PATOLOŠKA FIZIOLOGIJA

ENDOKRINOG SISTEMA

prof.dr Aleksandar ĐUKIĆ

IASM- Patološka fiziologija
NERVNI I ENDOKRINI SISTEMI

 Deluju zajedno da bi omogućili koordinisano

funkcionisanje svih organskih sistema u telu
 Nervni sistem
 Nervni impulsi/ Neurotransmiteri
 Brži odgovor, kraći efekti, deluje na specifična ciljna tkiva
 Endokrini sistem
 Hormon – medijatorna molekula oslobođena u jednom delu
tela, ali koja reguliše aktivnost ćelija u drugim delovima
tela
 Sporiji odgovor, efekti traju dugo, ostvaruje širi uticaj na
tkiva
 Neuroendokrina interakcija
 Interakcija nervnog i endokrinog sistema je
od velike važnosti za održavanje
homeostaze organizma.
 Povezanost ova dve sistema je na više
nivoa (slični okidajući stimulusi, slične
biološke molekule, sličan mehanizam
dejstva preko receptora, neki
neurotransmiteri imaju i endokrine efekte
itd.)
 može se govoriti o jedinstvenom
neuroendokrinom sistemu (npr. adrenalin).
NERVI I ENDOKRINI SISTEMI

• Održavanje homeostaze
NERVNI • Kontrola rasta i razvoja ENDOKRINI
SISTEM • Reprodukcija SISTEM
• Pomaže uspostavljanju cirkardijalnih
(dnevnih) ritmova u organizmu
 Interakcija sa imunskim sistemom
 Neke endokrinopatije su uzrokovane autominskim
mehanizmima (Thyreoiditis chr. Hashimoto,
M.Graves ili Diabetes mellitus tip 1).
 Sa druge strane, neki hromoni (kakvi su
glikokortikoidi) smanjuju imunski i inflamatorni
odgovor organizma.
 Pokazano je da i izvesne supstance koje oslobađaju
limfociti utiču na nivo ACTH:
 Aktivirani limfociti i makrofagi su u stanju preko povećane
sinteze CRH da povećaju koncentracije pro-
opiomelanokortina, odnosno ACTH i beta-endorfina.
 IL-1 iz makrofaga je u stanju da poveća nivo CRH, a time u
krajnjoj liniji i nivo glikokortikoida.
 NERVI, IMUNSKI I ENDOKRINI SISTEMI

IMUNSKI
SISTEM

• Održavanje homeostaze
NERVNI ENDOKRINI
• Kontrola rasta i razvoja
SISTEM SISTEM
• Reprodukcija
• Pomaže uspostavljanju cirkardijalnih
(dnevnih) ritmova u organizmu
ENDOKRINE ŽLEZDE

 Dva tipa žlezda u organizmu

 Egzokrine – imaju kanaliće (duktuse)
 Endokrine – nemaju kanaliće (duktuse)
 Sekretuju produkte u intersticijsku tečnost, zatim
difunduju u krv
 Endokrine žlezde uključuju
 Isključivo endokrini organi: Hipofizu, tiroidnu, paratiroidnu,
adrenalnu i pinealne žlezde
 Nisu isključivo endokrini organi: Hipotalamus, timus,
pankreas, ovarijumi, testisi, bubrezi, želudac, jetra, tanko
crevo, koža, srce, masno tkivo i placenta
FUNKCIJE HORMONA
1. Pomažu u regulaciji
 Hemijskog sastava i volumena unutrašnje sredine
(sastav i volumen telesnih tečnosti)
 metabolizam i energetski balans (25% BM regulišu
tireoidni hormoni)
 Kontrakcija glatkih mišićnih ćelija i kardiomiocita
 Sekrecija žlezda
 Neke aktivnosti imunskog sistema
2. Kontrola rasta i razvoja
3. Reguliše rad reproduktivnog trakta
4. Pomaže uspostavljanju cirkardijalnih (dnevnih)
ritmova u organizmu
AKTIVNOST HORMONA

 Hormoni utiču samo na specifična tkiva koja

imaju specifične receptore za pojedine
hormone
 Receptori se neprekidno sintetišu i
neprekidno razgrađuju
 Down-regulation (“regulacija na dole”)– manja
senzitivnost organa na hormon
 Up-regulation (“regulacija na gore”)– veća
senzitivnost organa
 PRENOŠENJE SIGNALA
CIRKULIŠUĆI I LOKALNI HORMONI
 Tipovi dejstva hormona
 Endokrino (cirkulišući) –sekrecija

hormona u krvotok i njihovo

prenošenje putem krvi do ciljnih ćelija.
 Lokalni hormoni – deluju lokalno

 Parakrino – deluju na susedne

ćelije
 Autokrino – deluju na same ćelije
koje su ih sintetisale
 Neurokrino - podrazumeva
produkciju hormona u nervnom
tkivu. Primer za ovaj tip dejstva je
ADH (sintetiše se u hipotalamusu,
transportuje i deponuje u
neurohipofizi, odakle se i oslobađa
nakon adekvatnih stimulusa).
PODELA HORMONA U ODNOSU
NA HEMIJSKI SASTAV
 Lipo-solubilni – koriste transportne proteine
 Steroidi

 Tiroidni hormoni

 Azotni monoksid (NO)

 Hidro-solubilni – cirkulišu u “slobodnoj” formi
 Amini

 Peptidi/proteini

 Eikosanoidi: arahidonska kiselina

 Prostaglandini
 Leukotrieni
18_table_02
NAČINI SEKRECIJE HORMONA

1. Vezikularni tip podrazumeva oslobađanje hormona

van ćelije nakon pristizanja stimulusa spolja (i
sledstvenog porasta intracelularnog kalcijuma). Na
ovaj način se sekretuju peptidni i proteinski hormoni
koji su deponovani u vezikulama unutar ćelija.
2. Nevezikularni tip sekrecije hormona podrazumeva
oslobađanje hormona van ćelija onom brzinom
kojom se oni i sintetišu. Na ovaj način se sekretuju
steroidni hormoni. Zbog toga ne postoji depo ili
rezerva ovih hormona unutar endokrinih ćelija.
TRANSPORT HORMONA U KRVI

 Hidro-solubilni hormoni cirkulišu “rastvoreni” u

plazmi kao “slobodni” oblik (“free”)
 Lipo-solubilni hormoni zahtevaju postojanje
transportnih proteina
 Sintetišu se u jetri
 Imaju 3 funkcije
 Omogućavaju rastvorljivost u vodi
 Usporavaju filtraciju u bubrezima
 Predstavljaju “rezervu” hormona u telu
 Slobodna frakcija (0.1-10%) omogućava biološku
aktivnost hormona
 MEHANIZAM DEJSTVA HORMONA

