ONKOGENETIKA

Doc. dr Sanja Stojanović

UNO Biologija sa humanom genetikom
Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu
Kontakt: sanja.stojanovic@medfak.ni.ac.rs
sanja.genetika.nis@gmail.com

Sanja Stojanović 1
Sadržaj predavanja

• Ćelijski ciklus – kontrolne tačke ćelijskog ciklusa

• Molekulski mehanizmi kontrole ćelijskog ciklusa
• Protoonkogeni
• Kancer (tumor) supresorski geni
• Kancer. Onkogeni. Kancerogeneza
• Mutacije i tumori. Genetske predispozicije za kancer
• Molekularno-genetičke metode u onkogenetici
Ćelijski ciklus
• život ćelije; period od nastanka ćelije do njene deobe na dve nove ćelije ili
apoptoze
• niz istih procesa u istom redosledu koje prolazi svaka generacija ćelija
• ključni događaji u ćelijskom ciklusu su replikacija DNK i mitoza.
• faze ćelijskog ciklusa su:
o Interfaza koja se sastoji od perioda: G1 (presintetski), S (sintetski), G2 (postsintetski) i
koja čini oko 90% ćelijskog ciklusa
o M (mitoza)

Ćelijski rast = ćelijske deobe

 Deoba ćelije tipična za eukariote je mitoza
 Biološka uloga mitoze:
• jednoćelijski eukarioti - reprodukcija,
• višećelijski eukarioti - obezbeđuje rast, razviće, regeneraciju organizma i obnavljanje
i reparaciju tkiva.
 Od jedne roditeljske nastaju dve ćerke ćelije sa identičnim naslednim materijalom.
 Replikacija DNK - uslov za mitozu.

3
 Kontrolne tačke ćelijskog ciklusa
Uslovi za ulazak u ključne faze i procese ćelijskog ciklusa su: 1) da je ćelija strukturno i
funkcionalno sposobna za novi način funkcionisanja; 2) da postoje takvi zahtevi njene
mikrookoline
Kontrolne tačke - vrlo kratki periodi (prekretnice) u kojima se funkcionisanje ćelije
reorganizuje (ćelija prelazi iz jednog funkcionalnog stanja u novo funkcionalno stanje).
• G1 kontrolna tačka - na kraju G1 perioda; trenutak kada ćelija prelazi iz jednog
funkcionalnog stanja (u kojem obavlja svoju funkciju) u drugo (priprema za deobu) ukoliko
postoje odgovarajući uslovi (potreba za deobom te ćelije; ako do ćelije dođe signal za
deobu); ako su ispunjeni ovi uslovi, ćelija ulazi u S period. Restrikciona (R) tačka -
momenat u G1 posle kojeg je ćelija ograničena samo na put ka deobi (put "bez povratka“).
• G2 kontrolna tačka - na kraju G2 perioda; ćelija prelazi iz jednog funkcionalnog stanja (u
kojem je vršila pripreme za ćelijsku deobu u S i G2 periodu) u novo funkcionalno stanje
(ćelijska deoba).
• M kontrolna tačka - u metafazi mitoze; ćelija prelazi u stanje podele naslednog materijala
na dva jednaka dela kako bi nastale dve identične ćelije (hromatide dvohromatidnih
hromozoma se razdvajaju zahvaljujući aktivnosti deobnog aparata ako su prethodno
hromozomi bili povezani za mikrotubule i poređani u metafaznoj ploči).
 Bez stimulatora deobe (faktora rasta) ćelija može dugo da miruje čekajući ulazak u S period = G0
period ili produženi G1 period (mirujući period u odnosu na deobu ali ćelija obavlja sve svoje funkcije).
 Kada ćelija jednom uđe u S period ona nezavisno od svoje okoline nastavlja put ka deobi.
 Trajanje G1 perioda je varijabilno, jer zavisi od faktora mikrookoline ćelije i od njega zavisi trajanje
celog ciklusa.
4
 Molekulski mehanizmi kontrole ćelijskog ciklusa
1. Tip satnog mehanizma
2. Mehanizam za podešavanje sata prema potrebi unutrašnje i spoljašnje sredine
ćelije

