ЧУЛНИ СИСТЕМ

Већ смо истакли да рецептори примају дражи из спољашње и унутрашње средине организма, да
се те информације сабирају и обрађују у нервном систему и да се уз помоћ ефектора реагује.
Подсети се поделе рецептора према врсти дражи...( хемо-, механо-, термо- и фоторецептори ).
Кожа је највећи чулни орган изграђен од од три слоја: епидермис ( покожица ), дермис ( крзно ) и
хиподермис ( масни слој, сало ). Садржи бројне рецепторе: терморецепторе ( за топло у доњем
делу крзна, за хладно ближе површини ), тактилна чула- чула додира ( у површинском делу крзна
и епидермису, највише на врховима прстију ), ноциоцепторе ( рецепторе за бол у виду слободних
нервних завршетака, свуда ) и Пачинијева телашца ( за притисак, у дубини крзна ).

У хемијска чула спадају чуло мириса и чуло укуса. Мирисни епител се налази у носној шупљини,
реагује на гасовите хемијске материје. Чуло укуса је на површини језика у виду густативних
квржица ( папила ), које реагују на хемијске материје растворене у води или пљувачном соку .
Разликујемо 4 основна укуса: слатко, слано, кисело и горко .
Чуло слуха и равнотеже спада у механичка чула. Налази се у унутрашњем уху у виду
статоакустичког апарата. Сисари имају спољашње, средње и унутрашње ухо. Спољашње ухо чине
ушна шкољка и спољашњи слушни канал, чија је улога да прикупе звучне таласе и усмере ка
бубној опни која се налази између спољашњег и средњег уха. У средњем уху је бубна дупља,
испуњена ваздухом, у којој се налазе 3 слушне кошчице: чекић, наковањ и узенгија, које вибрације
бубне опне преносе ка овалном окну унутрашњег уха. Бубна дупља је преко канала - Еустахијеве
тубе повезана са ждрелом( служи за изједначавање притиска са једне и друге стр. бубне опне ). У
унутрашњем уху се у течности ( перилимфа) налазе два дела: пуж-део чула слуха и три
полукружна канала – део чула равнотеже. Пуж је коштана структура , испуњена течношћу
( ендолимфа ) чије треперење услед звучних сигнала, надражује Кортијев орган ( рецептори за
слух) и преко слушног нерва шаље информације ка слушним зонама кортекса. У полукружним
каналићима и доњим проширеним деловима - ампулама ( утрикулус и сакулус ) је течност која
садржи кристале CaCO Услед померања главе течност надражује рецепторе у ампулама и
3.

информације се вестибуларним нервом шаљу ка малом мозгу.

Чуло вида је једно од примарних чула. Преко очију добијамо преко 80% информација из
спољашње средине. Садржи фоторецепторе, који реагују на светлосне дражи. Очи су парни
органи , изграђени од очне јабучице, очног нерва и помоћних делова ока: капци, трепавице,
обрве, сузне жлезде, очни мишићи...Очна јабучица има три слоја: беоњачу, судовњачу и
мрежњачу, у средини је пихтијаста маса – стакласто тело. Беоњача је спољашња опна беле боје. У
предњем делу прелази у рожњачу ( провидни испупчени део кроз који пролази светлост).
Средишња опна је судовњача, богата крвним судовима, који исхрањују око и пигментним
ћелијама ( које у унутрашњости ока стварају мрачну комору ). У предњем делу, од ње се формира
дужица, мишић који окружује отвор - зеницу. Дужица због пигментних ћелија даје боју оку. Иза
дужице је очно сочиво, кога држи цилијарни мишић. Сочиво је двоструко испупчено, прелама
светлост и усмерава ка мрежњачи где се налази жута мрља. Сочиво може да се издужује и скупља,
што нам омогућава да јасно видимо предмете близу и далеко ( акомодација ока ). Простор између
рожњаче и дужице је предња очна комора, простор између дужице и сочива задња очна комора.
Испуњене су течношћу – очном водицом. Мрежњача је фоторецепторни део ока, садржи чепиће
и штапиће. Највећа концентрација фоторецептора је у делу мрежњаче који се зове жута мрља-
место најјаснијег вида. Испод жуте мрље је слепа мрља ( место где оптички нерв полази од очне
јабучице ка видним зонама кортекса), ту нема фоторецептора и ако светлост ту падне, ништа не
видимо. Штапићи се активирају при слабој светлости и у мраку, а чепићи дању, служе и за
разликовање боја. Лик који се формира на мрежњачи је стваран, умањен и обрнут. У видним
зонама се слика коригује и ми видимо предмете у стварној величини и положају. Присети се неких
мана и болести ока...
Систем за циркулацију . Телесне течности

