Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Семинарски рад

УЛОГА ЦИРКУМВЕНТРИКУЛАРНИХ ОРГАНА У РЕГУЛАЦИЈИ

ЖЕЂИ И АПЕТИТА

Предмет: Биолошка психологија Студент: Ива Лазић

Професор: Надежда Недељковић Број индекса: ПС210063

Април, 2022.
Садржај
Увод.......................................................................................................................................................3

Циркумвентрикуларни органи – „прозори у мозак“.......................................................................4

Кратак увод у истраживање циркумвентрикуларних органа......................................................5

Неуроанатомија циркумвентрикуларних органа...........................................................................5

Субфорникални орган (Organum subfornicale)...........................................................................6

Васкуларни орган завршне плочице (Organum vasculosum laminae terminalis)........................7

Задња област (Аrea postrema).....................................................................................................8

Субкомисурални орган (Organum subcommissurale)...................................................................9

Неурохипофиза (Neurohypophysis).............................................................................................10

Средње узвишење (Eminentia mediana).....................................................................................10

Пинеална жлезда (Corpus pineale)............................................................................................11

Закључак.............................................................................................................................................11

Референце...........................................................................................................................................13

2
Увод

Како би одржале метаболичке потребе, копнене животиње су развиле механизме

понашања као што су жеђ и апетит.

Жеђ је једна од основних потреба свакодневног живота неопходних за преживљавање.

Настаје услед недостатка течности или повећања концентрације осмолита - када
количина воде у организму падне испод одређеног прага или концентрација осмолита
постане превисока, одређене структуре у мозгу детектују промене у крви и
сигнализирају жеђ. Ипак, упркос својој универзалности, начин на који мозак
контролише понашање при конзумирању течности и наше осећање жеђи представљају
велико питање у неуронауци. Као и жеђ, глад и апетит постоје у свим вишим
облицима живота и служе за регулацију уноса хране којом се енергије за одржавање
метаболичких потреба.

Централни нервни систем је кључан елемент у метаболичкој регулацији и одржавању

хомеостазе. Она се одржава, пре свега, транспортом неуроендокриних молекула кроз
једра хипоталамуса. Међутим, како је хипоталамус, као део мозга, окружен крвно
можданом баријером која га штити и ограничава способност циркулације, то указује да
ово нису једине структуре које учествују у контроли метаболизма.

Управо циркумвентрикуларни органи (ЦВО), структуре које се налазе изван крвно-

мождане баријере, имају важну улогу у регулацији жеђи и апетита, као и у
неуроендокриној контроли. Сензорни ЦВО имају могућност да осете метаболичко
стање и да успостављају сложене неуронске мреже до неуроендокриних једара
хипоталамуса.

3
Циркумвентрикуларни органи – „прозори у мозак“1
Циркумвентрикуларни органи су формације у мозгу смештене око вентрикуларног
(коморског) система које не окружује крвно-мождана баријера. Циркумвентрикуларни
органи састављени су од фенестрираних капилара – у њима не постоје „чврсте везе“
између ендотелних ћелија које су саставни део крвно-мождане баријере, што као
поледицу има већу пропустљивост капилара. Ови капилари дозвољавају пептидима и
хормонима да напусте мозак без ометања крвно-мождане баријере (КМБ) и
дозвољавају супстанцама које не пролазе кроз КМБ да изазову промене у мозгу. Улога
циркумвентрикуларних органа огледа се претежно у сензорној и секреторној функцији,
уједно и у регулацији телесних течности, жеђи и глади.

