1.

Molekul DNK kao nosilac genetičke informacije

Da bi nasledni materijal ispunio svoju funkciju, on mora da se odlikuje sledećim svojstvima:

1. Da sadrži informacije o strukturi ćelije, tkiva i organizma

2. Da obezbeđuje sposobnost zakonite reprodukcije tj da ćerke ćelije liče na majku
ćeliju
3. Da pokazuje sposobnost promene u vremenu i prostoru
Sva pomenuta svojstva su sadržana u kolekulu DNK koji čini nasledni materijal u živom svetu.Funkcija
naslednog materijala je u najvećoj meri posvećena sintezi proteina. DNK ovu ulogu ostvaruje
posredstvom RNK.

Deo molekula DNK koji sadži informaciju za sintezu funkcionalnog produkta (RNK) se naziva gen. Na
osnovu krajnjeg produkta njihove ekspresije geni se dele na stukturne (za polipeptide) i na RNK
gene.Pored samog regiona koji nosi genetičku informaciju i prepisuje se, sastavni deo gena su i susedni
segmenti koji imaju regulatornu ulogu. Najvažniji je promotor koji se nalazi na 5' kraju gena i sadži nizove
nukleotida neophodne za pravilno započinjanje transkripcije.

Geni eukariota su diskontinuirani tj sastoje se od egzona i introna, takodje u sastav gena za polipeptide
ulaze i delovi koji neće biti prevedeni u protein (5' UTR region i 3' UTR region). Utvrdjeno je da triplet
nuklotida na DNK determiniše jednu aminokiselinu, ta informacija se procesom transkripcije prenosi na
iRNK a kasnije putem translacije prevodi u niz aminokiselina.

Takodje da bi majka ćelija obezbedila potrebnu količinu DNK ćerkama ćelija DNK ima sposobnost
autoreprodukcije tj autoreplikacije koja se dešava u S fazi ćeliskog cikklusa i neophodna je za pravilno
odvijanje mitoze i mejoze. Još jedna od bitnih osobina DNK koja joj omogućava pravilno odvijanje
pomenutih procesa (transripcije i replikacije) je sposobnost denaturacije i renaturacije koja se u ovim
procesima fiziološki dešava da bi DNK bila dostupna enzimima i drugim proteinima za prepisivanje.
 2. struktura molekula DNK I RNK

Molekuli nukleinskih kiselina su po svojoj strukturi polikunklotidi tj. polimeri građeni od nizova
nuklotida. U sastav nuklotida ulaze tri osnovne komponente: šećer pentoza, azotna baza I
ostatak fosforne kiseline. Pentozni šećer je u sastavu dezoksiribonuklotida dezoksiriboza a u
sastavu ribonuklotida riboza, tako da u prirodi postoji ukupno 8 nuklotida koji ulaze u sastav
nuklinskih kiselina I to su: dAMP, dGMP, dCMP, dTMP ( u sastavu DNK), AMP, GMP,UMP i CMP (
u sastavu RNK).

Primarna I sekundarna struktura DNK: u jednom polinuklotidnom lancu nuklotidi su povezani

jakim fosfodiestarskim vezama, koje se uspostavljaju između oh grupe na 3’C atomu jednog, I
ostatka fosforne kiseline na 5’C atomu drugog nuklotida, pa tako na svakom lancu razlikujemo
5’ kraj ( sa slobodnom PO3) i 3’ (sa slobodnom OH grupom).

Primarna struktura je određena redosledom nuklotida tj. azotnih baza.

Sekundarna struktura je ustvari zavojnica ili heliks hrađen od 2 povezana (vodonicnim vezama)
antiparalelna polinuklotidna lanca. A-T parovi se povezuju sa 2 vodonične a G-C parovi sa 3
vodonične veze.

Šargafovo pravilo: G=C, A=T, A+G=C+T na osnovu toga I rezultata kristalografije difrakcije X
zraka (šta god) Votson I Krik su postavili model sekundarne strukture DNK ( B forma)

B forma: prečnik je celom dužinom isti jer je ovek naspram pirimidinske baze purinska I obrnuto
I iznosi 2 nm. Zavojnica je uvijena u desno i gradi 2 žleba veliki i mal. Nukleotidi su međusobno
povezani fosfodiestarskim 3’-5’ vezama a Azotne baze su okrenute prema centralnom delu
molekula I povezane su vodoničnim vezama. Jedan okret zavojnice sadži 10 nuklotida I ima
dužinu od 3,4 nm. Dodatnu stabilnost molekula DNK obezbeđena je time što su azotne baze u
keto tautomernom obliku.

A forma: javlja se u dehidratisanom stanju ili pri velikim koncentracijama soli, jedan okret
zavojnice ( u desno) sadži 11 nuklotida, I ravni baze su kose u odnosu na osovinu moleokula.
Ovaj oblik ima I molekul hibridne forme.

Z zavojnica: kod nje je jedino zavojnica u levo, cik cak okosnica i jedan okret zavojnice sadrži 12
nuklotida. Formira samo duboki žleb.( javlja se u regionima u kojima se smenjuju pirimidinske I
purinske baze npr. CpG nizovi.

Struktura RNK: kao što je već rečeno u sastav nuklotida koji izgrađuju RNK molekul za razliku od
DNK ulazi šećer riboza I umesto timina kao azotne baze nalazi se uracil. RNK je po pravilu
jednolančani molekul (sem kod nekih virusa). Kao I kod DNK redosled nuklotida određuje
njegovu primarnu strukturu a sekundarna struktura se uspostavlja vodoničnim vezama koje se
ostvaruju u okviru jednog lanca. (A-U I G-C) primer sekundarne strukture je tRNK.

RNK je daleko nestabilniji molekul od DNK (hidrolizuje u prisustvu alkalija). Pa je to razlog što je
RNK koji je prvobitno imao ulogu naslednog materijala zamenjen mnogo podesnijiim DNK.

Raspodeljenost RNK u ćeliji: 50% u sastavu ribozoma, 24% u citoplazmi, 15% mitohondrije I 11%
u jedru.

Vrste RNK- molekul RNK pokazuje veliku raznovrsnost funkcije ali im je svim zajedničko da se
sintetišu kao komplementarne kopije DNK u procesu transkripcije. Na osnovu funkcije
razlikujemo: iRNK, tRNK, rRNK,snRNK, snoRNK, miRNK i antisensRNK.

-iRNK su prenosioci genetičke informacije sa DNK na protein. Redosled nuklotida u iRNK

odredjuje redosled aminokiselina u polipeptidnom lancu. iRNK je zbog svoje funkcije
najraznovrsniji tip RNK ali količinski čini svega 10-15%.

-tRNK prenose aminokiseline do ribozoma, gde se povezuju sa iRNK i učestvuju u translaciji.

Postoji 49 tipova u citoplazmi i 22 u mitohondrijama. To su kratki lanci dužine 75-90 bp.
Sekundarna struktura im je u obliku trolistne deteline tj. Slova L trodimenzionalno.

-rRNK učestvuju u izgradnji ribozoma i čine 65% njihovog sastava. 80% od svih molekula RNK.
Razlikujemo nekoliko podvrsta: 5S; 5,8S; 18S, 28S i kod mitohondrija 12S i 16S. Jedna od
njihovih važnijih ulaga je stvaranje fosfodiestarske veze izmednju dve AK u procesu translacije.

-snRNK ulaze u sastav splajsozoma, nazivaju se još i U-RNK.

-snoRNK vrše modifikaciju baza rRNK u nuklolusu.

-miRNK (oko 200 vrsta) veličine oko 22 nuklotida, vezuju se za iRNK i regulišu translaciju.

-Antisens RNK- preko 1500 vrsta, vezuju se ua DNK ili RNK i tako sprečavaju kodirajućeg regiona.
Ovde spada i XIST RNK koja je zadužena za inaktivaciju X hromozoma kod ženki sisara, kao i
jedan broj gena odgovornih za fenomen „genomskog imprintiga“.

Pored navedenik RNK molekula postoji još veliki broj molekula koji su dobro proučeni npr. RNK
u sastavu telomeraze ili SRP RNK u koju ulazi 7SL RNK i ulazi u kompleks za prepoznavanje
signalne sekvence.
 3.Hromatin

Hromatin predstavlja kompleks DNK, protein I malo RNK u jedru eukariota. To je ujedno gradivna I
funkcionalna forma hromozoma, pa se zato cesto stavlja znak jednakosti iymedju ovih pojmova.

Protein hromatina su grupisani u histone I nehistonske protein.

Histoni su protein kojima je neposredno zapakovana DNK eukraiota. Postoji 5 grupa: H1, H2A, H2B, H3 i
H4. To su mali bazni proteini bogati lizinom i argininom i zbog svog + naelektrisanja imaju veliki afinitet
za vezivanje sa DNK.

Nehistonski proteini su raznovrsni po hemijskim osobinama i funkciji. Obično su prisutni u maloj količini
a njihov tip je specifičan za vrstu kao i za određena tkiva i funkcionalno stanje ćelije. Učestvuju u
„pakovanju“ molekula DNk, dok se funkcionalno javljaju u ulozi enzima i faktora.

Prvi nivo pakovanja DNk u eukariotkom hromozomu je napmotavanje oko histonskog jezgra sačinjenog
od 2xH2A, 2xH2B,2xH3 i 2xH4 čineći oktamer. Oko histonskog jezgra DNk se namotava kao konac oko
kalema s'tim što segment DNk od 140bp čini nepuna 2 navoja. Tako nastaje nukleozom.

Formiranjem više nuklozoma na molekulu DNK koji su razdvojeni sa oko 60 bp „gole“DNK nastaje
nukleozomna nit i njen promer iznosi 10 nm.

U daljem pakovanju hromatina učestvuje histon H1 (evutivno očuvaniji od ostalih). On ne ulazi u sastav
nuklozoma već se bočno vezuje za ivice dva susedna nukleozoma svojim „rukam“ koje čine N i C-
terminalni produžeci dok je „telo“ centalno postavljeno. Ovako nastaje solenoidna nit/ hromatinska ni.
(osnovni oblik hromozoma u interfazi). Vazžno je istaći da i ovde postoje regioni ogoljene DNK koji se
nazivaju hipersenzitivna mesta i za njih se vezuju regulatorni nehistonski proteini. Histoni vrše
nespecifičnu inaktivaciju gena.

Hromatinske niti se dalje savijaju u petlje dužine od 20 do 100 kb, i vezane su za proteinski potku tj.
skelet.

Dalje se petlje savijaju u klubad na još nerazjašnjen način ali je završni produkt metafazni hromozom
promera 700nm. (350 puta veći od ogoljenog molekula DNK).

Što se tiče funkcionalnih stanja hromatina razlikujemo genetički aktivni euhromatin i genetički neaktivni
heterohromatin. Heterohromatin može biti kostitutivni-u nivou telomera i centromera i fakultativni-npr
Barovo telo.
 4.Hromozomi

Molekuli DNk kao glavni nosioci genetičke informacije organizovani su u hromozome (na gr.- obojeno
telo). Ukupna dužina DNK u ćeliji je 2m dok je dijametar jedra 2mikro m. To znači da se DNK
komprimuje-sabija više stotina hiljada puta.

-Osnovni elementi hromozoma eukariota

Za eukariote je u jedru somatksećelije karakterističan diploidan broj hromozoma 2n tj. hromozomi su

organizovani u parovima-homologi hromozomi.dok je broj hromozoma u gametima haploidan n.Broj
hromozoma je karakterističan za vrstu i kod čoveka je 46. Jedan molekul DNK u kompleksu sa proteinima
čini jednu hromatidu. U G1 fazi 1 hromatida=1hromozom. U S fazi dolazi do replikacije molekula DNK pa
u G2 fazi hromozom sastoji od 2 sestrinske hromatide koje su međusobno povezane centromerom. U
stadijumu metafaze hromozomi su najuočljiviji i najbolje se boje, promer metafaznoh hromozoma iznosi
700nm (350 puta kondenzovaniji od ogoljene DNK).

Bez obzira na razlike svi eukariotski hromozomi sadrže: 1.centromeru;2.telomeru;3.više replikacionih

početaka.

Centromera ili primarno suženje je region koji spaja dve sestrinske hromatide.on deli hromozom na dva
kraka, kratki p i dugi q. Prema položaju centromere i odnosu p i q u kraka postoje: metacentriČni (p=q),
submetacentrčni ( p je manje od q), akrocentrični (p je znatno manje od q) i telocentrični (p=0). U
ljudskokm organizmu ne postoje telocentrični hromozomi. Centromera je posebno odgovorna za
pravilnu podelu hromatida prilikom mitoze i mejoze, preko nje se hromatide vezuju za deobno vreteno.

Na kraju seoukariotskih hromozoma nalaze se telomere- regioni koji imaju ulogu u održavanju stabilnosti
hromozoma (bez njih hromozomi postaju lepljivi). Takodje telomere se prilikom svake deobe skraćuju pa
one odredjuju ukupan broj deoba ćelije „mitotski časovnici“

Replikacioni počeci- neophodan je barem jedan za normalno funkcionisanje, bogati su A-T parovima.

Neki hromozomi pored primarnog suženja poseduju i sekundarno suženje na kratkim kracima „ss“
(13,14,15,21,22). Oni nose gene za rRNK (sem 5S) i indukuju formiranje nuklolusa (NOR-ovi). Takodje
poseduju i satelite, sateliti su delovi hromozoma bez gena koji susaa ostatkom hromozoma povezani
preko sekundarnog suženja.

Metode za izradu preparata hromozoma čoveka:

Na osnovu brzine deljenja ćelija koje se uzimaju za izrradu preparata razlikujemo: direktnu tehniku
(tumori i ć horionskih resica), kratkotrajnu kultivaciju (limfociti periferne krvi 72h- prvo se podstiču na
deljenje delovanjem mitogena- fitohemglutinina) i dugotrajnu kultivaciju (amnionska tečnost- 2-3
nedelje)

Bez obzira da li su ćelije u deobi dobijene direktno ili nakon kultivacije, dalji postupak pripreme je isti.
Što veći broj hromozoma se zaustavlja u metafazi delovanjem supstanci koje seku deobno vreteno-
citostatici (kolhicin i vinblastin). Zatim se izlažu hipotoničnom rastvoru KCl i nakon pucanja ćelije
hromozomi se fiksiraju i „šire“ na predmetnim staklima.

Bojenje hromozoma:

Klasično bojenje Gimzom omogućava uočavanje hromozoma i svrstavanje po grupama.

Tehnika G traka- pre bojenja Gimzom, najpre se vrši delimična hidroliza proteinna hromozoma enzimom
tripsinom. Tamne G trake su regioni heterohromatina i bogati su A-T parovima, a svetle G trake su
regioni euhromatina bogati G-C parovima. Po haploidnom setu u metafazi se uočava 200-300 Gtraka a u
profazi oko 2000.

Tehnika R traka ima obrnut raspored traka u odnosu na G trake.tehnika C traka se koristi za bojenje
heterohromatina centromera i sekundarnih konstrikcija. FISH omogućava da se primenom fluorescentno
obeleženih proba prikažu odabrani delovi hromozoma. Iz nje se razvila tehnika nazvana „slikanje
hromozoma“.
 5. Organizacija genoma

Genom eukariota se definiše kao kompletan nasledni materijal sadržan u haploidnom setu hromozoma.
Ali se može govoriti o genomu i kao ukupna količina naslednok materijala jedne diploidne telesne ćelije.

Genom čoveka se sastoji iz dva genoma: genom jedra i mitohondrijalni genom.

Složeni genom jedra podeljen je u 24 hromozoma:22 autozoma i polne hromozome X i Y.a haploidni set
sadži 22 autozoma i jedan polni hromozom. Ovakav genom ima probližno 3 200 000 000 bpi 20-25
hiljada gena.

Više od 99% ukupne DNk čoveka nalazi se u jedru oko 3 milijarde bp čini euhromatin a preostalih 200
miliona konstitutivni heterohromatin. (u regionima centromera, u regionima kratkih kraga akrocentrika,
dugog kraka Y i na dugim kracima 1,9 i 16 gde čine sekundarne konstrikcije)

90% gena kodira polipeptide a preostalih 10% određuje RNK molekule koji se ne prevode.

Geni su neujednačeno rasporedjeni, npr. hromozomi 19 i 22 su bogati genima dok su X i 18 siromašni

genima. U regionima koji su bogati GC parovima imaju veliku gustinu gena npr. hromozom broj 19, i HLA
loku na hromozomu 6 (6p21.3) gde se 180 gena prostire na 4 Mb a gen za distrofin (Xp21) se prostire
na2.4 Mb. Geni čoveka su daleko manje grupisani u odnosu na jednostavnije organizme. Ipak i kod
čoveka postoje geni koji se nalaze prilično blizu jedan drugog. Sa druge strane geni koji se delom
preklapaju su izuzetno retki i uvek se prepisuju sa suprotnih lanaca (nekoliko primera kod HLA lokusa).
Postoji i neobičan primer da su geni smešteni u intronima drugih gena (geni za snoRNK, NF1 gen i gen za
faktor koagulacije VIII).

Samo 1,5% ukupne količine naslednog materijala čine kodirajući regioni i javljaju se kao jedinstveni
nizovi (za polipeptide) i umereno repetitivne sekvence (za RNK). Više od 95% gona čine nekodirajući
regioni.

Organizacija gena za polipeptide:

Prosečna veličina gena je 27 kb, dok najmanji geni imaju tek oko 1000 bp. Primeri malih gena su gen za
insulin (1400) I gen za beta globinski lanac hemoglobin (1700 bp). Najveći gen je gen za distrofin (2.4
Mb). Veličina gena nije uvek srazmerna sa veličinom protein koji kodira npr. gen za apolipoprotein B I
gen za distrofin.

-Geni u više jednakih kopija: vrlo je mali broj takvih primera u genomu čoveka da neki polipeptid
kodiraju 2 ili više identična gena. Primer su geni za A1 I a” za alfa-globinske lance hemoglobin na hr. 16. I
geni za histone koji se nalaze na različitim hromozomima (na 10 različitih hr.)

-geni sličnih sekvenci: veliki deo gena za polipeptide pripada genskim familijama. Članovi genskih
familijama su najčešće vrlo slični ali nisu identični. Primer genske familije su geni za alfa (na 16) I beta
globinske lance (na 11). Druga zanimljiva familija je familija HOX gena čiji su produkti transkripcioni
faktoi koji su ključni u kontroli razvića. (postoji 39 HOX gena) Grupisani su u 4 grupe A,B,C I D na
različitim hromozomima. Zanimljivo je das u geni koji kodiraju slične oblike enzima ali koji su specifični za
različita tkiva najčešće na različitim hromozomima.

Klasične familije gena su genske familije koje imaju visok stepen homologije.primere za takve gene smo
već naveli I veruje se das u one izvorno nastale od zajedničkog predačkog gena procesom duplikacije.

Familije gena koje kodiraju produkte sa velikim vrlo očuvanim domenima: to su familije gena sa
izraženom homologijom samo unutar određenog regiona, pritom sličnost u prestalim delovima
kodirajućih sekvenci može da bude sasvim mala.( takvi su geni za transkripcione faktore a očuvani
domeni kodiraju delove proteina koji se vezuju za DNK). U nekim familijamagena sličnost u DNK
sekvenci nije očigledna pa opet produkte tih gena karakteriše zajednička funkcija.takav je npr DEAD niz tj
Asp-Glu-Ala-Asp.

Superfamilije gena sadrže više genskih familija I imaju izuzetno visok broj članova. Karakteriše ih sličnost
u funkciji njihovih produkata. Primeri su superfamilija globina koja pored navedenih alfa I beta globinski
gena sarzi I gene za mioglobin, neuroglobin I citoglobin, kao I superfamilija imunoglobulina koja sadzi
gene za T ćelijske receptore, HLA gene I mnoge druge, I superfamilijareceptora za miris koja ima više od
900 članova na svim hromozomima sem 20 I Y (funkcionalno je samo 40% ostalo su psudogeni).

RNK geni:

Čine 10% svih gena. Postoji I veliki proj pseudogena.

Vrlo su značajne familije za tRNK i rRNK.

Geni za rRNK: molecule 28S, 5.8S, 18S kodira jedna jedinica transkripcije. Ovaj segment se u vidu 30-40
tandemskih ponovaka nalazi na hromozomima (13,14,15,21,22 ujedno su I NOR-ovi). Geni za 5S rRNK se
takođe ponavljaju u više kopija, najveće je područje na hr. br. 1q blizu telomere gde se nalazi 200-300
pravih 5S gena.