Важну улогу у одржавању хомеостазе код животињских организама имају систем за

циркулацију, нервни и ендокрини систем. Кардиоваскуларни (крвни, циркулаторни )
систем омогућава транспорт и размну материја и гасова (О и СО ), транспорт хормона,
2 2

одржавање сталне телесне температуре, одбрану организма од изазивача болести,

одржавање хомеостазе...
У животињском свету постоје четири типа телесних течности: хидролимфа, хемолимфа,
крв и лимфа. Хидролимфа је телесна течност код најједноставнијих животиња ( сунђера,
дупљара, пљоснатих црва ). Сличног је састава као и околна вода у којој организми живе.
Уласком у тело допрема кисеоник који је растворен у води и хранљиве материје, а такође
омогућава и избацивање штетних продуката метаболизма. Хемолимфа је сложенији тип
течности, среће се у отвореном крвном систему већине бескичмењака ( већина црва,
мекушци, зглавкари, бодљокошци, плашташи). Она је одређеног хемијског састава, често
садржи пигменте са бакром ( плаве боје ) и ћелијске елементе – хемоците, са различитим
функцијама. Излива се у међућелијске просторе, а затим поново враћа у крвне судове.
Задебљања у појединим крвним судовима имају улогу пумпе ( срца ).
Транспортни систем кичмењака је затвореног типа. У организму циркулишу два типа
течности: крв и лимфа ( настаје филтрацијом крви, слична је крвној плазми, садржи
леукоците ). Крв се креће кроз крвоток, лимфа кроз лимфоток ( чине га лимфни судови,
лимфни чворови - жлезде и лимфни органи; најважнији лимфни органи су крајници,
слезина и тимус – грудна жлезда ).
Крв се састоји од крвне плазме и крвних ћелија. Крвна плазма је течна међућелијска
маса, која у највећем проценту садржи воду ( 90% ) , али и органске и неорганске
материје. У плазми су присутни јони Na, Cl, K, Ca, фосфата, сулфата...од органских материја
налазе се липиди ( триглицериди и холестерол ), глукоза, протеини важни за транспорт
јона и липида, хормони, антитела која учествују у одбрани, фибриноген који учествује у
коагулацији ( згрушавању крви )... Након узимања крви за анализу, узорак се
центрифугира, при чему се крвни елементи таложе, а плазма се издваја у горњем делу.
Крвни елементи су: еритроцити ( црвена крвна зрнца ), леукоцити ( бела крвна зрнца ) и
тромбоцити - крвне плочице ( високодиференцирани делови цитоплазме ). Настанак
крвних ћелија се назива хематопоеза. Врши се у костној сржи пљоснатих костију
( карличне кости, грудна кост ) од матичних ( стем ) ћелија.
Еритроцити су најбројнији крвни елементи, облика диска удубљеног са обе стране. Зрели
еритроцити немају једро, садрже протеин хемоглобин у чијем саставу је гвожђе, што им
даје црвену боју. Улога је пренос кисеоника од органа за дисање до свих ћелија
( оксидована, оксигенисана крв ) и СО од ћелија ( редукована, дезоксигенисана крв ).
2

Животни век им је до 120 дана, разграђују се у јетри и слезини ( зато је јетра депо гвожђа).
Поремећаји еритроцита могу довести до анемије ( малокрвности ), слепљивање
еритроцита је аглутинација, распадање је хемолиза, седиментација је таложење
еритроцита ( показатељ је одређених стања и болести ), српаста анемија настаје услед
мутације и замене једне аминокиселине у синтези хемоглобина... Исхрана богата
гвожђем, витаминима В и С, мањак кисеоника у телу и хормон бубрега еритропоетин
12

подстичу стварање еритроцита. Еритроцити имају улогу и у одређивању крвне групе и Rh

