ГРАЂА ЋЕЛИЈЕ

Ментори: Студент:
Проф. др Миленко Ћурчић Анђела Новаковић 7/20- мр
Доц. др Драгана Радивојевић
 САДРЖАЈ

 ОСНОВЕ О ЋЕЛИЈИ
ХЕМИЈСКА ГРАЂА ЋЕЛИЈЕ
ПРОКАРИОТСКЕ И ЕУКАРИОТСКЕ ЋЕЛИЈЕ
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ БИЉНЕ И ЖИВОТИЊСКЕ ЋЕЛИЈЕ
 ОСНОВЕ О ЋЕЛИЈИ
Ћелија ( lat. Cellula) је основна морфолошка и физиолошка јединица вишећелијских организама
или самостални организам једноћелијских живих бића.

Човек који је заслужан за откриће ћелије је енглески научник Роберт Хук, који је 1655. године,
посматрајући пресек плуте помоћу оптичке справе, запазио већи број коморица које су
међусобно одвојене танким преградама, а подсећале су на пчелиње саће.

Међу првима који је користио микроскоп био је Антони ван Левенхук, чији је микроскоп могао
увећати објекат до 280 пута
НЕКАД САД
Тек половином 19. века, успело је Шлајдену и Швану, а онда и Брауну,
Вирхову и Пастеру да открију неке нове чињенице у вези са ћелијском грађом
и функцијом.

Из тих резултата се и развила позната теорија о ћелији, која се заснива на томе

да су:
1.Сва жива бића (биљке, животиње, микроорганизми) састављена из ћелија и
њихових продуката и
2.Процесом разможавања ( диобом ћелије) свака ћелија настаје од претходне.

На основама ове ћелијске теорије развила се и наука о

ћелији- цитологија.
МЕТОДЕ У ИЗУЧАВАЊУ ЋЕЛИЈА
 Хемијске и физичке методе ( помоћу њих могуће је изоловати поједине структурне
делове ћелије и одредити им хемијски састав)

 Радиоизотопи ( уношењем у организам радиоактивна тела улазе самим тим у састав

ћелија и ткива, где се даље могу пратити)

 Микроманипулатор (апарат којим се на хируршки начин- микрохирургија- могу

одстранити поједини делови ћелије, па чак и ћелијско једро)

 Култура ћелија (методски поступак којим се изоловане ћелије одржавају у

хранљивим срединама и тако проучавају ван организма)
 ХЕМИЈСКА ГРАЂА ЋЕЛИЈЕ
У грађењу једињења живих ћелија учествују елементи: угљеник, водоник, азот,
кисеоник, фосфор и сумпор, али поред ових су потребни и други елементи и
јони.

Поједине елементе живе ћелије концентришу и акумулирају у већој количини, а

њих називамо макроелементи, док постоје и они који су организмима потребни
у врло малим количинама а то су микроелементи.

Макроелементи: кисеоник, угљеник, водоник, азот, калцијум, сумпор, фосфор,

калијум, гвожђе, натријум и хлор.
Микроелементи: бакар, јод, бром, ванадијум, манган и други.
Неорганске материје Вода 70 – 85 %
Остале неорганске материје 1-1,5%

Органске материје Беланчевине (протеини) 10- 20%

Масти (липиди) 1-5%

Нуклеинске киселине 1-2%

Угљени хидрати (глициди) 0,2- 2%

Остале 0,1- 0,5%

Процентуално учешће хемијских једињења у саставу ћелије

Неоргански састав ћелије

Вода- као најраспрострањеније једињење у живим организмима. Она је добар

растварач за већину једињења које улазе у састав живих организама, осим масти, па
је стога и налазимо толико заступљену. Она чини око 60% тежине организма
одраслог човека.

Соли су неопходне или за одржавање неке структуре, или за испољавање биолошке

активности органских једињења. Налазе се углавном у облику фосфата, хлорида и
сулфата, калијума, магнезијума, натријума и калцијума.

Поред наведених треба споменути и метале: гвожђе и бакар и неметале: јод, бром
итд.
Органски састав ћелије
1. Протеини или беланчевине- важна улога у транспорту материја кроз ћелијску
мембрану.
2. Липиди или масти- служе као структурни састојци ћелијских мембрана, резервни
облици извора енергије и као заштитни омотачи тј. топлотни изолатори.
3. Угљени хидрати или шећери - они имају способност везивања за друга једињења,
нпр. у вези са липидима граде гликолипиде, са протеинима гликопротеине.
4. Нуклеинске киселине - најважнија функција у преношењу особина односно гена
са предака на потомке. Разликујемо два типа нуклеинских киселина :
рибонуклеинска (РНК) и дезоксирибонуклеинска киселина ( ДНК).

Поред наведених, у органски састав ћелије улазе и ензими или ферменти чија је улога
у активирању и усмеравању тока различитих хемијских реакција.
 ПРОКАРИОТСКЕ И ЕУКАРИОТСКЕ ЋЕЛИЈЕ
Према свом облику, ћелије могу бити :

 Округле (јајна ћелија, лимфоцит...)

 Издужене или влакнасте( скелетне и мишићне)
 Коцкасте (ћелија тироидне жлезде)
 Плочасте (ћелије у епителу коже)
 Неправилног облика са продужецима ( нпр. ћелије коштаног ткива)
 Цилиндричне (ћелије епитела црева)
 Пирамидног облика ( пирамидне ћелије коре великог мозга).
Грађа прокариотске ћелије (бактерије и модрозелене алге)

Ћелијска мембрана је обавијена ћелијским зидом који ћелији даје чврстоћу и облик и
омогућава пропустљивост материја из њеног окружења. Уколико прокариота нема ћелијски
зид, улогу заштите преузима ћелијска мембрана, која има улогу у регулисању
пропустљивости јона и неких других молекула из средине у цитоплазму
У унутрашњости се налази цитоплазма у којој пливају ћелијске органеле.

