Univerzitet u Novom Pazaru

SLIČNOSTI I RAZLIKE
DNK i RNK

Studen
t:
Batilo
vić
Novi Pazar, 2019.
Damir
 SADRŽAJ

1.Uvod..............................................................................................................................................1

2.Nukleinske kiseline.......................................................................................................................2
2.1. Dezoksiribonukleinska kiselina -DNK-................................................................................2
2.1.1.Genetski kod....................................................................................................................5
2.2. Ribonukleinska kiselina -RNK-............................................................................................6

3. Sličnosti i razlike između DNK i RNK........................................................................................9

3.1.Sličnosti..................................................................................................................................9
3.1.1. Rođenje, smrt i održavanje RNK i DNK........................................................................9
3.1.2. Zavisnost, regeneracija i replikacija DNK i RNK........................................................10
3.1.3. Uracil i timin, koji je bolji?..........................................................................................10
3.2.Razlika DNK i RNK.............................................................................................................11
3.2.1. Rezime razlika između DNK i RNK............................................................................12
3.2.2. Poređenje DNK i RNK.................................................................................................12
3.2.3. DNK ili RNK - Koji je prvi stigao?..............................................................................13
3.2.4. Neobični DNK i RNK..................................................................................................14

4.Zaključak.....................................................................................................................................15

Literatura........................................................................................................................................16

1
 1.Uvod

Nukleinske kiseline formiraju građevinske blokove svih živih organizama. Oni su grupa složenih
jedinjenja linearnih lanaca monomernih nukleotida gde je svaki od tih nukleotida sastavljen od
fosfatne okosnice, šećera i azotne baze. Oni su uključeni u održavanje, replikaciju i izražavanje
naslednih informacija. Dve od poznatih su DNK (deoksiribonukleinska kiselina) i RNA
(ribonukleinska kiselina). DNK je vredan i drži ključ nasledstva. RNK je jednako impresivna, jer
prilično vodi emisiju, sa DNK kao glavnom zvezdom. Zajedno ovi molekuli obezbeđuju da se
DNK replicira, šifra prevede, izrazi i da stvari idu onako gde bi trebalo da odu. DNK i RNK su
vrlo slični jedni drugima, dok takođe uspevaju da budu različiti na pravi način.

Ono što DNK ne može, RNK može, a ono što DNK ne može, ne može. Ono što je rezultat ovog
savršenog partnerstva jeste da se jednolančana RNK može napraviti od dvolančane DNK. DNK s
ograničenom jezgrom može poslati svoju poruku ostatku ćelije uz pomoć RNK, koja se slobodno
kreće kroz ćeliju. "Opasnosti" s kojima se RNK suočava znači da će je trebati ili treba ponovo
stvoriti i neprestano uništavati, DNK pruža platformu za preporod ovog molekula.

Po svemu sudeći, DNK i RNK se razlikuju u pravoj količini, dok su takođe slični upravo tačno i
nadamo se da je ova tačka ovde bila prilično jasna.

Nadam se da vam ove informacije nisu zakretale glavu. Ako to učinite, u nastavku ćete pronaći
kratki rezime. Oba molekula sadrže fosfatnu kičmu i sastoje se od nukleotida. DNK nosi sve
informacije potrebne za replikaciju DNK i prenos novih informacija u nove ćelije. Ove
informacije su takođe potrebne za stvaranje proteina koje telo treba u različite svrhe, uključujući
regulisanje replikacije DNK. RNK se prepisuje iz DNK da bi se napravili ti proteini (centralna
dogma, slika 1). RNK se prepisuje i obrađuje u jezgru, a zatim se kreće kroz nuklearne pore za
transformaciju proteina u citoplazmi. U tom smislu, DNK i RNK su savršeni partneri u zločinu.