 Biološki odgovor zavisi i od hormona i od ciljnog tkiva

 Različite ciljne ćelije različito odgovaraju na dejstvo istog
hormona
 Npr. insulin stimuliše sintezu glikogena u hepatocitima, a u
adipocitima dovodi do sinteze triglicerida
 Pored produkcije novih molekula, drugi efekti hormona su:
 Promena permeabilnosti ćelijske membrane
 Stimulisanje transportnih aktivnosti u i van ćelije
 Promena brzine specifičnih metaboličkih reakcija
 Kontrakcija glatkih mišićnih ćelija i/ili kardiomicita
MEHANIZAM DEJSTVA HORMONA

 Lipo-solubilni hormoni se vezuju za receptore unutar

ciljnih ćelija
 Hidro-solubilni hormoni se vezuju za receptore koji se
nalaze u plazma membrani ciljnih ćelija
 Aktiviraju sistem sekundarnih glasnika

 Amplifikuju originalni mali signal

 Mogućnost odgovora ciljne ćelije zavisi od

 Koncentracije hormona

 Količine receptora na ciljnim ćelijama

 Uticaja koje ostvaruju drugi hormoni

 Permisivni, sinergički i antagonistički efekti
 Intraćelijski receptori
(citoplazmatski ili jedarni)
- regulacija gena -
 Free hormone Blood capillary

1 Lipid-soluble
Transportni
Transport hormone
protein diffuses into cell

2 Activated
Nucleus
receptor-hormone
Receptor
complex alters
gene expression

DNA
Cytosol
mRNA
3 Newly formed
mRNA directs Ribosome
synthesis of
specific proteins New
on ribosomes protein

4 New proteins alter

cell's activity

Target cell
Regulacija genske ekspresije
Gde se odigrava regulacija aktivnosti
gena?
 Otvaranje hromatina

 Transkripcija

 Translacija

 Stabilnost proteina

 Modifikacija proteina
 Nuklearni receptori
1. Tip 1. glukokortikoidni receptori
• smešteni su u citoplazmi
• kada se vežu sa hormonom prelaze u jedro
2. Tip 2. receptori za tiroidne hormone
• smešteni su u nukleusu
• vezivanje za DNA u odsustvu hormona dovodi
do supresije transkripcije; vezivanje za DNA
kada su u kompleksu sa hormonom dovodi do
stimulacije transkripcije
3. Tip 3. “orfan” receptori (nisu identifikovani ligandi)
Membranski receptori
 Blood capillary

1 Binding of hormone (first messenger)

to its receptor activates G protein,
Water-soluble which activates adenylate cyclase
hormone
Receptor Adenylate cyclase

Second messenger
G protein
ATP cAMP 2 Activated adenylate
cyclase converts
ATP to cAMP
Protein kinases 6 Phosphodiesterase
inactivates cAMP
3 cAMP serves as a Activated
second messenger protein
to activate protein kinases
kinases
4 Activated protein
Protein kinases
phosphorylate
ATP cellular proteins

ADP

Protein— P

5 Millions of phosphorylated
proteins cause reactions that
produce physiological responses

Target cell
KONTROLA SEKRECIJE HORMONA

 Regulacija putem:
 Signala nervnog sistema
 Hemijskih promena u krvi
 Drugih hormona
 Najveći deo regulacije
hormona je putem
negativne povratne
sprege
 Samo nekoliko primera
pozitivne povratne
sprege
MEHANIZMI KONTROLE
ENDOKRINOG SISTEMA
Kontrolu sekrecije hormona ostvaruju:
 mehanizmi povratnih sprega (negativna i pozitivna
povratna sprega)
 autokrina i parakrina sekrecija i

 obrasci ritmične sekrecije hormona (pulzatilni,

diuralni, mesečni i sezonski ritam).

Kontrolni sistemi endokrinih žlezda imaju različit

stepen složenosti.
Dnevni ritmovi sekrecije hormona
SISTEM NEGATIVNIH I POZITIVNIH
POVRATNIH SPREGA
 Sistemi negativnih povratnih sprega
 Suprotstavlja se promenama u kontrolisanim
uslovima
 Regulacija krvnog pritiska (sila koju stvara krv u vidu
pritiska na zid krvnog suda)
 Višak tiroidnih hormona “isključuje” hipotalamus
 višak kortizola “isključuje” hipotalamus i hipofizu
 Sistemi pozitivnih povratnih sprega
 Jačaju ili inteziviraju promene u jednom od
telesnih parametara koje kontroliše organizam
 Normalan porođaj
MEHANIZMI POVRATNIH
SPREGA
 Sistem koji se sastoji od 4 komponente:
hipotalamus, hipofiza, endokrina žlezda i
telesna tkiva.
 Sistem koji se sastoji od 3 komponente:
hipotalamus, hipofiza i telesna tkiva.
 Sistem koji se sastoji od dve komponente:
endokrina žlezda i periferna tkiva.
 Složeni sistemi kontrole.
 Na osnovu elemenata koji
učestvuju u kontrolnom sistemu,
povratne sprege mogu biti
 ultrakratke (endokrina žlezda i
njen hormon)
 kratke (hipofiza i hipotalamus) i

 duge (endokrina žlezda i

hipotalamus ili hipofiza).
DUGA KRATKA
POVRATNA HIPOTA- POVRATNA
SPREGA LAMUS SPREGA

HIPOFIZA

PERIFERNA
ŽLEZDA

ULTRAKRATKA
TELESNA POVRATNA
TKIVA SPREGA
 Negativne povratne sprege podrazumevaju da
produkt sekrecije endokrine žlezde inhibitorno deluje
na kontrolni sistem, tako da on zaustavlja dalju
sekretornu aktivnost endokrine žlezde. Suština ovog
tipa kontrole je postojanje »tačke izbora« (engl. set
point), odnosno određene koncentracije hormona koja
je optimalna za organizam u tom trenutku.
 Pozitivna povratna sprega podrazumeva da hormon
endokrine žlezde tako deluje na kontrolni sistem da
pojačava sopstvenu sekreciju. Primer za to je efekat
estrogena na produkciju GnRH.
MEHANIZMI POVRATNIH
SPREGA
Složeni sistemi kontrole. Primer za ovakav tip kontrole
je laktacija. U pubertetu STH, estrogen i glikokortikoidi
indukuju proliferaciju duktusa u žlezdanom tkivu dojke. U
graviditetu progesteron i prolaktin dovode do punog
razvoja alveola mlečnih žlezda i time pripremaju žlezdu
za laktaciju. Nakon porođaja, prolaktin nastavlja da
deluje stimulativno na produkciju mleka, dok na
otpuštanje mleka iz dojki deluje oksitocin. Za
održavanje laktacije neophodna je metabolička podloga
koju ostvaruju udruženi efekti glikokortikoida, tiroidnih
hormona i insulina.
POREMEĆAJI ENDOKRINOG SISTEMA