фактора.
Леукоцити имају имунолошку улогу, бране организам од узрочника болести. Налазе се и у
саставу лимфе. Амебоидног су изгледа и има их више врста. Укупан број свих леукоцита се
добија анализом - леукоцитарна формула. Деле се на гранулоците и агранулоците.
Гранулоцити имају крупно режњевито једро и зрнасту цитоплазму. Обухватају :
неутрофиле ( врше фагоцитозу патогена ), базофиле ( активирају се при запаљенским
процесима, луче хистамине и хепарин ) и еозинофиле ( активирају се при алергијама ).
Агранулоцити имају округло једро и глатку цитоплазму. Обухватају : моноците ( крупне
ћелије, најважније у фагоцитози ) и лимфоците ( утичу на имунитет; Б - лимфоцити
стварају антитела, Т – лимфоцити утичу на ћелијски имунитет и нулте ћелије или ћелије
" убице " које могу да разарају канцерогене ћелије ). Животни век леукоцита је 5-7 дана,
агранулоцита и дуже.
Тромбоцити имају улогу у згрушавању крви ( коагулацији ). Кад дође до повреде крвног
суда, долази до нагомилавања и слепљивања тромбоцита због реакције са колагеним
влакнима ендотела ( епител крвних судова ). Фибриноген из крвне плазме се претвара у
фибрин, чија влакна граде мрежу и везују се за тромбоците, што доводи до стварања
крвног чепа ( угрушка ) који зауставља губитак крви. Нормално време коагулације је 3-10
минута. Спонтано заустављање крварења се назива хемостаза.

Имунски систем

Имунолошка (одбрамбена) улога крви је врло важна. Подсети се састава крви и поделе
леукоцита! Све узрочнике болести називамо патогенима. Они на директан или индиректан начин
могу угрозити нормално функционисање организма, хомеостазу и довести до болести , па и
угрозити живот. Организам се на различите начине томе супротставља.
Постоје три линије одбране организма, две су неспецифичне (урођене) и једна је специфична
(стечена). Прва неспецифична линија одбране је кожа или слузокожа, чије епителне ћелије штите
и луче различите материје, које спречавају продирање вируса, бактерија и др.патогена у
организам ( зашто рана или посекотина мора да се санира?) . Бактерије које успеју да прођу кроз
прву баријеру, чека друга неспецифична линија одбране. То је „војска“ леукоцита који крећу у
одбрану. Најважнију улогу имају неутрофилни леукоцити, који чине 60-70% свих леукоцита.
Амебоидним покретима захватају изазиваче болести и разлажу у унутрашњости ( фагоцитоза ).
Животни век им је неколико дана. Поред неутрофила активирају се и моноцити ( чине 5%
леукоцита), који су у процесима фагоцитозе још ефикаснији. У цитоплазми се задржавају неколико
сати, улазе у ткива и претварају у крупне ћелије-макрофаге, у којима се разлажу микроорганизми.
Другој линији одбране припадају и еозинофили, чине 1,5 % леукоцита, активирају се за
уништавање паразита и алергена. У неспецифичној одбрани учествују и ћелије „природне убице“,
које уклањају вирусом оштећене ћелије или ћелије које се развијају у туморе. Постоје и протеини
које стварају инфициране ћ.- интерферони, који се шире у суседне ћелије и стимулишу их да
стварају одбрамбене материје. Трећа линија одбране је специфична, подразумева стварање
антитела ( специфичних протеина ) у лимфоцитима. Постоје Б и Т-лимфоцити, који циркулишу
кроз крв и лимфу. Они препознају стране материје - антигене и стварају комплементарна
антитела. Сваком антигену одговара један тип антитела! Зато је овај имунски одговор специфичан
и постепено се формира. Кад је организам први пут изложен неком антигену, лимфоцити у
периоду од 10-17 дана стварају антитела ( особа је тад болесна, све док се антитела не изборе са
антигенима ). То је примарни имунски одговор. Ако особа поново дође у контакт са истим
антигеном, лимфоцити брже и јаче реагују ( 2-7 дана ). То је секундарни имунски одговор, који
подразумева да лимфоцити памте ( меморишу ) првобитну реакцију на антиген. Тако се стиче
имунитет - отпорност организма на болест.
Стечени имунитет настаје после прележане болести или након вакцинације. Вакцина обухвата
ослабљене изазиваче болести ( антигене ), који ће у телу, након вакцинације, створити антитела ,
тј. довести до примарног имунског одговора. Код већ оболеле особе, имунски систем може да се
побољша уношењем серума, који већ садржи антитела ( пр.особа која је прележела болест ).
Т-лимфоцити долазе у контакт са антигеном и покрећу имуни одговор, а антитела се стварају у
Б-лимфоцитима. Антитела су представљена имуноглобулинима ( Ig ), којих има 5 врста: Ig A, Ig G,
Ig M, Ig E и Ig D.
Крвне групе

