Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

SEMINARSKI RAD

ZAVISNOST KAO VELIKI MEDICINSKI I DRUšTVENI PROBLEM

Katarina Angela Stojković 14446

Dimitrije Đorđević 14718

Tijana Boneva 14653

Shadi Abuwarda 14444

Jovana Vučković 14854

Ksenija Maksimović 14833

Niš, 2019.

1|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

 SADRžAJ:

Uvod..............................................................................................3

Faktori rizika..................................................................................5

Heroin...........................................................................................8

Kokain..........................................................................................10

Amfetamini..................................................................................13

MDMA.........................................................................................14

Marihuana(Kanabis)....................................................................14

Sedativi........................................................................................15

Alkohol........................................................................................17

Nikotin........................................................................................18

Terapija.......................................................................................19

Zaključak.....................................................................................23

Literatura....................................................................................23

2|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

 Predgovor

Bolesti zavisnosti su široko rasprostranjene i stvaraju veliku štetu pojedincima i društvu. U

modernom svetu su se povećali i broj zavisnosti i broj zavisnika. Efikasno i raznovrsno lečenje uz
efikasnu i sistematsku prevenciju može značajno da smanji posledice na pojedinca i civilizaciju.

Uvod

Zavisnost je poremećaj sistema nagrade u mozgu koji nastaje pri ponovljenom izlaganju
navikavajućem nadražaju. Zavisnost predstavlja stalno korišćenje supstanci ili upražnjavanje
ponašanja uprkos lošim posledicama. Da bi nadražaj imao potencijal stvaranja zavisnosti treba
da ispunjava dva uslova, da učvršćuje naviku i da izaziva osećaj nagrade.

Supstance koje stvaraju zavisnost su opioidi (npr. heroin, morfin, kodein i ostali), kokain,
amfetamini

(amfetamin, metamfetamin, metilendioksimetamfetamin), kanabinoidi, nikotin, etanol, kafein,

fruktoza i neki lekovi. Ponašanja sa potencijalom nastajanja zavisnosti su kockanje, kupovina,
igranje video igara, ishrana, seks i vežbanje.

Mehanizam

Svi stimulusi sa potencijalom stvaranja zavisnosti izazivaju promene u mezolimbičkom

dopaminskom sistemu. Mezolimbički dopaminski sistem čine nukleus akumbens, prefrontalni
korteks i ventralni tegmentalni delovi mozga. Normalna funkcija ovog sistema je da poveže
nesvesne i automatske funkcije produžene moždine sa emotivnim reakcijama limbičkog sistema
i odlučivanjem i razmatranjem prefrontalnog korteksa, to jest da se stvori način registrovanja i
pamćenja poželjnih nadražaja (visoko kalorična hrana, voda, vežbanje) i motivisanje ponovnog
dolaženja do njih. Ovaj sistem je opioidni i dopaminergički što znači da je stimulisan
dopaminom i endogenim opioidima (endorfin).Većina droga i rizičnih ponašanja dovode do
lučenja većih količina dopamina(dva do deset puta većih) u ovom sistemu. Zbog toga te
supstance ili ponašanja "preuzimaju" sistem motivacije i time ta supstanca postaje glavni
pokretač ovog dopaminergičkog sistema. U početku je uzimanje supstance svojevoljno, kao
pozitivan stimulus, i povremeno a zatim postaje navika i nekontrolisana upotreba i na kraju
nastaje zavisnost. Do toga dolazi prespajanjem veza neurona jer je nukleus akumbens
neuroplastičan.

3|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

Zbog toga postoje obrasci karakteristične moždane aktivnosti kod zavisnika. Prema novijim
istraživanjima dolazi do promene i u drugim delovima mozga.

Zavisnost je pozitivna povratna sprega jer uzimanje doze dovodi do zamora sinapsi i do
smanjenja receptora a osoba u sledećem korišćenju supstance traži isti ili jači osećaj
zadovoljstva pa uzima veću koncentraciju i dolazi do začaranog kruga gde je efekat sve slabiji a
potreba sve veća.

Drugi način održavanja uzimanja supstance je povećavanjem osetljivosti osobe na naznake

vezane za supstancu i na samu supstancu što dovodi do povećanog traženja i želje za
supstancom.

Na nivou ćelije kod zavisnika postoje promene u ekspresiji faktora transkripcije ΔFosB, CREB i

NF-κB od kojih je najznačajniji ΔFosB. Preterana ekspresija ovog transkripcionog faktora dovodi
do promena u neuronima nukleus akumbensa koje postoje kod zavisnika. Suprotno dejstvo
imaju transkripcioni faktori G9a i ΔJunD. Oni mogu pri većoj ekspresiji da smanje ili prekinu
reakcije vezane za zavisnost.

Podela

Zavisnost može da bude psihološka i fizička. Kod psihološke zavisnosti postoji patološka
emotivna vezanost i reakcija za stimulus ali ne mora da postoji fizička reakcija (npr. zavisnost od
kupovine).

Fizička zavisnost ne mora da bude praćena psihološkom reakcijom ali postoje simptomi zbog
nedostatka supstance jer u nedostatku nje nema ,za zavisnika, normalne stimulacije (npr.
apstinencijalna kriza kod heroinskog zavisnika ima sličan mehanizam kao nedostatak insulina
kod dijabetičara). Kod fizičke zavisnosti nakon izostanka uzimanja supstance dolazi do
nastajanja apstinencijalne krize koja može da ima čak i smrtni ishod.

Tolerancija

Tolerancija ili otpornost je reakcija neurona na stalnu ili jaku draž. Kada se neuroni stimulišu
dolazi do prenošenja informacije ali ako je signal prejak ili predug ili oba zajedno neuron koji
prima signal počne da smanjuje broj receptora. Ovo se dešava kod bolesti zavisnosti. Posledica
je da sledeća jačina signala treba da bude veća jer je smanjen broj receptora i opet dolazi do
prilagođavanja neurona. Krajnji ishod je veoma snižena aktivnost neurona ili njihova smrt jer se
stalnim draženjem aktiviraju mehanizmi zapaljenja. Kod supstanci antagonista receptora
reakcija je suprotna, dolazi do povećanja broja receptora i povećane osetljivosti.

4|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

Drugi tip tolerancije je farmakokinetički. Ova tolerancija predstavlja povećanu sposobnost
organizma da nakon duže primene odstrani tu supstancu. Alkohol biva metabolisan enzimima
jetre, neurotransmiteri lokalnim enzimima a može da bude ubrzana i njihova ekskrecija.

Tahifilaksa je otpornost na supstancu koja se daje dugo u većim dozama ili u više manjih doza.
Da bi efekat bio isti kao pre tahifilakse potrebna je nekoliko puta veća doza od prethodne. Ovaj
tip otpornosti javlja se kod uzimanja psilocibina, nikotina i opioida.

Faktori rizika za nastanak bolesti zavisnosti

Najprihvatljivije objašnjenje za nastanak bolesti zavisnosti jeste multifaktorska teorija, koja

smatra da u nastanku i razvoju bolesti zavisnosti učestvuju biološki, genetski, psihološki i
socijalni činioci, a njihova kombinacija dovodi do bolesti zavisnosti.