У прокариотској ћелији се налазе разне органеле и материје: рибозоми, полизоми,

нуклеинске киселине, нека органска једињења, амино- киселине, беланчевине, масти,
шећери и неорганске материје.

Предео у коме је расут генетички материјал назива се нуклеоид, а носилац генетичких

информација зове се геном који педставља скуп свих гена у једном организму
Грађа прокариотске ћелије
Грађа еукариотске ћелије
У еукариоте спадају животиње, биљке, гљиве и протисти.
За разлику од прокариотске, еукариотска ћелија има формирано једро које је
заштићено једарном мембраном. Поред спољашње мембране биљне ћелије
образују и целулозни зид. Све еукариоте су испуњене цитоплазматичном масом.
У цитоплазми се налазе и ћелијске органеле, које су обавијене и заштићене ћел.
мембраном.

Грађа еукариотске
ћелије
 Ћелијска мембрана (плазмалема) представља омотач који ограничава
поједине органеле. Она обезбеђује услове за одвијање свих животних процеса а
истовремено успоставља контакте са другим ћелијама и ванћелијском средином
и размењује супстанце са њима тј. врши транспорт.

Грађа ћелијске мембране

 Једро или нуклеус (nucleus) је органела која представља гушћи део протоплазме. Главна
улога једра је одржавање генетичке информације и обезбеђивање синтезе протеина.
Поседује једарну мембрану која штити унутрашњост једра која је испуњена једровим
соком (нуклеоплазмом) а у коју је уроњен једарни материјал (хроматин), једарце,
органске и неорганске материје. Једарце (Nucleolus)представља структуру једра
најчешће лоптастог или елипсоидног облика и оно не садржи мембрану.

Грађа једра
У састав нуклеоплазме улази једарни материјал тј. хроматин, који си у току деобе
ћелије групише и гради телашца која зовемо хромозоми.

Сваки се састоји од две хроматиде. Телесне ћелије човека садрже по 46 хромозома што
се обележава са 2n (диплоидан), а број хромозома у полним ћелијама је упола мањи, 23
хромозома, а означава се са n (хаплоидан).

Изглед хромозома
Број, облик и величина хромозома су типични за сваку врсту, а сви они у ћелији
заједно чине кариотип. Када су у паровима или групама онда престављају
кариограм

Кариограм човека
(мушкарца и жене)
 Ћелијске органеле
Цитоплазма је део протоплазме која је изграђена од колоидних честица. То је
провидни раствор у којем доминира вода као основни састојак, унутар које су
растворене минералне материје, протеини, липиди и шећери. Унутар цитоплазме се
одвијају процеси биоценозе белачевина, масти и шећера.

Митохондрије су органеле у којима се одвија ћелијско дисање. Оне садрже ензиме

и коензиме који учествују у стварању енергије.

Грађа митохондрије
Ендоплазматични ретикулум (ЕП) је органела чија главна улога је у транспорту
материја из једног дела ћелије у други део, а учествују и у образовању једрове
мембране као и у циркулацији цитоплазме.
Рибозоми ( лоптасте честице састављене од протеина и РНК, унутар којих се врши
синтеза протеина) и лизозоми (органеле богате ензимима који врше разградњу
ћелија које дођу у унутрашњост лизозома, а велики значај им је и у одбрани
организма од микроорганизама)

Рибозом и лизозом
Голџијев апарат је систем глатких мембрана које затварају каналиће, мања или већа
проширења или простране цистерне. На крајевима се налазе мехурићи који служе да се
у њима накупљају производи у виду гранула. Улога му је да синтетише целулозу и
пектин који се уграђују у ћелијски зид.

Голџијев апарат
Центрозоми представљају зрнаста телашца чија је улога у формирању диобног вретена
приликом диобе ћелије.

Биљне ћелије за разлику од животињских поседују и пластиде, сферозоме и ћелијску вакуолу и

ћелијски зид.

- Пластиди се разликују по боји: хлоропласти (зелене боје, у њима се врши фотосинтеза);

хромопласти (жуте до црвене боје, у плодовима и цветовима); леукопласти ( безбојни, у
њима се врши складиштење резервних материја).

- Сферозоми су округле органеле, а функција им је да производе масти.

- Ћелијска вакуола је органела испуњена ћел. соком. Најчешће у ћелији има једна или две
вакуоле, које заузимају већи део ћелије.
Ћелијска вакуола
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ БИЉНЕ И ЖИВОТИЊСКЕ ЋЕЛИЈЕ
Док су биљне ћелије оивичене ћелијским зидом грађеним претежно од целулозе, који штити
ћелију и даје јој чврстину и облик, животињске ћелије немају ћелијски зид већ само
цитоплазмину мембрану.

Поред ћел. зида биљна ћелија садржи и вакуолу, која представља резервно складиште у
ћелији.

Скоро у свакој животињској ћелији се налази центрозом, чија је улога у формирању диобног
вретена, док код биљних ћелија то није случај и веома ретко се може срести.

Једро, митохондрије, ЕП, Голџијев апарат, лизозоми, сферозоми, рибозоми и микроцевчице су

заједнички и за биљне и за животињске ћелије, али само у биљним ћелијама се налазе
пластиди.
Када је реч о диоби ћелије, разлика је само у формирању диобног вретена. Код биљне
ћелије диобно вретено се формира учешћем цитоплазме, а код животињских ћелија се
формира под утицајем центрозома.

Поређење животињске и биљне

ћелије
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!