1. Satni mehanizam kontrole ćelijskog ciklusa

 Efektorski molekuli sata su posebne proteinske kinaze koje fosforilišu proteine
i tako regulišu njihovu aktivnost; imaju regulatorne i katalitičke subjedinice.
 Regulatorne subjedinice kinaza koje regulišu deobu nazvane su ciklini (ciklične
promene tokom ciklusa). Svaki tip ciklina se pojavljuje u samo određenom
periodu ćelijskog ciklusa.
 Katalitičke subjedinice su ciklin-zavisne kinaze (eng. cyclin-dependent kinase -
Cdk) - poseduju kinaznu aktivnost samo ako su udružene sa nekim ciklinom.
 Vrsta ciklina određuje koji će proteini biti fosforilisani kompleksom Cdk-ciklin.
 Jedna vrsta Cdk može biti udružena sa različitim ciklinima; ista vrsta ciklina
može da se udruži sa različitim vrstama Cdk.
 Svaku fazu ć. ciklusa karakterišu određeni kompleksi Cdk-ciklin.

5
Regulacija ćelijskog ciklusa Cdk-ciklin kinazama

• Cdk proteini se još nazivaju i Cdc

kinaze;
• Svaki tip Cdk kinaza je obeležen
posebnim arapskim brojem;
• Ciklini su obeleženi velikim
slovima alfabeta (A, B itd.) ili
oznakom perioda ć. ciklusa.

Stevo Najman Onkogenetika 6

 2. Mehanizam za podešavanje Cdk-ciklin kinaza (podešavanje sata prema
potrebi unutrašnje i spoljašnje sredine ćelije)

Cdk-ciklin kinazni kompleks:

 integriše delovanje svih regulatornih faktora ćelijske deobe (integrišu
informacije o stanju ćelijskog metabolizma, o uslovima izvan ćelije, ...) zajedno
sa fosfatazama (vrše defosforilaciju).
 regulisan je inhibitorima iz dve familije:
o p21 familija;
o familija kojoj pripadaju inhibitori p15 i p16.
Razni fiziološki inhibitori ćelijske deobe deluju preko nekog od inhibitora Cdk-ciklin
kinaznog kompleksa iz navedenih familija.
Primer: transformišući faktor rasta beta (TGF-).

7
 GENETSKI MEHANIZMI KONTROLE ĆELIJSKOG RASTA

Protoonkogeni
Kancer (tumor) supresorski geni

Deobe ćelija u višećelijskom organizmu moraju da budu dobro sinhronizovane i

koordinisane.
Regulatorni faktori ćelijske deobe regulišu i diferencijaciju ćelija i apoptozu
(genetski programiranu ćelijsku smrt).
Genetsku kontrolu ćelijskog rasta vrše:
 PROTOONKOGENI (ćelijski onkogeni) - geni čiji proteinski produkti stimulišu i
podržavaju deobne procese
 KANCER ili TUMOR SUPRESORSKI GENI (KSG) - geni čiji produkti blokiraju
signal za deobu ili samu deobnu mašineriju.
Da bi do ćelijske deobe došlo moraju adekvatno odreagovati oba programa.

8
 PROTOONKOGENI
 genetski program za ćelijsku deobu, diferencijaciju, genetski programiranu
smrt ćelija (apoptozu), a time i za embriogenetske procese, razviće i
regeneraciju organizma, obnavljanje i reparaciju tkivu, tj. genetska su kontrola
tkivnog homeostazisa.
 Protoonkogen = ćelijski onkogen (reguliše normalan ćelijski rast tj. deobu), a
njegov promenjeni homolog, koji uzrokuje nekontrolisanu deobu, zove se
onkogen (mutirana forma protoonkogena koja dovodi do nekontrolisane
ćelijske deobe).
 U humanom genomu ima stotinak protoonkogena.
 Visoka evolutivna konzervativnost.
 Ćelijski onkogen se obeležava slovom c (eng. cell) ispred, uglavnom troslovne oznake
gena, a virusni onkogen ima ispred skraćenice za gen slovo v. Oznaka gena se piše
italikom (iskošeno), a ako se istim slovima označava i proteinski produkt, onda se piše
normalnim slovima sa velikim slovom na početku.
 Kontrolišu sintezu više tipova proteina koji se nalaze na svim etapama
stimulatornog puta deobe, ali i drugih važnih proteina za ćelijski ciklus.
 Glavni produkti protoonkogena su faktori rasta, receptori za faktore rasta,
intracelularni prenosioci signala i transkripcioni faktori.
9
 Put signala za deobu ćelije iz ekstraćelijske sredine do nuklearne DNK
Stimulatorni put ćelijske
deobe:
• Delovanje faktora rasta
(mesendžera iz tkiva ili
krvne plazme - specifičnih
stimulatora deobe).
• Stimulacija ćelije
(vezivanjem faktora rasta za
specifičan receptor na
membrani, što je praćeno
njegovom prolaznom
aktivacijom, koja aktivira
proteine za prenos signala,
smeštene na unutrašnjoj
strani membrane).
• Prenos primljenog signala u
jedro (preko sekundarnih
(drugih) glasnika).
• Aktivacija specifičnih
transkripcionih faktora koji
kontrolišu gene od čijih
produkata zavisi prolaz u S
period i deoba ćelije. Onkogenetika Stevo Najman 10
Faktori rasta (FR)
 Proteini, proizvodi susednih ćelija, ili dolaze telesnim tečnostima, stimulišu
ćelijsku deobu.
 Mogu biti: faktori kompetencije i faktori progresije.
• Faktori kompetencije ne stimulišu replikaciju DNK već ćelije u G0 ili G1 učine
spremnim za taj proces.
• Faktori progresije stimulišu sintezu DNK u kompetentnim ćelijama.
 FR utiču i na diferencijaciju, migraciju ćelija i tkivnu reparaciju.
 Poznato je oko 50 različitih FR.
 Deobni procesi se aktiviraju posle vezivanja FR za receptore.
 Receptori za peptidne FR, koji su pod kontrolom protoonkogena, nalaze se na
ćelijskoj membrani.
 Nepeptidni, hidrofobni FR imaju intracelularne receptore (npr. steroidni FR).
 Primeri FR: trombocitni faktor rasta ili PDGF (eng. platelet derived growth factor);
epidermalni faktor rasta ili EGF (eng. epidermal growth factor); fibroblastni faktor rasta ili
FGF (eng. fibroblast growth factor).