POREMEĆAJI POREMEĆAJI
MORFOLOGIJE FUNKCIJE

•Hipertofija •Hiperfunkcija
•Hiperplazija
•Neoplazija (benigna ili
maligna)

•Neizmenjena •Normofunkcija
morfologija
•Agenezija
•Ektopija •Hipofunkcija
•Atrofija
•Hipotrofija
POREMEĆAJI FUNKCIJE
ENDOKRINOG SISTEMA
Većina endokrinih bolesti može
da ima za posledicu:
 smanjenje aktivnosti hormona
(endokrina hipofunkcija)
 povećanje aktivnosti hormona
(endokrina hiperfunkcija).
Na osnovu nivoa kontrolnog sistema koji je
zahvaćen razlikujemo tri vrste endokrinopatija:
primarne, sekundarne i tercijalne. Ako bi se
ovaj obrazac primenio na osovinu hipotalamus
- hipofiza - endokrina žlezda:
 primarne endokrinopatije
podrazumevaju da je poremećaj u samoj
endokrinoj žlezdi,
 sekundarni da je poremećaj na nivou
hipofize, i
 teracijalni da je poremećaj lokalizovan u
hipotalamusu.
TERCIJALNE HIPOTA-
ENDOKRINOPATIJE LAMUS

SEKUNDARNE
HIPOFIZA
ENDOKRINOPATIJE

PRIMARNE PERIFERNA
ENDOKRINOPATIJE ŽLEZDA

TELESNA
TKIVA
ODREĐIVANJE NIVOA HORMONA

 BAZALNI STATUS
 DINAMSKI TESTOVI
 Supresioni (kada se sumnja na hiperfunkciju)
 Stimulativni (kada se sumnja na hipofunkciju)
 Tumačenje rezultata
 Hipo ili hiperfunkcija?
 Nivo lezije?
Hiperfunkcija
Periferni Tropni Regulatorni
Nivo
hormon hormon peptid

Primarni   

Sekundarni   

Tercijalni   
 Tumačenje rezultata
 Hipo ili hiperfunkcija?
 Nivo lezije?
Hipofunkcija
Periferni Tropni Regulatorni
Nivo
hormon hormon peptid

Primarni   

Sekundarni   

Tercijalni   
ENDOKRINA HIPOFUNKCIJA
Endokrina hipofunkcija je poremećaj
endokrinog sistema koji se ispoljava kao
nedostatak hormona ili endokrini deficit.
Endokrina hipofunkcija može biti izazvana:
 poremećajim žlezda koje dovode do
smanjenja sekrecije hormona
 ekstraglandularnim poremećajima koji
modifikuju sekreciju endokrinih žlezda
 defektom u sintezi hormona
 poremećaji metabolizma hormona
Poremećaji endokrinih žlezda

Najčešći uzrok endokrine hipofunkcije je

destrukcija endokrinih žlezda. Postoje četiri
osnovna mehanizma koja su za to
odgovorna:
 autoimunska destrukcija
 tumori
 infekcija
 ishemija/hemoragija
 Autoimunska destrukcija
Mnogi faktori dovode do sklonosti
endokrinog sistema ka autoimunskoj destrukciji.
Postoji znatna genetska predispozicija za
pojedine autominske bolesti u endokrinom
sistemu. Diabetes mellitus tip 1 ima jaku
genetsku predispoziciju, a smatra se da ta veza
počiva na specifičnom humanom leukocitarnom
antigenu (HLA).
Smatra se da i virusna infekcija može biti
okidač za otpočinjanje autoimunskog procesa.
Mehanizmi autoimunske destrukcije
 Aktivacija autoreaktivnih imunskih ćelija
 »antigenska mimikrija« (antigenska
sličnost između pankreasnih enzima i
Coxacki B virusa)
 Postoji mogućnost i da se samo tkivo
endokrine žlezde promeni, bilo usled
oštećenja ili usled dejstva hemijskih
supstanci. Posledica ovih poremećaja je
oslobađanje velike količine autoantigena,
do nivo koji može da pokrene autominski
odgovor.
Tumori
Neoplazme mogu da razore
endokrinu žlezdu.
 zamenjujući tkivo žlezde sa
tumorskim ćelijama,
 onemogućavajući snabdevanje tkiva
žlezde krvlju ili
 mehaničkim pritiskom na žlezdu što
onemogućava njenu sekreciju (npr.
pritisak na hipofizu može da dovede
do hipopituitarizma).
Infekcije

Infekcije i infalamatorni odgovor

organizma koji prati infekcije može da
ošteti tkivo endokrine žlezde i da smanji
njenu funkciju. Na primer, tokom
oportunističkih infekcija u AIDS-u
infekcija citomegalovirusom može da
ošteti funkciju nadbubrega.
Ishemija/hemoragija

Ishemija tkiva do koje može doći bilo

zbog poremećaja u lokalnoj cirkulaciji ili
zbog sistemske hipoperfuzije (šok) može
doći do nekroze tkiva endokrinih žlezda.
Hemoragija unutar endokrinih žlezda
takođe dovodi do destrukcije tkiva i može
dovesti do endokrine hipofunkcije (npr. u
nekim septičnim stanjima može nastupiti
hemoragija unutar nadbubrega).
Ekstraglandularne bolesti

Patološki procesi van endokrinog sistema

mogu da dovedu do deficita sekrecije
pojedinih hormona. Na primer, oštećenje
jukstaglomerularnih ćelija bubrega dovodi do
smanjnja aktivnosti sistema renin-
angiotenzin-aldosteron, što rezultuje pojavi
hipoaldosteronizma.
Defekt sinteze hormona
Poremećaji sinteze hormona mogu da
dovedu do stanja koja su slična, i u suštini
predstavljaju, deficit pojedinih hormona.
Ovaj poremećaj može da nastane bilo
usled nedovoljne sinteze hormona ili
sinteze biološki neaktivnog hormona. Na
primer, hipotiroidizam može da nastane
zbog defekta u sintezi tiroidnih hormona ili
zbog nedovoljne sinteze hormona (npr.
usled nedostatka joda u ishrani).
 Poremećaji metabolizma hormona
 Hormoni su hemijske supstance, tako da u
organizmu imaju svoj metabolički put: sintezu,
transport i razgradnju.
 Razgradnja hormona u najvećoj meri se odvija
u jetri i bubrezima.
 Pored toga, endogene intoksikacije, koje se
javljaju u bolestima jetre i bubrega, mogu da
oštete i sintezu hormona.
U insuficijenciji bubrega dolazi do smanjenja koncentracije
tiroidnih hormona u krvi (posebno T3). Insuficijencija jetre ima
inhibirajući uticaj na rad hipotalamo - hipofizo -gonadne osovine
ENDOKRINA HIPERFUNKCIJA

