno prestajemo da učestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u
ono što prividne individue omogućava. Videvši da možemo biti ili smireni u sebi,
sasvim budni i nezavisni u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektu-
jemo svest u predmetni svet i učestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u
snu), mi vidimo da su obe te mogućnosti jedno isto, i zato napuštamo taj dualizam
koji uslovljava, i boravimo u području ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao
istinskom području duše (puruša) koje nadilazi spoznavanje sveta (mahat-buddhi) i
nespoznavanje (ništa); to je područje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne
može ni nestati. Ako biće nikada nije ni bilo nešto objektivno i supstancijalno, onda i
ništavilo ne može postojati jer nije imalo šta da nestane. Tada uviđamo da je prazno
sve što je u području uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve što je u području niče-
ga (koje nastaje prestankom projektovanja uma u „nešto”), da je to sve područje prakr-
ti, njeno sažimanje u bezvremeno Sopstvo (mahat-buddhi), i rasprostiranje u vreme
predmetnog sveta, da su 'nešto' i 'ništa' međusobno uslovljeni kao pokret i mirovanje
bića, i da je viša stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo tada uvek budni za
božanski Duh (puruša) koji je nezavisan od opažanja i neopažanja, mirovanja i aktiv-
nosti, od svakog dualizma koji omogućava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepo-
stojanje. Time smo nadišli prirodnu izmenu uslova koji su određivali kada je prisutna
budnost, a kada ne. Jer, ovde je naša budnost ono što omogućava i pokret i mirovanje,
svesnost i nesvesnost, svet i odsustvo sveta.
Uvidevši da telo i njegova delanja nisu naše svojstvo, već svojstvo prakrti, a
zatim da ni individualna svest nije naša, već ishodište prostornog kretanja životne
energije, i najzad da ta individualna svest (ego) određuje šta je svet a šta ne, dolazimo
do uvida da ni to nije naše, već je samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviđamo da neuslovljenost božanskog Duha nije ništavilo nesvesnosti i
ne-bića samo zato što nadilazi svaki oblik bića i svesnosti, već da je ishod bivstvova-
nja uopšte, i bića i ne-bića. Uviđamo da možemo biti slobodni i od bića i od ne-bića,
od svesti i od nesvesti, jer puruša je iza svih ovih mogućnosti. Sama njihova izmena, u
344
koju smo se prethodno uverili, ukazuje na transcendentalni božanski Duh u nama koji
je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i svesno i nesvesno stanje, javu i
san, eternalizam supstancijalnosti i ništavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio
nešto sam po sebi kada je već mogao da nestane u ništa, kao i da ništa zavisi od pojav-
nosti sveta, i da zato, kao takvo, ni ono ne postoji samo po sebi.
U ovom stepenu spoznajemo sebe kao nezavisnog od sve pojavnosti, od sves-
nog i od nesvesnog, na javi i u snu, i po prvi put trajno bivamo budni za vreme dubo-
kog sna bez snova. Ovde se naša budnost ne razlikuje od suštine prirode, stacionarne,
sferne akaše, zato što je potpuno raspoznaje, do kraja, naša budnost prestaje da se
(vektorski) kreće ka bilo kakvim objektima i ostaje izvan prostorvremena.
Ovde se iskušava konačna diferencijacija mahat-buddhi i puruše bez primesa
bilo kakvog oblikovanja prakrti, ni u svom najsuptilnijem obliku, akaša.
Iskušavajući područje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovlje-
nu stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive,
sve je nebitno naspram neuslovljenosti duše koja je jedina prisutna, koja mi sami Jes-
mo. ’Sve je nebitno’ znači da sve postoji samo zbog iskustva svesti duše, sve što je
postojalo bilo je samo holografska imaginacija božanske duše samoj sebi radi kristali-
zacije svesti o svim mogućnostima sopstvenog postojanja. Ako je božanska duša pot-
puno samosvesna, jer je izvor svesti, onda više nije moguća nikakva imaginacija, nika-
kav privid nekog drugog postojanja pored nje same. Sve to ’drugo’, sav kosmos i
život, bila je ona sama u sebi.

5. I tada, ne obraćajući više pažnju ni na dualizam svet-ništa, niti na nadilaženje

tog dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslov-
ljenog božanskog Duha može ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadržaja, i to kroz
šest područja čulnosti našeg tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i
nigde više - i da nema ničeg drugog da se učini. A to znači ovde i sada, u aktuelnom
bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi ovde postaju konkretno ostvareni kao naše
bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevažno sve prethodno
spoznato i sabranost pažnje se vezuje jedino za prisustvo božanske neuslovljenosti
(puruša) u telu i njegovo milosrdno i nežno ispoljavanje kroz šest područja čulnosti.
Time ostvarujemo najvišu odgovornost za bivstvovanje. Neuslovljenost koja omogu-
ćava svet i život tada prestaje da biva apstraktna i postaje konkretna živa stvarnost,
koja ima svoje telo i čula, stvarnost koja diše i dela kao naše biće. Tada praznina
postaje oblik, i oblik praznina. Tada božanski Duh postaje čovek, i čovek postaje
puruša. Nikako drugačije.
Rečeno teološki: carstvo nebesko tada zaista biva na zemlji kao i na nebu - kroz
čoveka. Nikako drugačije se taj ideal ne može ostvariti nego kroz čoveka. 144
Tako, dolazimo do velikog buđenja kada po prvi put sve vidimo iz perspektive
puruše, i najpre uviđamo da je sve što je od uma, i svesnost i nesvesnost sebe, sve što
je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost božanskog Duha,
ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to događaj prakrti, njenog pro-
čišćenja, a ne puruše, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Nikada nije ni bio

