ПРО

МЕТ МАТЕРИЈЕ И ЕНЕРГИЈЕ У ЋЕЛИЈИ

Органске материје (храна) су основни извор енергије у ћелији. Све организме према начину
исхране делимо на:
-аутотрофе ( биљке, које сунчеву Е претварају у хемијску Е органских једињења у процесу
фотосинтезе)
-хетеротрофе (животиње, гљиве и микроорганизме који користе Е хемијских једињења ).
У сложеним метаболичким процесима , који обухватају промет материје и Е , материје се
разграђују или стварају, а енергија се ослобађа или везује. Метаболизам обухвата 2 врсте процеса:
катаболизам и анаболизам.
Катаболизам је разлагање сложених органских материја на једноставније при чему се ослобађа Е.
Најважнији катаболички процеси су везани за варење хране, оксидацију масних киселина,
процесе ћелијског дисања, пр. глукоза се разлаже до СО2 и воде уз ослобађање енергије ( пошто
се у току ћел. дисања у митохондријама материја разлаже, а Е ствара, ове процесе можемо да
издвојимо и као амфиболичке; амфиболизам )
Анаболизам је стварање сложених органских материја од мономера , за шта се троши енергија.
Важни анаболички процеси су фотосинтеза и биосинтеза протеина у рибозомима.
Најважније енергетско једињење у ћелији , које се јавља и у анаболичким и у катаболичким
процесима је АТП (аденозин-трифосфат ). Сличне је грађе као нуклеотид : база аденин, шећер
рибоза и три фосфатне групе. Фосфатне групе су негативно наелектрисане, одбијају се, њиховим
ослобађањем се добија Е. Ослобађање се врши постепено , што је битно за ћелију . АТП прелази у
АДП, а затим у АМП, али и обрнуто. У ћелији се АТП стално троши, али и ствара.
Све ове метаболичке процесе у ћелији контролишу ензими (биокатализатори ).
 Ензими
Ензими ( биокатализатори) су протеинске материје које убрзавају и усмеравају различите
метаболичке процесе. Њихова основна улога је да смањују енергију активације у
процесима разлагања. Назив добијају по супстрату на који делују + наставак –аза
( подсетите се назива ензима који регулишу процесе репликације и транскрипције ).
Најзначајније групе ензима према каталитичком дејству су:
-оксидоредуктазе ( учествују у оксидо-редукционим реакцијама)
-хидролазе (делују у присуству воде)
-трансферазе ( омогућавају преношење различитих група )
-лигазе ( повезују молекуле)
-изомеразе ( омогућавају уређивање молекула )
Својства ензима:
-одликују се специфичним дејством ( реагују са одређеним супстратом ), по принципу

кључа и браве
-делују у малим количинама
-захтевају одређену pH средину

На основу сложености разликујемо просте ензиме ( изграђене само од протеинског дела)

и сложене (холоензими) који имају апоензим – проеински део и коензим – додатну
групу.

Коензими ( кофактори ) утичу на активност ензима. Имају улогу преносилаца електрона

или функционалних група. Могу бити: неорганског порекла ( јони метала: Fe, Mg, Co, Cu,
Zn...) или органског порекла ( деривати витамина ). Најзначајнији коензими су: NAD,
NADP ( деривати витамина В ) , FAD ( дериват вит. В ), Co A ( дериват вит. В )...
3 2 5

На основу места деловања разликујемо ендоензиме ( делују у ћелији у којој и настају ) и

егзоензиме ( делују ван ћелије у којој настају ).
Постоје две врсте реакција везане за дејство ензима :
-егзергоне ( егзотермне ), кад се ослобађа енергија већа од активационе енергије
-ендергоне ( ендотермене), када се ствара мања енергија.
Фотосинтеза-светла фаза

Један од најзначајнијих анаболичких процеса који се врши у биљкама је фотосинтеза.

Подразумева процес стварања сложених органских материја (шећера) на рачун неорганских : СO 2

и воде ,у присуству сунчеве светлости и биљних пигмената, при чему се ослобађа кисеоник.
ФП
Фотосинтеза је подељена на светлу и тамну фазу. Светла фаза (фотосинтетичка фосфорилација) се
врши у присуству светлости (светлост делује на воду и пигменте ), док се тамна фаза (бихемијска
фосфорилација или Калвинов циклус) врши у мраку, али уз помоћ продуката светле фазе, кад се
стварају шећери. Опстанак свих живих бића зависи од биљака и процеса фотосинтезе !
Врши се у хлоропластима. Да се подсетимо грађе...Хлоропласти виших биљака су најчешће
сочивастог облика, имају две мембране, унутрашњост се назива строма (матрикс). Унутрашња
мембрана образује тилакоиде (разликујемо тилакоиде строме-дужи и тилакоиде гранума-краћи).
У тилакоидима гранума су биљни

пигменти.

Најважнији биљни пигменти су :

1) хлорофили ( зелени, има их више врста:a,b,c,d ; a,b су код виших биљака, остали се налазе код
алги ).
2) каротеноиди ( каротен-црвени и ксантофил-жуто наранџасти )
3) фикобилини ( тамно плави, љубичасти, код алги )
Пигменте активира сунчева светлост. У процесу фотосинтезе активна је светлост таласних дужина
од 380 до 760 nm. Зашто се код биљака јављају различити биљни пигменти?
Светлост може да буде одбијена, пропуштена или апсорбована. Само апсорбована светлост може
да активира пигменте, док пигменти имају боју пропуштене светлости. Утврђено је да хлорофили
апсорбују црвену и плаву светлост ( Енгелманов оглед са Spirogirom, погледај на интернету ).

