MIKROORGANIZMI I GRAĐA ĆELIJE (PROKARIOTE, EUKARIOTE, ARHEE),

Archaea grupa je otkrivena tek početkom 1970ih godina i nije bila zastupljena

u Vitakerovoj klasifikaciji.
 Nemaju diferencirano jedro i membranske organele.
 Biohemijska građa ćelije, i aspekti funkcionisanja (transkripcija i translacija) su
jedinstveni pa se smatra da razlika nije ništa manja od razlika između bakterija i
eukariota te im je dat status trećeg domena. Npr., kod bakterija i eukariota masne
kiseline su povezane u lipidima estarskom vezom sa glicerolom, dok je kod Archea
u pitanju etarska veza.
 Široko rasprostranjena grupa sa ogromnim značajem za funkcionisanje biosfere,
naseljavaju ekstremne uslove staništa u kojima ni jedno drugo živo biće ne može
opstati (okeanske dubine, pored podmorskih vulkana na temperaturama koje
značajno prelaze 100оС). U ovom domenu nema fotosintetičkih organizama.
 Eukarya obuhvata eukariotske organizme.
 Eukarioti se mogu podeliti u šest grupa koje su monofiletske i to su
carstva:
 Amoebozoa
 Chromalveolata
 Rhizaria
 Excavata
nadcarstva
 Аrcheplastida
 Opisthokonta

– EUKARIOTSKI (ćelije sa “pravim” jedrom). Humana, biljna i životinjska ćelija pripadaju ovom tipu, kao i
ćelije većine mikroorganizama - protozoe, gljive, alge, lišajevi. Drugi tip ćelije, označen kao –
PROKARIOTSKI , odnosi se na ćelije kod kojih genetski materijal nije jasno morfološki izdiferenciran, niti
membranom odvojen od ostalog dela ćelije. Ovoj grupi pripada manji broj ćelijskih organizama,
uglavnom mikroorganizmi, kao što su bakterije i cijanobakterije (modrozelene alge, kako se ponekad
nazivaju).

BIOMOLEKULI (UGLJENI HIDRATI, PROTEINI, LIPIDI, NUKLEINSKE KISELINE)

Ugljeni hidrati, poznati i kao šećeri, imaju nekoliko vrlo važnih bioloških funkcija. Oni su strukturne
komponente biljaka, vezivnog tkiva životinja, ćelijskog zida bakterija, spoljašnjeg omotača
beskičmenjaka i gradivne komponente mnogih važnih biomolekula. Šećeri su izvor energije za
ćeliju i forma njenog deponovanja. Važna uloga šećera je i u procesima kao što je komunikacija
medju ćelijama, i odgovor ćelije na delovanje raznih spoljašnjih faktora. Ugljeni hidrati su prema
svojoj veličini podeljeni u četiri klase: monosaharidi, disaharidi, oligosaharidi i polisaharidi.

Proteini su biomolekuli koji su, neposredno ili posredno, uključeni u skoro sve aktivnosti ćelije.
Oni su i gradivne komponente većine ćelijskih i medjućelijskih struktura (na primer, kolagen).
Kao transportni proteini oni nose važne molekule, obezbedjujući njihovo prisustvu na mestima
delovanja (na primer, hemoglobin nosi kiseonik). Enzimi, bez kojih se u ćeliji, sa izuzetnom
efikasnošću, ne bi moglo odvijati na hiljade hemijskih reakcija, su takodje proteini. Njihovo
prisustvo u formi proteinskih hormona i drugih regulatornih molekula obezbedjuje pravilnu funkciju
svake ćelije. Proteini su i važne komponente odbrambenog sistema organizma (antitela), a imaju
i druge specifične, ali ne manje važne funkcije. Proteini su izgradjeni od aminokiselina, čiji je broj,
vrsta i redosled, genetski determinisan i od suštinske vaznosti je za ulogu koju ima odredjeni
protein.

