PREDMET, ZADACI I GRANE PSIHOLOGIJE

Psihologija je nauka koja proučava psihičkih život ljudi i životinja.

Ne spada ni u prirodne ni u društvene nauke, već se nalazi negde na njihovoj granici.
Sama reč je kovanica grčkog porekla koja u prevodu glasi – nauka o duši. Do sredine 19. veka bila je
u sklopu filozofije. Psihološke teme bile su razmatrane u sklopu filzofskih sistema od samih začetaka
ljudske misli. Setimo se čuvene misli filozofa Sokrata (5. vek p.n.e.) – “Spoznaj samog sebe .“
Kad je oformljena kao samostalna nauka, 1879. godine, bavila se proučavanjem čovekovog
neposrednog iskustva, njegovih svesnih doživljaja. Kasnije je otkriveno da postoji i nesvesno (područja
psihe kojih nismo svesni, a ona se mogu, na primer, pojaviti u snovima itd.). Poraslo je interesovanje i za
čovekovo ponašanje jer se preko njega ispoljavaju razna unutrašnja stanja.
Ta 1879. se uzima kao godina rođenja psihologije kao zasebne nauke jer je tada nemački filozof i
psiholog Vilhelm Vunt u Lajpcigu otvorio prvu psihološku laboratoriju u svetu.

Psihički život čine tri grupe psihičkih pojava kao i njihovih kombinacija:
1. Saznajne pojave – putem njih saznajemo svet (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje)
2. Emocionalne – tu spadaju razna osećanja.
3. Motivacione pojave – naše potrebe, želje, motivi, voljne radnje...
Ove tri grupe psihičkih pojava možemo po obliku u kom se javljaju podeliti na psihičke procese (npr.
proces opažanja, emocionalnog reagovanja), na psihičke osobine (relativno trajne odlike pojedinca, npr.
temperament, društvenost, upornost itd.) i psihička stanja (pojava da jedan doživljaj daje ton psihičkom
životu u celini, npr. nemogućnost da zadovoljimo glad nas totalno zaokuplja).
Psihičke pojave imaju organsku osnovu (pre svega mozak) ali se ne mogu svesti na nju, ne možemo
razumeti psihičku stvarnost ako se služimo samo anatomijom i fiziologijom.

Zadaci psihologije –
Teorijski zadatak – Da saznaje psihički život. Мalo opširnije rečeno - da opiše sve vrste psihičkih
pojava i da prouči njihovu strukturu, da ispita razne odnose i uticaje, da otkrije zakonitosti u razvoju i načinu
odvijanja i menjanja psihičkih procesa i osobina. Da odgovori na tri pitanja šta? (opis), kako (razvoj) i zašto
(uzročnost).
Praktični zadatak – da saznanja do kojih dolazi stalno primenjuje u praksi na raševanje problema sa
kojima se pojedinci i ljudska društva susreću.

Grane psihologije –
Psihologija se grana u mnoštvo posebnih naučnih disciplina koje se uže bave određenom problematikom.
Grane mogu biti teorijske i primenjene, i između njih postoje preklapanja. Pomenimo nekoliko:
Psihologija rada proučava čoveka kao učesnika u procesu rada.
Razvojna psihologija proučava psihički razvoj čoveka od začeća do smrti.
Saobraćajna psihologija proučava ponašanje ljudi u saobraćajnom sistemu kao i procese koji se odigravaju
tokom upravljanja saobraćajnim sredstvom.
Psihologija ličnosti proučava kako se razne psihičke pojave povezuju u složen i osoben (jedinstven) sklop
koji nazivamo ličnošću.
Klinička psihologija se bavi dijagnostifikovanjem i lečenjem psihičkih poremećaja.
Mentalna higijena predstavlja primenu psiholoških znanja u zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja.

U proučavanju psihičkih pojava psihologija se oslanja i na znanja do kojih su došle druge prirodne i
društvene nauke – neurofiziologija, neurologija, biohemija, sociologija, kulturna antropologija itd.
Brojne nauke, takođe, koriste saznanja iz psihologije, npr. sociologija, pedagogija, psihijatrija,
ekonomija itd.