У мозгу постоји седам циркумвентрикуларних органа, као што је приказано на слици 1:

1. Задња област (Аrea postrema)

2. Субкомисурални орган (Organum subcommissurale)
3. Васкуларни орган завршне плочице (Organum vasculosum laminae terminalis)
4. Субфорникални орган (Organum subfornicale)
5. Средње узвишење (Eminentia mediana)
6. Неурохипофиза (Neurohypophysis)
7. Пинеална жлезда (Corpus pineale)

Слика 1: Положај циркумвентрикуларних органа у мозгу 2

1
(Johnson A. K., 1993.)
2
Извор: https://www.researchgate.net/

4
Кратак увод у истраживање циркумвентрикуларних органа

Термин "циркумвентрикуларни органи" је првобитно предложио аустријски анатом

Хелмут О. Хофер3 1958. у вези са структурама око вентрикуларног система мозга.
Значај ЦВО у физиологији започео је предлогом Борисона и Бризеа да је ареа
пострема зона окидача хеморецептора за повраћање ( Borison, H.L., 1951.) 1973. Симпсон
и Рутенберг су показали да је субфорникални орган главно место деловања
циркулишућег ангиотензина II за контролу уноса течности. (Simpson, J.B., 1973.) Такође,
током протеклих 30 година, услед развоја истраживачке технологије, постигнут је
велики напредак у истраживању неуронских и ендокриних путева којима се, кроз глад
и жеђ, телесне потребе за водом и енергијом доводе до свести. Један од начина на који
хормони утичу на жеђ и глад је управо деловање на неуроне унутар сензорних
циркумвентрикуларних органа.

Неуроанатомија циркумвентрикуларних органа

У сензорне циркумвентрикуларне органе спадају субфорникални орган, васкуларни

орган завршне плочице и задња област.

За контролу понашања при конзумирању течности, критични неурони који осећају и

реагују на промене у унутрашњем стању налазе се унутар три мале, међусобно
повезане зоне предњег мозга позната под заједничким називом ламина терминалис. Ове
структуре укључују субфорникални орган и васкуларни орган завршне плочице, који се
налазе изван крвно-мождане баријере и садрже интероцептивне неуроне који директно
прате крв (Mc Kinley и други, 2003) и медијану преоптичко једро за које се сматра да
функционише као интеграционо место нисходних путева (Mc Kinley и други, 2015).

Слика 2: Ламина
терминалис је низ
међусобно повезаних
можданих структура
које делују као главно
3
Хофер је познат по својим доприносима у областима неуроанатомије, компаративне анатомије,
палеонтологије и приматологије, за које је 1974. добио награду од Фондације Александра фон Хумболта

5
чвориште за контролу нивоа течности у телу. Неурони ламине терминалис који се
граниче са коморама могу осетити промене у вентрикуларним течностима, и
осетити да ли тело има довољно воде. Ови неурони такође примају поруке из других
делова мозга како би дали још потпунију слику о потребама тела за водом.

Субфорникални орган (Organum subfornicale)

Име субвентрикуларног органа потиче од његовог положаја на вентралној површини

форникса, у близини можданог аквадукта који повезује латералне коморе и трећу
комору. Може се поделити на три морфолошке зоне: централну (састоји се од глија и
неуронских тела), ростралну и каудалну, које обе садрже нервна влакна.

Субфорникални орган (СФО) има велику улогу у регулацији кардиоваскуларних

функција, као и у осморегулацији - повезан је је са паравентрикуларним и
супраоптичким једром хипоталамуса која регулишу неуроне који луче хормоне
вазопресин и окситоцин. Ови неурони се такође пројектују на медијално једро које је
укључено у контролу жеђи. Идентификован је као структура која је критична за унос
воде и садржи вазопресинске рецепторе. Поред тога, СФО је укључен у контролу
ослобађања вазопресина из неурохипофизе, регулацију крвног притиска и апетита за
со. (McKinley и други, 2003)

Вазопресин је хормон који, када се веже за рецепторе у бубрезима, повећава

задржавање воде, смањујући количину течности коју бубрези преносе из крви у урин.
(Слика 3)

6
Слика 3: Сигнали антиципације жеђи и ослобађање вазопресина конвергирају на истим
хомеостатским неуронима, неуронима субфорникалног органа (SFONOS1), који прате
тоничност крви. 4

Такође, грелин, хормон који производе ћелије у желуцу и панкреасу које стимулишу
глад, има дејство на СФО који, затим утиче на циркулишуће пептиде који контролишу
унос хране. (Kageyama, H. и други, 2010.)