1
 2.Nukleinske kiseline

2.1. Dezoksiribonukleinska kiselina -DNK-

DNK molekul je dugačak polimer koji se sastoji od nukleotida, jedinica koje se ponavljaju.
Nukleotidi su veoma male jedinice, međutim, DNK molekul se sastoji od miliona nukleotida, što ga
čini veoma dugim. Najveći ljudski hromozom se sastoji od 440 miliona nukleotida, odnosno 220
miliona parova. Baza koja je povezana sa šećerom naziva se nukleozid, dok baza koja je povezana
sa šećerom i jednom ili više fosfatnih grupa se naziva nukleotid. Kada je više nukleotida
međusobno povezano, kao npr. u DNK molekulu, taj polimer se onda naziva polinukleotidni lanac.
[1]

Šećer u DNK molekulu je pentoza (nazvan tako jer sadrži pet ugljenikovih atoma) 2-dezoksiriboza
(RNK molekul se sastoji od šećera riboze, otuda i pun naziv ribonukleinska kiselina). Šećeri su
međusobno povezani fosfatnim grupama koje stvaraju fosfodiestarsku vezu između trećeg i petog
ugljenikovog atoma šećernog prstena. Fosfodiestarske veze su asimetrične, te DNK polinukleotidni
lanci imaju smer. Kako ovi lanci idu u suprotnim smerovima, kaže se da je DNK antiparalelna.
Asimetrični krajevi DNK baza se označavaju sa 5' (pet prim) i 3' (tri prim). Antiparalelnost znači da
jedan lanac ide u smeru 5'→ 3', dok suprotni lanac ide u smeru 3'→ 5'. Spiralni lanac koji čini DNK
se održava u tom obliku pomoću vodoničnih veza između parova baza. U DNK molekulu postoje
četiri baze Adenin (A), Citozin (C), Guanin (G) i Timin (T).

Četiri baze su međusobno komplementarne: adenin (A) jednog lanca je uvek u paru sa timinom (T)
naspramnog lanca, i povezani su dvema vodoničnim vezama. Guanin (G) jednog lanca je uvek u
paru sa citozinom (C) naspramnog lanca, i povezani su trima vodoničnim vezama. Svaki par baza
rotira u odnosu na susedni za 36°, tako da svaki obrtaj spirale dva polinukleotidna lanca čine deset
parova baza (A-T i G-C). Polinukleotidni lanci rotiraju u pravcu suprotnom od kazaljki na satu.

Baze su podeljene u dve grupe – purinske (adenin i guanin) i pirimidinske (citozin i timin). Uracil
(U) baza koja se nalazi u RNK molekulu i koja zamenjuje timin, pripada pirimidinskoj grupi. Jedina
razlika između timina i uracila je nedostatak jedne metil-grupe kod uracila. Uracil je standardna

2
baza RNK molekula, i ne postoji kao takva u DNK molekulu. Jedini, trenutno poznati, izuzetak je
bakterijski virus PBS1 koji u svom DNK molekulu ima uracil kao sastavnu bazu.[2] Osim RNK i
DNK veliki broj veštačkih analoga nukleinskih kiseline je kreiran radi studiranja osobina
nukleinskih kiselina, kao i za primenu u biotehnologiji.

Sekundarna struktura DNK je podložna denaturaciji. Pod denaturacijom se podrazumeva

narušavanje sekundarne strukture tako da se dvolančani DNK molekul razdvaja na dva
polinukleotidna lanca. Pod odgovarajućim uslovima može doći do renaturacije, tj. do ponovnog
spajanja komplementarnih lanaca DNK. Procesi denaturacije i renaturacije odigravaju se i u ćeliji
pod kontrolisanim uslovima i u ograničenom obimu. Ti procesi predstavljaju neophodan preduslov
za normalno funkcionisanje DNK, odnosno za njenu replikaciju i transkripciju.

Kada se u rastvoru nađu dva polinukleotidna lanca koji imaju komplementarne redoslede
nukleotida, nagradiće se hibridni dvolančani molekul. Denaturisana DNK može da hibridizuje sa
denaturisanom DNK iste ili različite vrste, ili sa RNK. Hibridizacija je našla veoma široku primenu
u istraživanjima u molekularnoj biologiji i predstavlja jednu od osnovnih tehnika genetičkog
inženjeringa.

