Evolucija oveka

I Uvod
Teorija evolucije povezuje sav ivi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomou uporedne biologije,
zatim preko fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, razvojne biologije, biogeografije,
geohemije, i mnogih drugih grana - naunici prouavaju nastanak nae vrste poev od jednoelijskih
organizama, istraujui grananje drveta ivota i traei mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali...
Za mnoge ljude evolucija je fantastina ideja, pomou koje se moe sagledati povezanost svega to
postoji, i na osnovu koje se moe uoiti ovekovo mesto u optoj shemi postojanja. Za druge, naalost,
ovo je uvreda - kako iko moe da tvrdi da je ovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se esto koristi kao
kljuni argument u preziru prema nauci i esto se moe uti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije
majmunskom teorijom ili kako same naunike nazivaju majmunima.
Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tana: ljudi ne
potiu od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija oveka je mnogo sloenija, zanimljivija i
dua pria nego to mnogi ljudi misle.
Veliki deo ove teme je obraen u tekstu o prelaznim fosilima, koji objanjava razvoj ivota od
jednoelijskog do vieelijskog, nastanak i razvoj ivotinja, od riba, preko vodozemaca, amniota,
sinapsida...sve do dananjih sisara i primata. Dodatna perspektiva je data u opisu ugnjedene
hijerarhije ljudske vrste. Cilj ovog teksta je da obradi jedan poseban zavrni deo evolucione istorije
ljudske vrste: razvoj hominina u moderne ljude.
Pre nego to ponemo da, korak po korak, razmatramo poznate podatke o evoluciji oveka,
objasniemo nekoliko osnovnih pojmova o fosilima i paleontologiji i dati pregled opteg toka razvoja
koji je doveo do modernih ljudi. Nakon ovoga, pozabaviemo se svakom glavnom vrstom na putu do
modernog oveka; i konano, vratiemo se na jo jedan opti pregled, da poveemo sve delove u
celinu.

a) Fosili
Autori ovog sajta se zahvaljuju profesoru Denisu ONilu iz Palomar
koleda na velikodunoj dozvoli da ovde upotrebimo mnoge od
njegovih slika i primera. Za analizu evolucije hominina sa
stanovita fizike antropologije, itaocima koji znaju engleski
jezik iskreno preporuujemo njegov sajt na adresi:
http://anthro.palomar.edu/tutorials/physical.htm

Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je,
meutim, da se pod uobiajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim
podrujima ovo moe trajati due, a u sluaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode
(recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke
kosti naih predaka su ouvane upravo na ovaj nain, to omoguava njihovu detaljnu analizu. Recimo,
neke kosti Neandertalaca su tako dobro ouvane, da su naunici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na
osnovu poreenja sa uzorkom DNK modernog oveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa
modernim ljudima.
Definiimo dve vane rei ovde: Hominidi su grupa koja ukljuuje
orangutane, gorile, impanze, bonobo i ljude. Hominini su
podgrupa hominida, potomci jedne predake vrste koja se
podelila pre est miliona godina; u hominine spadaju impanze,
bonobo, svi izumrli preci oveka, i dananji ljudi. Kako i zato su
ove grupacije napravljene je objanjeno u tekstu o ugnjedenoj

hijerarhiji oveka, a delom i u sedmom poglavlju uvoda u

evoluciju.

Ipak, kosti stare vie od nekoliko desetina hiljada godina poinju da se raspadaju same od sebe ak i
u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati nain na koji ove stare kosti mogu
biti ouvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane:
proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor
u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje pare kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre
svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na
osnovu koga se moe odrediti u kom periodu je fosilizovano bie ivelo.
Arheologija nalaza je takoe vana. Ako su fosili naeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili
ostaci kamenog orua, ti predmeti se takoe mogu datirati i na osnovu njih se moe neto nauiti o
kulturi naih predaka i nainu njihovog ivota.
Mnogi kreacionistiki tekstovi tvrde da radiodatiranje ne proizvodi
dobre rezultate. Odgovor na te tvrdnje moete nai ovde

Zatim, tu je morfoloka analiza. Oblik i poloaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi
drugi parametri paljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri:
kako je na predak hodao, kakvo mu je bilo dranje tela, kako je izgledalo lice, itd.
Konano, na osnovu datiranja, morfologije i arheolokih nalaza, naunici pokuavaju da ree
zagonetku ovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma teak i neizvestan, mada je danas mnogo laki
nego to je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapreene, preciznije metode
datiranja i analize organskih ostataka, omoguili su znaajan napredak...

b) Prvi pogled na stablo razvoja oveka

Pre nego to ponemo da se bavimo pregledom pojedinanih vrsta i da sistematizujemo koja vrsta je
postojala u kom periodu vremena, vredi pogledati par slika. Prvo, pogledajmo kakva je tano veza
izmeu ljudi i ostalih primata:

Kao to se moe videti, stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja
vodi od majmuna do modernog oveka. Za opis celog stabla bilo bi potrebno napisati nekoliko knjiga; u
okviru ovog teksta, usredsrediemo se na poslednji deo grananja, koji sadri tri generalne grupe.
Prvu grupu ine Ardipithecus i njegovi roaci, o kojima ne znamo skoro nita osim da su postojali.
Drugu grupu ine sami Australopitekusi, to ukljuuje i jednu grupu njihovih predaka, Parantropuse.
Treu grupu ini genus Homo, koji obuhvata nae neposredne pretke, praljude koji su govorili jedni sa
drugima i koristili alatke u svojoj borbi za opstanak.
Iz ove slike, meutim, stvari i dalje izgledaju mnogo jednostavnije nego to jesu - ini se kao da su

nam majmuni iza oka. Zato bi bilo dobro da pogledamo jo jednu sliku na kojoj se vidi raspored
fosila pomenute tri grupe kroz vreme:

(Slika adaptirana iz teksta Dima Folija o evoluciji hominida, koga moete videti ovde.)

Treba imati u vidu da ova slika ne pokazuje koja vrsta iz koje sledi, ve samo starost fosila, i njihove
najosnovnije osobine. Pogledajmo sada detaljno ove fosile, idui od najstarijih prema najnovijima...

II Magloviti poetak
Naunici danas raspolau znaajnim brojem veoma potpunih fosila gotovo svih koraka naeg razvoja
od prvih Australopitekusa do danas. Vredi pokazati, meutim, ta se moe zakljuiti i iz nepotpunih
fosila: malo informacije nije isto to i potpuni nedostatak informacija. Ponimo od tri fosila koji se
nalaze u najranijem periodu ljudske evolucije:
Prvi je Sahelanthropus tchadensis, koji nam je poznat na osnovu jedne lobanje i nekoliko deliminih
vilica i zuba, starih izmeu est i sedam miliona godina (fosil je pronaen 2002. godine). Lobanja je
tipina za hominine, sa malim mozgom od oko 350 kubnih centimetara (ljudski mozak ima prosenu
zapreminu od oko 1500 cm3), i mnogim drugim osobinama koje su oigledno homininske. Ali tu je i
nekoliko osobina tipinih za ljudske lobanje, ukljuujui i daleko manje onjake nego to je uobiajeno
za majmune.
Drugi je Orrorin tugenensis (pronaen 2001.), star est miliona godina. Sve to imamo od ove vrste
jesu delovi kostiju ruke i nogu, kao i ostaci donje vilice. Iako je i dalje oigledno veoma srodan
impanzi, Ororin je imao zube sline ovekovim, a kosti nogu ukazuju da je, makar deo vremena,
hodao na dve umesto na etiri noge.
Trei je Ardipithecus kaddaba, fosil koji se sastoji od nekoliko delia kostiju vilice, nekoliko zuba, i
delova ramena i kime. Ove kosti takoe spadaju u kategoriju "veoma sline poetnim homininima, ali
sa nekim ljudskim osobinama."

Dakle, parii kostiju, dovoljni da se moe videti da se radi o tri razliite vrste, i da se vide neke
slinosti, ali...ta to u stvari znai? Pre nego to odgovorimo na ovo pitanje, pogledajmo jo jedan
korak:
U neto kasnijim slojevima od onog u kome su naeni bledi tragovi Ardipithecus kaddaba, naena je
grupa od nekoliko fosila jedne veoma sline vrste (toliko sline da se verovatno radi o direktnom
potomku). Nazvana Ardipithecus ramidus i stara oko 4,6 miliona godina, ova vrsta je ostavila tragove
koji ukljuuju i jedan danas uveni fosil: Ardi, oko 45% kompletan skelet prelaznog hominina.
Cifra od 45% moe izgledati mala, dok ne uzmemo u obzir simetriju tela. Recimo, ako imamo kosti
leve noge, ali ne i desne, to smanjuje kompletnost fosila. Ali poto iz drugih fosila iste vrste (pored
Ardija, imamo delimine ostatke jo devet pripadnika iste vrste) znamo da su leva i desna noga bile
sastavljene od istih kostiju, na osnovu leve noge moemo rekonstruisati desnu.
Ardi je imao stopalo sa pokretnim palcem, kojim je mogao da se hvata za grane drvea kao i
dananje impanze. Meutim, ovo stopale je bilo delimino adaptirano uspravnom hodu, kao i ostale
kosti nogu i pelvisa. Ardi je bio stvorenje koje se kretalo na etiri noge u drveu, ali na dve noge po
ravnom tlu.
ta sada naunici mogu da zakljue iz svega prethodnog?
Pre svega, na osnovu ovih ostataka mi znamo da je pre est miliona godina u centralnoj Africi
postojalo vie razliitih vrsta hominina. Poto imamo fizike dokaze tog postojanja, njihove kosti, ovo
je bezpogovorna injenica.
Povrh toga, iz ovih kostiju jasno vidimo da su neka od ovih bia dobar deo ivota provela hodajui na
dve noge. A iz poreenja kostiju Ororina i Ardija, vidimo da se ova sposobnost hoda razvijala i postajala
sve bolja i bolja kroz vreme.
Ovo je sve to moemo da kaemo sa potpunom sigurnou. Ali mada se radi o samo dve jasne
informacije, one uopte nisu beznaajne kada ih uklopimo u ono to sledi. Jer, pogledajmo sada ta se
moe nauiti kada posedujemo vie kompletnih fosila...