Geni za tRNK: postoji 500 gena koji kodiraju 49 familija odnosno tipova tRNK. Geni su rasuti po genomu I
nalaze se na svim hromozomima izuzev Y I 22. Upadljivo je njihovo grupisanje na hr. 1 I 6 kao I to da 18
od 30 tRNk za AK cistein se nalazi na hr. 7.

Familije gena za sn I snoRNK su rasute po genomu. U genomu čoveka ima 200 gena za miRNK I 1500 za
antisens RNK.

Nekodirajuća DNK

Nekodirajuća DNk je organizovana ili u vidu tandemskih ponovaka ili je rauta po genomu. U tandemskim
ponovcima razlikujemo satelitnu, minisatelitnu I mikrosatelitnu.

Satelitna DNk zauzima velika područja od 100kb do nekoliko Mb u kojima se nalaze ponovci od 5-171 bp.
Ulaze u sastav heterohromatina naročito u blizini centromera. Naziv su dobile po tome što se javljaju kao
prateća DNK pri centrifugiranju I označene su sa I, II, III. Druge tipove satelitnih DNK nije bilo moguće
izdvojiti centrifugiranjem I kasnije su otkriven kao npr. alfa satelitna jedinica koja se ponavlja je duzine
171 bpp I nalazi se u vecini heterohromatina centromera. Beta satelitna ima sekvencu koja se ponavlja
dužine 68 bp I nalazi se na hr. 1,9,13,14,15,21,22 I Y.

Minisatelitna DNk zauzima područja veličine od 100-20000 bp a dužina sekvence koja se ponavlja je 9-
64. U ovu kategoriju spade hipervarijabilna minisatelitna DNK koja se koristi ua DNK “finger print”. Kao I
DNk telomere čoveka koja se ponavlja u dužini od 3-20 kb (TTAGGG).

Mikrosatelitna DNk se nalazi u regionima manjim od 100bp a dužina ponovljene sekvence je manja od
10 bp, njena uloga za sada nije poznata a najčešće se javlja u vidu ponovaka od 2 nuklotida I to najčešće
GA/GT, I ređe GC/GT, od mononuklotidnih ponovaka česti su nizovi A/T. Ukupna količina mikroDNK čini
2% genoma I koristi se za identifikaciju osoba.

Nekodirajuća DNk koja je rasuta po genomu:

Ove sekvence su nastale od retrotranspozona, tj. segmenata DNK koji imaju sposobnost da se
premeštaju. Blizu 45% fenoma se može svrstati u ovu klasu.

Kod čoveka postoje 4 glavne klase transpozona; LINES,SINES,LTR I DNK transpozoni.

-retrotranspozoni koji nastaju transkripcijom DNk potom kopiranjem te RNK pomoću reverzne
transkriptaze u cDNK I na kraju ugradjivanjem na različita mesta u genomu (mehanizam copy paste). U
ovu grupu spadaju AINES,LINES I LTR , najznačajniju ulogu imaju LINES I SINES tipovi. U okviru LINES
najzastupljeniji je LINE1 familija (17% genoma), od SINES najznačajnija je alu familija, alu ponovak čija je
dužina 280bp predstavlja najzastupljeniji nuklotidni niz u genomu čoveka. Izvestan broj kopija ovih
familija je još uvek aktivan I smatra se das u odgovorni za jednu od 500 genskih mutacija.

DNK transpozoni se kreću po genomu tzv.konzervativnom transpozicijom, oni ne kopiraju segmente već
ih seku I integrišu na druga mesta u genoma.(cut and paste)

Mitohondijalni genom

Veličina-16569bp

Čini ga jedan kružni molekul DNK.Sastoji se od lakog (bogatog citozinom) I teškog (bogatog guaninom)
lanca. Ćelije čoveka obično sadrže hiljade kopija mtDNK, pa ona može da čini I preko 0.5% ukupnog
genoma čoveka.

MtDNK se nasljedjuje isključivo matroklino-preko majkei molekul DNK je ogoljen, nije vezan za histone.
Mt genom sadži 37 gena 22 za tRNK, I 2 za rRNk I samo 13 iRNK jer je došlo do horizontalnog tranfera
genetičkog materijala iz mitohondrija u jedro. Ovako malo opterećenje mt genoma dovelo je do nekih
odstupanja u genetičkoj šifri npr stop kodoni su UAA,UAG,AGA,AGG dok UGA stop kodon u jedru ovde
kodira AK triptofan. 93% mt genoma čine kodirajuće sekvence I geni su bez introna. Više gena je pod
kontrolom jednom promotora, prepisi su policistronski I isecanjem će nastati zrele RNK.

Mutacije mtDNK pogadjaju tkiva koja imaju veliku potrebu za energijom (mišino I moždano). Pa se tako
matroklino nasleđuju poremećaji kao što su: leberova optička distrofija, neke mišine distrofije, epilepsija
I dr.

6.REPLIKACIJA
-To je proces udvajanja molekula DNK radi dobijanja dva nova identicna molekula
-Omogucava da se ceo geneticki materijal prenese sa majke na cerku celiju, pa zato prethodi deobi
-Zasniva se na autoreprodukciji DNK,pri cemu svaki od polinuk. lanaca sluze kao matrica za sintezu
novog
-Vernost kopiranja se obezbedjuje principom komplementarnosti (redosled nukleotida novog lanca je
odredjena redosledom nukleotida starog, matricnog lanca
-Oba DNK na kraju sadrze jedan roditeljski i jedan novosintetisani lanac-semikonzervativan model
replikacije (to je prvi put potvrdjeno na molekulu DNK bakterije E.coli)
-Replikacija zahteva prisustvo replikacione masinerije (enzime I proteine)
-Enzimi se svrstavaju u 3 grupe:
1.Polimeraze-ugradjuju I medjusobno povezivanje nukleotida u lance
2.Nukleaze-raskidaju fosfodiestarske veze
a) Egzonukleaze-raskidaju terminalne veze, odvajajuci poslednji nukleotid
b) Endonukleaze-raskidaju unutrasnje veze formirajuci fragmente
3.Ligaze-formiraju fosfodiestarske veze izmedju fragmenata
-Najznacajniji enzimi su DNK polimeraze koji biraju nucleotide I vezuju ih u polinukleotidni niz (5’-3’)

* Kod EUKARIOTA se vrsi iskljucivo u S(sinteticka) fazi interfaze

Tipovi enzima DNK polimeraze:
a. DNK polimeraza alfa – zapocinje replikaciju zaostajuceg lanca
b. DNK polimeraza beta – reperacioni enzim
c. DNK polimeraza gama – replikacija mitohondijalne DNK
d. DNK polimeraza delta – replikacija vodeceg lanca (5’-3’ polimerazna aktivnost, 3’-5’
egzonukleazna aktivnost I korekcija pogresno sparenih baza)
e. DNK polimeraza epsilon – ucestvuje u sintezi vodeceg lanca
-Tri faze:
1.INICIJACIJA
- Duz svakog dvostrukog heliksa postoje brojne inicijalna mesta(origin) odakle zapocinje replikacija, radi
brzeg zapocinjanja replikacije
-Mesto pocetka replikacije je region u kome DNK helikaza vrsi raskidanje vodonicnih veza I rasplitanje
zavojnice
- Najveci broj inicijalnih mesta je kod embrionalnih celija jer se one brzo dele
- Ne aktiviraju se u isto vreme svi replikoni
- Heterohromatin i Barova tela se kasnije replikuju
- Regioni replikacionih pocetaka (ARS elementi) imaju specificnu strukturu, bogato je A-T parovima
- Inicijacija je pod kontrolom specificnih proteina (RFA I RFC) koji se vezuju za hromatin I obezbedjuju da
se svaki region replikuje samo jedanput u jednom ciklusu
-Dve helikaze se vezuju za inicijalno mesto I krecu(pomocu ATP-a) stvarajuci 2 replikacione viljuske
-Stabilizacija jednolancane structure u viljusci je moguca pomocu SSB protein sto je neophodno jer DNK
ima tendenciju da se ponovno spoji u heliks
- Primaza sintetise RNK pocetnicu(koja sluzi kao fitilj) u vodecem lancu, a polimerizaciju nastavlja DNK
polimeraza delta
- Enzim je aktivan iskljucivo u prisustvu proteina PCNA
- DNK polimeraza alfa zapocinje sintezu zaostajeceg lanca (DNK primaza) ,a elongaciju nastavlja DNK
polimeraza delta
2.ELONGACIJA
-Odvija se u oba smera pa je bi-direkciona replikacija
-Sinteza vodeceg lanca se odvija kontinuirano jer je formiranje lanca usmereno ka korenu viljuske, a
polimeraza sledi helikazu koja dalje otvara viljusku
-Sinteza zaostajuceg lanca je u smeru suprotnom otvaranju viljuske pa se formira deo po deo-
Okazakijevi fragmenti

3,TERMINACIJA
-Povezivanjem novosintetisanih fragmenata susednih replikona linearnog eukariotskog hromozoma
nastaju 2 nova molekula DNK
- Replikacija krajeva DNK koji odgovaraju telomerama hromozoma (TTAGGG).
- Na 5’ kraju novo sintetisanog zaostajuceg lanca nakon uklanjanja RNK pocetnice ostaje praznina I tako
se svakom replikacijom hromozomi skracuju sve do prestanka mogucnosti deoba I smrti celije (telomere
– “mitocki casovnici”).
- Enzim telomeraza (od proteina (slican reverznoj transkriptazi) I segmenta RNK) omogucava repliciranje
telomere u embrionom razvicu I celijama malignih tumora.
- Replikacija kompletnog hromozoma ukljucuje I sintezu histona I nehistonskih proteina.
- Ostali proteini se sintetisu G1 ili G2 periodu.

7.TRANSKRIPCIJA
-To je process kopiranja geneticke informacije sa DNK na RNK
-Zasniva se na principu komplementarnosti
-Nastaju svi tipovi RNK I svi po istom principu
-U transkripciji se ne koristi ceo lanac DNK za prepis vec samo deo-gen
Za iRNK to je gen za proteine ili strukturni gen
Za ostale to je RNK gen
-Matricni lanac DNK sluzi za sintezu RNK, a nematricni ima isti redosled nukleotida kao sintetisana RNK
(T prelazi u U) pa se naziva i kodirajuci ili sens lanac
-Glavni enzim je RNK polimeraza koja u rastuci lanac ugradjuje rNTP (ATP,GTP, CTP,UTP)
-RNK polimeraza nije samokorigujuca I moze da zapocne sintezu pa nije potreban prajmer
Polimerazna aktivnost mu je u 5’-3’ smeru, a energiju za formiranje veza dobija hidrolizom pirofosfata
1. RNK polimeraza I-katalizuje transkripciju 28S,18S i 5,8S rRNK
2. RNK polimeraza II- sintetise sve iRNK I neke snRNK
3. RNK polimeraza III-sintetise tRNK, 5S rRNK I preostale snRNK
-Transkripcija se odvija u jedru I prostorno I vremenski je odvojena od translacije
-Za inicijaciju je neophodno otvaranje hromatinske structure kako bi RNK polimeraza pristupija promot.
-Transkripcija ima 4 faze
1. PREPOZNAVANJE PROMOTORA:
-Promotor je glavni regulatorni element u transkripciji
-To je segment DNK koji RNK polimeraza prepoznaje I vezuje se za njega
-Njegova orjentacija odredjuje koji ce se od dva lanaca DNK transkribovati
-Prepoznavanjem promotora vrsi se despiralizacija I denaturacija od oko 17 bp formirajuci transkripcioni
mehur
2. INICIJACIJA
-Startni nukleotid segmenta DNK koji se prepisuje se oznacava kao +1, a onaj ushodno od njega -
1(kodirajuci lanac)
-Ugradnjom prva dva nukleotida I formiranja fosfodiestarske veze zavrsena je inicijacija
3. ELONGACIJA
-RNK polimeraza nastavlja da se krece duz matricnog lanca birajuci I ugradjujuci ribonukleotide po
principu komplementarnosti
-Pomeranjem RNK polimeraze pomera se I transkripcioni mehur koji uvek ostaje iste velicine
-Iza enzima se ponovo organizuje zavojnica DNK jer nukleotidi RNK kratkotrajno ostaju vezani za DNK
4. TERMINACIJA
-Zavrsetak transkripcije zavisi od tipa organizma I mk RNK koji se sintetise

*SINTEZA iRNK KOD PROKARIOTA*

-Transkripciju vrsi RNK polimeraza II
-Svaki gen daje svoj pojedinacan prepis pa je iRNK uvek monocistronska
-Regulatorni elementi- segmenti DNK ukljuceni u regulaciju transkripcije:
1. Promotor koji ima specificne regione nazvane promotorski elementi
a) Srz promotora: odredjuje mesto pocetka transkripcije
-najznacajniji je TATA blok koji je okruzen regionom bogatim GC nukleotidima
-promenom structure TATA bloka doslo bi do pomeranja mesta pocetka transkripcije
b) Proksimalni promotorski region:
-najznacajniji su CAAT I GC blok, oba deluju na pojacavanje transkripcije
*jedan promoter moze da ima razlicite kombinacije promotorski elemenata
2. Pojacivaci I utisivaci
3. Opsti transkripcioni faktori: pomazu RNK polimerazi II da prepozna I veze se za promoter (TFII)
-Osam ih je
-TFII-D prepoznaje TATA blok
-TFII-F donosi RNK polimerazu pa se na promotoru formira proteinsko-enzimski kompleks tj preinicijalni
kompleks (PIK)
-Kataliticko dejstvo TFII-H uz hidrolizu ATP-a aktivira PIK
Tada RNK polimeraza zapocinje sintezu
-TFII-H ima ulogu I helikaze

-Transkripcijom se prepisuju egzoni, introni, UTR segmenti.. I nastaju primarni transkripti RNK
-Terminacija nije precizno regulisana pa se moze sintetisati mnogo vise nukleotida
-U jedru eukariotskih celija RNK polimeraza II produkuje veliki br primarnih prepisa koji se nazivaju
heterogene nuklearne RNK (hnRNK)

*SINTEZA rRNK*
-rRNK grade ribosome na kojima se vrsi sinteza protein
-Ribozom ima 2 subjedinice(malu velicine 40S I velike 60S) ; ukupna velicina je 80S
-SVaka subjedinica je kompleks RNK I ribozomalnih protein
-40S sadrzi 18S rRNK I 35 proteina
-60S sadrzi 28S;5,8S; I 5S rENK I 49 proteina
-Geni za 18,28 I 5,8S rRNK nalaze u nizu u vise tandemskih kopija koje prepisuje RNK polimeraza I pa
postoji veliki broj kopija gena za rRNK
-Svaki niz od 3 gena ima zajednicki promoter
-Tako nastaje 45S rRNK koji isecanjem daje zrele 18, 28 I 5,8S rRNK
-Kod coveka se regioni sa kopijama rRNK gena nalaze na kratkim kracima akrocentricnih autozoma I oko
njih se sormira jedarce pa se nazivaju regioni organizatori jedarceta NOR-ovi
-U region nukleolusa se vrsi transkripcija, isecanje 45S I formiranje ribozomskih subjedinica
-Tri regiona u strukturi nukleolusa:
Hromozomska zona-NOR-ovi
Fibrilarna zona-tu je primarni prepis rRNK I produkti njegovih isecanja povezani sa proteinima
Granularna zona-novoformirane ribozomske subjedinice
-Geni za 5S rRNK su lokalizovani za hromozomu br.1, a njegovu transkripciju vrsi RNK polimeraza III
-Promotor ovog gena se nalazi u samom genu, a primarni transcript se bez obrade upucuje u jedarce

*TRANSKRIPCIJA tRNK*
-Velicina ima je 4S, a sve imaju 3’kraj cija je struktura 5’CCA3’
-Sekundarna struktura tRNK je model trolisne dateline (nastaje sparivanjem komplementarnih baza sto
stvara sgtrukturu sa 4 drske I 3 petlje
-Poseduje 4 funkcionalna mesta:
1. Na 3’ kraju, u okviru glavne drske je triplet CCA za koji se vezuje aminokiselina
2.Sredisnja petlja nosi triplet nazvan antikodon koji se sparuje sa kodonom iRNK
Struktura antikodona odredjuje aminokiselinu koju ce tRNK preneti do ribozoma
Antikodon I kodon su suprotne polarnosti(antiparalelni) pa prvom nukleotidu kodona odgovara treci
nukleotid kodona
Moze doci do odstupanja na nivou 3. Nukleotida kodona
3.Jedna bocna petlja se vezuje za ribozom
4. Druga bocna petlja za enzim amino-acil-tRNK-sintetazu
-Tercijalna struktura tRNK nastaje preklapanjem po dva susedna kraka sto daje oblik slova L
-Kod eukariota sve tRNK prepisuje RNK polimeraza III
-I geni za tRNK imaju promotore u kodirajucem nizu
-Primarni transcript tRNK se modifikuje dodavanjem CCA niza na 3’ kraj I hemijskom modifikacijom
mnogih nukleotida u lancu
 8.OBRADA PRIMARNOG TRANSKRIPTA
-Primarni prepis mora biti modifikovan obradom primarnog transkripta koja se odvija u jedru
-Nakon obrade zrela iRNK izlazi u citoplazmu gde se ukljucuje u process translacije
-Obradi se svega 3% primarnih prepisa
*Obrada 5’kraja:
-Obuhvata dodavanje cap structure tj 7-metil guanozina
-On se vezuje za 5’nukleotid 5’-5’ vezom uz pomoc “capping” enzima
-Takodje se dodaje metal grupa na prva dva nukleotida u lancu
-Ova odrada zapocinje jos toku sinteze
-Cap struktura ima ulogu u vezivanju ribozoma za 5’ kraj iRNK I inicijaciji translacije
*Obrada 3’ kraja:
-Obuhvata dodavanje niza od 50-250 nukleotida adenine koji se naziva poli-A rep
-Transkripcija moze da se nastavi I 100 ili 1000 nukleotida nakon specificnog poli-A mesta koje ima
strukturu AAUAA, a njegovim uklanjanjem izostaje modifikacija 3’ kraja
-Iza ovog mesta transcript ce biti naknadno presecen, a enzim poli-A polimeraza dodaje adenine na
3’OH grupu poslednjeg nukleotida
-Poli-A rep stabilizuje iRNK stiteci je od degradacije I pomaze pri transport iz jedra u citopolazmu
*Isecanje introna:
-Vrsi se da bi u zreloj iRNK ostao samo kodirajuci niz
-Proces se naziva splajsovanje I od kljucnog je znacaja za ocuvanje smisla genetickog materijala
-U isecanju ucestvuju snRNK, enzim nukleaza I jos par protein koji cine ribonukleo-proteinski kompleks
snRNP
-Vezivanjem snRNP za pre iRNK formira se splajsozom
-snRNK prepoznaje signalni region u instronima, zatim splajsozom formira omcu koju endonukleaza iseca
-Kod svih eukariota introni zapocinju nizom GT-donorsko, a zavrsavaju se AG nizom-akceptorsko mesto
*Struktura zrele iRNK
5’kapa-neprevodivi 5’UTR tj ceoni niz-startni kodon-kodirajuci niz-Stop kodon-3’UTR-poliA rep
-Zrela iRNK u citoplazmi moze biti vezana za ribosome ili slobodna

9.Translacija
- Slozen process sinteepolipptidakoji se odvijanaribozomimaa.
- Formira se polipeptidcijirasporedaminokiselinazaisiodredosledanukleotida u iRNK
- ribozomi = rRNK+ protein
= mala+velikasubjedinica
Oni se u funkcionalnom stanju nalaze samo tokom translacije.Tokom translacijeribozom se
kreceduz i RNK u smeru 5’-3’ pomerajuci se pritom po 1 kodon sve dok ne stigne do STOP kodon, a
cime se zavrsava sinteza polipeptidnog lanca

Ribozom + iRNK = polirobozom

Do ribozoma aminokiseline se donose putem tRNK. Na samom ribozomu obezbjedno je adekvatno

preponavanje kodonasa iRNK I antikodona sa tRNK. Ribozom moze da prihvati najvise 2 tRNK (na P I na
A mesto) P- peptidilno mesto; A – aminoacilno mesto.
P – nalazi se tRNK koja nosi rastuci polipeptidni lanac.
A – nalazi se tRNK koja nosi novu aminokiselinu.
E mesto – preko koga slobodnetRNK izlaze u citoplazmu

Kod prokariota translacija I transkripcija nisu prostorno ni vremenski razdvojene, a kod eukariota jesu.
Kod eukariota translacija se odvija u citoplazmi, a transkripcija u jedru.

