Biologija- Mitar Maraš

1. Molekularna biologija je savremena biologija koja objašnjava osnovne procese života, njihovu prirodu
i povezanost. Predmet izučavanja ove nauke je molekularna osnova različitih bioloških fenomena i
procesa. U živim sistemima, prirodu i specifičnost svakog procesa određuju geni, pa je zadatak
molekularne biologije da tumačenjem regulacije i aktivnosti gena objasni procese metabolizma. Ova
grana biologije treba da utvrdi početne procese razvića osobina na molekularnom nivou, tj. iz čega su
geni sastavljeni, kako se reprodukuju i koji su primarni proizvodi funkcije gena.

2.Nukleinske kiseline su izgrađene iz nukleotida. U molekulu DNK-a to su dezoksiribonukleotidi, a u

molekulu RNK to su ribonukleotidi. Molekuli DNK i RNK su polinukleotidi, tj.polimeri građeni od nizova
nukleotida. U jednom polinukleotidnom lancu nukleotidi su povezani fosfodiestarskim vezama , koje se
formiraju između OH grupe na 3′ C- atomu jednog nukleotida i ostatka fosforne kiseline na 5′ C- atomu
drugog nukleotida. Zato svaki polinukleotidni lanca ima na jednom kraju nukleotid sa slobodnom 5’PO3
grupom (5′ kraj), a na drugom kraju nukleotid sa slobodnom 3′ OH grupom (3’kraj). Ovi krajevi daju
orijentaciju i polarnost polinukleotidnom lancu.

3. Replikacija (replika=kopija) je proces dupliranje molekula DNK pri kome od jednog nastaju dva
potpuno identična molekula DNK. Replikacija DNK odvija se pre svake ćelijske deobe i omogućava
kasniju podelu svakog hromozoma na dve hromatide. Započinje odmotavanjem lanaca DNK i njihovim
razdvajanjem. Za oslobođene baze u svakom od lanaca vežu se komplementarne baze koje međusobno
poveže DNK polimeraza. Tako na svakom lancu nastane jedan novi lanac i cela se DNK udvostruči.Pre
nego što se ćelija podeli, neophodno je da se hromozomi tj. DNK udvostruči (duplira, kopira) kako bi
kćerke ćelije sadržale istu količinu DNK, odnosno sve kopije gena kao i roditeljska ćelija. U S-fazi interfaze
se vrši dupliranje molekula DNK, tako da ćelija u G2 fazi ima duplo veću količinu DNK nego u G1 fazi .

4. Gen se koristi za sintezu proteina u dve faze:

-transkripcija u kojoj se gen (sadrži uputstvo za sinetzu polipeptida) prepisuje u iRNK; kod eukariota se
iRNK dodatno obrađuje (iskrajanje introna, obrade krajeva 5' i 3');

-translacija u kojoj se iRNK dešifruje, prevodi da bi se sintetisao polipeptid (protein).

5. Proteini (belančevine) predstavljaju za žive sisteme najznačajnije organske molekule, o čemu,

uostalom, govori i sam njihov naziv – grč. proteus, što znači prvi, najvažniji. Teško je izdvojiti neku
funkciju u organizmu ili ćeliji, a da se ona odvija bez pomoći proteina.

Izgrađeni su od, najčešće, velikog broja amino-kiselina koje se povezuju peptidnim vezama.

Primarna struktura: Amino-kiselina sadrži tri grupe:amino grupu,karboksilnu ibočnu grupu (radikal ili R-
ostatak).

Sekundarna struktura:Svaki polipeptidni lanac dobija dalje određenu prostornu strukturu: sekundarnu,
tercijarnu i kvatenernu. Sekundarna struktura se postiže obrazovanjem vodoničnih veza, savijanjem
polipeptidnog lanca. Povezuju se N-H grupe iz jedne peptidne veze sa C=O grupom druge nesusedne
peptidne veze, čime se postiže jedan od dva moguća oblika:

-alfa-spirala (zavojnica) koja se postiže povezivanjem svake četvrte aminokiseline u lancu vodoničnim
vezama

-beta-ploča obrazuje se povezivanjem udaljenih delova polipeptidnog lanca vodoničnim vezama.

