Kardiovaskularni sistem

(sistem za cirkulaciju telesnih tečnosti)

Uloge kardiovaskularnog sistema

Predstavlja jako važan regulatorni sistem koji učestvuje u održavanju stalnosti

unutrašnje sredine (homeostaze) i ima ulogu u funkcionisanju skoro svih fizioloških
sistema.
• Omogućava protok telesnih tečnosti stalnog sastava a to su hemolimfa, krv i limfa
(hidrolimfa je tečnost spoljašnje sredine odnosno morska ili slatka voda i ne
predstavlja telesnu tečnost stalnog sastava)
• Omogućava smanjenje rastojanja za difuziju; da bi svaka ćelija procesom difuzije
dobila kiseonik, neophodno je da rastojanje između izvora kiseonika i same ćelije
bude manje od 0.1mm (kardiovaskularni sistem dopremi taj kiseonik na
odstojanje manje od 0.1mm što je neophodno da bi se proces difuzije izvršio)
• Omogućava izuzetno brz transport kiseonika od respiratornih površina, recimo od
pluća krupnog sisara do najudaljenije ćelije organizma za samo jedan minut. Isto
tako i hranljivih molekula, soli, vitamina, hormona (budući da prenosi hormone, u
tesnoj je vezi sa endokrinim sistemom), antitela (u tesnoj je vezi sa imunskim
sistemom), osim toga putem krvi prenose se bela krvna zrnca, pre svega T
limfociti koji učestvuju u ostvarivanju ćelijskog imunskog odgovora. I u drugom
smeru omogućava odstranjivanje produkata metabolizma i ugljendioksida,
odnosno doprema ugljendioksid do respiratornih površina i omogućava njegovo
odstranjivanje
• Omogućava održavanje termičke homeostaze (omogućava prenošenje toplote od
metabolički aktivnih tkiva do svih delova organizma, što je naročito važno za
endotermne organizme ili homeotermne organizme)
• Ima i hidrauličku ulogu odnosno kardiovaskularni sistem omogućava neku vrstu
hidrostatičkog skeleta za ceo organizam nekih morskih crva ili ako su u pitanju
neki organi kao što su ambulakralne nožice morskih zvezda, ekstremiteti paukova,
kožne škrge crva i kopulatorni organi sisara (acetilholin omogućava
uspostavljanje erekcije i to preko azotoksida)
• Poslednja uloga je odbrambena uloga nekih životinja kao što je tropski gušter koji
ima mogućnost da bi se odbranio da ekstremno povisi pritisak krvnih sudova u
plaštu oko glave sa jedne strane, a neki organizmi čak imaju mogućnost da toliko
povise pritisak u očnim kapilarima da dolazi do njihovog pucanja i praktično
prskanja krvi iz očiju.

1
 Evolucija kardiovaskularnog sistema

Transport materija kod životinja sa nediferenciranim kardiovaskularnim sistemom

Kod jednoćelijskih organizama, respiratorni gasovi i hranljive materije dospevaju

u ćeliju procesom difuzije ili aktivnog transporta pa se putem strujanja citoplazme
prenose unutar ćelije i na isti način se izbacuju u spoljašnju sredinu.
Kod sunđera nailazimo na prvu telesnu tečnost nestalnog sastava, hidrolimfu (u
pitanju je tečnost spoljašnje sredine) koja ulazi u organizam sunđera preko specifično
građenih ćelija koje se nazivaju porocite (ćelije koje imaju pore u sebi, doughnut shape
cells) i hidrolimfa se izbacuje preko otvora koji se naziva osculum.
Što se tiče dupljara, hidrolimfa takođe ulazi u organizam dupljara u takozvani
gastrovaskularni sistem koji se sastoji od centralnog dela i radijalno postavljenih kanala
koji su obloženi epidermo-gastrodermalnim ćelijama koje imaju treplje i pokreti treplji
omogućavaju brže strujanje vode odnosno hidrolimfe i na taj način se ubrzava i transport
kako gasova tako i hranljivih materija. Hidrolimfa ulazi u gastrovaskularni sistem i na isti
način izlazi iz njega.

Otvoreni sistem za cirkulaciju

Kod životinja na višem stupnju razvoja se tokom evolucije diferencira sistem

sudova kroz koji telesne tečnosti cirkulišu, pa se prvi put tokom evolucije srećemo sa
takozvanim otvorenim sistemom za cirkulaciju odnosno lakunarnim. Kod ovih
organizama ne postoje kapilari već hemolimfa cirkuliše delimično kroz sistem sudova a
zatim se izliva u tkivne međuprostore, hemocoel ili lakune. Otvoreni sistem je
karakterističan za male, adinamične životinje kao što su mekušci, zglavkari i plaštaši.
Hemolimfa kroz sistem sudova pokreće srce a kroz lakune pokretanje hemolimfe
omogućeno je zahvaljujući telesnim mišićima. Brzina protoka u ovakvom sistemu je
mala, pritisak je nizak i vrlo nestabilan, iznosi oko 5-10mmHg, a izuzetak su neke
kopnene krabe (50mmHg) i puževi kod kojih dolazi do povećanja pritiska zbog
kontrakcije mišića stopala (20mmHg). Zbog svega ovoga, jasno je da ovakav sistem
tokom evolucije mogu sebi da priušte samo male i adinamične životinje koje nemaju
velike metaboličke zahteve, budući da je protok spor i da je pritisak nizak.
Kod mekušaca (kod školjke), srce se sastoji iz jedne ili više pretkomora i jedne
komore. Kroz pretkomoru protiče oksigenisana hemolimfa, ulazi u komoru a zatim ulazi
u arterijski sistem odnosno u aortu, kojom se ta oksigenisana hemolimfa izliva u sistem
lakuna odnosno u hemocoel. Tu se vrši razmena gasova odnosno razmena materija i
praktično te lakune imaju istu ulogu kao kapilari kod organizama koji imaju zatvoreni
sistem za cirkulaciju. Od lakuna se venskim sistemom dezoksigenisana hemolimfa
odvodi prvo u nefridije gde se oslobađa produkata metabolizma a zatim preko aferentnog
branhijalnog suda (ulaznog škržnog suda) dovodi do škrga gde se oslobađa
ugljendioksida i sad takva oksigenisana hemolimfa preko eferentnog izlaznog škržnog
suda (eferentnog branhijalnog suda) dovodi nazad u pretkomoru. Srce mekušaca je
miogeno, ritam rada srca daju izmenjene mišićne ćelije (predvodničke ćelije). Što se tiče
stimulacije, acetilholin inhibira odnosno usporava rad srca, dok serotonin ubrzava rad
srca.

2
 Srce zglavkara se nalazi u perikardijumu i preko arterijskog zaliska oksigenisana
hemolimfa se izliva u arterije, putem arterija dovodi se u lakune, u lakunama se vrši
razmena gasova, razmena materija. Venski sistem je kod zglavkara zamenjen
takozvanom serijom otvorenih sinusa koji na neki način usisavaju tu dezoksigenisanu
hemolimfu i dezoksigenisana hemolimfa od sinusa dovodi se u škrge putem aferentnog
branhijalnog suda, tu se vrši oksigenacija i ovakva oksigenisana hemolimfa dovodi se
opet nazad u srce. Pritisak je ovde takođe mali, iznosi od 7-15mmHg i hemolimfa se
pokreće kroz ovaj sistem kako zahvaljujući pokretima srca tako i zahvaljujući pokretima
ekstremiteta i creva. Srce zglavkara je neurogeno, dakle kardijačna ganglija daje ritam
rada srca. (U eferentnom branhijalnom sudu se povećava pritisak i čim je pritisak
povećan u ovom krvnom sudu, on otvara ostiju, ulazi hemolimfa i nastavlja dalje. Iz
perikardijuma oksigenisana hemolimfa kroz ostije ulazi u srce pa onda kad se srce zgrči,
onda se otvara arterijski sistem, kao kod nas - povećan pritisak otvara zalistak. Kako
hemolimfa cirkuliše tako se u tom krvnom sudu povećava pritisak. Kod nas samo srce
generiše pritisak, a kod beskičmenjaka, kod zglavkara u pitanju su ne samo pokreti srca
već i ekstremiteta i creva, sve to dovodi do toga da se pritisak održava ovakav kakav
jeste)
S obzirom da su insekti pogotovu letači ekstremno dobro pokretljivi organizmi,
postavlja se pitanje kako to da oni imaju otvoreni neefikasni sistem za cirkulaciju? Imaju
traheje. Trahejama se snabdevaju kiseonikom što je jako važno jer se kiseonik 10 000
puta brže transportuje kroz vazdušnu sredinu nego kroz vodenu sredinu. Znači oni svoje
metaboličke zahteve u smislu snabdevanja kiseonikom zadovoljavaju putem potpuno
drugog sistema, tako da njima praktično cirkulatorni sistem služi samo za prenos
hranljivih materija odnosno odstranjivanje produkata metabolizma. Imaju specifično
građeno cevasto srce koje se nalazi duž abdomena i toraksa, koje je putem 2-12 pari
krilatih mišića povezano sa toraksom odnosno abdomenom. Srce je zatvoreno na zadnjem
kraju i kada se zgrči, ono potiskuje hemolimfu ka prednjem delu tela, odnosno ka aorti.
Zatim se ta hemolimfa izliva, tu se sada vrši razmena materija i tokom dijastole, dijastola
se odvija tako što se krilati mišići zgrče i bukvalno razvuku srce i razvlačenje srca dovodi
do otvaranja otvora, ostija, tako da kroz ostije sada hemolimfa ulazi nazad u srce i ciklus
se ponavlja. Znači kad se zgrči srce, hemolimfa se prenosi u prednji deo tela, u aortu,
izliva se u lakune, gde se vrši proces razmene materija a zatim tokom dijastole kad se
zgrče krilati mišići oni razvuku srce, otvaraju se ostije i sad takva hemolimfa ulazi nazad
u srce i transportuje se ka prednjem delu tela. Što se tiče stimulacije, acetilholin jedino
kod insekata stimuliše rad srca odnosno ubrzava a dodatni pulsirajući organi nalaze se u
glavi, toraksu i ekstremitetima i krilima. I kod insekata imamo i neurogena i miogena
srca. Ritam rada daju kako kardijačne ganglije tako i izmenjene mišićne ćelije.
Plaštaši imaju specifično građeno srce, jako tanko, koje se nalazi u perikardu i
nemaju zaliske već pumpaju krv u oba smera, prvo u jednom smeru zatim u drugom
smeru i to prvo u sistem kanala a zatim u krvne sudove a onda u lakune. Kod njih se
predvodničke ćelije nalaze na oba kraja srca, prednjem i zadnjem, tako da prvo srce
pumpa telesnu tečnost na jednu stranu sa nekih 100 otkucaja, pa onda pumpa na drugu
stranu sa opet nekih 100 otkucaja.

3
 Zatvoreni sistem za cirkulaciju

Karakterističan je za sve ostale organizme (glavonošce, anelide i sve vertebrate).

Protok krvi odnosno telesnih tečnosti (kod cefalopoda i dalje imamo hemolimfu)
omogućen je zahvaljujući mišićima srca ali i mišićima pulsirajućih sudova (kod kišne
gliste) koji funkcionišu kao pumpa koja omogućava pokretanje telesnih tečnosti.
Prednosti zatvorenog sistema za cirkulaciju u odnosu na otvoreni: arterijski pritisak je
stabilan i viši (do 300mmHg najviši pritisak zabeležen kod žirafe, toliki je jer treba da se
dogura krv do glave), veća je i brzina protoka krvi, protok je kontinualan i sve to dovodi
do toga da se progresivno tokom evolucije srčani mišić sve bolje i bolje razvija, zbog
toga što se opet tokom evolucije progresivno razvija sistem arteriola i kapilara koji
praktično pružaju otpor krvi i taj povećani otpor protoku krvi koji pružaju ovi sudovi
malog radijusa dovodi do toga da srčani mišić se sve progresivnije razvija da bi taj otpor
prevazišao. Povećava se masa srca, kao i broj šupljina (prvi put se tokom evolucije
četvoro komorno srce javlja tek kod krokodila). Samim tim se povećava i minutni
volumen izražen po kilogramu telesne mase, kod riba 9mm, kod žabe 30mm, kod čoveka
5l. Prvi put se javljaju dva sistema za prenos oksigenisane i dezoksigenisane krvi i odvaja
se prvi put sistemska od plućne cirkulacije.
Zatvoreni sistem za cirkulaciju se prvi put javio kod glavonožaca (aktivni su,
lignja je izuzetno brz plivač). Kod glavonožaca se prvi put javljaju sve tri kategorije
krvnih sudova, arterije, vene i kapilari. Sistem za cirkulaciju je specifičan zato što se
sastoji od dve vrste srca, jedno je sistemsko srce, druga su dva bočna srca. Kod lignje,
sistemsko srca gura odnosno potiskuje oksigenisanu hemolimfu ka prednjem delu tela
preko cefalične arterije (arteria cephalica), tu se vrši zahvaljujući postojanju kapilara
razmena gasova, razmena materija a zatim se dezoksigenisana hemolimfa vraća preko
cefalične vene, kave, glavene šuplje vene, nazad ali u ova duga srca koja se nazivaju
lateralna škržna srca. Dva bočna lateralna ili škržna srca kada se zgrče pumpaju
dezoksigenisanu hemolimfu u škrge (preko aferentne branhijalne ulazne škržne arterije).
U škrgama (škržnim kapilarima) se vrši oksigenacija hemolimfe pa ovakva oksigenisana
hemolimfa preko eferentne branhijalne arterije (odvodne škržne) vraća se nazad u
sistemsko srce i ciklus se ponavlja. Interesantno je da se pacemaker-i nalaze u bočnim
srcima, znači prvo se kontrahuju bočna srca i daju ritam rada sistemskom srcu.
Cirkulacija kod Annelida i Nemertina je omogućena ne samo zahvaljujući
kontrakcijama srca već i sudova (kod kišne gliste). Kod kišne gliste dorzalni krvni sud je
taj koji pulsira i koji omogućava prenošenje oksigenisane hemolimfe iz zadnjeg dela ka
prednjem delu. Sad ta oksigenisana hemolimfa putuje ka prednjem delu odnosno ka glavi
a istovremeno se prenosi u bočna srca koja se nalaze skoro u svakom segmentu
člankovitih crva. Bočna srca se takođe kontrahuju i prenose hemolimfu u ventralni krvni
sud koji prenosi sada hemolimfu ka zadnjem delu tela. Pritisak u dorzalnom krvnom sudu
je viši jer dorzalni krvni sud preuzima ulogu srca. Kod džinovskog australijskog crva koji
ima 6m je izračunato da ima dva puta veći pritisak u dorzalnom u poređenju sa
ventralnim krvnim sudom. Dobro je razvijena mreža kapilara.
Kod vertebrata (kičmenjaka), riba, košljoriba i elazmobranhija, na neki način jeste
u pitanju četvoro komorno srce, ne možemo da kažemo četvoro komorno već se sastoji iz
četiri odeljka. I srce košljoriba i elazmobranhija sastoji se od venoznog sinusa koji je u
direktnoj komunikaciji sa pretkomorom. Između sinus venosusa i pretkomore nalazi se

4
zalistak. Pretkomora vodi u komoru (jako dobro razvijen mišić komore kod košljoriba)
preko takođe otvorenih zalistaka, kad se poveća pritisak u pretkomori on dovodi do
otvaranja zaliska i krv prelazi iz pretkomore u komoru. Grčenjem komore krv prelazi kod
košljoriba u arteriozni bulbus, a kod ajkula u arteriozni konus koji je snabdeven sa 2-7
pari zalistaka, tako da se oni otvaraju jedan po jedan kako raste pritisak, znači kad se
komora grči otvaraju se prvi, drugi, treci....i krv se istiskuje onda u arteriju. Razlika
između košljoriba i elazmobranhija je praktično u razvijenosti komore, mišića komore i u
arterioznom bulbusu kod teleostea odnosno arterioznom konusu kod elazmobranhija.
Kroz srce elazmobranhija i košljoriba prolazi isključivo dezoksigenisana krv, koja se
dovodi u srce preko telesnih vena, iz svih regiona tela. Preko telesnih vena
dezoksigenisana krv dovodi se u sinus venozus, zatim u pretkomoru, zatim u komoru,
zatim u arteriozni bulbus (ukoliko su u pitanju košljoribe), a od arterioznog bulbusa
dezoksigenisana krv odvodi se u ventralnu aortu. Od ventralne aorte se ulaznom,
aferetnom branhijalnom arterijom, dezoksigenisana krv dovodi u škrge, tu se vrši
oksigenacija, razmena gasova i oksigenisana krv preko izlazne škržne, eferentne
branhijalne arterije uvodi se u dorzalnu aortu i dorzalnom aortom dovodi se do tkiva.
Ribe su jedini ekstrotermni, hladnokrvni organizmi, koji imaju sekundarnu cirkulaciju.
Jedini ekstrotermni organizmi kojima je mišić srca snabdeven sekundardnom
cirkulacijom. Svi ostali ekstrotermni, hladnokrvni organizmi (vodozemci, gmizavci)
nemaju sekundarnu cirkulaciju već se srčani mišić snabdeva kiseonikom direktno iz
srčanih šupljina. Zašto ribe jedine imaju sekundarnu cirkulaciju? Pa nema oksigenisane
krvi, znači ne mogu da se snabdevaju kiseonikom iz komora odnosno pretkomora kad tu
nema oksigenisane krvi. To je razlog zašto ribe kao jedini ekstrotermni organizmi imaju
sekundarnu cirkulaciju (mi imamo koronarnu cirkulaciju, koja nam snabdeva srčani mišić
oksigenisanom krvlju, kad se zapuši bilo koja od koronarnih arterija tada nastaje infarkt,
znači jako je važna ekstenzivna cirkulacija miokarda). Predvodnička zona nalazi se u
sinus venozusu, mada se neke predvodničke ćelije nalaze i u artrioventrikularnom delu,
ali najvažnija je ova predvodnička zona u sinus venozusu. Interesantno je da je srce riba
inervisano samo parasimpatičkim nervnim sistemom. Znači kada se stimuliše vagus
odnosno parasimpatički nervni sistem tada srce usporava. Šta ribe rade kada im se poveća
aktivnost? Budući da nemaju simpatičku inervaciju, ubrzanjem aktivnosti ne povećava se
frekvencija rada srca već je kod njih povećan udarni volumen. Udarni volumen je
količina krvi koju izbaci srce tokom svake kontrakcije. Znači čim je mišić ekstenzivnije
razvijen, udarni volumen je veći, što je deblji mišić komore to će više krvi da se izbaci u
ventralnu aortu odnosno bulbus arteriozus. Tako da je kod aktivnih riba masa srca
značajno veća u poređenju sa neaktivnim ribama (kod neaktivnih riba 0.15 % u odnosu
na telesnu masu, za razliku od aktivnih riba, npr losos, pastrmka, kod kojih je masa srca
čak 2.5% u odnosu na telesnu masu). Kod njih je povećana aktivnost omogućena
zahvaljujući povećanju udarnog volumena odnosno količine krvi koju srce tokom svake
kontrakcije izbaci u ventralnu aortu odnosno u bulbus arteriozus. (kada se poveća tonus
parasimpatikusa uspori se rad srca, kada se smanji tonus onda se povećava).
Dipnoe su ribe koje žive u tropskim rekama i jezerima Južne Amerike, Australije i
Afrike, koje su sklone isušivanju i koje su bile prinuđene tokom evolucije da se prilagode
takvom načinu života, odnosno kod njih se prvi put tokom evolucije osim škrga javljaju i
dodatne respiratorne površine, pluća. Kod njih se prvi put pojavljuje mali odnosno plućni
krvotok i dolazi do odvajanja plućne i sistemske cirkulacije. Predpostavimo da je