Endokrina hiperfunkcija podrazumeva

stanje sa pojačanom aktivnošću određenog
hormona. Uzroci:
 Neoplazija i hiperplazija.
 Autoimunska stimulacija.
 Egzogena primena hormona.
 Promene u odgovoru ciljnih tkiva na
dejstvo hormona.
 Poremećaji metabolizma hormona.
 Neoplazija i hiperplazija.
Tumori koji sekretuju hormone mogu da se
jave u bilo kojoj endokrinoj žlezdi. Pored
tumora endokrinog tkiva koji produkuju
hormone te žlezde, postoje i tumori koji su
porekla nendokrinog tkiva koji produkuju
hormone ( »ektopična« produkcija) (npr.
mikrocelulerni Ca bronha produkuje ADH).
Hiperplazija (porasta broja ćelija)
predstavlja povećanje veličine žlezde zbog
idiopatskih razloga ili zbog ekstraglandularnih
uticaja.
 Autoimunska stimulacija. Patofiziološki
mehanizmi koji koji dovode do
autoimunske endokrine hipofunkcije su
slični onima koji dovode i do endokrine
hiperfunkcije. Međutim, autoantitela koja
se stvaraju tokom autoimunskih
endokrinopatija su u drugom slučaju pre
stimulatorna, nego inhibitorna.
 Graves-ova bolest: autoantitela imaju
sposobnost da da stimulišu receptore za
TSH (porasta veličine tireocita i povećanja
njihove sekretorne aktivnosti).
 Egzogena primena hormona. Hormonska
terapija se obično daje u fiziološkim dozama
da bi se nadokandio manjak hormona u
stanjima endokrine hipofunkcije. Međutim,
kada se hormoni primenjuju u farmakološkim
dozama (koje su obično mnogo više od
fizioloških) mogu se pojaviti simptomi i znaci
hormonalne hiperaktivnosti slično kliničkoj slici
koja se sreće kod hormonalne hiperprodukcije.
 Glikokortikoidi dovode do jatrogenog
hiperkorticizma.
 Promene u odgovoru ciljnih tkiva na
dejstvo hormona. Brojni endokrini
poremećaju su povezani sa promenama u
odgovoru ciljnih tkiva na dejstvo hormona ili
senzitivnosti perifernih tkiva na neki hormon.
Predpostavlja se da su ovi poremećaji
genetski determinisani.
 “REZISTENCIJA NA HORMON”
 Metabolički sindrom X koji predstavlja asocijaciju rezistencije na
insulin,arterijske hipertenzije, gojaznosti, poremećaja gliko i
liporegulacije itd. (nasledni defekti bilo u broju i/ili afinitetu
receptora za insulin u perifernim tkivima, ili su pak u pitanju
postreceptorski defekti)
Promene u metabolizmu hormona

U insuficijenciji jetre dolazi do smanjenog

katabolizma estrogena, pa u muškaraca se
mogu registrovati znaci feminizacije
(ginekomastija, smanjenje sekundarnih
seksualnih odlika itd.). U insuficijenciji jetre
smanjen je i katabolizam gliko i
mineralokortikosteroida, kao i tiroidnih
hormona. Zahvaljujući aktivnosti kontrolnih
sistema (negativna povratna sprega), retko
dolazi do ispoljavanja ovih endokrinopatija.
Hipotalamus i hipofiza

 Hipotalamus je glavna veza između

endokrinog i nervnog sistema
 Hipofiza je spojena sa hipotalamusom uz
pomoć infudibuluma
 Anteriorni deo hipofize ili adenohipofiza
 Posteriorni deo hipofize ili neurohipofiza
Adenophipofiza
 Hipopatalmus stvara oslobađajuće i inhibirajuće
faktore (hormone) pod čijim uticajem iz adenohipofize
se oslobađaju tropni hormoni.
 Oslobađanje hormona adenohipofize takođe je
regulisano i različitin negativnim povratnim spregama
 Hipotalamusni faktori (hormoni) se stvaraju u
neurosekretornim ćelijama i zatim transportuju
hipotalamo-hipofiznim portnim sistemom
 Hormoni adenohipofize deluju na druge endokrine
sisteme i zato se nazivaju tropnim hormonima
Hipotalamus i hipofiza
Hormoni adenohipofize

 Humani hormon rastenja (hGH) ili somatotropin

 Stimulatiše sekreciju insulinu-sličnim faktore rasta (IGF) ili
somatomedine koji dovode do rasta i sinteze proteina
 Tireoid-stimulišući hormon (TSH) ili tirotropin
 Stimulatše rast štitaste žlezde, te sintezu i sekreciju
tiroidnih hormona
 Folikulo-stimulirajući hormon (FSH)
 Stimuliše razvoj oocita u ovarijumima i spermatozoida u
testisima
 Luteinizirajući hormon (LH)
 U ovarijumima stimuliše ovulaciju, a u testisima produkciju
testosterona
 Hormoni adenohipofize

 Prolaktin (PRL)
 Dovodi do sekrecije mleka iz mlečnih žlezda
 Adrenokortikotropni hormon (ACTH) ili
kortikotropin
 Stimuliše sekreciju glikokortikoida u kori
nadbubrega
 Melanocit-stimulšući Hormon (MSH)
 Nepoznata uloga kod ljudi
Neurohipofiza

 Ne sintetiše hormone
 Čuva i oslobađa hormone koje stvara hipotalamus
 Oni se transportuju putem hipotalamo-hipofiznog trakta
 Oksitocin (OT)
 Antidiurtski hormon (ADH) ili vazopresin
Hipotalamo-hipofizni trakt
Oksitocin (OT)

 Tokom i nakon porođaja ostvaruje uticaj na

uterus i dojku
 Pojačava kontrakciju glatkih mišićnih ćelija u
uterusu
 Stimuliše istiskivanje mleka iz mlečnih žlezda
Antidiuretski hormon (ADH)