 Biološki činioci

Psihoaktivne supstance ostvaruju svoje efekte delujući na promenu aktivnosti neurotransmitera

u CNS-u na nivou sinaptičke pukotine. Smatra se da u formiranju psihičke zavisnosti učestvuju
noradrenalin i dopamin, uz korektivni uticaj endogenog opioidnog sistema. Psihoaktivne
supstance mogu menjati aktivnost najvažnijih neurotransmiterskih sistema: dopamina (DA),
serotonina (5–HT), noradrenalina (NA), acetilholina (ACh), gama aminobuterne kiseline (GABA),
glutamata. Tabela 1. daje pregled dejstva droga na glavne neurotransmitere:

5|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

Osoba sa niskom aktivnošću neurotransmitera npr. endorfina može da pribegne unosu
narkotika, koji izazivaju dalju supresiju lučenja endogenih opijata, zbog čega, po prestanku
unošenja droge, nastaje vrlo neprijatan apstinencijalni sindrom.

Promena nivoa neurotransmitera u postsinaptičkoj pukotini je važan faktor koji determiniše

uticaj droga na ponašanje i raspoloženje. Delujući na ponovno preuzimanje neurotransmitera,
psihoaktivne supstance mogu ispoljiti agonističko ili antagonističko delovanje.

Postoji nekoliko načina na koje droge mogu da menjaju neurotransmisiju na nivou sinapse.
Agonistički efekti pojačavaju transmisiju ili povećavaju produkciju neurotransmitera, pojačavaju
oslobađanje neurotransmitera ili aktiviraju receptorska mesta koja normalno stimuliše
specifičan neurotransmiter. Antagonistički efekti ometaju oslobađanje neurotransmitera,
blokiraju receptorska mesta koja bi normalno okupirao neurotransmiter, ili izazivaju „curenje“
neurotransmitera iz sinaptičkih vezikula.

 Genetski činioci

U porodicama zavisnika u značajnom procentu postoji višegeneracijski problem zavisnosti od

neke psihoaktivne supstance, posebno od alkoholaKod alkoholizma se javlja visoka korelacija u
odnosu na pozitivnu porodičnu anamnezu. Studije blizanaca i usvojene dece dokazale su
genetsku komponentu alkoholizma. Kad se porede usvojena deca alkoholičara i nealkoholičara,
više usvojene dece koja su postali alkoholičari je imalo biološke roditelje koji su takođe bili
alkoholičari. Alkoholizam usvojitelja nije korelirao sa alkoholizmom usvojene dece, što ukazuje
na manji značaj faktora okoline za razvoj alkoholizma. Blizanačke studije demonstrirale su veću
usklađenost

alkoholizma kod monozigotnih blizanaca nego kod dizigota. Ova istraživanja dovela su do
podela alkoholizma na tip I i tip II. Tip I kao poremećaj sa kasnijim godinama početka, sa
manjom razlikom javljanja medu polovima, sa blagim učešćem genetskih faktora i relativno
dobrom prognozom.Tip II alkoholizma karakteriše izražen uticaj genetskih činilaca, rani početak,
predominacija medu muškarcima i jasna povezanost sa kriminalnim i sociopatskim ponašanjem
u okviru antisocijalnog poremećaja ličnost. Dokazana je i uska povezanost između genetske
sklonosti i pojave zavisnosti. Mada su istraživanja genetskih uticaja u korišćenju opijata
kontradiktorna, postoje istraživanja koja potvrđuju da se sklonost ka heroinu češće nasleđuje
od sklonosti prema ostalim drogama.

 Psihološki činioci

a) Teorija učenja smatra da je za nastanak zavisnosti najznačajnije samo dejstvo psihoaktivih

supstanci Ono je razlog što predisponirane osobe lako dolaze do stanja opuštenosti, euforije,
nekontrolisanog ponašanja, osećaja prijatnosti, zadovoljstva i povećanog samopoštovanja.

6|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

b) Bihejvioralna teorija smatra da je za nastanak zavisnosti najznačajnije ponašanje kome je cilj
dolaženje do psihoaktivne supstance. Osoba traži upravo drogu koja joj donosi najveću ili
najjaču „nagradu“, tj. opuštanje, osećaj zadovoljstva, samopouzdanja, utehe ili povišenu
stimulaciju, aktivaciju, budnost, energiju. Teorije koje analiziraju ličnost zavisnika su brojne. One
većinom smatraju da je u nekom periodu života došlo do zaustavljanja normalnog psihološkog
razvoja ličnosti zbog različitih traumatskih uticaja koji dolaze od strane porodice, i okruženja.
Zbog toga se formira ličnost koja je nezrela, impulsivna, koja nema razvijene

tehnike za rešavanje problema i ne oseća se dovoljno sigurno u sebe. Često se priklanja onima
koji se ne uklapaju u uobičajena pravila ponašanja u društvu

 Socijalni činioci

Na razvoj bolesti zavisnosti mogu uticati i društveni faktori, pre svega ekonomska i socijalna
kriza, raspad sistema vrednosti, česta izloženost stresovima, laka dostupnost supstanci i
nedostatak adekvatne prevencije. Značajan faktor predstavlja i škola, koja je vrlo važna za
proces socijalizacije, koja treba da vodi računa ne samo o obrazovanju već i vaspitanju.
Dostupnost droge, društvena prihvatljivost, i pritisak vršnjaka su mozda glavne determinante
inicijalne zloupotrebe.

Stimulusi iz okoline i pristup drogi mogu u priličnoj meri da doprinesu razvoju bolesti zavisnosti.
Na primer, tretman glikokortikoidima i stres mogu da pojačaju mehanizam nagrađivanja kad su
u pitanju opijati, kokain i amfetamini, pa je pacijent vulnerabilniji. Takođe, vraćanje u sredinu
ranije povezanu sa nastankom zavisnosti, čak i posle višegodišnje uspešne apstinencije, može
da izazove simptome apstinencijalnog sindroma i ponašanje po tipu „traganja“, posebno ako je
nekadašnji zavisnik pod stresom. Pošto dugotrajno pamćenje ne može da se „detoksikuje“,
signali iz okoline mogu obnoviti adiktivno kolo. Afektivni poremećaji kao što su depresija,
antisocijalni i granični poremećaj najčešće se javljaju udruženi sa alkoholizmom.

 Drugi faktori rizika

Smatra se da su mladi koji imaju problema u sazrevanju i pokazuju odredjene poremećaje u

ponašanju (loši odnosi sa porodicom, vršnjacima, profesorima, neuspeh u školi, bežanje od kuće
i sl.) u

povećanom riziku da probaju droge. Takodje je rizično i ako u njihovoj okolini ima onih koji već
uzimaju droge, tj. ako se druže sa narkomanima ili ako u porodici postoji problem zavisnosti.
Ako je roditelj alkoholičar ili i sam uzima droge, kocka se i sl. njegovo dete će lakše i samo
postati zavisnik ukoliko ima i drugih elemenata koji ga čine prijemčivim za razvoj zavisnosti od
droge.