DNK može da postoji u mnoštvu mogućih konformacija među kojima su A-DNK, B-DNK, i Z-
DNK forme, mada su jedino B-DNK i Z-DNK direktno primećene u funkcionalnim organizmima.
Konformacija koju DNK poprima zavisi od nivoa hidratacije, DNK sekvence, količine i pravca
supernamotavanja, hemijskih modifikacija baza, tipa i koncentracije metalnih jona, kao i prisustva
poliamina u rastvoru.

Prvi objavljeni izveštaji o Rendgenskoj strukturi A-DNK i B-DNK formi su koristili analizu
baziranu na Patersonovoj transformaciji koja daje samo ograničenu količinu strukturne informacije
o orijentaciji DNK vlakana. Jedan alternativni analitički pristup su predložili Vilkins et al. 1953, za
in vivo B-DNK difrakciju X-zraka/rasporeda maksimuma rasejavanja visoko hidratisanih DNK
vlakana baziran na kvadratima Baselovih funkcija. U istom žurnalu, DŽejms D. Votson i Fransis
Krik su objavili njihovu analizu molekulskog modelovanja DNK difrakcionih obrazaca X-zraka i
predložili strukturu dvostrukog heliksa.

3
 Slika 1. Struktura DNK- Vodonične veze su prikazane isprekidanim linijama[3]

Mada je B-DNK forma najčešća pod uslovima koji vladaju u ćelijama, ona nije dobro definisana
konformacija nego je familija srodnih DNK konformacija koja se javlja pri visokim nivoima hidratacije
prisutnim u živim ćelijama. Njihovi odgovarajući rendgenski difrakcioni obrasci rasipanja su karakteristični
za molekulske parakristale sa znatnim stepenom nereda, u nastavku vidimo sliku heliksne ose. DNK je
primarni genetski materijal, to je osnovni nosilac genetske informacije (gena) u svim živim bićima.

Molekul DNK sastoji se iz dva komplementarna lanca nukleotida, koji se uvijaju jedan oko drugog u vidu
spirale i povezani su vodoničnim vezama i nalazi se u ćelijskom jezgru, u strukturnim jedinicama odnosno
hromozomima. Svaki od od ova dva lanca sastoji se iz niza u kojem se smenjuju ukupno četiri nukleotida
(adenin (A), guanin (G) – purinske baze, citozin (C) i timin (T) – pirimidinske baze).
Svaki nukleotid sastoji se iz jednog pentoznog šećera (dezoksiriboze), fosforne grupe i jedne azotne baze (A,
G, C ili T). Razlike između DNK molekula zasnivaju se zapravo na razlikama u broju i redosledu nukleotida.
[4] Na svakom hromozomu nalazi se jedan specifičan deo koji se naziva gen.
Veličina gena u proseku iznosi između 400 i 1800 nukleotidnih parova, čiji je raspored uslovljava njegovu
strukturu i specifičnu funkciju.

Genetska informacija koju sadrži svaki gen sastoji se od jedinstvenog redosleda nukleotida u odgovarajućem
delu molekula DNK. Njegova funkcija se sastoji u tome da kontroliše stvaranje specifičnog tipa proteina
(polipeptida) u ćeliji, koji sadrži jedinstveni redosled amino kiselina u svom molekulu.[5] Svaki gen definiše
jednu od osobina kod čoveka, koju je nasledio od svojih roditelja. Molekul DNK kod čoveka dugačak je 174

4
cm.

2.1.1.Genetski kod

Genetički kod je jezik za prenošenje genetičke poruke od DNK (gena) do proteina i sadržana je u redosledu
baza na lancu DNK. Celokupan genetički kod sastoji se u jednostavnom kombinovanju 4 tipa nukleotida
DNK: A, G, C i T. Njegova je jedinica niz od tri nukleotida (triplet) DNK i on se u celini komplementarno
prenosi, tranckripcijom, na informacionu RNK (koja umesto timina ima uracil). Triplet na informacionoj
RNK je kodon koji predstavlja šifru za jednu aminokiselinu, dok niz kodona šifruje polipeptidni lanac. Ulogu
prevodioca značenja kodona igraju transportne RNK svojim antikodonima, u procesu translacije, koje
istovremno i prenose aminokiseline do mesta sinteze proteina, do ribozoma.