5
dvodihalica u stanju kada je prinuđena da koristi pluća kao respiratornu površinu, tada se
oksigenisana krv od pluća dovodi plućnom venom u levu pretkomoru, levu komoru
odnosno levi deo bulbus arteriozusa. Prvi put tokom evolucije je došlo do separacije
komora, odnosno razdvajanja leve i desne polovine srca, tako što se u pretkomori javlja
septum, jedna vrsta pregrade, a u bulbus arteriozusu i delimično u komori javlja se
endokardijalni greben. Kad se srce zgrči, septum i endokardijalni greben se dodirnu i
praktično onemogućena je komunikacija između leve i desne polovine srca. Srce nije
zatvoreno skroz, poseduje endokardijalni greben i septum koji se približe kada se srce
zgrči, tako da je na taj način omogućen prenos oksigenisane krvi levom polovinom srca,
dezoksigenisane krvi desnom polovinom srca. Oksigenisana krv koja se nalazi u
arterioznom bulbusu zaobilazi škrge, ulazi u dorzalnu aortu i preko dorzalne aorte
doprema se tkivima. Od tkiva, kao i kod svih ostalih riba, dezoksigenisana krv odvodi se
telesnim venama, s tim da sada telesne vene dovode dezoksigenisanu krv isključivo u
desnu polovinu srca (desnu pretkomoru, desni deo komore, desni deo bulbus arteriozusa)
i sada dolazi do škrga. Kada ova riba diše plućima, kada je na vazduhu, škrge su
zalepljene. Znači kroz škrge nema razmene gasova. Ova dezoksigenisana krv samo
prolazi kroz škrge i dolazi do raskrsnice, na jednoj strani je ductus, a na drugoj strani je
plućni vazomotorni segment. Situacija kada riba diše plućima, tada je zatvoren ductus,
otvoren je plućni vazomotorni segment, tako da se ova dezoksigenisana krv, koja je samo
prošla kroz škrge i nije se obavila razmena gasova, prenosi direktno u pluća. Tu se vrši
oksigenacija i sad ta oksigenisana krv ulazi u levu polovinu srca. Kada riba diše odnosno
razmenjuje gasove preko škrga, tada srce funkcioniše kao srce bilo koje košljoribe. Plućni
vazomotorni segment je tada zatvoren, ductus je otvoren i kroz celo srce prolazi
dezoksigenisana krv. Ductus se otvara pomoću mišića kao sfinktera, jedan se otvara,
drugi se zatvara. A koji će biti otvoren, a koji zatvoren, zavisi od parcijalnog pritiska
kiseonika odnosno ugljendioksida koji detektuju hemoreceptori u škrgama. Kada
hemoreceptori detektuju da je pao parcijalni pritisak kiseonika tada se krv usmerava kroz
otvoreni plućni vazomotorni segment u pluća. Kada je parcijalni pritisak kiseonika
zadovoljavajući, tada je ovaj segment zatvoren, ductus otvoren i srce odnosno
kardiovaskularni sistem funkcioniše kao kod svake druge košljoribe. Kada diše na škrge,
kroz celo srce ide dezoksigenisana krv, preko ventralne aorte ulazi u škrge, tu se
oksigeniše i dolazi do raskrsnice, pa oksigenisana krv kroz otvoreni ductus ulazi u
dorzalnu aortu jer je plućni vazomotorni segment zatvoren. I ove ribe imaju sekundarnu
cirkulaciju, moraju da je imaju čim postoje situacije kada u komorama nema kiseonika
odnosno oksigenisane krvi.
Kod vodozemaca se prvi put tokom evolucije javljaju dve pretkomore i jedna
komora, s tim da je u vezi sa desnom pretkomorom i dalje venozni sinus (on je postao
praktično sastavni deo desne pretkomore). S druge strane imamo levu pretkomoru i jednu
komoru koja ima trabekularnu građu (sunđerasta, jako debela i izdeljena u odeljke, koja
omogućava da se selektivno rasporedi oksigenisani deo krvi u levoj polovini a
dezoksigenisana u desnu polovinu komore). U komunikaciji sa komorom nalazi se i dalje
arterijski konus (to su neki ostaci koji su se zadržali tokom evolucije) i kroz arteriozni
konus sada prolazi spiralni zalistak koji omogućava selektivno raspoređivanje
oksigenisane i dezoksigenisane krvi. Dezoksigenisana krv je poreklom od tkiva i
oksigenisana krv koja stiže u levu polovinu srca je poreklom od pluća i kože (koža je
važan organ za razmenu gasova kod žaba, recimo neke vrste daždevnjaka uopšte nemaju

6
pluća već isključivo koriste kožu kao respriratornu površinu). U sinus venozus ulazi
dezoksigenisana krv poreklom od tkiva a u levu pretkomoru ulazi oksigenisana krv
poreklom od kože i pluća. Istovremeno se kontrahuju desna pretkomora, leva pretkomora
i u komoru ulazi dezoksigenisana odnosno oksigenisana krv. Dodatni element koji
onemogućava mešanje oksigenisane i dezoksigenisane krvi je pojava spiralnog zaliska u
arterioznom konusu. Što znači da kada se zgrči komora, tada će se selektivno
zahvaljujući spiralnom zalisku rasporediti krv u jednoj odnosno drugoj polovini
arterioznog konusa ali će zbog specifične građe sudova koji odvode krv od srca, prvo da
se transportuje dezoksigenisana krv pa zatim oksigenisana. Zašto? Radijus, promer
plućno kožne arterije značajno je veći od radijusa sistemskih arterija. To znači da plućno
kožna arterija pruža mnogo manji otpor protoku krvi od sistemskih arterija. To znači da
kada se zgrči komora, dezoksigenisana krv koja zahvaljujući trabekularnoj građi biva
raspoređena u desnoj polovini komore, prvo će da uđe u arteriozni konus i da bude
sprovedena kroz krvni sud šireg promera znači plućno kožnu arteriju, a tek onda će
oksigenisana krv da uđe u levu polovinu arterioznog konusa i da se prenese u sistemsku
cirkulaciju. Oksigenisana krv sada dolazi do tkiva, tu se vrši oksigenacija, a
dezoksigenisana krv dolazi do kože odnosno pluća gde se vrši njena oksigenacija. Srce
vodozemaca je dvojno inervisano, simpatičkim i parasimpatičkim nervnim sistemom.
Simpatički ubrzava rad srca, a vagus ga usporava i kada žaba zaroni, tada se redukuje
protok krvi kroz plućnu cirkulaciju (mali krvotok) i povećava se protok krvi kroz
sistemsku cirkulaciju (veliki krvotok).
Pravo četvoro komorno srce se prvi put tokom evolucije javlja kod krokodila.
Srce kornjače se sastoji od desne pretkomore, leve pretkomore i jedne komore u kojoj je
na najmanju moguću meru svedeno mešanje oksigenisane i dezoksigenisane krvi,
zahvaljujući prisustvu mišićnih grebena. Horizontalni mišićni greben odvaja cavum
pulmonale od cavum venosum (to su praktično šupljine unutar komora), a vertikalni
mišićni greben odvaja cavum venosum od cavum arteriosum. Kod kornjače se nešto malo
pre leve pretkomore kontrahuje desna pretkomora. Prvo se kontrahuje desna pretkomora i
ubacuje se dezoksigenisana krv u cavum pulmonale. Zatim se kontrahuje leva pretkomora
i oksigenisana krv ulazi u cavum arteriosum odnosno u cavum venosum. Na ovaj način
pomoću mišićnih grebena odvojena je skoro potpuno dezoksigenisana od oksigenisane
krvi. Sinhrono se kontrahuju obe polovine komore i sad je priča slična kao i kod
vodozemaca. Promer plućne cirkulacije odnosno plućne arterije je širi od promera
sistemskih arterija, što znači da plućna arterija pruža manji otpor protoku krvi. Kada se
zgrči komora, tada dezoksigenisana krv odlazi u plućnu cirkulaciju odnosno u pluća a tek
zatim oksigenisana krv u sistemsku cirkulaciju (koja pruža veći otpor protoku krvi zbog
užeg radijusa). Šta se dešava kada kornjača zaroni? Tada pluća ne funkcionišu, ona
udahne vazduh i može da izdrži par minuta pod vodom. Povećava se otpor u plućnim
arterijama i dolazi do mešanja oksigenisane i dezoksigenisane krvi u sistemskoj
cirkulaciji.
Četvoro komorno klasično srce kod krokodila; završeno je prvi put tokom
evolucije stvaranje pregrade između leve i desne polovine komore, tako da imamo levu
pretkomoru, desnu pretkomoru, levu komoru i desnu komoru. Ono što je neobično je da
od leve komore polazi desna aorta a od desne komore polazi leva aorta. Ove dve aorte su
u komunikaciji preko jednog širokog otvora koji se nalazi na bazi ove dve aorte i koji se
naziva foramen panizzae. Šta se dešava kad krokodil normalno diše? Plućna cirkulacija

7
odnosno plućna arterija ima širi promer i pruža manji otpor protoku krvi, u poređenju sa
sistemskim arterijama koje su uže i pružaju veći otpor protoku krvi. Da li će se leva i
desna komora grčiti pod istim pritiskom? Neće. Leva komora će se grčiti pod većim
pritiskom. Desna komora nema potrebu da razvije toliki pritisak da bi pogurala krv kroz
plućnu arteriju koja je šireg promera u poređenju sa levom komorom koja mora da razvije
veći pritisak da pogura krv kroz uže arterije i pritom da je pogura kroz udaljene delove
tela (do kraja repa kod krokodila). Prvi put se javlja razlika u pritisku, koji je značajno
manji u desnoj komori nego u levoj. Kada se pod visokim pritiskom stisne leva komora,
ona sada pumpa oksigenisu krv u desnu aortu. Kroz otvoreni foramen panizzae, ta krv
ulazi u levu aortu i zatvara zalistak leve aorte. Kada desna komora (to se istovremeno
dešava) pumpa dezoksigenisanu krv, ona će je pumpati pod manjim pritiskom u plućnu
arteriju. Šta se dešava kad krokodil zaroni? Povećava se otpor u plućnoj cirkulaciji,
krokodil udiše vazduh, drži ga u plućima ali raste otpor protoku krvi u plućnoj cirkulaciji,
što znači da raste i pritisak desne komore, da bi savladao taj otpor. Pošto se povećava
pritisak desne komore, tada se otvara zalistak leve aorte. Što znači da se sada
dezoksigenisana krv ne pumpa u plućnu arteriju nego se pumpa u levi sistemski luk i tada
dolazi opet do mešanja dezoksigenisane i oksigenisane krvi što u suštini limitira
krokodila da može da ostane duže pod vodom. I ova pojava se naziva "desni ka levom
šantu", preusmeravanje krvi od plućne cirkulacije, plućne arterije ka levoj aorti.
Kod ptica takođe imamo dve pretkomore, dve komore i u principu je srce ptica i
morfološki i funkcionalno slično srcu sisara osim što je zadržalo tu pojavu da od leve
komore polazi desna aorta (kod nas zavija na levu stranu, kod sisara). S obzirom da su u
pitanju letači, imaju izuzetno veliku potrebu za kiseonikom, odnosno kod njih je veća
potrošnja kiseonika što dovodi do toga da ptice imaju najmasivniji srčani mišić (u
poređenju sa telesnom masom). Čim je masivan srčani mišić, imaju i veći udarni
volumen. Imaju nižu frekvencu, tako da sveukupno minutni volumen koji zavisi od
frekvence i udarnog volumena se povećava na račun izuzetno velikog udarnog volumena.
Imaju veliki arterijski pritisak, oko 180 mmHg i veću gustinu kapilara. Poređenje ptica sa
sisarima iste telesne mase....

8
 SRCE SISARA

Od leve komore polazi leva aorta, od desne komore polazi plucna arterija koja se odmah
na izlasku grana na levu i desnu plucnu arteriju. U levu pretkomoru se ulivaju cetiri plucne vene,
a u desnu pretkomoru dakle gornja i donja suplja vena.
Srce na preseku, odmah mozemo da vidimo da je zid desne komore tanji u poredjenju sa zidom
leve komore, to je zbog toga sto leva komora treba da savlada veliki pritisak koji pruzaju
narocito krvni sudovi malog promera (arteriole i manje arterije) i treba da dogura krv do
najudaljenije tacke; za razliku od desne komore koja razvija manji pritisak jer treba da dogura
krv na manju daljinu s jedne strane, a s druge strane, plucna cirkulacija pruza manji otpor
protoku krvi. Izmedju pretkomora i komora nalaze se zalisci. Izmedju desne pretkomore i desne
komore su trolisni zalisci, tj valvulae tricuspidales, a izmedju leve pretkomore i leve komore su
dvolisni ili intralni (?) zalisci odnosno valvulae bicuspidales. Zalisci su u principu povezani
preko vezivnih opni koje se nazivaju chordae tendineae, koje su povezane sa nekakvim
(papilarnim) misicima koji se nalaze u zidu miokarda, i prakticno grcenjem ovih papilarnih
misica zatezu se vezivne opne i na taj nacin se zalisci otvaraju i zatvaraju. Na izlasku iz komora
nalaze se semilunarni ili polumesecasti zalisci. Kada je komora u dijastoli, dvolisni i trolisni
zalisci (izmedju pretkomora i komora) su otvoreni, znaci tada su semilunarni zatvoreni. Kada je
komora u sistoli, tj kad se komora zgrci, otvaraju se zalisci aorte i plucne arterije, odnosno
semilunarni, a dvolisni i trolisni su zatvoreni.
Ovo je bila anatomija. Od leve pretkomore oksigenisana krv ulazi u levu komoru, od leve
komore polazi aorta koja sada raznosi oksigenisanu krv vecim arterijama, srednjima arterijama,
arterijama manjeg radijusa, arteriolama, metarteriolama do kapilara tkiva, tu se vrsi predavanje
kiseonika i hranjljivih materija, a dezoksigenisana krv odlazi u venule, vene manjeg radijusa,
srednjeg radijusa, do dve najvece vene, donje suplje vene koja nosi dezoksigenisanu krv iz
donjih delova tela i gornje suplje vene koja nosi dezoksigenisanu krv iz gornjih delova tela koje
se ulivaju u desnu pretkomoru i iz nje kroz otvorene trolisne zaliske dezoksigenisana krv ulazi u
desnu komoru, odatle kroz otvorene semilunarne ulazi u plucnu arteriju koja se grana na levu i
desnu i dolazi do kapilara pluca gde se vrsi razmena gasova u obrnutom smeru. Postoje mali –
plucni krvotok, i veliki – sistemski krvotok. Oksigenisana krv se uliva u levu pretkomoru preko
cetiri plucne vene.
Sta je srcani ciklus? Osnovna odlika srca je da se grci i da tokom kontrakcije ispumpa
oksigenisanu krv u sistemsku cirkulaciju, odnosno dezoksigenisanu krv u plucnu cirkulaciju.
Srcani ciklus predstavlja smenu grcenja, opustanja i pauze odnosno sistole, dijastole i pauze.
Traje 0.8 sek i u slucaju pretkomora i uslucaju komora s tim sto kod pretkomora sistola traje
krace. Brojke ne uciti, samo koliko traje srcani ciklus.
Na koji nacin je omoguceno grcenje pretkomora i komora?
Srce sisara je miogeno, ritam rada srca daju izmenjene misicne celije - predvodnicke
celije, koje imaju sposobnost spontanog stvaranja akcionog potencijala. One se nalaze na zidu
desne pretkomore u vidu jednog elipsoidnog podrucja na mestu gde se gornja suplja vena uliva u
desnu pretkomoru i naziva se sinoatrijalni cvor. Zasto se tako naziva? Atrijalni – zato sto se
nalazi u zidu pretkomore, a sinoatrijalni – secate se da je kod riba predvodnicka zona bila u sinus
venosus-u. Uvek smo govorili da je sinus venosus u komunikaciji sa desnom pretkomorom.
Akcioni potencijal se prenosi na miokard pretkomora. Za 0.07 s dolazi do poslednje celije zida
desne pretkomore, za 0.09 do leve, sto znaci da se kod coveka desna pretkomora zgrci nesto
malo pre leve pretkomore, sto je logicno jer akcioni potencijal treba da predje duzi put od SA