7|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

 HEROIN

Heroin je polusintetska droga koja se dobija preradom morfina, prirodne supstance koja
se dobija iz čaura opijumskog maka. Sastoji se od sitnih kristala koji liče na šećer u prahu,
brašno ili deterdžent. Boja heroina varira od bele, preko boje slonove kosti do smeđe boje.
Najčistiji heroin je bele boje i ima gorak ukus. Heroin koji se prodaje na ulici je pomešan sa
drugim supstancama, kao što su šećer, skrob, mleko u prahu ili paracetamol, dok je u nekim
slučajevima pomešan i sastrihninom ili drugim otrovima.
Upotrebljava se na različite načine:
 ušmrkavanjem,
 pušenjem (kada se posoli duvan ilimarihuana),
 inhaliranjem isparenja sa folije (folijanje, hvatanje zmaja) ili
 intravenski (ubrizgavanjem u venu).
Usled nedostatka zdravih vena, heroin je moguće ubrizgati u arteriju, mišić ili pod kožu.
Šmrkavanje je čest način uzimanja heroina, jer se heroin vrlo brzo, preko sluzokože nosa,
resorbuje u krv.Folijanje je način konzumiranja kada se heroin stavlja na staniol (aluminijumsku
foliju) i zagreva s donje strane plamenom sveće. Dim koji se stvara zagrevanjem heroina
narkomani udišu pomoću cevčice od plastike, papira ili bambusa. Dok heroin gori, nad
staniolom kruži dim koji podseća na zmaja, po čemu je takav način uzimanja heroina poznat pod
nazivom ''hvatanje zmaja''. Kada se heroin ušmrkava ili puši, maksimalniefekti se osete u roku
od 10 do 15 minuta. Intravenozno uzimanje heroina izaziva najjači i najbrži efekat.
Prva reakcija nakoniniciranja (ubrizgavanja) je nepokretnost osobe koja je uzela heroin, a
ondase javlja osećaj bezbrižnosti i oslobođenja od straha i briga.Nakon buđenja nastaje
neraspoloženje, depresija, anksioznost, bezvoljnost, strah i neodoljiva želja za ponovnim
uzimanjem droge.
Ukupno, efekti heroina traju 3-6 sati.

 Mehanizam dejstva heroina

U našem organizmu postoje opijumski receptori, za endogene opijume koje luči naš organizam
u vidu endorfina, enkefalina i dinorfina koji utiču na regulaciju stresa, bola i raspoloženja.
Normalno se luče u velikoj količini u vreme bola, nakon fizičke traume i tokom stresa, da bi se
ublažilo stanje šoka i planiralo najsvrhovitije ponašanje. Receptori se nalaze u celom centralnom
nervnom sistemu, digestivnom traktu i plućima. U CNS-u je najveći broj receptora, gde se nalazi
i ''centar za nagradu ili centar zadovoljstva''. Ovaj centar se aktivira upotrebom svih adiktivnih
supstanci (nikotina, alkohola, heroina ...) i stvara osećaj zadovoljstva, smirenosti i bezbrižnosti.

8|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

Dopamin je jedan od neurotransmitera koji se oslobađa tokom intoksikacije heroinom, odnosno
zloupotrebe heroina. U takvim stanjima, njegova koncentracija je od nekoliko desetina do
nekoliko stotina puta veća od koncentracije koja je prisutna u stanju normalnog fiziološkog
zadovoljstva.

 Posledice upotrebe heroina

Osnovna posledica je zavisnost. Zavisnost od psihoaktivnih supstanci je stanje periodičnog ili
hroničnog trovanja štetnog za pojedince i društvo, koje karakteriše neodoljiva želja da se
nastavi uzimanje supstance i da se ona nabavi pod svaku cenu, tendencija povećanja doze,
uspostavljanje fizičke i psihičke zavisnosti, i pojava apstinencijalnog sindroma posle naglog
prekida unošenja supstanci u organizam.
Psihička ili emocionalna zavisnost predstavlja jedan vid posebnog odnosa između supstance i
ličnosti. Njen intenzitet zavisi od specifičnog efekta supstance i od potrebe ličnosti koju
supstanca zadovoljava.

Fizička zavisnost je stanje koje se manifestuje intenzivnim fiziološkim poremećajima kada se

unošenje psihoaktivnih supstanci prekine. Intenzitet fizičke zavisnosti nije uvek isti. On zavisi od
vrste supstance i od ličnosti korisnika. Tokom fizičke zavisnosti, telo se navikava na prisustvo
supstance i za postizanje istih efekata potrebna je sve veća doza. Drugim rečima, razvija se
tolarencija. Osim toga, ako se uzimanje iste naglo prekine ili se smanji količina, javljaju se
simptomi apstinencijalne krize.

Simptomi apstinencijalne krize nisu uvek isti. Zavise od dužine uzimanja heroina, količine, ali i
od ličnosti, ambijenta, motiva za lečenje. Poznato je da je kriza teža u zatvoru nego u kući, i da
pacijenti koji su primali opijum u bolnici, a da to nisu znali, nakon njegovog ukidanja imaju blaže
ili srednje teške vegetativne smetnje.
Apstinencijalni sindrom se javlja 8 do 12 časova posle uzimanja poslednje doze heroina.
Simptomi su najizraženiji posle 48 do 72 sata, i postepeno se povlače tokom 7 do 15 dana.
Nekoliko časova posle poslednjeg uzimanja nastaje anksioznost, psihomotorni nemir,
razdražljivost, pojačana potreba za drogom. Zatim se javlja niz vegetativnih i telesnih
simptoma:curenje iz nosa, zevanje, preznojavanje, tremor, povraćanje, dijareja, abdominalni
bolovi, bolovi i grčevi u mišićima i kostima, posebno u zglobovima, opšta slabost i dugotrajna
nesanica.
Od apstinencijalne krize se ne umire. Izuzetak su teži slučajevi. Tada može nastati
kardiovaskularni kolaps, zatajivanje srčanog rada i letalan ishod.
Kriza je uvek praćena intezivnim strahom i uznemirenošću.
Kod hronične upotrebe heroina oštećenja ličnosti nastaju postepeno, a inteligencija može dugo
biti očuvana. Prve promene se vide u afektivnoj sferi kao: bezvoljnost, opšta malaksalost,

9|Zavisnost kao veliki medicinski i dru štveni problem

nezainteresovanost i pad radne sposobnosti. Tokom vremena gube se sva alternativna
zadovoljstva, pa i samo uzimanje droge ne predstavlja više zadovoljstvo. Životna aktivnost se
svodi na stalnu potragu za drogom. Menja se i osnovna struktura ličnosti. Narkoman je
nesiguran, nepouzdan, lažljiv, asocijalan, impulsivan i agresivan. Slabi pažnja i pamćenje.
Postepeno nastaju sve teža telesna oštećenja: gubitak telesne težine, stomačne tegobe,
opstipacija, smanjena diureza, sniženje ili potpuni gubitak potencije kod muškaraca, poremećaj
menstrualnog ciklusa kod žena. Česti su poremećaji srčanog ritma, povišenje krvnog pritiska,
febrilne krize. U odmakloj fazi nastaju promene na koži, kosi, zubima.
Zloupotreba heroina može biti uzrok ozbiljnih komplikacija u trudnoći, kao što su abortus i
prevremeni porođaj.