Slika br. 2: Genetički kod[6]

Skoro sva živa bića koriste isti genetski kod, odnosno genetsku šifru(zarad jednostavnosti, u tekstu će se
koristiti termin genetski kod), koja se naziva Standardni genetski kod, mada mali broj organizama koriste
veoma male varijacije standardnog koda.

Sveukupna genetska informacija jednog organizma se zove genom, i sva genetska informacija se nalazi na
molekulu DNK. Svaki funkcionalni region molekula DNK se naziva gen. Svaki gen se putem procesa
tranckripcije, transkriptuje u odgovarajući molekul RNK, koji se procesom translacije, prevodi u azbuku
kojom se određuju amino kiseline. Proces translacije je moguć usled postojanja ribozoma (kao region sinteze
proteina), enzima i grupe RNK molekula.

Sekvenca gena koja se nalazi na DNK i RNK molekulima se sastoji od po tro nukleodita i ta trojka čini
jedinicu koju nazivamo kodon. Svaki kodon kodira jednu amino kiselinu. Svaki nukleotid se sastoji od
podgrupe koju čine fosfatna grupa, šećer deoksiriboze i jedna od četiri moguće azotne baze, koje su

5
grupisane u po dve kategorije purini i pirimidini. Purinske baze Adenin (A) i Guanin (G) su veće i sastoje se
od po dva aromatična prstena. Pirimidinske baze Citozin (C) i Timin (T) su manje i sastoje se od jednog
aromatičnog prestna.[7] Kod molekula RNK Timin je zamenjen Uracilom (U) i šećer deoksiriboze je
zamenjen šećerom riboze.

Kako se kodon sastoji od po tri nukleotida, a postoje četiri različite baze, te su moguće 64 različite
kombinacije 43 = 64. Na primer, RNK sekvenca 5'- UUUAAACCC -3', se sastoji od kodona UUU, AAA i
CCC, i svaki od tri kodona kodira po tri amino kiseline. Tako da ova RNK sekvenca predstavlja sekvencu
proteina, koji je dugačak tri amino koseline.

Genetički kod pokazuje tri važne osobine: univerzalnost, izrođenost i očitava se bez preklapanja.
Univerzalnost znači da je genetički kod isti za sve biološke vrste, odnosno da pojedini kodoni u gotovo svim
biološkim vrstama odgovaraju istoj aminokiselini. Izrođenost (degenerativnost) genetičkog koda znači da
jednu aminokiselinu najčešće određuje veći broj kodona . Kodoni koji određuju istu aminokiselinu često su
vrlo slični i najčešće se razlikuju samo u trećem nukleotidu, tako da ako dođe do zamene nukleotida to ne
predstavlja i zamenu aminokiseline u proteinu. Time se sprečavaju efekti mutacije gena.

2.2. Ribonukleinska kiselina -RNK-

RNK su jednolančani molekuli koji nastaju tako što se nukleotidi povezuju fosfodiestarskim
vezama čineći tako primarnu strukturu RNK. Priroda ovih veza je ista kao u DNK, samo što umesto
dezoksiriboze učestvuje riboza. Unutar ovih jednolančanih molekula komplementarne baze mogu
da nagrade kraće ili duže dvolančane, spiralizovane delove spajajući se vodoničnim vezama (adenin
je vezan dvostrukom vodoničnom vezom sa uracilom, dok je guanin vezan trostrukom vezom sa
citozinom). Ti dvolančani delovi čine sekundarnu strukturu RNK.

Po ulozi koju u ćeliji imaju i po svom prostornom izgledu, RNK se deli na:1
 informacionu, iRNK
 transportnu - tRNK i
 ribozomsku rRNK.