9
cvora do leve pretkomore. Brojke se ne uce. Osim sto se ovi akcioni potencijali prenose na
miokard leve i desne pretkomore, oni se prenose i do drugog cvora – atrioventrikularnog ili AV
cvora, koji se kao sto mu sam naziv kaze nalazi na prelazu desne pretkomore i komora i ciji je
glavni zadatak usporavanje impulsa – da se ne bi pretkomore i komore kontrahovale sinhrono.
Znaci prvo se kontrahuju pretkomore, ubace krv u komore, zatim se kontrahuju komore i
izbacuju krv u sistemsku odnosno plucnu cirkulaciju. Tek za 0.16 sekundi impuls sada prelazi u
brz provodni put dakle Hisov snop koji se nalazi u septumu izmedju leve i desne pretkomore, i za
0.17 sekundi stize do Purkinjeovih vlakana, za 0.22s stigne do poslednje celije miokarda leve i
desne komore sto znaci da se obe komore kontrahuju sinhrono. Videcemo za 2 predavanja kako
aktivnost SA cvora moze biti modifikovana autonomnim nervnim sistemom.
Kako izgleda jedan srcani ciklus? Krecemo od pauze. Svi su zalisci zatvoreni. Sta to
znaci – kada je srce u pauzi, preko gornje i donje suplje vene i cetiri plucne vene pretkomore se
pune krvlju. Cim se pretkomore pune krvlju, u njima raste pritisak i pod pritiskom krvi koja ulazi
u pretkomore, otvaraju se atrioventrikularni zalisci. Sad dolazi do punjenja komora koje su u
ovom stanju pauze potpuno kolabirane, znaci mlitave, nema nikakvog pritiska u njima. Ova prva
faza punjenja komora je faza brzog punjenja komora zato sto sada kroz otvorene
atrioventrikularne zaliske ulazi 70 % krvi koja se prethodno nagomilala u levoj odnosno desnoj
pretkomori. E tek se sada stvara impuls u SA cvoru, prenosi se do miokarda pretkomora i dolazi
do grcenja pretkomora i ova faza – za vreme sistola pretkomora, je faza sporog punjenja komora
gde se komore napune sa jos oko 30% krvi i ova se faza naziva dijastaza. Znaci faza brzog
punjenja je kad se otvore zalisci, a tek onda sledi stvaranje akcionog potencijala, njegovo
prenosenje, sistola pretkomora tokom koje se, tokom faze sporog punjenja, dopuni sa jos 30 %
krvi. Sada se krv nalazi u komorama, jos nije doslo do sistole jer je impuls usporio u AV cvoru,
ali sada u komori se razvija veliki pritisak jer se u njoj nalazi krv i taj veliki pritisak koji
prevazilazi pritisak u pretkomorama zalupi, zatvara atrioventrikularne zaliske. Opet imamo kao
na pocetku izolovanu komoru, s tim jer su svi zalisci zatvoreni (ova recenica mi nije jasna).
Znaci sada u ovoj izometrijskoj fazi zatezanja krv kao nestisljiva tecnost vrsi odredjen pritisak na
zidove a tek sada dolazi do prenosa akcionog potencijala i pocinje komora da se grci sto dovodi
do toga da pritisak u komori raste od 0 do nekih 120 mmHg. Kada taj pritisak u komori koja se
grci preraste pritisak u arterijama (u aorti i plucnoj arteriji), tada se pod povecanim pritiskom
otvaraju semilunarni zalisci. Znaci tek tada u fazi sistole dolazi do istiskivanja krvi u aortu
odnosno u plucne arterije. Kada je komora istisnula svu krv tada nastupa dijastola – pada pritisak
na 0 u komori, zatvaraju se semilunarni zalisci i opet dolazimo do pauze. I tako izgleda srcani
ciklus. (Krv u pretkomore stalno dolazi, uvek su otvorene gornje i donje suplje vene i cetiri
plucne vene).
Tokom sistole povecava se pritisak od 0 do 120 mmHg, kada prodje AP komora se
opusta, pritisak pada opet na 0. Sta se desava sa pritiskom u aorti za vreme sistole? Aorta je
izuzetno elastican krvni sud u kome pritisak ne pada do 0. U trenutku kada je pritisak u levoj
komori 0, minimalni pritisak u aorti je 80, znaci ona je elastican krvni sud koji se nikad ne
omlitavi kao komora, nego je uvek pod odredjenim pritiskom sto je jako vazno za odrzavanje
kontinualnog protoka krvi. Kad aorta ne bi bila elasticna, krv bi se u aortu upumpavala porciju
po porciju i takav bi bio i protok. Ne bi bio kontinualan nego bi isao u sekvencama. Upravo zbog
elasticnosti aorte pritisak nikad ne pada ispod 80. Tokom sistole pritisak u aorti je 120mmHg, i
to je pritisak koji merimo kada stavimo manzetnu na podlaktnu arteriju i merimo sistolni – 120 i
dijastolni pritsak, znaci u aorti tokom dijastole leve komore.

10
 Sta se desava sa desnom komorom? Tokom sistole, povecava se pritisak ali samo do
25mmHg, u dijastoli opada do 0. Za to vreme (dijastole) u plucnoj arteriji pritisak se spusta na
8mmHg. Znaci mnogo je veci pad pritiska u plucnoj arteriji a to je zato sto je plucna arterija
znatno manje elasticna u poredjenju sa aortom. Sta znaci to elasticna? Aorta kad primi porciju
krvi ona se izboci i posto je elasticna – tezi da se vrati u prvobitno stanje, sto i cini i time gura tu
porciju krvi dalje. Ona se dalje opet izboci, vrati se i na taj nacin dakle krv cirkulise kontinualno.
EKG – elektrokardigram. Tokom prenosa AP-a, tj depolarizacionog talasa, siri se naravno
elektricna struja na susedne organe i tkiva i to se moze registrovati postavljanjem registratora na
odredjene tacke. Time dobijamo zapis koji se naziva EKG. Sastoji se iz P talasa, QRS zubca i T
talasa. P talas predstavlja stvaranje akcionog potencijala u SA cvoru. Imamo depolarizaciju celija
SA cvora i repolarizaciju celija SA cvora. Za njim sledi depolarizacija miokarda pretkomora,
zatim repolarizacija miokarda pretkomora, zatim depolarizacija celija AV cvora, i repolarizacija
celija AV cvora. Dakle sve do grane Hisovog snopa, sve je to P talas i to oznacava proces sirenja
akcionog potencijala odnosno depolarizaciju pretkomora. Proces repolarizacije pretkomora je
skriven QRS zubcem. QRS zubac je proces depolarizacije miokarda komora. Proces
repolarizacije komora cini T talas.
Takozvana esta elevacija – elevacija talasa od S do T ukazuje na infarkt prednjeg zida
miokarda. Znaci ukoliko dodje do ostecenja prednjeg zida miokarda usled infarkta, EKG ne
izgleda ovako vec dolazi do Es elevacije koja odmah ukazuje na to da je u pitanju infarkt
miokarda.
Srcani tonovi: rad srca se cuje, sto mozemo da cujemo postavljanjem obicnog stetoskopa
na grudni kos. Nekada su oni ukazivali na bolesti za koje se danas naravno koriste savremeniji
aparati – ultrazvuk, dopler... U svakom slucaju srcani tonovi imaju znacajnu dijagnosticku ulogu
i registruju se opet stavljanjem registratora fonokardiografa koji daje zapis koji se naziva
fonokardiogram. Koji su to srcani tonovi? Prvi ton koji se cuje potice od zatvaranja AV zalisaka.
On se registruje na pocetku sistole komora. Kada se poredi sa EKG-om, pocinje u vrsnom delu
QRS zubca. Koliko traje je nebitno. Drugi srcani ton cujemo kad se zalupe semilunarni zalisci.
On se nalazi u nivou T talasa na EKG-u. Treci ton se cuje normalno kod mladih ljudi i kod
trudnica. On je slabog intenziteta i frekvencije. Cetvrti ton se nalazi u nivou završetka P talasa na
EKG-u. Nastaje usled kolebanja krvi za vreme intenzivne sistole pretkomora. Ovo su normalni
tonovi, a sta ako su poremeceni? Kada se cuje poremecen prvi ton, buduci da on potice od
zatvaranja AV zalisaka, to ukazuje na mitralnu stenozu. Mitralni zalisci su dvolisni zalisci.
Stenoza nastaje usled popustanja zalistaka, najcesce dolazi tokom starenja do njihove
kalcifikacije. Jednostavno ti zalisci vise ne funkcionisu kako treba, ne zatvaraju se dobro, sto
dovodi do vracanja krvi iz leve komore i levu pretkomoru, sto se registruje pomocu
fonokardiografa, stetoskopom, a definitivno doplerom. Poremecen prvi ton moze da ukaze na
tahikardiju, odnosno povecanje brzine rada srca i ukazuje na neke miokardiopatije, znaci
popustanja rada srca. Sto se tice poremecenog drugog tona, to ukazuje na aortnu stenozu –
popustanje zalisaka na izlasku iz leve komore, njihove kalcifikacije sto se opet potvrdjuje
doplerom. Treci ton je fizioloski, njega ocekujemo da cujemo kod mladih posebno dobro
utreniranih osoba - sportista i kod trudnica. Medjutim ako se cuje kod odraslih tada ukazuje na
srcanu insuficijenciju, znaci da dolazi do popustanja rada srca. Cetvrti ton ako se cuje – nastaje
usled opet miokardiopatija, znaci srcanih insuicijencija.
Srcani indeks predstavlja prakticno indikator funkcionalnog stanja miokarda. O
minutnom volumenu smo vec pricali, to je zapremina krvi koja se istisne iz komora u arterije u
minuti. Zavisi od: pre svega od udarnog (sistolnog) volumena, zavisi od frekvence – sto je veci

11
udarni volumen i broj otkucaja, veci je i minutni volumen. Zatim minutni volumen zavisi od
termičkog statusa, telesne mase, telesne površine i fizicke aktivnosti. Dakle sistolni volumen,
jasno je da je proporcionalan masi srca, o tome smo vec pricali kod riba, a masa srca je opet
proporcionalna masi tela. Kod riba rekli smo da nemaju simpaticku inervaciju srca vec samo
parasimpaticku. Kada povecavaju aktivnost, ne povecava im se frekvenca, vec udarni volumen.
Zasto – zato sto imaju vecu masu srca – 2.5 % telesne mase, sto je puno u poredjenju sa
neaktivnim ribama, kod kojih je taj postotak manji. Treba zapamtiti da udarni volumen zavisi od
mase srca. Frekvencija je srazmerna telesnoj površini, a obrnuto srazmerna masi. Sta to znaci?
To znaci da organizmi koji imaju vecu telesnu masu, a srazmerno tome manju telesnu povrsinu,
imaju manji br. otkucaja u minuti. Primer – kit, ima veliki udarni volumen, i tokom svake
kontrakcije izbaci u sistemsku cirkulaciju 35 litara krvi.
I obrnuto, kolibri tj, senice koja ima vecu telesnu povrsinu u odnosu na masu, imaju u skladu sa
povisenim metabolizmom, veliki br. otkucaja u minuti (do 1200).
Minutni volumen zavisi i od pola odnosno uzrasta. Poznato je da bebe imaju vecu
frekvenciju, i da frekvencija srcanog rada opada tokom starenja, i takodje zenke imaju nesto vecu
frekvenciju. Ono sto se odnosi na uticaj temperature na frekvenciju, sto se tice ektotermnih
organizama (ne mogu sami da stvaraju toplotu vec im T tela zavisi od T spoljasnje sredine), kod
njih se povecanjem temperature za 10 stepeni, dva do tri puta povecava frekvencija rada srca. I
sami znate kako utice temperatura na rad srca – ako uskocite u hladnu vodu, imate utisak kao da
ce da vam stane srce, jako se usporava rad na niskim temperaturama i obrnuto.
Dakle frekvencija, a samim tim i minutni volumen, zavisi od telesne mase, odnosno od
telesne povrsine jer je po Rubnerovom zakonu intenzitet metabolizma srazmeran telesnoj
površini, a obrnuto srazmeran masi, dakle organizmi vece telesne mase imaju usporen
metabolizam, i samim tim nisku srcanu frekvencu i obrnuto. I na kraju minutni volumen zavisi
od fizicke aktivnosti. Interesantno je da kod neutreniranih osoba minutni volumen se povecava
na racun udarnog volumena i frekvencije, a kod sportista ne (kad bismo mi stali na traku kod
kardiologa povecala bi nam se frekvencija rada srca, a sportistima ne bi). Oni povecavaju
minutni volumen na racun udarnog, odnosno dolazi do progresivnog razvoja komora narocito
leve komore.
Srce kao endokrini organ – relativno je skoro otkriveno da srce stvara hormone, tj
natriureticke peptide. Kardiocite pretkomora srca, luce atrijalni natriureticki peptid (pre su se
nazivali faktorima, jer nije bilo sigurno da imaju hormonsku ulogu). Atrijalni – jer mu je mesto
nastajanja u pretkomorama, natriureticki – jer ucestvuje u natriurezi. Stvara se u vidu
prohormona, odnosno proANP-a. Osim ovog ANP-a izolovan je i BNP, koji ima malo nesrecni
naziv jer je prvo izolovan iz mozga pa je nazvan brain natriuretic peptide, a ispravnije je da se
zove BNP u smislu natriureticki peptid B. U pitanju je peptid koji se stvara u kardiocitama
komora, opet u vidu prohormona. Kada se poveca zapremina krvi u organizmu, tada dolazi do
istezanja pretkomora i komora sto dovodi do aktivacije receptora za istezanje u zidu pretkomora i
komora. Kad se istegnu receptori zida pretkomora tada se u cirkulaciju oslobadja ANP, a komora
– BNP. Ova dva hormona imaju plejotropno dejstvo, znaci vezuju se za receptore na velikom
broju tkiva. To su receptori za natriureticke peptide tipa A (i ANP i BNP se vezuju za receptore
tipa A), koji se nalaze na celiji i prakticno su vezani sa guanilnom ciklazom, i to membranskom
guanilnom ciklazom (ona je najcesce u citosolu). Ova membranska guanilna ciklaza razlaze
GTP, nastaje ciklicni GMP sto znaci da je ciklicni GMP sekundarni glasnik ova dva hormona
(svi proteini i peptidni hormoni koji ne mogu da udju u celiju, da bi ostvarili svoje efekte, moraju
da imaju svoje sekundarne glasnike ili postare koji ce jednostavno da prenesu informaciju u

12
celiju). Cilkicni GMP dovodi do stvaranja protein kinaze G. Aktivacijom ove protein kinaze G,
rekla sam da je u pitanju plejotropno, siroko dejstvo, utice se na rad velikog broja organa. Pre
svega kad se ANP i BNP vezu za receptore za celije kore nadbubreznih zlezda, tada preko
ciklicnog GMP-a, odnosno protein kinaze G, inhibiraju sintezu i sekreciju mineralkortikoida, ciji
je glavni zadatak cuvanje soli. Cim se inhibira sekrecija mineralkortikoida, soli se izbacuju i zato
se nazivaju natriureticki, znaci dolazi do natriureze, odnosno izbacivanja natrijuma putem
mokrace.
Drugi efekat je kad se vezuju za odredjen deo bubreznog kanalica, makula densa, koji
stvara novi hormon – renin. Vezujuci se za svoje receptore na ovim celijama i znaci opet preko
ciklicnog GMP-a i protein kinaze G, inhibiraju sekreciju renina, koji je opet odgovoran, preko
odredjenih kaskadnih desavanja, za sekreciju mineralkortikoida. Znaci opet dolazi do natriureze,
odnosno izbacivanja soli iz organizma. Kakve veze ima natriureza sa povecanom zapreminom
krvi? Kad je povecana zapremina krvi onda je veci pritisak, izbacivanjem soli izbacuje se vode i
samim tim se zapremina krvi vraca na normalu i obustavlja se lucenje ova dva hormona.
Odrzavanje homeostaze – stalnosti bilo kakvih dogadjanja u organizmu.
Sledeci mehanizam je neurohipofiza. Tu se luce ADH (vazopresin) i oksitocin. Znaci delovanjem
na neurohipofizu inhibira se sinteza ANTIdiuretickog hormona, cim nema antidiuretickom
hormona nastaje diureza.
Sto se tice krvnih sudova, ANP i BNP uticu na dilataciju, znaci sirenje krvnih sudova i
samim tim deluju na pritisak tako sto ga smanjuju (jos jedan mehanizam snizavanja pritiska koji
je porastao sa povecanjem kolicine krvi). Ovo dejstvo, dilatacija, vrse sa trecim natriuretickim
peptidom, natriuretickim peptidom C koji se stvara u samim krvnim sudovima i on deluje na
receptor B (ne mora da se zna). Mozemo reci da ovi hormoni imaju autokrino (odmah na samu
celiju), parakrino (na susedne celije -CNP), i endokrino (u krv) dejstvo.

13
 Krvni sudovi

U telu odraslog čoveka dužina svih krvnih sudova iznosi 96 000 km.
Ne govorimo o krvnim sudovima kao o krutim cevima, zašto? Zato što krvni sudovi u
sebi sadrže materije elastin i kolagen i zašto govorimo o elastičnim krvnim sudovima?
Zato što menjaju promer sa jedne strane krv tokom protoka isteže zidove krvnih sudova a
sa druge strane dobar deo krvnih sudova je snabdeven glatkim mišićima tako da naročito
arteriole mogu da menjaju svoj promer i do četiri puta.

Anatomska podela krvnih sudova na:

• Arterije (odvode krv od srca);
• Vene (dovode krv);
• Kapilare (nalaze se između i imaju ulogu u razmeni).