Утицај СФО на кардиоваскуларни систем је углавном посредован кроз његов утицај на

равнотежу течности. Ова регулација запремине крви утиче на друге аспекте
кардиоваскуларног система. Повећана или смањена запремина крви утиче на крвни
притисак, који се регулише барорецепторима, а може заузврат утицати на јачину
вентрикуларне контракције у срцу.

Васкуларни орган завршне плочице (Organum vasculosum laminae terminalis)

Као и субфорникални орган, са којим је повезан, васкуларни орган завршне плочице

(ОВЛТ) налази се на антеровентралном делу треће мождане коморе. Неурони у ОВЛТ
пројектују се на многе регионе мозга, укључујући преоптичко једро, субфорникали
орган, nucleus arcuatus, супраоптичко једро, медијални таламус и делове лимбичког
система. Тако је ОВЛТ постављен да прима информације које се преносе крвљу, а
затим преноси у одређене регионе мозга.

Представља главни орган у регулацији жеђи. (Слика 4) Неурони у овом органу садрже
осморецепторе осетљиве на натријум и ангиотензина II (Simpson JB., 1981) и учествују
у регулацији жеђи, док везе са хипоталамусом утичу на лучење антидиуретског
хормона - вазопресина и регулацију равнотеже течности и електролита.

Слика 4: Осморецепторски путеви мозга.

Примарни мождани осморецептори леже
изван крвно-мождане баријере у ОВЛТ-у.
Различите неуронске пројекције повезују
примарне осморецепторе са подручјима
мозга одговорним за жеђ и лучење

4
Извор: https://www.researchgate.net/

7
вазопресина (АВП). Тренутно није познато да ли исти (А) или различити подскупови
(Б) осморецептора пројектују обе области. 5

У ситуацији смањеног волумена крви, лучење ренина у бубрезима доводи до

производње ангиотензина II, који стимулише рецепторе у ОВЛТ и субфорникалном
органу да изврше позитивну повратну спрегу. Ови неурони се такође пројектују на
средње преоптичко једро које је укључено у контролу жеђи.

Задња област (Аrea postrema)

Налази се на дорзалној страни продужене мождине, око четврте мождане коморе, на
самом улазу у централни канал (Слика 2). Углавном се састоји од малих неурона,
астроцита и олигодендроцита, и повезана је са солитарним трактом и другим
аутономним путевима у можданом стаблу.

Слика 5: Положај задње области у односу на остале делове мозга6

Неурони задње области имају сензорну улогу и велику пропусну моћ која јој омогућава
да детектује стране честице и токсине у крви. Делује као хеморецепторска зона која
изазива мучнину и повраћање, а такође је и место на коме протеин ангиотензин II
стимулише метаболизам глукозе, контролу крвног притиска и жеђи. ( Price CJ., 2008.)
Ангиотензин 2, осим контроле крвних судова, изазива и лучење два хормона:
вазопресина и алдостерона.

Такође, доказано је да су рецептори у задњој о осетљиви и на пептид амилин који се

лучи из панкеаса током храњења (Riediger, T. и други, 2004.), као и на холецистокинин,

5
Извор: https://jasn.asnjournals.org/
6
Извор: www.imreference.com

8
хормон дигестивног система, који стимулише секрецију дигестивних ензима панкреаса
и жучи. (Sun, K., 1997.)

У секреторне циркумвентрикуларне органе спадају средње узвишење, неурохипофиза,

субкомисурални орган и пинеална жлезда.

Два секреторна ЦВО-а која играју битну улогу у регулацији течности и минерала су
средње узвишење и неурохипофиза. Они представљају „излазне портале“ кроз које
неуроендокрине ћелије хипоталамуса могу лучити своје хормоне.