11
Membranski receptori za faktore rasta
 Dva tipa membranskih receptora za FR (RFR).
• Receptori koji poseduju dva funkcionalna domena, spoljašnji za vezivanje FR i
intracelularni koji poseduje kinaznu aktivnost, a koja se ispoljava posle vezivanja FR.
• Receptori koji ne poseduju intracelularnu kinaznu aktivnost, ali zato posle vezivanja
liganda aktiviraju intracelularne protein kinaze.
 Oba tipa receptora započinju fosforilacione kaskade proteina čiji je konačan rezultat
aktivacija ćelijske deobe.

Instracelularni prenosioci signala

 Prenosioci signala kroz ćeliju se generalno nazivaju inracelularni ili drugi (sekundarni)
glasnici.
 Fosforilisani proteini su prvi u redu drugih glasnika. Fosforilacija proteina može biti izvršena
preko aminokiselina tirozin, serin i treonin.
 Tirozin protein kinaze (tirozin kinaze) su glavni prenosioci signala za deobu. Kada ćelija
dobije signal i počne pripreme za deobu, njihova aktivnost se povećava i do 1000 puta.
Ćelijski onkogeni Src familije kontrolišu njihovu sintezu.
 G proteini (GTP-vezujući) iz Ras familije prenose signal od receptora do nekih enzima
(fosfolipaza C, MAPK,...) koji generišu sekundarne glasnike, sa konačnim ishodom da se
aktiviraju transkripcioni faktori značajni za deobu.

12
Transkripcioni faktori
Kada signal dođe u jedro ćelije
 Transkripcioni faktori prvo pokreću transkripciju tzv. gena ranog odgovora
(aktivnost se registruje ubrzo nakon vezivanja FR za membranski receptor).
Ekprimiraju se sredinom G1, a mogu da budu indukovani na transkripciju bez
prethodne proteinske sinteze.
• Ovoj grupi gena pripadaju protoonkogeni fos, jun, myc, čiji su proteinski
produkti transkripcioni faktori za gene uključene u replikaciju DNK.
 Sledeća grupa gena koji se transkribuju posle prijema signala za deobu su geni
kasnog odgovora koji su eksprimirani sve do granice između G1 i S. Njihova
aktivnost zavisi od biosinteze proteina, i zato se javljaju kasnije, obično posle
jednog sata od prijema signala. U njihovu aktivaciju su uključeni produkti gena
ranog odgovora.