1
Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991., str., 159.
6
Sve tri vrste nastaju prepisivanjem (transkripcija) određenih delova jednog lanca DNK, odnosno
prepisivanjem gena. Tako da RNK predstavljaju kopije pojedinih gena.

Informaciona RNK nastaje prepisivanjem strukturnih gena koji sadrže uputstvo za sintezu proteina.
Uloga i-RNK je da to uputstvo (informaciju) za sintezu proteina prenese do ribozoma (mesto
sinteze proteina). Sinteza i-RNK počinje onda kada je ćeliji potreban neki protein, a kada se
obezbedi dovoljna količina proteina iRNK biva razgrađena.

Slika 3. Hemijska struktura RNK [6]

Transportna RNK nastaje prepisivanjem male grupe specifičnih gena. Transportna RNK ima
dvostruku ulogu: prevodi uputstvo za sintezu proteina sa i-RNK u redosled aminokiselina u
proteinu i prenosi aminokiseline do ribozoma.

Ribozomska RNK nastaje prepisivanjem gena koji se zajednički nazivaju »organizatori jedarceta«.
Njena uloga je da zajedno sa određenim proteinima nagradi ribozome. Ćelije jednog organizma se
međusobno razlikuju po i-RNK i t-RNK koje sadrže dok su r-RNK i DNK u svim ćelijama jednog
organizma iste.

7
 3. Sličnosti i razlike između DNK i RNK
3.1.Sličnosti

Centralna dogma objašnjava tok genetskog koda iz DNK kroz sve tri vrste RNK do stvaranja proteina. Kao
što se iz ovog može videti, i DNK i RNK sadrže hemijski kod koji je središnji u stvaranju proteina. Bez
jednog, protok ovih informacija bi se pokvario, i to bi bio kraj života kakav znamo.

Strukturno su ovi molekuli vrlo slični sa nekoliko razlika. Oba se sastoje od monomera koji se nazivaju
nukleotidi. Nukleotidi se jednostavno odnose na azotne baze, pentozni šećer zajedno sa fosfatnom
okosnicom.

I DNK i RNA imaju po četiri azotne baze - od kojih tri dele (citozin, adenin i gvanin) i jednu koja se
8
razlikuje između ove dve (RNK ima uracil dok DNK sadrži timin). Uparivanje ovih baza je isto između ovih
nukleinskih kiselina; naime guaninske veze sa citozinom dok adeninske veze sa timinom ili sa uracilom u
slučaju RNK. Drugo, DNK je dvolančana, dok je RNK jednolančana. Treće, DNK je strukturno stabilniji u
poređenju sa RNK. Uporedivo mala nestabilnost omogućava da RNA bude fleksibilna i pristupačnija i na taj
način se može saviti u smislene strukture, svojstvo koje se u potpunosti može ceniti u proteinima koje RNA
stvara. I na kraju, obojica sadrže pentozni šećer; DNK je deoksiriboza, karakteristika koja se odnosi na
vodonik gde je hidroksilna grupa na ribozi molekule RNK.

Jedna od najznačajnijih sličnosti između DNK i RNK je ta što obe imaju fosfatnu podlogu na koju se baze
vežu. Zbog fosfatne grupe, ova kičma je negativno naelektrisana - kvalitet koji mnoge genetske tehnike cene
i koriste.

3.1.1. Rođenje, smrt i održavanje RNK i DNK

RNK se kontinuirano stvara i razgrađuje tokom celog života ćelija, dok je integritet DNK presudan.
Dakle, umesto toga, DNK neprestano podleže replikaciji DNK da bi se obezbedio ovaj integritet u
ćelijama. Telo deluje na različite načine da obezbedi sigurnost ove strukture neprekidno
kontrolirajući sve enzime koji cepaju DNK. Intrinzična funkcija RNK zavisi od njegove
pristupačnosti, fleksibilnosti i upotrebljivosti. Dakle, sve „slabosti“ prisutne u ovoj strukturi su ono
što je čini toliko važnom i vitalnom za uspeh dužnosti DNK.