Predoziranje (overdose) je jedna od najozbiljnijih komplikacija zloupotrebe droga. Ugrožava

život bolesnika i zahteva hitan hospitalni tretman.
Predoziranje može biti slučajno - usled uzimanja veće količine heroina, ili iste količine, ali čistijeg
heroina. Ili namerno, poznato kao ‘zlatni metak’, sa ciljem da se sebi oduzme život.
Predoziranjenastaje kada se unese velika količina heroina koji, pored opijatskih receptora
preplavljuje centre za disanje i rad srca pre svega, tako da osoba iz faze pospanosti i sna prelazi
u stanje kome i, ukoliko se medicinski ne interveniše, nastupa smrt.

KOKAIN

Kokain je veoma adiktivan stimulans koji direktno deluje na mozak.

Postoje dve hemijske forme kokaina: hidrohlorid i “freebase”, odnosno slobodna baza.
Hidrohlorid ili kokain u prahu rastvara se u vodi, a prilikom zloupotrebe uzima se intravenozno
(kroz venu) ili intranazalno (kroz nos). Slobodna baza kokaina se koristi za pušenje.
Kokain se obično prodaje na ulici kao fini, beli, kristalizovani prah koji se u žargonu zove “koka”,
“koks” itd.
Ulični dileri u kokain dodaju skrob,šećer, ili droge kao što je prokain (lokalni anestetik) ili
stimulante kao što su amfetamini. Bez mirisa je i gorkog je ukusa.

 Krek

Krek je ulični naziv za slobodnu bazu kokaina koja se dobija tako što se kokain hidrohlorid u
prahu prerađuje da bi se dobila supstanca pripremljena za pušenje. Termin “crack” je nastao
zbog toga što se čuje pucketanje kad se dobijena smeša puši.
Krek kokain se dobije kada se kokain pomeša sa amonijakom ili sodom bikarbonom i vodom, a
zatim zagreje da ispari hidrohlorid. Kad se krek puši, korisnik oseća euforiju za manje od 10
sekundi.
Osnovni putevi kojima se kokain unosi u organizam su:

10 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
  oralni (žvakanje)
 intranazalni (ušmrkavanje)
 intravenozni (injektiranje)
 inhalatorni (pušenje)
Droga se, takođe može utrljati u tkivo sluzokože i najčešće se utrljava u ustima iznad zuba,
direktno na desni. Neki korisnici kombinuju kokain ili krek sa heroinom i to se naziva
“speedball”.
Svaki način dovodi do apsorpcije toksičnih količina kokaina, što može dovesti do akutnih
kardiovaskularnih ili cerebrovaskularnih teškoća koje mogu rezultirati iznenadnom smrću.
Ponovljena upotreba kokaina može dovesti do zavisnosti i drugih štetnih posledica po zdravlje.
Efekti kokaina se javljaju gotovo odmah po uzimanju jedne doze i nestaju nakon nekoliko
minuta ili sati.
Uzet u malim količinama (do 100 mg) kokain obično kod korisnika stvara osećaj euforije,
energičnosti, govorljivosti i dolazi do promena u percepciji.
Dužina trajanja euforičnih efekata koje stvara kokain zavisi od načina unošenja droge u
organizam.
Kratkoročni efekti kokaina manifestuju se sužavanjem krvnih sudova, proširenim zenicama,
ubrzanim kucanjem srca, povišenom temperaturom i krvnim pritiskom.
Veće količine kokaina (nekoliko stotina miligrama ili više) mogu intenzivirati osećaj euforije, ali
takođe mogu dovesti do agresivnosti, bizarnog i nasilnog ponašanja, što može biti praćeno
drhtavicom, vrtoglavicom, grčevima u mišićima, paranojom, ili, kod ponovljenog uzimanja,
toksičnom reakcijom sličnom onoj kod trovanja amfetaminima.
Neki korisnici kokaina osećaju nemir, napetost, razdražljivost i zabrinutost. U retkim situacijama
može doći do iznenadne smrti i posle prvog uzimanja. Kokainom izazvane smrti su rezultat
prestanka rada srca ili napada za kojim sledi prestanak rada respiratornog sistema.
Kada prvi put proba kokain, osoba će teško moći predvideti ili kontrolisati kada će je i do kada
uzimati. Može da se razvije vidljiva tolerancija na kokain o kojoj mnogi zavisnici govore, a to
znači da ne uspevaju da ponovo dožive prijatne efekte koje su doživeli prvi put.
Zato stalno povećavaju doze da bi intenzivirali i produžili euforične efekte. Dok se prag
tolerancije za uzbuđenje povećava, korisnici mogu postati osetljiviji na kokainske anestetičke i
konvulzivne efekte, bez povećavanja količine uzete droge. Ova povećana osetljivost može biti
uzrok iznenadne smrti posle uzimanja relativno malih doza kokaina. Ukoliko se droga uzima
ponovno i u sve većim količinama dolazi do stanja povećane razdražljivosti, nemira i paranoje.
Ovo može rezultirati pravom paranoidnom psihozom, gde osoba gubi svaki kontakt sa
stvarnošću i doživljava halucinacije.

 Zdravstvene teškoće

11 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
Velike medicinske komplikacije su vezane za upotrebu kokaina. Neke od najčešćih
su:kardiovaskularni problemi kao što su aritmija i srčani udar; respiratorni problemi kao što su
bol u grudima i prestanak disanja; neurološki problemi kao što su moždani udar i glavobolja;
stomačni problemi kao što su bolovi u abdomenu i mučnina.
Upotreba kokaina je vezana za različite bolesti srca. Ustanovljeno je da kokain izaziva opasne
promene srčanog ritma; ubrzano disanje; povišen krvni pritisak i povišena telesna temperatura.
Fizički simptomi su bolovi u grudima, mučnina, zamagljen vid, groznica, grčevi i koma.
Različiti načini uzimanja kokaina mogu izazvati različite posledice.
Ako se kokain ušmrkava može doći do gubitka čula mirisa, krvarenja iz nosa, otežanog gutanja,
promuklosti, nadraženosti sluzokože nosa, što može dovesti do hroničnog zapaljenja, curenja iz
nosa.
Unošenje kokaina na usta može izazvati tešku crevnu gangrenu praćenu smanjenim protokom
krvi.
Intravenozni korisnici kokaina mogu imati alergijske reakcije, ili na drogu, ili na neke dodatke
koji se nalaze u uličnom kokainu, što u težim slučajevima može dovesti i do smrti. Kokain
smanjuje potrebu za hranom, pa mnogi hronični korisnici kokaina izgube apetit, što dovodi do
velikog gubitka na težini.