Aktivacija aminokiseline: process vezivanja pojedine aminokiseline za odgovarajuci molekul tRNK I na

taj nacin se formira kompleks aminoacil-tRNK.
To je neophodno jer nema direktne interakcije izmedju aminokiseline I kodona na iRNK, pa tRNK ima
posrednicku ulogu. On na jednom kraju nosi odredjenu aminokiselinu, dok se drugim regionom –
antikodonom vezuje za odgovarajuci kodon na iRNK.
Proces aktivacije aminokiselina I njihovo prenosenje do ribozoma odvija se u citoplazmi uz odgovarajuce
tRNK, enzima aminoacil-tRNK-sintaze molekula ATP I katjona Mg2+.

Prilikom aktivacije aminokiselina formira se estarska veza izmedju karboksilne grupeaminokiseline I OH

grupe riboze. Ova energija ce se kasnije iskoristiti za povezivanje aminokiselina u polipeptidni lanac gde
su aminokiseline energetski slabije
-3 faze:
1. Inicijacija
2. Elongacija
3. Terminacija.

Inicijacija
-Pocetak sinteze polipeptidnog lanca.
-Svi polipeptidi pocinju sintezu aminokiselinom metionin kojoj odgovara stvarni kodon AUG, a doprema
je specificna Met-tRNK.
-Metionin se moze kasnije ukloniti iz polipeptidnog lanca dejstvom specificne amino-peptidaze.
-Svaka translacija zapocinje formiranjem inicijatorskog kompleksa koji cine inicijatortRNK (tRNK
kovalentno vezana sa aminokiselinom metionin I antikodon UAC I mala subjedinica ribozoma).

Inicijatorski kompleks se vezujeza leader sekvencu iRNK ispred inicijalnog kodona, a zatim kliziduz iRNK u
5’-3’ smerusve do START kodona gde dolazi do formiranja cvrste veze izmedju antikodona UAC, koji se
nalazina t-RNK-Met i kodona AUG.
Po uspostavljanju stabilnog kompleksa za malu subjedinicu se vezuje velika subjedinica ribozoma koja
poseduje 3 mesta (P, A i E).
Po formiranju kompletnog ribozoma P-mesto je popunjeno sa tRNK-Met.

Elongacija
Tokom elongacije odvija se sintetisanje samog polipeptidnog lanca.U svakom ciklusu elogacije vezuje se
po 1 aminokiselina pri cemu polipeptidni lanac raste.Aminokiseline se medjusobno povezuju peptidnim
vezama koje se formiraju izmedju COOH grupe prethodne I NH2 grupe nove aminokiseline uz
oslobadjanje vode.

Faza elongacijeima 3 opsta koraka:

1. Vezivanje nove aminoacil-tRNK na slobodno A mesto na ribozomu, koja ce se tRNK vezati zavisi
od kodona na iRNK.
2. Formiraju se peptidne veze izmedju novopridosle aminokiseline I rastuceg polipeptida koji se
nalazio na P mestu.
3. Premestanje – translokacija ribozoma duz iRNKza 1 kodon u 5’-3’ smeru.

Na pocetku elongacije na P mestu nalazi se Trnk-Met, dok se za A mesto vezuje odgovarajuca aminoacil-
tRNKciji je anticodon komplementaran drugom kodonu na iRNK. Do povezivanja prve dve aminokiseline
u dipeptid dolazi tako sto se prvo raskida veza izmedju COOH grupe metionina I njene tRNK na P mestu,
a energija raskinute veze se koristi za povezivanje COOH grupe metionina I NH2 grupe druge
aminokiseline. Dipeptid preuzima tRNK na A mestu. Slobodna tRNKprelazi Iz P u E mesto sa koga ce
napustiti ribozom.

Ribozomska RNK iz velike subjedinice ribozoma poseduje polimeraznu aktivnost I ona katalizuje
formiranje peptidne veze izmedju aminokiselina.Takav RNK molekul sa katalitickom aktivnoscu naziva se
ribozim.

Po formiranju prve peptidne veze ribozom se pomera za po jedan kodon u 5’-3’ smeru pri cemu peptide-
tRNK (tRNK sa dipeptidom prelazi iz A u P mesto). Za novoformirano A mesto se vezuje aminoacil-tRNK
ciji je anticodon komplementaran kodonu na iRNK.

Dipeptid se odvaja od tRNK na P mestu I povezuje se sa aminokiselinom na A mestu formirajuci

tripeptid.
Slobodna tRNK napusta P mesto I preko E mesta izlazi iz ribozoma.
Zatim sledi proces premestanja ribozoma za jos jedan kodon, a time tripeptidil-tRNK zauzima P mesto, a
na A dolazi nova aminoacil-tRNK sa odgovarajucom aminokiselinom te se ciklus ponavlja po istom
principu.

Svako raskidanje kovalentne veze izmedju aminokiselina rastuceg polipeptida I tRNK koja ga nosi
praceno je uspostavljanjem nove peptidne veze.
Pomeranje ribozoma duz iRNK u procesu elongacije polipeptidnog lanca traje sve dok ribozom ne naidje
na jedan od STOP kodona(UAA, UAG, UGA).

Terminacija

-Proces translacije se zavrsava ulaskom jednog od STOP kodona (UAA, UAG, UGA) na A mesto u
ribozomu. Za STOP kodon se ne vezuje nijedna tRNK, posto u prirodi ne postoje tRNK ciji su antikodoni
komplementarni nekim od STOP kodona.
-Umesto tRNK za STOP kodon se vezuje protein terminacije koji umesto aminokiseline dodaje molekul
vode I dovodi do destabilizacije translacionog kompleksa – raskida se veza izmedju tRNK I polipeptidnog
lanca, razdvaja se kompleks ribozom-iRNK. Ribozom se razdvaja na malu I veliku subjedinicu, a iRNK se
razgradjuje enzimima nukleaze.

Novosintetisani protein se usmeravaju na mesta u celiji gde ce vrsiti svoju funkciju. Novosintetisani
polipeptid pre nego sto postane bioloski aktivan, mora biti podvrgnut razlictim tipovima
posttranslacione obrade.

Signalna sekvenca – na N terminalnom kraju – protein bez nje ostaju u citoplazi I ne mogu ulaziti u
kanalice endoplazmaticnog retikuluma.
*Vazno je napomenuti da jedan molekul iRNK moze biti prevodjen od strane veceg broja ribozoma koji
se po njemu krecu jedan za drugim. Novi ribozom veuje se za 5’ kraj iRNK u momentu kada prethodni
koji vrsi translaciju na istom molekulu odmakne za oko 80 nukleotida, tako nastaju poliribozomi tj.
polizomi.
 *Postoji 6 osnovnih nivoa kontrole ekspresije gena kod prokariota*

10. REGULACIJA GENSKE AKTIVNOSTI NA NIVOUMOLEKULA DNK

-Obuhvata:
1. Dekondenzaciju hromatina:
-Povezanost DNK I histona sprecava RNK polimerazu da pristupi molekulu DNK I zapocne transkripciju
-Spiralizovana DNK je transkripciono neaktivna, a histoni nespecificno inaktivisu gene
-U dekondenzaciji ucestvuje proteinski regulatorni kompleks NRF koji menja strukturu nukleozoma
-Na znacaj dekondenzacije ukazuju hipersenzitivna mesta u kojima je DNK posebno osetljiv za delovanje
enzima jer je odovjen od histona
-Ova mesta se nalaze u regionima promotora, pojacivaca, utisivaca za koje se vezuju regulatorni protein
-TFII-H sprecava ponosvno vezivanje DNK I histona
2. Hemijska modifikacija: Odigravaju se u istom smeru I reverzne su
a)DNK: Metilacija
-To je kovalentna modifikacija baza DNK I predstavlja mehanizam inaktivacije odredjenih gena
-Vrsi je enzim DNK-metil transferaza , a desava se na C u CpG nizu (isti lanac)
-Dodaje se CH3 na 5-C atom citozina I nastaje 5-metil citozin
-Enzim vrsi metilacije onih CpG regiona koji se sparuju s avec metiliranim GC nizovima I tako se obrazac
metilacije nasledjuje kroz mitotske deobe
-Neaktivni geni su znatno vise metilirani
-Demetilacijom se uklanja metal grupa I aktiviraju se geni, to vrse enzimi demetilaze
-Demetilacija ne aktivira transkripciju ali je uslov za zapocinjanje inicijacije
-Metilacije ne vrse strukturne promene DNK vec spoljasnju modifikaciju pa spadaju u epigenske
regulatorne mehanizme
-Metilacija je ukljucena u 3 fenomena genske aktivnosti:
*CpG ostrva koji predtsavljaju grupacije regiona CpG nizova
-Oni okruzuju pormotore gena cuvarkuca, cime obelezavaju njihov 5’ kraj I ostvaruju epigeneticku
kontrolu sinteze protein neophodnih za osnovne funkcije
*Kontrola genske ekspresije tokom razvica:
-U razlicitim fazama zivota menja se stepen metilacije DNK
-U gametima je DNK visoko metiliran, u spermatozoidima je metilacija skoro ppotpuna, u oociti je manji
broj jer se sintetisu neki RNK potrebni za period posle oplodjenja
-Nakon oplodjenja dolazi do demetilacije tj aktivacije, a ubrzo nakon embrionalnog razvica opet sledi
metilacija povezana sa determinacijom I diferencijacijom
*Genomski imprinting je pojava da aktivnost gena zavisi od njihovog roditeljskog porekla
-Njemu podleze oko 60 gena pa nije cest
-Moguca je pojava da u citavom organizmu bude aktivan iskljucivo gen nasledjen od jednog roditelja
-Gen pamti od koga potice upravo metilacijom
-Primer: intersticijalnom delecijom dugog kraka hromozoma br.15 nastaju dva poremecaja
1.Prader-Wilijev sindrom: mentalna zaostalost, nizak rast, gojaznost, slabije razvijene genitalije
2.Angelmanov sindrom: mentalna zaostalost, epilepticcni napadi, nevoljan pokret ruku I osmeh
-Delecija na hromozomu poreklom od oca-Prader-Wilijev; od majke-Angelmanov
-Primer je takodje I inaktivacija X hromozoma
Inaktivacija se javlja prvi put na stadijumu blastociste, a u blastomerama se slucajno inaktivise jedan X
U daljim deobama se odrzava obrazac
b)HISTONI: Acetilacija, metilacija, fosforilacija I ubikvitinizacija
-Vrse histonske acetil-transferaze, dovodeci do slabljenja veze sa DNK i povecava transkripcionu aktivnos
-Uklanjanje acetil grupe omogucava histonske deacetilaze
-Modifikacija se vrsi na repovima histona koji predstavljaju N-terminalni deo polipeptida
-H3 I H4 su posebno podlozne modifikaciji
3. Amplifikacija gena: umnozavanje broja kopija gena ciji su produkti neophodni
4.Preraspodela gena I genskih segmenata: na osnovu cega se na nivou DNK determinise sinteza
ogromnog broja protein
 11.REGULACIJA INICIJACIJE I TRANSKRIPCIJE GENA
-Kljucno za regulaciju su specificni regioni DNK za koje se vezuju regulatorni protein
-Regioni koji ucestvuju u regulaciji: promoter, pojacivaci, utisivaci, elementi odgovora (RES) I insulator
Svi oni predstavljaju cis-elemente
-Proteini koji ih prepoznaju su transkripcioni faktori ili trans-elementi (opsti, specificni I inducibilni)
Opsti prepoznaju promotore, specificni pojac. I utisi., a inducibilni prepoznaju RES elmente
-Promotor se nalazi ushodno u odnosu na kodirajuci niz osim kod tRNK I 5S rRNK
Orjentacija promotora odredjuje koji ce se lanac transkribovati
RNK polimeraza II I TFII cine PIK, a vezivanjem PIK-a za promoter uz hidrolizu ATP-a zapocinje
transkripija
-Pojacivaci i utisivaci se nlazae u okviru promotora ili ushodno I nishodno od gena I od njih zavisi gde I
kada ce se gen transkribovati
-Aktivatori se sa jedne strane vezuju za pojacivace a sa druge za PIK na promotoru, sto dovodi do
prostorne konformacije
Mogu da budu ukljuceni u kompleks I ko-aktivatori koji se vezuju za activator I veoma su bitni
*Izostankom ko-aktivatorkog protein dolazi do Rubinstajn-Taibijevog sindroma
*Jedan gen moze da ima vise pojacivaca, a jedan pojacivac moze da veze razlicite aktivatore sto dodatno
pomaze regulaciji
-Za prigusivace se vezuju represori koji uticu na smanjenje aktivnosti gena ciji product nije potreban
-Od posebnog znacaja su HOX geni koji u embrionanom razvicu kontrolisu osovinsku diferencijaciju
Kod ljudi ima 39 HOX gena u 4 grupe A,B,C I D
Produkti HOX gena su TF sa specificnom aktivnoscu
Fenomen kolinearnosti predstavlja pojavu da se HOX geni jedne grupe aktiviraju redosledom kojim su
rasporedjeni na hromozomu, a HOX protein po slicnom rasporedu kontrolisu diferencijaciju
odredjenog regiona tela
*TF Myo transformise fibroblast u mioblast
*TF Pax je presudan za razvice oka
*Produkt gena Sry je kljucan za razvice testis
-RES odgovaraju na hormone I signale iz spoljasnje sredine I slicni su pojacivacima, a za njih se vezuju
inducibilni TF slicni specificnim TF ali njihovu aktivnost indukuju signali spoljasnje sredine
Postoje 2 kategorije hormona: steroidni (polni I hormone nadbubrezne zlezde) I protein
a)Steroidni lako prolaze kroz membranu I u citoplazmi vezuju za receptore, a zatim hormon-receptorski
kompleks ulazi u jedro gde se vezuje za DNK I pocinje transkripcija
Receptori su inducibilni TF, a segment DNK za koji se vezuju je RES element
b)Proteinski se vezuju za receptore na celijskoj membrane, sto pokrece signalne mehanizme koji
aktiviraju enzime za sintezu cAMP
cAMP aktivira izvrsne protein koji ulaze u jedro I predstavljaju inducibilne TF
-Insulatori izdvoje pojedinacne gene ili grupe gena I ogranicavaju delovanje pojacivaca I utisivaca

-U jednom genu moze da postoji vise promotora pa je odabir promotora koji ce se koristiti jos jedan
nacin regulacije
Alternativni promotori se srecu kod gena koji se eksprimiraju u vise tkiva, pa je aktivacija tkivno
specificna
 12.REGULACIJA GENSKE EKSPRESIJE NA NIVOU POST-TRANSKRIPCIONE
OBRADE
-Obrada primarnog transkripta podrazumeva isecanja introna, spajanje egzona I dodavanje CAP
structure na 5’kraj i poli-A-rep na 3’kraj
-Ovaj process se odnosi na razlicito isecanje introna I povezivanje egzona I razlicito mesto povezivanja
poli-A repa
-Tako isti gen I isti primarni transcript daju razlicite zrele iRNK,a time I protein
-Primer: gen za kalcitonin koji se sastoji iz 5 egzona I 4 introna
a) U parastitnim zlezdama prva cetri egzona se spajaju I na kraju se dodaje poli-A rep; 5. Egzon se
odbacuje zajedno sa intronima
Kasnijim modifikacijama se dobija kalcitonin
b)U neuron nervnog tkiva se u istom primarnom prepisu povezuju 1,2,3 I 5 egzon, a 4. Se sa intronima
odbacuje. Na kraju sedodaje poli-A rep I nastaje CRP
-U mehanizam posttranslacione obrade spade I programiranje aktivacije molekula iRNK
U oocti se sintetisu razliciti molekuli iRNK koji ce se upotrebiti u prvim stadijumima brazdanja
Prilikom obrade primarnog prepisa ove iRNK dobijaju skracen poli-A rep I budu u neaktivnoj formi
Nakon oplodjenja poliA polimeraza produzava poli-A rep dajuci zrelu iRNK
-Takodje molekuli iRNK su nestabilni I nakon nekoliko casova se degraddiraju
Cinioci koji uticu na produzenje poluzivota iRNK omogucavaju da iRNK jos nekoliko puta prodju kroz
process translacije cime se povecava sinteza protein (primer je uticaj hormona porlaktina na sintezu
kazeina-proteina mleka)
-RNK editovanje je mehanizam u kom zrela iRNK trpi modifikacije baza

13. TIPOVI GENSKE MUTACIJE

-Mutacije su promene na genetickom materijalu(primarna struktura) I one su izvor varijabilnosti
nasledne osnove
-One su izvor novih gena koji mogu biti stetni(oboljenja) ili korisni za evoluciju
-Klasifikacija mutacija:
1. Promena divljeg tipa gena(prvobitna forma gena) u mutantnu formu-direktna mutacija
Vracanje mutiranog alela u divlji-reverzna mutacija
Ako se divlji tip menja uvek u istu formu-rekurentna mutacija
2.Uzrok:
Spontane nastaju prirodnim mehanizmima
Indukovane nastaju delovanjem nekih agensa
*Faktori koji izazivaju mutacije su mutageni
3.Tip celije:
Germinativne mutacijesu u gametima I prenose se na potomstvo (one su najcesce konstitucione tj
nalaze se u genomu jedinke u svim celijama, a mogu biti I samo u jednom delu germinativnih celija iz
kojih se formiraju gamete-germinativni mozaicizam)

Somatske mutacije zahvataju telesne celije I ne rpenose se na potomstvo, samo na cerke celije u
deobi(zato sto pogadja samo neke celije nastaje mozaik mutiranih I normalnih celija(razlicit boja ociju)
4.Latalne I sublatalne
5. Razlicit period ispoljavanja
Patuljast rast-embrionalno razvice
Cisticna fibroza-na rodjenju
Hantingtonova bolest-u kasnijem period zivota
6.Dominantne-ispoljavaju se u homo ili heterozigotnom stanju
Recesivne-ispoljavaju se homozigotnom stanju
Kodomoninantne-kod heterozigota se oba alela podjednako ispoljavaju
Intermedijarne-heterozigot ima srednji fenotip
TIPOVI MUTACIJA:
1. Supstitucija baza(point mutacija):-zamena jedne baze drugom
a)Tranzicija-purinska baza se zamenjuje purinskom, a pirimidinska pirimidinskom (4 tipa)
b)Transverzija-purinska se menja pirimidinskom, a pirimidinska purinskom (8 tipova)
2. Delecije-gubitak segmenta DNK( jedan nukleotid ili vece blokove)
3. Insercija-umetanje segmenta DNK (ako se u umetnutom delu ponavlja struktura DNK-duplikacija)
-Male delecije I insercije suposledica poremecaja u replikaciji (delecije nastaju zbog stvaranja petlji u
matricnom lancu, a insercije zbog su posledica petlji u novosintetisanom lancu)
-Vece delecije I insercije su posledica: nejednakog crossing overa pri razmeni izmedju sestrinskih
hromatida ili samog krosing overa kada su visegenske familije smestene u nizu pa se pogresno postave
prilikom sparivanja homologih hromozoma
Nejednak crossingover dovodi do Daltonizma;Hemofilija A nastaje kada se invertuje jedan segment gena
-Velike insercije nastaju delovanjem transpozona-pokretnih genetickih elemenata
4. Povecan broj trinukleotidnih ponovaka karakteristicna samo za coveka
Mutacija dovodi do patoloskog ponavljanja broja ponovaka iznad kriticnog nivoa
Najcesce je to povecanje tripleta CAG; u genu za Hantingtonovu bolest normalno je 30 kopija CAG
tripleta , a bolest nastaje kada se broj poveca iznad 50(zbog proklizavanja DNK polimeraze ili
neefikasne popravke gresaka)
U porodicama se iz generacije u generaciju povecava br ponovaka-dinamicke mutacije
-Supstitucije dovode do novoformiranog kodona koji moze da bude:
a)Missense-kada se kodon za jednu aminokiselinu menja u kodon za drugu aminokiselinu
b)Nonsense-kada se od funkcionalnog kodona formira stop kodon
c)Silence-kada bazna supstitucija ne menja znacenje kodona (samo metionin I triptofan imaju po jedan
kodon)
d) Neutralna-kada se formira kodon za hemijski slicnu aminokiselinu
-Delecije I insercije menjaju okvir citanja informacije-Frame-shift I ceo segment ce kodirati drugacije
aminokiseline pa se cesto formira prevremeni STOP kodon
Ako umetnuti ili izgubljeni segment sadrzi ceo triplet ne menja se sadrzaj geneticke informacije pa ce se
ushodno I nishodno od greske normalno kodirati I imace blazi fenotipski efekat
*Frame-shift u genu za distrofin dovode do prekida sinteze I teske Disenove misicne distrofije
U istom genu delecije koje ne dovode do promene okvira citanja dovode do Bekerove misicne distrofije
jer je protein delimicno funkcionalan