Lipidi su opšti izraz koji opisuje supstance relativno nerastvorne u vodi, a rastvorljive u
nepolarnim, uglavnom organskim rastvaračima. Masne kiseline, u formi glicerofosfolipida i
sfingolipida, su važne strukturne i funkcionalne komponente ćelijske membrane, a pripadaju ovoj
klasi jedinjenja. Masne kiseline su i važan izvor energije za ćeliju. Nalaze se u sastavu
triacilglicerola (triglicerida), depoa masti u organizmu. Lipidima pripadaju i steroidi i eikosanoidi,
jedinjenja različite strukture i funkcije.

Nukleinske kiseline
Dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) je makromolekul koji, uglavnom kroz sintezu proteina,
kontroliše svaku aktivnost ćelije. To je moguće, jer je DNK molekul koji prenosi biološke
informacije od jedne generacije ćelija do druge (prenos genetske informacije). Protok biološke
informacije sadržan u molekulu DNK ide, sa malim izuzecima, od molekula DNK, preko
ribonukleinskih kiselina (RNK) do proteina (ekspresija gena).
Nukleinske kiseline su izgradjene od nukleotida, koji imaju i druge važne funkcije.

BIOLOŠKE MEMBRANE I TRANSPORTI KROZ MEMBRANU

METABOLIZAM

Transporti kroz membranu

Transport materija kroz membranu može da se grupiše u dve osnovne kategorije: transporti u
kojima se ne troši energija, i aktivni transport koji podrazumeva utrošak energije. U prvu grupu
ulaze: difuzija kroz lipidni sloj (gasovi, male polarne molekule – urea, etanol), transporti kroz
jonske kanale koji mogu biti pasivni jonski kanali – pore u plazma membrani, i jonski kanali sa
vratima koji se otvaraju odredjenim mehanizmom (videti kasnije). Takodje, u ovu grupu ulazi i
olakšana difuzija, koja podrazumeva transport pomoću nosača. Trasporti kroz jonske kanale i
olakšana difuzija pokazuju efekat saturacije (zasićenja), ponašaju se po Mihaelis-Mentenovoj
kinetici, mogu se blokirati kompetitivnim supstancama.

metabolizam
Život ćelije zavisi od izvora energije neophodne za vršenje rada, kao i izvora ugljenika
neophodnog za sintezu biomolekula. Prema izvoru energije, svi živi organizmi mogu da se
podele na fototrofe koji energiju obezbedjuju vezivanjem sunčeve energije, i hemotrofe koji
energiju obezbedjuju oksidacijom hemijskih jedinjenja. Prema izvoru ugljenika, svi živi organizmi
mogu da se podele na autotrofe koji ugljenik obezbedjuju iz ugljendioksida, te stoga
predstavljaju proizvodjače primarne organske materije, i heterotrofe koji kao izvor ugljenika
koriste organska jedinjenja.

Metabolizam ćelije predstavlja sveukupnost hemijskih reakcija u kojima se vrši transformacija i

materije i energije. Iako metabolizam obuhvata hiljade enzimski katalisanih reakcija povezanih u
kompleksne mreže, ipak se tom složenom sistemu mogu odrediti neke opšte karakteristike.
Naime, broj reakcija u metabolizmu je ogroman, ali je zato broj vrsta reakcija relativno mali.