144
Takođe mit o ponovnom dolasku Hristovom se jedino ispravno može razumeti ako se prihvati Hrist
kao oličenje savršenog čoveka kroz koga Božansko prisustvo može da se ispolji. Zato ponovni dolazak
Hristov zapravo znači dolazak savršenog čoveka kroz koga će doći i Božansko prisustvo. Ezoterično
hrišćanstvo smatra Hrista arhetipom čovekove suštine, Sopstva, u smislu u kojem je Majstor Ekhart
rekao: „Ko je Sin božiji? Svaki dobar čovek je Sin božiji“.
345
drugačiji. Potpunim probuđenjem nismo postigli ništa novo, već smo otkrili ono što
oduvek jesmo. Ništa se objektivno ne događa niti menja. Autentičnost neuslovljenog
puruše, da je on oduvek slobodan i nezavisan, ostvarujemo potpunim uvidom u uzroč-
nost i jedinstvo prakrti - kroz činjenicu da su sve materijalne pojave povezane i podre-
đene strogim uzrocima fizičkih zakona (od subatomskih do kosmičkih) i da to jasno
ukazuje da se apsolutno ništa novo ne događa na svetu i da je sve Jedno. Uzročnost
prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada individua (điva) identifikuje purušu sa
svešću (buddhi) koju individualno (aham-kâra) modifikuje um (manas), ta identifika-
cija se za tu individuu projektuje kao "svet" i "događaji". Modifikacije svesti pod uti-
cajem uma daju ime i oblik svakom zbivanju. Izvan tih modifikacija uma nema nikak-
vog zbivanja jer je sve pod zakonom uzročnosti prakrti, odnosno: sve je Jedno. Sve što
postoji i ispoljava se iz prakrti (emanacija) u njoj je već postojalo kao mogućnost (pra-
datost = pra-krti). Sve što uopšte može da se dogodi, potencijal svega, već postoji u
jedinstvu prakrti. Individualni um se samo fokusira na pojedine mogućnosti i one se
aktuelizuju. Um samo aktuelizuje mogućnosti koje već postoje u univerzalnom polju
prakrti. Sve već postoji, ali nama, iz naše subjektivne tačke gledanja, izgleda kao da se
nešto novo zbiva.
Ovakav uvid donosi spoznaju da "ništa u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan
od svega" jer nisam čak ni individua (aham-kâra) unutar te celine (prakrti), niti same
modifikacije svesti o svetu (buddhi), koje takođe pripadaju prirodi kao njenom najfini-
jem delu. Samo su modifikacije (oblikovanje) od prakrti, a ne sama svest koja je od
božanskog Duha. Svest uvek ostaje ista dok se kroz prakrti modifikuje, ostaje uvek
budan i nezavisan svedok. Taj svedok je puruša, čovekova duša i suština. Samo odatle
čovek uviđa i da sam čin modifikacije svesti, koji oblikuje svet i iskustvo sveta, nisu
samosvojno delo same prakrti, niti čoveka, niti puruše, nego njene blizine, bliskosti
puruši. Ta bliskost donosi identifikaciju. Kao što kristal na crvenoj podlozi izgleda
crven. Ta bliskost se ogleda i prelama u đivi, individualnoj duši. Ona vodi čoveka kroz
iskustvo života-u-svetu. Tako se čovek budi.
Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato ništa novo u njoj ne događa,
jeste početak buđenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (puruše), naše duše od cele
prirode je postizanje potpune budnosti. Uvid u nezavisnost naše duše od prirode ne
donosi napuštanje prirode, jer nema šta da se napusti, već naprotiv, sama naša nezavis-
nost izaziva u postojanje celu prirodu, daje sav život kakav jeste ovde i sada. Da nema
transcendentalne božanske duše, nas samih, ne bi bilo ni samog postojanja prirode.
Do buđenja nas jedino može dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog
puruše, zbog čoveka. Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada
ne traži više utočište u objektima i samo je svestan sebe zato što je razumeo i prihvatio
objekte kao svoje.
S probuđenjem čovek celokupno postojanje, sav svoj život, svoje telo, um i ceo
svet, prepoznaje kao san koji čak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno
postojanje svojstveno je prakrti, a ne njegovoj duši, puruši. Sve što je dobijeno kao
rezultat kroz vreme, nužno je uslovljeno vremenošću, i kroz igru suprotnosti pruža
jedino iluziju njegovog utrnuća. Autentičnost neuslovljene duše čovekove ne zavisi od
utrnuća vremena i nadilaženja uslovnosti bivanja (čemu smo težili ranije), jer nikada i
nije bila njime ugrožena, ona nije suprotnost ničemu što bi bilo neautentično. Zato ne
može biti proizvod nikakve aktivnosti usavršavanja ka oslobođenju ili spasenju, već
jedino buđenja kao utrnuća strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode
koja omogućava sámo postojanje. Oslobođenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i
346
utrnuće učešća u iluziji i neznanju, a ne postizanje i ostvarenje nečeg objektivno
novog, zato što je budnost sáma neuslovljenost ni od čega, koja prethodi svakoj stvar-
nosti i omogućava svako postojanje.
Konačno buđenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom
purušu poistovećujemo sa prakrti. Zato se kaže da buđenjem postajemo ono što odu-
vek jesmo i da treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da
smo nešto drugo. Ovo praktično znači da su pre buđenja svi naši uvidi i spoznaje bez-
vredni, da nemamo apsolutno ništa drugo da učinimo do da se probudimo. Suštinska
iluzija u kojoj nam prolaze celi životi je iluzija da pre toga treba nešto drugo da uradi-
mo, u vezi životne drame, sadržaja svesti ili saznanja. Um projektuje sav svet i vreme,
pa s njim i sve sadržaje i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je transcendencija
samoga uma, zato je od presudnog značaja uvideti da ne smemo projektovati u vreme
i samu transcendenciju uma, odnosno probuđenje. Tako je samo odlažemo. Ona je
uvek i jedino moguća ovde i sada, kao prvi čin, pre svih, a ne kao posledica nekih dru-
gih radnji. Zato je meditacija, kao praksa transcendencije uma, u suštini jedino isprav-
no delanje - delanje nedelovanjem.
Sav život u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od
te iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi naši životi.
Zato što mi uvek već jesmo ono što treba da budemo, čista duša kao transcen-
dentalni puruša, osnovni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Naše
celokupno postojanje se sastoji iz četiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubo-
kog sna bez snova i čiste, transcendentalne svesti duše koja nadilazi prva tri stanja,
koja je uvek prisutna iza svih stanja postojanja jer je suština samog postojanja. Kada
smo u njoj onda smo uvek svesni, i za vreme dubokog sna bez snova kada svet i naša
individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje samo Božansko koje omogućava svest i
našu suštinu, dušu. Ta čista svest koja uvek postoji kao ono što omogućava samo pos-
tojanje, jeste Božanski Apsolut u nama i mi smo njegovo oličenje.
Sav herojski napor za postizanje oslobođenja, koji se mora preduzeti, svodi se
na kraju na oslobođenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadi-
laženja, svodi se na opuštenost, utrnuće svih težnji, ravnodušnost i nezavisnost
(kaivalya). Napori su uzaludni jer mi uvek sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo
i napor oslobađanja, sanjamo sve dok se ne probudimo. Kad prestanemo da sanjamo
danju, sav naš svet i život, prestaćemo da sanjamo i noću. Tada ćemo biti budni i za
vreme dubokog sna bez snova. Tako probuđen čovek biva slobodan od smene perioda
svesnosti i nesvesnosti samog sebe koji su uzajamni, delanja i od nedelanja, od posto-
janja i nepostojanja: on sámo postojanje doživljava kao afirmaciju slobode i njenu živu
autentičnost. On vidi da je božanska neuslovljena svest jedina stvarnost nedodirnuta
pojavnim svetom i njegovom svesnošću i nesvesnošću. Kao što filmsko platno, na
kome se odigravaju poplave i požari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omoguća-
va da se projektuju ili manifestuju, ili kao što na ogledalo ne deluju osobine likova
koje odražava, tako i na božansku neuslovljenu svest, koja je čovekova suština ili duša,
ne deluju pojave prakrti, njene stihije i požari, ne samo spoljni već i oni u telu i psihi -
iako omogućava njihovu pojavnost.
Kada čovek osvesti božansku svest u sebi, on je tada aktuelizuje na ovom svetu,
kroz sebe. To je jedina svrha njegovog postojanja.
Kada smo budni tada transcendentalnu božansku neuslovljenu prisutnost prepo-
znajemo kao svoju suštinu po kojoj nismo ništa od prirode, vidimo da su ovo smrtno
telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije naše, da uopšte nismo ni
347
rođeni da bi ostvarili prirodne nagone nego, naprotiv, prirodni nagoni su nas rodili da
bi kroz nas ostvarili prisustvo bezvremene božanske neuslovljenosti koja celu prirodu
omogućava. Tada priroda nestaje za nas kao san za probuđenoga, i samo beskrajna,
bezvremena i svemoćna sloboda ostaje kao naša Sopstvenost i budnost. I zatim, nakon
samog čina probuđenja, takva budnost počinje da se u nama učvršćuje i postaje živa i
delotvorna tako što u njenom svetlu sámo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao
ostvarenje slobode koja je omogućava, vidimo prirodu kao oživljavanje božanskog
prisustva kroz sve oblike koji čine iskustveni svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo,
kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fizički svet tada postaje čvrsto uobličena
energija svesti koja izvire iz neuslovljenog božanskog Duha.
Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednačenost svih pokreta tela i glasa
tokom govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna
nezavisnost od svega. Tako izgleda probuđeni.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, čovek je konačno isko-
račio iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta pra-
znina postala sâm oblik, svet je postao (samo za tog čoveka) sloboda bivstvovanja.
Tačnije rečeno, nije 'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je
načinjen pun krug: najpre od nesvesne stihije bivstvovanja, ka slobodi od njegovih
uslovljavajućih oblika, ka čistoj svesti, a zatim ka samom biću, koje ovog puta nije
više nesvesno već prosvetljeno. Zato to nije krug već spirala, jer se bivstvovanje sada
odvija na višem nivou.
Kao što bića ne bi bilo bez svemoćne slobode koja ga omogućava, tako ni te
slobode ne može biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz
sve oblike života, inače će ostati puka apstrakcija i delovaće jedino tama prirodnih
nagona u borbi za opstanak. Duh svemoćne slobode i ranije se povremeno probijao
kroz tamu u život čovekov, obasjavao ga večnom svetlošću i tada je doživljavan kao
Sveti Duh (u mazdaizmu i ezoteričnom hrišćanstvu) ili Šiva (u hinduizmu). Sada je
čovek trajno ispunjen njime kao svojom suštinom.
I samo takav život - koji nije više podstican borbom za opstanak nego, naprotiv,
večnim, svemoćnim i nestvorenim božanskim Duhom slobode, koji život u svemu
nadmašuje jer ga celog omogućava i drži kao malo vode na dlanu - samo takav život
postaje za čoveka moguć, autentičan i blažen. Čoveku život postaje prihvatljiv samo
kada svoje uporište ne traži u njemu, u ispoljenom svetu, već u božanskoj duši koja ga
omogućava.
Jedino što nakon svega preostaje probuđenom čoveku jeste vazda slobodan
život prirode koji se nesputano ispoljava kao doživljaj ljubavi. Ali, za razliku od osta-
lih ljudi koji nisu prošli put pročišćenja ovde iznet, on samim svojim prisustvom sva-
kog trenutka i u svim dimenzijama život prožima smislom, isceljuje ga i stišava od
zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslobađa u spoznaji njegovog ishoda.
On zrači dobrotom koja omogućava svet.
Takav čovek to može jedino zato što vidi da od ishoda svega nikada i nije bio
različit, da je puruša oduvek nezavisan od prakrti i da bi grešio ako bi nastojao da svo-
ju dušu učini autentičnom naspram prirode, ako bi tražio sopstveno spasenje. To je
nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne bi imao božanske duše ni svesti u sebi - ne
bi ni postojao. Kako je već slobodan, to svoje iskonsko stanje može potvrditi i oživeti
u iskustvu samo kada s ljubavlju podstiče sav život prirode, svih njenih bića, a ne svo-
ju slobodu, pa čak ni svoj život. Priroda nikada ne sputava božansku dušu čovekovu.
To i ne može, jer duša nju celu omogućava. Priroda u celosti služi čovekovoj samos-
348
poznaji, i zato on samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranično podrža-
va život svih bića i cele prirode, a ne svoj. Samo tako će moći da s čistom ljubavlju
doživi sve što postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada čovek to doživi,
biće potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste.
I tada će čovek biti ono što sâm u suštini jeste: Božansko koje omogućava i
postojanje i svest o postojanju kao čovekovu svest o sebi samom.
Nikako drugačije čovek ne može da se prepozna, probudi i da bude nerođena i
besmrtna božanska duša koja sve omogućava. Nikako drugačije.

