Регулација активности (експресије) гена

Диференцијација (развиће различитих типова ћелија различите грађе и функције) и развиће организма засновани су на
променама у експресији гена. Под појмом „експресија гена“подразумева се синтеза функционалног протеинског производа, тј.
активност гена. Нису сви гениактивни све време и у свим ћелијама. Геном садржи програм развића, упутства који ће гени бити
активни у одређеним ћелијама и када. Такође нису сви гени и када су активни подједнако активни.
Експресија гена је строго контролисана сложеним регулаторним механизмима.Први и најчешће најважнији регулаторни корак
је контрола транскрипције. У различитим типовима ћелија транскрибоваће се различити гени, тј. постоји селективна
транскрипција гена. Регулација транскрипције се заснива на интеракцијама регулаторних протеина (транскрипционих фактора)
са регулаторним низовима нуклеотида у које спадају промотори и појачивачи.
Специфично везивање фактора за промоторе омогућује активност или неактивност гена. Неки протеински фактори блокирају
промотор па транскрипциони фактори и RNK полимераза не могу да приђу. Тада је ген неактиван. Ако промотор није блокиран
транскрипциони фактори се везују за њега и омогућавају везивање RNK полимеразе, ген је активан. Специфично везивање
фактора за појачиваче омогућава пуну активност промотора. Они повећавају брзину транскрипције. Најчешће се налазе у
оквиру промотора, а понекад се налазе даље од њега по неколико хиљада нуклеотида „узводно“. Постоје и негативни
појачивачи, тзв. утишивачи који смањују брзину транскрипције. Други вид регулације експресије је промена структуре
хроматина која омогућава
или онемогућава да RNK полимераза и транскрипциони фактори могу да приђу промотору. Промену структуре хроматина
омогућавају ензими који катализују хемијске модификације хистона.
Фина регулација експресије одвија се на нивоу транслације. Она омогућава синтезу скупа активних протеина који одговара
ћелији у одређеним физиолошким условима. Код прокариота регулација на нивоу транслације се одвија најчешће везивањем
протеинског фактора за Шајн- Далгарнов низ нуклеотида на iRNK што онемогућава њено везивање за рибозоме. Код еукариота
се остварује преко протеинског фактора eIF2 који омогућава везивање прве tRNK за „П“ место на
рибозому. Када је овај фактор фосфорилисан смањује се његова активност. Фосфорилацију катализују ензими протеинске
киназе. У ћелијама које немају једро, нпр. зрели еритроцити сисара (једро се пред сазревање избацује како би било више
места за хемоглобин и био већи капацитет за транспорт О 2 ), суштински значај има регулација на нивоу транслације пошто у
њима транскрипција није могућа. Синтеза глобина (протеинског дела хемоглобина) у еритроцитима је
усаглашена са количином расположивог хема. Док има хема он блокира протеинску киназу, а када га понестане наведени
ензим фосфорилише протеин eIF2 који започиње транслацију везивањем прве tRNK за рибозом. То ће успорити, или
зауставити транслацију. Кад није фосфорилисантранслација је убрзана.
Наредни корак је регулацијa на нивоу активације протеина. Синтетисани полипептид није још увек активан. Његова активација
се остварује путем једне, или више модификација. Најчешћа модификација је ограничена протеолиза (уклањање дела
полипептидног ланца) којом се претеча протеина - пропротеин претвара у активан протеин. Пример за ово је активација
ензима за варење - трипсина и химотрипсина (пошто врше разлагање протеина и они су сврстани у протеолитичке ензиме).
Ови ензими панкреаса се синтетишу у неактивној форми пропротеина који су означени као трипсиноген и химотрипсиноген.
Тек након протеолизе (одсецања) дела полипептидног ланца од ових претеча ензима настају активне форме - трипсин и
химотрипсин. Такође постоји више од 150 ковалентних модификација амино-киселинских остатака у саставу протеина које
могу да утичу на активност, а најчешће су: фосфорилација (додавање фосфатне
групе), ацетилација (додавање ацетилне групе) и гликозилација (додавање олигосахарида -шећера са три до неколико
десетина моносахаридних јединица). Фосфорилација протеина је најчешћи одговор ћелије на сигнале из спољашње средине.
Фосфорилацију катализују ензими протеинске киназе који преносе фосфатну групу са АТРа на протеин (на остатке амино-
киселина серина, треонина и тирозина). Фосфорилација у неким случајевима стимулише, а у неким смањује активност
протеина.
Полипротеин је један полипептидни ланац који садржи неколико протеина. После транслације специфичне протеазе
хидролизују (секу) ове полипептиде ослобађајући различите активне протеине. Дакле, посттранслациона обрада се одвија на
специфичан начин за поједина ткива помоћу специфичних протеаза. Пример је проопиомеланокортин, полипротеин који је
производ једног гена. Његовом различитом обрадом у предњем режњу настају ACTH и - липотропин, а у средњем режњу , 
и -MSH (меланостимулирајући хормон), -липотропин, - ендорфин и метенкефалин. DNK чипови су стаклене плочице на
којима је велики број једноланчаних DNK које одговарају различитим генима. Користе се за испитивање експресије гена. Из
ћелије чију експресију гена испитујемо изолују се iRNK и од њих реверзном транскрипцијом направе једноланчане DNK које се
обележе флуоресцентним бојама. Ове DNK се нанесу на чип и комплементарно се вежу за одговарајућа места. Тако знамо који
гени су активни у ћелији. Могу истовремено да се упореде експресије малигне и нормалне ћелије. Код прве се DNK обележи
нпр. црвено, а код друге жуто. Тада зелене тачке обележавају поља која одговарају генима који се експримирају и у једној и у
другој ћелији. Црне тачке показују гене који нису активни ни у једној ћелији, црвене – само у малигној, жуте – само у
нормалној.