Субкомисурални орган (Organum subcommissurale)

Разликује се од осталих ЦВО по томе што не садржи фенестриране капиларе, што га

чини мање пропустљивим. Налази се у задњем делу треће коморе, близу улаза у
церебрални аквадукт, испод задње комисуре. Састоји се од две врсте ћелија:
епендимских и хипендимских ћелија испод њих. Хипендимске и епендимске ћелије су
по природи секреторне; њихови процеси се пројектују на локалне крвне судове и такође
на субарахноидални простор. Епендимске ћелије директно у цереброспиналну течност
луче полисахариде и гликопротеине, као што су спондин и епендимин, који имају улогу
у одржању хомеостазе, ксо и транстиретин, задужен за транспорт хормона тироидне
жлезде.

Сматра се да је субкомисурални орган укључен у реапсорпцију и циркулацију

цереброспиналне течности, и са функцијама које се односе на баланс електролита и
воде. (Pérez-Fígares JM, 2001)

Неурохипофиза (Neurohypophysis)

Неурохипофиза је структура која се налази у бази мозга и представља задњи режањ

хипофизе. Потиче од инфундибулума и састоји се од два дела: pars nervosa и
инфундибуларнa дршчицa. (Слика 6)

Она је у колекција аксонских пројекција из хипоталамуса које се завршавају иза предње

хипофизе и служе као место за излучивање хормона неурохипофизе - окситоцина и

9
вазопресина - директно у крв. Окситоцин је хормон има улогу у репродукцији,
порођају и периоду након порођаја. Већ поменути вазопресин игра битну улогу у
регулацији и задржавању воде у бубрезима.

Средње узвишење се понекад сматра као део задње хипофизе.

Средње узвишење (Eminentia mediana)

Средње узвишење је део доње границе хипоталамуса у мозгу и причвршћен је за
инфундибулум (дршку). (Слика 6) Ово је структура у којој се сакупљају излучујући
хормони хипоталамуса (Gross PM, 1987.) , као што су хормони који ослобађају хормоне
раста и допамин, али је такође и вазопресин присутан у нервним влакнима средњег
узвишења. (M. C. Holmes, 1986.)

Слика 6: Положај средњег узвишења (median eminence) и неурохипофизе (posterior

pituarity) у односу на хипоталамус

Пинеална жлезда (Corpus pineale)

Епифиза или пинеална жлезда је ендокрина жлезда смештена на бази мозга, између
можданих хемисфера. Облик жлезде подсећа на шишарку, по којој је и добила име
(pinea, lat - шишарка). Пинеалоците су ћелије епифизе које луче хормон мелатонин који
регулише будност и спавање. Код животиња, мелатонин је задужен за регулацију

10
циркадијалног ритма и зимскод сна, функцију полног нагона, понашање, раст крзна и
камуфлажу.

Епифиза је један од неуроендокриних секреторних циркумвентрикуларних органа у

којима су капилари углавном пропустљиви за супстанце у крви. (Gross PM, 1897.)
Постоје докази да такође игра кључну улогу у контроли глади, у акумулацији масти и у
потрошњи енергије. Индиректно, смањење мелатонина утиче на производњу и
деловање хормона инсулина и смањује производњу лептина у масном ткиву - два
хормона која такође делују на хипоталамус да инхибирају глад. (Cipolla-Neto, J. и
други, 2014);

Слика 7: Синтеза мелатонина у епифизи и контрола циркардијалног ритма7

Закључак

Жеђ и глад играју и велику улогу у контроли понашања, емоција и наших психолошких
стања - нарушавањем телесне хомеостазе, нарушавамо и психолошки баланс. Жеђ и
недостатак течности могу довести до дехидратације, чије се последице испољавају на
целом организму, а могу бити и физиолошке и менталне. Са друге стране, апетит и
7
Извор: https://www.researchgate.net/

11
глад, појмови у блиској вези, не означавају исти феномен. Глад означава физичку
потребу за храном, а апетит је жеља за храном, и може бити тешко разликовати ова два
појма. На апетит могу утицати физички услови као што су нивои шећера у крви,
хормони и вежбање, али такође може бити вођен расположењем и емоцијама. Стрес,
усамљеност и досада могу покренути на јело и навести појединца на избор масне,
слатке или слане хране уместо здравије, хранљивије.