III Australopithecus i Paranthropus

Australopitekusi obuhvataju vie vrsta, od kojih je jedna i A. afarensis, na najverovatniji davni
predak. Pogledajmo za trenutak stablo razvoja Australopitekusa, i njihovih izumrlih potomaka,
Parantropusa:

Australopithecus anamensis je najslabije poznat od svih Australopitekusa. Imamo samo devet

nekompletnih fosila starih oko etiri miliona godina, uglavnom kostiju nogu dovoljno da znamo da to
veoma primitivan Australopitekus, da je re o dvonocu, i da su zubi slini ljudskim. Ali ovo nije
dovoljno da izvuemo dublje zakljuke.
Prava pria poinje sa Australopithecus afarensis, koji je najverovatnije meu naim direktnim
precima. Ova vrsta nam je poznata iz vie desetina nalaza, ukljuujui nekoliko vie od 90% kompletnih
fosila, meu kojima se nalazi uvena Lusi preko 70% kompletan skelet enke A. afarensis.
Mada su kreacionisti vie godina tvrdili da se zbog Lusinih nepotpunih nogu ne moe znati da li je A.
afarensis hodao na dve noge, dalji nalazi (pogotovo fosili naeni u Hadaru, Etiopija) definitivno su
potvrdili da su ovi rani Australopitekusi hodali na dve noge.
Lice afarensisa imalo je izbaenu vilicu, slinu vilici impanze. Zubi su bili veoma slini ljudskim, sa
mnogo manjim onjacima nego kod ranijih primeraka. Karlica je prilagoena hodanju, a oblik femura
(butne kosti) je takav da bi etvoronono hodanje bilo veoma neprijatno za afarensise.
Zapremina lobanje afarensisa je priblino ista zapremini lobanje impanze i malo je verovatno da je
afarensis bio znatno inteligentniji. Zato je tako naizgled sporedan detalj, poput hodanja na dve noge,
doveo do razvoja tako kardinalnog svojstva kao to je inteligencija? Svi vii primati imaju ruke kojima
mogu da hvataju i dre predmete; meutim, upotreba ruku je veoma ograniena, poto vii primati ne
mogu da efikasno koriste ruke u pokretu im treba da potri, impanza, recimo, mora da koristi svoje
ruke za odupiranje i ravnoteu. Uspravni hod je dozvolio Australopitekusima da dre stvari u rukama
dok hodaju, to im je omoguilo da razviju alatke koje su mogli da prenose sa mesta na mesto, da dre
u rukama oruje za lov, i da mnogo svrsishodnije koriste tragove inteligencije koju su imali. Vrlo je
verovatno da je upravo ovaj napredak bio kljuan u razvoju razuma kasnijih potomaka afarensisa.
Neki kreacionisti i danas insistiraju da je A. afarensis samo izumrla vrsta majmuna. Takvima
preporuujemo da pogledaju skelet prikazan na slici, koji pokazuje afarensisa u hodu. Mada jo ne
ovek po razumu, afarensis je ve hodao kao ovek, uspravno...
Od otkria potpunih skeleta do danas, uraeno je vie rekonstrukcija izgleda afarensisa, od kojih je
jedna prikazana ovde. Pri posmatranju ovakvih rekonstrukcija treba imati u vidu da je opti izgled
(pogotovo izgled vilice i oiju) verovatno taan, ali da su mnogi detalji (boja koe, dlakavost) puko
nagaanje.
U savrenom primeru prelaznih fosila, afarensisa je nasledila mnogo razvijenija vrsta poznata kao
Australopithecus africanus. Paleontolozi su dugo pretpostavljali da je afarensis bio direktni predak

oveka; meutim, noviji dokazi pokazuju da je afrikanus nasledio afarensisa, i da se negde kod
afrikanusa (ili iz neke grupe izmeu afarensisa i afrikanusa) desio veliki razlaz ljudske vrste. Sa jedne
strane su se odvojili Paranthropusi, sa druge strane se odvojio genus Homo, ovek.
Veza izmeu vrsta se moda najlake moe videti ako uporedimo stopala i karlice impanze,
afrikanusa, i modernog oveka (Homo sapiens):

Jo zanimljivije je poreenje lobanja afarensisa, afrikanusa i modernog oveka:

Kao to se moe primetiti, lobanja je jo uvek daleko od ljudske. Zapremina mozga je suvie mala,
a kao to se vidi na lobanji Taung deteta (vie od 90% kompletnog skeleta bebe afrikanusa) onjaci su