14.Mutageni
-Postoje indukovane I spontane mutacije
-Indukovane nastaju delovanjem razlicitih hemijskih, fizickih I bioloskih faktora-mutageni
*Oksidativna ostecenja baza*
-U toku anaerobnog metabolizma nastaju aktivne bvrste kiseonika slobodni radikali(superoksidni,
hidroksilni I peroksidni radikali) I vodonik peroksid koji mogu dovesti do oksidativnog ostecenja baza
-oksidacijom G nastaje 8-okso-dGTP koji se sparuje sa A dovodeci do GC-TA transverzje
-Oksidacijom T nastaje timidin glikol dovodeci do blokiranja replikacije
*Alkilacija baza*
-Mnoge supstance najcesce unite hranom mogu da dovedu do dodavanja alkil grupa na azotne baze DNK
I slobodnih dNTP
-S adenozinl metionin stvara jako puno 3 metil adenine dnevno
-Etil metal sulfonat(EMS) dodaje eti grupu
-Nitrozoguanidin dodaje metal grupu na nukleofilna mesta svakoj od 4 baze
-Alkilacija kiseonika na poziciji 6 G dovodi do pogresnog sparivanja 0-6-alkilguanina sa timinom I dovodi
do GC-AT tranzicije
1.Hemijski mutageni:
a)Modifikatori baza-direktno deluju na DNK I transformisu azotne baze menjajuci im afinitet za
sparivanje
-Azotasta kiselina vrsi dezaminaciju baza
-Etil-metilsulfonat(EMS) vrsi alkilaciju baza pri cemu G prelazi u etil-guanin I sparuje se sa T sto dovodi do
GC-AT tranzicije
b)Bazni analozi-hemijska jedinjenja u DNK koja su strukturno slicna azotnim bazama pri replikaciji se
ugradjuju umesto odgovarajucih baza
-Najpoznatiji je 5-brom uracil(5BU) koji se u normalnoj keto formi ponasa kao timin I ugradjuje naspram
adenina, kada predje u enolnu formu pa se u sledecoj replikaciji sparuje sa G I dolazi do AT-GC tranzicije
c) Interkalirajuci agensi-zbog slicnih dimenzija kao parovi nukleotida umecu se u molekul DNK izazivajuci
delecije I insercije
-Akridinske boje (proflavin I akridin oranz) imaju takvo delovanje, kao aromaticni molekuli se ugradjuju,
razmicuci susedne nucleotide sto dovodi do nepravilnog crossing overa I dovodi do malih del I ins
2.Fizicki mutageni: -obuhvataju razlicite tipove zracenja elektromagnetsko(svetlosno,X, gama) I
korpuskularno(neutronsko, alfa, beta protonsko)
-Prema hemijskom efektu :
a)Jonizujuce zracenje: sudarom sa atomom jonizujuci zraci stvaraju jone
-prolazi kroz tkiva stvarajuci jake I hemijski reaktivne radikale
-glavni mutageni efekat: point mutacije, prekidi hromozoma I hromozomske preraspodele; ali efekad
zavisi od vrste, doze I vremenskog perioda zracenja
-ista doza X zraka u akutnoj dozi izaziva 3-4 puta vise mutacija nego hronicna doza(iz manjih serija)
b)nejonizujuce zracenje: najveci efekat imaju UV zraci koji mogu da dovedu do formiranja veza izmedju
susednih pirimidina u lancu zbog slabljenja veze izmedju 4. I 5.C atoma u pirimidinskoj bazi
-najcesce nastaju ciklobutanski dimeri timina
-ovo ostecenje dovodi do primicanja susednih nukleotida vrseci lokalnu distorziju mk DNK
-moze dovesti I do unakrsnog povezivanja baza iz razlicitih lanaca molekula DNK
*Ovakvo povezivanje mogu izazvati I polifunkcionalni alkilirajuci agensi (psoralen, supstanca u liscu nekih
biljaka I kozmetici za potamnjivanje koze)
Psoralen u prisustvu svetlosti moze da se umetne u DNK I izazove lokalnu distorziju B zavojnice
molekula DNK
3.Bioloski mutageni: -su zivi oranizmi kao I njihove structure I proizvodi
-kada se mk DNK ponasaju kao mobilni geneticki elemnti, mogu da menjaju nasledni materijal celije
vrseci tako mutageno delovanje
-Mobilni geneticki elemnti su: virusi,plazmidi I transpozomi

FALI REPARACIJA
16. CROSSING-OVER
-Krosing over predstavlja rekombinaciju genetickog materijala izmedju nesestrinskih hromatida
homologih hromozoma
-Pored slobodne rekombinacije, ampfimiksisa(spajanje genoma dva gameta), predstavlja dodatni factor
pojave polimorfizma(razlicitosti)
-Geni koji su linearno rasporedjeni u okviru jednog hromozoma se prenose na potomstvo kao vezani
geni
-Mi posedujemo 22 grupe vezanih autozomalnih gena I jednu grupu gonozomalnih vezanih gena
-Vezani geni u nekim slucajevima mogu da se razdvoje, a to koliko cesto ce da se razdvoje zavisi od
udaljenosti gena, stanja hromatina, pola, uzrasta…)
-Najznacajnija je udaljenost, jer sto su geni udaljeniji veca je verovatnoca d ace biti razdvojeni u crossing
*jedinica genske mape je jedinica rastojanja izmedju gena na hromozomu I izrazava se u cM
-Crossing-over se desava u pahitenu profaze mejoze I
-Prema Holidejevom modelu crossing-over ima 2 faze:
1. -Da bi doslo da razmene, homologi hromozomi se priblizavaju jedan drugom
-Razmena se vrsi izmedju pojedinacnih lanaca homologih hromozoma( lanci 5’-3’ orjentacije)
-Lanci se najpre zasecaju I ukrstaju, a onda se svaki od njih povezuje sa komplementarnim lancem iz
drugog mk DNK
-Tako nastaje kompleks nazvan heterodupleks
-Heterodupleks se zatim izduzuje stvarajuci X strukturu nazvanu Holidejev intermedijer
2.-Holidejev intermedijer se rotira za 180* (sa leva na desno) I nastaje krstasta formacija
-Dva od 4 lanca se prekidaju I izmedju njihovih krajeva se uspostavljaju nove fosfodiestarske veze I tao
je rekombinacija zavrsena
-Ako se prekinu lanci koji su se na pocetku ukrstili dobiju se dva hibridna molekula koji sadrze samo
heteroduplekse structure
-Ako se prekinu neukrsteni lanci dobija se heterodupleksni regioni I kompletno modjusobno razmenjeni
krajevi
-Zasecanje lanaca na pocetku vrsi endonukleaza koja prepoznaje specificne nizove
-Za mesta prekida se vezuje protein RecA spaja dva lanca I omogucava migraciju mesta ukrstanja
Ovaj protein se obavija oko molekula DNK I rotiranjem spirale ih uvlaci u centralnu supljinu gde se odvija
rekombinacija
-Pored RecA ucestvuju I SSB protein, topoizomeraze, DNK polimeraze
-Resolvaze vrse raskidanje Holidejevog intermedijera
*Krosingover moze da se desi I u mitozi
*Moze se odvijati I izmedju sestrinskih hromatida ali one imaju identicne sekvence DNK pa je nezapazen
Zapaza se kod delovanja mutagenih agenasa I u celijama kod oboljenja koja izazivaju hromoz. nestabil
 17.RESTRIKCIONE ENDONUKLEAZE I NJIHOVA PRIMENA U
MOLEKULARNOJ GENETICI
-To su enzimi izolovani iz bakterijskih celija koji omogucavaju precizno I ciljano isecanje molekula DNK na
fragmente(restrikcioni fragmenti)

-Drugi nazim je molekularne makaze

-One u bakteriji uklanjaju stranu DNK dok je bakterijska DNK zasticenja od isecanja metilacijom

-U molekulu DNK oni prepoznaju specificne nizove nukleotida, iseku DNK na tacno odredjenom
restikcionom mestu

-Regioni koje oni prepoznaju imaju palindromsku strukturu

-Uvek seku oba lanca DNK

-Postoji mnogo vrsta enzima I svaki je specifican za odredjeni niz nukleotida I svaki ima svoje restrikciono
mesto

-Endonukleaze se koriste u tehnici rekombinovane DNk I tu sluze da iseku fragmente koji se kasnije
spajaju sa vektorom

-Kada endonukleaza isece fragmente, oni imaju lepljive krajeve sto im omogucava da uz pomoc ligaze
mogu da se spoje sa komplementarne krajeve DNK razlicitog porekla

-To je znacajno za kombinovanje genetickog materijala razlicitih organizama

-Molekuli DNK koji nastanu kombinovanjem vise DNk molekula razlicitog porekla se zovu himerni
(rekombinovani,hibridni) DNK molekuli

-Ovo omogucava primenu bakterija za proizvodnju humanih hormona I drugih proteinskih supstanci

-Restrikciona mesta se nasledjuju po Mendelovim pravilima

18.OSNOVNE TEHNIKE MOLEKULARNE BIOLOGIJE

-To su:

1.Upotreba restrikcionih endonukleaza

2.Gel-elektroforeza

3.PCR reakcija (reakcija lancane polimerizacije)

4.Hibridizacija

5.Kloniranje gena

6.Sekvenciranje DNK molekula

-Merenjem na spektrofotometru se dobija tacna koncentracija I cistoca

2. -Odredjuje kvralitet izolovanog materijala I sluzi za razdvajanje DNK ili RNK

-U elektricnom polju joni idu od - ka + (anodi) polu

-Molekuli se krecu kroz gel koji se sastoji od agaroze ili poliakrilamida

-Molekuli se razdvajaju u odnosu na svoju velicinu (kraci idu brze a duzi sporije) pa se kraci nalaze nize a
duzi vise
-Na preciznost razdvajanja uticu: gustina, sastav gela, napon struje i T

-Uocavanje fragmenata se vrsi bojenjem gela bojama koje imaju afinitet za nukleinske kiseline

3.-Sluzi za selektivno umnozavanje odredjenog dela molekula DNK

-Zasniva se na replikaciji DNK

-Koriste se prajmeri, to su jednolancani nizovi od oko 20 nukleotida koji su komplementarni granicnim

delovima odredjenih gena

-Prajmer se veze za DNK I sluzi DNK polimerazi da pocne sintezu novih lanaca

-Tri osnovne faze:

1.Denaturacija DNK 94-96C*

2.Komplementarno povezivanje prajmera za jednolancani matricni lanac DNK-hobridizacija 50-70C*

3. 30 sinteza novih lanaca od strane Taq polimeraze 5’-3’-faza ekstenzije 72C*

-Koriste se posebne termostabilne DNK polimeraze-Taq polimeraza jer se PCR reakcija odigrava na
visokim temperaturama na kojima se normalna DNK polimeraza dezintegrise

-U smesi za PCR se nalazi:

-DNK koja se analizira

-Prajmeri

-Taq polimeraza

-Nukleotidi za sintezu novih lanaca (u vidu dNTP)

-Joni Mg, pufer I H2O

4.-Testom hibridizacije se ispituje DNK uz pomoc genskih proba-Southern analiza

-Ovim se ispituje da li se u odredjenom lancu DNK nalazi neki segment tj gen od interesa I da li je on
normalne velicine

1. Isecanje genoma DNK na fragmente koriscenjem restrikcionih enzima I u jednom fragment se

nalzi gen koji se analizira
Fragemnti DNK uz pomoc gel –elektroforeze razdvajaju na osnovu velicine
DNK se posle denaturise I ide Blotting koji podrazumeva prenosenje fragmenta iz gela na
posebne filtere ili membrane
2. Onda se ta DNK inkubira sa odgovarajucom genskom probom(specificna temperature I pH)
Proba je niz nukleotida koji su komplementarni delu DNK od interesa
 Ona moze da bude jednolancana I obelezena radioaktivitetom I ona prepozna sebi
komplementaran deo DNK I sa njim formira dvolancanu strukturu
Zahvraljujuci radioaktivitetu nastali hybrid ostavi trag na rendgenskom filmu I moze da se
detektuje autoradiografijom
Prisustvo svelte trake na tom filmu je pozitivan test hibridizacije

-Mane su: duzina postupka(nekoliko dana), rad sa radioaktivnim obelezivacima

-Pozitivne strane: mogu se otkriti point mutacije kratkim probama I krupne promene u naslednom
materijalu I velicini restrikcionih fragmenata

-Najjednostavniji test je Dot-Blot analiza

-Postoji genski cip koji se bazira na testu hibridizacije I ona se vrsi na mikroploci na kojoj su probe
fiksirane na ploci a uzorci se nanose na njih

5.-Sve celije ljudskog organizma nastaju iz jedne oplodjene jajne celije I predstavljaju klonove

-Jedine celije koje nisu klonovi su polne celije

-Celijsko kloniranje je kada se koriste totipotentne blastomere jednog organizma u cilju stvaranja jedinke
sa identicnim osobinama(blizanci) koriste se u veterinarskoj praksi tako sto se blastomere ubace u
enuklearne oocite I tako se nastavi razvoj embriona

-Ljudski embrion ima totipotentnost do 8. celijskog statijuma sto znaci da se iz 1 embriona moze dobiti 8
blizanaca

-Ovca Doli je prvi klonirani sisar

6. -To je odredjivanje tacnog redosleda nukleotida u ispitivanom molekulu tj tako se odredjuje primarna
struktura mk DNK, njegov nukleotidni niz ili sekvenca

-Vrsi se Sangerovom metodom uz ucesce PCR reakcije

-Zasniva se na cinjenici da se ugradnjom di-deoksi nukleotida u rastuci niz I onda se njegova sinteza
prekida jer ne moze da se uspostavi naredna fosfodiestarska veza

-U smesu za CR se pored osnovnih dNTP dodaju I di-dNTP koji su obelezeni radioaktivitetom ili
fluorescentnim bojama

-Tokom sinteze se po principu slucajnosti na svaku mogucu poziciju umesto obicnog ugradi di-dDNP I
proizvod je set produkata gde je svaki za jedan bazni par duzi od prethodnog

-Ti produkti se razdvajaju elektroforezom

 19.Genetički inženjering

Genetički inženjering podrazumeva manipulacioju genetičkim materijalom zarad dobijanja novih,

drugačijih molekula DNK.

Komplementarna ili cDNK predstavlja dvolančanu kopiju RNK marice delovanjem enzima reverzna
transkriptaza. Ovako dobijena DNK ne poseduje introne većsamo kodirajuće sekvence- egzone.

Pojam rekombinantne ili rekombinovane DNK označava molekul koji je nastao kombinovanjem dva
različita molekula DNK. U tehnologiji rekombinantne DNK postoji 5 bitnih faza:

1.Stvaranje fragmenata DNK pomoću specifičnih endonukleaza.

2. da bi fragment bio unet u ćeliju, on se prvobitno spaja sa vektorom(prenosiocem). Kao vektor
može da posluži bilo koja DNK koja može da se replikuje. Fragmenti dobijeni restrikcionim
endonukleazama imaju „lepljive krajeve“, tj.mogu da se spojesa asebi komplementarnim
nizovima nukleotida. DNK vektora se seče ISTIM restrikcionim endonukleazama, a zatim se
pomoću enzima ligaze povezuju komplementarni krajevi vektora i fragmenta. Tako nastaje
hibridni (rekombinovani) molekul DNK. Postoji više vrsta vektora ali najznačajniji su: plazmidi,
bakteriofagi i kozmidi, od ova tri vektora najveći gragment može da se klonira u kozmidima. YAC
ili BAC su vektori koji se koriste kloniranje znatno velikih fragmenata i do nekoliko stotina kb.
3.rekombinovani vektori se unose u ćeliju domaćina (najčešće E coli), na više načina:
transformacija,transfekcija,mikroinjiciranjem.
4. kompleks domaćin-vektor umnožava se kultivacijom u lab.uslovima. na taj način se dobijaju
identične kopije klonova željenog fragmenta DNK.
5. neophodno je odabiranje bakterijskih linija koje zaista sadrže rekombinovani vektor, za to se
 koristi čitav niz postupaka. To može da bude selekcija na osnovu promenjenih svojstava
rekombinovane bakterije, ili hibridizacija otisaka bakterijskih kolonija sa obeleženim probama.

Kloniranjem različitih setova fragmenata DNk omogućeno je dobijanje genskih. Hromozomskih i

genomskih biblioteka. Tako je tehnologija rekombinovane DNK omogućila da se u bakterije unesu geni
čoveka, npr.insulin,hormon rasta ili eritropoetin. U labaratorijskim uslovima sintetiše se velika količina
odgovarajućih proteina koji su identični ljudskim, pa se bez opasnosti primenjuju u lečenju različitih
oboljenja. Principi tehnologije rekombinantne DNK takođe su i osnov za razvoj genske terapije.

20.Ćelijski ciklus
Sastoji se interfaze i ćelijske deobe.

Interfaza:

● G1 –rast (transkripcija i translacija)

● S –replikacija DNK
-sinteza histonskih i nehistonkih proteina
-udvajanje centriola
● G2 –sinteza mikrotubula deobenog vretena
-počinje kondenzacija hromatina

Čelijski ciklus i sve faze se kontrolišu mehanizmima koji mogu da budu;

〉 Iz same ćelije (intracelularno) – postoje neke kontrolne tačke i signalni mehanizmi koji
mogu da ubrzaju, uspore ili stopiraju interfazu i mitozu. Kontrolene tačke: G1, G2, M.
〉 Iz spoljašnje sredine (ekstracelularno)
Za vreme G1 faze ćelija može da udje u G0 fazu(izuzetnog mirovanja) – stare ćelije, nema hrane, loša
temperatura, zbog signalnih molekula tipa hormoni, faktori rasta, apoptotički, u gametogenezi su
spermatogonije u G0 fazi i takve su do puberteta zahvaljujući sertolijevim ćlijama a neke čelije su norm
takve tima moždane ćelije.

Maligne čelije se prebrzo dele pa nemaju vremena za G0 fazu isto tako u embrionalne ćelijeod 8. Do 16.
Ćelijskog stadijuma i tad preskoče i G1 i G2 fazu.

Somatske i polne ćelije mogu da umru na dva načina:

 〉 Apoptoza- kontrola na nivou gena, tu su pro-apoptotički geni i anti-apoptotički geni i u zavisnosti
od aktivnosti gena ćelija ulazi u fazu apoptoze. Takodje ćelija koja udje u apoptozu zbog neke
greke na DNK može kada popravi grešku da izadje iz iste i te popravke vrše dok du u G0 fazi.
Apoptozu najčešće može da izazove nizak nivo ATPa (ispod 30% ide odmah u nekrozu). Odvija se
postepeno, prvo zezintegracija jedra, pa citoplazma itd
〉 Nekroza –to je kad ćelija samo pukne, razaranje membrane i izlivanje u spoljašnju sredinu, može
da izazove zapaljenje. Kad ćelija udje u nekrozu nema nazad.
Prelazak iz jedne u drugu fazu ćelijskog ciklusa je pod kontrolom proteina ciklin zavisne kinaze(1,2,3..)i
ovi proteini se aktiviraju posebnim proteinima koji se zovu ciklini (A,B,C,D). Inicijalni signal za početak
ćelijskog ciklusa je kad se cilkin D (CycD) veže za ciklin zavisnu kinazu 4 ili 6 (Cdk4 ili Cdk6), a poslednja
faza je kontrolisana vezivanjem ciklina B za Ckd1 i taj kompleks se zove MPF.