Већ смо истакли да еритроцити на својим мембранама имају посебне протеинске

материје – антигене од којих зависи коју крвну групу и Rh-фактор имамо. Ове
карактеристике наслеђујемо ( подсети се ...). У неким ситуацијама је потребно да
организам прими крв од даваоца ( донора ). Примање крви од друге особе да би се
надокнадила одређена количина изгубљене крви назива се трансфузија. При трансфузији
се мора водити рачуна о крвној групи и Rh-фактору да не би дошло до имунолошке
реакције и компликација, па чак и смртног исхода.
По сличном принципу антиген-антитело, организам може да одреагује ако се при
трансфузији прими крв друге крвне групе. У АБО систему постоје 4 крвне групе: А, Б, АБ и
О (нулта). На еритроцитима се налазе одређени антигени, а у крвној плазми антитела,
која спречавају слепљивање еритроцита ( аглутинација ). А крвна група је одређена А-
антигеном и анти-Б антителом ( бета антитело). Б крвна група има Б-антиген и анти-А
антитело (алфа антитело). АБ крвна група има оба антигена, а нема антитела, док О крвна
група нема антигене, а има оба антитела. Зато је О крвна група универзални давалац ( не
садржи антигене и не може да изазове имунолошку реакцију ), а АБ је универзални
прималац .
При трансфузији се мора водити рачуна и о Rh-фактору ( резус фактор, назив потиче од
врсте мајмуна код кога је прво откривен ). Rh+ особе имају антиген на мембранама
еритроцита, а Rh- немају одговарајући антиген ( наслеђује се доминантно - рецесивно ).
Особе које су Rh+ могу да при крв и Rh+ и Rh- , а Rh- особе само крв своје групе. У пракси
се најчешће прима крв исте крвне групе и истог Rh фактора.
Током трудноће мајка која је Rh-, може да носи Rh+ дете ( ако је отац Rh+) , што може
довести до имунског одговора мајке, пред крај трудноће или на порођају ( стварају се
антитела ). Да наредна трудноћа не би била ризична, јер може да оштети ембрион и
доведе до анемије, врши се тзв. пасивна имунизација – убризгавање Rh имуноглобулина,
који спречава стварање антитела у крви мајке.

ГРАЂА СРЦА И КРВНИХ СУДОВА

Крв циркулише кроз крвоток, који обухвата срце и крвне судове. Основна
улога срца је да пумпа крв до свих делова тела. Крвне судове делимо на :
- артерије ( одводе крв од срца, носе оксидовану, оксигенисану крв - богату
О )
2

- вене ( доводе крв ка срцу, носе редуковану, дезоксигенисану крв - богату

СО ) и
2

- капиларе ( најситније крвне судове, који повезују артеријски и венски

систем у ткивима и органима и омогућавају затворен ток крви ).
Зидови артерија су дебљи и еластични, а зидови вена су тањи, мање
еластични и имају венске залиске ( кесаста проширења ) која су окренута ка
срцу. Највећи крвни судови су најближи срцу, највећа артерија је аорта, а
највеће вене су горња и доња шупља вена.
Срце је мишићни орган, централни орган крвотока, купастог облика. Налази
се у грудној дупљи, између плућних крила, базом ( шири део ) је окренуто
горе, а врхом на доле и укошено мало у лево. На пресеку срчаног зида
разликујемо три слоја: перикард ( срчана марамица, штити срце ), миокард
( срчани мишић, који је по грађи сличан попречно- пругастом, а по функцији
глатком мишићу ) и ендокард ( унутрашњи слој који облаже коморе,
преткоморе и залиске ). Најдебљи је зид леве коморе.

Срце човека је четвороделно, има две преткоморе ( atrium ) и две коморе

( ventriculus ). Десна преткомора и десна комора су повезане тролисним
залисцима ( трикуспидални ). Кроз десну половину срца протиче редукована
( венска ) крв. Кроз леву половину срца пролази оксидована крв. Лева
преткомора и лева комора су повезане дволисним залисцима
( бикуспидални, митрални ). Залисци се налазе и на изласку из комора
( полумесечасти, семилунарни ). У десну преткомору се уливају шупље вене.
Затим крв прелази у десну комору. Редукована крв се из десне коморе,
преко плућне артерије одводи у плућа , где се оксидује. Из плућа се
оксидована крв, преко плућних вена враћа у леву преткомору, затим у леву
комору, а одатле полази највећа артерија ( аорта ), која крв разноси ка свим
деловима тела.
Ток крви од десне коморе до плућа и назад до леве преткоморе, назива се
мали или плућни крвоток. Он омогућава да се крв обогати кисеоником
( оксидација крви ). Ток крви од леве коморе, преко аорте, до свих ткива и
органа ( где се у капиларима врши ослобађање О и узимање СО ) и назад
2 2
венским системом до десне преткоморе, назива се велики или системски
крвоток. Омогућава снабдевање ћелија и ткива кисеоником и одношење СО . 2

Плућне артерије су једине артерије које носе редуковану крв, а плућне вене
су једине вене које носе оксидовану крв.