Изван граница крвно-мождане баријере, пре свега су сензорни циркумвентрукуларни

органи укључени у регулацију апетита и жеђи, док секреторни посредно утичу на ове
сензације. Субфорникални орган и васкуларни орган завршне плочице највећу улогу
имају у регулацији жеђи, док у регулацији апетита сва три сензорна
циркумвентрикуларна органа имају значајну улогу.

Циркумвентрикуларни органи су структуре које имају многоструки значај за

комуникацију између различитих делова централног нервног система и веома је битно
разумети ове процесе и њихове физиолошке основе, како бисмо разумели саме процесе
у телу, као и њихове психолошке аспекте.

12
Референце
1. Borison, H.L. and K.R. Brizze (1951.) Morphology of emetic chemoreceptor trigger
zone in cat medulla oblongata. Proc Soc Exp Biol Med, 1951. 77(1): p. 38-42. 68.
2. CIPOLLA-NETO, J. et al. (2014); Melatonin, energy metabolism and obesity: a
review. Journal of Pineal Research.
3. De Luca Jr LA, Xu Z, Schoorlemmer GH, Thunhorst RL, Beltz TG, Menani JV, et al.
(2002) Water deprivation-induced sodium appetite: humoral and cardiovascular
mediators and immediate early genes. Am J Physiol Regul Integr Comp Physiol
4. Gross PM, Weindl A (December 1987). "Peering through the windows of the brain".
Journal of Cerebral Blood Flow and Metabolism.
5. Holmes, M., Antoni, F., Aguilera, G. et al. (1986). Magnocellular axons in passage
through the median eminence release vasopressin. Nature 319, 326–329.
6. Johnson A. K., G. P. M., (1993.). „Sensory circumventricular organs and brain
homeostatic pathways". The FEBA Journal
7. Kageyama, H., et al., (2010) Neuronal circuits involving ghrelin in the hypothalamus-
mediated regulation of feeding. Neuropeptides,. 44(2): p. 133-8.
8. McKinley MJ, McAllen RM, Davern P, Giles ME, Penschow J, Sunn N, Uschakov A,
Oldfield BJ. (2003) The sensory circumventricular organs of the mammalian brain.
Adv Anat Embryol Cell Biol.;172:1–127.
9. McKinley MJ, Yao ST, Uschakov A, McAllen RM, Rundgren M, Martelli D. (2015)
The median preoptic nucleus: front and centre for the regulation of body fluid, sodium,
temperature, sleep and cardiovascular homeostasis. Acta Physiol. ;214:8–32.
10. Pérez-Fígares JM, Jimenez AJ, Rodríguez EM (March 2001). "Subcommissural organ,
cerebrospinal fluid circulation, and hydrocephalus". Microscopy Research and
Technique
11. Price CJ, Hoyda TD, Ferguson AV. (2008.) The area postrema: a brain monitor and
integrator of systemic autonomic state. Neuroscientist.
12. Riediger, T., et al., 2004. The anorectic hormone amylin contributes to feeding-related
changes of neuronal activity in key structures of the gut-brain axis. Am J Physiol
Regul Integr Comp Physiol,. 286(1): p. R114-22.
13. Simpson, J.B. and A. Routtenberg, (1973.) Subfornical organ: site of drinking
elicitation by angiotensin II. Science, 181(4105): p. 1172-5.

13
14. Simpson JB. (1981 Apr.) The circumventricular organs and the central actions of
angiotensin. Neuroendocrinology.
15. Sun, K. and A.V. Ferguson, 1997. Cholecystokinin activates area postrema neurons in
rat brain slices. Am J Physiol, 272(5 Pt 2): p. R1625-30.

14