jo uvek bili iljati. Ali, oblik lobanje je ve poeo da se menja i poveava, pratei rastuu
inteligenciju Australopitekusa.
Ovde je poela da se dogaa jo jedna promena. Mujaci veine primata mnogo su vei od enki,
to je bio sluaj i kod afarensisa (prosena teina mujaka afarensisa je bila oko 45 kg, prosena teina
enke oko 29 kg). Kod afrikanusa, ova razlika poinje polako da se smanjuje prosean mujak
afrikanusa je bio teak oko 41 kg, prosena teina enke je bila oko 30 kg.
Pre nego to preemo na nae skorije i blie roake iz genusa Homo, trebalo bi makar baciti brz
pogled na Parantropuse, granu "uspravno hodajuih impanzi" koja je izumrla pre otprilike milion
godina...
Najranija i najmisterioznija vrsta Parantropusa je Paranthropus aethiopicus, od koje nam je ostala
jedna delimina lobanja i nekoliko parcijalnih fosila. Zbog nedostatka podataka, nije sigurno da li je
aethiopicus bio predak kasnije vrste Paranthropus robustus, ili je ona nastala direktno od afrikanusa.
Veoma je verovatno, meutim, da je trea vrsta Parantropusa, Paranthropus boisei, nastala od
aethiopicusa.
Svi Parantropusi imaju neke zajednike osobine: debela i vrsto graena lobanja sa tipinom
koatom krestom na vrhu, kao i masivna vilica sa velikim i snanim zubima. Zapremina mozga je
malo vea nego kod ranijih Australopitekusa, i neki arheoloki nalazi pokazuju da je vrlo verovatno da
su Parantropusi koristili slomljene kosti kao alatke za kopanje.

IV Rani Homo
Pre oko 2.3 miliona godina, jedna grupa australopitekusa je napravila veliki skok u tehnologiji:
umesto korienja kostiju ili kamenja koje bi uspeli da nau, pripadnici ove grupe su poeli da sami
proizvode svoje alatke.
Proizvodnja alata podrazumeva sposobnost planiranja: neke grupe dananjih impanzi umeju da,
kada nau mravinjak, na brzinu od grane naprave prostu alatku za izvlaenje mrava iz njihovih
podzemnih tunela. Meutim, nikada nije vien nijedan impanza kako pravi takve alatke unapred,
spremajui se za lov.
Prva grupa praljudi koja je postigla ovaj napredak smatra se pravim poetkom genusa Homo,
istinskim ljudima. Pre nego to ponemo priu o njima, pogledajmo stablo razvoja na osnovu svih
podataka koje imamo do danas:

Prva vrsta otkrivena zajedno sa ostacima orua i tragovima upotrebe tog orua jeste Homo habilis.
Znatno kasnije su otkriveni tragovi vrste sline habilisu, mada sa znaajnim razlikama u strukturi
lobanje. Ova vrsta je nazvana Homo rudolfensis, mada jo uvek nije sigurno da li je re o posebnoj
vrsti, ili tek o malo drugaijoj grupi habilisa. Za potrebe ovog teksta, koristiemo re habilis da
oznaimo obe ove grupe.

Na slici se vidi da je lobanja habilisa u nekoliko detalja razliita od lobanje afrikanusa. Zanimljiv je
prvi znak smanjenja veliine vilice, i njene manje isturenosti; zapremina mozga je samo malo vea
nego kod Australopitekusa. Karlica i lea habilisa su bolje prilagoena uspravnom hodanju, tako da
ovde ve nestaju svi tragovi povijenosti. Zubi su manji, to ukazuje da je habilis jeo meku hranu
rezultat seenja hrane alatkama, to je zamenilo kidanje zubima.
Ono to je moda najvea i najvanija razlika u odnosu na Australopitekuse uopte nije vidljivo
spolja, ve se moe primetiti tek pomou skeniranja unutranjosti lobanje. Naime, deo mozga koji
kontrolie govor, takozvano Broka podruje, nalazi se ispod veoma specifine izboine na mozgu koja se
uklapa u odgovarajue udubljenje na lobanji. Nijedan od ivih primata nema ovo udubljenje, niti su ga
imali Australopitekusi i Parantropusi ono se prvi put javlja kod habilisa. Znai, Homo habilis je bio
prvi predak modernog oveka koji je imao sposobnost govora! Ova sposobnost je verovatno bila prilino
rudimentarna i ograniena, poto ostaci vrata i veze kime sa lobanjom pokazuju da je habilis
verovatno imao vrlo primitivne glasne ice. Meutim, ova sposobnost, kada se jednom pojavila,
relativno je brzo evoluirala, kao to emo videti u daljem tekstu.
Prvi pripadnici roda Homo iveli su (koliko znamo) u jugoistonom delu Afrike. Njihove alatke su bile
veoma primitivne, uglavnom sainjene od kamenja koje su lomili na takav nain da lomljenje ostavi
otru ivicu. Poto su prvi tragovi ovakvog orua naeni u Olduvaiu, prva ljudska tehnologija se
zove oldovanska. Primer jedne oldovanske alatke prikazan je na priloenoj slici.