Funkcionalna podela krvnih sudova:

• Krvni sudovi visokog pritiska (aorta i arterije većeg radijusa, praktično
generišu visinu pritiska u celom sistemu);
• Krvni sudovi stabilizatori pritiska (arterije manjeg radijusa i arteriole,
održavaju optimalan pritisak u sistemu, pružaju najveći otpor protoku krvi
i tu se i najviše smanjuje pritisak upravo zbog toga što one poseduju u sebi
glatke mišiće);
• Krvni sudovi usmerivači (koji određuju praktično broj otvorenih kapilara i
u manjoj meri pružaju otpor protoku krvi, to su metarteriole tj. završni
delovi arteriola i prekapilarni sfinkter);
• Krvni sudovi razmenjivači (to su kapilari i tu se vrši razmena gasova i
materija);
• Krvni sudovi kolektori (mišićne venule i manje vene, imaju ulogu u
nakupljanju krvi iz kapilara i pružaju otpor u vrlo maloj meri);
• Krvni sudovi rezervoari (omogućavaju povratak krvi u desnu pretkomoru,
to su velike vene, tj. vene većeg radijusa i gornja i donja šuplja vena).
• Krvni sudovi za šantovanje odnosno za skretanje (povezuju arterije i vene
zaobilazeći kapilare, to su arterio-venske anastomoze);
• Resorptivni sudovi (to su limfni sudovi koji omogućavaju resorpciju,
upijanje tečnosti iz intersticijuma, ne samo tečnosti već i proteina, u
pitanju su limfni kapilari i limfni sudovi).

Kako sve to izgleda?

Sudovi visokog pritiska, aorta i arterije većeg radijusa imaju izuzetno debeo zid, vrlo su
elastični. Zatim sudovi stabilizatori pritiska koji su snabdeveni glatkim mišićima.
Arteriole, koje su takođe dobro snabdevene glatkim mišićima. Kapilari pa arterio-venske
anastomoze koji omogućavaju zaobilaženje kapilara ukoliko su prekapilarni sfinkteri
zatvoreni. Zatim krvni sudovi koji sakupljaju krv iz kapilara, to su mišićne venule i male
vene, zatim srednje vene kolektori, snabdeveni su zaliscima koji omogućavaju usmeren
tok krvi ka desnoj pretkomori. I na kraju velike vene, pre svega donja i gornja šuplja
vena. Ukoliko napravimo paralelu vidimo da se itekako građa krvnih sudova iste
kategorije poređući arterijski i venski sistem razlikuje.

14
U sistemskoj cirkulaciji 84% krvi a u plućnoj cirkulaciji oko 16%. U svakom trenutku se
64% krvi nalazi u venskom sistemu (velike vene su rezervoari krvi), dok je samo 13% u
arterijskom sistemu. 10% u tkiva, 7% je u srcu i oko 9% krvi nalazi se u plućima.

Šta je to što determiniše protok krvi kroz krvne sudove?

Zapremina krvi koja protiče kroz određeni segment cirkulatornog sistema u nekom
vremenskom intervalu i izražava se u mililitrima i u litrima u minuti. Od čega zavisi
protok krvi? Uzmemo da je u pitanju kruta cev (ne krvni sudovi) protok neke tečnosti
kroz krutu cev zavisi od gradijenta pritiska na početku i na kraju cevi i zavisi od otpora
koji tečnost trpi zbog protoka kroz određeni segment i to je još Om definisao, u pitanju je
Omov zakon hidrodinamike, dakle protok je direktno srazmeran gradijentu pritiska na
početku i kraju cevi a obrnuto je srazmeran otporu (što je veći otpor, manji je protok). Od
čega zavisi otpor? Od gustine tečnosti, što je gušća krv veći je otpor, od dužine suda i
promera (što je manji promer veći je otpor). Otpor je direktno srazmeran viskozitetu,
dužini suda a obrnuto srazmeran radijusu suda. Kada zamenimo ovu jednačinu, dobijamo
Poiseul-Hagenovu jednačinu po kojoj je protok direktno srazmeran gradijentu pritiska,
direktno je srazmeran radijusu krvnog suda a obrnuto srazmeran dužini krvnog suda i
viskozitetu. Da predpostavimo da je u organizmu sve normalno, govorimo o fiziološkim
uslovima, koja od ovih komponenti je promenljiva? Dijametar. Jedino je dijametar u
fiziološkim uslovima promenljv. Da dijametar utiče na protok krvi kroz krvne sudove
svedoči ova slika....ukoliko se samo 2 puta poveća promer, protok se povećava 16 puta a
ukoliko se promer krvnog suda poveća 4 puta, protok se poveća 256 puta. Koji su to
krvni sudovi koji najviše pružaju otpor protoku? To su male arteriole koje su najviše
snabdevene glatkim mišićima i koje imaju mogućnost da menjaju svoj promer čak 4 puta
(od 4 mikrona do 25). One regulišu visinu pritiska u celom sistemu. Ogromna plejada
hormona i neurotransmitera utiču na njihovo sužavanje odnosno njihovo širenje. I
viskozitet sudova utiče na otpor protoku krvi. Na slici vidimo da je viskozitet vode 1,
viskozitet plazme 1.5. Viskozitet krvi zavisi od hematokrita. Šta je hematokrit?
Predstavlja procenat eritrocita, taloženih eritrocita u 100ml krvi i u fiziološkim uslovima
on iznosi kod žena od 35 do 45, kod muškaraca od 40 do 45. Viskozitet normalne krvi u
fiziološkim uslovima iznosi 3. To znači da je 3 puta veći pritisak neophodan da potera
krv kroz neki sud u poređenju sa vodom. U patološkim uslovima, u slučaju policitemije,
kada je hematokrit umesto 40, 70, taj pritisak je 10. Što znači da je 10 puta veći pritisak
neophodan da potera tu viskoznu, gustu krv kroz isti krvni sud u poređenju sa vodom.
Utiče i T, jer smanjenje T za jedan stepen, povećava viskozitet za 2%. Protok krvi još
zavisi od transmuralnog pritiska odnosno zavisi od razlike u pritisku van krvnog suda i
unutar krvnog suda (najmanji protok krvi je tokom sistole, a najveći tokom dijastole, isto
tako skeletni mišići mogu da povećaju transmuralni pritisak i čak da dovedu do zastoja,
tj. smanjenja protoka krvi). Na nekom normalnom pritisku od 100mmHg protok je 3.5 i
ukoliko se pritisak smanji na 50mmHg protok pada 4 puta, iznosi 0.8 mm/min. Kakav još
može da bude protok krvi? Može da bude stalan i pulsativan. Gde je pulsativan? U aorti.
Tokom svake kontrakcije srce u aortu izbaci oko 70 mm krvi. Stalan je u celom
cirkulatornom sistemu, a zašto je stalan? Zbog toga što je aorta izuzetno elastična (ta
elastičnost omogućava kontinuirani protok krvi kroz ceo kardiovaskularni sistem) a
pulsativan je na izlasku samo iz leve odnosno desne komore. Osim toga, protok može da

15
bude laminaran i turbulentan. Laminaran je u krvnim sudovima manjeg radijusa gde krv
praktično teče u laminama i gde je onda najbrži a gde najsporiji? Najbrže teče kroz centar
krvnog suda a najsporije.... zbog trenja. Turbulentan je u aorti, u krvnim sudovima većeg
radijusa zato što je tu velika brzina protoka i šta je to što prevodi turbulentan protok u
laminaran? To je Rejnoldov broj ali ono što je bitno je da je stalan odnosno laminaran
protok nečujan dok je ovaj turbulentan čujan. Gde još može da bude turbulenti protok a
da nije u pitanju aorta? Naslage na krvnim sudovima dovode do pretvaranja finog
laminarnog protoka u turbulentni.

Arterije, arterijska cirkulacija

Arterije odvode krv od srca i to prenose oksigenisanu krv (govorimo o sistemskim
arterijama) tkivima velikom brzinom i pod velikim pritiskom (to se ne odnosi na plućnu
arteriju jer ona odvodi dezoksigenisanu krv u pluća).
Na crtežu se vidi da se građa krvnih sudova itekako razlikuje. Ono što je karakteristično
za aortu i veće arterije, to je prisustvo elastičnih vlakana. Najviše el. vlakana ima u aorti i
ta elastičnost opada sa povećanjem udaljenja krvnih sudova od srca, dok sa druge strane
raste procenat odnosno zastupljenost glatkih mišića. Osim toga, u aorti i velikim
arterijama postoji i kolagen koji praktično predstavlja jednu vrstu zaštite odnosno
onemogućava takozvano izbočavanje aorte i ovih velikih arterija tokom primanja te
velike porcije krvi. Tokom života gubi se ovaj kolageni štit i gubljenje kolagena u
velikim arterijama a naročito u aorti, dovodi do aneurizme (gubljenje elastičnosti usled
nedostatka kolagena) do izbočavanja krvnog suda prilikom svake sistole (dolazi do
izbočavanja dela krvnog suda i što se on više izboči postoji mogućnost da pukne i tada
dolazi do pucanja aorte). Što se više udaljavamo od srca sve je manje elastičnih vlakana
sve je više glatkih mišića što znači da se praktično pritisak reguliše na ovom delu
kardiovaskularnog sistema gde je manje kolagena i sad stižemo do kapilara. Vidimo da su
kapilari tanki i sastoje se samo od endotelijalnih ćelija, nema elastičnih vlakana, nema
glatkih mišića, nema kolagena. Kako izgledaju te anastomoze i kako izgleda protok kroz
kapilare? Od arteriole sada polaze metarteriole, a od metarteriole prekapilarni sfinkteri
koji mogu biti otvoreni ili zatvoreni. Npr u aktivnom skeletnom mišiću svi prekapilarni
sfinkteri su otvoreni i krv cirkuliše kroz sve kapilare, za razliku od neaktivnog gde su
prekapilarni sfinkteri zatvoreni i krv se usmerava preko arterio-venskih anastomoza.
Logično je da što se više udaljavamo od srca, raste protok odnosno rigidnost krvnih
sudova i sve je veći otpor, najveći otpor pružaju krvni sudovi koji su snabdeveni glatkim
mišićima.
Kakav je pritisak u aorti za vreme sistole, odnosno dijastole komora? Kad su otvoreni
semilunarni zalisci i kada je leva komora u (?) sa aortom, tada je pritisak u levom srcu
120 tokom sistole i isti je pritisak u aorti dok su otvoreni semilunarni zalisci. Šta znači tih
120mmHg? Kada bi merač pritiska direktno povezali sa aortom, tada bi se živa popela na
tih 120mmHg. A koliko bi se popela krv, da je u meraču pritiska krv umesto žive? Krv je
jedno 12.9 puta manje gusta od žive što znači da kada bi presekli aortu na ovom mestu
tada bi krv šiknula na 1500, na 1.5m. Koja je situacija za vreme dijastole? Koliki je
pritisak u komori za vreme dijastole? Nula a u aorti je 80. Pritisak u aorti se povećava sa
80 do 120 i za vreme dijastole pada opet na 80. Imamo to anakrotsko koleno i
katakrotsko koleno, imamo dikrotski zubac koji potiče od toga kada krv uđe u aortu u
jednom trenutku se vrati i zalupi semilunarne zalistke i u jednom trenutku se poveća

16
pritisak. Povećava se pritisak u aorti, zatim nastupa dijastola komora, nastupa i smanjenje
pritiska a u jednom trenutku krv se malo vrati, zalupi semilunarne zaliske i pritisak opada
na 80. Odakle potiče puls koji merimo? Tokom svake kontrakcije, tokom grčenja
komora, izbacivanje te jedne porcije od 70mm u aortu dovodi do ritmičkog kolebanja
zida aorte, ta jedna porcija dovodi do ritmičkog kolebanja pritiska u zidu arterije tokom
srčanog pritiska. Brzina pulsa je 14-20 puta veća od brzine protoka krvi. Leva komora je
uzbacila tih 70mm u aortu i ta krv je prešla samo metar, dva, tri, a taj puls se registruje
kad se stavi ruka na nadlanicu u istom trenutku. Kako to objašnjavamo? Porcije krvi se
zamisle kao kuglice i svaka kuglica koju srce izbaci dovodi do pomeranja svih sledećih
kuglica. Srce je izbacilo jednu kuglicu a mi smo registrovali puls one poslednje kuglice
koja se pomerila. Svako to izbacivanje dovodi do talasastih promena pritiska.
Krvni pritisak, to je pritisak koji krv vrši na sudove, kapilare, arterije i vene. I kada
govorimo o pritisku u arterijama, odnosno o arterijskom pritisku, razlikujemo sistolin i
dijastolin. Šta je pulsni pritisak? To je razlika između sistolinog i dijastolinog pritiska.
Govorimo o srednje pritisku, najlakše je da izmerimo (120+80)/2=100 i nije nam srednji
pritisak tokom srčanog ciklusa 100. Zašto? Da li sistola i dijastola traju isto? Dijastola
traje duže i taj srednji pritisak ne iznosi 100 već na dijastolin pritisak dodajemo trećinu
pulsnog pritiska i dobijamo da je srednja vrednost 93.33 i to je srednji pritisak tokom
srčanog ciklusa. Od čega zavisi visina arterijskog pritiska? Zavisi od udarnog volumena
leve komore. Što je veći udarni volumen, što je veća snaga kojom srce pumpa krv u
sistemsku cirkulaciju, naravno da je veći pritisak. Utiče takođe i otpor protoku krvi
odnosno periferna vaskularna rezistencija. Zavisi i od uzrasta, arterijski pritisak se
povećava starenjem, srednji pritisak je 70 kod dece, 95 tokom nekog srednjeg doba....
Zato što se starenjem povećava otpor protoku krvi, sa jedne strane naročito
nagomilavanje (?) naslaga u krvnim sudovima ali se starenjem gubi i elastičnost arterija.
Na visinu arterijskog pritiska utiče more hormona i neurotransmitera koji utiču na promer
krvnih sudova, pre svega kateholamini, noradrenalin koji je opšti vazokonstriktor i
adrenalin koji u jednim krvnim sudovima izaziva dilataciju a u drugim konstrikciju.
Zatim vazopresin ili antidiuretički hormon koji ima dvostruko dejstvo, preko jednih
receptora se vezuje direktno za glatke mišiće i skuplja krvne sudove, a sa druge strane
deluje na bubrežne tubule, zadržava vodu i tako povećava pritisak u cirkulaciji. Zatim
aldosteron, mineralokortikoid, hormon kore nadbubrežne žlezde koji zadržava soli a
samim tim i tečnost. Angiotenzin, renin se oslobađa iz bubrega pa on deluje na stvaranje
angiotenzina pa angiotenzin dovodi do stvaranja aldosterona. Izuzetno je jak i moćan
vazokonstriktor. AMP i BMP antagonizuju dejstvo svih ovih hormona, deluju na
neurohipofizu i ne dozvoljava lučenje antidiuretiko hormona, deluje na koru nadbubrežne
žlezde i ne dozvoljava lučenje mineralokortikoida i deluje na bubrege i ne dozvoljava
lučenje renina, samim tim nedostaje i antitenzin tako da imaju vazodilatatorsko dejstvo.
I evo kako izgleda pritisak u celom sistemu, srednji pritisak u aorti 93.33 pa u velikim
arterijama pada na nekih 85 do 90 i evo arteriole gde najviše pada pritisak, znači na
ulasku u arteriolu pritisak je 85 a na ulasku u kapilare tj na kraju arteriola je 30. U
kapilarima pritisak pada sa 35 na 10, u venulama je 10 a na ulasku u desno srce taj
pritisak je nula. Gde je najveća brzina protoka a gde najmanja? Šta je to što definiše
brzinu protoka? Najveći protok je u aorti, a najmanji je u kapilarima. Brzinu protoka
determiniše ukupna površina tog segmenta cirkulatornog sistema. Znači da površina
poprečnog preseka aorte iznosi 2.5 mm2. Onda se ta aorta deli na dve ili tri velike

17
arterije, pa one na srednje arterije itd.... Najveća ukupna površina kapilara iznosi čak
2500 cm2 (to je promer svih kapilara) i tu je brzina protoka najmanja jer je brzina protoka
obrnuto srazmerna ukupnoj površini cirkulatornog sistema. To je važno zbog razmene
materija, jer kada bi krv profurala kroz kapilare ne bi stigla da se obavi razmena materija.