1
 METODE PSIHOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA

U psihologiji, metode predstavljaju načine istraživanja, odnosno postupke i pravila tokom

prikupljanja, obrade i analize podataka.
Dve su vrste podataka do kojih se dolazi putem psiholoških istraživanja:
1.Objektivni podaci – osnovna metoda ekstrospekcija ili spoljašnje posmatranje -
Podaci koji se odnose na fiziološka zbivanja i spolja vidljivo ponašanje nazivaju se objektivni podaci. Mogu
se utvrditi neposrednim posmatranjem izgleda, reakcija i postupaka osoba ili posrednim posmatranjem
putem aparata, npr. elektroencefalograf meri električnu aktivnost mozga. Neki misle da je za psihologiju
bitna samo ova vrsta podataka, to su bihejvioristi ili objektivistička nauka. Za njih je psihologija nauka o
ponašanju.
2.Subjektivni podaci – osnovna metoda introspekcija ili samoposmatranje -
Psihologija prikuplja podatke i o ličnim doživljajima osoba, o sadržajima njihovih saznajnih, emocionalnih i
motivacionih doživljaja. To su subjektivni podaci ili podaci o iskustvu, pristupačni su u tom doživljajnom
vidu samo osobi koja ih neposredno doživljava (subjektu). Istraživači koji ostaju na ovoj vrsti podataka
govore o introspektivnoj ili fenomenološkoj psihologiji.
Danas većina psihologa uvažava obe vrste podataka, što im omogućava da potpunije sagledaju
složenost psihičkih pojava.

Neke od tehnika psiholoških istraživanja –

Pored posmatranja koje je u osnovi svakog istraživanja, postoji niz tehnika (posebnih, konkretnih
postupaka za prikupljanje i obradu podataka) koje psihologija koristi kako bi dolazila do saznanja o
psihičkom životu. Pomenimo neke -
1.Eksperiment – to je najnaučnija metoda istraživanja. Zahteva veliku aktivnost istraživača. Ovde
istraživač ne čeka da se pojava sama desi (kao kod naučnog posmatranja) već je planski izaziva i uspostavlja
kontrolu nad uslovima i situacijom. Detaljan opis i kontrola uslova omogućava da se eksperiment ponovi i
nalazi jednog eksperimentatora provere. Primer jednog eksperimenta: Uticaj muzike na uspešnost u učenju
školskog gradiva. Jedna grupa dece uči uz muziku, a druga bez muzike. Zatim se porede rezultati ove dve
grupe.
2. Intervju i upitnik – su tehnike za skupljanje podataka o onim psihičkim zbivanjima koja nisu
dostupna spoljašnjem posmatranju. Ako se ispitivanje odvija u vidu razgovora govorimo o intervjuu. Ako je
u pismenoj formi reč je o upitniku. Intervju može biti slobodan i strukturisan (striktno je određena lista i
redosled pitanja), pitanja u upitniku mogu biti otvorenog, zatvorenog tipa (zaokruživanje nekog od
ponuđenih odgovora) ili kombinovana. Sve ove tehnike imaju svoje prednosti i mane. Ukoliko nas zanima
stav javnog mnjenja o nečemu, a ne stav konkretnog pojedinca, onda sprovodimo metodu anketiranja.
3.Psihološki testovi - Testom se utvrđuje u kojoj je meri kod ispitanika zastupljena neka osobina.
Sastoji se od niza zadataka koje subjekt treba da reši. Postoje testovi znanja, sposobnosti (senzorni, motorni,
intelektualni testovi), ličnosti, interesovanja...
Da bi bili naučni alati, psihološki moraju ispunjavati određene standarde – mora se znati kojoj
skupini su namenjeni, utvrđena je procedura kako se zadaju, postoje norme za ocenjivanje rezultata,
ispunjavaju merne karateristike pouzdanosti (osobina da test u ponovljenom merenju daje iste ili slične
rezultate) i valjanosti (da test meri ono što treba da meri, tj utvrđuje ono za šta je napravljen).