Struktura membrane, funkcije membrane

Ćelijska membrana (plazmalema) je zajednička komponenta svih ćelija. To je selektivna barijera
koja formira granicu izmedju odeljaka različite kompozicije. Sastoji se od lipida, proteina i šećera
vezanih za lipide i proteine. Membranski lipidi su složeni lipidi - fosfolipidi, sfingolipidi, glikolipidi
(imaju hidrofilni – polarni ili naelektrisani deo molekule, i hidrofobni deo molekule – ostaci masnih
kiselina). Ovi lipidi spontano formiraju bimolekulski sloj koji ima ulogu rastvarača za proteine i
odredjuje propustljivost membrane za pojedine materije. Prisustvo nezasićenih masnih kiselina u
hidrofobnom delu lipidnih molekula obezbedjuje fluidnost membrane. Pored navedenih lipida u
membranama sisara značajan udeo ima i holesterol. Holesterol čini membranu manje fluidnom,
ali sprečava veće promene u fluidnosti membrane pri promenama temperature. Membranski
proteini su mozaično rasporedjeni u membrani (integralni proteini koji se protežu kroz membranu
od jedne do druge strane, proteini uronjeni u unutrašnji ili spoljni deo dvosloja) i odredjuju funkcije
membrane. Imaju ulogu receptornih proteina, jonskih kanala, nosača, jonskih pumpi, enzima,
energetskih transduktora itd. Membrana je nekovalentna struktura, asimetrična – različit je sastav
spoljašnjeg i unutrašnjeg dela bimolekulskog dvosloja, a šećerna komponenta vezana je samo sa
E-strane membrane, koja je u kontaktu sa ekstracelularnom tečnošću.

GENETIČKA INFORMACIJA
• RNK su jednolančani molekuli koji nastaju tako što se nukleotidi povezuju fosfodiestarskim vezama
čineći tako primarnu strukturu RNK. Priroda ovih veza je ista kao u DNK, samo što umesto dezoksiriboze
učestvuje riboza. Po ulozi koju u ćeliji imaju i po svom prostornom izgledu, RNK se deli na:
• informacionu, iRNK
• transportnu - tRNK i
• ribozomsku rRNK.
• Sve tri vrste nastaju prepisivanjem (transkripcija) određenih delova jednog lanca DNK, odnosno
prepisivanjem gena. RNK predstavljaju kopije pojedinih gena.
• Informaciona RNK nastaje prepisivanjem strukturnih gena koji sadrže uputstvo za sintezu proteina.
Uloga i-RNK je da to uputstvo (informaciju) za sintezu proteina prenese do ribozoma (mesto sinteze
proteina). Sinteza i-RNK počinje onda kada je ćeliji potreban neki protein, a kada se obezbedi dovoljna
količina proteina iRNK biva razgrađena.
 • Transportna RNK nastaje prepisivanjem male grupe specifičnih gena. Transportna RNK ima dvostruku
ulogu: prevodi uputstvo za sintezu proteina sa i-RNK u redosled aminokiselina u proteinu i prenosi
aminokiseline do ribozoma. • Ribozomska RNK nastaje prepisivanjem gena koji se zajednički nazivaju
»organizatori jedarceta«. Njena uloga je da zajedno sa određenim proteinima nagradi ribozome. • Ćelije
jednog organizma se međusobno razlikuju po i-RNK i t-RNK koje sadrže dok su r-RNK i DNK u svim
ćelijama jednog organizma iste

HOMEOSTAZA I ĆELIJSKA KOMUNIKACIJA,

Održavanje relativne stalnosti sastava unutrašnje sredine organizma.
Sposobnost tela da održava relativno stabilan metabolizam
i normalne funkcije uprkos mnogim promenama.
Metabolizam čine sve hemijske i fizičke promene koje se događaju u organizmu.
Stopa metabolizma predstavlja količinu energije i toplote koje se stvaraju u organizmu u jedinici
vremena.
Održavanje optimalnih, relativno stalnih uslova u unutrašnjoj sredini, uprkos promenama spoljašnje
okoline.

Unutrašnja sredina je ekstraćelijska tečnost koja okružuje ćelije:

Plazma,Međućelijska tečnost
Definicija: pokazatelji funkcionisanja homeostatskih sistema
Uloga im je da održavaju dinamičku ravnotežu spoljašnje sredine (koja se stalno menja) i unutrašnje
sredine (koja teži da se održava ali se stalno podešava).
 Plastične homeostatske varijable:
 koncentracija proteina u masti i krvi
 arterijski krvni pritisak
 broj uobličenih krvnih elemenata i dr.
 Telesna masa
 Zapremina krvi
Uzajamni odnos organskih sistema
Svaki sistem doprinosi homeostazi:
Sistem organa za varenje obezbeđuje hranljive materije ćelijama
Sistem organa za disanje: dopremanje O2 i izbacivanje CO2
Sistem organa za izlučivanje: otklanjanje otpadnih materija
Nervni i endokrini sistem: regulišu (povezuju i usklađuju) funkcije drugih sistema
Sistem organa za kretanje: omogućava aktivnost čoveka
 Kada se konfrontiraju sa promenama u okolini, životinjski organizmi mogu da pokažu tri tipa
odgovora: izbegavanje, uskladjivanje, regulaciju.
 Izbegavanje – u prostoru (prelazak u prostor gde se promena ne oseća, migratorna kretanja) ili
vremenu (prelazak u stanje u kome je moguće preživljavanje “teškog vremena”, pr. dijapauza
kod insekata).