Ono cime smo poceli prakticno predavanje o KVS sistemu, je da KVS sistem omogucava
difuziju molekula i respiratornih gasova time sto ih dovodi na udaljenost manju od
0.1mm (od celija), znaci najmanja udaljenost izmedju bilo kog kapilara i bilo koje celije
iznosi 20-30 mikrona. Slajd br 16 – vidi se arteriola snabdevena glatkim misicnim celija,
vidimo kako su inervisane arteriole, vide se prekapilarni sfinkteri i jedna tipicna kapilarna
mreza i arteriovenska anastomoza – krvni sud koji omogucava skretanje krvi. Kapilari su
obavijeni pericitima kojima se uloga jos uvek ne zna (pretpostavlja se da imaju
metabolicku ulogu). Od kapilara polaze misicne venule i odvode krv u venski deo
sistema. Kako se dele kapilari? Postoje tri vrste kapilara u organizmu – kontinuirani,
fenestrovani i sinusoidni.
Kontinuirani kapilari su najmanje propustljivi, sto je logicno buduci da se izmedju
endotelijalnih celija nalaze ekstremno uzane pukotine promera samo 6-7 nm. Ovi kapilari
su karakteristicni pre svega za nervni sistem (pominjali smo krvno-mozdanu barijeru i
rekli smo da su te pukotine tu najuze, i manje od 6-7nm, i ta barijera je ucvrscena glija
celijama koje ne dozvoljavaju komunikaciju cirkulatornog i nervnog sistema i time stite
ekstremno osetljivo tkivo mozga od promenjljivih faktora krvi). Zatim, mišići, masno
tkivo, koža i vezivno tkivo. Sadrze veliki broj pinocitoznih vezikula (objasnjenje kasnije).
Sledeca kategorija kapilara su fenestrirani kapilari. Oni su srednje propustljivi zato sto
sadrze fenestracije ili okna (prozore) ciji je promer 50-60 nm. To nisu uzane pukotine vec
prakticno rupe (prozori) i ovi kapilari su karakteristicni za bubrezne glomerule, crevne
resice i endokrine zlezde. Vidimo da se u ovim celijama nalazi manji broj pinocitoznih
vezikula.
Sinusoidni kapilari – najpropustljiviji. Tu je bazalna lamina cak u najvecem broju
slucajeva prekinuta i izmedju endotelijalnih celija se nalazi bukvalno pukotina od 100 nm
– paracelularna, medjucelijska pukotina i ovi sinusoidni kapilari su karakteristicni za tzv.
krvotvorne organe, znaci pre svega za jetru, slezinu, limfne cvorove, koštanu srž i koru
nadbubrega. Znaci ovi kapilari propustaju prakticno sve. Kod njih se zadrzavaju i
fenestracije, ali se osim tih velikih otvora tu nalaze i sinusi (znaci te pukotine velicine
100 nm).
Kapilari su krvni sudovi razmenjivaci i njihova osnova uloga je u razmeni molekula
gasova i tecnosti. Ova razmena zavisi od propustljivosti kapilara i osobina molekula.
Opste stvari: liposolubilni molekuli se transportuju kroz same epitelijalne celije –
prakticno transcelularno. To su O2, CO2, alkohol, anestetici. Zato alkohol i anestetici
brzo deluju. Hidrosolubilni molekuli se propustaju paracelularno, dakle kroz pore, bilo da
su u pitanju pukotine ili fenestracije i to su elektroliti, glukoza, aminokiseline, lekovi itd.
Naravno, u kom se smeru vrsi ova razmena zavisi od koncentracijskog gradijenta. Drugi
vid transporta je mikropinocitoza. Tako se vrsi transport velikih molekula kao sto su
gamaglobulini, fibrinogen itd. Proces je jednostavan – zasniva se na stvaranju ovih
mikropinocitoznih vezikula, kojima narocito obiluju kontinuirani kapilari. Znaci u ovom
slucaju vidimo da deo krvi sa ovim molekulima dakle endocitozom ulazi u celiju, tu sad
ove pinocitozne vezikule putuju na suprotnu stranu i egzocitozom se izbacuju. Sada je

18
jasno zasto ih najvise ima u kontinuiranim kapilarima. Zasto ih nema uopste u
sinusoidnim? Zato sto u njima molekuli bukvalno furaju kroz sinuse, a buduci da
fenestrirani kapilari imaju promer 50-60 nm, manji broj ovih pinocitoznih vezikula
postoji u celijama.
I treci vid, koji nas najvise interesuje je filtracija i apsorpcija tečnosti. Filtracija tecnosti
je prakticno curenje odnosno izlazak tecnosti iz kapilara u intersticijum. Apsorpcija se
odnosi na preuzimanje tecnosti iz intersticijuma nazad u kapilar. Sta je to sto gura tecnost
iz kapilara u intersticijum? To je prakticno pritisak kapilarni. Sto je veci kapilarni pritisak
to vise tecnosti curi u intersticijum. Sta je to sto omogucava upijanje tecnosti iz
intersticijuma u kapilar? To je kapilarni osmotski pritisak, tj. osmotski pritisak u
kapilarima i on zavisi od koncentracije proteina. Sto je vise proteina to se vise tecnosti
usisava nazad u kapilar. Sta je jos to sto privlaci tecnost, znaci omogucava filtraciju, tj.
izlazak tecnosti iz kapilara u intersticijum – to je koncentracija proteina u tkivima
odnosno tkivni osmotski pritisak. Sto je vise proteina u tkivima vise se tecnosti usisava iz
kapilara u intersticijum i obrnuto – dodatni pritisak koji omogucava apsorpciju
intersticijalne tecnosti nazad u kapilar je tkivni hidrostaticki pritisak odnosno pritisak
tecnosti u tkivima. Rekla sam da je najveci pad pritiska u sistemu na nivou arteriola, da
on tu pada sa 85 na 35. Znaci pritisak na ulasku u svaki kapilar u fizioloskim uslovima
iznosi 35mmHg. Osmotski pritisak u kapilarima iznosi 25mmHg (takodje u fizioloskim
uslovima). Znaci pritisak kapilarni je visi od osmotskog pritiska, sto znaci da na ulasku
tecnosti u idealni kapilar preovladjuje filtracija. Znaci na prvom delu kapilara tecnost
napusta kapilar. Time pada pritisak i negde na sredini kapilara ova dva pritiska se
izjednacavaju. Znaci, na ovom mestu koliko tecnosti iscuri u intersticijum, toliko tecnosti
se upija. Kapilarni pritisak i dalje pada, tako da na drugom delu kapilara preovladjuje
apsorpcija tecnosti. Pritisak na izlasku iz kapilara, odnosno na ulasku u venski sistem
iznosi 15mmHg – rekli smo da sto se vise udaljavamo od srca pritisak se sve vise i vise
smanjuje. Otprilike 90% tecnosti koja izadje se i vrati. Znaci da je osmotski pritisak
jednak na pocetku i na kraju i da se menja samo kapilarni pritisak. Ulazak i izlazak se
simultano desavaju. Ukoliko u sistemu vlada hipertenzija, tada ovaj kapilarni pritisak
nece biti 35 nego ce biti visi, sto znaci da ce se ova ravnoteza poremetiti ka donjem delu
kapilara (izjednacavanje ova dva pritiska – KHP i KOP). Tada ce se mnogo vise tecnosti
isfiltrirati nego sto ce da udje. S druge strane isto tako, smanjenje koncentracije proteina,
sto dovodi do opet smanjenja kapilarnog osmotsko pritiska u celom sistemu, opet pomera
ravnotezu na dole. Zato nastaju edemi, odnosno otoci, mada je to i u vezi sa limfnim
sudovima koji sluze da uklone onih preostalih 10% tecnosti i limfni sistem predstavlja jos
dodatnu kontrolu koja onemogucava zadrzavanje ove tecnosti u intersticijumu. Kada se
pritisak toliko poveca, ili kada nastane alergijska reakcija, limfni sistem ima mogucnost
da poveca protok do 20 puta. Posle toga nastaje plato i limfni sistem je nemocan – ne
moze vise da odstrani suvisnu vodu i nastaje edem. To je vrlo karakteristicno za trudnice,
zbog povecanja telesne tezine s jedne strane i zbog fizioloskog povecanja pritiska s
druge.
Jos 30-tih godina proslog veka Avgust Krog je vrsio eksperimente na misicu zabe i
ustanovio je da su u aktivnom misicu svi kapilari otvoreni, a da je u neaktivnom misicu
nekih 25-30% kapilara otvoreno. Odmah je posumnjao da je ta regulacija (dijametra
kapilara, tj. otvorenosti prekapilarnih sfinktera) nervna, pa se iznenadio kad je video da je
situacija bila ista i nakon denervacije misica. Zbog toga se preusmerio na drugu stranu, tj.

19
posumnjao je da je u pitanju metabolicka kontrola dijametra kapilara. Ovo je jos uvek
teorija koja je na putu da bude potvrdjena. Koji su to metaboliti koji dovode do otvaranja
i zatvaranja prekapilarnih sfinktera? U aktivnom misicu se povecava celijski metabolizam
i oslobadjaju se metaboliti, koji se akumuliraju i dovode do otvaranja prekapilarnih
sfinktera. Kandidati za te metabolite su pre svega pad konc. kiseonika (u krvi i
intersticijumu), rast konc. ugljen dioksida, cim se povecava konc. CO2 povecava se
kiselost krvi, a samim tim i intersticijuma; nagomilavaju se mlečna kiselina, adenozin,
histamin, prostaglandini, bradikinin, K+, H+, itd. Svi ovi metaboliti dovode do opustanja
misica prekapilarnih sfinktera i do otvaranja ovih kapilara. Cim se otvaraju kapilari
povecava se prokrvljenost, krv odnosi ove metabolite, preklapilarni sfinkteri se zatvaraju
i ciklus se ponavlja. Znaci to je razlog zbog cega je u neaktivnim misicima veci deo
kapilara zatvoren. Misicima nije potrebna s jedne strane u toj meri glukoza i O2, tako da
postoji ova metabolicka feedback kontrola (sprega) znaci povratna kontrola uslovljena
nagomilavanjem metabolita u aktivnom tkivu. Da zapamtimo da prekapilarni sfinkteri
nisu regulisani nervnim sistemom.

Venska cirkulacija
To su sudovi sirokog promera, oni su rezervoari krvi, jer se u njima u svakom trenutku
nalazi 64% krvi. U pitanju su sudovi koji se odlikuju niskim pritiskom, malopre smo rekli
da je pritisak na ulasku u desnu pretkomoru prakticno jednak nuli. Ono sto nas interesuje
je da je u velikim venama 39% krvi, u malim venama 25% (64% ukupno). Koje su
razlike u gradji arterija i vena istog promera? Vene sadrze vise kolagena od elasticnih
elemenata i upravo taj kolagen omogucava da se vene prosire i prime tu kolicinu krvi i da
vrse tu ulogu rezervoara krvi. Vene su takodje parasimpatiski inervisane. Ono sto je
karakteristicno za skoro sve vene (osim portalne vene i nekih karotida itd. znaci vena
koje dovode krv iz gornjih delova tela) je da imaju u sebi venske zaliske, koji im
omogucavaju usmeren protok krvi. Narocito su karakteristicni i ekstremno dobro
razvijeni zalisci u venama donjih ekstremiteta. Osnovna uloga vena je da omogucavaju
povratak dezoksigenisane krvi u desno srce (kada govorimo o sistemskoj cirkulaciji).
Na koji nacin se krv vraca u desno srce? Prvo je gravitaciona sila, kada govorimo o
dezoksigenisanoj krvi iz gornjih delova tela. Drugo je skeletno-misicna veska pumpa.
Cinjenica da kontrakcijom misica dolazi do komprimovanja vena i do usmerenog protoka
dezoksigenisane krvi suprotno delovanju sile gravitacije zahvaljujuci prisustvu venskih
zalistaka. Trece je torako-abdominalna respiratorna pumpa koja takodje omogucava
povratak dezoksigenisane krv i iz donjih delovi tela. O cemu se tu radi? Tokom
inspirijuma, udisaja, dolazi do pada dijafragme, ona pada bukvalno kao klip, povecava se
grudni kos, i samim tim se povecava pritisak u abdominalnim organima i to dovodi do
vracanja krvi iz donjih delova tela u desno srce. Padom dijafragme, smanjuje se
zapremina trbusne duplje, povecava se pritisak u njoj sto omogucava, slicno ovoj
skeletno-misicnoj pumpi, vracanje krvi. I cetvrto je cinjenica da srce kao pumpa, znaci
pumpa krv, ali na ulasku srce funkcionise kao jedna vrsta usisivaca, jer je nizak pritisak
na ulasku u desnu pretkomoru, tako da na osnovu razlike u pritiscima dolazi do
ubacivanja dezoksigenisane u desno srce.
Limfni sudovi. Nadovezujemo se na pricu o kapilarima. Osnovna uloga limfnog sistema
je drenaza tkiva – otklanjanje suvisne tecnosti i otklanjanje proteina iz intersticijuma.
Osim toga videcemo kod varenja da limfni sudovi u crevnim resicama, tzv. lakteali

20
omogucavaju apsorpciji masti. I na kraju limfni sudovi, slezina i limfni cvorovi imaju
imunsku ulogu, odnosno omogucavaju odstranjivanje bakterija.
Glavni limfni sud je ductus thoracicus – uliva se u gornju suplju venu na mestu gde se
uliva leva unutrasnja jugularna vena i leva vena subklavia. On vrsi drenazu tkiva leve
polovine tkiva, znaci leve polovine glave, leve polovine grudnog kosa i celog donjeg dela
tela. Drugi vazan limfni sud je desni limfaticki duktus, koji se uliva u gornju suplju venu
na mestu gde se uliva desna unutrasnja jugularna vena i desna vena subklavia i on vrsi
drenazu desne polovine glave, desne ruke i desne polovine grudnog kosa.
Vracamo se na onih 10% tecnosti koju otklanjaju limfni kapilari, tj limfni sudovi. Limfni
kapilari izgledaju potpuno drugacije od krvnih kapilara. Epitelijalne celije limfnih
kapilara su vretenaste i preklapaju se. Ovo je bitno zato sto se one kao fliperi otvaraju u
trenutku kada se poveca parcijalni pritisak u medjucelijskoj tecnosti. Znaci kada se
tecnost iz kapilara isfiltrira u intersticijum, u njemu raste pritisak i taj povecani pritisak
dovodi do otvaranja ovih ''zalistaka'', to nisu zalisci nego se bukvalno epitelijalne celije
kapilara kao fliperi otvaraju i sada ta medjucelijska tecnost ulazi kroz otvorene flipere i
nagomilava se u vecim limfnim sudovima koji su snabdeveni klasicnim zaliscima koji
takodje stoje preklopljenii kao fliperi. Kada se sad poveca parcijalni pritisak tecnosti u
ovom segmentu limfnog suda, to dovodi do otvaranja ovog zaliska. Tada se ta
mejucelijska tecnost potiskuje u sledeci segment limfotoka. U vecim limfnim sudovima
postoji mehanizam, tzv. limfna pumpa. Kada se napuni odredjeni segment limfnog suda
izmedju dva zaliska, to dovodi do kontrakcije glatkih misica sudova tog segmenta
limfotoka, znaci misic se kontrahuje, pritisak se poveca, taj povecan pritisak otvara
sledece zaliske, i tecnost se seli u sledeci segment i na taj nacin funkcionise limfotok. U
pitanju je klasicna miogena kontrola. Prakticno limfa ne predstavlja nista drugo nego
intersticijalnu tecnost. Sastoji se iz proteina pre svega.
Sta povecava protok limfe? Kada je u sistemu hipertenzija, tada je povecan kapilarni
pritisak na ulasku u kapilara (veci je od 35mmHg) i samim tim vise tecnosti iscuri nego
sto se apsorbuje. Tada mora da se poveca protok limfe zato sto taj visak tecnosti mora da
se odstrani. Drugi faktor je kada se smanji koncentracija proteina, tada je kapilarni
pritisak manji od 25mmHg, znaci ne u (samo jednom) kapilaru nego u celom sistemu.
Znaci kada je osmotski pritisak manji opet se pomera ravnoteza na dole, vise se tecnosti
isfiltrira, vise se nagomilava, ostaje vise od 10% i cim je vise limfotok mora tu tecnost da
apsorbuje i odnese u gornju suplju venu. Treci faktor je kad se poveca konc. proteina u
intersticijumu, dakle osmotski pritisak u intersticijumu ili tkivni osmotski pritisak. Cetvrti
je kad se poveca permeabilnost, propustljivost kapilara i peti je fizicka aktivnost.
Povecanje koncentracije proteina samim tim vuce povecanu zapreminu ekstracelijske
tecnosti, sto povecava pritisak sto dovodi do otvaranja vise flipera nego sto bi se otvaralo
u slucaju normalnog pritiska i povecava se rad limfne pumpe. Protok limfe se moze
povecati do 20 puta. Nakon platoa limfotok postaje nemocan i nastaju otoci.

21
 Cirkulacija u razlicitim organima

Škržna cirkulacija (kod riba)

Celokupni minutni volumen srca, 9-10mm krvi koje srce ribe ispumpa u minuti prolazi
kroz škrge, tj. prvo ide u ventralnu aortu, zatim prolazi kroz škrge, iz škrga ide u dorzalnu
aortu i tokom prolaska kroz škrge pritisak krvi se smanjuje 20-45%, što je jako važno
zbog procesa razmena gasova. Ventralna aorta je značajno elastičnija od dorzalne.
Kateholamini, adrenalin i noradrenalin, šire krvne sudove škrga što znači da povećavaju
protok, za razliku od acetil holina koji smanjuje protok do škrge. U slučaju pojačane
aktivnosti, npr kod stresa, tada se pojačava protok kroz škrge i ubrzava se razmena
gasova. Srce riba ima sekundarnu cirkulaciju, snabdeveno je zasebnim krvotokom (zato
što kroz srce protiče isključivo dezoksigenisana krv što znači da se srčani mišić ne može
snabdevati kiseonikom iz samih komora).

Fetalni krvotok

Kod fetusa pluća ne funkcionišu, jetra delimično funkcioniše, srce pumpa krv kroz
placentu i u placenti se vrši razmena materija i razmena gasova i budući da plućna
cirkulacija ne funkcioniše i pruža visok otpor protoku krvi, desno srce razvija visok
pritisak. Placenta je ta u kojoj se vrši razmena materija i razmena gasova, pa sada
dezoksigenisana krv umbilikalnom venom odnosno pupčanom venom prolazi pored jetre
pošto jetra delimično funkcioniše, zahvaljujući ductus venosusu (on omogućava
zaobilaženje jetre) i sad ova oksigenisana krv ulazi u donju šuplju venu. Iz donje šuplje
vene u desnu pretkomoru a iz desne pretkomore u levu pretkomoru kroz foramen ovale
(pritisak u desnom srcu je visok tako da se sada krv prebacuje iz desne pretkomore u levu
pretkomoru). Zatim iz leve pretkomore u levu komoru, pa iz leve komore u aortu
oksigenisana krv se odnosi u predeo glave i gornjih delova tela. Preko gornje šuplje vene
dezoksigenisana krv ulazi ponovo u desnu pretkomoru (što znači da u desnoj pretkomori
imamo mešanje krvi), iz desne pretkomore u desnu komoru, iz desne komore u plućnu
arteriju, međutim od pluće arterije do aorte pluća se zaobilaze preko ductus artetiosusa.
Ovaj ductus arteriosus omogućava da dezoksigenisana krv zaobiđe pluća, ubacuje se u
aortu i preko aorte dezoksigenisana krv ulazi ponovo u placentu. Ustanovljeno je da je
kod fetusa pet puta povišena koncentracija prostaglandina E i to prostaglandina E2 koji
omogućava dilataciju ovog ductus arteriosusa. Po rođenju koncentracija prostaglandina
drastično pada što dovodi do sužavanja ductus arteriosusa u prvim satima po rođenju.
Šta se dešava kad se beba rodi? Po rođenju prestaje protok kroz placentu, raste pritisak u
levom srcu i aorti, i sada pošto su pluća u ekspanziji po rođenju, plućna cirkulacija pruža
manji otpor protoku krvi (nekih pet puta manje) i pritisak u desnom srcu se smanjuje.
Sada se krv iz leve pretkomore usmerava u suprotnom smeru, kroz foramen ovale u
desnu pretkomoru što dovodi do zatvaranja zalistka, otvora foramen ovale. Zašto nastaje
šum na srcu? Zato što u trenutku zatvaranja taj zalistak može da ne zatvori potpuno
foramen ovale, ostaje deo otvoren što dovodi do vraćanja krvi i on se čuje kao šum na
srcu. Šta se dešava sa ductus artetiosus? Pošto se povećava pritisak u levom srcu,

22
povećava se pritisak u aorti pa se opet dezoksigenisana krv usmerava u suprotnom smeru,
dakle aorta pumpa krv kroz ductus arteriosus i ubacuje se u plućnu arteriju i na taj način
dezoksigenisana krv ulazi u mali, plućni krvotok. Prvih par sati nakon rođenja dolazi do
vazokonstrikcije, tj. sužavanja ductus arteriosusa zbog drastičnog smanjivanja
koncentracije prostaglandina E2, za jedan do osam sati se taj krvni sud funkcionalno
zatvara i dolazi do njegove potpune okluzije od jedan do četiri meseci po rođenju i tako
se uspostavlja normalni, klasični krvotok.