Mitoza
Brazdanje, rast, regeneracija, zarastanje

〉 Profaza: hromozomi su vidljivi, kondenzuju se, sastoje se od dve hromatide povezane

centromerama, centrioli kreću na suprotne delove ćelija i grade postepeno deobeno vreteno.
〉 Prometafaza: dezintegracija jedarne membrane i jedarceta.
〉 Metafaza: hromozomi max kondenzovani, postavnjeni u ravni deobenog vretena putem niti
deobnog vretena koje su zakačene za hromozome preko kinetohora a centromere hromozoma
su postavljene u liniji u envatorijalnoj ravni
〉 Anafaza: počinje kad se razdvoje centromere, skraćuju se niti vretena i hrom idu na suprotne
polove.
〉 Telofaza: citokeneza i kraj mitoze, deoba ugibanjem ćelijske membrane, gubi se vreteno, stvara
se jedrova membrana...
Deobeno vreteno se sastoji od niti koje se sastoje od proteina tubulina i postoje 3 vrste niti:

● Polarne
● Hromozomske (za konetohore)
● Astralne
Izgradnja i funkcija vretena je kontrolisana genima i najbitnija kontrolna tačka gde protein MAD2
pomaže da se anafaza odvija pravilno. A bitan je i kompleks MAD2 i ER-beta.

Na deobu mogu da utiču i spoljni faktori tipa hormon estrogen.

 21. Gametogeneza
Faza umnožavanja- od matičnih ćelija nastaju oogonije: spermatogonije i oogonije

Faza rasta- replikacije DNK – diferencijacija u primarne spermatocite i oocite, nastanak vitelusa

Faza sazrevanja- mejoza 1 i 2

Mejoza 1:
● Profaza: ima 5 podfaza:
o Leptoten: hromozom je kao dvohromatina nit i započinje sparivanje homologih
hromozoma
o Zigoten: hromozomi se i dalje približavaju, zatočinje stvaranje tročlane proteinske
strukture- sinaptonemalnog kompleksa izmedju homologih hromozoma i ona ih čvrsto
povezuje i ovo se zove konjugacija ili sparivanje homologih hromozoma
o Pahiten: hromozomi se sad delimično razdvajaju tako što se rezgradjuje
simaptonemalni kompleks. Ostatak kompleksa koji se nije razgradio formira hijazme i
one drže homologe hromozome zajedno sve do anafaze i one su najvažnije za pravilnu
segregaciju a to je razdvajanje hromozoma. Na kraju su hromozomi sa zadebljanim
krajevima i ovo je samo kod spermaticita i zove se kasna pahitenska faza, oocite je
nemaju.
o Diploten: ovde oocite prave pauzu, zaustavljaju deobu antimitotičnim faktorom
inhibitorom i ovo se zove diktioteni stadijum, tako ostaju do puberteta ili
menopauze( prva faza zastoja ćel ciklusa) one ovde ne miruju potpuno već intenzivno
sintetišu iRNK koja upravlja sintezom kod blastomera. Generalno u diplotenu se
dezintegriše simaptonemapli kompleks i „bivalenti započinju desinapsis“ #boze pomozi#
i i dalje su homologi vezani hijazmama.
o Dijakinezis: hromozomi max skraćeni, nema jedrove membrane-skroz je
dezintegrisana, jedarce se gubi.
 ● Metafaza 1: zahvaljujuci hijazmama homologi hromozomi su zajedno postavljeni u
ekvatorijalnoj ravni za razliku od mitoze gde su svu individualno postavljeni. Svako par je okrenut
ka suprotnm polu.
● Anafaza 2: niti vuku hromozome na suprotne polove i raskidaju se hijazme.u muškom polu se
ovde razdvjaju X i Y hromozomi. Može da se jave numeričke aberacije tj anafazno zaostajanje
kao posledina različite brzine putovanja hromozoma na polove. Deficit proteina NuMA moze da
dovede do ovoga. Takodje može da se desi i nerazdvajanje kao posledica pogrešnog sinapsiranja
ili desinapsiranja.
● Telofaza 2: citokineza i stvaranje dve nove ćelije, stvaraju se membrane i dekondezuje se
hromatin.
Mejoza 2 je ista samo dr br hrom

Sinapsis (sinapsiranje)je fizičko-proteinsko vezivanje hromozoma uz pomoć sinaptonemalnog

kompleksa. On se sastoji od dva aksijalna filamenta i jednog centralnog trnsverznogkoji povezuje
aksijalne. Postoje neke specifične tačke od kojih počinje sinapsiranje i kod akrocentrika postoji samo
jedna dok kod svih ostalih po dve i one se lanaze u subtelomernom području tj ispod telomera i jednom
kada započne sinapsiranje one idu ka centromerama, a centromere su blokatori ovog procesa i ne
učestvuju u simapsiranju. X i Y hromozomi se sinapsiraju u pseudoautozomnom regionu dok ostali
regioni nisu uključeni u proces.

U leptotenu i zigotenu se dešava pucanje hromatida što omogućava rekombinovane procese i to se

dešava pre sinapsiranja koje je u pahitenu i sinapsiranje se inicira u telomernim regionima posle
postavljanja homologih hromozoma jednog pored drugog tj njihovog sparivanja. Kod akrocentrika se
kratki kraci NE sinapsiraju.

Spermatogeneza
U testikularnim kanalićima se odvija spermatogeneza. Oni se nastavljaju u epididimis pa u vas deferens tj
odvodni kanal spermatozoida. Tu su i lajdigove ćelije koje su pod kontrolom LH hormona hipofize i luče
testosteron i tako stimulišu spermatogenezu. FSH stimuliše sertolijeve ćelije.

U kanalićima od spolja ka unutra idu:

-germinativne stem ćelije

-stem ćelije sertolijevih ćelija

-spermatogonije

-velike Sertolijeve ćelije

 -primarne spermatocite

-sekundarne spermatocite

.spermatide

-spermatozoidi (koji slobodno plivaju u lumenu creva)

Sve ćelije koje ulaze u spermatogenezu su u kontaktu sa Sertolijevim ćelijama koje im daju sve što im je
potrebno za rast, razmnožavanje sazrevanje... i daju im i testosteron koje one same dobijaju od
Lajdigovih ćelija koje se NE nalaze u kanalićima već u medjuprostoru i samo su zreli spermstozoidi
oslobodjeni od sertolijevih ćelija.

Sertolijeve ćelije kod muškog pola i ćelije korone radiate kod ženskog pola luče inhibin koji može da
zaustavi rast i razmoj spermstozoida i oocita.

Sinhronizacija sazrevanja muških gameta se postiže interćelijskim mostom koji povezuje sertolijeve
ćelije.

Spermatogonije posle stvaranja i posle više mitoza se hvataju u zagljaj sa sertolijevim ćelijama i upauzi
su do puberteta i onda se mejoza aktivira i ciklično ponavlja po 72 dana ali se ne čeka završetak jedne
vec idu kako hoće jedna za drugom. Spermaatogonije se stalno stvaraju od stem ćelija tokom celog
reproduktivnog života jedinke.

Spermiogeneza
-Gubi se skoro sva citoplazma

-od golđijevog aparata na vrhu glave nastaje akrozom koji je pun vezikulama koje su pune hidrolitičkim
enzimima.

- u vratu je jedan centrozom a drugi pravi rep

-veliki broj mitohondrija- E za kretanje

U genitalnom traktu žene mogu da prežive 72h i tu biohemijski sazrevaju- kapacitacija.

Oogeneza
Počinje u enbrionalnom perriodu i nastavlja se osle puberteta tokom mentrualnih ciklusa. Ovulacija je
pucanje zrelog folikula i izbacivanje sekundarne oocite u trbušnu duplju i dešava se 12-14 dana pre
sledeće menstruacije.

Numeričke aberacije( poliploidije i aneuploidije) a redje strukturne dovode do spontanih pobačaja.

Najveći broj enbriona se gubi tokom prve tri nedelje gde se pobačaj manifestuje putem zakasnele
mentruacije.

Menstrualni ciklus
Vreme od 1. Dana menstrualnog krvarenja do sledećeg 1. Dana. Krvarenje nastaje usled ljuštenja
sluznice materice-endometrijuma ako ne dodje do trudnoće.

Procesi koji se dešavaju:

-u jajnicima: razvoj folikula i njegovo pucanje i izbacivanje 2. Oocite u jajovod a folikul se dalje razvija u
žuto telo koje luči hormone trudnoće-progesteron

-oocita: predovulaciju završi mejozu 1, udje u 2 i stane u metafazi 2. Ako dodje do oplodjenja ona završi
mejozu tako nastane zrela oocita kojjalnia se razvija u zigot.

-Materica: 1. Danas se ljušti endometrijum i istovremeno se stvara novi.on raste do ovulacije kada je
nekoliko dana posle spreman da prihvati oplodjenu jajnu ćeliju.

Folikulogeneza
Folikul počinje da se razvija posle formiranja stem ćelija koje idu ka genitalnom naboru do 6. Nedelje.
Oko 16. One se intenzivno dele. Oocite se tokom prvih nedelja okruže slojem ravnih folikularnih ćelija
koje luće inhibin i zadržavaju oocite na stadijumu diplotena profaze1. Na kraju embriogeneze je stvoreno
7 miliona ćelija a samo one koje su okružene mogu da prežive. Ostale umiru atrezijom. Posle rodjenja
folikuli ulaze u proces atrezije do menopauze i ona se dešava za vreme menstrualnog ciklusa u koji udje
oko 20 folikula a samo 1 dostigne punu zrelost.

〉 Primordijalni folikul: primarna oocita i plosnate folikularne ćelije

〉 Primarni folikul: primarna oocita okružena cilindričnim folikularnim ćelijama
〉 Sekundarni folikul: više sloeva folikularnih ćelija i to se zove stratum granulosum
〉 Tercijarni folikul: ima šupljinu ispunjenu tečnošću, postoji rani, preovulatorni i ovulatorni. U
preovulatornom se nalazi sekundarna oocita i to 24-36 h pre ovulacije i tada se zove de Graffov
folikul.

Hormonalna kontrola
Spermatogeneza zavisi od testosterona koji se u testisima stvara pod dejstvom LH gonadotropina koji se
luči u hipofizi.

Oogeneza zavisi od estrogena i progesterona koje stimulišu FSH i LH.

Lučenje svih hormona je pod kontrolom negativnog povratog mehanizma.

Folikularne ćelije prvo stvaraju estrogen iz androgenih hormona kore jajnika uz pomoć enzima
aromataze u prvoj fazi ciklusa pod dejstrom FSH hormona. Posle ovulacije folikularne ćelije počinju da
luče progesteron zbog veće koncentracije LH hormona, a manje luče estrogen.ako ne dodje do
oplodjenja oba hormona naglo padaju i to izazziva lučenje prostaglandina koji izaziva ljuštenje
endometrijuma i mentruaciju. Ako dodje do oplodjenja folikul se pretvara u žuto telo i nastavlja da luči
više progesterona i luči ga sve do trećeg meseca kada lučenje preuzima posteljica.

FSH sprečava atreziju folikula dok LH stimuliše. za vreme menstrualnog ciklusa veći broj folikula nastavlja
dalji razvoj i folikulogenezu, tada posle 7 dana FSH počinje da opada pa većina foliula ide u atreziju,
samo će 1 da sazri do preolulatornog filokula u kome će da se završi mejoza 1 i gde će da se izbaci prvo
polarno telo (polocita) . Za ovulaciju je neophodan porast c LH.

Struktura i izgled oocite

Cutoplazma. Mitohondrije koje se matroklino nasledjuju. Spermatozoidi daju centriole za gradju prvog
deobenog vretena oplidjene jajne ćelije. U citoplazmi ima i mnogo mRNK koje je ćelija sitetisala u periodi
dijakinezisa i oni daju info za prve deobe. Partenogenezea je omogućena sadržajem iRNK oocite.embrion
se deli ali se ne povećava sve do kraja gastrulacije.

Oko oocite je providna zona- zona pelucida i to je zapravo sloj ekstracelularnog matriksa koji sadrži tri
glikoproteina ZP1 , ZP2, ZP3 i ova zona daje mehaničku i biohemijsku zaštitu. Ćelije corone radiatae
naležu na zonu pelucidu i pružaju u nju svoje mikrovile i tako komuniciraju sa oocitom i obezbedjuju joj
hranjive materije, homrone,tečnost.. oocita takodje nema direktan kontakt sa ekstracelularnim
metriksom. Oocita slobodno pliva u folikularnoj tečnosti i folikularne ćelije luče estrogen i progesteron.
 22. Oplodjenje
Spajanje spermatozoida i sekundarne oocite. Spermatozoidi plivaju do proksimalnog dela jajovoda gde
se nalazi sek oocita. Spermatozoidi moraju da budu pokretni i da budu okruženi semenom tečnošću koja
blokira imuni odgovor majke tj ženskog genitalnog traktka, i tu se dešavaju dve reakcije koje
osposobljavaju spermatozoide:

1. Kapacitacija: sazrevanje spermatozoida i za to je nophodno prisustro ženskog hormona-

progesterona.
2. Akrozomalna reakcija: pucanje akrozoma na spermatozoidu i oslobadjanje hidrolitičkih enzima i
to omogućava spermatozoidima prolaz genitalni trakt, cumulus oophorus i zonu pelucidu. Kada
spermatozoid udje u perivitelinski prostor njegova membrana dotakne membranu oocite i
aktivira samu oocitu.
Aktivirana oocita reaguje sa nekoliko procesa pre same fertilizacije:

〉 Oocita odreaguje na dodir membrane spermatozoida samo ako im se pokapaju receptori na

površini membrane. Tu se pored receptora nalaze i neki signalni faktori, proteini- najbitniji je GPI
koji se zakači za jajnu ćeliju.
〉 Kad se oocita aktivira ona snažno otpusti Ca++ i tad kalcijum prodje kroz zonu pelucidu i
zabetonira je i tako onemogući drugim spermatozoidima ulazak- polispermični blok.
〉 Ispodme membrane oocite se nalaze kortikalne granule koje posle ulasna pucaju i izbacuju svoj
sadržaj tako što ispuste kalcijum i tako ugrade taj svoj sadržaj u membranu oocite-kortikalna
reakcija.
Postoji i konusna reakcija i to je kada na mestu gde spermatozoid ulazi u jajnu ćeliju njena
membrana se izdigne, obuhvati spermatozoid i uvuče ga u citoplazmu.
〉 Kada se sve to desi oocita je u metafazi 2, deobeno vreteno sada stimuliše završetak mejoze 2 i
izbacuje sekundarno polarno telo. Ostali su hromozomi oocite kojih ima 23 jednohromatidnin i
oni formiraju ženski pronukleus i tako nastaje ootida.
〉 Od glave spermatozoida se formira muški pronukleus.

Fertilizacija u užem smislu je spajanje ženskog i muškog pronukleusa uz pomoć deobenog vretena koji se
stvara uz pomoć centrozoma spermatozoida. Deobeno vreteno zatim redja hromozome u metafaznu
ravan i onda sledi prva mitoza novog organizma i takodje to deobeno vreteno je organizovano oko
centriola spermatozoida.

Zigot posle prve mitoze postaje embrion i onda sledi embriogeneza do 16. Nedelje razvoja. Posle toga
nastaje fetus i razvoj se zove fetalogeneza.

Posle samog oplodjenja embrion putuje kroz jajovod i usput nastavlje deobe tako da kada udje u
materičnu duplju je na stadijumu morule i blastule.

Izmedju 4 i 7 nedelje od ovulacije embrion je na stadijumu blastociste i tada se implantira u

endometrijum materice.

Fertilizacija u in vitro (IVF) je veštačka metoda koja se koritsti za lečenje steriliteta. Metoda ide tako što
se pacijetkinji izvade iz jajnika oocite 2 za vreme ovulacije i stave se u neki sud ( Petri šolja, multi-well
dish..). Onda se od partnera uzme seminalni preparat, obradi se tj operu se spermatozoidi i stave se u
sud gde se nalazi i oocita2. Posle 18-24 sata se vidi izbacivanje sekundarnog polarnog tela i to ukazuje na
oplodjenje. Embrion se tako čuva malo tj kultiviše nekih dva tri dana i onda se tankim plastičnim
kateterom vrati u uterus pacijentkinje.
 23.Diferencijacija I determinacija
-Sve telesne celije jednog organizma nastaju iz oplodjene jajne celije, zigota
-Jedro zigota je diploidno I sadrzi citav geneticku informaciju za razvice I f-ju organizma
-Zigot je omniopotentan ili totipotentan (nosi potencijal za formiranje bilo koje celije) I deli se mitotskim
deobama na 2, pa 4,8,16.. blastomera sa istom genetickom inf
-U daljem razvicu formiraju se klicini listovi, pa tkiva I organi, a u tim procesima celije suzavaju
potencijale I postaju pluripotentne
-Kako diferencijacija napreduje celije su sve manje I manje razlicite I konacno nastaju unipotentne
-Diferencirane celije se medjusobno razlikuju u broju I vrsti protein koje diferenciraju
-Diferencijaciji prethodi determinacija koja odredjuje sudbinu celije na osnovu pridustva specificnih
protein, ali se desava pre vidljivih promena
Dokaz determinacije : Kod pileta se zametak krila diferencira 60. sata embrionalnog razvica. U
eksperimentu je 12 sati ranije region u kom se pojavljije krilo izdvojen je I kultivisan u laboratorijskim
uslovima. Iz njega se takodje formirao zametak krila, sto dokazuje da je diferencijacija 12 sati ranije bila
predodredjena determinacijom
-Tokom razvica I diferencijacije ne menja se geneticki sadrzaj dokazano je eksperimentom kloniranja
(ovca Doli)
-Diferencirane celije imaju identican nasledni materijal kao totipotentni zogot ali se razlijuju u aktivnosti
gena koje dovode do sinteze specificnih protein
-U eukariotskoj celiji se eksprimira 3% gena, a ostali su u neaktivnoj formi
-House keeping geni su stalno aktivni u svim celijama jer kontrolisu osnovne zivotne procese
-Pre oplodjenja citoplazma jajne celije nije ni hemijski ni fizicki uniformna, vec pokazuje brojne regione
koji sadrze odredjene supstance, inkluzije..
-Nakon oplodjenja, brazdanjem se celije smanjuju I nasledjuju kvalitativno razlicitu citoplazmu koja
vazan factor za determinaciju aktivnosti jedra, polarizaciju I reakciju na singnale iz spoljasnje sredine
 24. Etiologija numeričkih hromozomakih aberacija
Ako su mutacije dovoljno velike da se vide svetlosnim mikroskopom onda su u pitanju hromozomske
aberacije. Konstitucione su aberacije koje su prisutne u svim ćelijama organizma dok se somatske javljaju
samo u nekom tkivu tj malom broju ćelija. numeričke ili strukturne

Numeričke:

〉 Poliploidije: uvećanje za ceo haploidan (n) broj hromozoma.

❖ u konstitucionoj formi su retke tj retko je da budu prisutne u celom organizmu
dok su somatske češće čak su i karakteristične za neka tkiva npr ćelije jetre kada
se ona regeneriše ili ćelije placente.
❖ Mogu biti posledica endoreduplikacije- posledica ubrzanih mitotskih deoba i to
je zapravo replikacija DNK bez deobe.
❖ Neke ćelije , kao što su eritrociti ili površinske ćelije epidermisa , tokom
diferencijacije gube jedro i postaju nuliploidne.
❖ Triploidije (3n) mogu biti rezultat dispermije-oplodjenje koje uključuje dva
spermatozoida ili mogu biti rezultat oplodjenja u kome su učestvovali već
aberantni diploidni gameti.
Fenotipsko izražavanje triploidija zavisi od toga od koga je nasledjen n višak pa:
-od majke: mala i vlaknasta placenta i jako usporen razvoj embriona
-od oca: abnormalna placenta( nabujao trofoblast) i slabo razvijen embrion

❖ Diploidni GAMETI mogu da nastanu kao posledica endoreduplikacije ( došlo je

do replikacije DNK ali ne i podele ćelije tj poremećaj u mitotskim deobama u
gonijama(spermatogonije i oogonije) ) ili kao posledica poremećaja u mejozi 1 ili
2.
❖ Tetraploidije(4n) nastaju u postzigotnom stadijumu kada se DNK replikuje ali se
ne vrši deobra ćelije. Tetraploidni EMBRIONI uvek imaju kariotip 92,xxxx ili
92,xxyy

〉 Aneuploidije: višak ili manjak pojedinačnih hromozoma i posledica su nerazdvajanja hromozoma

ili zaostajanjem hromozoma u anafazi.
❖ Nerazdvajanje hromozoma:
-može da bude: 1) ako se hromozomi pogrešno spare u mejozi 1 pa to dovede
. do pogrešnog odvajanja u anafazi 1.
2) ako dodje do nerazdvajanja sestrinskih hromatida u mejozi 2
 ili u mitozi..