 Uskladjivanje (konformisti) – ovi organizmi podešavaju svoju unutrašnju sredinu saglasno

promenama u spoljnoj sredini, pr. promene u koncentraciji soli u vodi rezultiraju promenom u
koncentraciji tih soli u unutrašnjoj sredini organizma, ili okso-konformisti su gliste čija se
potrošnja kiseonika menja u zavisnosti od dostupnosti kiseonika u zemljištu.
  Regulacija – ovakvi organizmi mogu da održe stalnost unutrašnje sredine u okviru odredjenog
dijapazona variranja date promenljive u spoljnoj sredini. Tendencija organizma da održi stalnost
unutrašnje sredine organizma označava se kao HOMEOSTAZA

Autoregulacija – unutrašnja regulacija

nastaje kada ćelija organ ili sistem automatski podešavaju svoju aktivnost.

Spoljašnja regulacija
uključivanje nervnog i endokrinog sistema.

Kontrolni mehanizmi:Negativna povratna sprega

Odgovor na početni stimulus je uvek negativan – koriguje promene, čuva stalnost unutrašnje sredine
organizma:
Ako je došlo do porasta – odgovor je smanjenje
Ako je došlo do pada – odgovor je povećanje.
Brojni primeri:
 Termoregulacioni sistem: povišenje
spoljašnje temperature, porast telesne temperature, povećano znojenje i hlađenje kože, dehidr
atacija, žeđ, pijenje tečnosti radi nadoknade.

 Kontrola i modulacija funkcije endokrinog sistema od strane nervnog sistema.

 Porast glukoze – lučenje insulina, pad glukoze
 Porast CO2 - respiratorni centar, ubrzano i duboko disanje, CO2 se izbaci
 Pad broja eritrocita, eritropoetin –
 koštana srž novi eritrociti
Kontrolni mehanizmi:

Pozitivna povratna sprega

Dinamički mehanizmi koji imaju tendenciju
da ubrzavaju i pojačavaju procese čime se incijalni stimulus ne gasi, već kaskadno raste i pojačava (“zača
rani krug”) - najčešće dovodi do nestabilnosti - patoloških promena.
Još više povećava svaku promenu – dovodi do promena!
Retki primeri koji su
neophodni za preživljavanje:
 Koagulacija krvi
 Porođaj
 Na+ influks u nastajanju akcionog potencijala
 Lučenje hormona LH-FSH u menstrualnom ciklusu
Mehanizam dejstva hidrofobnih signalnih molekula
Lipofilni signalni molekuli su steroidni hormoni (hormoni gonada i hormoni kore nadbubrega), kao i
hormoni štitne žlezde.
Kada udju u ćeliju ovi hormoni se vezuju za specifične receptorne proteine, vezivanje liganda aktivira rec
eptor. Kompleks ligand-receptor se vezuje za specifično hormon-senzitivno mesto na molekulu
DNK što dovodi do prepisivanja odredjenih gena (ekspresije gena).
Dolazi do sinteze odredjenih proteina, što predstavlja odgovor ćelije na dejstvo odredjenog lipofilnog
hormona. Kompleks hormon-receptor
se vezuje za DNK i indukuje ekspresiju gena, to znači da intracelularni receptori predstavljaju transkripci
one faktore koji se aktiviraju vezivanjem liganda.