Minutni volumen odraslog čoveka telesne mase oko 70kg, iznosi oko 5 litara. Na koji
način se distribuira ta krv? Od tih 5l, nekih 15% odlazi u mozak, 20% u bubrege (važno
jer bubrezi funkcionišu kao vrsta prečišćivača krvi), 20% odlazi u creva, 5% je u srcu,
1% je u sistemskoj bronhijalnoj cirkulaciji (cirkulacija za snabdevanje plućnog tkiva
oksigenisanom krvi), 8% je u koži i ostatak je u kostima, masnom i vezivnom tkivu.

Cirkulacija u plućima

Osnovna uloga plućnog ili malog krvotoka je razmena gasova i razmena materija, zatim
deponovanje krvi i zadržavanje stranih čestica zato što se u plućima nalaze makrofage
koje filtriraju vensku krv, odstranjuju patogene organizme. Postoje dve cirkulacije.
Bronhijalna cirkulacija koja je deo sistemskog krvotoka, dakle od aorte se odvajaju dve
bronhijalne arterije koje donose oksigenisanu krv u plućno tkivo, disajne puteve,
bronhije, alveole... u ovoj cirkulaciji je karakterističan visok pritisak. Plućna cirkulacija
ili mali krvotok... od desne komore polazi plućna arterija koja se na nekih 5cm grana na
levu i desnu plućnu arteriju koja donosi dezoksigenisanu krv plućnim alveolama gde se
vrši razmena gasova. Karakteristično je da krvni sudovi imaju značajno tanje zidove u
poređenju sa sistemskom cirkulacijom, kraći su i šireg dijametra (4-5 puta) i otpor
protoku krvi je nekih deset puta manji (otpor je obrnuto srazmeran dijametru). Plućna
arterija je rastegljivija i značajno manje elastična od aorte i pritisak u malom krvotoku za
razliku od 120mm, iznosi 25mm. Kapilari su kraći i većeg radijusa. Pritisak na ulasku u
plućne kapilare je 6mmHg. Ako znamo da je osmotski pritisak u fiziološkim uslovima
25, koji će tu proces da preovlađuje tokom prolaska tečnosti kroz plućne kapilare? U
sistemskoj cirkulaciji je 35, pa dok se ne izjednači sa osmotskim pritiskom poreklom od
proteina, tečnost napušta intersticijum. Kada se smanji ispod osmotskog pritiska, tečnost
ulazi u kapilare. A ovde je sada pritisak 6. Ovde preovlađuje proces apsorpcije što je jako
važno za održavanje suvoće pluća (važno jer je 10000 puta brža razmena gasova kroz
vazdušnu sredinu). Šta se dešava ukoliko se poveća pritisak u desnom srcu? Povećanje
pritiska dovodi do poremećaja te ravnoteže i može nastati edem pluća.

23
 Kako je regulisan protok kroz plućnu cirkulaciju?

Od plućne arterije se razdvajaju sudovi koji dovode dezoksigenisanu krv do plućnih

alveola, odatle sada polaze arteriole, zatim veće arterije koje odnose oksigenisanu krv u
levo srce preko 4 plućne vene.
Utvrđeno je da od parcijalnog pritiska kiseonika u vazduhu plućnih alveola, zavisi
promer krvnih sudova, tako da ukoliko u određeni deo plućnih alveola stigne vazduh
siromašan kiseonikom (parcijalni pritisak mali) tada se iz alveolarnog epitela oslobađa
nepoznat lokalni vazokonstriktor koji momentalno dovodi do sužavanja arteriola i
prekapilarnih sfinktera tako da se praktično sada krv usmerava ka bolje provetrenim
alveolama (u kojima je parcijalni pritisak kiseonika normalan).
Osim ove lokalne autoregulacije, postoji i nervna kontrola dijametra koja je zanemarljiva,
zna se da aktivacija simpatičkog nervnog sistema povećava rigidnost krvnih sudova,
međutim ne utiče na otpor, dok parasimpatička inervacija izaziva blagu dilataciju.
Izuzetak su reptili i vodozemci kod kojih stimulacija vagusa, aktivacija parasimpatičkog
nervnog sistema dovodi do vazokonstrikcije plućnih arteriola što znači da je kod njih ova
lokalna autoregulacija bez značaja (nervna regulacija dominantna).

Koronarna cirkulacija

Cirkulacija, deo sistemskog krvotoka, odgovorna za snabdevanje miokarda

oksigenisanom krvi. Karakteristična je za sve endotermne organizme i za ribe (jedini
egzotermni organizmi sa koronarnom cirkulacijom). Odmah na izlasku aorte iz leve
komore, bukvalno iznad semilunarnih zalistaka, od aorte se odvajaju desna i leva
koronarna arterija. Od leve koronarne arterije polazi LAD grana (leva anteriorna
descedentna, leva prednja silazna grana) koja snabdeva oksigenisanom krvi septum
između leve i desne komore, ceo prednji zid leve komore i značajan deo desne komore.
Osim nje, od leve koronarne arterije polazi i leva cirkumfleksna grana koja snabdeva
oksigenisanom krvi levu pretkomoru i zadnji zid leve komore. Najopasnije je začepljenje
LAD koje dovodi do infarkta. Od desne koronarne arterije polazi desna prednja atrijalna
grana koja snabdeva oksigenisanom krvi desnu pretkomoru i desna prednja silazna grana
koja snabdeva oksigenisanom krvi zadnji zid desne komore. Što se tiče dezoksigenisane
krvi, iz desnog srca ona se direktno ubacuje u veliku koronarnu arteriju a dezoksigenisana
krv iz levog srca ulazi u koronarni sinus, a iz koronarnog sinusa direktno u lumen desne
pretkomore.
U bazalnim uslovima u miokard odlazi 5% minutnog volumena. Zbog transmuralnog
pritiska koji potiče od kontrakcije samog miokarda, tokom grčenja ili sistole, protok je
redukovan kroz koronarne sudove dok je protok najveći na početku dijastole. Praktično
2.5 puta se smanjuje protok kroz koronarne sudove a na početku dijastole je ovaj protok
najveći i ovo je naročito karakteristično za levu komoru. Tokom sistole najviše su
ugroženi ovi dublji sudovi subendokardijalne arterije, logično je jer kako se kontrahuje
mišić on potiskuje krv i najugroženije su subendokardijalne arterije, i one jesu nešto šire
dok ove epikardijalne površinske koronarne arterije trpe manji pritisak tokom sistole.
Zašto je tahikardija opasna? Zbog toga što se tokom tahikardije dijastola skraćuje a
samim tim skraćuje se i vreme koje je neophodno da miokard dobije kiseonik. Šta se

24
dešava kada smo fizički aktivni? Aktivira se simpatički nervni sistem, ubrzava se rad srca
i 3 do 4 puta se povećava protok kroz koronarne arterije. Šta je to što utiče na regulaciju
protoka kroz srčane arterije? Ukoliko se smanji parcijalni pritisak kiseonika u krvi koja
prolazi koronarnim arterijama, tada dolazi do otpuštanja vazodilatatora iz mišičnih ćelija i
glavni kandidat za vazodilatatore, ne zna se tačno koji su, ali se zna da je u pitanju
adenozin koga oslobađa hipoksično tkivo. Adenozin se vezuje za svoje receptore,
purinoceptore tipa a1, a2a i a2b. Vezivanje adenozina dovodi do otvaranja kanala za
kalijum do hiperpolarizacije do otvaranja kanala za kalcijum što dovodi do smanjenja
koncentracije kalcijuma u ćelijama glatkih mišića. Samim tim dolazi do vazodilatacije.
Osim toga, prostaglandin E (E2) i bradikinin... bradikinin ostvaruje svoje dejstvo preko
jedne vrste sekundardnog glasnika a to je azotoksid (prvo što se daje ljudima kada se
sumnja da imaju infarkt je nitroglicerin, on dovodi do oslobađanja azotoksida koji
momentalno dovodi do dilatacije krvnih sudova). To bi bila lokalna autoregulacija. Osim
toga, postoji i nervna kontrola protoka koja može biti direktna i indirektna. Direktna
inervacija, da su direktno krvni sudovi koronarnih arterija inervisani. Kada se poveća
fizička aktivnost, kada smo u stresu, tada se povećava i aktivnost simpatičkog nervnog
sistema i ubrzava se rad srca i obrnuto (indirektno). Kod direktne inervacije, koronarni
sistem je inervisan i simpatičkim i parasimpatičkim nervnim sistemom, s tim da je
parasimpatička inervacija slaba a što se tiče simpatičke inervacije i ove površinske
epikardijalne i subendokardijalne arterije su inervisane simpatičkim, s tim da ove
površinske imaju veći broj alfa receptora za razliku od dubinskih koje imaju veći broj
beta receptora. Kada se noradrenalin veže za svoje alfa receptore dovodi do
vazokonstrikcije, dok adrenalin kada se veže za beta receptore dovodi do dilatacije.
Sužavanje je kao fenomen dominantniji ali sve to je zanemarljivo u odnosu na lokalnu
autoregulaciju protoka. Šta je to što dovodi do infarkta? Genetska predispozicija,
gojaznost, pušenje, nezdrav način života, loša ishrana.... sve to dovodi do nagomilavanja
lošeg holesterola iz LDL čestica u zidovima krvnih sudova i nagomilavanjem holesterola
dolazi do stvaranja plaka jer na taj nagomilani holesterol se nadovezuju i makrofage
monocite, nastaje transmasna pločica koja ukoliko pukne dovodi do nagomilavanja
trombocita i stvaranja tromba, ugruška.

Cerebralna cirkulacija

Koja su to dva glavna krvna suda koja odvoje oksigenisanu krv od aorte ka mozgu? To su
unutrašnje karotide i vertebralne arterije. Od luka aorte polazi a. subclavia i evo ga
zajedničko karotidno stablo. Sad idemo na gore, od subclavie se sada odvajaju leva i
desna vertebralna arterija uz koju paralelno idu karotide. Ovo uz karotidu je n.vagus.
Leva i desna vertebralna arterija se u bazi mozga spajaju u bazilarnu arteriju. Od
bazilarne arterije polaze zadnje cerebralne arterije i one snabdevaju zadnji deo mozga,
medulu oblongatu, pons, srednji mozak i zadnji deo prednjeg mozga. Sada se tu
pridružuju unutrašnje karotide, leva i desna, koje daju srednje cerebralne arterije koje
snabdevaju srednji deo prednjeg mozga i prednje cerebralne arterije koje snabdevaju
prednji deo prednjeg mozga. Sve ove arterije stvaraju arterijski Vilisov krug koji
praktično čini cerebralnu cirkulaciju.

25
Od celokupnog minutnog volumena 15% odlazi na cerebralnu cirkulaciju. Ono što je
karakteristično za cerebralnu cirkulaciju, to je da je protok a samim tim i pritisak kroz
cerebralnu cirkulaciju stabilan bez obzira šta se dešava na periferiji, kakav je pritisak na
periferiji u rasponu od 70-180. Postoje lokalni autoregulacioni mehanizmi koji ne
dozvoljavaju da mozak oseti kada se na periferiji dešavaju oscilacije pritiska u ovom
rasponu. Krvno-moždana barijera, specifično građeni kontinuirani kapilari koji imaju
ekstremno uzane međućelijske pukotine s jedne strane plus glijane ćelije koje dodatno
pojačavaju tu barijeru i onemogućavaju da hemijske promene u krvi utiču na sastav
likvora (važno jer su nervne ćelije ekstremno osetljive na promene u koncentraciji i
kiseonika i ugljen dioksida). Kontinuirani kapilari propuštaju vodu, kiseonik i ugljen
dioksid, slabo propuštaju vodonik, kalijum, ne propuštaju proteine i organske materije.
Lokalna autoregulacija protoka... šta je to što reguliše protok kroz cerebralnu cirkulaciju?
Smanjenje koncentracije kiseonika, povećanje koncentracije ugljen dioksida u krvi i u
međućelijskoj tečnosti mozga, odnosno posebno je u pitanju promena pH krvi. Zato što
kada se poveća koncentracija ugljen dioksida, taj ugljen dioksid se momentalno vezuje sa
vodom, nastaje slaba ugljena kiselina koja momentalno disosuje na jone vodonika i
bikarbonat amin. Ovi joni vodonika u sekundi dovode do širenja cerebralnih arterija. Ta
dilatacija je direktno srazmerna povećanju ugljen dioksida, samim tim i jona vodonika
odnosno smanjenja pH vrednosti. Povećanje pasivnog pritiska ugljen dioksida direktno je
srazmerno povećanju protoka krvi kroz cerebralnu cirkulaciju. Zašto baš ugljen dioksid i
joni vodonika? Zato što oni utiču na aktivnost neurona i nastaju fiziološki tokom
respiratorne akcitoze. Osim toga, na lokalnu regulaciju protoka kroz krvotok mozga utiče
i smanjenje parcijalnog pritiska kiseonika, bez obzira što mozak čini 2% telesne mase,
troši jako puno kiseonika (20% je ukupna potrošnja) i ukoliko se parcijalni pritisak
kiseonika smanji momentalno se aktiviraju lokalni autoregulacioni mehanizmi, oslobađa
se adenozin, azotoksid koji momentalno dovodi do dilatacije. Ukoliko moždane ćelije
ostanu bez krvi, ukoliko dođe do prekida protoka za samo 5 do 10s dolazi do nesvestice,
ne smeju da budu izložene nedostatku glukoze jer se glukoza ne deponuje u moždanim
ćelijama a i one nemaju mehanizam anaerobnog razlaganja glukoze što npr jeste slučaj sa
kardiocitama (one imaju mogućnost tokom hipoksije da se preusmere na anaerobni
metabolizam i ta mlečna kiselina koja nastaje u kardiocitama izaziva bolove kod angine
pektoris). Ova nervna regulacija je samo u slučaju naglih promena pritiska, u fiziološkom
stanju ne postoji, već je tada dominantna lokalna autoregulacija. Protok kroz mozak se ne
menja u rasponu od 70-180mmHg, međutim eksperimenti sa ubacivanjem radioaktivnog
ksenona u karotide i slikanjem određenih delova mozga, ustanovljeno je da ukoliko se
poveća aktivnost određenog dela mozga, tada dolazi do lokalnog povećanja protoka (u
pitanju je jedna vrsta redistribucije krvi). Mehanička stimulacija desne ruke dovodi do
povećanja protoka u motornoj zoni kore leve strane mozga ( i senzornoj). Tokom govora
povećava se lokalno protok kroz brokinu i venikijevu zonu, čitanje povećava protok kroz
okcipitalnu zonu tj. temporalnu zonu, a rešavanje problema vezano za određene regione
kore prednjeg mozga, naročito čeonog režnja.