349
 PRILOG

TEKSTOVI KLASIČNE SÂNKHYE

Išvarakršna
SÂNKHYA-KÂRIKÂ

1. Pred nasrtom trovrsne patnje težimo spasenju razumevanjem uzroka.

Zapostaviti čistu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno
dokončanje patnje prepuštanjem svetovnom životu nije moguće.

(„Trovrsna patnja” može poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od

drugih bića, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bića) ili kao
moć sudbine. „Čista svest” je transcendentalna svest o autentičnom Duhu, puruši, a
„svetovan život” je ograničen na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)

2. Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako nečista,

oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepoja-
vnog i znanog.

(„Obratni smer svesnog razlikovanja” je praksa meditacije s kojom se objektiv-

no ustanovljava sve, od misli i osećanja, do najgrubljih fizičkih pojava. Ovde se jasno
stavlja do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja,
iako sa različitim sadržajima i učincima, i da je za duhovnu autentičnost neophodno
iskustvo transcendencije. Drugim rečima, da ne treba tražiti smisao egzistencije i uto-
čište spolja, već unutar sebe, sopstvenim preobražajem, a ne menjanjem vanjskih
okolnosti, ni svetovnim ni religijskim metodama.)

3. Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih

činilaca (iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode šesnaest sastojaka koji su tek proizvodi,
a Duh (puruša) niti je proizveden niti proizvodi.

(„Sedam glavnih činilaca” su: mahat-buddhi, aham-kâra i pet tanmâtrâ. „Šes-

naest sastojaka” su: indriyâni i maha-bhűtâni.)

4. Opažanje, zaključak i svedočanstvo tri su verodostojna sredstva spozna-

je. U njima su obuhvaćena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda.

5. Opažanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zaključivanje je, prema

objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakterističnih osobina i njihovog pose-
dnika. Svedočanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja.

350
 6. Čulni objekti saznaju se opažanjem, a ono što je natčulno, zaključiva-
njem. Što se direktno ne opaža niti se može pouzdano zaključiti, ustanovljava se sve-
dočanstvom i otkrovenjem.

7. Nemogućnost opažanja može da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili

blizine, oštećenja čula, mentalne nestabilnosti, velike finoće, usled drugačijeg ubeđe-
nja, zamenom za nešto slično i zbog drugih uzroka.

8. Iskonska priroda nije primetna, zato što je suptilna, iako bivstvuje tako
da su joj učinci primetni, a ti su učinci svesnost (buddhi) i ostalo što otud proizlazi kao
oblikovana i neoblikovana priroda.

9. Budući da je nemoguće proizvesti ono što ne bivstvuje, budući da je

nužan zahvat u tvarni uzrok, budući da sve ne može nastati iz svačega, nego mogući
uzrok proizvodi (samo) ono što može, tako da samo iz bića nastaje biće - zato i učinak
(posledica) bivstvuje već pre zahvata činioca (uzroka).

10. Oznake su bića u razvoju da su prouzročena, nestalna, neobuhvatna,

delatna, mnogostruka, uključiva, obeležena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda
suprotno obeležena.

11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi)
ne razlučuju, (nego su) pred-metne. (Obeležja su im) opšta, ne misle nego proizvode.
Takva im je prirodna podloga, dok je Duh obeležen suprotnim svojstvima.

12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezosećajnost. Svrha

im je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se
usklade, povežu, umnože i oplode.

13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se rađas ceni jer je čvrst i pokretan, a
tamas je mora i učmalost. Po svrsi su slične svetiljci.

14. Nemogućnost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a

nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time što svaka
posledica mora da poseduje uzrok.

15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opšti uzrok jer su sve
pojedinačne tvorevine ograničene, jer je istorodna, jer je pokretačka snaga, jer je razli-
čita od svih pojedinačnih uzroka i posledica, i zato što izaziva sve posledice.

16. Ona se razvija kroz tri gune i preobražava se, kao tečnost koja se preliva
u obilju, zavisno od prevage pojedine gune.

17. Budući da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlašću suprotstav-
ljenom proizvodu triju guna - postoji Duh, budući da je neophodan korisnik i jer se
(sve) zbivanje vrši zbog (njegovog) oslobođenja.

351
 18. Dokaz je mnogostrukosti puruša redosled uzroka rađanja i smrti i poste-
penost zbivanja, a takođe i razlike u odnosu triju struna.

19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvo-

jen, nepristrasan, nedelatan posmatrač.

20. I zato, zbog takve združenosti, lik koji nije misao deluje kao misao.
Mada su delatne tek strune (gune), čini se da i posmatrač postaje delatan.

21. Kao kada se hromi združi sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove -
duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razrešenje tvari. Tako se vrši zbiva-
nje u svetu.

(Hromi je nedelatni puruša, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se

udružuju kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)

22. Od iskonske prirode (potiče najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od šes-

naest (sastojaka). Iz pet od tih šesnaest (iz tanmâtrâ) potiče pet tvarnih počela (maha-
bhűtâni).

23. Svojstvo mahat-buddhi je odlučnost. Ispravnost, mudrost, stanje bez

strasti i gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeležja tame.

24. Aham-kâra deluje iz taštine. Otuda potiču dve vrste prirode: jedanaest
organa i pet prototipskih počela.

25. Iako je aham-kâra jedinstvena iz nje potiču različite vrste razvoja, zavis-
no od toga da li preovlađuje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyâni, a
kada prevlada tamas nastaju fini elementi (tanmâtrâ, prototipovi grubih, maha-
bhűtâni). Dok su sattva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, rađas je delatni
uzrok.

26. Oko, uho, nos, jezik i koža zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas,
ruke, noge, organi izlučivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye).

27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje.

Raznovrsnim preobražajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i lučenje izražavanja.

(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjašnjava

ono što je neodređeno, a sam od sebe ne dodaje ništa datoj predmetnosti.)

28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opažanja. Govor, rad ruku,
kretanje, izlučivanje i reprodukcija drugačije su funkcije.

29. Posebno je obeležje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja

nije zajednička. Zajednička funkcija im je zračenje pet dahova (prâna).

(Buddhi, aham-kâra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)

352
 30. U pogledu čulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i suk-
cesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi
saznanje.

31. Čulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzaja-
mnom simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog čega drugog se oni ne
aktiviraju.

32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomoću shvatanja, utvrđivanja i obe-
lodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budući da su shvatljivi, utvrdljivi
i obelodanjivi.

(Strofe 30-32 razjašnjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kâra i

buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.)

33. Unutarnji je činilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima
ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadašnjost; unutarnji je
delatan u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost).

34. Fini elementi, tanmâtre, koji su prototipovi naših grubih čula, primetljivi
su jedino čulima božanskih bića. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata.

35. Budući da svesnost s unutarnjim činiocima doseže u bit svakog predme-

ta, (bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata.

36. Tako različite osobine guna, delujući kao svetiljka, odražavaju u svesno-
sti (buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,

37. Budući da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to

razotkriva suptilnu razliku Duha i tvari.

38. Suptilna počela (tanmâtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet gru-
bih počela (maha-bhűtâni). Tanmâtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i
varavim utiscima.

39. Od suptilnih počela, tanmâtrâ, sastoji se psihičko telo živih bića. To telo
nadživljava smrt fizičkog tela i preporađa se, dok se tvorevine grubih materijalnih
elemenata raspadaju.

40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeđuju ga um i ostali

(duševni) činioci bića sve do suptilnih počela. Ono prolazi životima nedostupno užit-
ku, mada je nosilac osobina bića.

(Suptilno telo je linga-šarira. Prema komentarima „semenje vrline i greha sadr-

žano je u suptilnom telu... u sklonostima uma”.)

353
 41. Kao što nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spo-
znaje ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.

42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu
prilagođujući nameru onom što želi da postigne, sa pouzdanjem u moć iskonske priro-
de.

43. Urođena priroda i stečena svojstva, a i vrline, očevidno zavise od (umnih

i ostalih) činilaca, dok telesnost već od začetka zavisi od učinaka (tih činilaca).

44. Vrlina utire uzlazni put, a grešnost zavodi niza strminu, mudrošću se
postiže oslobođenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Nadmoć odstranjuje prepreke,
a suprotni učinci plod su suprotnih osobina.

45. Napuštanje strasti prirodno je smirenje, tok života (preporađanje) izvire

iz žara požude, nadmoć odstranjuje prepreke, a suprotni učinci plod su suprotnih oso-
bina.

(„Osam sklonosti uma”, četiri pozitivne i četiri negativne, koje su opisane u ove
dve strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, nadmoć, i njima suprotne četiri
mane - komentarišu se dalje prema načelu da „čovek postaje ono o čemu meditira”.)

46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima, samozado-

voljstvima i postignućima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset.

47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima
dvadeset osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignuća osam.

48. Raznih pomračenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha);
razočarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih
pomračenja uma.

49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabošću uma, čine opštu nemoć.
Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignu-
ća.

