Животињска ткива

Животињска ткива се према грађи и функцији деле на : епителијална ( покровна ),

везивна ( потпорна ), мишићна и нервна.
Епителијално ткиво се налази на површини тела, унутрашњих органа, облаже
унутрашње шупљине... Основна улога му је заштитна. Епителе граде збијене ћелије,
правилног облика, које могу бити у виду једног или више слојева. На основу облика
ћелије разликујемо: коцкаст, плочаст и цилиндричан епител. Неки епители могу имати и
додатну функцију, на пр. чулни епител реагује на дражи које долазе из спољашње или
унутрашње средине, жлездани епител учествује у излучивању продуката жлезда,
трепљасти епител који облаже дисајне путеве задржава ситне честице из ваздуха и
омогућава избацивање слузи...

Везивна ткива повезују остала ткива и органе и дају потпору организму. Обухватају:
влакнасто везивно ткиво, коштано, хрскавичаво и течна везивна ткива ( крв и лимфа ).
Имају различите типове ћелија и изражену међућелијску масу ( матрикс ).
Влакнасто везивно ткиво садржи различите ћелије и влакна у међућелијској маси ( отуд
и назив ). Влакна могу бити колагена ( изграђена од протеина колагена, дебља и чвршћа )
и еластична ( изграђена од протеина еластина, тања и савитљивија ). Ако су влакна
неправилно распоређена, такво ткиво се зове растресито ( улази у састав коже или
поткожног ткива где гради масно ткиво ). Ако су влакна правилно груписана, влакнасто
ткиво се назива чврсто ( гради лигаменте – везују две кости и тетиве – везују кост и
мишић ).
Коштано ткиво гради кости ( скелет ). Даје чврстину, потпору, омогућава покрете, служи
у стварању крвних елемената. Граде га ћелије остеобласте, звездастог изгледа, повезане
наставцима и међућелијска маса у којој су осеин и соли Са и Мg, који дају чврстину
костима. На попречном пресеку кости испод покоснице су коштане ћелије правилно
распоређене у виду концентричних кругова ( Хаверзови канали ). Средишњи део је

коштана срж.
Хрскавичаво ткиво пружа и чврстину и еластичност. Граде га ћелије хондробласте, које
су најчешће груписане по две, имају кратке наставке. У међућелијској маси су влакна:
колагена или еластична. Разликујемо три типа хрскавице: 1) хијалинска ( стакласта ) има
мање колагених влакана; скелет хрскавичавих риба, нос, душник, зглобови...2) влакнаста
има више колагених влакана; између кичм. пршљенова и 3) еластична ( мрежаста )
садржи и колагена и еластична влакна; ушна шкољка, зглобови, гркљан...
Течна везивна ткива: Основна улога крви је транспорт материја и гасова ( О2 и СО2 ).
Такође крв омогућава транспорт хормона, има имунолошку улогу, одржавање
хомеостазе, терморегулације...Састоји се од крвне плазме и крвних елемената ( ћелија):
еритроцита, леукоцита и тромбоцита. Крвна плазма је течна међућелијска маса која у
највећој мери садржи воду, али и органске и неорганске материје ( глукозу, масти, јоне,
фибриноген - протеин важан за згрушавање крви...). Еритроцити – црвена крвна зрнца су
најбројније ћелије, садрже протеин хемоглобин, који садржи Fe, а учествује у
преношењу О2 и СО2. Имају облик диска удубљеног са обе стране. Леукоцити – бела
крвна зрнца су амебоидног изгледа, има их више врста, имају имунолошку улогу
( фагоцитоза ). Тромбоцити – крвне плочице су најситнији елементи, који учествују у
згрушавању крви и формирању крвног чепа при повреди крвног суда. Лимфа настаје
филтрацијом крви кроз зидове капилара. Сличног је састава као крвна плазма, а од
крвних елемената садржи леукоците. Има одбрамбену улогу.

Мишићно ткиво гради мишиће, који обављају покрете органа и организма у целини.
Основа одлика овог ткива је контрактилност – способност грчења и опружања. У
издуженим ћелијама ( мишићна влакна ) садрже кончасте творевине : миофибриле,
изграђене од протеина актина и миозина. Разликујемо три врсте мишића: глатки – граде
зидове унутрашњих органа, контракције су споре , раде без утицаја наше воље;
попречно-пругасти или скелетни облажу скелет, контракције су брзе и снажне, добијају
наредбе из ЦНС-а( вољни мишићи ) и срчани мишић који гради срце, по грађи је сличан
попречно-пругастим, а по функцији глатким мишићима.
Нервно ткиво је изграђено од нервних ћелија – неурона, чија је основна улога
преношење информација ( нервних импулса ) и глијалних ћелија, које имају потпорну
улогу. Неурон има тело звездастог изгледа и две врсте наставака: дендрите ( краћи
наставци, има их више, примају драж ) и један дужи наставак аксон ( неурит ), који ту
информацију преноси даље. Аксон је обавијен мијелинским оматачем беле боје
( стварају га Шванове ћелије ) који на на појединим местима прави прекиде
( Ранвијерова сужења, нодусе ). Разликујемо нодусе и интернодусе. Аксон је на крају
гранат и мехурасто се завршава ( завршни дугмићи, терминални завршеци ). Они су
важни због формирања везе ( синапсе ) са другим неуроном или мишићем и преношења
информације. Постоје сензитивни ( осећајни ) неурони – носе информације од чула до
нервног центра, моторни – носе информације од нервног центра до мишића и
асоцијативни ( интернеурони ) – повезују осећајне и моторне. Пут који драж пређе од
чулних ћелија, преко осећајног неурона до нервног центра и од нервног центра, преко
моторног неурона до органа који реагује, назива се рефлексни лук, а реакције тела се
називају рефлекси.