13
KANCER (TUMOR) SUPRESORSKI GENI (KSG)
 Normalna fiziološka uloga produkata KSG je da sprečavaju ćelijsku deobu:
 isključuju mehanizam za ćelijsku deobu
 blokiraju signal za deobu
 preveniraju nastanak tumora (antionkogeni)
 njihov gubitak ili izostanak funkcije (npr. usled mutacije) dovodi do nastanka
tumora
 evolutivno su vrlo konzervativni

KSG: Rb gen
 RB gen je KSG, nalazi se na poziciji 13q14.1 (duži krak 13. hromozoma)
 Kodira Rb protein koji je je glavni "kočničar" u G1 periodu jer se prolaz ćelije
kroz G1 kontrolnu tačku ostvaruje posle inaktivacije RB proteina.
• RB protein se inaktivira fosforilacijom pomoću Cdk-ciklin komleksa (Cdk2-
ciklinD i Cdk4-ciklinD).
• Fosforilisani RB protein oslobađa transkripcioni faktor (E2F) koji aktivira
gene koji uvode ćeliju u proces replikacije DNK i deobu.
 Mutacija RB gena dovodi do razvoja retinoblastoma (redak tip kancera oka koji
se uglavnom javlja vrlo rano kod dece) ali i drugih kancera
14
KSG: TP53 gen (tumor protein P53)
 Nalazi se na poziciji 17p13 (kraći krak hromozoma 17, bend 13).
 Kodira za protein p53, nalazi se u jedru
 Sprečava ćelije da se dele nekontrolisano
 Aktivira se kada dođe do oštećenja DNK molekula genotoksičnim agensima, ukoliko
nastane jednolančani segment DNK ili u slučaju drugih oštećenja
 Sprečava ćeliju da uđe u S period (zadržavanje u G1 periodu daje vreme ćeliji da popravi
greške, čime se sprečava da se mutacija replikuje i fiksira u naslednom materijalu). Ćelija
može biti zaustavljena i za vreme i posle replikacije da bi se izvršila popravka - sprečava
da nereplikovana DNK prođe G2 i uđe u deobu
 Inhibitorno delovanje p53 se ostvaruje stimulacijom sinteze inhibitora (p21) koji blokira
Cdk-ciklin kinaze.
 Kada se izvrši popravka DNK, protein p53 se raspada.
 Ako se DNK može popraviti, p53 aktivira druge gene da bi se izvršila popravka.
 Ako nije moguće izvršiti popravak, p53 sprečava ćeliju da se deli tako što aktivira
mehanizme samouništenja – apoptozu ili genetski programiranu smrt ćelije.
 Poznat je kao „monitor ćelijskog zdravlja“ ili „čuvar genoma“ jer je neophodan za
regulisanje popravke DNK i ćelijske deobe.

15
 TUMORI (neoplazme)
Tumor ili neoplazma - abnormalna ćelijska masa nastala zbog gubitka kontrole
ćelijskog rasta
Prema sposobnosti širenja u druge delove tela i brzini rasta mogu biti benigni i
maligni tumori.
Benigni tumori rastu sporo i kompaktno, obično se nalaze u vezivnoj kapsuli, ne
stvaraju metastaze.
Maligni tumori ili kanceri imaju brz rast i širenje.
Nastanak kancera (kancerogeneza):
• mutaciona teorija – posledica dejstva genotoksičnih agenasa (mutagena)
• epigenetički model – posledica epigenetičkih promena koje uključuju
procese koji menjaju ekspresiju gena ali bez promena u DNK sekvenci.
Karakteristike malignih tumora:
• Invazija - širenje u susedno tkivo.
• Metastaza – širenje u udaljena tkiva

Prema tkivu u kome nastaju razlikuju se sarkomi

(mišićno i vezivno tkivo), karcinomi (epitelna tkiva),
limfomi (limfoidno tkivo), leukemije i mijelomi
(leukociti) i dr..
Stevo Najman Onkogenetika 16
 Karakteristike maligne ćelije
 Brze deobe
 Neograničen potencijal replikacije
 Samostalna kontrola rasta
 Ne odgovaraju na regulatorne signale iz tkiva (signale koji inhiboraju rast)
 Odsustvo komunikacije i normalnih veza sa drugim ćelijama => neorganizovan
rast i infiltrarcija u normalna tkiva => formiranje metastaza
 Izbegavanje mehanizama programirane ćelijske smrti – apoptoze.
 Sposobnost indukcije angiogeneze.
 Pleomorfnost u veličini i obliku.
 Jedra su hiperhromatična, varijabilnog oblika i krupna, (nukleo-citoplazmatski
odnos je 1:1 umesto 1:4 do 1:6).
 Varijabilan kariotip.
 Nukleolusi su veliki i brojni.

U ćelijskoj kulturi rastu bez kontaktne inhibicije i formiraju više slojeva, rastu bez
seruma (autokrina stimulacija); besmrtne su i zato rastu neograničeno i mogu se
čuvati neograničeno u određenim uslovima.