50. Navode se devet oblika ugodnosti: četiri unutarnjih, koje se odnose na

prirodu (prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreću (bhagya); i pet spoljašnjih
koja nastaju izbegavanjem uživanja u objektima.

51. Osam postignuća su: razmišljanje, učenje, studiranje, sprečavanje tri vrs-
te bola, sticanje prijatelja i milosrđe. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i samoza-
dovoljstva) sputavaju postignuća.

52. Bez težnje za rođenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, linga-
šarira), a bez (sticanja iskustava pomoću) suptilnog tela nije moguće nadilaženje rađa-
nja i oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeležena je prirodnim oblikova-
njem i sticanjem mentalnih iskustava.
354
 53. Ima osam vrsta božanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet
jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi životinjskih bića, nego obuhvataju
biljke i minerale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti).

54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami

(tamas). Sredinom se šire strasti (rađas). Tako je razgraničen svet, od boga Brahme pa
do vlati trave. Srednji deo sveta jeste svet ljudske sreće i nesreće.

55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok
se ne odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.

56. Priroda je sazdana tako, od najvišeg uma pa do zadnje čestice, da posluži

oslobođenju (svakog pojedinačnog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tuđe svrhe kao
da je njena vlastita.

57. Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobražava se i pri-
roda u svrhu slobode čoveka (Duha).

58. Kao što ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje želje, tako i neis-
poljena prakrti radi služeći Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje.

59. Kao što se povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples, tako se
odvraća i priroda pošto se izrazila pred Duhom.

60. Velikodušna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebično i na sve

načine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.

61. A meni se čini da nijedno biće nije stidljivije od same prirode (ili čistog
bića), jer kada shvati: „Viđena sam”, nikada više ne izlazi na dogled (Duha) čoveka.

62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobađa, niti prolazi nizom
života. Sáma se priroda, prolazeći raznim fazama, vezuje i oslobađa.

63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog
sedam sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonošću (mudrošću) razrešuje za istin-
sku dobrobit Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu
sklonosti prema vrlinama i gresima, prema dobru i zlu.

64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) dosežemo spoz-

naju (da to) „nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja”.

65. A Duh (-čovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja
je odvraćena od rađanja uspešno napustila sedam vrsta oblikovanja.

66. On tad ravnodušan (kaže): „Video sam je”, a ona suspregnuta: „Opažena
sam.” Iako je među njima uspostavljen odnos, on više ne služi razvoju sveta.

355
 67. Kad je Duh dosegao savršeno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline
postaju nedelatne. Telo zahvaćeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu
lončarevog točka.

(Kad se oblikovani lonac skine s lončarevog točka, točak se vrti i dalje još neko
vreme snagom inercije. „U času kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje
nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.”)

68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, pošto je postiglo cilj,
obustavlja. Duh tako postiže potpuno savršenstvo jednom za svagda.

69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najvećem mudracu, Kapili. To je zna-

nje o nastanku, opstanku i ishodu bića.

70. Ovu vrhunsku pročišćavajuću mudrost on je iz svog saosećanja saopštio

Asuriju. Asuri ju je preneo Panćašikhi, a ovaj je razradio u sistem.

71. Sistem, koji su učenici preneli usmenim nasleđem, složio je u arya met-
rici Išvarakršna, koji je savršeno shvatio utvrđeno učenje.

356
 Kapila
SÂNKHYA-SŰTRÂ

Od ukupno 526 sűtri, ovde je dat izbor od 340.

To su one koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego isključivo na učenje sânkhye.

I.1. Konačni prestanak trovrsne patnje 145 krajnji je cilj ljudskog Duha.
I.2. Patnja se ne može trajno okončati uobičajenim (vanjskim) sredstvima
(kao što su religija, novac i čulna uživanja), jer tako može biti sprečena za neko vreme,
ali se ponovo vraća.
I-3. Pretpostavlja se da čovek takođe može da olakša bol uobičajenim sreds-
tvima koja daju trenutna zadovoljstva, kao što gladna osoba utoli svoju glad svakog
dana hranom.
I.4. Metode privremenog (spoljašnjeg) oslobođenja od patnje treba da odbace
sve razumne osobe, jer nisu moguće na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo
gde su moguće, nisu dovoljne.
I.5. Niži putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvi-
šeg cilja, oslobođenja, čiji je vrhunski značaj takođe objavljen u svetim spisima.
I.6. Inače ne bi bilo razlike između ovo dvoje - vidljivih sredstava i objava
svetih spisa
I.7. Ako je suštinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao
put ni način za postizanje oslobođenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh čovekov po prirodi ograničen, i da je nemoguće
njegovo oslobođenje, tada sveti spisi, koji nalažu njegovo oslobođenje, nisu istiniti (što
nije slučaj).
I.9. Ne može se zamisliti da sveti spisi daju uputstva za ono što je nemoguće,
a ako ih sadrže, ne možemo ih nazvati 'uputstvima'.
I.10. Moglo bi se reći da se suštinska priroda stvari može menjati, kao što se
belo platno može obojiti, ili seme ispeći, i da je duh na taj način ograničen.
I.11. Zato što i vidljivo i nevidljivo pripadaju jednoj moći koja je neuništiva,
ono što se nalaže (u svetim spisima) nije neizvodljivo.
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno
i trajno povezuje sve što je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih običaja, jer
oni uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije otelovljen.