26
 Splanhnička cirkulacija

Krvotok digestivnog trakta, želudca, jetre, slezine, pankreasa i creva, odnosno krvotok
unutrašnjih organa (litar krvi u minuti). Od 20% minutnog volumena preko celijačne
arterije oksigenisana krv odlazi i snabdeva mišić želudca, tkivo pankreasa i slezinu a
preko gornje i donje mezenterične arterije oksigenisana krv odlazi do creva i snabdeva
tkivo digestivnog trakta. Ono što predstavlja specifičnost ove cirkulacije i naziva se
portalni krvotok jetre, to je da dezoksigenisana krv od creva, od pankreasa, želudca i
slezine odlazi u portalni krvotok, venu portu koja ulazi u jetru. Protok krvi kroz
gastrointestinalni trakt povećava tokom procesa varenja hrane nekih 8 puta. Na povećanje
protoka utiče nervna regulacija. Osim nervne postoji i lokalna autoregulacija, adenozin
koga luće ćelije koje oslobađaju metabolite, činjenica da tokom apsorpcije hrane crevnim
resicama tankog creva u krvi i limfi dolazi do povećanja osmolarnosti
(hiperosmolarnosti) tečnosti i endokrina (u digestivnom traktu se luči plejada hormona,
vazoaktivni hormoni kao što su neurotenzin, bradikin itd) svi ovi hormoni utiču na protok
krvi tokom varenja. Interesantno je da se protok postupno povećava u zavisnosti od toka
hrane, kada je hrana u želudcu onda se u želudcu povećava protok... Spanhnička
cirkulacija predstavlja vrstu depoa krvi što je karakteristično za jetru i slezinu i one u
određenim npr stresnim situacijama mogu da istisnu čak 50% volumena u sistemsku
cirkulaciju, u donju šuplju venu.
Specifični krvotok jetre na koji odlazi oko 25% minutnog volumena. Kako sad 25 kad na
celu spanhničku cirkulaciju ide 20%? Jetra prima dezoksigenisanu krv od svih
unutrašnjih organa preko vene porte i jetra dobija oksigenisanu krv preko hepatične
arterije i to je ¼ krvi koja ulazi u jetru, a ¾ je dezoksigenisana krv koja stiže preko vene
porte i creva, želudca, slezine i pankreasa. Dezoksigenisana krv (bilo da je u pitanju krv
poreklom od hepatocita, bilo da je u pitanju krv koja stiže venom portom) se izliva u
hepatičke venske sinusa, a zatim preko vene hepatike izliva se u donju šuplju venu. U
jetri su sinusoidni kapilari. Jetra je i veliki rastegljivi venski organ tj. rezervoar krvi i
može da primi čak još jedan litar krvi ukoliko se poveća pritisak u desnoj pretkomori s
jedne strane isto tako može da istisne u cirkulaciju veliku količinu krvi. U zidu ovih
venskih sinusa, nalaze se sinusoidni kapilari i pritisak u jetri je izuzetno nizak i to je
važno jer je jetra biohemijska laboratorija celog organizma. Protok kroz jetru regulisan je
lokalnim metaboličkim faktorima a uzrokovan je smanjenjem koncentracije kiseonika i
protok krvi može biti regulisan i balansom protoka između hepatike i vene porte. Šta je to
što može da dovede do poremećaja protoka kroz jetru? Ciroza jetre, dovodi do oštećenja
hepatocita, njihovog prevođenja u fibrozne ćelije. I jetra predstavlja specifičan filter krvi
jer se u vidu sinusoidnih kapilara, venskih sinusa nalaze tkivne makrofage odnosno
Kupferove ćelije koje eliminišu patogene, tako da nije čudno da se u veni porti nađe
određena koncentracija mikroorganizama (E. coli) dok tih bakterija u sistemskoj
cirkulaciji nema.
Krvotok slezine. Slezina predstavlja takođe jednu vrstu rezervoara krvi. Tkivo slezine se
snabdeva oksigenisanom krvi preko splenične arterije, sada oksigenisana krv ulazi u
crvenu pulpu slezine i izliva se u venske sinuse, tu se vrši razmena materija a vena
splenica sada odvodi dezoksigenisanu krv u venu portu i kroz venu portu u jetru. Kod
većine životinja kapsula slezine je snabdevena glatkim mišićima koji se u slučaju stresa
ili pojačane fizičke aktivnosti kontrahuju i kontrakcijom slezinske kapsule, iz slezine se

27
istiskuje dodatna količina krvi u cirkulaciju, međutim kod čoveka slezina ne sadrži
kapsule i glatke mišiće, već se krv iz slezine istiskuje isključivo vazokonstrikcijom.
Aktivacijom simpatičkog nervnog sistema dolazi do vazokonstrikcije, delovanjem
adrenalina ali i noradrenalina. Crvena pulpa predstavlja depo eritrocita tako da
vazokonstrikcijom slezinskih krvnih sudova ili kontrakcijom kapsule kod životinja može
da dođe do istiskivanja eritrocita u sistemsku cirkulaciju. U kapilarima slezine najčešće
pucaju eritrociti, dolazi do njihove razgradnje. Pulpa i sinusi slezine takođe su snabdeveni
makrofagama, retikularnim ? ćelijama tako da i slezina predstavlja organ koji filtrira krv.
U beloj pulpi slezine nalaze se T i B limfociti.

Kožna cirkulacija

Koja je glavna uloga kožne cirkulacije? Snabdevanje kože hranljivim materijama,

odnosno prehrana tkiva kože, ali i termoregulacija. Kožnu cirkulaciju čine dva tipa krvnih
sudova. Prvi tip su klasične arterije, vene i kapilari čija je uloga uglavnom u prehrani
kože a osim njih postoje i arterio-venske anastomoze i venski pleksusi sa ulogom u
termoregulaciji. Kod čoveka je karakteristična pojava venskih pleksusa i arterio-venskih
anastomoza na istaknutim delovima tela, na prstima, na tabanima, na ušima, dlanovima,
na nosu itd a kod polarnih životinja na glavi i na nogama. Protok kroz kožnu cirkulaciju
je promenljiv i pre svega zavisi od fizičke aktivnosti odnosno od termičkog statusa, od
spoljašnje temperature. U normalnim uslovima, kada smo na T termičke neutralnosti i
kada smo slabo pokretni, protok kroz kožu je nekih 400mm. U slučaju smanjenja T
spoljašnje sredine, protok se smanjuje 8 puta, a u slučaju povećanja T spoljašnje sredine,
protok se povećava skoro 8 puta. Na koji način? Kada je snižena T spoljašnje sredine tada
se aktivira simpatički nervni sistem, na krajevima simpatičkog nervnog sistema luči se
noradrenalin i on se vezuje sa svoje alfa 1 receptore na arterio-venskim anastomozama,
dovodi do njihovog zatvaranja i samim ti se topla krv iz venskih pleksusa ne pušta na
površinu tela i na taj način se čuva toplota (to je razlog zašto eskimima sporije rastu nokti
jer su njima arterio-venske anastomoze skoro stalno zatvorene i slabija je i prehrana kože
ruku). Šta se dešava kada je visoka T? Tu imamo dva fenomena. Prvi je pasivna
dilatacija, na visokoj T smanjuje se tonus simpatičkog nervnog sistema, izostaje ova
konstrikcija izazvana noradrenalinom i krvni sudovi se šire, arterio-venske anastomoze su
same po sebi raširene i topla krv se pušta na povšinu tela i na taj način se oslobađamo
viška toplote. Drugi fenomen je aktivna dilatacija koja potiče od posledica znojenja, bilo
da je u pitanju visoka T spoljašnje sredine, bilo da je u pitanju povećana fizička aktivnost,
pojačano se znojimo. A znojimo se jer simpatikus aktivira specifična holinergička vlakna
(ovo je jedan izuzetak, jedina holinergička simpatička vlakna inervišu znojne žlezde, na
kraju ovih vlakana se ne luči noradrenalin već acetil holin). U znoju se nalazi bradikinin
koji predstavlja jako dobar vazodilatator (dodatno širi krvne sudove i on je odgovoran za
aktivnu dilataciju kada smo u uslovima povišene T spoljašnje sredine).

28
 Cirkulacija u skeletnim mišićima

U aktivnim mišićima su skoro svi kapilari otvoreni dok je u neaktivnom mišiću otvoreno
samo 20-25% kapilara. Otvorenost kapilara ne zavisi od nervnog sistema jer je pokazano
da izolovani mišić ili deinervisani mišić, da je situacija ista, znači u povećanju aktivnosti
mišića otvaraju se kapilari bez obzira što je mišić deinervisan i to je ukazalo na to da su
neki lokalni metaboliti koji otpuštaju miocite odgovorni za regulaciju protoka kroz krvne
sudove odnosno kapilare mišića. Adenozin je glavni metabolit odgovoran za povećanje
protoka. Osim toga, tu su i mlečna kiselina, smanjenje pH, kalijum, ugljen dioksid,
povećanje parcijalnog pritiska odnosno koncentracije ugljen dioksida. Osim ove lokalne
autoregulacije, postoji i nervna i hormonska kontrola dijametra krvnih sudova i pritom se
misli na arteriole u mšićima a ne na prekapilarne sfinktere. Noradrenalin je opšti
vazokonstriktor, on se sa velikim afinitetom vezuje za alfa 1 receptore i vezivanjem
izaziva vazokonstrikciju. Tokom stresa se luči iz srži nadbubrežne žlezde u cirkulaciju
hormon adrenalin koji dovodi do preraspodele krvi odnosno smanjuje protok kroz
unutrašnje organe a povećava protok kroz mišiće. Na koji način adrenalin ima jedno
dejstvo u jednim organima a drugo dejstvo u krvnim sudovima drugih organa? Zato što se
vezuje za različite receptore. Noradrenalin i adrenalin kada se vežu za alfa 1 receptore u
mšićima dovode do konstrikcije krvnih sudova mišića. Ali u mišićima je značajno manji
broj alfa 1 receptora u poređenju sa beta receptorima. Tako da u mišićima adrenalin se
vezuje za svoje beta receptore i preko njih vrši vazodilataciju. Znači u unutrašnjim
organima npr u krvotoku creva adrenalin se veže za alfa 1 receptore i dovodi do
sužavanja, u mišićima se vezuje za beta 2 receptore i ti krvni sudovi se šire i na taj način
adrenalin vrši redistribuciju, odnosno preusmeravanje krvi iz unutrašnjih organa ka
periferiji. Ova simpatička inervacija je manje značajna u mišićima i tu dominira
delovanje adrenalina. Osim ove nervne odnosno hormonske kontrole dijametra krvnih
sudova postoji i miogena kontrola koja se odnosi na povećanje transmuralnog pritiska.
Kada se poveća pritisak krvi u određenom delu krvotoka, to povećanje transmuralnog
pritiska dovodi do stvaranja miogenog tonusa, odnosno do momentalne konstrikcije. Kod
mačke su pronađena simpatička vazodilatatorska vlakna koja luče na sebi acetil holin i
koja kada se stimulišu, 400% se povećava protok krvi kroz mišiće.

29
 REGULACIJA RADA KARDIOVASKULARNOG SISTEMA

1 slajd
U zidu desne pretkomore nalaze se izmenjene mišićne ćelije sa sposobnošću spontane
geneze akcionih potencijala, koji se prenose brzo preko Hissovog snopa i Purkinjevih
vlakana. Zadatak AV čvora je da uspori AP da ne bi došlo do istovremene kontrakcije
pretkomora i komora. Funkcija SA čvora regulisana je nervnim, humoralnim i fizičkim.

2 slajd
Neuroni koji regulišu rad srca su u nc. Ambigus u produženoj moždini. To je jedro u
sastavu vagusa odakle kreću preganglijska parasimpatička holinergička vlakna koja se
završavaju na telima neurona u kardijačnom pleksusu odakle polaze kratka postganglijska
koja se završavaju u SA, AV i miokardu pretkomore. Što se tiče simpatičke inervacije, od
torakalnih segmenta KM polaze preganglijska vlakna koja se završavaju na telima
postganglijskih vlakana u okviru simpatičkog stabla, odakle polaze dugačka
postganglijska vlakna koja se završavaju na SA čvoru i uglavnom najvećim delom na
miokardu komore. Deo preganglijskih vlakana SNS završava se u srži nadbubrežne
žlezde (adrenalin, u manjoj meri noradrenalin).

3 slajd
Parasimpatička inervacija – od nc ambigus polaze L i D kardijačna grana koje se
završavaju u pleksusu, leva u SA a desna u AV čvoru. Miokard pretkomora je u manjoj
meri inervisan ParasimpNS. Efekat stimulacije parasimpatikusa na rad srca: negativno
hronotropni (usporava rad), inotropni (smanjuje snagu kontrakcije), batmotropni
(smanjuje nadražljivost) i dromotropni (smanjuje provodljivost AP).

Hronotropno dejstvo – postganglijsko parasimpatičko vlakno i vezikule sa Ach. Kada

impuls stigne do kraja tog vlakna u sinapsu (između SA) luči se Ach koji se vezuje za M2
receptore i aktivira G protein, odnosno dovodi do disocijacije alfa od betagama
subjedinice. Betagama subjedinica dovodi do otvaranja kanala z K, K izlazi, nastaje
hiperpolarizcija, i samim tim usporava se rad srca (bradikardija). Osim toga, što ne piše
na slajdu, Ach ostvaruje još dva efekta, pored otvaranja kanala za K. Drugi je
onemogućavanje delovanja HCN kanala (ulazak Na) – hiperpolarizacijom aktivirajući
cikličnim nukleoptidima spregnuti kanali za Na. HCN kanal dovodi do stvaranja
takozvane funny struje, sprovodeći Na i K. Treća stvar je da sprečava stvaranje tzv Ca-
struje, koja nastaje usled otvaranja T-kanala za Ca (Ca ulazi). Posledica je usporen rad
srca – bradikartija, i samim tim SA čvor smanjuje frekvenciju slanja impulsa na miokard
pretkomora i AV čvor.

Kada je parasimpatikus ekstremno stimulisan – jaka bradikardija, ispod 30, čak i zastoj
rada srca. Posle 20 sec nastaje tzv ventrikularni beg zato što osim dva čvora postoje tzv
ektopični pejsmejkeri – u slučaju kada srce stane oni se aktiviraju, odnosno pretkomore
imaju mogućnost da se kontrahuju sa 75 otkucaja u minuti, AV stvara impulse od oko 60,
a komore frekvencije 30.

30
4 slajd
Simpatička inervacija – od 1 do 5 torakalnog segmenta Km polaze preganglijska
simpatička vlakna koja se završavaju na telima neurona u simpatičkom stablu, odakle
polaze duga simpatička postganglijska vlakna koja se završavaju pre svega na ćelijama
SA čvora ali i na ćelijama miokarda komora što znači da utiču na snagu kontrakcije.
Suprotno parasimpatikusu, kad se stimuliše simpatikus, dejstva su: pozitivno
hronotropno, inotropno, batmotropno i dromotropno.

Pozitivno hronotropno – delovanje postganglijskog simpatičkog vlakna na ćelije SA

čvora, granule sa NA, koji se luči u sinapsu i vezje se za svoje beta1 adrenergičke
receptore koji aktiviraju adeninsku ciklazu (?) i cAMP, i preko CAMP dolazi do
otvaranja HCN kanala koji dovode do funny struje, odnosno do ulaska Na u ćelije SA
čvora, što dovodi do otvaranja T-kanala za Ca.

Dve vrste kanala za Ca – T (brzo se aktiviraju i inaktiviraju, upravo se načaze na ćelijama

SA čvora gde je potrebna brza pulsacija, potreban je niži prag za otvaranje) i L (na
ćelijama miokarda komora, aktiviraju se sa većim pragom i duže traje ulazak Ca).

Posledica otvaranja T-kanala je Ca-struja, dolazi do depolarizacije. Frekvencija rada srca

se ubrzava na račun dijastole koja se skraćuje. I zato je opasno – jer se srce snabdeva OX
krvlju najviše početkom dijastole kada su koronarni krvni sudovi širom otvoreni.

Kada se pojača simpatička inervacija srce ubrzava na 180-200 otk/min, čak i do 250.

Enzimi koji učestvuju u otklanjanju noradrenalina iz sinapse su MAO i COMT.

5 i 6 slajd
Inotropni efekat NA ostvaruje takođe preko beta1 receptora na miokardu komora.
Aktivira se G protein, što aktivira adeninociklazu koja prevodi ATP u cAMP, koja
aktivira proteinkinazuA. Ona fosforiliše L-kanale za Ca, koji su na sarkolemi – membrani
mišićne ćelije i na membrani T-tubula. Kroz L-kanale ekstraćelijski Ca u ulazi u ćeliju. 1
T-tubula formira sa 2 EPR trijade. L-kanali su mehanički kuplovani sa Ca-oslobađajućim
kanalima na sarkošplazmatičnom retikulumu. Kada proteinkinazaA fosforiliše L-kanale
dolazi do ulaska Ca, koji dovodi do otvaranja Ca-oslobađajućih kanala, pa Ca izlazi iz
sarkoplazmatičnog retikuluma, i to je kalcijumom indukovano oslobađanje kalcijuma,
zahvaljujući mehaničkoj sprezi između L-kanala na tubulama i oslobađajućih na
retikulumu. U CP Ca dolazi iz ekstracelulara i unutrašnjih depoa. Kalcijum se vezuje za
miofibrile, odnosno za troponin.

NA sarkoplazminom retikulumu nalazi se pumpa za Ca, koja se u srcu naziva SERCA2,

koja pumpa višak Ca iz CP u retikulum, koji se vezuje za kalsekvestrin koji ima 50ak
vezujućih mesta.

Negativno inotropno dejstvo Ach ostvaruje inhibicijom fosforilacije L-kanala pa se

smanjuje snaga kontrakcija srca.

31
7 slajd
Aktin, tropomiozin... Ca se vezuje za troponinC, što dovodi do konformacionih promena.
Kada TnC veže 4Ca dolazi do izmeštanja molekula, što se svodi na to da se oslobađa
mesto vezivanja miozinske glavice, koja se vezuje za aktin i stiče ATPaznu aktivnost
odnosno energiju, i dovodi do skraćivanja. Svaki za 11nm.

8 slajd
Centralna regulacija rada srca – nc ambiguus – jedro vagusa, daje vagusni tonus. Ono što
utiče na aktivnost vagusa je kora prednjeg mozga, limbički sistem i hipotalamus. Snagom
volje ne možemo da zaustavimo srce, ali možemo da se uplašimo, što preko kore i
limbičkog utiče na promenu frekvencije i snage otkucaja. Zatim hipotalamus: prednji –
parasimpatičke reakcije (usporava rad srca), a zadnji – simpatičke reakcije (ubrzava).

9 slajd
Reflexna regulacija – kada se u sistemskom krvotoku poveća P, to registruju
baroreceptori koji se nalaze u karotidnim sinusima, odmah na izlasku karotida i aorte, i
istezanje baroreceptora usled povećanog P dovodi do stvaranja AP, koji se šalje preko tzv
Heringovog nerva (glossopharingeus IX) i koji se završava u nc tractus solitarius.
Povećanje P takođe aktivira baroreceptore u luku aorte u tzv aortnim sinusima, tako da se
impuls preko n aorticus u sastavu vagusa prenosi u nc tractus solitarius. Nc tractus
solitarius sada aktivira nc ambiguus od koga se šalje impuls u SA čvor – usporavanje
rada srca, kardioinhibitorni refleks. Na taj način se pritisak spušta, odnosno svodi na
normalu.

Ostali reflexi – Golcov reflex sa simpatikusa na vagus, svodi se na to da mehanička

stimulacija, odnosno udarac u stomak dovodi do zaustavljanja rada srca. Reflex se
ostvaruje sa peritoneuma trbušne muskulature preko simpatičkog NS na ambiguus. Drugi
je okulokardijalni reflex – pritisak na očne jabučice dovodi do usporenja rada srca. Treći
je sa receptora za bol koji dovodi do tahikardije – ubrzanog rada srca.

10 slajd
Humoralna regulacija – elektroliti utiču u smislu da povećanja conc K smanjuje
frekvenciju rada srca, čak može da dovede do AV bloka i smrti. Koncentracija Ca
naravno da povećava frekvenciju, snagu i dovodi čak do spazmičnih kontrakcija.

Što se tiče hormona i humoralne regulacije rada srca, adrenalin se vezuje za beta1
receptore, na isti način kao i noradrenalin dovodi do fosforilacije L-kanala, isti
mehanizam kao i malopre. Adrenalin povećava frekvenciju i snagu. Tiroxin indirektno
utiče tako što povećava broj receptora za kateholamine (beta1), odn adrenalin i
noradrenalin.