Sve u svemu, i ako se ne razvoje i hromatide i hromozomi, deo koji se nije

razdvojio ide na jedan pol na kome će se javiti višak hromozoma a na drugom
polu se javlja manjak . Postoje 3 vrste nerazdvajanja:

● primarno nerazdvajanje: ćelija koja ulazi u deobu je sa

normalnim kariotipom samo dodje do nerazdvajanja u mejozi 1
ili 2 ili u obe.
● Sekundarno nerazdvajanje: u deobu ulazi ćelija bolesnika tj
nosioca aberantnog kariotipa (47,xxx; 47,xxy; 47,xx+21) i dodje
do nerazdvajanja u mejozi 1 najčešće, a može i mejoza 2 ili obe.
● Postzigotno nerazdvajanje: tu su poremećaji u brazdanju zigota
(mitotska nerazdvajanja) i kao posledica se javljaju mozaici.

❧ Poremećaji u sparivanju homologih hromozoma se zovu asinapsis a ako

izostaje sparivanje to je desinapsis i to je kada se sparivanje desi ali se
taj sinaptički kompleks ili hijazme prerano odvoje.

❖ Anafazno zaostajanje hromozoma ili hromatida:

-to je rezultat poremećaja u funkcionisanju deobenog vretena ili centromera i to
dovede do kašnjenja hromozoma( hromatida) i one se na kraju uopšte ne nadju
u sastavu novog jedra.
〉 Miksoploidije: to je prisustvo 2 ili vise celijskih linija sa razlicitim brojem hromozoma u okviru
istog organizma
-Ako razlicite celijske linije poticu od 1 zigota onda je to mozaik, a ako poticu od razlicitih zigota
onda je to himera

(pogledaj u knjizi koje su posledice nerazdvajanja i grešaka, one slike)

UNIPARENTALNA DIPLOIDIJA: posledica numeričke aberacije kada su svi hromozomi jedne ćelije
porekom od jednog roditelja.

UNIPARENTALNA DIZOMIJA: kad su dva homologa hromozoma poreklom od istog roditelja.

 25. Fenotipska ekspresija numeričkih aberacija
Numeričke aberacije mogu da budu aberacije autozomnih hromozoma i polnih hromozoma.

Aneuploidije autozomnih hromozoma

Daunov sindrom- 2n+21- trizomija 21. hromozoma

✓ 1/800, 75% embriona se spontano odbacuje, 20% je mrtvorodjeno
✓ 95% je trizomija (47,xx+21 ili 47,xy+21)koja se javlja u 80% slučajeva kao posledica
nerazdvajanja hromozoma u mejozi majke. Rizik raste sa starošću majke posle 30 godine
✓ 1% su mozaici 46,xx/47,xx+21 koji mogu da imaju blažu kliničku sliku i jačina bolesti zavisi od
količine prisutnih ćelija sa aberacijom.
✓ 4% je posledica strukturnih aberacija ( kad je translokacija u pitanju to nema veze sa starošću
majke)
✓ Dijagnostika je moguća odmah po rodjenju
Simptomi:

● Kratke i široke šake sa karakterističnom brazdom četiri prsta, i klinodaktilija-zakrivljeni

prsti, niske osobe
● Mentalna retardacija (IQ ispod 50)
● 30% ima srčane mane i nizak pritisak- hipotenzija
● Skloni ka oboljevanju od leukemija
● 50% živi duže od 50 godina
● Žene mogu biti fertilne i imati decu sa sindromom kao i zdravu decu
● Srećne osobe

Edvardsov sindrom- 2n+18- trizomija 18 hromozoma

✓ 1/8000, 95% embriona se spontano odbacuju

✓ 47,xx+18 ili 47,xy+18 i to je u 95% slučajeva rezultat nerazdvajanja hromozoma u mejozi 1
majke, mozaici i strukturni su veoma retki
✓ životni vek je veoma kratak, umiru u prvim mesecima života a ima i slučajeva kad su doživeli i 15
godinu
simptomi:
● novorodjenčad sa malom telesnom težinom
● hipotonija
 ● poremećaji srca i bubrega
● izrazita mentalna retardacija

Patau sindrom- 2n+13- trizomija 13 hromozoma

✓ 1/12000
✓ 75% rezultat proste trizomije koja je posledica starošću majke tj nerazdvajanjem hromozoma u
mejozi 1 kod majke.
✓ 20% je posledica translokacije
✓ 5% su mozaici
✓ Žive od 1 do 6 meseci
Simptomi:

● Anomalije nervnog sistema, srca i urogenitalni poremećaji

● Zaostaju u rastu i razvoju
● Rascep nepca i usne
● Polidaktilija
● Nerazdvajanje očnih jabučica ili slabo razdvajanje – mikroftalmija

26. Nebalansirane strukturne hromozomske aberacije

Strukturne aberacije hromozoma su promene na hromozomima koje su posledica hromozomskih
prekida i ti prekidi se obično dešavaju kad su hromozomi najmanje kondenzovani tj u G1 i G2 fazi i
takodje mogu biti spontani ili indukovani.

Činioci iz spoljne sredine koji mogu da utiču na prekidaje hromozoma se zovu klastrogeni i oni mogu biti
fizički, hemijski i biološki na primer neko zračenje, antibiotici, neke virusne infekcije...

Neki genentički činioci mogu da utiču na pojavu prekida na primer nosioci nekih poremećaja mogu da
budu podložniji nekim hromozomskim rearanžmanima i primer je Falkoni anemija jer nosioci ove
anemije imaju visoku učestalost hromozomskih prekida.

Ako se prekidi dese u G1 fazi na nerepliciranim hromozomima onda su hromozomski.

Ako se prekid desi na hromatidi repliciranog hromozoma onda su hromatidni.

Ako prekid obuhvati obe sestrinske hromatide onda su izohromatidni.

Fragilna mesta su delovi hromozoma koji su veoma podložni prekidima i mnoga se nasledjuju
(10,11,12,16,17,20,x)

Jedino fragilno mesto koje je klinički bitno je na dugom kraku x hromozoma’’fragilni x hromozom’’ ovo
mesto ima najvišu mutacionu stopu.

Posle prekida, hromozomi teže da se rearanžiraju i ako je ceo genetički materijal prisutan samo se
redosled promenio onda su ti balansirane promene a ako je tu višak ili manjak genetičkog materijala
onda su ti nebalansirane .

Promenjen hromozom se stabilan ako može da kroz naredne ćelijske deobe prodje neoštećen, a
nestabilan je ako teži naknadnom cepanju i rearanžiranju.

Intrahromozomske promene su kad se dešavaju unutar jednog hromozoma a interhromozomske su kad

se dešavaju izmedju dva ili više hromozoma.

Delecije
To je gubitak dela genetičkog materijala.

mogu da budu izazvane spontanim ili indukovanim hromozomskim prekidima ili mogu da budu rezultat
nepravilnog krosing-overa.Ako je krosing-over onda je poremećaj u sinapsiranju homologih hromozoma
pa se krosing-overom razmenjuju nehomologi delovi. Na kraju krosing-overa jedan hromozom ima
deleciju a drugi ima duplikaciju odredjenog dela.

Može da bude i posledica nepravilnog odvajanja hromozoma u mejozi nosilaca koji imaju inverziju i
translokaciju.

Postoje 2 vrste delecija:

 ➢ Terminalne: jedan prekid u okviru p ili q kraka. Posle prekida se deo koji je prekinut budi i
hromozom nastavlja normalno da funkcioniše se što je nebalansiran ali je stabilan.
➢ Intersticijalne: dva prekida unuar p ili q kraka, deo izmedju ta dva prekida se gubii deo koji je
ispod prekida( telomerni region) se spaja sa ostatkom hromozoma. On je sad stabilan ali isto
nebalansiran.
Delecije su veoma štetne, letalne ako su obuhvaćena oba hromozoma tj ako su homozigotne.

Ako su heterozigotne onda je nosilac parcijalni monozomik za te neke genske delove. Onda u mejozi 1
kad se sinapsiraju dolazi do formiranja petlje nanormalnom hromozomu.

Kod nosioca delecija može da dodje do pseudodominacije a to je ekspresija recesivonog gena kada je
dominantni deletiran tj kad je recesivni prisutan samo u jednoj dozi.

Sindrom mačijeg plača-5q15

Terminalna delecija kratkog kraka hromozoma 5.

-plač dece podseća na mjaukanje i mentalna retardacija

-antimongoloidan položaj očiju koje su široko razmaknute

-mali rast, bisko postavljene uši, muskularna hipotonija i mikrocefalija

Može da bude posledica mozaicizma ili translokacije, inverzije ili ring- hromozoma.

Prader-vili i Angelman sindrom

Genomski imprinting

Intersticijalna delecija hromozoma broj 15.

Ring hromozom
Nastaje kao posledica terminalne delecije posle čega se deletirani delovi gube dok se ostatak
hromozoma rearanžira u prsten.

Ima je kod svih hromozoma i veoma je retka.

To je nebalansirana i nestabilna struktura.

Nosioci ring hromozoma imaju poremećaj u rastu i blagu mentalnu retardaciju. Mnogi nemaju fenotipski
ispoljavanje jer je mali deo materijaladeletiran.
Može da nastaje i spajanjem telomernih regiona hromozoma bez prethodne delecije. Ovaj oblik je jako
nestabilan i može da dovede do smrti ćelija i poremećaja rasta.

Fenotip nosioca se zove ring sindrom.

Duplikacije
To je višak genetičkog materijala u kariotipu.

Nosioci su parcijalni trizomici za odredjene delove gena.

Nastaju posle prekida na hromozomu(spontani/indukovani), nepravilnog krosing-overa ili inverzija i

translokacija kod roditelja.

One su stabilne i nebalansirane promene.

Kod heterozigotnih nosioca kad dolazi do sinapsiranja homologih hromozoma u mejozi 1 se formira
petlja na hromozomu sa duplikacijom i ona može da se detektuje citogenetički.

Mogu da se nalaze na različitim hromozomima ili mogu da budu rasporedjene jedna pored druge-
tandem raspored na istom hromozomu.

Pozitivne posledice-evolucija

U genomu se često sreću multiple kopije gena koje imaju iste ili slične sekvence- multigenske familije i
njih čine srodni geni koji su se uz pomoć duplikacije razvili od pra-gena.-familija globinskih gena

Polse duplikacije može da dodje do promene u redosledu nekih genskih kopija i to utiče na njih da budu
nefunkcionalni i tako nastaje PSEUDOGEN.

Izohromozom je kad jedan hromozom ima samo p krake tj samo q krake, i to je posledica nepravile
podele centromera. Najčešći izohromozom je dugog kraka x hromozoma. Postojanje izohromozoma
kratkog kraka je letalno jer se centar inaktivacije nalazi na dugom kraku i onda ga ovde nema pa se
inaktiviše normalan hromozom. Kod nekih pacijentkinja sa tarnerovim sindromom je prisutan
izohromozom.

Dicentrik je hromozom sa dve centromere. Nastaje kao posledica prekida na dva hromozoma posle
čega se oni spoje dok oni delovi koji se deletirani gube. To su nebalansirane i nestabilne promene. Ako
su centromere blizu jedna drugoj može jedna da se inaktivišepa ovaj hromozom može da postane
stabilan i to su ’’pseudocentrici’’ i najčešće uključuju polne hromozome.

27. Inverzije
Dodje do dva prekida na hromozomu i i onda se taj deo unutar prekida rotira za 180’’
To su balansirane i stabilne strukturne aberacije.

Mogu da budu:

➢ Pericentrične: ako se prekid desi i na p i na q kraku pa je centromera obuhvaćena prekidom tj

ona je u okviru dela koji se rotira.
one menjaju proporciju hromozoma pa su lake za detekciju
➢ Paracentrične: ako je prekid samo na jednom kraku, ili p ili q, i onda centromera nije
obuhvaćena.
Osobe nosioci uglavnom imaju normalan fenotip jer je ukupan genetični materijal tu samo mu je
promenjen raspored. Ali ako dodje do promene u ekspresiji gena zbog promene položaja gena
( pozicioni efekat) onda se promene mogu odraziti na fenotip nosioca. Takdje isto tako ako dodje do
prekida na hromozomu ili mirko duplikacija i delecija.

- Homozigotna inverzija: ako je inverzija prisutna na oba homologa hromozoma.

tu će mejoza biti normalna i šanse za formiranjem nealansiranih gameta će biti vrlo male
- Heterozigotna inverzija: ako je prisutna samo na jednom od homologih hromozoma
u mejozi 1 se normalan i promenjen tj invertovan hromozom teže sinapsiraju i onda
formiraju inverzionu petlju kako bi homologi gensi lokusi bili postavljeni jedan naspram
drugog.

Ovo sad važi i za paracentrične i pericentrične heterozigotne inverzije: ako NE dodje do krosing-overa u
okviru te inverzione petlje onda nosioci mogu da formiraju normalne i balansirane gamete i kad se ovi
gameti spoje sa normalnim gametima daju potomstvo sa normalnim fenotipom.

Ako kod nosioca pericentrične heterozigotne inverzije dodje do hrosing-overa, na kraju mejoze 2 se
formiraju 4 vrste gameta:

-jedan normalan gamet

-jedan gamat sa inverzijom tj balansiran gamet

-dva nebalansirana gameta- sa delecijama i duplikacijama

Rizik da osoba koja je nosilac pericentrične inverzije dobije dete sa nebalansiranim hariotipom je
1-10%.

Ako kod nosioca paracentrične inverzije dodje do rekombinacije tj krosing-overa onda nastaju:

-dicentrični hromozom (koji je nestabilan i tokom anafaze 1 dolazi do prekida dela ovog
hromozoma i tako nastaje anafazni most)

-acentrični fragment (koji se gubi)

Posle mejoze 1 se formiraju:

-jedna ćelija koja nosi hromozom sa * jednom normalnom hromatidom

 *drugom nebalansiranom sa delecijom

-druga ćerka koja nosi hromozom sa *jednom hromatidom sa inverzijom

*drugom nebalansiranom sa delecijom

Posle mejoze 2 se formiraju:

-normalan gamet

-balansiran gamet sa inverzijom

-dva nebalansirana gameta sa delecijama

>poremećaji koji su izazvani gametima koji imaju delecije su veliki ako oni formiraju embrion i ti
embrioni uglavnom ne mogu da završe ni intrauterin razvoj.

>Mala pericentrična inverzija hromozoma 9 je najčešća i nema štetne efekte kod nosioca i ne postoji
rizik od spontanog odbacivanja proda.

> Pericentrična inverzija hromozom broj 3, utvrdjena je kod srobnika u više generacija starosedelaca
Njufaundlenda i u severnoj Americi gde su bili doseljenici odatle. Nosioci su fenotipski normalni samo
neki njihovi potomci imaju specifičan aberantni fenotip koja je posledica delecija i duplikacija na ovom
hromozomu.

Veći hromozomski disbalansi koji su posledica malih i srednjih inverzija povećavaju rizik od spontanog
pobačaja.

28. Recipročne translokacije

Translokacije su kad se ramnenjuju delovi izmedju hromozoma, homologih ili nehomologih .

Recipročne translokacije su rezmene delova izmedju NEHOMOLOGIH hromozoma.

Pošto su translokacije recipročne (1/3 *3/1=1) onda količina genetičkog materijala u ćeliji ostaje ista tj
nepromenjena i osobe koje su nosioci su fenotipski normalni.

To su balansirane i stabilne strukturne aberacije.

Poremećaji nastaju kada npr dodje do poremećaja ekspresije gena koji je uslovljen promenom mesta
gena na hromozomu- pozicioni efekat, ili ako se prekine gen tj ako dodje do prekida unutar gena i onda
slede poremećaji koji nisu slični ni jednom opisanom sindromu.

Recipročne translokacije obično uključuju dva hromozoma, ali je moguće i da budu na tri ili više.

One su bezopasne za samog nosioca ali postoji rizik za formiranje aberantnih gameta pa tako mogu da
imaju štetne posledice po potomstvo.

U mejozi 1, u pahitenu kada dolazi do sinapsiranja hromozoma, formira se pahitenski kvadrivalent i

njega čine dva hromozoma sa translokacijom i dva odgovarajuća hromozoma koji su normalni i koji teže
da se postave tako da homologi genski lokusi budu postavljeni jedan naspram drugog.

U anafazi 1 se razdvajaju po tipu 2:2 segregacije, dva hromozoma idu na jedn pol a druga dva na drugi.
Segregacija može da bude:

-alternativna segregacija: dva normalna hrom idu na jedan pol a dva nenormalna na drugi

-susedna jedan segregacija:hromozomi koji imaju heterologe centromere tj jedan normalan i

jedan nenormalan idu na polove.

-susdena dva segregacija: hromozomi sa homologim centromerama koji su jedan normalan i

jedan nenormalan idu na isti pol. (posledica su i norm i gameti sa aberacijama ali su za onu 2
vezane krupnije aberacije nego 1)

Retko se sreće da segregacije budu 3:1 i 4:0 i onu pored strukturnih nose i numeričke aberacije. (n+1,n-1
tj n+2,n-2).

Ako je fenotipski normalan muškarac nosiac recipročne translokacije onda su šanse da on dobije bolesno
potomstvo 3%, a ako je žena onda je 7%.

Prisustvo balansiranog kariotipa može da utiče na fertilitet, i kod žena samo ako se radi o translokaciji
izmedju x hromozoma i nekog autozomnog.

U nekim slučajevima recipročne translokacije mogu da izazovu aktivaciju protoonkogena. I zato

translokacija izmedju 8 i 14 izaziva pojavu Burkitovog limfoma i translokacija izmedju 9 i 22 kada nastaje
filadelfija hromozom može da izazove mijeloidu leukemiju.
 29. Robertsonove translokacije
To su translokacije kod akrocentričnih hromozoma, prekidi sedešavaju u nivou centromere (a moze i
ispod i iznad) i posle prekida se spajaju dugi kraci i tako se formira novi hromozom koji ože da bude
metacentričan ili submetacentričan.
Pošto se spajaju digu kracu spajaju se i kratki kraci i nastaje minutni hromozom koji se na dalje gubi tj u
narednim deobama nestaje. Pošto se na kratkim kracima svih akrocentričnih hromozoma nalaze geni za
rRNK (NOR regioni) gubitak ovih delove se neće odraziti na feontip jer postoje kopije na drugim
hromozomima.

Osoba koja je nosilac ima balansirani kariotip sa 45 hromozoma i ima normalan fenotip.

Učestalost je 1/500 novorodejnčadi.

Postoji:

➢ Homologa robertsonova translokacija:

-ako su u translokaciji uključeni hromozomi istog para (13/13,21/21)
-tako nastaju metacentrični hromozomi
-nosioci su fenotipski normalni, fertilni uglavnom ali ne mogu da imaju normalno
potomstvo
-u anafazi 1, hromozom sa translokacijom ide na jedan pol i ta ćelija ima normalan broj
hromozoma ali ima i duplikaciju q dela tog akrocentrika koji je učestvovao u
translokaciji. Drugoj ćeliji će da fali tad akrocentrik i ona će biti nulizomik za taj
akrocentrični hromozom (n-1)
Gameti koji se formiraju posle mejoze 2 su nebalansirani.
Kada se ovakvi gameti spoje sa normalim mogu da nastanu:
*monozomičan zigot
*zigot sa normalnim brojem hromozoma ali ima translokacionu trizomiju tog
akrocentrika

-monozomije su letalne ali trans trizomije izazivaju sindrome(Daun, Patau)

➢ Heterologa robertsonova translokacija

-to je kad je translokacija izmedju rezličitih akrocentričnih iz iste ili različite grupe (13/15
il 13/21)
-osobe su fenotipski normalne
-fertilne su i mogu da imaju i normale i malformisane potomke
-u profazi 1, kada dodje do sinapsiranja formira se pahitenski trivalent i on se sastoji od
dva normalna akrocentrična hromozoma i jednog translociranog. Rezdvajanje u anafazi
može da bude:
*alternativno: u jednu ćeliju idu dva normalna hromozoma a u drugu ide onaj
jedan translocirani. Gameti koji nastaju su normalni i balansirani (n-1 ali je balansiran)
*susedna jedan segregacija
*susedna dva segregacija

Posledice obe su da u jednu ćeliju ide jedan normalan i ona je n-1 a u

 drugu ide translocirani i normalan pa je ona n normalna ali ima duplikaciju q
dela akrocentrika.