145
Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz čovekovog 'ja'.
Sastoji se iz bolesti i duševne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana delovanjem
drugih živih bića, kao što su životinje, ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato što nastaje od stvorenih
bića. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim silama, zatim uticajima zvezda i planeta,
zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya karike 2.
357
 I.16. Niti je ograničen delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom slučaju,
sputanost bi bila večna.
I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog čoveka, različita iskustva
ne bi bila moguća.
I.18. Ni prakrti ne može biti uzrok sputanosti Duha, jer ne može delovati sama
od sebe.
I.19. Duh čovekov je večan, čist i slobodan. On ne može biti povezan sa pat-
njom bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizičkog neznanja, jer ono što nije
realno ne može sputavati.
I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira načelo (vedante) da je
nerealno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i
neznanja.
I.24. Neznanje ne može odjednom biti realno i nerealno, jer je nepoznata takva
stvar koja je istovremeno realna i nerealna.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji večno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne može nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer
onda ne bi bilo nikakve razlike između sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaženjem u telo.
I.49. Jer ono što nije aktivno ne može biti sposobno da se kreće.
I.50. Duh ne može biti drugačiji do sveprožimajući. Da je ograničen, bio bi
iste prirode kao ćup i drugi proizvodi, a to bi značilo da je podložan propadanju.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao što se kaže da se i prostor ograđen ćupom
'kreće' kada se ćup pomeri. U stvarnosti, prostor (akaša) uopšte se ne kreće.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne
pripadaju Duhu.
I.53. Da nije tako, uplitanje bi otišlo predaleko.
I.55. Povezanost Duha (puruše) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog
nerazlikovanja. Stoga tu nema sličnosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja moguće je samo pomoću razlikovanja, kao što
se tama uklanja svetlošću.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha
od prakrti. Zato se s poništenjem ovoga, poništava i ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeđenje i nije realna, jer postoji samo u umu.
I.59. Ta zabuna (o sputanosti ljudskog duha delatnostima prirode) ne može
biti uklonjena postupkom logičkog razumevanja, bez neposrednog uvida. Onaj ko
pokušava da je ukloni rasuđivanjem liči na nekog ko je zbunjen pravcem iako ima
kompas.
I.60. Znanje o stvarima koje se ne mogu opaziti može da se stekne zaključiva-
njem, kao kada čovek ne vidi vatru ali zaključuje da ona postoji zahvaljujući dimu.
I.61. Prakrti je uravnoteženo stanje sačinjeno od čistote ili suštine (sattva),
aktivnosti i čulne obojenosti (rađas) i neosetljivosti ili tame (tamas). Iz prakrti proizi-
lazi vrhunsko počelo (mahat); iz vrhunskog počela princip individuacije (ahamkâra);
iz njega pet suptilnih prototipova (tanmâtrâ); iz tanmâtrâ nastaju čulni i delatni organi
(indriyâni) i grubi elementi (sthula bhutâni). Pored svega toga stoji duh (puruša).
Takav je ceo skup od dvadeset i pet principa.
358
 I.62. Znanje o postojanju pet suptilnih elemenata dolazi od grubih elemenata.
I.63. Znanje o Ja-osećaju (aham-kâra) izvodi se pomoću spoljnih i unutarnjih
organa, kao i pomoću suptilnih elemenata.
I.64. Znanje o postojanju intelekta (buddhi) izvodi se iz Ja-osećaja (aham-
kâra).
I.65. Znanje o postojanju prakrti dolazi od mahata.
I.66. Postojanje Duha (puruša) može se zaključiti iz činjenice da neinteligent-
na priroda mora postojati zbog nekog drugog.
I.67. Kao što koren nema korena, tako je i koren svega (prakrti) bez korena.
I.68. Uvek kada postoji sled, nastaje prekid u nekoj tački; tako i prakrti, osno-
vni uzrok, postaje samo ime dato ovakvoj tački.
I.71. Prvi proizvod prakrti nazvan je mahat.
I.72. Sledeći je ahamkâra.
I.73. Ostali proizvodi jesu proizvodi ahamkâre.
I.74. Iako sve uzastopno evoluira iz prakrti posredstvom mahata, atomi na
kraju sačinjavaju jedan ćup.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvi-
ma ne može biti uzročnik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.76. Ono što je ograničeno, ne može biti supstancija svih stvari.
I.77. Da je prakrti uzrok svega, potvrđeno je u Svetim spisima.
I.78. Nešto ne može biti proizvedeno iz ničega.
I.79. Svet nije nerealan jer je njegova realnost nesporna, i takođe jer nije proi-
zvod izopačenih uzroka.
I.80. Ako je uzrok sveta jedno biće, svet je bivstvujući (kao što jeste); ako
pretpostavimo da je uzrok sveta ne-biće, svet ne bi bio bivstvujući, bio bi nepostojeći.
A kako bi to moglo biti?
I.81. Delanje (karma) ne može biti stvaran uzrok nijednog proizvoda.
I.82. Oslobođenje se ne može steći pridržavanjem svetih spisa, je su oni rezul-
tat privremenog delanja i podložni su ponavljanju, pa ne mogu dati večnu slobodu.
I.83. Sveti spisi proglašavaju da se ne rađa ponovo onaj ko je sposoban da raz-
likuje purušu i prakrti.
I.84. Izazivanjem bola živim bićima izvođenjem žrtvovanja, bol dolazi žrtvo-
vatelju, a ne oslobođenje od bola, kao što hladnoću ne može da ublaži još veći pljusak.
I.85. Oslobođenje nije moguće čak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da
li se akcija izvodi bez želje ili sa željom, u oba slučaja ona čini da oslobođenje izgleda
kao da je stvoreno i zato je propadljivo.
I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konačno ukida svaku sputanost. Ne
može se uporediti oslobođenje koje se postiže ispravnim znanjem sa onim koje je pos-
tignuto delima.
I.93. Postojanje Boga se ne može dokazati jer on ne može biti ni slobodan ni
sputan. Niti može biti drugačiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba slučaja biće nesposoban za delanje (stvaranje).
I.95. Kada tekstovi svetih spisa pominju Boga, to uvek čine radi slavljenja
oslobođenja Duha, ili odavanja poštovanja Savršenom Jedinstvu.
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne duše (điva) takođe rukovode samom blizinom.
I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potčinjen, kao
gvožđe magnetu.
359
 I.100. Zaključak je znanje integrisano kroz opažanje povezanosti.
I.101. Svedočanstvo je izjava čoveka kome se može verovati.
I.102. Postojanje puruše i prakrti ustanovljeno je iz dokaza, otuda je nastala
objava.
I.103. Duh i priroda ustanovljeni su analogijom.
I.104. Bhoga (svetovno iskustvo zadovoljstva i bola) okončava se u svesti.
I.105. Čak i neko ko nije izvršilac dela, može iskusiti njegove plodove, kao u
slučaju hrane (koja je spremljena za drugog).
I.106. Drugačije rečeno, pogrešno je mišljenje da počinilac dobija plodove svo-
jih dela - ono je nastalo na osnovu nerazlikovanja.
I.107. A kada se istina spozna, nema ni činioca ni iskustva.
I.108. Jedan objekat može biti primetan u jednom vremenu, a neprimetan u
drugom, zavisno od udaljenosti itd., što ga može učiniti teškim ili lakim za opažanje
pomoću čula.
I.109. Zato što su krajnje suptilni, puruša i prakrti ne mogu biti viđeni.
I.110. Postojanje prakrti se može videti iz posledica.
I.113. Ako pretpostavimo neki drugi uzrok, a ne prakrti, doći ćemo u protivre-
čnost sa trostrukim aspektima stvari:
I.114. (1) Ne može ništa nastati iz onoga što je nepostojeće, kao što je čovekov
rog.
I.115. (2) Mora postojati neki materijal od koga se proizvod sastoji.
I.116. (3) Jer sve stvari ne nastaju svuda i u svako vreme (što bi bio slučaj ako
bismo izostavili materijalnu osnovu).
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz čega mogu da nastanu.
I.118. Takođe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok.
I.121. Razaranje stvari znači njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neprožimajući, promenljivi,
mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.126. Prakrti i njeni proizvodi imaju zajedničke kvalitete, kao što su sačinje-
nost od tri gune, nesvesnost i tako dalje.
I.127. Kvaliteti se međusobno razlikuju po tome što su ugodni, neugodni i neo-
dređeni.
I.128. Razlike i sličnosti među gunama nastaju posredstvom njihovih svojstava,
kao što su lakoća, strast ili tupost.
I.129. Kako su ispoljeni oblici različiti od puruše i prakrti, koji su neuzrokova-
ni, oni su posledice, kao ćup i slično.
I.130. Zbog njihove ograničenosti.
I.131. Jer se oni povinuju prakrti.
I.132. I konačno, jer jedino kroz moć svog uzroka mogu učiniti bilo šta.
I.133. Ako se uklone osobine posledica, ono što ostane mora biti prakrti ili
puruša.
I.134. Ako bi ono što nije posledica bilo nešto drugo, a ne prakrti ili puruša,
tada bi bilo ništa.
I-135. O uzroku se zaključuje na osnovu posledice, jer ga ona prati.
I.136. O nemanifestovanom se mora zaključiti iz manifestovanog u kome su
prisutne tri gune.
I.137. Postojanje prakrti se ne može poreći, jer je ustanovljeno kroz njene proi-
zvode.
360
 I.138. Ne traži se dokaz o postojanju puruše, jer ne može biti spora o njegovom
postojanju, kao i u slučaju dharme.
I.139. Duh je čovekov različit od tela i svega ostalog.
I.140. Jer struktura koja je oblikovana od mnoštva delova (prakrti) postoji za
dobrobit drugoga, koji nije tako sačinjen.
I.141. Puruša je različit od tela i ostalog zato što predstavlja suprotnost osobi-
nama triju guna.
I.142. Takođe Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje nadmoći nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je različit od tela i ostalog jer sve se zbiva zarad njegovog otceplje-
nja.
I.145. Pošto svesnost ne može poticati iz nesvesnog, ona mora poteći samo od
svesti, kao što je puruša.
I.146. Puruša nema nesvesnost kao svoju osobinu.
I.148. Da Duh čovekov nije sama svest, ne bi mogao biti svedok stanja dubo-
kog sna bez snova i stanja sanjanja.
I.149. Usled pojedinačnih sudbina, rođenja itd., sledi da postoji mnoštvo puru-
ša.
I.150. Vedantisti smatraju da je duh u stvarnosti Jedan, ali izgleda razdeljen,
kao što je prostor jedan, ali je ograničen u posebnim ćupovima.
I.151. Bilo bi apsurdno reći da su tela različita, a da je Duh jedan.
I.152. Stoga teorija sânkhye o mnoštvu puruša nije protivrečna kao teorija o
univerzalnom Duhu.
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost nečem drugom, to zap-
ravo nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.154. Ovo nije u suprotnosti sa objavom svetih spisa o nedvojstvu Duha, jer se
iskazi u takvim tekstovima odnose na prirodu sâmog Duha.
I.155. Čovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje između puruše i pra-
krti, i koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan čak i kada je izgle-
dalo da je tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znači da ne mogu videti i oni koji imaju oči.
I.159. Duh je čovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u
stvari je samo prividno ograničen bićem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa čulnim organima.
I.162. Večna sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takođe i ravnodušnost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje
su nam bliske; zbog bliskosti sa mislima.