Primeri testova znanja – provera školskog znanja.

Senzorni testovi sposobnosti mere osetljivost čula, npr. oštrinu vida, sluha, razlikovanje boja.
Testovi motornih sposobnosti mere brzinu, koordinaciju pokreta..
Intelektualni testovi procenjuju opštu inteligenciju, kao i posebne intelektualne sposobnosti, npr. pamćenje,
snalaženje u prostoru itd...
Testovi ličnosti se dele na upitnike ličnosti i projektivne testove. Upitnici sadrže opise raznih
životnih situacija, pa se na osnovu odgovora ispitanika kako bi postupao u takvim okolnostima, zaključuje o
njegovoj ličnosti. Projektivni testovi se sastoje od niza nejasnih sadržaja (slika, nedovršenih rečenica) koje
osoba treba sama da protumači i opiše.

2
 ORGANSKA OSNOVA PSIHIČKOG ŽIVOTA

Psihičke pojave imaju svoju organsku osnovu, ta osnova je organizam u celini, a pre svega nervni
sistem.
Nervni sistem upravlja i kontroliše radom organa i organizma u celini. On je i sedište iz kog izranja
psihička aktivnost.
Osnovna gradivna jedinica nervnog sistema je ćelija po imenu neuron. Neuron se sastoji od some ili
tela i dve vrste završetaka – kraćih završetaka – dendrita, i dugog završetka ili aksona. Osnovna odlika
neurona je sposobnost stvaranja i provođenja nervnog uzbuđenja, tj nervnog impulsa, koji predstavlja jednu
električnu pojavu. Sinapsa je mesto gde nervni impulsi prelaze sa jednog neurona na drugi ili na efektore
(mišiće i žlezde). Taj hemijski proces u sinapsi zove se sinaptička transmisija. Broj sinapsi, tj. veza između
neurona u centralnom nervnom sistemu premašuje broj zvezda u galaksiji.
Duži kraj neurona, akson, obavijen je mijelinskim omotačem koji je bele boje i ima izolatorsku
funkciju, tj. sprečava da impulsi prelaze na susedne neurone.
Nervni sistem čine i glija ćelije, a to su potporne ćelije koje hrane i drže neurone. Za razliku od
neurona, glija ćelije zadržavaju sposobnost deobe.

Neuroni se u sinapsi ne dodiriju, već postoji mali razmak koji se zove sinaptička pukotina.
Neurotransmiteri omogućuju da nervni impuls „preskoči“ sinaptičku pukotinu i pređe sa jednog na drugi
neuron. Neurotransmiteri su molekuli različitog hemijskog sastava, koji se nalaze u mehurićima na
krajevima neurona. Kada nervni impuls dođe do kraja neurona, mehurići prskaju i molekuli
neurotransmitera ulaze u sinaptičku pukotinu nadražujući receptore, tj. prijemnike susednog neurona koji
sada dalje generiše nervni impuls. Neurotransmiter ne mora samo da prenosi impulse na druge neurone, vec
može i da blokira njihovo prenošenje. Ovaj proces se zove inhibicija.
Neurotransmiteri utiču na psihičke i fizičke procese, manjak ili višak nekog neurotransmitera izaziva
psihičke poremećaje.
Nove sinapse se stvaraju kada učimo ili stičemo novo iskustvo, jer se tada povezuju neuroni koji
prethodno nisu bili povezani. Na jednom neuronu u kori velikog mozga može postojati i po 10 000 sinapsi.

Više aksona obavijenih zajedničkom opnom gradi nerv. Postoje senzitivni (uzlazni, njima putuju
informacije iz čulnih organa ka mozgu), motorni (silazni, pokretački, sprovode impulse od mozga ka
izvršnim organima) i mešoviti nervi.