Stevo Najman Onkogenetika 17

 ONKOGENI – geni kancera
 Transformišu normalnu ćeliju u tumorsku.
 Nastaju iz protoonkogena sledećim tipovima promena:
• promenom strukture gena, pa se vrši sinteza abnormalnih produkata sa
abnormalnom funkcijom;
• promenom regulacije ekspresije gena čiji je rezultat pojačana ili neadekvatna
proizvodnja strukturno normalnih regulatora i faktora uključenih u ćelijsku deobu
(ekspresioni efekat)
 Abnormalni produkti, ili strukturno normalni ali u povećanoj količini, zovu se
ONKOPROTEINI.

Mehanizmi onkogene aktivacije

o Point mutacije – strukturne i ekspresione promene
o Strukturne hromozomske aberacije – strukturne i ekspresione promene
o Amplifikacija protoonkogena - ekspresione promene
o Pomoću virusa (transdukcijom) - strukturne i ekspresione promene

18
Point (tačkaste) mutacije
Dominantnog su tipa.
Primer ras:
• GTP-aznom aktivnošću Ras-a dobija se
GDP (gvanozin difosfat). GDP čini Ras
neaktivnim, a aktivira se GTP-om.
• Point mutacije redukuju GTP-aznu
aktivnost Ras proteina. Takav Ras ostaje
vezan sa GTP-om i stalno aktivan.
Primer c-fms:
• Kontroliše receptor za hematopoetski
faktor rasta CSF-1 (eng. colony stimulating
factor). Mutacija aktivira tirozin kinaznu
aktivnost receptora.
• Mutacija prisutna u nekim akutnim
mijeloidnim leukemijama

19
Hromozomske strukturne aberacije
 Uglavnom su tipa translokacija.
 Najčešća posledica – prekomerna ekspresija protoonkogena a nekada i strukturna
promena protoonkogena
Primeri:
• Burkitt-ov limfom - t(8;14), ali i t(2;8) i t(8;22) – prekomerna ekspresija c-Myc
• Folikularni B-limfom - t(18;14) – prekomerna ekspresija Bcl-2 gena (stvara antiapoptotični
produkt)
• Filadelfija hromozom - t(9;22) – nastaje hibridni gen BCR-ABL čiji abnormalan proteinski
produkt dovodi do nastanka kancera (leukemija); za razliku od normalnog proteina, ne
može da se „ugasi“; sreće se kod većine pacijenata sa hroničnom mijeloidnom leukemijom,
i kod nekih sa akutnom mijeloidnom leukemijom.

20
Amplifikacije gena
Višestruka amplifikcija (umnožavanje) protoonkogena => aktivacija prekomerne
ekspresije.
 Amplifikacija može proizvesti nekoliko stotina kopija protoonkogena.
 Loš su prognostički znak.
 Mogu nastati citogenetske promene: DM (eng. double minutes) hromatinski
fragmenti koji liče na male hromozome (može ih biti u dvocifrenom broju) i HSR
(eng. homogeneous staining region) regioni hromozoma bez G bendova.

Primeri za amplifikacije protoonkogena:

• N-myc (neuroblastom),
• L-myc (mikrocelularni karcinom pluća)
• c-erb-B2 (kancer dojke)

21
Amplifikacija protoonkogena i tumor dojke

U normalnim ćelijama tkiva dojke, HER2 gen je

normalno eksprimiran a njegov proizvod HER2
receptor na površini ćelija je neophodan za
normalan rast (deobu) ćelija.

U određenim tipovima kancera dojke, postoji prekomerna

ekspresija HER2 gena (usled amplifikacije gena) pa tako i
prekomerna ekspresija HER2 receptora što dovodi do
nekontrolisanog rasta ćelija i nastanka karcinoma dojke
(HER2-pozitivni).

Trastuzumab je monoklonsko antitelo (biološka terapija)

koje se vezuje za HER2 i blokira ga što sprečava dalji rast
ćelija i dovodi do njihove smrti, što rezultuje u smanjenju
progresije bolesti.
22
 MUTACIJE I TUMORI
Mutacije su promene u naslednom materijalu koje mogu biti spontane i
indukovane. Mogu se javiti u germinativnim ćelijama (nasledne ili germinativne)
ili u somatskim ćelijama (somatske ili sporadične).