Организација и порекло животиња

Све животиње су вишећелијски организми ( Мetazoa ). Имају сложену организацију,

образују ткива, органе и системе органа у оквиру организма. По начину исхране су
хетеротрофи. Одликују их слични циклуси развића, покретљивост и осетљивост, као
реакција на променљиве услове средине.
Типови симетрије:
1. асиметрија ( неправилног и променљивог облика, амебе, сунђери )
2. сферична ( лоптастог изгледа, колонијални бичари )
3. радијална – зрачна ( ваљкастог облика, дупљари и бодљокошци – петозрачна
симетрија )
4. билатерална – двобочна симетрија ( постоје три равни: уздужна дели тело на леву и
десну страну, трбушно-леђна дели тело на трбушну ( вентралну ) стр. и леђну (
дорзалну ) и попречна раван дели тело на предњи и задњи део ). Последица је
активног начина кретања.
Код организама са билатералном симетријом долази и до цефализације – издвајања
главеног региона ( садржи усни отвор, различита чула, делове нервног система ). Код
животиња се уочава и сегментација ( метамерија ) тела- понављање одређених делова
тела. Сегментација може бити : хомономна ( телесни сегменти су исти, пр. кишна глиста,
стонога...) и хетерономна ( сегменти су различити, често срасли и граде телесне регионе,
пр. ракови, инсекти...). На сегментима могу да имају различите наставке ( екстремитете ),
који служе за кретање, хватање плена и исхрану, имају улогу чула, учествују у
размножавању...
Током еволуције животиња ( старост се процењује на више од 600 милиона год.) дошло
је и до појаве телесних дупљи. Најједноставније животиње ( синђери, дупљари и
пљоснати црви ) имају једино цревну дупљу која служи за варење хране. Остале
животиње, поред цревне имају и телесну дупљу, која представља нов простор испуњен
течношћу, између црева и телесног зида. Телесна дупља даје чврстину и облик телу и
олакшава кретање материја кроз тело. Примарна телесна дупља је псеудоцелом, јавља
се код ваљкастих црва ( псеудоцеломата ). Све сложеније животиње имају целом -
секундарну телесну дупљу, па их називамо: целомате. Целом настаје као нов простор у
мезодерму ( средишњи слој ћелија у ембрионалном развићу ) . Има свој епител:
перитонеум. Може настати на два начина, па на основу тога разликујемо две групе
целомата: протостомије и деутеростомије. Код протостомија ( мекушци, чланковити
црви и зглавкари ) целом настаје шизоцелно ( размицањем ћелија мезодерма ), а код
деутеростомија ( бодљокошци и хордати ) настаје ентероцелно, као избочина
црева.

У животном циклусу животиња доминира вишећелијски диплоидни организам. Развиће

организма почиње спајањем полних ћелија које су хаплоидне. Образује се зигот –
оплођена јајна ћелија. Митотичким деобама ( тзв. браздање ) постепено се формира
вишећелијски организам. Ћелије које настају браздањем формирају лоптасту творевину
– морулу. Од ње настаје бластула – шупља лопта. Слој ћелија на површини лопте је
бластодерм, а шупљина се назива бластоцел. Низом покрета тих ћелија ( угибањем,
упадањем, раслојавањем...) настаје следећи стадијум у развићу – гаструла ( фаза
развића је гаструлација ). Гаструла је најпре двослојна , има ектодерм – спољашњи слој
ћелија и ендодерм – унутрашњи слој ћелија. Од ова два слоја настаје и трећи средишњи
слој – мезодерм. Само су сунђери и дупљари двослојне животиње ( имају ектодерм и
ендодерм ). Слојеви гаструле се називају и клицини листови, од њих даљим развићем
настају ткива и органи организма. Шупљина гаструле је гастроцел ( працрево ), а отвор ка
спољашњој средини се назива бластопор. Од бластопора код протостомија настаје усни
отвор, а код деутеростомија - анални отвор.

Постоје две теорије о пореклу вишећелијских животиња: Хекелова и Хаџијева. Обе

говоре о повезаности са представницима протиста.
1. Хекелова теорија – поставио Ернест Хекел у 19. веку : животиње воде порекло од
колонијалних бичара, сличних волвоксу ( подсећају на бластулу ) а од њих настају
прво дупљари ( двослојне животиње, сличне гаструли ).
2. Хаџијева теорија – поставио Јован Хаџи у 20. веку : преци животиња су
вишеједарни трепљари, код којих је дошло до формирања ћелијских мембрана и
настанка вишећелијског организма ( налик данашњим пљоснатим црвима ). Обе
теорије имају недостатке.