Tercijerna struktura:Postizanje tercijerne strukture polipeptidni lanac postaje biološki aktivan te se tek
tada može nazvati protein. Savijanje polipeptida u neuređenim delovima postiže se određeni oblik
prema kome se razlikuju dve osnovne vrste proteina:fibrilarni I globularni.Fibrilarni proteini su
izduženog, vlaknastog oblika, dok su globularni loptasti (kao zamršeno klupko).

Kvaternernu strukturu: nemaju svi proteini, ali je veliki broj proteina ima. Prisutna je kod proteina koji se
sastoje od dva ili više polipeptidnih lanaca. Svaki od lanaca ima svoju tercijernu strukturu i označavaju se
kao subjedinice. Subjedinice međusobno interaguju i povezuju se što kao rezultat proteinu daje
kvaternarnu strukturu. Primer tako složenog proteina jeste hemoglobin.

6. Genom je skup gena koje sadrži jedna haploidna ćelija. Geni se nalaze na hromozomskoj DNK i
predstavljaju linearni raspored nukleotida u toj DNK. Naziv genom uveden je 1920. g. kombinacijom
nemačke reči gen i ome kao oznaku za hromozome.

7. Biotehnologija je proučavanje i korišćenje živih organizama u cilju stvaranja nekog proizvoda. Ona se
deli na tradicionalnu (oplemenjivanje biljaka i domaćih životinja, korišćenje mikoroorganizama za
proizvodnju hrane i pića i dr.) i savremenu.U savremenu spadaju genetički inženjering i kloniranje.
Osnovno pitanje vezano za savremenu biotehnologiju jeste kako racionalno iskoristiti prednosti koje ona
pruža, a da se pri tome spreče potencijalne negativne posledice po čoveka i njegovu životnu sredinu.

Genetički inženjering obuhvata metode veštačkog obrazovanja novih kombinacija naslednog materijala.
Činjenica da je genetički kod univerzalan omogućuje da se genetički materijal jednog organizma prenosi
u drugi. Time se dobija organizam sa drugačijom kombinacijom gena, čija se DNK naziva hibridna
(rekombinovana) (u literaturi se može sresti i naziv himerna DNK) i u prirodi se normalno nikada ne
nalazi. U zavisnosti od toga koji se deo genetičkog materijala prenosi razlikuje se genski, hromozomski i
genomski inženjering (u prvom se manipuliše genima, u drugom hromozomima, a u trećem celim
garniturama hromozoma).Tehnika ove metode se može objasniti na primeru bakterijske sinteze
humanog (ljudskog) insulina. (Prodaja humanog insulina koji su proizvele bakterije E. coli počela je
1982.g, a pre toga su dijabetičari koristili za lečenje insulin dobijen oz pankreasa krava i svinja.

8. Reprodukcija ili razmnožavanje (prokreacija, propagacija) je biološki proces u kojem roditeljske

jedinke stvaraju slično ili identično potomstvo. Razmnožavanje je osnovna osobina svih živih bića.Svaki
pojedinačni organizam postoji kao rezultat razmnožavanja. Iako je raznovrsnost životinjskog sveta
veoma velika, postoje dva osnovna načina njihovog razmnožavanja. Razmnožavanje može biti:
-Polno (seksualno)-biološki proces u kome organizmi stvaraju potomke slične sebi jer nezavisnom
raspodelom homologih hromozoma u mejozi novi organizam dobija neke osobine od muškog a neke od
ženskog roditelja.

-Bespolno (aseksualno)- biološki proces u kome organizam stvara mitotičkim deobama genetički
identičnu kopiju (klon) bez kombinacije genetičkog materijala sa drugim organizmom.

9. Razlike između spermatogeneze i oogeneze:

-U spermatogenezi od jedne primarne spermatocite nastaju četiri funkcionalna gameta – spermatozoida

-U oogenezi od jedne primarne oocite nastaje samo jedan funkcionalni gamet - ootida

-Spermatogeneza počinje u pubertetu i traje do kraja života

-Oogeneza započinje za vreme embrionalnog života i traje do menopauze

-Spermatogeneza je kontinuirani proces

10. Oplođenje (fertilizacija) predstavlja spajanje ženskog i muškog gameta kome sledi spajanje njihovih
jedara. Rezultat oplođenja je zigot (oplođena jajna ćelija) koja se veoma složenim procesima razvija u
nov organizam. Pre oplođenja polne ćelije (jajne ćelije i spermatozoidi) prolaze kroz procese
gametogeneze (oogeneze i spermatogeneze). U toku gametogeneze od prvobitnih klicinih
(primordijalnih germinativnih) ćelija sazrevanjem i diferencijacijom nastaju polne ćelije. Sazrevanje se
odvija mejozom čime se broj hromozoma u polnim ćelijama svodi na haploidan (upola manji u odnosu
na prvobitne klicine ćelije). Spajanjem dve haploidne polne ćelije, oplođenjem, obrazovaće se diploidan
zigot.