II.1. Smisao ispoljenog (emaniranog) sveta (možemo shvatiti ili tako) da pos-
luži oslobođenju (od zablude iskonski) slobodnog (ljudskog Duha), ili da služi sebi
samome.
II.2. Pretpostavka je da (ljudski Duh ostaje) slobodan od strasti.
II.3. Ta se pretpostavka ne može zadovoljiti samo slušanjem (i razumevanjem
pouke), zato što je moć podložnosti strastima usađena (u prirodu) od iskona.
II.4. Kao što domaćin ima mnoge koji zavise od njega, i svaka guna ima bez-
broj duša koje treba da oslobodi. Otuda se stvaranje stalno odvija.
361
 II.5. Budući da sputanost, stvaralačka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju
prakrti, pogrešno je pripisivati ih puruši.
II.6. Jer stvarnost stvaralaštva prakrti dokazuje stvarnost njenih proizvoda.
II.7. Onaj koji zna upozorava da se izbegne trn.
II.8. Iako postoji veza (Duha i prirode), ta spona ne deluje neposredno, već
kao u slučaju žarenja usijanog gvožđa.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, oslobođenje iz bestrasnosti.
II.10. Stvaranje pet elemenata počinje od mahata i ostalog.
II.11. Budući da sâmo ispoljavanje prirode služi svrsi svojstvenoj duhu, ni
iskonska pobuda već ispoljenog sveta nije sama sebi svrha (nego je priroda heterono-
mna, dok je ljudski duh autonoman).
II.12. Prostor i vreme dolaze iz âkâše (etra) i upâdhija (umne projekcije).
II.13. Buddhi (intelekt) je moć rasuđivanja.
II.14. Vrlina i sl. proizvodi su mahata.
II.15. Kada je isti mahat obojen rađasom i tamasom, on izaziva suprotne proi-
zvode.
II.16. Aham-kâra (samosvest) jeste ja-osećaj.
II.17. Proizvodi aham-kâre su jedanaest indriyâni i pet tanmâtrâ.
II.18. Jedanaesti organ (manas), koji je po prirodi čist (sattva), dobijen je od
preobražaja aham-kâre.
II.19. Zajedno sa organima delanja i opažanja, unutarnji organ, manas, je jeda-
naesti.
II.20. Indriyâni nisu stvoreni od grubih elemenata jer sveti spisi svedoče da su
oblikovani od aham-kâre.
II.21. Zato što sveti spisi objavljuju apsorpciju u božanstvo, ne znači da nemi-
novno postoji Tvorac.
II.22. Indriyâni nisu večni, jer u svetim spisima saznajemo o njihovom nastan-
ku, a vidimo i njihov nestanak.
II.23. Opažanje je i natčulno. Pogrešno je misliti da ono zavisi samo od čula.
II.26. Manas učestvuje u opažanju i u delanju.
II.27. Različita stanja uma (manasa) nastaju usled različitih preobražaja guna,
kao što je slučaj sa različitim stanjima istog čoveka.
II.28. Svi objekti čulnih i delatnih organa počinju sa bojom i zvucima, a zavr-
šavaju se s prljavim izlučevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su čulni i delatni organi
sredstva tog zbivanja.
II.30. Tri unutarnja organa imaju sopstvene, različite i jasno izražene osobine.
II.31. Zajedničko svojstvo unutarnjih organa je zračenje pet dahova, počevši od
prâne.
II.32. Modifikacije organa nastaju i sukcesivno i simultano.
II.33. Funkcija spoznaje ima pet vrsta. Neke od njih su ometajuće (po proces
samospoznaje) i bolne, a neke to nisu.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh više nije
njima obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog (blizine) cveta i kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
II.42. Takođe jer sadrži utiske iz prošlosti.
II.43. I zbog svoje moći sećanja.
362
 II.44. Sećanje ne dolazi od Duha.
II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u
funkciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinačnog čoveka, jer svaki je vezan
radom u službi svoga čoveka.
II.47. Dopuštajući svim različitim organima da podjednako rade u korist Duha,
prvenstvo pripada buddhiju.

III.1. Raznovrsni čulni svet (indriyâni) proistekao je iz suptilnog (tanmâtrâ).

III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav život u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razli-
kuju purušu i prakrti (neprobuđeni).
III.6. Duh je čovekov već sada sasvim slobodan od svih suprotnosti.
III.7. Fizičko telo obično nastaje od oca i majke. Drugo telo (suptilno, energet-
sko, kauzalno, telo duše) tako ne nastaje.
III.8. Zadovoljstvo i bol pripadaju telu koje postoji od početka, a ne fizičkom.
III.9. Njih sedamnaest zajedno sačinjavaju suptilno telo.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiču od raznovrsnosti njihove
prethodne delatnosti.
III.11. Ono što se odnosi na suptilno telo, tiče se i grubog tela, jer ono je prebi-
valište svih iskustava suptilnog.
III.12. Suptilno telo ne može opstati samo po sebi bez grubog tela, kao što je
slučaj sa senkom ili slikom.
III.13. Mada poseduje sopstveni oblik, ne može ostati nezavisno zbog združe-
nosti sa materijom, kao u slučaju sunca.
III.14. Ono je nalik na atom, jer je u Svetim spisima navedeno da tako deluje.
III.15. Takođe Sveti spisi tvrde da je načinjeno od hrane.
III.16. Suptilno telo se inkarnira u svetu u korist duha, kao što čini kraljev
kuvar.
III.17. Grubo telo je sačinjeno od pet elemenata.
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u
svakom elementu posebno.
III.21. Da je svest prirođena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujući moći specijalne
kombinacije elemenata, odgovor je da to nije slučaj jer svest ne postoji ni u jednom
posebnom elementu.
III.23. Spoznaja oslobađa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Pošto je znanje jedini uzrok oslobođenja, ono nije u vezi ni sa čim, pa ni
sa dobrim delima vršenim direktno ili indirektno.
III.27. Čak se ni verskom predanošću ne doseže čista stvarnost.
III.28. Jer iluzija leži u svemu što um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem čistog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moći
prirode.
III.30. Meditacija je napuštanje strasti.
III.31. Meditacija se usavršava napuštanjem aktivnosti uma.
363
 III.32. Meditacija se usavršava sabranošću pažnje, ispravnim položajem tela i
vršenjem dužnosti.
III.33. Sabranost se ostvaruje osvešćenjem disanja.
III.34. Položaj tela je ispravan kada je stabilan i udoban.
III.35. Dužnosti se obavljaju u skladu sa životnim dobom.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vežbom.
III.37. Ima pet vrsta zabluda.
(Pet vrsta zabluda koje porobljavaju čoveka. To su: neznanje (avidyâ), egoizam
(asmitâ), požuda, mržnja i strah od nestajanja. O njima govori i Yoga-sutra (II,3), osim
što kao poslednju zabludu navodi 'prianjanje uz život'.)
III.44. Savršenstva (svetovnog) rasuđivanja ima osam vrsta.
(Osam vrsta savršenstava svetovnog rasuđivanja stiču se:
1. Târa - raspravom ili razmišljanjem.
2. Sutâra - verbalnim znanjem.
3. Târa-târa - studiranjem.
4. Ramyaka - društvom gurua, brahmačaria i njima sličnim.
5. Sadâ-muditâ - spoljašnjom i unutarnjom čistotom.
6. Pramodâ - sprečavanjem bola koji stvara egoizam.
7. Muditâ - sprečavanjem bola koji izazivaju elementi.
8. Modamânâ - sprečavanjem bola koji izazivaju bogovi, demoni i druga neor-
ganska bića.)
III.45. Nema savršenstva spoznaje bez uklanjanja zablude.
III.46. Tvorevine se dele na božanske i ostale.
(U desetom aforizmu je rečeno da se ljudi razlikuju po svojoj karmi. Ovde se to
proširuje. U prirodi postoje šest vrsta bića koja se razlikuju po svojoj karmi: bogovi,
demoni, ljudska bića, duše umrlih, duše onih koji žive u paklu i bića koja puze. Posle-
dnja vrsta predstavlja sva bića u fizičkom svetu koja nisu ljudi: divlje i domaće životi-
nje, ptice, gmizavci i nepokretna bića (biljke).
III.47. Sve stvoreno, od najvišeg Brahme do najnižih bića, postoji u korist Duha
čovekovog (puruša) samo dotle dok nema razlikovanja između puruše i prakrti.
(Stvaranje postoji u korist puruše, i sve dok poslednji čovek ne postigne dife-
rencijaciju večnog Duha u sebi spram bića, ono će postojati.)
III.48. Visina obiluje čistotom (sattva).
III.49. Podnožje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se šire strasti (rađas).
(Tri nivoa stvorenog sveta. Svet bogova u kojima prevladava čistota je na vrhu,
na dnu je područje mraka, a u sredini svet smrtnika u kome preovlađuju strasti.)
III.51. Različite tvorevine prirode proizvode različite karme.
III.52. Čak i iz najviših svetova postoji mogućnost pada u niža, bolna stanja,
tako da i nebeske svetove treba nadići.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u višem svetu kao i u nižem.
III.54. Poniranjem u uzrok ne postiže se svrha postojanja, jer uranjanju nužno
sledi izranjanje.
III.55. Iako delatnost nije nužna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz
želje da posluži drugome, puruši.
III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodiće se ponovo i biće svemogući i
sveznajući u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
364
 III.58. Ispoljavanje prirode je zbog tuđe svrhe, iako je spontano, jer ona sama
nije korisnik svojih delatnosti, kao ni kamila koja služi da prenese šafran.
III.59. Iako sama nije svesna, priroda deluje spontano, kao što nastaje mleko.
III.61. Prakrti deluje po sostvenoj prirodi, kao sluga, a ne svesnom odlukom.
III-62. Aktivnost prakrti je nužna jer oduvek (u prirodi) postoji dejstvo karme.
(Pošto uticaj karme postoji oduvek, zajedno sa prirodom, potreban je napor da
se karmička predodređenost ostvari.)
III-63. S porastom razlučivanja (Duha od tvari) prakrti prestaje da stvara, kao
kuvar kad spremi jelo.
III.64. Kada se jedan čovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje purušu i
prakrti, ostaje sputan.
III.65. Oslobođenje znači nezavisnost oboje, i puruše i prakrti, ili jednog od
njih.
(Izdvojenost i nezavisnost prakrti je njena neaktivnost samo prema onom čove-
ku koji je ostvario spoznaju razlike, dok nezavisnost puruše znači njegovo nevezivanje
za celokupnu prakrti.)
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neoslobođene ljudske Duhove
u ispoljavanju svog čulnog iskustva, kao što i zabluda da je konopac zmija može i
dalje da važi za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.68. Mada su puruše jednako nezavisne, prakrti ih služi zbog nerazlikovanja.
III.69. Kao plesačica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne
svrhu svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je puruša video njene mane, više mu se ne pribli-
žava, kao žena iz plemenite porodice.
III.71. Sputanost i oslobođenje ne pripadaju puruši; jedino zbog njegovog nera-
zlikovanja od prakrti izgleda kao da je puruša 'sputan' i da se 'oslobađa'.
III.72. Sputanost i oslobođenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato što je ona
vezana, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam načina, kao svilena buba, a na jedan način
se oslobađa.
(Sedam načina na koje se prakrti vezuje su: moralnost (dharma) i nemoralnost
(adharma); bestrasnost (vairagya) i požuda (a-vairagya); pobožnost (an-aišvarya) i
bezbožnost (aišvarya); kao i neznanje (ađnana). Isto kao što svilena buba oko sebe
pravi čauru i zatvara se u nju, tako i prakrti vezuje sebe s tih sedam poveza. Oslobađa
se samo znanjem (đnana). Stoga se u aforizmu kaže da je to jedini put kojim se prakrti
oslobađa.)
III.75. Savršeno razlikovanje puruše i prakrti kroz odbacivanje svega, izražava
se kao 'ne to - ne to', i postiže se spoznajom dvadeset pet principa.
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji traže spoznaju, nije nužno da svi
budu jednako uspešni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraća zbog nesavršenog razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje oslobođen je za života (đivan-mukta).
III.81. Da nije tako, slep bi vodio slepog.
III.82. Iako poseduje telo, oslobođeni mudrac nastavlja da živi, kao što grnčarev
točak nastavlja da se sam okreće snagom inercije i kada grnčar okonča rad.
III.83. Telo se zadržava i zbog najmanjeg ostatka sa njim stečenih utisaka (sam-
skara).
365
 (Telo se zadržava zbog najmanjeg ostatka onih utisaka koje su uzrok postojanja
tela.)
III.84. Učinjeno je ono što je trebalo učiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog
Duha od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugačije,
nikako drugačije.