3.1.2. Zavisnost, regeneracija i replikacija DNK i RNK

Zbog krhke prirode DNK, on se nalazi unutar jezgra gde je zaštićen. DNK i RNK formiraju
savršene partnere u zločinu čija je osnovna funkcija obezbeđivanje ekspresije gena i sinteza
proteina. RNK se nalazi i u jezgru i u citoplazmi, na taj način ona može da prebaci DNK poruku iz
jezgra u mete. RNK nije tako krhka i kao takva može sebi da priušti miljere na način na koji DNK
ne može. Pošto se RNK mora toliko kretati i obavljati mnoge funkcije u sintezi proteina, sintetišu se
različite vrste RNK i postoji podela rada između njih. Tri različite vrste RNK povezane sa
centralnom dogmom su mesna RNK (mRNK), transporter RNA (tRNK) i ribosomalna RNK
(rRNK).

9
DNK je samodostatan, pružajući obrazac za njegovu replikaciju DNK i informacije za sintezu
RNK. Antiparalna priroda DNK čini takvom da svaki lanac (antiparalni i paralelni) može poslužiti
kao obrazac i uz pomoć brojnih proteina može se umnožiti. Ovo je posebno integralno jer kada
napravite nove ćelije, sve one moraju da budu kopije.

DNK je krhki molekul koji čini osnovu većine, ako ne i svih, bioloških funkcija. Kao što je
prethodno rečeno, zbog svoje krhke prirode boravi u jezgri u kojoj je zaštićen. Neki DNK se takođe
nalaze u organelama kao što su mitohondrija i hloroplast. Budući da DNK treba da održi svoj
integritet, od najveće je važnosti da se osigura da bude izložena minimalnoj opasnosti i da se to
obezbedi, on je ograničen na jezgro gde je nekoliko proteina povereno svojoj bezbednosti, dok RNA
osigurava da se funkcije DNK izvršavaju.

3.1.3. Uracil i timin, koji je bolji?

Uracil i timin služe sličnoj formi i funkciji sa jednom bitnom razlikom - metilnom grupom. Timin se
energetski oporezuje dok se Uracil može lako sastaviti deaminacijom citozina.

Slika 4: Struktura uracila i timina [3]

Uracil je lepršaviji i prijateljskiji, povremeno se upariva sa bilo kojom drugom bazom, uključujući sebe.
Tako za integritet DNK, uracil postaje nerazborit izbor - otuda i timin. Pa zašto je u redu da RNA koristi
uracil, pitate? Pa, zbog svoje jednokratne prirode, RNA nije predviđena za dugovečnost; prema tome, može
se koristiti i jeftiniji materijal tokom njegovog sastavljanja.

10
3.2.Razlika DNK i RNK
DNK označava deoksiribonukleinsku kiselinu, dok je RNA ribonukleinska kiselina. Iako DNK i RNA nose
genetičke informacije, postoji prilično nekoliko razlika među njima.

Slika 5: Oblik DNK i RNK lanca[8]

3.2.1. Rezime razlika između DNK i RNK
U daljem tekstu seminarskog rada ću dati pregled razlika između DNK i RNK:
 DNK sadrži šećernu deoksiribozu, dok RNA sadrži šećernu ribozu. Jedina razlika između
riboze i deoksiriboze je ta što riboza ima još jednu -OH grupu od deoksiriboze, koja ima -H
vezan na drugi ugljenik u prstenu.
 DNK je dvolančani molekul dok je RNA jednolančana molekula.
 DNK je stabilna u alkalnim uslovima dok RNA nije stabilna.
 DNK i RNA obavljaju različite funkcije kod ljudi. DNK je odgovorna za skladištenje i prenos
genetskih informacija, dok RNA direktno kodira aminokiseline i deluje kao glasnik između
DNK i ribosoma da bi se stvorili proteini.
 Spajanje baza DNK i RNK se malo razlikuje jer DNK koristi baze adenina, timina, citozina i
gvanina; RNA koristi adenin, uracil, citozin i gvanin.
 Uracil se od timina razlikuje po tome što mu na prstenu nedostaje metilna grupa.