11. Gastrulacija je proces kojim se od jednoslojne blastule obrazuje prvo dvoslojna, a zatim i troslojna
gastrula. Posle obrazovanja blastule dolazi do snažnih pokreta ćelijskih masa kojima se, prvi put od
početka razvića, menja loptast oblik embriona. Ti pokreti ćelijskih masa (morfogenetski pokreti) dovode
do obrazovanja gastrule. Slojevi gastrule dobijaju naziv klicini listići i predstavljaju osnovu od koje će
nastati svi organi kako embriona tako i odrasle jedinke.

12. Embrionalni omotači (ekstraembrionalne opne) ne predstavljaju deo samog embriona, ali su
neophodni za njegovo razviće i preživljavanje (zaštita, ishrana, snabdevanje kiseonikom idr.). U
obrazovanju ovih struktura učestvuju sva tri klicina lista.Ovi omotači obrazuju sledeće
strukture:amnion,horion,alantois…

13. Poslednja, sedma faza obuhvata sve procese koji se javljaju u kasnijem životu jedinke, posle larvalnog
stupnja ili na stupnju adulta. U te procese spadaju metamorfoza i regeneracija. Larva podleže procesu
metamorfoze, kada se preobraća u životinju sličnu adultu. Mnoge životinje poseduju značajnu
plastičnost i mogu da zaleče rane nastale u eksperiment u ili u prirodi. Izgubljeni delovi se mogu
regenerisati (obnoviti), što znači da se razvojni procesi neki put mogu ponoviti kod odrasle jedinke.
14. Začetnikom klasične genetike smatra se Gregor Mendel, koji je vršio kontrolisana ukrštanja između
različitih sorti (linija) baštenskog graška kod kojih je pratio određene osobine. Pratio je osobine (svojstva,
karakteristike) koje se alternativno ispoljavaju tj. na jedan od dva moguća načina – npr. oblik zrna graška
može da bude okrugao ili naboran.

NJegovi eksperimenti na grašku trajali su osam godina i njima je dokazano tzv. partikularno nasleđivanje.
Partikularno nasleđivanje podrazumeva da su osobine određene naslednim faktorima koji se prilikom
prenošenja sa roditelja na potomstvo ne mešaju, već se pri nastanku gameta prvo razdvajaju, a zatim
nezavisno kombinuju u procesu oplođenja. Dotle se smatralo da se osobine potomaka ne mogu
predvideti jer se telesne tečnosti njihovih roditelja ‘’mešaju’’.Mendel je kroz pravi genetički eksperiment
pratio alternativne osobine koje se ispoljavaju u samo dva oblika, npr. oblik zrna graška može da bude
okrugao ili naboran, boja zelena ili žuta itd.Ukrštanje u kome se prati jedna osobina naziva se
monohibridno, a ako se posmatraju dve, tri ili više osobina onda je to dihibridno, trihibridno ili
polihibridno ukrštanje.

15. Osnovni tipovi nasleđivanja na osnovu tipa hromozoma na kome se nalaze geni su:

autozomno:

autozomno-dominantno nasleđivanje

autozomno-recesivno nasleđivanje

nasleđivanje ograničeno polom

nasleđivanje pod uticajem pola polnim hromozomima:

nasleđivanje vezano za X hromozom

nasleđivanje vezano za Y hromozom

U zavisnosti od toga, u kakvim se interakcije (međusobna dejstva) nalaze aleli jednog gena, razlikuju se
tri osnovna tipa nasleđivanja:

potpuno dominantno-recesivno nasleđivanje

nepotpuno dominantno nasleđivanje ili intermedijarno i

kodominantno nasleđivanje.