Gameti koji ovako nastanu su nebalansirani i to nulizomični ili parcijalni

dizomici za q krake.

Monozomije su letalne kao i neke translokacione trizomije, ali su živorodjeni oni sa trans trizomijom 21
ili 13 hromozoma i ispoljavaju karakteristike Daunovog ili Patau sindroma.

13/14 rob translokacija- pobačaji

Prisustvo robertsonove translokacije može kod muškaraca da remeti mejozu i dovede do infertiliteta.

30.MONOGENSKE BOLESTI
-Nastaju kao posledica mutacije jednog gena
-Mutirani geni na 22 autozoma-autozomna oboljenja, a prenosenje na potomstvo-aut. Nasledjivanje
-Mutirani geni na X hromozomu-oboljenja I nasledjivanje vezano za X
-Mogu biti dominantno I recesivno nasledjivanje
-Za netipicne monogenske bolesti ne vaze Mendelova pravila:
a) Holandricki-vezna za Y I prenosi se samo sa oca na sina (poremecaj u diferencijaciji pola I reprodukciji
b)Matroklino-vezano za mitohondrijsku DNK I nasledjuje se samo od majke
-Odnos genotipa I fenotipa moze da varira
-Pojava vecceg broja mutacija koje dovode do istog poremecaja-alelska heterogenost
Kod cisticne fibroze vise hiljada mutacija deluje na CFTR gen, a kod srpaste anemije je uvek supstitucija
-Mutacija razlicitih gena dovodi do istog poremecaja-lokusna heterogenost tj genokopija
Pigmentna kserodermija nastaje usled mutacije 7 razlicitih gena
-Moguce je I da razlicite mutacije jednog gena dovedu do razlicitog poremecaja
a)Sindrom testikularne feminizacije-inaktivacijom gena za androgeni receptor
b)Kenedijeva bolest-trinukleotidna ekspanzija u istom genu
-Genski modifikatori modifikuju glavni gen pa se fenotipski efekat razlikuje za istu mutaciju
-Fenokopija-kada isti poremecaj moze biti uslovljen bilo genskom mutacijom bilo delovanjem faktora
sredine (kongenitalna hipotireoza-nedostatak hormona tiroidne zlezde(mutacija sprecava prelazak
tiorzina u tiroksin I 3J tironin ili znog nedostatka joda u hrani))
*Autozomno dominantno nasledjivanje*
-Dovoljno je prisustvo jednog mutiranog alela u genotipu
-Jednako su aficirana oba pola
-Obolela jedinka je u svakoj generaciji( vertikalna distribucija)
-I muskarci I zene mogu biti prenosioci
-Zdrave jedinke ne prenose bolesti
-Mutacije u homozigotnom stanju su cesto letalne ili su u tezoj formi
-Vazno za ovo nasledjivanje su penetrantnost(probojnost) i ekspresivnost(izrazajnost)
-Varijabilna ekspresivnost I nepotpuna penetrantnost su veoma bitne karakteristike
-Ako u potpunoj penetrantnosti zdrav rpditelj dobije obolelo dete govorimo o dovoj mutaciji (de novo),
radjanjem sledeceg obolelog potomka potvrdilo bi da se radi o gonadnoj mutaciji
-Bolesti: Familijarna hiperholesterolemija, Hantingtonova, Ahondroplazija,nokat-casica sindrom, Fon
Vilebrandova bolest, adultna policisticna bolest,Neurofibromatoza I, Miotonicna distrofija, Tuberozna
skleroza, Multipla polipoza kolona
-Prenose se i: zuti zubi, odvojena usna resica, uvrtanje jezika, tamna kosa, rupica na bradi, beli pramen
*Autozomno recesivno nasledjivanje*
-Za ispoljavanje neophodno prisustvo mutacije u homozigotnom stanju
-Osoba sa genotipom A ace biti zdravi prenosilac
-Bolesna jedinka se najcesce radja od zdravih roditelja koji su asimptomatski(fenotipski zdravi)
-Jednako aficirana oba pola
-Roditelji sa lokusnom heterogenoscu imaju mutaciju razlicitih gena deca ce biti heteroz. na oba lokusa I
zdravi
-Inbriding(brak u srodstvu) povecava rizik za pojavu AR oboljenja
-Bolesti:Cisticna fibroza, Albinizam, Fenilketonurija,AR mentalna retardacija, Kongenitalna gluvoca,
Spinalna misicna atrofija
-Prenose se i: beli zubi, spojena usna resica, nesposobnost uvrtanja jezika, ridja kosa, odsustvo rupice na
bradi, odsustvo belog pramena
*Dominantno nasledjivanje vezano za X*
-Prisustvo mutiranog gena na jednom X hromozomu dovoljno je da se bolest ispolji
-Osobe zenskog pola cesce oboljevaju
-Bolestan otac prenosi bolest svim cerkama I ni jednom sinu
-Obolele osobe zenskog pola pokazuju varijacije zbog inaktivacije X hromozoma
-Bolesti:Retov sindrom(latelan u muskom polu, I zenskom kada je homozigot) , vitamin D rezistentan
rahitis
*Recesivno nasledjivanje vezano za X*
-Oboleli su najcesce muskog pola jer se kod njih mutacija odmah ispoljava, a kod zena je potrebno
prisustvo mutacije na oba X
-Ako kod heterozigotne zene dodje do inaktivacije normalnog X pojavice se blazi oblik bolesti I one su
manifestni prenosioci
-Bolesti: Hemofilija A I B, Disenova misicna distrofija, sindrom fragilnog X I Daltonizam
*Enzimski defect: Fenilketonurija
-Nastaje usled nedostatka enzima fenilanin-hidroksilaze koji prevodi fenilalanin u tirozin
-Gen je na hromozomu br.12
-Karakteristicna je alelska heterogenost
-Posledica je povecanje fenilalanina sto ima toksicno dejstvo na nervni system
-Poremecaj se moze dosta korigovati ishranom, ap je vazno da se sto rainje otkrije skriningom tj
analizom nivoa fenilalanina iz kapi krvi uzete iz pete novorodjenceta
-Zena sa fenilketonurijom I zdrav muskarac mogu dobiti dete sa simptomima ako obolela majka ne
regulise bolest tokom trudnoce pa predje preko placente na dete-FENOKOPIJA
*Defekt membranskih receptora: Familijarna hiperholesterolemija
-Prouzrokovana je mutacijom gena koji kodira receptor za lipoprotein male gustine LDL
-Preko ovog receptora se preuzima holesterol iz krvi u jetru
-Kod poremecaja se nagomilava holesterol u krvi I dolazi do aterosklerotske promene na krvnim
sudovima, I naslage na tetivama I kapcima
-Gen se nalazi na hromozomu br.19
-Kod heterozigota je blazi oblik, a kod homozigota dolazi I do infarkta miokarda
*Defekt transportnih proteina:
1. Cisticna fibroza:
-Gen je na hromozomubr.7
-Proteinski product gena je CFTR protein(CF transmembranski regulator provodljivosti)
-Nalazi se na membrani epitelnih celija kao kanal za regulaciju prometa hlora
-CFTR se stvara u gran.endop.ret. I obradjuje u Goldzijevom aparatu
-Poremecaj dovodi do smanjenog preuzimanja hlora pa to u znojnim zlezdama dovodi do pojave slanog
znoja
-Poremecaj u epitelu pluca,creva I pankreasa dovodi do stvaranja gustog sekreta pa je drugi nazim za
cisticnu fibrozu mukoviscidoza
-Takodje ostecenje jetre I sterilnost kod muskaraca I cesto kod zena
-Karakteristicna je alelska heterogenost
-Genske mutacije se dele u 4 klase:
1. Sprecava sintezu protein(nonsense ili frejmsift)
2.Remeti obradu protein u Goldzi aparatu
3. Ostecuje region za vezivanje ATP-a
4.Ostecuju region za transport hlora

2.Hemoglobinopatije
-Uzrokuju poremecaj u sintezi hemoglobin koji je pigment crvenih krvnih zrnaca I transportuje gasove
-Hemoglobin se sastoji iz 4 globinska lanca I prosteticne hem grupe
-Alfa globinska familija(2 alfa I zet gen) je na hromozomu br.16, a Beta globinska(epsilon,gama,delta I
beta gen) na 11
-U odredjenom period su uvek aktivni po jedan gen iz obe familije
-Obe familije imaju specifican kontrolni regionLCR koji kontrolise citav lokus
-Primer hemoglobinopatije je srpasta anemija
-Gen za betaglobinski lanac je na hromozomu br.11
-Uvek je u pitanju supstitucija A-T u sestom kodonu cime se sifra za glutaminsku kiselinu menja u sifru za
valin(misens)
-Eritrociti dobijaju oblik srpa pa su manje otporni I brzo se raspadaju dovode do hemoliticke anemije I do
zapusenja krvih sudova sto ostecuje srcano, misicno, mozdano tkivo I pluca takodje se nakupljaju ovakvi
eritrociti u slezini sto izaziva uvecanje
-Daje niz simptoma na razlicitim organima pa kazemo da ima plejotropni efekat
*Defekt strukturnih protein: Disenova misicna distrofija
-Mutacija je ugenu za protein distrofin cija je glavna uloga u misicnim celijama gde aktin povezuje sa
membranom stiteci je pri kontrakciji
-ostecenje dovodi do slabosti misica-distrofija
-Gen je na kratkom kraku X hromozoma I to je najveci gen
-Moze biti pogodjen razlicitim mutacijama: duplikacije, supstitucije najcesce delecije
-Delecije koje dovode do frejmsifta dovode I do Disenove misicne distrofije(cesca I tezi oblik)
-Bekerova misicna distrofija je dovedena sintezom delimicno funkcionalnog protein
*Neurodegenerativne bolesti: Hantingtonova bolest
-Neurolosko oboljenje, praceno nevoljnim pokretima, ukocenost
-Bolest se javlja u 4-5 deceniji; a na kraju bolesti je pacijent nepokretan
-Gen je na hromozomu br.4
-Proteinski product je hantingtin
-Do bolesti dolazi povecanjem trinukleotidnih ponovaka CAG
-CAG je kodon za glutamine pa dolazi do stvaranja patoloskog poliglutaminskog regiona u protein
-Karakteristican je fenomen anticipacija sto znaci da se iz generacije u generaciju bolest javlja sve ranijei
u tezoj formi

31.MULTIFAKTORSKO NASLEDJIVANJE
-Mnoga normalna svojstva se nasledjuju multifaktorski-odredjuje ih vise parova gena u sadejstvu sa
ciniocima spoljasnje sredine
-Odnosi se na kvalitativne osobine(visina, tezina)
-Multifaktorska svojstva imaju skalu fenotipova,a najbrojniji su oni sa srednjim fenotipom
-Multifaktorku osnovu imaju I kardiovaskularne, maligne bolesti, dijabetes, psihijatrijski poremecaji..
-Ne vaze Mendelova pravila vec nekoliko principa:
1. Rizik za oboljenje je veci za rodjake obolelog nego opstu populaciju
2. Rizik za ponovnu pojavu bolesti se odredjuje empirijski(uporedjivanjem slicnih porodica), kod rodjaka
u istom stepenu srodstva
-Empirijski rizik se zasniva na prethodnom iskustvu I predstavlja prosek na nivou populacije
3.Rizik se povecava kada:
Vise od jedan oboleo u porodici
Teske forme ili rani pocetak bolesti
Obolela osoba je pola koji redje oboljeva
Postoji konsangvinitet u populaciji

-Ispituje se povezanost genskog polimorfizma sa ispoljavanjem bolesti

-Jedna varijanta faktora koagulacije V-faktorV Leiden predstavlja predispoziciju za pojavu tromboze vena
-U osnovi ovog faktora je genski polimorfizam kojim se triplet CGA zamenjuje tripletomCAA, a rizik za
obolevanje dodatno poveccava factor spoljasnje sredine

32.PREVENCIJA NASLEDNIH BOLESTI

-U cilju prevencije radjanja deteta sa nekom naslednom bolescu vrsi se prenatalna dijagnostika koja
podrazumeva nizove postupaka koja omogucava utvrdjivanje anomalija ploda

-Odnose se na dve grupe bolesti: hromozomske aberacije I monogenske bolesti

-Iza oba se za analizu uzima materijal ploda

● Biopsija horionskih resica omogucava analizu kariotipa ploda iz celia horionskih resica(koje cine
embrionalni deo placente)
Analiza se radi rano-9. Nedelja I to je velika prednost
Biopsija se vrsi transcervikalno(kroz grlic) ili transabdominalno(trbusni zid) uz kontrolu
ultrazvukom
Rizik za gubitak ploda 1%
Postoje problemi ukoliko se utvrde poliploidije ili mozaici kod nekih celija horionskih resica zato
sto su ove aberacije ceste kod celija placente(zbog ubrzanih deoba) I ne znaci da plod ima
poremecaj, a moze uzorak da se uzme I od celija majke
● Amniocenteza omogucava analizu kariotipa ploda iz epitelnih celija bebe koji se nalaze u
amnionskoj tecnosti I vrsi se kad je fetus starosti izmedju 16 I 18 nedelja
Igla prodje kroz abdomen trudnice I tako se amniotska tecnost uzima uz kontrolu ultrazvukom
Celije tecnosti se kultivisu I rezultati su dostupni za 2-3 nedelje
Mogu se utvrditi numericke ili vece strukturne aberacije uz pomoc analize kariotipa, takodje
mogu da se vrse ispitivanja enzima I fetalna DNK anagnostika
Rizik od spontanog pobacaja 0,5%
● Kordocenteza omogucava analizu kariotipa ploda iz celije fetalne krvi
Krv se uzima iz pupcanika tj umbilikalne vene uz pracenje ultrazvukom
Analiza se radi oko 20 nedelja I rezultati stizu nakon nekoliko dana
 Rizik od gubitka ploda 1%
Problemi mogu da nastanu ako se greskom uzme krv majke

-Ako se sumnja na hromozomske aberacije ploda radi se analiza njegovog kariotipa, a ako se sumnja na
monogensku bolest radi se DNK analiza

-Razlozi za prenatalno odredjivanje kariotipa ploda:

● Starost majke: primenjuje se biohemijski skrining trudnice bez obzira na njihove godine da bi se
proverilo da li dete ima Daunov sindrom
● Ako prethodno dete u porodici ima hromozomsku anomaliju
● Ako jedan roditelj ima hromozomsku anomaliju(balansirana translokacija ili inverzija)
● Prisustvo hromozomske aberacije kod bliskih srodnika
● Prisustvo X vezane recesivne monogenske bolesti u porodici I tada se radi analiza kariotipa da bi
se utvrdio pol ploda
-DNK analiza: ako u porodici postoji monogenska bolest koristi se DNK analiza ploda

-Cilj je da se utvrdi da li je plod nosilac mutacije ili nije

-Iz materijala (horionske resice, amnionske tecnosti..) se izoluje DNK a onda se primenjuje neka
molekularna geneticka metoda
 33.Aneuploidije-aberacijepolnih hromozoma
Klinefelterov sindrom 47,xxy
✓ 1/1000 novorodjenih dečaka, 1/300 su spontano odbačeni plodovi
✓ Mozaici su 15% 46,xy/47,xxy, blaža manifestacija bolesti pa mogu imati i normalan razvoj testisa
✓ X koji je u višku je:
-47% poreklom od majke zbog nerazdvajanja hromozoma u mejozi 1 ili 2
-53% poreklom od oca zbog nerazdvajanja u mejozi 1
✓ Jedan višak x se inaktiviše i postane Barovo telo
✓ 48,xxyy; 48,xxxy; 49,xxxxy isto imaju ovaj sindom, povećanje x hromozoma izaziva izraženija
mentalna oštećenja i poremećaje u seksualnom razvoju
Simptomi:

● Visoki i mršavi muškarci sa dugim nogama i poremećaj se ne vidi sve do puberteta

● Posle puberteta hipogonadizam se primećuje ( nerazvijenost gonada- mali testisi) i ne
razviajaju se sekundarne polne karakteristike
● Ginekomastija ( razvijene grudi)
● Sterilnost i blago snižen koeficijent inteligencije
47,xyy (supermuškaracsamo što to ne smeš da kažeš na ispitu jer kao tu nema ništa super............... )
✓ 1/1000 dečaka
✓ Posledica nerazdvajanja hromatida u mejozi 2 kod oca
Simptomi:

● Malo viši od proseka

● Normalan fenotip- neupućuje na aneuploidiju
● Normalna inteligencija sa sklonošću ka problemima u ponašanju (sindrom otkriven u zatvoru
 valjda tako kažu ljudi )
● Fertilni su i mogu da imaju aneuploidne( sekundarno nerazdvajanje) i normalne gamete

Trizomija x hromozoma- 47,xxx

✓ 1/1000devojčica
✓ Posledica -nerazdvajanja x hromozoma kod majke u mejozi 1 ili 2
-nerazdvajanja kod oca u mejozi 2
-postzigotnog nerazdvajanja
✓ Dva x hromozoma postaju Barova tela
✓ Može da bude i tetrazomija (48,xxxx) i pentazomija (49,xxxxx) i oni imaju značajna mentalna i
fizička oštećenja
✓ 49,xxxxx i 49,xxxxy su slični Daunovom sindromu
Simptomi:

● Fenotipski normalne, malo više od proseka

● Fertilene su i mogu da imaju normalne gamete kao i gamete sa aneuploidijama
● Koeficijent inteligencije je snožen i 70% ima probleme sa učenjem

Tarnerov sindrom, 45,x (ne 45,xo jer 0 kao ne sme)

✓ 1/5000 novorodjenih devojčica
✓ 99% embriona se spontano odbacuje
✓ 53% je rezultat monozomije
✓ Poremećaj u mejozi dolazi kod oca jer je 80% x hromozoma poreklom od majke
✓ 15% su mozaici 45,x/46,xx
✓ Od struksturnih aberacija koje mogu da dovedu do ovog sindroma je najučestalija izohromozom
za duge krake x, ring x a mogu i delecije dugog ili kratkog kraka
✓ Veoma retko su to muškarci sa 45,x kariotipom i oni su fenotipski muškarci koji imaju testise ali
su sterilni

Simptomi:

● Žene niskog rasta (oko 145 cm)

● Karakterističan izgled lica
● Širok vrat, nisko postavljena linija kose i veliki broj mladeža
● Poremećaji bubrega i kardiovaskularne bolesti
● Sterilne su i izostaje menstruacija( primarna amenoreja) zbog brze atrezije folikula i tada i
ovarijumi postaju trakasti –gonadalna disgeneza. A postoji i mali broj slučajeva kada su imale
 menstruaciju i bile fertilne.
● Imaju prosečni ili blago sniženu inteligenciju

34. Mehaniizam inaktivacije x hromozoma

Inaktiviran je u obliku barovog tela.

Inaktivacija nastaje da bi se uravnotežio nesklad u količini genetičke info izmedju muškog i ženskog pola i
to se dove doza kompenzacije.

Inaktivacija je slučajna i to dovodi do funkcionalnog mozaicizma u tkivima ženskog pola. Ako je

heterozigot za gene koji su na x hromozomu, u nekim ćelijama če biti aktivna jedna a u drugim druga
forma gena.

U zigotu u ranoj fazi razvoja su aktivna oba x hromozoma i tek na stadijumu blastociste, kada ona ima
1000 ćelija dolazi do inaktivacije i obrazac inaktivacije se prenosi na sve ćelije koje nastaju u daljim
deobama jer nasledni materijal pamti ovaj obrazac uz pomoć genomskog imprintinga (matilacija dnk)

Samo se u ćelijama trofoblasta namerno inaktiviše x od oca da bi se smanjio stepen genetičke

nepodudaranosti izmedju ploda i majke jer od trofoblasta nastaje horionse resice koje su u direktnom
kontaktu izmedju ploda i sluzokože materice tj organizma majke.

