Пренос сигнала унутар и између ћелија,брзи и дуготрајни ефекти

Надражљивост је једна од основних особина живих бића. Омогућава ћелији

и организму да уочи промене у спољашњој и унутрашњој средини, тј. да
реагује на драж (стимулус). Ово својство ћелије је важно за обављање
метаболичких процеса, развиће организма, опоравак ткива, одржавање
хомеостазе...Погрешно обрађен сигнал може довести до озбиљних болести,
као што су рак, аутоимуне болести, дијабетес...
Ћелијске мембране имају најважнију улогу у реаговању на дражи. Подсетите
се грађе и улоге ћ. мембране ( липопротеински састав, мозаичан изглед,
асиметричност...). Протеини који улазе у састав мембране , као и шећери
везани са спољашње стране, чине најважније рецепторе (пријемнике дражи).
Они преносе сигнал у унутрашњост ћелије који активира ћелију и
метаболичке процесе у њој.
Ћелије комуницирају и међусобно. Та комуникација постоји и код биљних и
код животињских ћелија. Биљне ћелије комуницирају преко плазмодезми.
То су наставци ћелијских мембрана који пролазе кроз пукотине ћел. зида.
Омогућавају транспорт липида и протеина, а по потреби се затварају.
Животињске ћелије комуницирају: директно и индиректно.
Директан контакт и пренос сигнала са ћелије на ћелију срећемо код
срчаног мишића ( подсети се грађе ). У срцу постоје аутоматски центри који
стварају импулсе ( надражаје ) који се преносе на остале делове срчаног
мишића.
Индиректна комуникација може бити двојака: кад су ћелије на малој
удаљености или кад су на већој удаљености. На малој удаљености су на пр.
нервне ћелије, везе између њих се називају синапсе ( спојнице ) које садрже
синаптичку пукотину у коју се излива неуротрансмитер ( помињали сте то из
психологије ). Слична је и веза између неурона и мишића. тзв. моторна
плоча. Такође и веза чулне ћелије са неуроном. Све ове везе омогућавају
брзу реакцију, тј. брз пренос информација –брзи ефекат. Комуникација
ћелија на већој удаљености постоји код ендокриног система, заснива се на
деловању хормона који се преносе путем крви до циљних ћелија. У питању
је дуготрајни ефекат деловања.
 Пренос сигнала на примеру стероидних хормона

Xормон је специфичан молекул који делује као хемијски гласник у ендокрином систему. Хормоне
производе специфични органи и жлезде ( ендокрине жл. ) . Ендокрине жлезде немају изводне
канале па се хормони излучују у крв или друге телесне течности. Већину хормона преноси крв у
различите области тела, где они утичу на специфичне ћелије и органе. Хормони регулишу разне
биолошке активности: раст, развој, репродукција, коришћење и складиштење енергије, баланс
воде и електролита...
Хормони путем крви долазе у контакт са више ћелија али утичу само на одређене циљне ћелије.
Циљне ћелије имају специфичне рецепторе за одређени хормон. Рецептори се могу налазити на
површини ћелијске мембране или унутар ћелије. Када се хормон веже за рецептор, он изазива
промене унутар ћелије које утичу на њену функцију. Ова врста хормонске сигнализације описана
је као ендокрина сигнализација јер хормони утичу на циљне ћелије које су удаљене. Неки
хормони могу утицати и на суседне ћелије, тако што се излучију у интерстицијалну течност која
окружује ћелије. Ова врста сигнализације назива се паракрина сигнализација. Код аутокриног
сигнала, хормони не путују у друге ћелије, већ изазивају промене у самој ћелији која их
ослобађа.
На основу састава разликујемо пептидне ( протеинске ) и стероидне хормоне ( липидног састава ).
Протеински хормони су изграђени од аминокиселина. Растворљиви су у води и не могу проћи
кроз ћелијску мембрану која садржи фосфолипидни двослој и спречава дифузију. Пептидни
хормони се морају везати за рецепторе на површини ћелије, узрокујући промене унутар ћелије
( утичу на ензиме унутар цитоплазме ћелије ). Везивањем хормона за мембрански рецептор
започиње производња другог молекула унутар ћелије ( најчешће ензима аденил-циклазе који
ствара АМП од АТП ) , који покреће хемијски сигнал унутар ћелије ( секундарни гласник, тј. др.
ензиме ). Хормон људског раста је пример пептидног хормона.
Стероидни хормони су изграђени од липида, растворљиви су у липидима и способни су да
пролазе кроз ћелијску мембрану како би ушли у ћелију.За њихово стварање неопходан је
холестерол ( подсети се грађе ...). Стероидни хормони се везују за рецепторе у цитоплазми.
Комплекс стероидног хормона-рецептора се везује за још један специфични рецептор на
хроматину унутар једра. Комплекс захтева производњу одређених РНК молекула (иРНК), која
кодира производњу протеина. Стероидни хормони делују на одређене гене да буду изражени или
потиснути тиме што утичу на транскрипцију гена унутар ћелије ( мењају експресију гена ). Други
начин деловања је преко митохондријске ДНК, подстичу стварање нових митохондрија или
повећавају њихову активност ( већа енергетска ефикасност ) . Полни хормони ( андрогени,
естрогени и прогестерон) којe производе мушке и женске гонаде и хормони коре надбубрежних
жлезда ( алдостерон и кортизол) су примери стероидних хормона. Њихову улогу у организму ћемо
детаљније радити у оквиру ендокриног система...( каква је улога полних хормона ?)