CENTRALNI NERVNI SISTEM

Centralni nervni sistem čine:

1.kičmena moždina (sedište niza motornih refleksa i refleksa unutrašnjih organa)
2.produžena moždina (tu su centri za disanje, rad srca, pokretanje muskulature lica i jezika)
3.mali mozak (doprinosi održavanju ravnoteže i usklađivanju pokreta)
4.srednji mozak (to je prostor ispod i između hemisfera velikog mozga, sadrži niz struktura kao što su
talamus (kroz njega moraju da prođu svi uzlazni imuplsi koji idu u koru velikog mozga (izuzetak je čulo
mirisa), kao i svi silazni impulsi koji idu iz kore velikog mozga dalje ka telu jedinke, svaka hemisfera ima
po jedan talamus); zatim hipotalamus (kontroliše niz vitalnih životnih funkcija kao što su rad srca, pluća,
metobolizam itd, on daje naloge drugim delovima mozga i tela koji bespogovorno rade, on takođe stvara i
proste emocije), onda amigdale (to je glavna zona u mozgu koja stvara i pamti emocije), septum (centar
zadovoljstva, električna stimulacija daje osećaj zadovoljstva), hipokampus (bitan za pamćenje)
5.veliki mozak – čine ga leva i desna hemisfera. One kontrolišu suprotne strane tela. Hemisfere se dosta
razlikuju funkcionalno iako su anatomski slične. Leva je zadužena za govor, čitanje, računanje, za
racionalnu mišljenje. Desna za opažanje prostornih odnosa, maštanje, izražavanje emocija, intuiciju, desna
je uposlenija kada se poimaju složeni odnosi koji se ne mogu predstaviti rečima.
Naborana površina velikog mozga, debljine 2-4mm je sive boje i zove se moždana kora ili korteks.
Zahvaljujući korteksu čovek ima svest o sebi i svetu oko sebe. U kori se nalazi niz senzornih (centri čula
vida, sluha, dodira itd) i motornih centara (centri za govor, pokrete itd), a najveći deo čini asocijativna zona,
odnosna mreža mnoštva isprepletenih neurona. Kora skuplja informacije pretvara ih u plan, akciju i

3
saznanje. Čeona asocijativna kora je raskoš, svaka čovekova kreacija je njeno delo, bitna je za kontrolu
ponašanja. Dakle, pored ostalih funkcija koje ima, koreteks proizvodi svest i složene psihičke pojave kao što
su mišljenje, pamćenje, opažanje, govor...
Na svakoj hemisferi moždane kore postoje udubljenja na osnovu kojih možemo izdvojiti 4 njena dela
ili režnja – čeoni(prednji), slepoočni (temporalni), temeni (parijetalni) i potiljačni (okcipitalni).

PERIFERNI NERVNI SISTEM

Periferni nervni sistem čine receptori (nalaze se u čulnim organima), zatim nervi (snopovi nervnih
vlakana tj aksona obavijenih jednim omotačem, nalik mnoštvu žica u kablu) sa zadatkom prenošenja
nadražaja; i ganglije (skupovi neuronskih tela smeštenih izvan cns-a).
PNS se deli na senzorni (uzlazni nervni putevi koji idu od periferije organizma ka mozgu) i motorni
(silazni putevi, od mozga ka periferiji, koji se dalje deli na autonomni i somatski)
U okviru PNS-a postoji autonomni nervni sistem koji upravlja bitnim životnim funkcijama (srčanim
radom, disanjem, varenjem...). Da ne bude zabune, nazvan je autonomni jer radi bez uticaja naše volje ali on
nije samostalan u radu već je povezan sa posebnim delovima CNS-a koji se nazivaju vegetativni centri
kojima je podređen. Autonomni PNS se deli na simpatički n.s. (on proizvodi dodatnu energiju ili snagu kada
je organizam pod stresom – ubrzava rad srca, disanje, pojačano luči adrenalin. To doživljavamo kao
uzbuđenost kao kada smo ljuti ili uplašeni. I parasimpatički n.s. (on štedi energiju, spušta krvni pritisak,
usporava disanje i rada srca, npr. mir i usporenost nakon jela).
Drugi deo PNS je somatski n.s. – on inerviše voljnu muskulaturu i putem njega putuju impulsi iz
CNS do mišića.