11
 Slika 6: Razlika DNK i RNK lanca[3]
3.2.2. Poređenje DNK i RNK
Iako se i DNK i RNA koriste za skladištenje genetskih informacija, postoje jasne razlike među njima. Ova
tabela rezimira ključne tačke:

Tabela 1: Poređenje DNK i RNK [1]

KARAKTERISTIKE DNK RNK
Naziv DeoksiriboNukleinska kiselina RiboNukleinska kiselina
Funkcija Dugoročno skladištenje genetskih RNK se koristi za prenos genetskih
informacija; prenos genetskih informacija u nekim organizmima i
informacija da bi se napravile druge možda je bio molekul koji se koristi
ćelije i novi organizmi. Koristi se za za skladištenje genetskih slika u
prenošenje genetskog koda iz jezgra primitivnim organizmima.
u ribosome da bi se napravili
proteini.
Konstrukcijske karakteristike dvostruka spirala u obliku slova B. RNK je obično jednolančana
DNK je dvolančani molekul koji se spirala koja se sastoji od kraćih
sastoji od dugog lanca nukleotida. lanaca nukleotida.
Helik u obliku oblika.
Sastav šećera Deoksiriboza osnovni šećer riboze
baze adenina, gaanina, citozina, baze adenina, guanina, citozina,
timina uracila

12
Replikacija Razmnožavajuća se DNK RNK se sintetiše iz DNK po potrebi
samoreplikuje.
Uparivanje AT (adenin-timin) AU (adenin-uracil)
GC (gvanin-citozin) GC (gvanin-citozin)
Reaktivnost C-H veze u DNK čine je prilično O-H veza u ribozi RNA čini molekul
stabilnom, plus telo uništava enzime reaktivnijim u poređenju sa DNK.
koji bi napadali DNK. Mali žljebovi RNA nije stabilna u alkalnim
u spirali takođe služe kao zaštita, uslovima, a veliki brazde u molekuli
pružajući minimalan prostor za čine je podložnom napadu enzima.
vezivanje enzima. RNA se stalno proizvodi, koristi,
razgrađuje i reciklira.
Ultavioletna/ljubičasta oštećenja Ultraljubičasto oštećena DNK U poređenju sa DNK, RNA je
podložna je UV oštećenju. relativno otporna na UV oštećenja.
3.2.3. DNK ili RNK - Koji je prvi stigao?
Iako postoje neki dokazi da se DNK možda prvi dogodio, većina naučnika veruje da se RNA razvila
pre DNK. RNA ima jednostavniju strukturu i potrebna je za funkcionisanje DNK. Takođe, RNA se
nalazi u prokariotima za koje se veruje da prethode eukariotima. RNA sama može da deluje kao
katalizator određenih hemijskih reakcija. Pravo je pitanje zašto se DNK razvio ako je RNA
postojala.[1] Najvjerovatniji odgovor na to je da ima dvostruko vezani molekul pomaže u zaštiti
genetskog koda od oštećenja. Ako je jedan pramen slomljen, drugi pramen može poslužiti kao
predložak za popravak. Proteini koji okružuju DNK takođe pružaju dodatnu zaštitu protiv
enzimskih napada.[9]
3.2.4. Neobični DNK i RNK

Dok je najčešći oblik DNK dvostruka spirala. postoje dokazi za retke slučajeve razgranate DNK,
četvorostruke DNK i molekula napravljenih od trostrukih niti. Naučnici su pronašli DNK u kojem arsen
zamenjuje fosfor.

Ponekad se javlja dvolančana RNK (dsRNK). Slično je DNK, s tim što je timin zamenjen uracilom. Ova
vrsta RNK se nalazi u nekim virusima. Kada ovi virusi inficiraju eukariotske ćelije, dsRNK može da ometa
normalnu funkciju RNK i stimuliše interferonski odgovor. Kružna jednolančana RNK pronađena je i u
životinjama i u biljkama. Trenutno je funkcija ove vrste RNK nepoznata.