Mehanizam dejstva hidrofilnih signalnih molekula

Hidrofilni signalni molekuli su neurotransmiteri, proteinski hormoni, peptidni faktori rasta.
Postoji nekoliko tipova membranskih receptora,
 receptori sa aktivnošću tirozin kinaze,
 G-protein zavisni receptori,
 ligand-zavisni jonski kanali.
U slučaju prenosa informacije preko membranskih receptora, postoji mehanizam
trandukcije (pretvaranja) signala, tj. mehanizam koji kroz seriju kaskadnih reakcija omogućava
formiranje intracelularnog signala koji inicira odgovor ćelije.
G-protein zavisni receptori - ekstracelularni domen za koji se vezuje ligand i intracelularni domen koji
nakon vezivanja liganda, zbog promene konformacije može da aktivira jedan drugi protein, tzv. G-
protein koji aktivira specifičan enzim u membrani, a on katališe unutar ćelije sintezi tzv. intracelularnog
(ili sekundarnog) glasnika. Fosforilacija može da aktivira ili inhibiše odredjeni enzim, odnosno da otvori ili
zatvori jonski kanal.
Regulacija metaboličkih procesa hormonima
Hormoni - brzina odvijanja odredjenih metaboličkih procesa
kovalentnom reverzibilnom regulacijom enzimske aktivnosti (fosforilacijom).

Fosforilacija enzimskog molekula može da dovede do njegove inhibicije, odnosno aktivacije. Fosforilacija
enzima koji učestvuju u kataboličkim putevima dovodi do njihove aktivacije, dok fosforilacija enzima koji
učestvuju u anaboličkim putevima dovodi do njihove inhibicije.
Dejstvom hormona na ciljnu ćeliju obezbedjuje se preusmeravanje metabolizma ćelije u potrebnom
smeru.
Pr.- regulacija metabolizma glikogena pod dejstvom glukagona (hormon pankreasa) i adrenalina
(hormon srži nadbubrežnih žlezda).

MOLEKULSKA OSNOVA KANCERA

Embriogeneza (embrionalni razvoj jedinke) podrazumeva odvijanje sledećih procesa:
1. diferencijacije(stvaranje odredjenih vrsta ćelija),
2. proliferacije (deoba, umnožavanje ćelija) i
3. kontrolisane smrti ćelije – apoptoze.
Korektna prostorna i vremenska organizacija ovih procesa omogućava razvoj normalnog funkcionalnog
organizma.
Kod odraslog organizma postoje ćelije koje se neprekidno dele (proliferišu) i diferenciraju, kao što su
ćelije krvnog tkiva (leukociti, eritrociti), ćelije epitela creva, ćelije kože i druge. Neke vrste ćelija se ne
dele, odnosno nakon rodjenja one miruju u tzv. G0 fazi ćelijskog ciklusa (nervne ćelije i mišićne ćelije).

Kontrolu faze ciklusa u kojoj se nalazi data ćelija vrše tzv. faktori (hormoni) rasta i to:
 faktori kompetencije, koji omogućavaju prelaz iz faze mirovanja u G1 fazu, i
 faktori progresije, koji omogućavaju da ćelija iz G1 faze dodje u sintetsku, G2 fazu,
 a zatim da se izvrši deoba ćelije (mitoza).
 Gubitak kontrole u okviru ćelijskog ciklusa može da dovede do prekomerne proliferacije ćelija i
do formiranja benignih tumora koji su inkapsulirani u vezivno tkivo, ili do razvoja
malignih tumora – kancera koji raste i čije ćelije mogu da migriraju u druge delove organizma
gde nastavljaju proliferaciju, tzv. metastaze.