Хлорофил је сложен молекул, садржи порфирински прстен са магнезијумом у центру и алкохоле

метанол и фитол. Садржи бројне коњуговане везе (- C=C-C=C-C=С- ) , због чега има електроне који
не припадају само једном атому , већ су заједнички и лако се активирају видљивим делом
спектра. Услед апсорбције светлости ( црвена светлост око 700nm или плава око 400nm ) долази
до избацивања електрона и побуђивања ( ексцитације ) хлорофила. Он губи електрон на кратко ,
при чему се оксидује ( подсети се оксидо-редукција из хемије ). Остали пигменти су помоћни.

Биљни пигменти се налазе у тилакоидима гранума, граде тзв. Фотосистеме 1 и 2 ( ФС1 има
максимум апсорбције око 700 nm, а ФС2 око 680nm ). Покушајте на основу следеће слике да
закључите шта се дешава у светлој фази фотосинтезе.
 Светла фаза:
Светлост делује на молекуле воде и на фотосистеме. Врши се фотолиза воде , при чему се ствара
H O ( водоник-пероксид ) , који се затим разлаже стварајући молекулски кисеоник (О ). Кисеоник
2 2 2

води порекло из воде, а не из СО , како се раније мислило.

2

Фотосистем 2(ФС 680) побуђује светлост одређене таласне дужине, он губи електроне , које
преузима ФС1 (ФС700), кога активира светлост друге таласне дужине. ФС2 свој изгубљени
електрон надокнађује из воде. ФС1 услед побуђивања, губи електроне, које прихвата једињење
( коензим ) NADP (никотинамид-динуклеотид фосфат) које се при томе редукује у NADP+ 2H+
У том преносу електрона са једног система на други добија се енергија, која служи за стварање
АТP. Зато се светла фаза назива фотосинтетичка фосфорилација ( додавање фосфатне гр. на АDP ).
Крајњи продукти светле фазе су : кисеоник, редуковани коензим (NADP+2H+ ) и ATP.

Ћелијско дисање-гликолиза, врење, Кребсов циклус

Насупрот фотосинтези, где се органске материје стварају, у биљним и
животињским ћелијама врше се и процеси разлагања органских материја.То
се дешава у процесима ћелијског дисања који се врше у митохондријама.
Како изгледају митохондрије?

Суштина ћелијског дисања је разлагање сложених органских материја у

присуству кисеоника , до СО2 и воде, уз ослобађање енергије (АТП). То је
најважнији катаболички процес у ћелији. Разлагању подлежу све органске
материје, али се највише енергије добија разлагањем шећера и масти. До
разлагања протеина долази само у условима дуготрајног гладовања.
Разлагање шећера (угљених хидрата) је сложен метаболички процес који се
може поделити у две фазе:
1.гликолиза
2. врење или 2. Кребсов циклус.
Гликолиза се врши у цитосолу у аеробним или анаеробним условима (са или
без О2). Хексозе ( 6С ) се разлажу до пирогрожђане киселине ( PGA,која има
3С ). Молекули АТП се и троше и стварају, али су на крају увек 2 молекула у
вишку.
Даље разлагање PGA може да се врши у анаеробним или аеробним
условима. Ако су услови без кисеоника (анаеробни) онда је друга фаза
означена као врење, а ако се разлаже у аеробним условима –Кребсов
циклус.

Врење (ферментација) је разлагање PGA у анаеробним условима. Може

бити алкохолно ( кад настаје етил-алкохол ) и млечно-киселинско ( кад
настаје млечна киселина ). На алкохолно врење утичу квасци ( гљиве ), док на
млечно-киселинско утичу бактерије из рода Lactobacillus. Енергетски биланс
врења није значајан, али је практична применa велика. Размислите које
производе врења користимо у исхрани. Шта је узрок замора мишића?
Кребсов циклус ( циклус лимунске киселине ) је друга фаза у разлагању
шећера, која се врши у аеробним условима. Назив је добио по истраживачу
који га је открио. Пре почетка Кребсовог циклуса, PGA реагује са коензимом
А. Настаје ацетил-коензим А. Ово једињење ( 2C ) реагује са оксалсирћетном
киселином ( 4С ) и настаје лимунска киселина ( 6С ) која је главни продукт.
Њеном декарбоксилацијом преко низа међупродуката настаје поново
оксалсирћетна киселина. У Кребсовом циклусу ослобађају се два молекула
СО2 и настају једињења богата енергијом ( редуковани коензими NAD i FAD
се оксидују- предају своје електроне, преко електрон транспортног ланца
кога чине 4 комплекса протеина на унутрашњој мембрани, до кисеоника који
се редукује до воде, што омогућава стварање АТП из АДП . Процес се назива
оксидативна фосфорилација ). Кребсовим циклусом настаје 36 молекула
АТП-а. Укупан биланс, са гликолизом, је 38 молекула АТП.