Fizički faktori: temperatura – visoka ubrzava a niska usporava rad srca

32
11 slajd
Nerva regulacija dijametra krvnih sudova
Nervi koji utiču na dijametar – svi torakalni i prva dva lumbalna segmenta odakle polaze
preganglijska simpatička vlakna. Što se tiče simpatičkih postganglijskih završetaka, njih
manje ima u srcu, mišićima i mozgu, a više u GIT, koži, bubrezima, slezini.
(redistribucija krvi – koronarne arterije, arterije mišića i mozga su slabo simpatički
inervisane)

NA na krajevima postganglijskih simpatičkih vlakana se vezuje za alfa1 receptore na

ćelijama glatkih mišića krvnih sudova, dovodi do aktivacije G proteina i disocijacije
alfaQ subjedinice od betagama subjedinice, alfaQ aktivira fosfolipazu C, koja dovodi do
razlaganja dosfatidilinozitoldifosfata na 3acilglicerol koji ostaje u membrani i
inozitol3fosfat (IP3) koji je hidrosolubilan i prelazi u CP, pa se vezuje za receptore na
EPR – ligand-zavisni kanal za Ca (IP3 receptor). Oslobađanje Ca iz EPR dovodi do
aktivacije proteinkinazeC koja se bukvalno uglavljuje u membranu da bi na nju mogao da
deluje sekundarni glasnik DAG i ovako aktivirana proteinkinazaC omogućava ubacivanje
ekstraćelijskog Ca u CP otvarajući kanale za Ca. Ovo se ponavlja kod većine hormona.

Ca se u sarkoplazmatičnom retikulumu kardiocite se uglavnom vezuje za kalsekrestin, a u

endoplazmatičnom retikulumu glatkih mišićnih ćelija krvnih sudova Ca se uglavnom
vezuje za kalretikulin (slični proteini). I ovde se nalazi SERCA pumpa koja upumpava
višak kalcijuma iz CP u EPR i omogućava da se kalcijum ponovo oslobodi, itd. Svrha
prvog Ca koji se oslobađa iz depoa EPR-a je da se umetne proteinkinazaC u membranu,
jer joj treba DAG da bi se aktivirala.

Ćelije glatkih mišića nemaju troponin i tubule. Ca u citoplazmi – svrha procesa je da se

Ca vezuje za kalmodulin, i to aktivira neaktivnu kinazu lakog lanca miozina – MLCK,
koja fosforiliše regulatorni laki lanac (glavice miozina) i tek kada se on fosforiliše ona
stiče mogućnost da se veže za aktin i na taj način dolazi do kontrakcije odnosno
sužavanja krvnih sudova.

12 slajd
Refleksna regulacija dijametra krvnih sudova
Vazomotorni centar je u produženoj moždini, sastoji se iz tri dela: vazokonstriktorni,
vazodilatatorni i senzorni. Tela vazokonstriktornog čine tela C1 adrenergičnih neurona.
Vazodilatatorni čine tela A1 noradrenergičnih neurona. Senzorni deo je nc tractus
solitarius, koji prima informaciej spolja i komanduje koji će se od dva dela uključiti.
Vazokonstriktorni deo je na neki način spontano aktivan – stalno daje simpatički
vazokonstriktorni tonus. Ukoliko se pojača impuls sa vazokonstriktornog dela krvni sud
se još više sužava, a ukoliko se aktivira vazodilatatorni deo, on će preko inhibitornih
alfa2 receptora infbirati vazokonstriktorni deo i tako će nastati vazodilatacija.

33
13 slajd
Šta se dešava kada se poveća pritisak? Ista priča kao malošpre – baroreceptori u zidu
karotida i aorte, pa preko IX i X do nc tractus solitarius, koji predstavlja senzorni deo
vazomotornog centra. On aktivira vazodilatatorni deo koji noradrenalinom (alfa2
adrenerčički receptori na telima adrenergičkih neurona) smanjuje aktivnost
vazokonstriktornog dela – refleksna kompenzacija promera krvnih sudova u odnosu na
krvni pritisak.

14 slajd
Hemijska regulacija – u zidu karotide i u zidu aorti – hemoreceptori – karotidna i aortna
telašca, detektuju smanjenje conc O2, pov conc CO2 i H+ i preko istih nerava aktiviraju
nc tractus solitarius koji aktivira vazokonstriktorni deo, odnosno C1 adrenergičke
neurone što dovodi do vazokonstrikcije. Ova situacija se dešava samo u slučaju hipoksije
usled hemoragične hipotenzije – usled eskremnih iskrvarenja koja dovode do
momentalnog zatvaranja krvnih sudova da bi se hemoragija umanjila.

Endokrina regulacija: kako sada adrenalin i noradrenalin deluju na dijametar krvnih

sudova kada su hormoni? Ovo smo vec pricali, adrenalin moze da bude i vazokonstriktor
i vazodilatator u zavisnosti za koje se receptore u kojim tkivima vezuje. Ako se vezuje za
beta 2 receptore – vazodilatator, a kad se veze za alfa 1 receptore – vazokonstriktor, dok
je noradrenalin opsti vazokonstritor, ne vezuje se za beta 2 receptore i kad god se veze za
svoj receptor izaziva vazokonstrikciju. Videli smo kako noradrenalin dovodi do
vazokonstrikcije kao neurotransmiter, a isti je mehanizam delovanja noradrenalina kao
hormona. Da vidimo kako adrenalin deluje. Kada se veze za svoje beta 2 receptore na
celijama glatkih misica krvnih sudova, dovodi do aktivacije odnosno disocijacije G alfa S
subjedinice od beta gama subjedinice G proteina (malopre smo imalu alfa q subjednicu).
G alfa s subjedinica aktivira adenilnu ciklazu koja prevodi ATP u cAMP koji aktivira
protein kinazu A. Ona fosforilise kinazu lakog lanca miozina (MLCK). Fosforilisana
MLCK je inaktivna, ona sad ne moze da fosforilise laki lanac miozina sto onemogucava
kontrakciju. Na ovaj nacin adrenalin uspostavlja vazodilataciju u krvnim sudovima
skeletnih misica i krvnim sudovima srca i na taj nacin omogucava, vise puta pomenutu
redistribuciju krvi. Znaci iz unutrasnjih organa ka skelenim misicima. A kako dovodi do
konstrikcije? Dovodi tako sto se vezuje za alfa 1 receptore za koje mnogo veci afinitet
ima noradrenalin, medjutim i adrenalin moze da se veze i da dovode do iste one kaskade
koju sam malopre pominjala. Kompleks hormon-receptor aktivira G protein, dolazi do
disocijacije G alfa q subjedinice, koja aktivira fosfolipazu C, ona sada razgradjuje
inzitolbifosfat na diacilglicerol i inozitoltrifosfat itd... Ulazi ekstracel. Ca i vezuje se za
kalmodulin koji aktivira MLCK koja fosforilise laki lanac i na taj nacin se uspostavlja
konstrikcija u krvnim sudovima na primer gastrointestinalnog trakta. Zasto? Zato sto kad
smo u stresu varenje se svodi na najmanju mogucu meru i nema potrebe da GIT bude
dobro prokrvljen. Dakle, adrenalin usmerava krv u misice kojima su potrebni glukoza i
O2.
Sto se tice vazodilatatora, postoji veliki br faktora, hormona, a jedan od njih je bradikinin.
Ima ga u znoju, dovodi do aktivne dilatacije kozne cirkulacije. On je nonapeptid. Nastaje
delovanjem enzima kalikreina koji se nalazi u krvi i tkivima i koji dovodi do razgradnje

34
odnosno do prevodjenja alfa 2 globulina jetre – kininogena u bradikinin. O angiotenzinu
ce biti reci kasnije, ali isti enzim dovodi do nastanka renina, koga smo pominjali i koji ce
dovesti do stvaranja angiotenzina 2 koji je jedan od najmocnijih vazokonstriktora u
organizmu. Znaci isti enzim dovodi do stvaranja vazokonstriktora i vazodilatatora.
Bradikinin se nalazi u plazmi i za nekoliko minuta se inaktivira delovanjem angiotenzin
konvertujuceg enzima. Veliki br. antihipertenziva se upravo zasniva na inaktivaciji ovog
angiotenzin konvertujuceg enzima.
Kako deluje bradikinin? Vezuje se za svoje receptore na endotelijalnim celijama krvnih
sudova i veza bradikinin-receptor dovodi do ulaska Ca u endotel krvnih sudova. Tu se Ca
vezuje za kalmodulin i sad taj kalmodulin sa vezanim Ca, aktivira enzim koji se zove
endotelijalna azot oksid sintaza (eNOS). Ona dovodi do stvaranja NO iz L-arginina, NO
je lipofilan i jako brzo prelazi u celije glatkih misica krvnih sudova. Tu se vezuje za
receptor, a to je solubilna (citoplazmaticna) gualnilna ciklaza, i dovodi do prevodjenja
GTP-a u cGMP, koji dovodi do aktiviranja protein kinaze G. Ona sada fosforilise MLCK,
i time je inaktivira, ali fosforilise i SERCA-pumpu i time je aktivira i ubacuje Ca iz
citoplazme u depo odnosno endoplazmaticni retikulum. Na taj nacin se smanjuje konc Ca
u citoplazmi, onemogucava delovanje MLCK i tako se uspostavlja vazodilatacija. Gas
azot oksid ima i dodatne efekte: sprečava agregaciju i adheziju trombocita, utice na
fagocitozu, ima imunske efekte, utice na ucenje i memorisanje, a rekli smo i da je on
medijator uspostavljanja erekcije (vazodilatacija erektilnog tkiva). Pusenje dovodi do
smanjenja NO i to bi bio jedan od mogucih mehanizama kako pusenje dovodi do
impotencije. Drugi vazodilatator je Ach i upravo je on, kao produkt parasimpatickog
nervnog sistema, odgovoran za rad polnih organa. Dakle acetilholin utice na dilataciju
erektilnog tkiva, ne bradikinin, i to tako sto se vezuje za svoje muskarinske M3 receptore
na celijama endotelijuma sto dovodi do disocijacije G alfa q proteina, koji preko
fosfolipaze C dovodi do stvaranja DAG-a i IP3-a, sve u svemu dolazi do povecanja konc
Ca i ceo proces je isti kao i kod bradikinina. Povecana konc. Ca u endotelijalnoj celiji
dovodi do aktivacije kalmodulina, eNOS i stvaranja NO. Ach dovodi do vazodilatacije
preko NO, ali i preko stvaranja drugog faktora EDHF-a (faktor iz endotelijuma koji
dovodi do hiperpolarizacije, a kako deluje ne zna se).
Treci vazodilatator je VIP – vazoaktivni intestinalni polipeptid. Prvi put je izolovan iz
intestinalnog trakta, a ustvari se sintetise u neuronima CNS-a i perifernog nervnog
sistema. Deluje isto kao adrenalin. Vezuje se za svoje VIP receptrore na celijama glatkih
misica krvnih sudova i deluje preko adenilne ciklaze, cAMP-a i protein kinaze A koja
fosforilise MLCK.
Sledeci vazodilatator je histamin. On se oslobadja iz mast celija kad dodje do povrede
tkiva i inflamacije i on se vezuje za svoje H2 receptore na celijama glatkih misica krvnih
sudova i preko adenilne ciklaze dovodi do smanjene aktivnosti MLCK. Tako dolazi do
ekstremne vazodilatacije, tecnost istice u intersticijum i do pojave otoka.
Natriureticki peptidi A i B preko protein kinaze G sire krvne sudove preko fosforilacije
MLCK i serke. Natriureticki peptid C se vezuje za svoje peptide (tipa B) i takodje preko
protein kinaze G dovodi do vazodilatacije.
Eikozanoidi (eikos je na grckom 20), oni su i vazodilatatori i vazokonstriktori i svi poticu
od arahidonske kiseline. Ona se stvara iz dva puta, jedan je delovanjem serotonina,
glutamata i interferona. Njihovo vezivanje dovodi do aktivacije G proteina, beta gama
subjedinica aktivira fosfolipazu A2 koja dovodi do hidrolize fosfolipida membrane i

35
nastaje arahidonska kiselina. Drugi put je preko dopamina, adenozina, noradrenalina i
serotonina, znaci neurotransmiteri se vezuje za svoje receptore i deluju na fosfolipazu C,
koja razgradjuje fosfatidilinozitolbifosfat i nastaje DAG, na koga deluje DAG lipaza i
nastaje arahidonska kiselina i MAG. Sada iz arahidonske kis nastaju eikozanoidi. To su u
stvari, tromboksani, prostaciklini i prostaglandini. PGE2 smo pominjali kod fetalnog
krvotoka. Njegova konc. kod fetusa je pet puta povecana i drzi otvoren duktus arteriozus,
a po rodjenju mu opada konc. sto dovodi do suzavanja. Tromboksani, prostaciklini i
prostaglandini nastaju delovanjem enzima ciklooksigenaze. Na nju deluje aspirin i on se
cesto daje da spreci nagomilavanje masnih naslaga, takodje sprecava nastajanje angine
pektoris i bolesti kardiovaskularnog sistema. Na arahidonsku kis deluju lipooksigenaze
koje daju leukotrijene, i epoksigenaze koje daju HETE. PGE2 je vazodilator, prostaciklin
I2 je takodje vazodilator i oni se oslobadjaju u odgovoru na tkivnu hipoksiju. Deluju
preko protein kinaze A i fosforilacije MLCK. Vazokonstriktori su PGF2alfa, tromboksan
2alfa i HETE.
Vazokostriktori. Renin se stvara u bubrezima, luci se u cirkulaciju i tu deluje na
angiotenzinogen, protein poreklom iz jetre i dovodi do njegovog prevodjenja u
angiotenzin 1. Njega sada konvertuje angiotenzin konvertujuci enzim u angiotenzin 2. To
je oktapeptid, izuzetno mocan vazokonstriktor, koji se vezuje za svoje AT1 receptore na
celijama glatkih misica krvnih sudova i preko istog mehanizma, znaci fosfolipaze C,
dovodi do stvaranja DAG-a i IP3-a. Krajnji efekat je povecanje konc. Ca u citoplazmi,
aktivacija MLCK, odnosno fosforilacija lakog lanca miozina sto dovodi do
vazokonstrikcije arteriola pre svega. Rekli smo da arteriole pruzaju najveci otpor protoku
krvi jer one najvise menjaju promer (do 4 puta). Angiotenzin dakle utice na
vazokonstrikciju arteriola. Interesantno je da angiotenzin 2 nije prisutan u fizioloskim
uslovima u dovoljnim kolicinama da bi izazvao vazokonstrikciju ali se jako brzo izlucuje
u odgovoru hemoragiju, fizički napor, smanjen protok krvi itd. i momentalno dolazi do
vazokonstrikcije. Osim toga ima inotropno dejstvo na miokard, ubrzava rad srca i samim
tim povecava pritisak. Zatim dovodi do sekrecije mineralokortikoida, oni zadrzavaju so,
so zadrzava vodu opet se povecava pritisak. Olaksava oslobadjanje noradrenalina, koji je
takodje vazokonstriktor. I utice na stvaranje osecaja zeci i oslobadjanje vazopresina (koji
opet dovodi do vazokonstrikcije). Zato nije cudno sto je angiotenzin toliko jak i opasan
vazokonstriktor. Sirok spektar antihipertenziva se zasniva ili na blokadi receptora za
angiotenzin ili na blokadi dejstva angiotenzin konvertujuceg enzima ili najnovije –
vakcina za visok pritisak sa antitelima na angiotenzin 2.
Endotelini 1, 2 i 3 su isto snazni vazokonstriktori, stvaraju su u endotelijalnim celijama
krvnih sudova i luce se u odgovoru na ostecenje krvnog suda. Tada endotelin
momentalno zatvara mesto povrede. Kako deluju? Endotelin 1 se vezuje za svoje
endotelinske receptore tipa A i preko istog sistema, fosfolipaze C, IP3-a, DAG-a dovodi
do vazokonstrikcije. Postoje i receptori tipa B1 i B2. Novo otkrice je da ako se vezu
preko beta1 receptora izazivaju vazodilataciju. Postoje i cetvrti receptori tipa C cija je
funkcija jos uvek nepoznata. Pusenje dovodi do povecanja endotelina, znaci do
vazokonstrikcije, i povecava prijemcivost (tj propustljivost) endotelijuma za LDL
holesterol.
Jos jedan vazokonstriktor, nov, pronadjen u arterijama pasa je EDCF2. Jos uvek se ne zna
o cemu se radi, sumnja se da je mozda u pitanju reaktivna vrsta kiseonika, superoksid
anjon radikal. Poreklom je iz endotelijuma i oslobadja se u odgovoru na istezanje arterija.

36
Moguce da je u pitanju miogena regulacija (misici deluju na skupljanje rastegnutih krvnih
sudova).
Elektroliti. K, Mg i Na imaju vazodilatatorno dejstvo, citrati i acetati su blagi
vazodilatatori. Vazokonstriktorno dejstvo naravno ima Ca. Povecana konc. CO2 u mozgu
dovodi do umerene vazodilatacije. Visoka temperatura izaziva vazodilataciju, narocito
perifernih krvnih sudova, a niska dovodi do konstrikcije krvnih sudova i tako se cuva
toplota.
MULDER: They said the birds refused to sing and the thermometer fell suddenly as if God
Himself had His breath stolen away. No one there dared speak aloud, as much in shame as in
sorrow. They uncovered the bodies one by one. The eyes of the dead were closed as if waiting
for permission to open them. Were they still dreaming of ice cream and monkey bars? Of birthday
cake and no future but the afternoon? Or had their innocence been taken along with their lives
buried in the cold earth so long ago? These fates seemed too cruel, even for God to allow. Or are
the tragic young born again when the world's not looking? I want to believe so badly; in a truth
beyond our own hidden and obscured from all but the most sensitive eyes...

In the endless procession of souls... in what cannot and will not be destroyed. I want to believe
we are unaware of God's eternal recompense and sadness. That we cannot see His truth. That
that which is born still lives and cannot be buried in the cold earth. But only waits to be born again
at God's behest... where in ancient starlight we lay in repose.

37