 Smanjuje količinu definitivnog urina tako

što omogućava da bubrezi vraćaju veću
količinu vode u krv iz primarnog urina
 Takođe, smanjuje gubitak vode
znojenjem i dovodi do konstrikcije
arteriola čime uzrokuje porast krvnog
pritiska (vazopresin)
 1 Visok
1 osmotski
High blood
pritisak
osmotic 5 5
Smanjen
Low blood
osmotski
osmotic
stimuliše
pressure stimulates pritisak
pressure
krvi inhibits
hipotalamusne
hypothalamic Inhibira
hypothalamic
hipotalamusne
osmoreceptore
osmoreceptors osmoreceptore
osmoreceptors
Osmoreceptori
Osmoreceptors
2 Osmoreceptori
2 Osmoreceptors
activiraju
activate the 6 Inhibicija osmoreceptora
neurosekretorne ćelije cells
neurosecretory smanjuje ili prekida
koje sintetišu
that synthesize
i and sekreciju ADH
oslobađaju
release
ADHADH
Hipotalamus
Hypothalamus

3 Nervni
3 Nerve
impulsi
impulses
oslobađaju
liberate
ADHADHiz from
Krajevaaxon
aksona
terminals
u in
Neurohipofizi
the posterior
u
krvotokpituitary into
the bloodstream

ADH ADH

CiljnaTarget
tkiva tissues

4 Bubrezi zadržavaju
4 Kidneys retain Znojne žlezde
Sudoriferous Konstrikcija
Arterioles arteriola
constrict,
više vode štowater, smanjuju
more (sweat)
gubitak
glands štowhich
povećava krvni
increases
smanjuje
which
zapreminu
decreases
vodedecrease
isparavanjem
water pritisak
blood pressure
urina urine output Prekoloss
kože
by perspiration
from the skin
 POREMEĆAJI FUNKCIJE
HIPOTALAMUSA
 Funkcija hipotalamusa. Hipotalamus je
odgovoran za mnoge integrativne
homeostatske funkcije. Interakcije između
autonomnog nervnog sistema i endokrinog
sistema su koordinisane sa informacijama
iz drugih delova mozga.
 Hipotalamus dobija ulazne informacije
(input) iz neokorteksa i limbičkog sistema,
kao i iz retikularnog aktivirajućeg sistema
(RAS).
Hipotalamus ima sledeće funkcije:
 regulacija temperature

 neuroendokrina kontrole sekrecije

kateholamina
 regulacija volumena telesnih tečnosti

 stimulacija osećaja gladi i žeđi

 regulacija seksualnog ponašanja

 regulacija rasta i razvoja

 odbrambene reakcije tipa straha i

besa
 kontrola ritma sekrecije hormona
 Hormoni hipotalamusa:

1. hipofizotropni hormoni
2. hormoni zadnjeg režnja
hipofize
Hipofizotropni hormoni ulaze u
hipotalamo-hipofizealni portni
sistem i putem krvi dospevaju do
prednjeg režnja hipofize gde
ispoljavaju svoj efekat.
Hipofizotropni hormoni mogu da
ispolje stimulišući efekat na
adenohipofizu (oslobađajući ili
»releasing« hormoni) ili inhibišući
efekat (inhibirajući hormoni).
Hormoni zadnjeg režnja
hipofize (neurohipofize) se
stvaraju u hipotalamusu, a do
zadnjeg režnja hipofize
dospevaju na taj način što
»putuju« preko hipotalamo-
hipofizealnog trakta. Oni se
deponuju i na stimulaciju
sekretuju iz zadnjeg režnja
hipofize.
 hormon skraćenica kategorija funkcija
regulacija ravnoteže telesne
antidiuretski hormon ADH neurohipofizni
vode, vaokonstrikcija
stimulacija laktacije i
oksitocin neurohipofizni kontrakcije uterusa tokom
porođaja
tirotropin
TRH hipofizotropni stimuliše sekreciju TSH
oslobađajući hormon
inhibiše sekreciju hormona
somatostatin hipofizotropni
rastenja i TSH
oslobađajući hormon stimuliše sekreciju hormona
GRH hipofizotropni
hormona rastenja rastenja
dopamin hipofizotropni inhibira sekreciju prolaktina
stimuliše sekreciju ACTH i
kortikotropin
CRH hipofizotropni drugih derivata pro-
oslobađajući hormon
opiomelanokortina
gonadotropin
GnRH hipofizotropni stimuliše sekreciju LH i FSH
oslobađajući hormon
DISFUNKCIJA HIPOTALAMUSA

 Hipotalamo-hipofizna osovina reguliše

mnoge fiziološke procese i zato poremećaj
u njenom radu ostavlja posledice na
funkciju drugih endokrinih organa.
 Simptomi mogu biti endokrine i ne-
endokrine prirode.
 Ne-endokrini simptomi su često
neurološke prirode i udruženi su sa
intrakranijalnim lezijama i povredama
glave.
 Zbog jedinstvene interakcije
hipotalamusa i hipofize, hipotalamusna
disfunkcija je često udružena sa
promenama u funkciji hipofize. Kako
pored uticaja na sekreciju hipofize,
hipotalamus ima funkciju i u održavanju
brojnih drugih fizioloških funkcija,
disfunkcija hipotalamusa može da dovede
i do poremećaja ponašanja, regulacije
apetita i temperature.
BOLESTI HIPOTALAMUSA

 Disfunkcija hipofize
 Neuropsihijatrijski poremećaji i poremećaji
ponašanja (poremećaji spavanja, poremećaji svesti,
poremećaji unosa vode, poremećaji ponašanja itd.)
 Poremećaji regulacije autonomnog nervnog sistema
(edem pluća, srčane aritmije, poremećaji sfinktera
itd.)
 Poremećaji regulacije metabolizma (poremećaji
regulacije temperature, poremećaji unosa hraneitd.)
BOLESTI HIPOTALAMUSA

 Sindrom “izolacije hipofize” (lezija stalka

hipofize)
 Deficit hipofizeotropnih hormona
 Hipersekrecija hipofizeotropnih hormona
 Tumori hipotalamusa
Sindrom “izolacije hipofize”
 Sindrom nastao kao posledica destruktivnih procesa
u selarnoj regiji, najčešće u predelu stalka hipofize
 Etiologija: povrede glave, hirurške intervencije,
tumori i granulomi
 Kliničke manifestacije:
 Diabetes insipidus (DI) centralis (80%), razvija se u 3 faze:
inicijalna faza poliurije, faza normalizacije i nakon 10 do 14
dana faza DI
 Deficit hipofizeotropnih hormona: CRF (nedostatak ACTH i
kortizola), GnRH (nedostatak FSH i LH, poremećaji
menstruacije), TRH (nedostatak TSH i T3 i T4), GHRH
(nedostatk GH), Dopamina (gubitak inhibitornog efekta na
hipofizu i porast sekrecije PRL).
Deficit hipofizeotropnih hormona