13
 4.Zaključak

Nukleinske kiseline su maktomolekuli –najkrupniji molekuli u prirodi.osnovne jedinice gradje su

nukleoti. Nukleotidi se sastoje od šećera [pentoza], azotnih baza[mogu da budu purinske-duže:
adenin i guanin ili pirimidinske-kraće: citozin ,timin i uracil] i fosforne kiseline. U svim
nukleotidima su šećer i fosforna kiselina isti, a nukleotidi se međusobno razlikuju po bazi koju
imaju. Nukleotidi DNK i RNK se razlikuju po šećeru [u DNK je to dezoksiriboza, a u RNK je
riboza] i jednoj pirimidinskoj bazi [umesto timina kod DNK, RNK ima uracil].

Nukleotidi u DNK raspoređeni su u dva polinukleotidna lanca. Duž lanaca nukleotidi su povezani
fosfodiestarskom vezom, koja je stabilna i čvrsta, teško se raskida delovanjem fermenata. Lanci su
među sobom povezani slabim vodoničnim vezama, koje se ostvaruju između azotnih baza, i to
jedne duže i jedne kraće.

Najbolje se uklopljavaju tj. komplementarne su A-T i G-C

• DNK ima sposobnost da se samoreprodukuje tj.kopira.

14
 • Nosi šifru o sintezi proteina i razvoju osobina
• Na osnovu jednog polinukleotdinog lanca DNK sintetiše se RNK.

Nukleinske kiseline se danas smatraju ključnim molekulima života, jer sadrže genetske informacije
i neposredno sudjeluju kod biosinteze proteina.

Nukleinske kiseline se najviše nalaze u jedru (lat. nucleus) pa su po tome i dobile naziv. Prvi ih je
izolovao Fridrih Mišer 1872. godine. Nešto kasnije ustanovljeno je da se, osim u jedru, nalaze i u
citoplazmi. Prema današnjim podacima poznato je da zasebne nukleinske kiseline sadrže i neke od
ćelijskih organela, kakve su npr. mitohondrije i hloroplasti.

Nukleinske kiseline su krupni i složeni organski molekuli značajni za ćeliju i odgovorni za

najznačajnije procese, kao što su nasleđivanje i sinteza proteina.

Razlikujemo različite stupnjeve molekulskog reda:

1.primarnu strukturu,tj.sekvencu nukleozida,odnosno baza; u toj je sekvenci pohranjena
informacija koju nosi molekul DNK,
2.sekundarnu strukturu, koja je ovdje definisana kao način sparivanja baza,
3.tercijarnu strukturu,tj. potpunu prostornu strukturu sa definisanim položajem svih atoma u
prostoru.

DNK je nosilac naslednih informacija u ćeliji, dok RNK učestvuju u prenošenju tih informacija i
njihovom prevođenju u proteine. Nukleinske kiseline su makromolekuli izgrađeni od velikog broja
građevinskih jedinica koje se nazivaju nekleotidi. Prema tome nukleinske kiseline su po hemijskom
sastavu polinukleotidi. Nukleotidi su složena jedinjena koja obrazuje jedan pentozni šećer za koje je
vezana fosfatna frupa i jedna azotna,purinska ili pirimidinska baza.Nukleotidi se međusobno
povezuju i na taj način, zahvaljujući vezi koja se uspostavlja između fosfata i šećera,formirajući
lanac.

15
 Literatura

[1] Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd, 2004.

[2] Matić, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
[3] http://polj.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/25.-Hemija-Nukleinske-kiseline.pdf
[4]Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991.
[5]Šerban, Nada: ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001.
[6] https://www.slideshare.net/Eva983/nukleinske-kiseline-65992949
[7]Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.
[8] http://www.chem.bg.ac.rs/~vniketic/bhh/05_nukkis.pd
[9]Ilić, J., Nukleinske kiseline, IPOS, Beograd, 2004.
[10]Gavrić, N., Primena DNK analize u medicini, Beoknjiga, Beograd, 2009.

16