V Homo ergaster

Poslednji deo ljudskog stabla predstavlja savrenu tranziciju. Mozak polako raste, vilica postaje sve
manje izbaena, glasni aparat se sve vie razvija, zubi postaju sve manji...
Promene su toliko glatke da postoji odreena doza neslaganja meu naunicima u vezi sa tim da li
su kasniji primerci i dalje deo vrste Homo ergaster, ili je re o ranim primercima vrste Homo erectus.
Dobar primer ove kontroverze je jedan od najkompletnijih fosila ergastera, Deak iz Turkane (na
slici), koga neki svrstavaju u ergastere, a neki u erektuse.
Otkud neslaganje? Rani primerci ergastera imaju zapreminu lobanje od oko 700cm 3 oko 150cm3
vie nego Homo habilis. Sledei primerci ergastera kojima raspolaemo imaju zapreminu mozga od oko
850 cm3, dodatak od jo 150 cm3, koji pokazuje naglu evoluciju inteligencije. Konano, najrazvijeniji
primerci ergastera dostigli su vie od 900 cm3, to je na nivou ranih primeraka Homo erectusa.
Kranijalni fleksus, deo vrata koji oslikava razvoj govornog aparata, takoe pokazuje stalni razvoj.
Drugim reima, imamo dovoljno fosila da pratimo evoluciju iz koraka u korak, da posmatramo kako
se jedna vrsta pretvara u drugu; to samo po sebi dovodi do pitanja na kom mestu tano treba povui
liniju i rei da se tu nalazi granica izmeu dve vrste...
Jedini nain da steknemo realnu sliku ljudske evolucije jeste da posmatramo ergastera i erectusa
kao jedan kontinuum. Analiza fosilnih karakteristika nam govori da je negde u toku prelaza izmeu
ergastera i erectusa, moda ba u vreme kada je deak iz Turkane iveo, dolo do sledee velike podele
ljudske rase. Jedna grupa je ostala u Africi i nastavila je da ivi tamo do sledee velike klimatske
promene; ovu grupu ine nai direktni preci, arhaini Homo sapiens (alternativno nazvan Homo
heidelbergensis). Druga grupa je izala iz Afrike i naselila vei deo june Evrope i Azije; ova, danas
izumrla grupa, nazvana je Homo erectus, uspravni ovek.

VI Homo erectus

Homo erectus je istorijski najuspenija grana ljudske vrste. Naa vrsta, Homo sapiens sapiens,
postoji tek nekih dve stotine hiljada godina. Erectus je vladao dobrim delom sveta skoro 750,000
godina.
Od svih ljudskih predaka, Homo erectus je najbolje poznat nauci preko dve stotine fosila je
naeno do danas na podruju od panije do Kine, zajedno sa njihovim oruem, tragovima lova, ishrane,
naina ivota...
Na osnovu ovog obilja arheolokih podataka, zna se da je erektus bio mnogo bolji lovac nego
prethodni ljudi (koji su najverovatnije bili veinom skupljai plodova). Iz razvijenog mozga i tragova
razvijenog govornog aparata znamo da je imao i relativno dobru sposobnost komunikacije. Ubojitost i
efikasnost erektusa u lovu se dodatno poveala pre oko 1.200.000 godina, kada je dolo do sledeeg
velikog skoka u razvoju tehnologije: prelaska na korienje vulkanskog kamena za orue, i izrade
dvoseklih sekira. Ova tehnologija se naziva aulejska, i neki primeri su prikazani na slici, zajedno sa
principom proizvodnje ovakvih orua: erektusi su prvo grubo klesali kamen uz pomo drugog, tekog i
tupog kamena, pa zatim fino oblikovali otricu mekim ekiem od kosti.

Korienje orua i razvoj alata bili su plodovi erektusove inteligencije, ali su takoe vodili ka
daljem pritisku za razvoj ove inteligencije: rani primerci erektusa imaju zapreminu lobanje od oko 850
cm3, dok poslednji primerci koje imamo dostiu i do 1200 cm3, to se preklapa sa niim rangom
zapremina mozga kod modernog oveka!
Kako je erektus izgledao? Njegova vilica je i dalje bila izbaenija nego vilica modernog oveka, a
takoe je jo uvek bio prisutan takozvani supraorbitalni torus, tipino izbaeno elo. Zubi su bili veoma
slini ovekovim, ali i dalje vei, sa veim onjacima. Rekonstrukcija verovatnog izgleda erektusa je
prikazana na slici.
Pre otprilike 400.000 godina, erektus je napravio poslednji veliki skok, savladavi upotrebu vatre.
Meutim, upravo u ovom periodu, nova vrsta, potomci erektusa iz Afrike, poela je da se iri kroz
Evropu i Aziju. Homo sapiens, moderni ovek, konano je stupio na scenu. Njegov dolazak, uz njegovu
modernu tehnologiju i veu inteligenciju, predstavljao je kraj erektusa. Mada je mogue da su
izolovane grupe preivele jo stotinama hiljada godina (moda ak i do samo dvadesetak hiljada godina
pre nae ere), u roku od sto hiljada godina, novi osvajai su preuzeli najvei deo teritorija kojima je
erektus nekada vladao.