Istraživanjima se došlo do saznanja da je opasno mešati kokain i alkohol. Kada se kombinuju ove
dve droge telo ih pretvara u cocaethylene. Efekti cocaethylene-a traju duže i toksičniji su nego
svaka od ovih droga posebno. Bitno je naglasiti da je mešavina kokaina i alkohola najčešća
kombinacija koja rezultira smrću.
Korisnici kokaina, posebno intravenozni, spadaju u grupu koja je izložena velikom riziku da se
zarazi HIV virusom i hepatitisom.
Do širenja HIV virusa, među narkomanima, dolazi prilikom deljenja zaraženih igala i ostalog
pribora. Virus se može preneti i indirektno, sa majke koja je HIV pozitivna, na dete. To je veoma
alarmantno, jer su u više od 60% slučajeva žene te koje imaju SIDU. Uzimanje droge utiče na
donošenje odluka, što može dovesti do seksa bez zaštite; zatim narkomani često između sebe
dele igle i ostali pribor, ili se prostituišu za drogu.
 Uticaj na trudnoću
Bebe koje su rodile majke koje su zloupotrebljavale kokain tokom trudnoće, najčešće su
prevremeno rođene, lakše su, imaju manju glavu i manje su od drugih beba.

Uz problem zavisnosti, mnogi slučajevi predoziranja završavaju smrću.

12 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
 Amfetamini i metamfetamin

Amfetamin i metamfetamin su snažni stimulansi centralnog nervnog sistema. Oni oslobađaju

noradrenalin i dopamin iz depoa. Metamfetamin se dobija preradom efedrina ili
pseudoefedrina koji se koristi kao lek, među korisnicima se drugačije naziva “met”, podseća na
razbijene komadiće leda ili stakla pa ga nazivaju i “Ice” ili “kristal”.

 Istorija

Istorija Amfetamin i metamfetamin su veštačke supstance koje su prvi put dobijene 1887.
godine. Najveća primena je zabeležena za vreme drugog svetskog rata, primenjivala ga je vojska
radi jače izdržljivosti i budnosti(jedno od njegovih dejstva). Metamfetamin potiče iz istočne
Afrike i Arapskog polupstrva, pravio se od listova biljke Catha edulis. Danas se na tržištu nalazi u
obliku tablete ili praha.

 Dejstvo

Dejstvo amfetamina i metamfetamina je isto, samo što je dejstvo metamfetamina izrženije.

Detekcija u mokraći je moguća kod amfetamina 8-24h nakon konzumiranja, a kod
metamfetamina i do 2-3 dana. Na tržištu se amfetamin najčešće pojavljuje u vidu praškova bez
mirisa i gorkog ukusa koji korisnici zovu “speed” ili u tabletama, a ređe u kristalima. Čistoća
praha je 6-10%. To je sintetički derivat amfetamina. Konzumira se ušmrkavanjem, gutanjen,
pušenjem ili intravenski. Kod psihički zdravih osoba ovo prouzrokuje euforiju, ali i paranoju.
Osoba ima dilatirane zenice, prilično brzo reaguje, razdražljiva je i pričljiva. Javljaju se suva usta,
ubrzano je disanje, povećan je krvni pritisak i povišena je telesna temperatura. Javlja se takodje
zamagljen vid, grčenje mišića, drhtavica, nemir, vrtoglavica, gubitak orijentacije i gubitak
apetita. Može doći i do nepravilnog kucanja srca i javljaju se respiratorni problemi.

Dolazi do gubitka na težini korisnika zbog ubrzanog metabolizma, a nedovoljnog unosenja

hrane.

Amfetamini i metamfetamini stvaraju fizičku i psihičku zavisnost. Može se posle dugotrajnog

korišćenja javiti amfetaminska psihoza koja je slična paranoidnoh šizofreniji. Kod predoziranja
može doći do smrti zbog svoje toksičnosti, može prouzrokovati veliki porast temperature tela.
Neurotoksični efekti ukljucuju oštećenja ćelija koje sadrže dopamin i serotonin.

13 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
 MDMA

Generičko ime je metilen-dioksi-metamfetamin. Medu korisnicima he poznat kao “ekstazi” ili

“ekser” u žargonu. Prvi put je sintetizovan 1912. Godine.

To je psihoaktivna droga koja je derivat amfetamina. Ove supstance oslobadaju dopamin i

noradrenalin iz nervnih zavrsetaka, a blokiraju ponovno preuzimanje serotonina. Najčešće se
nalazi u obliku tableta, a može biti i u obliku praha.

Simptomi su: dilatacija zenice, osećaj euforije, dolazi do stiskanja vilice i grčenja mišića. Javlja se
tahikardija i hipertermija i dehidratacija što može dovesti do smrti prilikom predoziranja.
Reakcije su individualne i zavise i od doze, psihočki simptomi su: jak osećaj euforije, strah,
depresivnost, vidne i slušne halucinacije i ovi simptomi mogu da se smenjuju u toku dejstva
supstance. Početak delovanja je stezanje vilice, znojenje, sušenje usta, podrhtavanje i ubrzani
rad srca. 20-60 minuta kasnije izaziva osećaj energije i euforije. Raste krvni pritisak i telesna
temperatura, može se javiti i mučnina.

MDMA uzrokuje povećano izlivanje serotonina u mozgu. Nakon dejstva osobe osećaju jaku
depresiju, uznemirenost i anksioznost zbog iscrpljenja depoa. Posledice mogu biti ozbiljne, a
najčešće dolazi do zapaljenja jetre i bubrega, insufijencija bubrega i srca, vaskularna krvavljenja
i razna nervna oboljenja. Dolazi do povišenja krvnog pritiska, postoji rizik od infarkta miokarda.
Utiče na hormon rasta i na štitnu žlezdu kao i na celokupni endokrini sistem. Dolazi i do pada
mišićne mase zbog gubitka apetita i ubrzanog metabolizma.

Smrtni ishodi su posledice intoksikacije, a pogotovo u slučajevima kombinovanja sa alkoholom,

antidepresivima ili lekovima koji smanjuju krvni pritisak. Prekomerne doze su same po sebi
smrtonosne.

KANABIS

Marihuana je biljka Cannabis sativa koja u sebi sadrži THC kao aktivnu supstancu. Jačina droge
se meri kolicinom THC-a u njoj. Ona prosečno sadrži oko 3% THC-a. To je zeleno-braon
mešavina suvih listova biljke. Liči na duvan, ali je karakterističnog mirisa. Konzumira se takodje
pušenjem, neki korisnici je konzumiraju hranom. Kada korisnik konzumira marihuanu pušenjem,
može doći do iritacije bronhopulmonalnih delova, zatim to može dovesti do razvijanja
karcinoma. Može se često se i razviti honični bronhitis.

U kulturama leukocita nekih hroničnih pušača može postajati hromozomsko oštećenje.

Marihuana ima najblaže i najslabije halucigeno dejstvo. Simptomi konzumiranja marihuane su

konjuktivalna hiperemija(crvenilo ociju) i blago ubrzan rad srca.

14 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
THC se vezuje u mozgu za kanabinoidne receptore smeštene u kori, striatumu i
hipokampusu(CB1), a postoji i tip receptora u glatkim mišićima(CB2).

THC ostaje u urinu 7-30 dana nakon konzumiranja.