Nastanak tumora.
Modifikovana ćelija (a) može da rezultira nastankom
benignog tumora (b) ili
kancera (c) koji migrira u druge delove organizma (d)

 Kancerozne ćelije su besmrtne i dele se bez kontrole rasta i deobe, i ne podležu

apoptozi.
 Transformacija normalne u kanceroznu ćeliju praćena je kompleksnom serijom
strukturnih, biohemijskih i genetičkih promena.
 Uzročnici pojave kancera dovode do oštećenja u molekuli DNK, i do pojave mutacija.
 Kancerogene materije su različiti ksenobiotici prisutni u našem okruženju, kao na primer
dioksini i furani, neki pripadnici poliaromatičnih ugljovodonika (PAH)
 Polihlorovani bifenili (PCBs) su potencijalno kancerogena jedinjenja, ali izazivaju različite
toksične efekte na nivou jetre, nervnog sistema, reproduktivnog sistema.

IMUNI MEHANIZMI,

MIKROORGANIZMI I COVEK.
Zajednicu mikroorganizama čoveka čine:
• nekoliko vrsta gljiva i
• nekoliko metanogenih Archae
više od 200 vrsta bakterija
Pozitivni efekti
Produkuju vitamine, aminokiseline i druge biološki aktivne materije koje doprinose aktivnosti čoveka
– Enterobavteriaceae produkuju vitamin K i B12, a mlečno-kiselinske bakterije vitamine B-grupe.
Obezbeđuju nespecifičnu rezistenciju i imaju značajnu ulogu u zaštiti od patogena tako što svojom
metaboličkom aktivnošću onemogućavaju razvoj patogena. Tako mnogi sojevi Escherichia coli
produkuju kolicin koji štiti interstinalni trakt od patogenih, interstinalnih, bakterija i tako dalje
koriste metaboličke produkte čoveka kao nutrijente i na taj način čiste organizam od nepotrebnih
produkata

Mogući negativni efekti pojava oportunističkih infekcija, uključujući i endogene bolničke infekcije
kancerogenost bakterijskih metabolite (amini u crevima).

Bolest odstupanje od normalnog stanja organizma koje otežava funkcije tela

Nastanak oboljenjasložen, višefazni proces koji zavisi od svojstava samog patogenafiziološkog stanja
domaćina I različitih ekoloških i drugih uslova sredine

PATOGENOST MIKROORGANIZAMA
Patogenost mikroorganizama je njihova potencijalna sposobnost da prodiru u organizam domaćina i u
njemu svojom fiziološkom aktivnišću izazovu patogene promene – bolest

PATOGENOST- sposobnost da se izazove bolest

VIRULENCIJA- stepen patogenosti

Domaćin – pathogen kontakt infekcija je bilo koja situacija u kojoj mikroorganizam dospeva u tkiva
domaćin, raste i razmnožava se u njemu

Bolest – infekcija koja dovodi do poremećeja različitih funkcija u organizmu domaćina

REZERVOAR I IZVORI INFEKCIJA

REZERVOAR: živo biće ili neživa materija u kojima uzročnik infekcije normalno egzistira i sa kojih se može
preneti na novog domaćina

IZVORI INFEKCIJE čovek, životinja ili substanca sa kojih se infektivni agens prenosi na novog domaćina

PRENOSENJE INFEKCIJE podrazumeva mehanizam, puteve i sredstva kojima se uzročnici infekcije

prenose iz rezervoara do domaćina

Tok prenosa infekcije

izlučivanje patogena iz rezervoara infekcije prirodnim putevima kojima se organizam oslobađa štetnih
elemenata (kašljanjem, kijanjem, stolicom, mokraćom),boravak patogena u spoljašnjoj sredini (očuvanje
vitalnosti do kontakta sa novim domaćinom)prodiranje patogena u nov , neotporan organizam (najčešće
kroz prirodne otvore ili povrede ).

Toksini

Toksin- supstanca koja doprinosi patogenosti

Toksičnost – sposobnost proizvodnje toksina

Toksikemija – prisustvo toksina u krvi domaćina

Toksoid – inaktivisani toksin upotrebljen u vakcini

Antitoksin – antitela protiv specifičnih toksina

ENDOTOKSINI

Izvor – G-bakterije

Produkt su metabolizma – prisutni u lipoproteinskom delu spoljašnje membrane

Hemijski sastav - lipidi

Izazivaju temperaturu

Ne neutrališu se antitoksinima
Relativno velika LD50