Neuroni variraju po veličini i obliku, opisano je stotinak različitih oblika tela. Dužina aksona u ljudskom telu varira od 5 mikrona (5
hiljaditih delova milimetra) pa do preko 1m. Brzina nervnog imuplusa može dostići i 120m/s kod najbržih neruona.

ŽLEZDE SA UNUTRAŠNJIM LUČENJEM

4
 Endokrine žlezde ili žlezde sa unutrašnjim lučenjem svoje produkte, tj. hormone luče direktno u krv.
Putem krvi hormoni dospevaju u razne delove organizma. U tesnoj je vezi sa delovanjem NS.
Osnovna uloga endokrinih žlezda je da održavaju stalnost hemijskih uslova unutar tela i da u
određenim okolnostima hemijskim sredstvima uspostavljaju veze između delova organizma čiji rad treba da
bude usklađen.

Hipofiza je žlezda sa najširim i najznačajnijim uticajem. Smeštena je s donje strane mozga, ispod
hipotalamusa. Zadnji deo je pod kotrolom NS, luči dva hormona – oksitocin (kontroliše kontrakcije uterusa
prilikom porođaja i stimuliše rad mlečnih žlezda) i vazopresin (reguliše ravnotežu vode i krvni pritisak).
Prednji deo hipofize luči nekoliko hormona koji regulišu rad drugih žlezda (tiroidne, adrenalnih, gonada),
endorfin koji ublažava bol kao i hormon rasta – višak tog hormona daje džinovski rast a manjak patuljasti.
Štitasta žlezda (tiroidna) u vratu je luči tiroksin koji kontroliše telesni metabolizam. Ako opadne
nivo ovog hormona, metabolizam usporava, aktivnost opada, osoba se oseća umornom, retko je gladna.
Ukoliko se to desi u ranom uzrastu, može doći do mentalne zaostalosti. Višak tiroksina ubrzava
metabolizam, dolazi do brzog oslobađanja energije sadržane u hranljivim materijama. Povećana je opšta
uzbudljivost, drhtanje, znojanje, ubrzan rad srca. Takve osobe su energične, brzo ogladne i obično su
mršave. Prednji deo hipofize kontroliše ovu žlezdu.
Nadbubrežne žlezde – ili adrenalne – sastoje se od spoljašnjeg dela ili kore i unutrašnjeg ili srži.
Hormoni kore adrenalne žlezde regulišu raspodelu vode u telu, koncentraciju kalijuma i natrijuma, utiču na
metabolizam šećera i belančevina. Kortizol ili hormon stresa luči kora koji, između ostalog, podiže nivo
šećera u krvi. Adrenalni korteks proizvodi hormon androgen, koji zajedno sa hromonima polnih žlezda
kontroliše razvoj i održavanje sekundarnih polnih karakteristika. Manjak ovih hormona dovodi do opšte
slabosti, gubitka interesovanja, posebno za seksualne aktivnosti i slabljenje odbrambenih snaga organizma.
Hormoni srži nadb ž – epinefrin (adrenalin) i norepinefrin (noradrenalin) utiču na rad glatkih mišića, srčanu
aktivnost i metabolizam šećera. Oba dela nadbubrežnih žlezda, zajedno sa hipofizom, aktivni su u
pripremanju organizma da mobiliše svoje snage kada je u opasnosti.
Polne žlezde ili gonade intenzivno počinju da deluju u pubertetu. U koordinaciji sa nadbubrežnim
žlezdama one podstiču razvoj reproduktivnih organa i javljanje sekundarnih polnih karakteristika (ostalih
telesnih odlika po kojima se polovi razlikuju).
Muške polne žlezde ili testisi luče hormon testosteron. Ženske p. ž. ili jajnici luče progesteron i
estrogen. Međutim, muški hormoni se luče i u ženskom telu i obratno, samo manje količine.
Testosteron se pojačano luči tokom puberteta i adolescencije, što kod dečaka izaziva razvoj polnih organa i
sekundarnih polnih karakteristika. Kao što su veća maljavost, šira ramena, snažniji mišići, dublji glas, viši
rast itd. Kod žena tu funkciju imaju estrogen i progesteron zbog kojih one imaju veće grudi, šire kukove,
mekšu kožu, viši glas. Istovremeno, ti hormoni pripremaju telo žene za trudnoću i regulišu menstrualni
ciklus.