Komparacija mutacija gena koji kontrolišu deobu (protoonkogeni/KSG)

 Mutacije protoonkogena su uglavnom somatske i dominantnog tipa.
• Redak primer nasleđivanja onkogena je c-ret kao predispozicija za multipne
endokrine neoplazije (MEN).
 Mutacija KSG može biti germinativna ili somatska. Mutacije KSG (tumor
supresornih gena) su obično recesivne na ćelijskom (somatskom) nivou. Razvoj
neoplazije je rezultat gubitka funkcije obe kopije gena. Svaki KSG je uključen u
razvoj više različitih tumora. Kada je mutacija KSG germinativna, onda je ona
predispozicija za kancer. Predispozicija se nasleđuje dominantno (jedna kopija
gena, odnosno heterozigot je predispozicija).
• Mutacija TP53 je povezana sa nastankom kancera. Germinativna mutacija TP53
dovodi do nastanka Li-Fraumenijevog sindroma koji se karakteriše povećanim
rizikom za nastanak različitih vrsta kancera u različitim tkivima kao što su dojke,
kosti i mozak. S druge strane, somatska mutacija TP53 gena se javlja u jednom tkivu
pa nastaje tumor u jednom tkivu.
23
Genetski rizici za pojavu tumora
 Genetske promene koje dovode do kancera su uglavnom na somatskom nivou, a
retke su one koje se prenose na potomstvo.
 Može da se nasledi predispozicija (za manje od 5% tumora) kao prosta
mendelska osobina.
 Nasledni tumori se ne razlikuju po tipu ili histologiji od nenasleđenih, ali se
javljaju ranije tokom života i imaju tendenciju da budu bilateralni i multifokalni.
 Predispozicija za malignost može biti veoma visoka (75%-100%), ali se ipak u
većine nosilaca predispozicije ne razvijaju tumori, jer su potrebni i drugi uslovi
(sredinski faktori) da ćelije postanu neoplastične.

24
Genetske predispozicije za razvoj kancera
Sindromi multiplih neoplazmi (mutacije KSG i c-onc)
• povećan broj i vrsta tumora tokom života
• autozomno-dominantne osobine
• primeri: neurofibromatoza, multiple endokrine neoplazme, familijarni
adenomatozni polip kolona, Li-Fraumenijev sindrom i dr.

Abnormalnosti popravke DNK i hromozoma

• Pogođene osobe imaju abnormalan popravak DNK ili povećanje učestalosti
hromozomskih prekida
• Nasleđuju se autozomno-recesivno
• udruženi sa drugim fenotipskim abnormalnostima: Xeroderma pigmetosum,
Fankonijeva pancitopenija, ataksija telangietazija.

Sindromi imunodificijencije
• Ove osobe imaju urođene abnormalnosti imunskih funkcija – autozomno-recesivno
ili X-vezano recesivno (agamoglobulinemija i Wiskott-Aldrich-ov sindrom).
 MUTACIJE KANCER SUPRESORSKIH GENA I TUMORI
Mutacije gena RB i pojava retinoblastoma
 Retinoblastom je maligni tumor retine koji se razvija rano u detinjstvu i obično je
fatalan ako se ne leči (1 na 20.000 rođenih). Približno 10% pogođene dece imaju
roditelje sa retinoblastomom.
 Mutacija RB gena dovodi do razvoja retinoblastoma ali je povezana i sa razvojem
mikrocelularnog karcinoma pluća i osteosarkoma.
 U naslednom retinoblastomu, hromozom jednog od roditelja sadrži mutirani alel
RB. Alel drugog roditelja može biti normalan, ali se somatski izgubi ili inaktivira
=> fenotip retinoblastoma je recesivna osobina na ćelijskom nivou, a
predispozicija za retinoblastom se prenosi dominantno na nivou organizma.
 Nasleđena mutacija RB gena uzrokuje i multiple kongenitalne anomalije.
 Kod sporadičnih retinoblastoma gubitak ili inaktivacija oba Rb alela je somatska;
taj klon ćelija se razvija u tumor.

Gubitak ili inaktivacija Rb

Delecija 13q14.1 je u većini naslednih
retinoblastoma. One su vrlo male i nevidljive za
citogenetske metode.