 Deficit hormona hipofizeotropnih

hipotalamusa može biti izolovan (nedostaje
jedan hormon) ili višestruk (nedostaje više
hormona).
 Etiologija:
 genetski i razvojni poremećaji
 tumori,
 granulomi,
 povrede mozga (saobraćajni traumatizam),
 hemioterapija i radioterapija kod dece i odraslih
Genetski i razvojni poremećaji
hipotalamusa
 Septo-optička displazija (Sy De Morsier, Sy
Kallmann i dr.)
 Sy Laurence-Moon-Bardet-Biedl: autozomno
recesivan: deficit GnRH, retardacija, gojaznost,
hexa-,brachy- ili syndactylia.
 Sy Freohlich (Adipo-genitalna distrofija): deficit
GnRH, deficit Leptin-a ili njegovog receptora
(centralni hipogonadizam, hiperfagija i
gojaznost).
Deficit hipofizeotropnih hormona
 Izolovani deficit GnRH (najčešći poremećaj) dovodi do
hipogonadotropnog hipogonadizma. Kod dece dovodi do
Pubertas tarda (zakasneli pubertet), a kod osoba nakon
puberteta do hipogonadizma (sekundarna amenoreja,
smanjenje libida, erektilna disfunkcija, i posle duže
vremena gubitak sekundarnih seksualnih karakteristika).
 Sy Kallmann je razvojni poremećaj (defect KAL gen
Xp22.3) u kojoj su udruženi poremećaj razvoja GnRH
neurona hipotalamusa i poremećaj razvoja olfaktornog
lobusa. Klinička prezentacija: hipogonadotropni
hipogonadizam i anosmija/hipoosmija (nedostatak/smanjen
osećaj mirisa).
 Psihogena amenoreja je obično tranzitorni izostanak
menstruacije zbog psihičkog stresa ili preterane fizičke
aktivnosti (koji dovode do smanjenja sekrecije GnRH).
Deficit hipofizeotropnih hormona

 Izolovani deficit TRH dovodi do centralnog

hipotireoidizma (hipofizealni hipotireoidizam). Dolazi
do neadekvatne sinteze TSH, a zbog toga i sinteze
tiroidnih hormona (T3 i T4).
 Izolovani deficit GHRH dovodi do nedostatka GH
(hormona rastenja). Posledica je nizak, simetričan
rast dece.
 Izolovani deficit CRH dovodi do snižene sinteze
ACTH, a zatim i smanjene produkcije Kortizol-a.
 Deficit Dopamina iz hipotalamusa dovešće do
povećane produkcije PRL (Hiperprolaktinemije).
Hipersekrecija hipofizeotropnih
hormona
 Hipersekrecija GnRH dovodi do Pubertas
praecox (rani pubertet) – nastanak fiziološki
normalne funkcije osovine hipofiza-gonade
pre veremena: pojava menstruacionog
ciklusa kod devojčica pre 8 godine, a pojava
spermatogeneze kod dečaka pre 9 ili 10
godine starosti.
 Etiologija: tumori hipotalamusa (najčešće
GnRH sekretujući hamartom)
Hipersekrecija hipofizeotropnih
hormona
 Hipersekrecija GHRH dovodi do povećane
produkcije GH, te do pojave Akromegalije.
 Hipersekrecija CRH dovodi do jednog
oblika Sy Cushing (Hiperkoritcizma).
 Najčešći uzroci oba oblika hipersekrecije
hipotalamusa su:
 tumor hipotalamusa (GHRH i CRH sekretujući
gangliocitom) i
 paraneoplastični sindromi kod karcinoma bronha i
pankeasa (koji ektopično produkuju CRF i
GHRH).
Tumori hipotalamusa
 Karakteristike:
 Vrste: kraniofaringeom, gliom optičkog nerva, meningeomi,
germinomi, hamartomi, teratomi, a kompresiju mogu vršiti:
granulomi i aneurizme a.carotis int.
 Spor rast
 Neendokrine manifestacije
 Opstrukcija treće komore i hidrocefalus
 Kompresija nervih struktura: optički nerv, hijazma ili trakt,
urastanje u frontalni ili temporalni režanj mozga
 Endokrine manifestacije
 Deficit hipofizeotropnih hormona hipotalamusa
 Hipersekrecija hipofizealnih hormona hipotalamusa
Kraniofaringeom (Craniopharingeoma) (1)
 Definicija: Tumor porekla Rathke-ovog
špaga, obično polazi od stalka hipofize i širi
se supraselarno
 Epidemiologija: 3-5% svih intrakranijalnih
tumora
 Etiopatogeneza: veliki, cistični, ponekad
kalcifikovani, lokalno invazivni (samo 15% je
intraselarno). Tumor svojim kompresivnim
efektima dovodi do ispoljavanja neendokrinih
i endokrinih posledica.
 Klinička slika: 55% pacijenata ima manje od
20god u trenutku dijagnoze.
Kraniofaringeom (Craniopharingeoma) (2)
 Klinička slika:
 Neendokrine manifestacije (80% pacijenata):
Znaci hidrocefalusa i povećanog intrakranijalnog
pritiska (glavobolja, povraćanje i edem papile),
poremećaji vida, poremećaji ličnosti, kognitivni
poremećaji, gojenje
 Endokrine manifestacije: deficit hormona
hipotalamusa i hipofize (nizak rast u dece –
nanizam, hipogonadizam, hiperprolaktinemija,
insipidni dijabetes, panhipopituitarizam).
Uvećana sella
turcica i fokalne
kalcifikacije tumora
u njoj
DISFUNKCIJA NEUROHIPOFIZE

 HIPOFUNKCIJA
 Diabetes insipidus
 Smanjen nivo i/ili funkcija ADH
 HIPERFUNKCIJA
 Sindrom neadekvatne sekrecije ADH;
(Syndrome of innapropriate antidiuretic
hormone, SIADH)
 Povišen nivo i/ili funkcija ADH
Diabetes insipidus (1)
 Definicija: Poremećaj koncentrisanja urina zbog
nedostatka stvaranja i/ili efekata ADH koji dovodi do
stvaranja velike zapremine urina niske osmolarnosti
 Podela:
 Hipotalamusni (centralni) tip: nedovoljno stvaranje ADH
(potpuno ili delimično, parcijalno)
 Nefrogeni (periferni) tip: neosetljivost bubrežnih kanalića na
ADH
 Etiopatogeneza: kongenitalni, idipotaski, tumori,
infekcije, trauma, zračenje, inflamacija. Centralni
patofiziološki fenomen: smanjena sposobnost
koncentrisanja urina
Diabetes insipidus (2)
 Kliničke posledice: poliurija (5 do 20 l/dan), nikturija,
urin svetle boje, polidipsija, hipertona dehidratacija
(hiperosmolarnost, hipernatriemija) uz hipoosmolarni
urin
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: smanjena specifična težina (<1010) i osmolarnost
(<290mOsm) urina; povećana osmolarnost plazme
 Dinamski testovi: Test dehidratacije (žeđanja) tokom koga
se pacijent lišava vode (pozitivan je ako dolazi do porasta
osmolarnosti plazme uz nisku osmolarnost urina) i davanje
injekcije Dezompresina na kraju testa (služi za dif.dg.
Centralnog i perifernog tipa)
 Morfološka dijagnostika: Rtg sellae turcicae, CT i NMR
selarne regije
Sindrom neadekvatne sekrecije ADH;
Syndrome of innapropriate antidiuretic hormone, SIADH (1)