IV.3. Često postoji potreba za obnavljanjem pouke.

IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opažanjem da smrt dolazi ocu i
sinu, svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmišljati o onome što porobljava.
IV.9. U velikom društvu se javljaju prepreke za sabranost pažnje, jer se ispo-
ljavaju strasti i kolektivna ubeđenja.
IV.10. To se događa i u društvu dvojice.
IV.11. Srećan je onaj ko je bez nade.
IV.12. Može se biti srećan i bez uobičajenog ljudskog napora, ako se transcendi-
ra um.
IV.13. Mada čovek može da prihvati mnoga učenja i učitelje, suština znanja se
mora upiti kao što pčela upija nektar.
IV.14. Neće biti prekida u meditaciji ako je um usredsređen na objekt kao kad
majstor pravi strelu.
IV.15. Kršenjem discipline gubi se cilj meditacije, kao u svetu.
IV.16. Štaviše, ako se propisi meditacije zaborave, sve će biti izgubljeno.
IV.17. Cilj se bez direktne spoznaje ne postiže čak ni učenjem.
IV.19. Predanošću, ispunjavanjem dužnosti učenika u celibatu i služenjem uči-
telja, ostvaruje se uspeh nakon dužeg vremena.
IV.20. Vreme oslobođenja nije određeno.
IV.22. I nakon postizanja ciljeva religijskih obreda (odlazak duše u svet Brah-
me, u raj) sledi povratak u novo rođenje, jer spisi tvrde da ono sledi i nakon izvođenja
religijskih rituala.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono što treba izbeći, i dobio ono
što treba dobiti.
IV.24. Ili se to postiže druženjem sa onim ko je postigao bestrasnost.
IV.25. Ne treba se družiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inače ćemo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri želje ne stišavaju uživanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stišaju posmatranjem nepostojanosti svega.
IV.30. U nečistom umu se ne odražava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren čak ni ekstazom pri savršenoj predaji, ni savršenom
predajom.

V.1. Opravdano je koristiti blagoslove, jer je to dobar običaj koji donosi plod,
što i spisi dokazuju.
V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loših) dela, a ne zato što svetom vlada Bog.
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari.
V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.
V.5. Takođe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije večno slobodan.
366
 V.12. Štaviše, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga.
V.40. Onaj ko razume svetovno značenje reči, može razumeti i Vede.
V.42. Žrtvovanja i ostalo o čemu govore Vede imaju za cilj da pribave ovoze-
maljske zasluge.
(Značenje Veda ne može biti transcendencija jer one govore da se žrtvovanjima
stiču zasluge i 'preuzvišenost' koja žrtvovatelju donosi plodove. Obećavajući na ova-
kav način nagrade u materijalnom svetu, za Vede se ne može reći da imaju transcen-
denciju za cilj.)
V.43. Snaga vedskih reči utvrđena je samo tradicijom prenošenja.
V.44. To je zaista tako jer reči prenose sve informacije, i one koje su usklađene
s pravim značenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu večne, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
V.46. Niti su Vede delo jednog uzvišenog čoveka, jer ne postoji takav čovek
koji bi mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni oslobođeni (zbog ravnodušnosti) ni neoslobođeni (zbog neznanja) ne
mogu biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, traži napor da se razume.
V.51. Moć Veda počiva na prenošenju ispravnog znanja.
V.72. Osim puruše i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Oslobođenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postiže poništenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan
(apsolutan).
V.77. Niti je oslobođenje poništenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer
oni su trenutni.
V.78. Niti oslobođenje nastaje poništenjem svega, jer, između ostalog, to nije
cilj Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije oslobođenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okončava razdvajanjem, stoga oslobođenje nije u
sticanju bilo čega.
V.81. Niti je oslobođenje povezivanje dela sa celinom.
(Nema povezivanja dela sa onim što nema delove. Oslobođenje takođe nije sta-
panje delova (pojedinačne duše) sa celinom (Bogom), kao što neki misle. Celina, ako
je takva, nema delova. Zato je ovakva težnja apsurdna. Svako spajanje biva razdvoje-
no. Zato ni to ne oslobađa čoveka. Zato je oslobođenje samo buđenje, a ne neko spaja-
nje.)
V.82. Niti je oslobođenost moć da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i
druge moći (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takođe, oslobođenje nije ni u sticanju uzvišenog položaja koji imaju
Indra i drugi bogovi.
V.103. Nije nužno da postoji samo grubo (fizičko) telo, jer postoji i suptilno
(koje se seli iz života u život).
V.104. Čula ne otkrivaju sve što im je u dosegu, zato što im nije dostupno; da
jeste, otkrila bi sve.
V.113. Životni dah (prâna) nije uzročnik tela, jer postoji kroz moć organa.
V.114. Mesto iskušavanja (telo) izgrađeno je pod nadzorom iskušavaoca (puru-
še), u suprotnom, imali bismo truljenje.
V.115. Pomoću sluge gospodar (puruša) upravlja, a ne sam.
367
 V.116. U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i oslobođenju, Duh čovekov
boravi u svom autentičnom stanju.
V.117. U prva dva slučaja sa semenom (prošlih utisaka, samskara), u trećem
bez.
V.120. Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne
stvara druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je
jedan dovoljan.
V.121. Nije samo čovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu;
u stanju subjekta koji doživljava spoljni svet je i drveće, žbunje, puzavice, jednogodiš-
nje biljke (cveće), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke.
V.123. Ne izvode se samo fizičkim telom dobra i loša dela; spisi tu prave razli-
ku.
V.124. Sva se tela dele na tri vrste: telo delanja; telo iskušavanja i telo iskuša-
vanja-i-delanja.
(Razlikuju se tri vrste tela. 'Sva tela' označava ona koja su dobra, osrednja i sla-
ba. Tri vrste su:
1. Telo delanja je ono koje poseduju bestrasni ljudi uzvišene zrelosti, kao što su
svi veliki mudraci. Njime se daje život i znanje.
2. Telo iskušavanja imaju sve životinje i ona ljudska bića koja su uvučena u
čulna uživanja i zadovoljstva. Njime se stiču osnovna iskustva o životu.
3. Oba tela poseduju oni koji su na putu mudrosti, koji su skloni bestrašću ali
takođe i učestvuju u životu.
V.125. Nijedno od njih nije neuslovljeno.
(Četvrta vrsta tela koja se spominje je telo koje poseduju ostvareni jogini, ono
pripada pobednicima nad nesvesnom prirodom, onima koji su potpuno sazreli u prakrti
i nadišli celo njeno područje iskušavanja. Ovo telo imaju oni koji su došli do najvišeg
uvida i na koje više ne deluju nikakva dela ni nedela.)
V.126. Znanje, i ostale osobine intelekta (buddhi), nisu večne čak ni kod najvi-
šeg bića; one su kao vatra.
V.127. Ne postoji ni božansko znanje.
V.128. Jogističke moći (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspešno
leče.
V.129. Pošto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udruženi
u biće.
(Transcendentalni Duh, puruša, izaziva svest u biću. Pošto svesti nema ni u
elementima ponaosob, ne može je biti ni u bilo kakvom njihovom spoju, jer ništa ne
može biti u posledici čega već nema u uzroku. Ovim se pobija materijalističko stanovi-
šte.)