26
Mutacije ostalih KSG i tumori
 Gen TP53 je najčešće mutirani gen u kancerima. Homozigotna recesivna
mutacija je nađena u 70% kancera kolona i 50% kancera dojki i pluća (najčešći
humani kanceri), ali i u leukemijama, limfomima, sarkomima... Uglavnom su
somatske mutacije, a mogu biti i nasledne (Li-Fraumenijev sindrom). Zbog
mutacije TP53 kancerska ćelija se nekontrolisano deli i nesposobna je da uđe u
apoptozu i to je jedan od genetskih uzroka njene besmrtnosti.
 Mutacija WT1 gena (11p13) uzrokuju Vilmsov tumor kod dece (nasledni je).
 Mutacije APC i NF1 gena prvo dovode do razvoja benignih tumora, koji se mogu
onda transformisati u maligne tumore.
 Mutirani APC (od eng. adenomatuos polipy coloni) u heterozigornom stanju je
predispozicija za multiple polipe kolona. Mutacije APC su nađene i u nekim
gastričnim i pankreatičnim kancerima.
 Osobe koje nasleđuju mutaciju NF1 gena (od eng. neurofibromin I) razvijaju
benignu neurofibromatozu sa tendencijom da progredira u neurofibrosarkom.
 Mutirani gen BRCA1 (od eng. breast cancer) je predispozicija za razvoj kancera
jajnika i dojke, a mutirani gen BRCA2 za razvoj kancera dojke.

27
 Kancerogeneza
• Proces nastanka kancera
• Genetski proces, jer je posledica mutacije gena koji kontrolišu ćelijsku deobu
(somatske mutacije protoonkogena i KSG).
• Mutageni koji izazivaju kancerogenezu, zovu se kancerogeni (izazivaju 80%
promena protoonkogena u onkogen)
• Faze kancerogeneze: inicijacija - mutacija (delovanjem inicijatora
kancerogeneze: hemijski, fizički ili biološki mutageni), promocija – delovanjem
faktora koji olakšavaju i pospešuju kancerogenezu, stimulišući ćelijsku
proliferaciju (promotorni faktori) i progresija – napredovanje.
• Inicijacija i progresija su rezultat ireverzibilnih genetičkih promena u ćeliji,
promocija uključuje epigenetsku promenu ekspresije genoma i deobe ćelije.
• Multistepeni proces - sukcesivne mutacije ćelijskih onkogena (protoonkogena) i
kancer supresorskih gena
• Multifaktorska etiologija - nasledni i nenasledni faktori uključeni u
patogenezu. Mnogi nenasledni faktori deluju preko genetskih (epigenetski).

28
Virusna kancerogeneza
 Oko 5 do 10% kancera čoveka je rezultat virusnih infekcija
 Virusi koji izazivaju tumore mogu biti DNK ili RNK virusi
 Virusi mogu izazvati stvaranje kancera direktno ili indirektno.
 Direktna kancerogena aktivnost: geni koje donosi virus uzrokuju malignu
transformaciju ćelije, pa se virusi zovu transformišući. Integrisani su u DNK
domaćina (nema samoreplikacije virusa).
 Indirektna kancerogena antivnost: izaziva imunodeficijentno stanje (npr. non-
Hodgkin limfom usled HIV infekcije), stimuliše proliferaciju već transformisanih
ćelija, sinergizam sa infektivnim agensima (malarijska infekcija i Epstein Barr-ov
virus) ili hemijskim agensima (aflatoksin i hepatitis B virus).

29
Transformišući DNK virusi
 Ređi su od litičkih (netransformišućih).
 Ćelija domaćin je nepermisivna (od eng. permissive) za litičku infekciju (nema
samoreplikacije virusne DNK, već se ona integriše u genom domaćina (random
mesta).
 Transformišući geni su specifični za virus (nemaju ćelijski homolog, tj. ti geni
nisu onkogeni).
 Dva tipa transformacije:
• Virusni produkti utiči na rast (deobu) ćelije
• Integracija viralnog genoma dovodi do promene u ekspresiji gena ćelije domaćina
(npr. KSG)
 DNK virusi koji mogu izazvati tumore (različitim mehanizmima transformacije) su
iz grupa:
o Adenovirusi
o Papovavirusi: SV40 (Simian virus 40),
o Papilomavirusi: humani papilomavirusi (subtipovi HPV 16 i 18) izazivači mnogih benignih tumora i
preko 90% cervikalnih kancera; seksualna transmisija
o Herpesvirusi: Epstein-Barr-ov (primarno inficira limfocite i epitelne ćelije => humani limfomi i
karcinomi); veliki genom
o Hepatitis B virus: kancer jetre
o Humani citomegalovirus 30
RNK virusi koji izazivaju malignu transformaciju
 Ne ubijaju ćeliju domaćina (izuzev HIV virusa), ali je mogu transformisati.
 Transformacija može biti: direktna (uglavnom virusi iz grupe retrovirusa kod kojih se
virusna RNK prvo transkribuje u cDNK (reverznom transkriptazom) koja se onda
ugrađuje u genom ćelije domaćina) ili indirektna (kada proteinski produkti virusa
interaguju sa proteinima koji kontrolišu deobu ćelija (npr. HCV virus)).
 Hepatitis C virus (HCV) i retrovirusi kao što su humani T-limfotropni virusi (HTLV) i HIV
mogu dovesti do nastanka tumora kod čoveka (različitim mehanizmima).
 Prema načinu delovanja: akutni i hronični virusi.
 Akutni RNK virusi u ćeliju unose (transdukuju) onkogene preuzete iz neke prethodne
infekcije. Ćeliju transformišu brzo (za 2-4 nedelje) i efikasno (u in vitro uslovima 100%).
Više od 50 onkogena mogu biti preneti retrovirusima.
 Hronični RNK virusi: transformacija ćelija je posle 4-12 meseci i kod 20-60% primalaca
(in vitro su neefikasni). Kod čoveka HTLV i HIV (eng. human immunodeficiency virus).