16. Genske mutacije su promene redosleda i sastava nukleotida u DNK koje se trajno zadržavaju i
prenose u narednu generaciju ćelija. Mutacijama nastaju nove genetičke varijante čime se ostvaruje
raznovrsnost i osnova za delovanje prirodne selekcije i evoluciju. Naziv mutacije u tom značenju je prvi
put upotrebio De Friz,1901. Do tada se ovaj naziv koristio za svaku morfološku promenu koja se javljala u
nizu generacija.
17. Nasledne bolesti (genetičke), segment su procesa prenošenja naših naslednih informacija. Ovaj
proces označava se kao „nasleđivanje“. Nasledni materijal koji se sa roditeljskih generacija prenosi na
potomke označava se kao genetsko (genetičko) nasleđe. Zbog nasleđivanja, u jednoj porodici veći broj
osoba može bolovati od iste bolesti, ili u porodici može postojati jedna obolela osoba, a ostali članovi
porodice mogu samo biti zdravi nosioci greške (mutacije).

18. Hemijske promene DNK

Reverzibilne ili trajne hemijske promene baza DNK menjaju aktivnost gena. Tako stepen metilacije DNK
utiče na aktivnost gena. Na ćelijama kunića je ustanovljeno da je u ćelijama koje sintetišu hemoglobin,
DNK u blizini gena za beta globin nemetilisana ili vrlo malo metilisana, a u ćelijama mozga je metilacija
potpuna (100% citozina je metilisano). Metilacija znači neaktivnost gena. Ovaj proces je reverzibilan,
regulisan metilazama i demetilazama pa je pretpostavka da bi selektivna metilacija i demetilacija citozina
mogla da predstavlja jedan oblik regulacije, tim pre jer je ustanovljeno da različita tkiva imaju specifične
demetilaze. Radovi na embrionima sisara su pokazali da je DNK blastomera na ranim stupnjevima
brazdanja maksimalno metilisana. Nešto kasnije počinje demetilacija u ćelijama trofoblasta (prvi se
diferencira i omogućava implantaciju ploda), a potom i u ostalim ćelijama embriona.

Eliminacija ili gubitak genetskog materijala

Ovaj mehanizam regulacije je opisan kod procesa diferencijacije u somatskim ćelijama valjkastih crva,
Nematodes. Zapaženo je da se tokom razvića Ascarisa deo citoplazme zigota sa mnogo RNK uvek nalazi
samo u jednoj blastomeri. Blastomera bogata RNK ima 2n (diploidan) broj hromozoma. Sve ostale
blastomere već posle prve deobe dobijaju fragmentisane hromozome, odnosno imaju manje DNK od 2n.
Ćelije sa fragmentisanim hromozomima će se diferencirati u somatske ćelije, a ćelije sa 2n hromozoma
daju ćelijsku liniju gonocita. Ovaj mehanizam je opisan kod Nematodes, nekih protozoa i insekata, a
nema podataka da bi funkcionisao kod sisara.

Amplifikacija ili selektivno umnožavanje gena

Selektivno umnožavanje gena omogućava ćeliji da u određenom trenutku obezbedi veliki broj potrebnih
molekula. Kod malignih obolenja usled izmenjene regulacije u samoj ćeliji može da dođe do
nekontrolisanog umnožavanja određenih segmenata hromozoma kao što su nezavisni mali fragmenti
DM (double minutes) ili HSR. Amplifikacija se dešava i u ovocitama Xenopusa. U mladim ovocitama vrste
Xenopus laevis (Amfibia) u stadijumu pahitena jedro ima dve vrste DNA: rastresitu, hromozomsku DNA i
kompaktnu rDNA. Ribozomska DNA sadrži gene za prekusorsku,45s RNA. U ovocitu ima 100-1000 puta
gena za rRNA nego u somatskim ćelijama. Povećanje gena za rRNA vrši se procesom amplifikacije pri
čemu se hromozomi ne replikuju. Zahvaljujući ovakvom povećanju broja gena za rRNA, jedan ovocit
može da sintetiše toliko rRNA koliko u istom vremenskom periodu sintetiše 20 000 ćelije jetre.
19. Genetička struktura populacije predstavlja učestalost gena (jedinki koje ih sadrže) u toj populaciji. Da
bi se utvrdila učestalost gena (njihovih alela) ili njihovih kombinacija (genotipova) prate se fenotipske
osobine jedinki koje čine neku populaciju.