VII Homo sapiens

Danas postoji samo jedna vrsta genusa Homo, i mi tu vrstu zovemo ovek. U prethodnom tekstu smo
videli da se ova vrsta najverovatnije odvojila od erektusa negde u toku prelaza ergaster-erektus. Kao
to je uobiajeno u evoluciji, nije dugo bila re samo o jednoj vrsti. U okviru ove diskusije, vane su tri
vrste, ili podvrste: prvi, arhaini Homo sapiens, takoe poznat kao Homo heidelbergensis; i dve
podvrste na koju se ova originalna vrsta podelila, moderne ljude, Homo sapiens sapiens, i
neandertalce, Homo sapiens neanderthalensis. Ove dve vrste su bile veoma bliske i genetski i
morfoloki (razlike su otprilike iste veliine kao razlika izmeu pasa i vukova), i postoji mogunost da
su se i povremeno ukrtale.
Arhaini sapiensi su poznati na osnovu nekih ezdesetak fosila, starih izmeu 800 i 400 hiljada
godina. Posedovali su mnoge osobine sline erektusu, ali znatno slinije modernim ljudima. Prosena
veliina mozga je bila oko 1200 cm3, vea nego kod erektusa ali manja nego kod modernih ljudi.
Lobanja je postala zaobljenija nego kod erektusa, zubi manje izraeni, i vilica uvuenija. Mnogi
primerci, pogotovo stariji, i dalje imaju izraene koate izrasline iznad obrva, sa elom nagnutim
unazad. U jo jednoj savrenoj evolutivnoj tranziciji, razlika izmeu erektusa i ranih arhainih sapiensa
je minimalna i teko je povui liniju izmeu dve vrste.
Arhaini sapiensi su se podelili na dve grupe koje su donekle postale razliite. Sa jedne strane su
stajali nai preci i naa dananja rasa. Sa druge strane bili su neandertalci.
Neandertalci su iveli izmeu 400.000 do 30.000 godina p.n.e; veoma su dobro proueni, poto do
danas imamo preko etiri stotine njihovih fosila i ostataka. Bili su neto nii, ali zato znatno iri i fiziki
snaniji nego moderni ljudi. Lobanje su im bile izduenije nego kod modernih ljudi, sa izbaenom
vilicom i sredinom lica, ali i dalje sa nagnutim elom. Donja vilica je obino bila uvuena u poreenju
sa sredinom lica. Veina razlika izmeu neandertalaca i modernih ljudi bila je upravo u grai lobanje;
ostale kosti su uglavnom iste, sa izuzetkom ramena i neobinog oblika nekih od kostiju karlice.

Na slici moete videti rekonstrukciju izgleda neandertalca (kao i kod prethodnih rekonstrukcija,
boja koe, kao i duina i raspored dlaka su nagaanje). Obratite panju na dug, pljosnat nos, nagnuto
elo, i uvuenu vilicu.
Skeleti neandertalaca esto pokazuju tragove lomljenja i ponovnog zarastanja kostiju, znak da je
njihov ivot bio veoma teak i surov. Ipak, injenica da su ljudi sa polomljenim kostima uspevali da
preive dovoljno dugo da te kosti zarastu, ukazuje da su neandertalci iveli u grupama u kojima su
lanovi podravali jedni druge.
Suprotno nekim ranim idejama koje se i dalje ponekad mogu nai u knjigama, neandertalci su bili
visoko inteligentni vrlo verovatno isto onoliko koliko i nai preci. Od njih poinje trea era razvoja
kamenog orua, takozvana Musterijanska tradicija, a zna se da su bili veoma dobri i organizovani lovci
koji su bili u stanju da uhvate mnoge velike i opasne zveri. iveli su esto u blizini ivica gleera
tadanjeg ledenog doba, i bili su veoma uspeni u preivljavanju u takvim hladnim i oskudnim
uslovima.

Za razliku od naih predaka, nije jasno da li su neandertalci uopte imali tradiciju umetnosti, poto
do danas nisu otkriveni nikakvi tragovi njihovih slika ili dekoracija. Meutim, postoje tragovi da su
verovali u ivot posle smrti, poto su farbali svoje mrtve crvenim prahom, posipali ih odreenim
vrstama cvea, i ponekad sahranjivali zajedno sa ritualnim predmetima.
Da li su neandertalci bili potpuno odvojena ljudska vrsta? Da li su neki od neandertalaca bili nai
direktni preci? Iz kostiju neandertalaca je jo krajem prolog veka uspeno izolovana mitohondrijalna
DNK, koja je zatim sekvencirana i uporeena sa mitohondrijalnom DNK modernih ljudi. Pokazalo se da
su sekvence znaajno razliite, i da niko od modernih ljudi ne nosi neandertalsku mitohondrijalnu DNK
(koja se prenosi na decu samo od majke, i time predstavlja iskljuivo naslee po enskoj liniji). No, u
maju 2010-te, grupa naunika (na elu sa uvenim genomiarem Svante Pabom, iz instituta Maks Plank
u Nemakoj) je objavila grubu verziju neandertalskog genoma. Ovaj genom je sekvenciran na osnovu
fragmenata DNK izdvojenih iz najbolje ouvanih neandertalskih kostiju - veliki tehniki uspeh kada se
uzme u obzir starost istih.
Ovi novi nalazi sadre jednu veliku zanimljivost. Naime, jedan mali broj gena (oko 1-4% ukupnog
broja ljudskih gena) je u modernim van-Afrikim populacijama sliniji neandertalskim verzijama nego

verzijama koje su prisutne u modernim iskljuivo-Afrikim populacijama (kao to su Joruba ili San
bumeni). Ovo znai da je mogue da su se moderni ljudi tokom selidbe iz Afrike u retkim sluajevima
ukrtali sa neandertalcima, i da su neki od tih gena preostali u tragovima sve do danas. Za sada, analiza
je suvie preliminarna i gruba da bi se ita moglo rei sa visokim nivoom sigurnosti, ali ovo je jedno
pitanje na koje e budua istraivanja moi da daju definitivan odgovor.