 HCV izaziva kancer jetre tako što njegovi proteini interaguju sa proteinima koji kontrolišu deobu ćelija (npr. Rb
protein).
 HTLV izaziva T-leukemije i limfome
 HIV infekciju prate Kapošijev sarkom i non-Hočkinov limfom, što je pre svega posledica imunodeficijentnog
stanja izazvanog infekcijom.
31
 Molekularno-genetičke metode u onkogenetici
 Molekularna dijagnostika tumora se može vršiti na nivou proteina (prirustvo određenih
aberantnih proteina metodama: IHC, masena spektrometrija), DNK (mutacije) i RNK
(analiza ekspresije gena, miRNK...).
 Prvi korak u molekularnoj dijagnostici tumora je dobijanje uzorka. Uglavnom se analizira
uzorak tkiva koji je dobijen biopsijom ili uklanjanjem tumora i koji se fiksira, kalupi a zatim
se prave tanki preseci tkiva za potrebe IHC i HC bojenja. Iz tkiva se mogu izolovati ćelije
koje se onda analiziraju u uslovima in vitro, DNK, RNK ili proteini.
 Uzorci mogu biti: krv, pljuvačka, biopsija tkiva, ili ćelije izolovane iz tumora.

Metode koje se koriste u dijagnostici malignih Karakteristike molekularno-genetičkih testova koji

bolesti:
• Klasične citogenetičke metode
• In situ hibridizacija
• Fluorescentna in situ hibridizacija (FISH)
• Komparativna genomska hibridizacija (CGH)
• Genski čipovi
• Sekvenciranje DNK i RNK
• Next Generation Sequencing (NGS)
• Sekvenciranje celokupnog genoma (WGS)
• Sekvenciranje celokupnog egzoma (WES)
• PCR
• Real-Time PCR
• RT-PCR
se koriste u molekularnoj dijagnostici onkoloških
bolesti:
• Specifičnost
• Senzitivnost
• Pouzdanost
• Da su standardizovani
• Klinička validnost – predstavlja sposobnost testa
da pruži klinički relevantne informacije
• Klinička korisnost – predstavlja ukupnu korisnost
molekularne dijagnostike u kliničkoj praksi
Primeri molekularno-dijagnostičkih markera

Test markeri Kancer

Humani papiloma virusi (HPV) Kancer cerviksa
BRCA1 i BRCA2 geni Kancer dojke, jajnika i cerviksa
CA125 protein Kancer jajnika
Specifični antigen prostate (eng. prostate Kancer prostate
specific antigen -PSA)
HER2/neu gen Kancer dojke
Geni DNK mismatch sistema popravke (MSH2, Linčov sindrom (kancer kolona)
MLH1, MSH6, PSM2)
KIT gen Akutna mijeloidna leukemija i gastrointestinalni
stromalni tumori
EGFR, ALK i KRAS geni Karcinom pluća

Ovaj slajd je informativnog karaktera i nije potrebno učiti to za ispit!!!

Literatura za učenje

Predavanje: „ONKOGENETIKA“ – Doc. dr Sanja Stojanović

„Molekularna i humana genetika – autorizovana skripta“ – Prof. dr Stevo

Najman (oblast: IX Genetska kontrola ćelijskog rasta, str. 105-123)

Za dodatna pitanja u vezi sa ovim predavanjem pišite na:

sanja.stojanovic@medfak.ni.ac.rs ili
sanja.genetika.nis@gmail.com

Sanja Stojanović 34