Zavisnost od lekova

Zavisnost od lekova je sindrom koji se javlja kod upotrebe psihotripnih lekova

(benzodiazepina,barbiturata,pskihostimulatora, analgetika). Svi ovi lekovi imaju uticaj i na
psihu. Oni dovode do opuštanja ili do ublažavanja bola. Do zavisnosti dolazi kada konzument
zbog pozitivnog iskustva nastavlja da koristi lek i nakon otklanjanja stvarnih tegoba.
Karakteristike zavisnosti: Zavisnost od lekova moze da stvori psihičku zavisnost, fizičku zavisnost
i toleranciju na lek. Psihička zavisnost nastaje zato sto lek izaziva prijatno raspoloženje i jaku
euforiju. Fizička zavisnost nastaje pri dugotrajnom uzimanju nekog leka. Nagli prekid uzimanja
tog leka izaziva naglo pogoršanje tegoba i nastaje apstinencijalni sindrom. Tolerancija
podrazumeva privikavanje organizma na dozu leka. To je stanje kada osoba mora da uzima sve
veće doze leka jer prethodne nemaju više efekta. Ne izazivaju svi lekovi zavisnost. Najčešće
zloupotrebljavani lekovi jesu lekovi za smirenje i spavanje (sedativi i hipnotici) kao i lekovi za
ublaženje bokova (analgetici). Ovim lekovima je zajedničko da pored svog osnovnog efekta
imaju i jak uticaj na psihu. Korišćenje ovih lekova najčešće počinje zbog različite vrste bola u
organizmu, nesanice, uznemirenosti, napetosti, problema u životu i mnogih drugih situacija.
Njihovom preteranom i nekritičkom primenom mogu se javiti psihička zavisnost i čitav spektar
tipičnih simptoma zavisnosti: konzumiranje leka uprkos saznanju o konkretnim štetnim
posledicama, neodoljiva želja za uzimanjem leka, povećanje doze da bi se postiglo početno
dejstvo, apstinencijalni simptomi ako se lek ne konzumira, gubitak kontrole i poremećaj
ponašanja. Pored psihičke zavisnosti lekovi mogu ispoljiti štetna dejstva i neželjene efekte i na
organizam čoveka. Poznati su neželjeni efekti NSAIL-a na želudac, jetru i bubrege, dok lekovi za
smirenje oštećuju i funkcije mozga. Benzodiazepini: Danas jedni od najpropisivanijih
psihotropnih lekova su lekovi iz grupe benzodiazepina. Benzodiazepini pedstavljaju grupu
psihoaktivnih droga. Pripadaju grupi anksiolitika. Benzodiazepini deluju tako sto pojacavaju
dejstvo gama aminobuterne kiseline(GABA) i na taj nacin izazivaju depresiju mnogobrojnih
funkcija CNS-a. Iako je zajednicki efekat ovih lekova isti mozemo ih podeliti u nekoliko grupa na
osnovu njihove hemijske strukture i farmakokinetskih osobina.Benzodiazepini se razlikuju po
jačini, vremenu delovanja kao i dužini trajanja dejstva. Pa se tako pojedini lekovi koriste samo
jednom dnevno a drugi više puta. Kosisni efekti benzodiazepina: Anksiolotički efekat Anksiolitici
su lekovi koji se koriste za ublažavanje laganih psihičkih poremećaja, neuroza. Osim toga često
se koriste i za ublažavanje posledica stresa, napetosti, teskobe i sličnih poremećaja. Efekti
anksiolitika su: sedacija (smirenje), eliminacija strahova, napetosti i teskobe, indukcija spavanja.

15 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
Uz to anksiolitici se ponašaju kao: antikonvulzivi, centralni miorelaksansi, centralni
antihipertenzivi. Anksiolitici su lekovi koji se koriste za ublažavanje laganih psihičkih
poremećaja, neuroza. Osim toga često se koriste i za ublažavanje posledica stresa, napetosti,
teskobe i sličnih poremećaja. Hipnotički efekat Benzodiazepini i „Z lekovi“ su najefikasniji lekovi
za terapiju težih oblika nesanice koja utiče na radnu sposobnost i svakodnevni kvalitet života
pacijenta. Oni skraćuju vreme potrebno za nastupanje sna i produžuju dužinu spavanja.
Miorelaksantni efekat Benzodiazepini se koriste i u lečenju spazma skeletnih mišića.. Neženjeni
efekti primene benzodiazepina:

1) Benzodiazepini izazivaju sedaciju,pospanost,mentalno usporenje,anterogradnu amneziju

2) Primena benzodiazepina može uticati i na motoričke funkcije.

3) Dugotranim uzimanjem stvara se tolerancija na lek.

4) Nastaje zavisnost ukoliko se ovi lekovi koriste više od mesec dana. Registrovani
benzodiazepini:

• Diazepam (bensedin,apaurin) • Lorazepam • Bromazepam • Prazepam ( demetrin) •

Alprazolam (ksalol) • Zolarem • Nitrazepan • Klonazepam • Rivotril

 BARBITURATI

Barbiturati su grupa psihofarmakoloških sredstava koja potiču od barbiturne kiseline. Svi imaju
slično delovanje. Izazivaju depresiju viših nervnih struktura. Barbiturati se u medicini koriste za
ublažavanje bolova, za lečenje epilepsije kao i za anesteziju pri neki medicinskim inervencijama.
U velikim dozama izazivaju euforiju. Najpoznatiji lekovi iz ive grupe su: - Veronal - Fenobarbiton
- Cyclobarbiton - Hexobarbiton - Thiopental - Kemithal Danas se barbiturati retko prepisuju i
njihova upotreba se strogo prati. To je zbog mnogih problema u proslosti kao sto su
teratogenost i zavisnost. ANALGETICI Lekovi za uklanjanje bola takodje mogu da izazovu
savisnost. Analgetike mozemo podeliti na:

• Opioidne

• I neopioidne analgetike

Opijoidni analgetici su efikasnijii u terapiji bola. Ovi lekovi blokiraju sprovodjenje impulsa za bol
od periferije ka mozgu. U opioidne analgetike spada pre svega morfin i njegovi derivati.

16 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
 Alkoholizam

Alkoholizam je hronična bolest koja uključuje fizičke i psihosocijalne probleme

pacijenta.alkoholizam dakle spada u grupu bolesti zavisnosti. Po broju obolelih alkoholna bolest
se nalazi na trećem mestu odmah iza kardiovaskularnih bolesti i karcinoma. Postoje četiri
kriterijuma na osnovu kojih se utvrdjuje da li neko pati od alkoholizma ili ne. Dovoljno je da
budu zadovoljena samo dva.

• Prvi kriterijum (fenomen prve čaše). Osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši,već nastavlja
da pije dalje, dok se ne napije.

• Drugi kriterijum (nemogućnost apstinencije).Osobe koje zadovoljavaju ovaj kriterijum ne

mogu da izdrze duži vremenski period bez alkohola. Ako ne popiju javlja se tzv. Apstinencijalni
sindrom“(ogromna želja za konzumiranjem alkohola, nervoza, karakteristican tremor,
preznojavanje). Apstinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola.