Пренос сигнала у ћелијама мрежњаче и мишићним ћелијама

Мрежњача ( ретина ) је фоторецепторни део ока у којој се налазе чулне ћелије чепићи и
штапићи, који реагују на светлосне дражи. Грађа мрежњаче је јако сложена, поред
фоторецептора, у њој се налази неколико слојева неурона повезаних синапсама и ганглијске
ћелије, које такође реагују на светлост. Штапићи реагују на слабу светлости и омогућавају
разликовање светости и таме. Чепићи захтевају већу количину светлости и омогућавају
разликовање боја и оштрији вид.
Највећа концентрација чепића је у жутој мрљи ( maculi ), то је место најјаснијег вида. Штапићи се
налазе периферно од жуте мрље; омогућавају периферни вид . Централни део жуте мрље је fovea,
где су остале ћелије размакнуте , па светлост директно пада на чепиће и штапиће. У
фоторецепторним ћелијама је пигмент родопсин ( ствара се на рачун витамина А ), који услед
светлосне дражи мења свој облик. То покреће низ ензима у ћелији ( ћелијски гласници ) који
доводе до активирања јонских канала у мембрани и промене њеног наелектрисања. Долази до
излучивања неуротрансмитера и преношења надражаја на суседне ћелије ( биполарне,
хоризонталне, амакрине, ганглијске... ) преко сложених хоризонталних и вертикалних веза, да би
на крају оптички нерв све информације проследио до видних зона у кори великог мозга.

Мишићне ћелије омогућавају контракције - грчење и опружање мишића. Које три групе мишића
разликујемо по грађи и функцији? Подсети се разлика...Глатки мишићи граде зидове унутрашњих
органа, попречно-пругасти облажу скелет ( скелетна мускулатура ), а срчани мишић гради срце.
Сви мишићи су надражљиве ћелије, информације примају од нервног система ( ЦНС или ПНС )
преко нервно-мишићне синапсе. То је тип хемијске синапсе, посредник у преношењу информације
је неуротрансмитер ( ацетил холин) који се излива у синаптичку пукотину. Он се везује за
рецепторе и мења наелектрисање мембране мишићне ћелије, што у ћелији доводи до ослобађања
јона калцијума, који омогућавају међусобно повезивање актинских и миозинских нити, а то
доводи до контракције ( детаљније ћемо радити у оквиру синапси ).

Срчани мишић се издваја и по грађи и по функцији.

Срчани мишић је по грађи сличан попречно – пругастим ( скелетним ), а по функцији ( раду)

глатким мишићима. Има цилиндричне ћелије, али краће и тање од скелетних мишића, пруге су
слабије изражене и број једара је мањи. Садржи велики број митохондрија ( стварање АТП ).
Влакна срчаног мишића су међусобно повезана прелазним плочама ( мостовима ), тако да све
подсећа на мрежу ( синцицијум ). У срцу постоје две врсте ових влакана: радна ( контрактилна )
мускулатура, која врши контракције и спроводна мускулатура, која служи за спровођење импулса.
Зато се срце контрахује ритмично и аутоматски.
 На аутоматизам срчаног рада утичу посебни делови спроводног система срца. То су: SA чвор
( синоатријални ), АV чвор (атриовентрикуларни и Хисов сноп са Пуркињеовим ћелијама. Ове
ћелије су нешто светлије, ситније и са мање миофибрила. SA чвор се налази на месту где шупље
вене улазе у десну преткомору, он је предводник срчаног ритма ( пејсмејкер ), од њега крећу
импулси који се шире ка АV чвору ( у зиду између преткомора и комора ) и ка врху срца. Пренос
сигнала кроз спроводни систем је брз ( директан контакт ћелија ). Утиче на то да кад се
преткоморе грче ( систола ) да истисну крв, коморе се опружају ( дијастола ) и примају крв. На рад
срца, поред ових аутоматских центара у миокарду, утичу и нервни и ендокрини систем . У
продуженој мождини је центар за рад срца, који одређује миран срчани тонус 75 откуцаја у мин.
Симпатикус убрзава, а парасимпатикус успорава рад срца. Хормони адреналин и тироксин
убрзавају срчани рад. Физичка активност такође.

Спроводни систем срца