VI.1. Duh postoji jer ništa ne može da opovrgne njegovo postojanje.

(Duh postoji jer ga potvrđujemo uvek kada kažemo 'Ja'. Nema dokaza koji bi
osporio iskustvo 'sebe'. Stoga sve što treba da uradimo da bi u Duhu bili autentični
jeste da se razlikujemo od svega drugoga: od misli i misaonih sadržaja, osećanja, tela,
spoljnih objekata i njihovih uticaja. Sve je to prakrti. Duh je šira celina koja ih nadma-
šuje i time omogućava. Ono što sve omogućava je naša suština.)
VI.2. Duh čovekov je potpuno različit od tela i svega ostalog, jer je drugačiji.
VI.3. To se vidi i u izražavanju sopstvenog stanja.

368
 (Kada govori o sebi čovek koristi prisvojne zamenice, kao na primer: "Ovo je
moje telo", "To ja osećam", "To je moje znanje" itd. To bi bilo besmisleno ako bi
čovekova suština bila identična sa telom.)
VI.5. Potpunim prestankom patnje učinjeno je ono što je trebalo učiniti.
VI.6. Budući da je patnja smetnja, iz otpora prema njoj se ne javlja čežnja za
uživanjem.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srećan.
VI.8. Ni to srećno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost
razlučivanja i tu 'sreću' svrstava u patnju.
VI.9. Ako se kaže da je cilj ljudskog Duha da postigne sreću tamo gde ne pos-
toji nesreća, ni to nije tako, jer postoje dve mogućnosti (oslobodilačkog htenja).
(Nije svrha uklanjanja bola dolaženje do uživanja. Postoje dva cilja kojima se
može težiti: 1. "Želeo bih da budem srećan." 2. "Želeo bih da ne budem nesrećan".
Samo je težnja za drugim ciljem duboka, iskrena i trajna. Zato se govori da je ostvare-
nje prestanak patnje, a ne postizanje sreće.)
VI.11. Mada patnja nije svojstvo ljudskog Duha, on je doživljava zbog nerazli-
kovanja.
(Mada osobine (zadovoljstva i bola) pripadaju samo intelektu (buddhi), one se
reflektuju u čovekovom Duhu samo zbog njegove identifikacije sa prirodnim zbiva-
njem, zbog nezrelosti da razlikuje sebe od onoga što nije.)
VI.12. Nerazlikovanje je bespočetno.
(Vreme nastaje nerazlikovanjem puruše od prakrti. Zato nerazlikovanje ne nas-
taje u vremenu.)
VI.13. Nerazlikovanje nije ni beskonačno, kao što je ljudski Duh, jer tada ne bi
moglo biti okončano.
(Prakrti, a s njom nesvesnost, avidya, vreme i nerazlikovanje, su kao sfera: pos-
toje iako nemaju početka ni kraja; ali to ne znači da su beskonačni.)
VI.14. Sputanost se uklanja odgovarajućim načinom (razlučivanjem), kao što se
mrak može ukloniti jedino svetlošću.
(Kao što se tama jedino može raspršiti svetlošću, tako se i sputanost ljudskog
duha, nastala iz nerazlikovanja, može okončati jedino svešću kojom čovek razlikuje
sebe od svega drugog. Sfernu prirodu bivstvovanja-u-neznanju, kome se zato što je
sferno ne može naći početak ni kraj, moguće je okončati jedino nadilaženjem područja
njegovog dešavanja, svesnim nadilaženjem uma koji prima i odražava sve utiske pos-
tojanja, odnosno transcendencijom njegovog samsaričnog, kružnog i bespočetnog zbi-
vanja.)
VI.16. Pošto se ne može ustanoviti drugačije, nerazlikovanje je jedini razlog za
sputanost.
VI.17. Oslobođenom se ne vraća sputanost, jer spisi tvrde da se ona ne obnavlja.
VI.18. Inače, oslobođenje ne bi bio cilj ljudskog Duha.
VI.19. Posledica bi bila nerazlikovanje oslobođenja i sputanosti.
VI.20. Oslobođenje nije ništa drugo do uklanjanje prepreka da čovek prepozna
svoju duhovnu suštinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu.
VI.22. Nije obavezno da se oslobođenje postigne onda kada se čuje o prepre-
kama, jer za to ima tri vrste podobnosti.
(Neki su dobri u razumevanju, neki osrednji, a neki spori.)
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim slušanja.
(Neophodna je disciplina meditacije.)
369
 VI.24. Ako je položaj (za meditaciju) udoban i stabilan, ne mora da bude po
propisu.
(Bitno je samo da bude uspravan, ne u ležećem položaju.)
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.26. Ako se kaže da za Duh čovekov nema razlike da li je u meditaciji ili ne,
to nije tačno; u prvome se bol ne odražava, a u drugome odražava.
(Iako je Duh čovekov transcendentalan i iskonski nezavisan, potrebno je doći
do tog iskustva kroz meditaciju, neposredno.)
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odražavaju kroz nerazlikovanje.
VI.28. Kao u slučaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, već
samo odraza.
VI.29. Strani uplivi se sprečavaju praksom meditacije, sabranošću pažnje i pro-
čišćenošću od želja.
VI.30. Uplivi se isključuju rastvaranjem uma i odvraćenošću, tako kažu učitelji.
(Obojenost uma uplivima iz snova i iz budnog stanja uklanja se meditacijom.
Tako se promenljiva stanja sanjanja, dubokog sna i jave zamenjuju četvrtim, stabilnim
i uvek budnim stanjem zvanim turiya.)
VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se može smiriti.
VI.39. Sattva (i ostale gune) nisu osobine prakrti, jer one je sačinjavaju.
VI.41. Različite posledice proističu iz odgovarajućeg različitog delanja.
VI.43. Kada oslobođeni (čovek) spozna (da je oduvek i bio slobodan), priroda
više ne deluje (na njega), kao što je u svetovnom životu (gde sluga prestaje da dela
kada je gospodar poslužen).
VI.50. Samo ono što je oličenje svesti, i što je suprotno od nesvesnosti, obelo-
danjuje sve što je nesvesno.
VI.54. Aham-kâra je izvršilac (onaj koji sve čini), ne puruša.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okončava se u spoznaji razlike puruše i
prakrti; to se postiže kroz rad (karmu).
VI.56. Čak i iz mesečevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je
uzrok ponovnog rađanja (nerazlikovanje) još prisutan.
VI.57. Oslobođenje ne možemo postići slušanjem saveta stanovnika viših sve-
tova, ako ga već sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postići.
VI.58. Postoje spisi (koji nagoveštavaju) oslobođenje (pri dostizanju sveta Bra-
hme). Ono se lakše postiže (u njemu nego u ovom svetu), ali samo prikladnim nači-
nom.
(Oslobođenje može da se dostigne i u svetu Brahme, ali način za njegovo posti-
zanje svuda je isti: sticanjem znanja, iskustvom bivstvovanja (radom) i meditacijom.
Sloboda se ne postiže samim odlaskom u viši svet.)
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-činioca (aham-kâre), ne zavisi od Boga, jer
nema dokaza za to. 146
VI.66. Iz mahata je sve ostalo.

146
Ovim se želi reći da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time poni-
štio i podelio svoju apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i
odvojene individue iluzorne projekcije ega, aham-kâre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika
ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju subjektivnost, toliko za nas postoji objektivan svet; koliko
smo više objektivni, svesni sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika između nas i božanske
celine.
370
 (Nezavisno od stvorenog sveta, koji izaziva aham-kâra, postoje i druge posledi-
ce, kao što su održavanje i upravljanje, i to sve nastaje iz mahata, vrhunskog principa
prakrti. Predstava o bogu Višnuu, koji održava svet, nastala je zahvaljujući ovom prin-
cipu.)
VI.70. Bilo ovako ili onako (bilo da je spoj puruše i prakrti zbog karme, neraz-
likovanja ili zbog suptilnog tela koje čuva iskustva), cilj je otcepljenje puruše, otcep-
ljenje puruše.

371
 BIBLIOGRAFIJA

Richard Garbe: Die Sânkhya Philosophie, Leipzig, 1917. Philosophy of Ancient

India, Harvard Oriental Series, 1895.

S. S. Suryanarayana Sastri: The Sânkhya Karika of Isvara Krsna, University of

Madras, 1930.

J. R. Ballantyne: The Sânkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885. Reprint izd.

Parimal Publications, Delhi, 1995.

Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The Tattva

Kaumudi of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore, Madras, 1995.

Patanjđali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran Zec,

BIGZ, Beograd, 1977.

Mirča Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.

Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991.
Šamanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985.

Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964.

Čedomil Veljačić / Rada Iveković: Indijska i iranska etika, Svjetlost, Sarajevo,

1980.

Čedomil Veljačić: Razmeđa azijskih filozofija, Sveučilišna naklada Liber,

Zagreb, 1978.

P. D. Uspenski: Četvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esot-
herija, 1994)

P.D. Uspenski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Mira-

culous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

Džejn Roberts: Seth govori - vječne vrijednosti duše (Jane Roberts: Seth speaks;
- Eternal Validity of the Soul, Zagreb: Teledisk, 2014.)

372