• Treći kriterijum (prekid filma). Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne

mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili. • Četvrti kriterijum (porast tolerancije).
Prilikom redovnog konzumiranja alkohola raste tolerancija na alkohol. Ubposlednjoj fazi ove
bolesti nakon dugogodišnje visoke tokerancije javlja se suprotan efekat kada sve manje količine
alkohola opijaju. Ovo je znak teškog oštećenja čitavog organizma. Uneti alkohol putem krvi
dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira umereno i povremeno, jetra ga
brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma. Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih,
usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra nije u stanju da ga u celini preradi, te se
zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva
su oštećenja skoro svih organa u telu. Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje
jetre može biti od blagog, preko uvećane i masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i
smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritira-ućeg dejstva alkohola na sluzokožu želuca i
dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine s daljom konzumacijom može
probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta posledica je i zapaljenje
gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a kao posledica može da
se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol deluje i na
kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska, dok se kod
pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva alkohola su
nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i trnjenje u
no-gama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda. Spisak oboljenja se, nažalost, ne
zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u telu na koji alkohol nema
dejstva. Pomenućemo samo još i mozak. Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke

17 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
promene, od kojih su najčesće alkoholna izlapelost, alkohoIna epilepsija (padavica), alkoholino
ludilo (delirijum tremens), alkoholna bolesna ljubomora. Pod dejstvom alkohola izumiru
moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo alkoholičara koji u četrdesetoj
godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj starosti.

Nikotin

Zavisnost od nikotina je dugo poznata i prihvaćena, mada je zvanično „The Surgeon General’s
Report“ iz 1964. godine prvi put jasno doveo u vezu pušenje i rak pluća i doneo zaključak da je
pušenje duvana vrsta zavisnosti.

Primarna komponenta u duvanu koja deluje na mozak je nikotin, jedna od 4000 supstanci
nađenih u dimu duvanskih proizvoda. Većina cigareta danas sadrži 10 ili više mg nikotina.
Uvlačeći dim, prosečan pušač unosi 1 do 2 mg nikotina po cigareti. Iz zapaljene cigarete nikotin
se apsorbuje kroz kožu i sluzokožu koja oblaže usta i nos, ili inhalacijom kroz pluća i preko
arterijske cirkulacije dospeva u CNS za manje od 15 sekundi.

Akutni efekti nikotina iščezavaju za nekoliko minuta, čineći da pušači često uzimaju nove doze
tokom dana, pokušavajući da održe prijatne efekte nikotina i da preveniraju apstinencijalnu
krizu. Tipičan pušač uvlači dim cigarete 10 puta tokom perioda od 5 minuta koliko cigareta gori.
Tako, osoba koja puši oko 1–1/2 pakovanja cigareta (30 cigareta) dnevno, čini da njen mozak
dobija 300 „udaraca“ nikotina tokom 24 časa. Na ovaj način se razvija akutna tolerancija.

Nikotin deluje na nikotinske receptore. Nikotinski acetilholinski receptori (nAChRs) se nalaze na

neuronima u cerebralnoj kori, talamusu, hipotalamusu, hipokampusu, bazalnim ganglijama i
moždanom stablu. Mehanizmi zavisnosti od duvana su, izgleda, modulirani dopaminom.

Nikotin takođe, podiže nivo noradrenalina, adrenalina i serotinina, hormona rasta, epinefrina i
kortizola u nervnom sistemu, ostvarujući stimulativni efekat slično amfetaminu ili kokainu.
Nikotin može da ispolji i sedativne efekte, zavisno od nivoa prethodnog razdraženja nervnog
sistema i doze koja je uzeta. Nikotin povećava efikasnost u obavljanju drugih, zamornih,
dosadnih zadataka. Ima anksiolitičko, antidepresivno i anorektičko dejstvo (smanjuje osećaj
gladi i unošenje hrane i ubrzava metabolizam), smanjuje agresiju, a povećava koncentraciju.

Većina pušača koristi duvan regularno zato što je zavisna od nikotina. Nikotin delovanjem na
mozak podiže nivoe dopamina, aktivirajući moždane krugove koji regulišu osećanja
zadovoljstva, takođe poznata kao putevi nagrađivanja. Istraživači su pokazali da je dopamin
ključna moždana hemikalija umešana u razvoj želje za uzimanjem droge i razlog zašto pušači
nastavljaju da puše. Ima dokaza da nikotin nije jedini psihoaktivni sastojak duvana. Tokom

18 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
pušenja dolazi do pada nivoa dve forme enzima monoaminooksidaze (MAO), A i B, koji nije
izazvan nikotinom, što rezultira dodatnim povišenjem nivoa dopamina.

Ponavljano izlaganje nikotinu rezultira u razvoju tolerancije. Istovremeno, ponovljena upotreba

nikotina dovodi do povećanja broja receptora (a ne do smanjenja, kao kod drugih zavisnosti).

Prestanak upotrebe nikotina je praćen apstinencijalnim sindromom koji može da traje i više od
mesec dana. Nikotinski apstinencijalni sindrom obuhvata: žudnju za duvanom, iscrpljenost,
anksioznost, disforično raspoloženje, razdražljivost ili nemir, nesanicu, povećan apetit, pojačan
kašalj, otežano pamćenje i otežanu koncentraciju. Simptomi počinju nekoliko časova posle
poslednje cigarete, dostižu vrhunac tokom prvih par dana i mogu nestati nakon nekoliko
nedelja. Visok nivo žudnje za nikotinom može perzistirati i duže od 6 meseci.

Što brže nikotin dospeva u mozak pušača, to će zadovoljstvo biti veće, a zavisnost sve jača.
Duvanske kompanije su toga svesne. Kompanija Philip Morris je odavno otkrila da se
dodavanjem amonijaka cigaretama povećava procenat „slobodnog“ nikotina, što je dovelo do
popularnosti Marlbora. Dejstvo nikotina se pojačava i supstancama koje deluju sinergistički kao
što su acetaldehid i piridin. BAT se više bavio genetskim inženjeringom, odnosno, razvijanjem
sorti duvana sa velikom koncentracijom nikotina

Terapija bolesti zavisnosti

Ovaj problem postoji u našoj civilizaciji već vekovima, a danas se sve više priča o ovom
problemu i razvijene su brojne metode lečenja. Sve one su grupisane u farmakološke i
nefarmakološke.

Prvi korak u lečenju je da osoba prizna da ima problem i obrati se lekru za pomoć. Lekar definiše
problem i dodatno ohrabri i motiviše pacijenta da pristupi lečenju. Sledeći korak je
detoksikacija.

Detoksikacija je proces eliminacije supstance koja je izazvala zavisnost iz organizma. Praćena je

apstinencijalom krizom koja je različita kod različitih supstanci.

Nikotin: glavobolja,ansksioznost,umor,razdražljivost,povećan apetit (prolazi za 48h)

19 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
Alkohol: groznica,razražljivost, nervoza, nesanica, velika želja za alkoholom

Sedativi i hipnotici: tremor jezika,kapaka, ruku, mučnina, glavolja, insomnija,halucinacija

Amfetamini: zamor,sanjivost,ekstremna glad,glavobolja,mišićni grčevi,teška depresija pa su

skloni suicidu

Kokain: distrofija,anksioznost,umor,groznica,poremećaj spavanja,snažna žudnja za drogom koja

može dovesti do suicidnih pokušaja

Heroin:

 prva faza: (8-12h) želja za drogom, neraspoloženje, nesanica, napetost, smanjen apetit,
midrijaza, zevanje, kijanje

 druga faza(24-40h) drhtavica, mišićna napetost

 treća faza (40h) bolovi u mišićima, izrazita uznemirenost

 četvrta faza (72h) maksimalni intenzitet svih prethodno pobrojanih simptoma,a javljaju
se i bolovi u stomaku, povraćanje, dijareja

Tokom apstinencijalne krize daju im se vitamini,minerali,a kod pacijenata koji imaju težu krizu
lekovi koji ublažavaju simptome(heroinskim zavisnicima se daje metadon).