 Definicija: Poremećaj koncentrisanja urina zbog povećanog ADH

u odnosu na aktuelne potrebe organizma.
 Epidemiologija: 15-30% pacijenata koji su hospitalizovani
 Etiopatogeneza: tumori (bronhogeni karcinom), poremećaji CNS-a
(tumori, inflamacija, povrede, krvarenja), lekovi (fenotiazini, triciklični
antidepresivi, oksitocin itd.) i bolesti pluća (infekcije). Centralni
patofiziološki fenomen: retencija vode sa nastankom hipotone
hiperhidratacije (“trovanje vodom”)
 Kliničke posledice :
 neneurološke manifestcije: rabdomioliza
 Neurološke manifestacije: nespecifične (glavobolja, mučnina),
dezorjentacija, konfuzija, epi napadi, fokalne neurološke
manifestacije
Sindrom neadekvatne sekrecije ADH;
Syndrome of innapropriate antidiuretic hormone, SIADH (2)

 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: smanjena osmolarnost plazme,
hiponatriemija (Na< 135mM, teška hiponatriemija
Na<120mM)), hemodilucija
 Dinamski testovi: ne rade se
 Morfološka dijagnostika: Rtg sellae turcicae, CT i
NMR selarne i drugih regija
BOLESTI ADENOHIPOFIZE

 Insuficijencija adenohipofize
 Parcijalna (izolovani deficit hormona
adenohipofize - parcijalni hipopituitarizam)
 Popuna (panhipopituitarizam)
 Tumori adenohipofize
 Sekretorni (funkcionalni, dovode do hiperfunkcije)
 Nesekretorni (nefunkcionalni, mogu dovesti do
hipofunkcije)
Hypopituitarismus

 Definicija: delimični ili potpuni nedostatak

hormona adenohipofize
 Redosled hormonskog ispada u
hipopituitarizmu:
GH ►►PRL ►►FSH/LH ►►TSH ►►ACTH
 Kliničko ispoljavanje zavisi od:
 Brzine nastanka
 Vrste hormona koji nedostaju
INSUFICIJENCIJA ADENOHIPOFIZE
etiologija
 UROĐENI I RAZVOJNI POREMEĆAJI
 Pituitarna displazija
 Mutacije
 Razvojna disfunkcija hipotalamusa
 STEČENI POREMEĆAJI
 Infiltrativne bolesti
 Inflamatorne bolesti
 Kranijalna iradijacija
 Limfocitarni hipofizitis
 Apopleksija hipofize
 Empty sella
INSUFICIJENCIJA ADENOHIPOFIZE
urođeni i razvojni poremećaji

 Pituitarna displazija:
 Aplazija, hipoplazija i ektopija adenohipofize
 Porođajne traume (asfiksija, cerebralna hemoragija,
karlična prezentacija ploda)
 Mutacije:
 Disgenezija septum pellucidum-a i corpus callosum-a,
mutacija HESX 1 (septo-optička displazija),
 Mutacija specifičnih tkivnih faktora: Pit-1 (kombinovani
GH, PRL i TSH deficit) i Prop-1 (familijarni is tečeni
oblik; kombinovani GH, PRL, GnRH i TSH deficit)
 INSUFICIJENCIJA ADENOHIPOFIZE
stečeni poremećaji
• Infiltrativne bolesti: sarcoidosis, Histiocytosis X,
amyloidosis, haemochromatosis
• Inflamatorne bolesti: TBC, mikotične infekcije (AIDS),
tercijalni sifilis
• Kranijalna iradijacija
• Limfocitarni hipofizitis: trudnoća i postpartalno, ubrzana
SE, Th. GK
• Apopleksija hipofize: u adenomu (posebno
nefunkcijskom), postpartalno (Sy Sheehan) i sec. (DM,
HTA, šok, srpasta anemija)
• Empty sella: hernijacija durae mater, obično normalna
funkcija adenohipofize, ređe hipopituitarizam
DISFUNKCIJA ADENOHIPOFIZE
klinička prezentacija
HIPOFUNKCIJA

 GH (STH) Nanismus pituitaria

 FSH i LH Hypogonadismus sec.
 TSH Hypothyreosis sec.
 ACTH Hypocorticismus sec.
 Prolaktin Hypoprolactinaemia
Nanismus pituitaria (1)

 Definicija: nedostatak hormona rastenja (GH)

kod dece
 Etiologija: kongenitalni defekti (septo-optička
displazija) ili kraniofaringeom
 Kliničke posledice: nizak, simetričan rast,
koštana zrelost zaostaje za hronološkom,
nezrelo lice, gojaznost
Nanismus pituitaria (2)

 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: dnevni ritam GH (pulsatilno lučenje u

toku noći)
 Dinamski testovi: Insulin tolerans test (0.10-

0.15 ij/kgTM u cilju indukcije hipoglikemije)

 Morfološka ispitivanja: Rtg šaka (procena

koštane zrelosti), NMR hipofize

Deficit hormona rastenja u odraslih
(Adult GH deficiency, AGHD)
 Definicija: nedostatak hormona rastenja (GH) kod odraslih
 Etiologija: oštećenje hipofize (postoperativno, posle radioterapije
i dr.)
 Kliničke posledice: centralni tip gojaznosti, hiperlipidemija,
hiperfibrinogenemija, hipertrofija leve komore srca, osteopenija,
depresija (3 puta veći kardiovaskularni rizik)
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: IGF-1

 Dinamski testovi: Insulin tolerans test (0.10-0.15 ij/kgTM u cilju

indukcije hipoglikemije), pik GH manji od 3 μg/L
 Morfološka ispitivanja: NMR hipofize
Hypothyreosis sec.

 Definicija: nedostatak TSH

 Kliničke posledice:
 deca: zaostajanje u rastu
 odrasli: klinička slika blažeg hipotiroidizma (gojaznost,
malaksalost, umor, zimogoržljivost, hladna, suva koža,
zatvor itd.)
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: fT4, fT3 i TSH
 Dinamski testovi: obično nisu potrebni (TRH test)
 Morfološka ispitivanja: NMR hipofize
Hypocorticismus sec.