VIII Opti pregled

I tako smo stigli do Homo sapiens sapiens, modernog oveka, vrste kojoj pripada kako pisac ovog
teksta, tako i svi itaoci. Ostalo nam je jo samo da poveemo sve prethodno reeno u jednu celinu.
Prvi korak u razvoju je pojava dvononog hodanja. Osim po ovoj osobini, rani australopitekusi nisu
bili mnogo razliiti od svojih majmunolikih predaka; da su preiveli do danas, ljudi bi ih verovatno
smatrali uspravnim majmunima. Dvonono hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo
do dananjeg nivoa; ve kod Homo habilis su noge i kima postali praktino onakvi kakvi su i danas kod
modernih ljudi.
Razvoj mozga je bio druga pria. Mada veliina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast
zapremine mozga jeste pratio razvoj orua i upotrebe tog orua kroz istoriju, tako da neki nivo
korelacije postoji. Pogledajmo tabelu:
vrsta

raspon veliine mozga (cm3)

prosek veliine mozga (cm3)

impanza

300-500

australopitekusi

400-530

Homo habilis

500-750

631

Homo erectus

800-1250

1000

neandertalci

1300-1750

1400

moderni ovek

900-2300

1345

Moe se videti kako se mozak razvijao korak po korak. Skeleti i lobanje pokazuju slian gradualni
razvoj, savreni evolutivni prelaz od jedne vrste ka sledeoj. Ostalo je jo samo jedno pitanje: zato su
ljudi danas jedini preiveli lanovi nae familije?
Nai dalji roaci, impanze, ive kao skupljai u dungli, za koju su mnogo bolje prilagoeni od nas.
Izmeu ljudi i impanzi nikada nije postojao direktan sukob. Ali sukob jeste postojao izmeu ranih ljudi
i australopitekusa: iveli su na istim podrujima, hranili su se slinom hranom, i koristili sline resurse.
Prvi ljudi, naoruani svojim novim kamenim oruem i veom inteligencijom, su prvo potisnuli
australopitekuse, da bi ih zatim i istrebili. Ovaj proces nije bio brz od nastanka prvih ljudi, do
nestanka zadnjih parantropusa je prolo skoro milion i po godina ali je bio nezaustavljiv. U nekom
smislu, australopitekusima je odzvonilo u trenutku kada je prvi Homo habilis dohvatio polomljeni
kamen i pomislio hej, ovim mogu da seem meso.
Sa kasnijim ljudskim vrstama, situacija je malo komplikovanija. Postoje dva osnovna modela
razvoja: model zamene, i model regionalnog kontinuiteta.

Po modelu zamene, ljudi su se odvojeno razvijali na tri kontinenta, da bi ih onda moderni Homo
sapiens sve potisnuo u svom irenju. Po modelu regionalnog kontinuiteta, stalno je postojala genetska
migracija izmeu razliitih delova, tako da je ljudska rasa na planeti evoluirala kao jedna velika masa.
Istina je verovatno negde na sredini, mada je nagnuta ka modelu zamene. Fosilni i anatomski
dokazi pokazuju da je odreena koliina ukrtanja postojala do razvoja arhainog Homo sapiensa, ali
da je posle toga najverovatnije dolo do zamene: nova, inteligentnija vrsta je potisnula erektuse, i na
kraju ih istrebila.
Direktnije dokaze imamo u vezi sa nainom na koji su neandertalci nestali. Mada postoje neki
tragovi ukrtanja neandertalaca i modernih ljudi (nekoliko skeleta modernih ljudi sa nekim
neandertalskim osobinama), genetski dokazi ukazuju na nesreniju priu. Naime, neke kosti
neandertalaca su toliko dobro ouvane da su naunici iz njih uspeli da izvuku mitohondrijalnu DNK,
genetski materijal koji su onda mogli da uporede sa istim materijalom kod modernih ljudi. Pokazalo se
da potomci neandertalaca nisu preiveli do danas u ljudskoj populaciji. Drugim reima, najverovatniji
scenario je da su nai preci, u svom irenju kroz Evropu, prvo potisnuli pa zatim i istrebili
neandertalce.