Sledeći korak je medikamentozna i psihoterapija. Postoje tri vrste lekova za tretiranje bolesti
zavisnosti:

a) agonisti – aktiviraju neurotransmiterske receptore u mozgu za koje se inače vezuju supstance

koje izazivaju zavisnost tako što oponašaju mehanizam dejstva droge,ali stvaraju blažu
neurološku stimulaciju pa imaju slabu tendenciju za nastanak zavisnosti;

b) anatagonisti – blokiraju dejstvo receptora,tako da ćak i kada bi osoba uzela supstancu od

koje je zavisna to ne bi imalo nikakvog efekta i ne stvaraju nikakvu zavisnost jer nemaju nikakve
efekte slične supstanci koja je stvorila zavisnost

c) mešoviti agonist-antagonist – imaju dvojno dejstvo(stimulišu receptore pa ublažavaju

simptome apstinencijalne krize i istovremeno sa tim blokiraju receptore pa supstanca koju bi
uneo pacijent ne bi imala nikakvog efekta).

 Lekovi

Lekovi koji se daju nikotinskim zavisnicima:

20 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
NRT-agonisti su,uglavnom se prave u vidu flastera,žvaka,spreja za nos

buproprion je atipičan antidepresant koji blokira α3β4 nikotinske receptore i smanjuje želju za
nikotinom(daje se pacijentima koji puše više od 10 cigareta dnevno)

varneklin je lek mešovitog tipa- neutrališe efekte nikotina ako pacijent puši tokom terapije i
stvara blage efekte slične nikotinu.

Lekovi koji se daju alkoholičarima:

naltrekson je antagonist,blokira efekat zadovoljstva zbog konzumiranja alkohola,daje se oralno

ili u vidu intramuskularne injekcije pacijentima koji puju mnogo i bez prestanka

akamprosat- stabilizuje hemijske signale u mozgu koji bi bili ometeni zbog apstinencijalne
krize,a najčešće se daje pacijentima sa cirozom jetre;

disulfiram- stvara vrlo neprijatne efekte kada se uzme sa

alkoholom(glavobolju,mučninu,vertigo,hiperventilacija,ubrzan rad srca),deluje tako što blokira
enzim acetaldehid dehidrogenazu.

Lekovi koji se daju zavisnicima od marihuane:

kanabidiol-ima slab afinitet za CB1 i CB2 receptore,a blokira psihotične simptome i anskioznost
koju izaziva THC;

lofekidin-blokira noradrenergičke receptore i deluje na α2 adrenergičke receptore i ublažava

simptome apstinencijalne krize.

Lekovi koji se daju zavisnicima od opoida:

-naltrekson

-nalakson-poništava dejstvo droge kod predoziranja

-buprenorfin- mešovitog je tipa,blokira u potpunosti receptore i koristi se u prevenciji

apstinencijalne krize

-subokson je kombinacija buprenorfina i nalaksona i služi za sprečavanje apstinencijalne krize i

blokiranje dejstva droge pri predoziranju

21 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
-metadon je sporo delujući lek koji se daje da spreči apstinencijalnu krizu,protiv jakih bolova i
kada se daje u propisanoj dozi ne stvara zavisnost.

Prema najnovijim istraživanjima Univerziteta Džon Hopkins,Bostonskog univerziteta i Hravarda

otkriven je veliki napredak u lečenju bolesti zavisnosti uz pomoč psilobicina pre svega kod
kokainskih,nikotinskih zavisnika i alkoholičara. Psilobicin je halucinogeni sastojak u mnogim
gljivama iz porodice Psilociba(magične gljive),a ima efekte slične LSD-ju samo kraćeg trajanja.
Agonist je serotoninskih receptora,a naučnici smatraju da menja oblik neurona i njihovu
povezanost (kao što se remodeluju sinapse kod dece prilikom učenja). Davan je zavisnicima u
malim dozama i oni su u roku od šest meseci potpuno izgubiliu za uzimanjem supstance od koje
su bili zavisni.

 Psihoterapija

Pored farmakološke terapije veoma je važna i nefarmakološka terapija.

Kognitivna terapija-osmislio je 1960ih dr.Aron Bek. To je vrsta psihoterapije koja pokušava

utiče na osećanja i ponašanje pacijenta promenom načina na koji pacijent doživljava važna
životna iskustva. Cilj kognitivne terapije je da oslanjajući se na racinalne komponente ličnosti
menja pogrešne premise i ispravlja greške u zaključivanju i ličnost usmerava ka objektivnoj
stvarnosti.

Motivacioni razgovor je oblik bihevioralne terapije kojise zasniva na konceptu Bila Milera da
osoba koja je ambivalentna oko promena može biti motivisana na promenu direktnim i
specifičnim stilom savetovana. Ovi m vidom terapije nastao je veliki pomak u lečenju. Kod
zavisnika se javila želja za napredovanjem i poboljčanje života.

Individualnom terapijom pojedinac može bez ustezanja,nasamo da razgovara sa vojim

terapeutom o problemima,a i terapeut ima bolji pristup i može više da se posveti svom
pacijentu.

Grupna terapija sa druge strane pruža bolju podršku i razumevanje zavisnicima. Ljudi su vrlo
često otvoreniji da pričaju o svojim problemima sa ljudima koji imaju slične probleme, dobijaju
motivaciju od onih koji su rešili isti problem i vežbaju socijalne veštine(pokazivanje i deljenje
emocija,briga,misli). Vrlo često ljudi koji nemaju sa kim da podele ono što ih tišti ili ne rade to
na adekvatan način posežu za psihoaktivnim supstancama.

22 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m
 Zaključak
Konzumiranje supstance koja izaziva zavisnost štetno utiče na tu osobu,ali i ljude iz bliže
okoline. Zato svako društvo treba da reguliše i suzbija upotrebu tih supstanci. Budućnost lečenja
bolesti zavisnosti je svetla. Sve više se zna o zavisnosti i pronalaze se bolje metode lečenja.
Uprkos tom napretku treba da se razvija svest pre svega mladih,jer su oni u najvećoj opasnosti,o
štetnom delovanju tih supstanci na organizam,opasnosti i težini lečenja i naravno posledicama
koje nosi bolest. Ljudi ne treba da tragaju za iracionalnom srećom,već da nauče da se nose sa
svim problemima koje život nosi,jer nema gore stvarnosti od svakodnevnog bekstva od nje.

LITERATURA:
1.OPŠTA PATOFIZIOLOGIJA prof.dr Stojan B.Radić, Niš, 2012.god

2.https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3898681/

3.PSIHIJATRIJA, Dušan Kecmanović, Beograd-Zagreb, 1989.god

23 | Z a v i s n o s t k a o v e l i k i m e d i c i n s k i i d r u š t v e n i p r o b l e m