 Definicija: nedostatak ACTH

 Kliničke popsledice:
 Malaksalost, jutarnja mučnina, umor, vrtoglavica
pri ustajanju, hipotenzija
 Hipoglikemija, poremećaj svesti, koma i smrt
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: Koritzolemija i ACTH
 Dinamski testovi: ITT test, ACTH test
 Morfološka ispitivanja: NMR hipofize
Hypogonadismus sec.
 Definicija: nedostatak FSH i LH
 Kliničke posledice:
 Pre puberteta: Pubertas tarda

 Žene: amenoreja, dispareunija, infertilitet, kasnije

smanjenje dojki, gubitak pubične maljavosti

 Muškarci: smanjenje libida, seksualna disfunkcija,

steriltet, kasnije smanjenje testisa i gubitak

sekundarnih seksualnih karakteristika
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: Estradiol/Testosteron, FSH i LH

 Dinamski testovi: LHRH test

 Morfološka ispitivanja: NMR hipofize

 TUMORI ADENOHIPOFIZE

 Najčešći uzroci hipo i hiperpituitarizma

 Čine oko 10% intrakranijalnih neoplazmi
 Mogu biti mikro (<10mm) i makroadenomi (>10mm)
 Monoklonalnog porekla, autonomne sekrecije:
 Pojedinačni hormoni: PRL, GH, ACTH, TSH, LH, FSH
 Plurihormonalna sekrecija: kombinacija GH, PRL, TSH, ACTH
 Delovi hormona: alfa i beta glikoprotein (subjedinica)
 neaktivni
 TUMORI ADENOHIPOFIZE

 Podela
 Sporadični
 U okviru genetskih sindroma
 MEN 1: gen MENIN (Tu hipofize, paratiroideja, ostrvaca
pankreasa)
 Sy Corney: gen PEPKR1A (tačkasta pigmentacija kože, Tu
testisa, nadbubrega i hipofize)
 Sy McCune-Albright: inaktivacija gena Gsalfa (promene na
kostima i koži, Tu nadbubrega i hipofize)
 Familijarna akromegalija: gen LOH na 11q13
 TUMORI ADENOHIPOFIZE

NEFUNKCIJSKI TUMORI:
 Kraniofaringeom:

 Hordomi sele

 Meningeomi

 Histiocitoza X

 Pituitarne metastaze (3% pacijenata sa

malignitetom)
 Hamartomi i gangliomi

 Gliomi (hipotalamusnii i optičkog nerva)

DISFUNKCIJA ADENOHIPOFIZE
 Kompresivni poremećaji (zbog propagacije
patološkog procesa iz hipofize)
 Oftalmološke manifestacije (bitemporalna hemi
i kvadrianopsija)
 Neurološke manifestacije (diplopija, ptoza i
oftalmoplegija – III, IV i VI kranijalni nerv)
 Povišen intrakranijalni pritisak
 Lezija hipotalamusa
 Lezija mozga
 Endokrinološke manifestacije (hiper- i
hipofunkcija adenohipofize)
Mass Effect: H/A, CN II, EOM, V1, V2

(LR6SO4)3

V1

V2
DISFUNKCIJA ADENOHIPOFIZE

HIPERFUNKCIJA

 FSH i LH Pubertas praecox

 TSH Hyperthyreosis sec.
 Prolaktin Hyperprolactinaemia
 STH Acromegalia/Gigantismus
 ACTH Hypercorticismus sec
(M.Cushing)
Hyperprolactinaemia (1)
 Definicija: Povišen nivo PRL u krvi
 Etiološka podela:
 Adenom ćelija hipofize koje produkuju PRL (prolaktinom)
 Manjak doapamina (Sy izolacije hipofize,
antidopaminergički lekovi: metroklopramid, psihofarmaci i
sl.)
 Ostalo: Višak estrogena, Primarna hipotireoza, hronična
renalna insuficijencija

 Patogeneza: autonomna sekrecija PRL u adenomu,

gubitak inhibitronog efekta preko D2 receptora
(lekovi, Sy izolacije hipofize)
Hyperprolactinaemia (2)
 Kliničke posledice: glavobolje, poremećaj vidnog
polja
 Žene: poremećaj menstruacije (oligo do amenoreja),
infertilitet, galaktoreja
 Muškarci: poremećaj libida i seksualna disfunkcija,
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: određivanje nivoa PRL u dnevnom profilu (pacient
nekoliko dana mora da bude bez lekova koji mogu dovesti
do hiperprolaktinemije, PRL je hormon stresa, pre
uzorkovanja krvi se plasira braunila, određuje se u 8, 11 i
13h).
 Dinamski testovi: Metroklopramid-ski test (retko se radi)
 Morfološka dijagnostika: NMR hipofize (CT je manje
senzitivan)
 Koronalni presek hipofize tokom kontrastnog (gadolinijum)
NMR snimanja
A-C snimci u intervalima od jedne sekunde
D snimak pre i E snimak posle kontrasta (hipodenzni adenom u desnoj
polovini hipofize)
Morbus Cushing (1)
 Definicija: Adenom kortikotropnih ćelija
adenohipofize koji dovodi do povećane
produkcije ACTH i posledičnog
hiperkorticizma ( ređe je u pitanju ektopična
sekrecija CRH)

 Etiopatogeneza: monoklonalno poreklo

tumora
Gigantizam i Akromegalija (1)
 Definicija: Akromegalija je bolest koja nastaje
kao posledica hipersekrecije GH kod odraslih
(nakon zatvaranja epifizealnih pukotina), a
Gigantizam je posledica hipersekrecije GH
kod mladih.
 Etiopatogeneza:
 Adenom hipofize (99%)
 Ektopična sekrecija GHRH (<1%)
Gigantizam i Akromegalija (2)
 Kliničke posledice:
 Akromegaličan aspekt: masna i gruba koža lica,
izraženi nabori iznad očiju (frontalni sinusi),
isturena donja vilica, prošireni interdentalni
prostori, makroglosija, dubok glas, pojačano
znojenje, artropatija, uvećanje akralnih delova tela
(nos, uši, stopala, šake)
 Organomegalija: kardiomiopatija, hepatomegalija,
struma
 Metabolički poremećaji: Diabetes mellitus sec.
 Drugo: arterijska hipertenzija, životni vek u
proseku kraći za 10god
Gigantizam i Akromegalija (3)
 Funkcijska dijagnostika:
 Bazalno: nivo IGF-1 (nivo GH nije pozdan zbog
pulsatilnog lučenja)
 Dinamski testovi: isostanak supresije nivoa GH
(na manje od 1μg/L) tokom OGTT-a
 Morfološka dijagnostika: NMR hipofize (CT je
manje pouzdan)