1. epifiza 2. hipofiza 3. štitna žlezda 4. grudna žlezda 5. nadbubrežna žlezda 6. gušterača 7. jajnik 8. semenik

Razvoj psihičkog života

5
 Na psihički razvoj možemo gledati iz ugla filogeneze (problematika kako je tekao i teče psihički
razvoj ljudske vrste) i ontogeneze (proučavanje razvoja psihičkog života jedinke).
Osnovni razvojni procesi su sazrevanje (fiziološki proces razvijanja naslednih osnova) i učenje
(sticanje novih iskustava). Oni su tesno povezani, te je u mnogim razvojim promenama teško utvrditi šta je
učinak sazrevanja a šta učenja. Sazrevanje je pod uticajem bioloških činilaca, ogleda se u rastu i
usložnjavanju. Istovremeno sa procesom sazrevanja odvija se i proces učenja ili sticanje iskustva u kojem
sredinski podsticaji i aktivnost same jedinke imaju presudnu ulogu. Npr, dete postepeno dozreva za hodanje,
ali samo hodanje, ono mora da nauči.
Dakle, uporedo sa sazrevanjem nužna je i aktivnost (tokom koje se uči), i to u pravo vreme, na
određenom stupnju zrelosti. Ako se taj period propusti, može doći do trajnih oštećenja sposobnosti za
obavljanje određenih radnji.

Tri grupe faktora utiču na psihički razvoj – nasleđe, sredina i vlastita aktivnost.

Nasleđe je biološka, tj. genetska osnova koja je data u vidu predispozicija (mogućnosti) koje se
mogu ali i ne moraju razviti. Fizički izgled i snaga, temperament, zatim opšte i specifične sposobnosti
(talenti), te određeni načini reagovanja i slično dobijaju se nasleđem.
Nativizam je shvatanje ili pristup koji individualni razvoj ili ontogenezu ljudske jedinke objašnjava
isključivo naslednim činiocima. Okolina je nemoćna da tu biološku predodređenost značajnije izmeni.

Uticaj sredine (to su faktori iz okoline)- Empirizam nasuprot nativizmu predstavlja shvatanje da je
organizam deteta „plastičan“, podložan svim vrstama sredinskih uticaja. Ako je dete zdravo sredina putem
vaspitanja i obučavanja od njega može učiniti šta hoće (npr možemo ga naučiti da se ponaša onako kako
želimo).
Brojni autori kritikuju ova ekstremna gledišta (nativizam i empirizam) ukazujući da je uvek reč o
sadejstvu nasleđa i sredine kao i da se dete ne drži pasivno u tom procesu razvoja već da aktivno utiče na
sopstveni razvoj.
Teorija konvergencije – Štern – nasleđem su date predispozicije za razvoj sposobnosti i drugih osobina
ličnosti. Od delovanja sredine, od onog što ona pruža kao uslove i podsticaje za razvoj, zavisi hoće li se
postojeće predispozicije razviti u stvarne dispozicije, odnosno u psihičke fje i određene oblike ponašanja.
Teorija interakcije – u sredini u kojoj se vaspitavaju brojne generacije, odigravaju se društveno-istorijske
promene. Dakle, ne razvija se i ne menja samo jedinka, već i sredina.

Ukratko, možemo reći da nasleđe, sredina i vlastita aktivnost isprepleteno deluju na razvoj psihičkog
života čoveka. A da su osnovni razvojni procesi sazrevanje i učenje.