IX Dodatak: Homo floresiensis, zloupotreba medija, i

politika fosilizacije
Relativno nedavno, na ostrvu Flores u Indoneziji su naeni su ostaci patuljastih skeleta veoma
neobine ljudske vrste. Bilo bi lepo kada bi smo mogli ovde da damo isto nauni pogled i analizu;
umesto toga, na alost, ovu priliku moramo iskoristiti da ukaemo na par problema koje ljudska
priroda i ponos proizvode ak i u domenu nauke.
Prvi veliki problem u komunikaciji izmeu javnosti i nauke proizvode medijska preuveliavanja.
Svaki put kada se otkrije novi fosil u okviru fosilne istorije oveka, mediji to objave na sva zvona, sa
naslovima u stilu "Novi fosil je najvea i najvanija stvar u istoriji oveanstva!"
Verovatno najgori primer ovoga je fosil Ide, jedan lep primerak vrste koja se nalazila veoma blizu
osnovnim primatima. Naslovi su govorili o "najvanijem fosilu u istoriji," o "otkriu koje e sve
promeniti," i svaki aspekt prie je bio preuvelian. U stvarnosti, radi se o veoma lepom fosilu ivotinje
koja je veoma blizu prvim primatima, koji se potpuno uklapa u predvienu shemu razvoja i ne donosi
nikakve posebno iznenaujue informacije. Zbog Ide se nita nije promenilo, nikakvih potresa nije bilo,
niti se iko uzbunio zbog toga. Otkud onda tolika halabuka?
Pa, ljudi su ljudi, pa i kada su po profesiji paleontolozi. Naunik koji je otkrio Idu je odmah uvideo
da je nalaz vaan, ali da nije ni po emu spektakularan. Prosean paleontolog moe da oekuje da e u
ivotu nai samo jedan ovako centralan fosil: Ida je najverovatnije bila njegova jedina ansa za slavu.

Zbog toga, on je odmah zaposlio profesionalnu reklamnu kompaniju da organizuje marketing ovog
otkria.
Paralelno sa objavljivanjem nalaza fosila, ova kompanija je objavila masu reklamnih materijala,
poslala informacije gomili popularnih novina, urnala i sredstava informisanja, i podigla veliku galamu.
Sva ona silna pria koja se zatim podigla u javnosti je prosto rezultat uspenog marketinga, i nema
nikakav posebno veliki nauni znaaj.
Slino se desilo i kada su patuljasti skeleti naeni na ostrvu Flores u Indoneziji: novine i mediji su
udarili niz naslova u obliku "Novi fosil menja sve to znamo o ljudskoj evoluciji", ili "svi udbenici e
morati da se menjaju". Ovakvi naslovi su ist marketing, i u stvari potpuno netani: nijedan fosil naen
jo od prvih australopitekusa nije promenio "sve to znamo" o ljudskoj evoluciji; u stvari, nijedan fosil
nije priao ni blizu tome. Mi danas imamo veoma dobre informacije o optem pravcu razvoja ljudske
vrste, i novi fosili samo razjanjavaju detalje.
Drugi veliki problem proizvodi politika fosilnih nalaza. Najvanije oblasti u kojima se nalaze ljudski
fosili su u prethodnim kolonijalnim dravama, koje su i dan danas suvie siromane da finansiraju svoja
sopstvena istraivanja. Zbog ovoga, veina paleontologa koji u njima kopaju su stranci, esto upravo iz
drava koje su upravljale tim podrujem u kolonijalnom periodu. Fosili sa Floresa su postali rtva
jedne ovakve situacije.
Naime, fosile je naao tim paleontologa iz Australije, na elu sa Majkom Morvudom. Ubrzo nakon
nalaza, indoneanski paleontolozi su traili da se fosili daju njima na ispitivanje. Ovakvi zahtevi su
uobiajeni, poto je nezavisno ispitivanje fosila neophodno za njihovu tanu analizu (ovo spreava da
jedan naunik ili jedna grupica naunika predstavi svetu pogrene informacije).
Meutim, indoneanska grupa, na ijem elu se nalazio stari paleontolog Teuku Jakob, nije samo
pozajmila fosile. Ona ih je oduzela, spreila dalju analizu, i blokirala mesto na kome su naeni.
Motivacija je bila oigledna, i donekle razumljiva: politiari su eleli da fosili naeni u Indoneziji budu
ekskluzivno dostupni indoneanskim naunicima, a ne Australijancima.
Na alost, ovo je dovelo do situacije u kojoj su indoneani vrili analizu veoma na veoma lo nain,
to je dovelo do vie oteenja na najboljim primercima fosila. Povrh toga, svi ostali naunici u svetu
su imali samo ograniene informacije, uglavnom one koje su prikupljene pre nego to su fosili oduzeti.
Fosili su konano ponovo puteni u analizu, ali su dalja iskopavanja (i samim tim ansa za nalaenje
jo fosila) ostala blokirana sve do Jakobove smrti 2007-me godine. S obzirom da za potpunu analizu
fosila treba vie godina, ovo znai da su kosti "hobita" i dalje velika nepoznanica. Analiza je jo uvek u
toku, i konani zakljuci su jo uvek daleko.
Mogunosti su, meutim, svedene na dve opcije. Prva opcija je da se radi o relativno modernoj vrsti
ljudi, koja je u okviru male grupe (samo nekoliko pripadnika) doivela genetske promene koje
proizvode mali stas i smanjenu inteligenciju. Ova opcija je sve manje prihvaena, poto se polako
nakuplja sve vie podataka koji ukazuju da se ipak radi o posebnoj vrsti. Druga opcija je da se radi o
grupi predaka ljudi, erectusa ili ak habilisa, koja je ostala izolovana na ovom ostrvu i tu preivela
mnogo due nego igde drugde na svetu.
O emu je re, jo uvek se ne zna. Potrebne su dalje analize i dalja istraivanja pre nego to
budemo mogli da damo iole sigurne odgovore.