Normalno kod žena postoji samo jedno Barovo telo ako ako postoji neka hromozomska aberacija, i kod
muškaraca i zena može da dodje do inaktivacije x hromozoma i više od jednog.

Broj barovih tela se utvrdjuje za nekoliko minuta bojenjem ćelija u interfazi orceinom.

Na inaktiviranom x hromozomu i dalje postoje delovi koji su uvek aktivni.PAR 1 i centar inaktivacije (na
dugom kraku ispod centromere). Dokaz za ovo je razlika izmedju žene sa tarnerovim sindromom i
normalne žene.

Mehanizam inaktivacije:

Na dugom kraku ispod centromere je centar inaktivacije (xq13) i produkt ovog centra je veliki
molekul RNK koji se nikad ne prevodi u protein već obuhvati x hromozom, kondenzuje ga i napravi
heterohromatin.
 Za održavanje inaktivacije je odgovorna metilacija DNK.

Proces inaktivacije se dešava i u slučaju strukturnih aberacija x hromozoma. Inaktivacija aberantnog x

hromozoma kod nebalansiranih strukturnih aberacija. Ako su u pitanju balansirane translokacije
izmedju x hromozoma i autozomnog hromozoma onda se inaktivira normalan x jer da se inaktivirao
translokacioni hromozom to bi dovelo do inaktivacije i dela autozomnog hromozoma što može da ima
opasne i letalne posledice.

35. Genetička kontrola diferencijacije pola

SRY/TDF
-To je region na y hromozomu koji odredjuje pol jer je formiranje muških gonada uslovljeno prisustvom y
hromozoma

-Formiranje muskih gonada je uslovljeno prisustvom Y hromozoma i to znaci da pri diferenciranju

indiferentne gonade u testis kljucnu ulogu ima Y hromozom tj deo koji se zove SRY i on se nalazi na
distalnom delu kratkog kraka Y hromozoma u blizini PAR1

-Produkt SRY gena je protein TDF(faktor diferencijacije testisa)

-On ima ulogu transkripcionog faktora i sadrzi region kojim se veze za DNK tzv HMG

-Kada se TDF veze za posebno mesto na DNK dolazi do promene u konformaciji-despiralizacija i savijanje
DNK za 80*

-Tako vezivanje TDF-a dovodi do aktivacije drugih gena koji su ukljuceni u diferencijaciju testisa

-Pored toga SRZ ucestvuje u kontroli aktivnosti gena koji su vazni za sekundarne polne karakteristike(gen
za Antimiler hormon i gen za enzim koji ucestvuje u sintezi steroidnih hormona)

SOX9
-Dovodi do reverzije pola kod kampomelicne displazije

-TDF utice na SOX9 gen

-SOX9 gen se nalazi na dugom kraku 17. hromozoma i kodira transkripcioni faktor

-Deeca kojima nedostaje jedan alel ovog gena imaju kampomelicnu displaziju sa anomalijama skeleta i
ostalih sistema organa i umiru brzo nakon rodjenja

-75% XY pacijenata sa ovim sindromom ima zenski fenotip ili su hermafroditi

-To ukazuje na to da je SOX9 neophodan za formiranje testisa

SF1
-Predstavlja vezu izmedju SRY i razvica sekundarnih polnih karakteristika kod muskaraca

-SF1 aktivira TDF i on se nalazi na dugom kraku hromozoma 9

-To je zapravo TF koji kontrolise gene koji su ukljuceni u sintezu steroidnih hormona tako da deluje u
Lajdigovim celijama testisa i tu aktivira gene koji kodiraju enzime za sintezu testosterona

-Utice na sintezu AMH u Sertolijevim celijama

-Da bi nastao ovarijum iz indiferentne gonade dovoljan je 1X hromozom, a za norsmalno funkcionisanje

2

DAX1/DSS
-On sluzi za determinaciju ovarijuma i nalazi se na X hromozomu

-Tokom normlane diferencijacije testisa DAX1 na X je utisan, ali ako postoje 2 aktivne kopije DAX1 gena
to moze da ponisti ovu represiju i tako se onemogucava formiranje testisa(dvostruka doza je losa)

-Produkt DAX1 gena je receptor za hormone

WT1
-To je gen koji se nalazi na kratkom kraku hromozomu br.11 i ima kljucnu ulogu u diferencijaciji
ovarijuma
 36.REVERZIJA POLA
-To je stanje kada hromozomski pol nije u skladu sa gonadnim i fenotipskim polom

-To znaci da nastaju XX i X0 muskarci tj XY zene

-XX i X0 muskarci imaju u svojoj naslednoj osnovi SRY gen koji omogucava diferencijaciju indiferentne
gonade u testis i zato se formiraju muske fenotipske odlike

-Kod XX muskarca SRY je na X hromozomu koji je nasledjen od oca, kao posledica nepravilnog
krosingovera kod oca i prelaska SRY gena sa Y na X hromozom

-Po fenotipu lice na osobe sa Klinefelterovim sindromom ali su nizeg rasta, sterilni jer ne poseduju
kljucne gene za spermatogenezu koji se nalaze na dugom kraku Y hromozoma

-Kod X0 muskarca SRY gen se nalazi na nekom autozomnom hromozomu a ne na X, i tu se nasao posle
translokacije sa Y hromozoma. Veoma su retki

-XY zene imaju XY hromozome, imaju nefunkcionalne ovarijume i takodje imaju zenske sekundarne
polne karakteristike

-To je posledica nedostatka SRY gena na Y hromozomu usled nepravilnog krosingovera izmedju polnih
hromozoma u mejozi oca

-Cesto se desava da kod XY zena zapravo postoji SRY gen ali je on nefunkcionalan zbog neke genske
mutacije(duplikacija DSS gena i delecije SOX9 gena)

-Iz indiferentne gonade se diferencira ovarijum, a ne testis jer nema geneticku inf za to

-Za normalno funkcionisanje ovarijuma su potrebna 2X hromozoma pa je kod XY zene ubrzan proces
atrezije folikula

-X0 zena jer Tarnerov sindrom

-Kod XY zene nema lucenja zenskih polnih hormona pa je posledica neplodnost, izostanak menstruacije i
sekundarne polne karakteristike su slabo razvijene
 37.PSEUDOHERMAFRODITIZAM I PRAVI HERMAFRODITIZAM
-Hermafroditizam oznacava postojanje odlika oba pola kod jedne osobe

-Moze da bude pravi ili lazni(pseudo)

● Kod pravog osoba ima primarne polne odlike tj gonade oba pola (i tkivo testisa i tkivo ovarijuma)
-Tkiva se nalaze na razlicitim stranama ili mogu biti pomesane na istoj strani

-Najcesce su prisutni polni odvodi oba pola a spoljasnje genitalije su neodredjene

-Deca se obicno odgajaju u muskom polu bez obzira sto je najcesca hromozomska konstitucija 46XX

-Moguce je da je u pitanju somatska genska mutacija,ali i prikriveni mozaicizam u tkivu gonada

-Takodje moze nastati spajanjem dva ploda razlicitih polova tokom ranog embrionalnog razvica i tako
nastaju himere

● Muski pseudo hermafroditizam je kada osoba ima XY hromozome, gonate su testisi ali su
spoljasnji polni organi neodredjeni ili vise lice na zenske
Moze da bude prisutno poremeceno zatvaranje mokracnjog kanala-uretre i javlja se njen rascep
Ponekad ovaj poremecaj moze da se javlja kao posledica mozaicnog kariotipa 46,XY/45,X0
Najtezi vid muskog pseudo her je sindrom testikularne feminizacije- to je kad osoba ima 46,XY,
gonade su testisi(ne spusteni u trbusnoj duplji) dok su spoljasnji polni organi i sekundarne polne
karakteristike zenske. Poremecaj se javlja u diferenciranju sekundarnih polnih karakteristika i to
je vezano za testosteron. Tu postoji normalna produkcija testosterona ali on ne moze da ostvari
svoje delovanje jer nesostaje receptor za testosteron koji kodira gen na dugom kraku X
hromozoma pa je posledica ove mutacije ova bolest –sindrom rezistencije na androgene. Kod
ovog poremecaja ne razvijaju se ni muski ni zenski polni odvodi. Postoji samo deo vagine koji se
slepo zavrsava
● Zenski pseudo hermafroditizam je kada osoba ima 46,XX, gonade zenskog pola a spoljne
genitalije su neodredjene ili vise lice na muske(maskulinizovane su)
Primer se srece kod kongenitalne adrenalne hiperplazije-adren-genitalni sindrom. U osnovi
poremecaja je urodjeni deficit hormona kore nadbubrezne zlezde. Povratnom spregom dolazi do
povecanog lucenja adenokortikotropnog hormona hipofize i posledica je uvecanje nadbubrega
pa se tako pojacano luce muski polni hormoni sto dovodi do maskulinizacije fenotip. KAH nastaje
 zbog geneticki uslovljenog deficita enzima koji su ukljuceni u sintezu hormona i najcesce je to
deficit 21-hidroksilaze

38. Protoonkogeni I njihova aktivacija

Potoonkogeni predstavljaju klsau gena koji u normalnoj ćeliji na kontrolisan način stimulišu proliferaciju.
Kada se aktiviraju, protoonkogeni postaju onkogeni. Mutacije protoonkogena imaju dominantan efekat,
odnosno dovljno je da samo jedan od dva alela pretpi promeni pa da dovede do nekontrolisanog rasta.

Put prenošenja ćelijskog signala podrazumeva da se signal stvori I primi na površini ćelije, da se zatim
prenese kroz citoplazmu putem fosforilacije čitave kaskade citoplazmatskih protein I da na kraju bude
prihvaćen u jedru.

Postoje protoonkogeni koji kodiraju: 1.faktore rasta,2.receptore za faktore rasta, 3.nereceptorne

protein-kinaze, 4.protein sa GTP-aznom aktivnošću I 5. jedarne protein.

1.Kada protoonkogeni koji kodiraju faktore rasta postanu onkogeni, nepravovremenim uspostavljanjem
ili prostim pojačavanjem signala za reprodukciju,dolazi do konstante stimulacije ćelijskog rasta uz
dodatno blokiranje diferencijacije.- u ovu klasu spade sis protoonkogen koji kodira beta lanac PDGF-a
(trombocitnog faktora rasta).

2. receptori prihvataju signal I inaciraju odgovor ćelije na taj signal. Najveći broj receptora ima tirozin-
kinaznu aktivnost. Sastoje se iz 3 domena:ekstracelularnog koji se vezuje za factor rasta,
transmemranskog I intracelularnog domena kojim se signal neposredno unosi u unutrašnjost ćelije.-u
ovu grupu spadaju erb-B koji kodira receptor za EGF(epidermalni factor rasta) I fms koji kodira receptor
za M-CSG (mskrofagni faktor stimulacije klonova. Receptoru koji je produkt onkogena više nije potreban
signal da bi bio aktivan, što ćelijsku deobu čini nezavisnom od mitogenog signala.

3. signal se prenosi kroz citoplazmu hemijskom reakcijom kakva je fosforilacija uz pomoć enzima protein-
kinaza. Ovi enzimi prenose fosfatnu grupu sa ATP-a na određenu AK ciljnog proteina, menjajući njegovu
aktivnost. U ovu grupu spadaju src (vezan za membranu-asociran), abl (slobodan) koji spadaju u tirozin
kinaze kao i raf čiji produkt spada u serin/treonin kinaze.

4. ovde spada familija ras protoonkogena koja ima 3 člana N-ras,K-ras i H-ras. Produkt ras
protoonkogena je citoplazmatski protein (p21ras) koji spara u prenosioce ćelijskog signala. Ras-protein
je aktivan samo ako je vezan za GTP i tada on aktivira proteine koji se nalaze nizvodno u njegovom
signalnom putu. Hidrolizom GTP-a, p21ras prelazi u neaktivnu formu. Kada je ras-protein produk
onkogena on ostaje zarobljen u svojoj aktivnoj formi.
5. ovu klasu čine myc i myb. Njihovi produkti su jedarni proteini odgovorni za prihvatanje signala onda
kada je on stigao do svog konačnog cilja-jedra. Ovi transkripcioni faktori deluju direktno na DNK i dovode
do ekspresije gena odgovornih za ćelijsku reprdukciju i diferencijaciju. Kada su onkogeni u pitanju oni
pokreću ćeliju da se van kontrole, neobuzdano deli.

Virusni onkogeni:

Postoje 2 vrste virusa koju su sposobni za izazovu malignu transformaciju, to su: akutno transformišući
virusi i sporo transformišući virusi. Akunto tranformišući virusi produju tumor brzo jer nose genetički
materijal koji indukuje tumorogenezu tj.viralni onkogen. Jednom kada je protoonkogen putem
transdukcije unet u virus, on podlže brojnim mutacijama prilikom viralne replikacije, što zajedno sa
visokim nivoom ekspresije uslovljenim viralnim transkripcionim pojačivačima, aktivira njegov onkogeni
potencijal.

Sporo transformišući virusi indukuju polest posle dužeg latentnog perioda jer ne nose v-onkogene. Oni
transformišu ćeliju insercionom aktivacijom tj.ugradjuju se u genom domaćina uz protoonkogene i tako
ih aktiviraju pojačavajući njihovu aktivnost.

Mehanizam aktivacije protoonkogena, osim viralne aktivacije protoonkogeni se mogu aktivirati putem:
point mutacija, amplifikacije i strukturne hromozomske aberacije.

Point mutacije kodirajućeg regiona daju izmenjen genski produkt. Mutacije i delecije u okviru
regulatornih sekvenci protoonkogena dovode do pojačane ili izmenjene ekspresije tj.do kvantitativnog
efekta. – ovom vidu mutacije su naručito podložni protoonkogeni iz ras familije.

Amplifikacija dovodi do tipičnog kvantitativnog efekta jer se radi o nekontrolisanom umožavanju

određenih hromozomskih segmenata koji nose protoonkogene. Amplifikacija N-myc protoonkogena
karakteristična je za neuroblastom.

Do aktivacije protoonkogena može doći usled pozicionog efekta nastalog strukurnim hromozomskim
aberacijama. Translokacije mogu dovesti do pojačane ekspresije translociranog protoonkogena usled
njegovog premeštanja u hiperaktivnu zonu-kvantitativni efekat, ali može se desiti i da se prilikom
translokacije stvara novi izmenjen produkt usled staranja kominovanog-himeričnog gena i to je onda
kvalitativni efekat.

Primer kvalitativnog efekta translokacije je hronična mijeloidna leukemija kod koje se uočava
tzv.Filadelfija hromozom, prilikom translokacije (9,22) dolazi do premeštanja abl protoonkogena sa 9 na
22 i njegovog fuzionsisanja sa sekvencom bcr gena. Bcr/abl himerčni gen daje produkt koji ima mnogo
jaču tirozin kinaznu aktivnost od produkta samog abl gena.

Kvantitativni efekat javlja se prilikom translokacije 8;12 ali može i 8;22 kao i 2;8 u svim navedenim
slučajevima 80% bolesnika obolelo je od Burkitt-ovog limfoma. To se dogadja usled premeštanja myc
protoonkogena sa hromozoma broj 8 na mesto hiperaktivnosti, kao što su regioni za teške i lake lance
imunoglobulina, struktura myc protoonkogena nije poremećena ali usled promene pozicije u genomu on
potpada pod uticaj drugih regulatornih mehanizama i dolazi do njegove pojačane ekspresije.
 39. Tumor supresorski geni

Geni koji poseduju sposobnost da zaustave nekontrolisanu ćelijsku proliferaciju nazivaju se tumor
supresorski geni. Za razliku od mutacija protoonkogena koje imaju dominantni karakter, mutacije tumor
supresorskih genaimaju recesivan efekat. Produkti ovih gena predstavljaju deo zaštitnog mehanizma
ćelije koji funkcioniše kao fiziološka barijera protiv klonske ekspanzije. Neki od tumor supresorskih gena
su: RB1, p53, WT-1(odgovoran za nastanak Wilmsovog tumora), BRCA1, BRCA2 (odgovorni za razvoj
familijarnog kancera dojke), APC...

RB1 je lociran na hr.br. 13(q14). Njegov produkt je jedatni fosfoprotein koji predstavlja važean element
kontrole ćelijskog ciklusa koji deluje na punktu G1/S. Inaktivacija RB1 gena jr utvrđena kod
retinoblastoma, ali i kod drugih maligniteta. Kod naslednih formi tumor se jkavlja bilateralno tj.na oba
oka i može biti udružen sa drugim kongenitalnim anomalijama. Nenasledne forme javljaju se
unilateralno i bez udruženih anomalija.

Da bi se razvio tumor, moraju se dogoditi 2 nezavisna događaja: prvi je gubitak ili inaktivacija divljeg
alela RB1 a drugi podrazumeva gubitak funkcije preostalog alela putem delecije, poin mutacije ili gubitka
hromozoma 13. Kod nasledne forme prva muracija je germitivna i prisutna u svim ćelijama. Druga
mutacija je postzigotna, odnosno,somatska. Kod nenaslednih formi obe mutacije su somatske.

Drugim rečima dete koje je nasledilo mutirani alel mora da pretrpi još jednu mutaciju da bi se razvio
tumor, a dete koje nema predispoziciju za razvijanje tumora mora da pretrpi 2 odvojene mutacije na
alelima da bi se razvio tumor.

Gen p53 je lociran na hromozomu broj 17 kodira fosfoprotein koji se vezuje za specifične sekvence DNK i
modifikuje ekspresiju drugih gena tj.deluje kao transkripcioni faktor. Ljudi koji naslede gemitivnu
mutaciju p53 gena imaju Li-Fraumeni sindrom, imaju veliku sklonost ka formiranju tumora. P53 nije
potreban za sam rast ćelije ali je neophodan da spreči nekontrolisani rast, tj.da zaustavi rast ćelija koje
imaju oštećenja. On ostvaruje svoju ulogu aktiviriajući ekspresiju gena WAF1 koji kodira protein p21 koji
deluje na G1/S kontrolnom punktu.
 40.Evolucija maligne transformacije

Mehanizmi koji rukovode procesima proliferacije , diferencijacije i apoptoze su izuzetno složeni i postoji
ogroman broj gena koji u tome učestvuju. Jedna mutacija nije dovoljna da preobrati normalnu ćeliju u
malignu. Geneza kancera zahteva nekoliko nezavisnih promena u jednoj ćeliji.

Evolucija maligne bolesti podrazumevada sistem mora biti oboren na više mesta da bi došlo do
nekontrolisanog bujanja ćelija. Procenjuje se da je između 3-7 nezavisnih mutacija potrebno u jednoj
ćeliji da bi se transformisala.

Jedan od najboljih primera postepene tumorske progresije kroz akumulacije genskih mutacija,
predstavlja evolucija kolorektalnog karcinoma. Prvi korak pri nastanku ovog karcinoma jeste mutacija
koja dovodi do inaktivacije APC tumor supresorskog gena sa hromozoma 5. Delecija ili mutacija istog
gena biva nasleđena i kod osoba koje imaju familijarni poliposis colli, odnosno , predispoziciju za razvoj
kolorektalnog karcinoma. Jednom kada se oba alela APC gena izgube u jednoj ćeliji klona, dolazi do
pevećanog ćelijskog rasta. Dodatno smanjenje metilacije DNK prouzrokuje razvoj benignog tumora koji
se naziva adenom I. Ako zatim dođe do mutacije Ras gena na hr.12 i njegove aktivacije,razvija se adenom
klase II. Gubitak obe kopije DCC tumor supresora sa hr.18 dovodi do progresija adenoma u adenom
klase III. Finalni korak bio bi inaktivacija oba alela p53 što dovodi do progresije u karcinom. Sa naknadim
mutacijama nekih drugih gena dolazi do metastaziranja. Navedeni redosled nije striktan i svaki
malignitet karakteriše specifični niz grešaka.
 41.genska osnova imunog odgovora

Imuni odgovor predstavlja odbrambeni mehanizam koji može biti pokrenut spektrom najrzličitijih
antigena. Imuni odgovor može biti humoralni ili ćelijski. Za oba imuna odgovora odgovorni su limfociti.

U humoralnom imunom odgovoru Blimfociti su stimulisani da stvaraju antitela. Antitela cirkulišu kroz
krvotok i druge telesne tečnosti i mogu da inaktiviraju virusne i mikrobne toksinei da markiraju
patogene, čineći ih metama za delovanje drugih ćelija koje učestvuju u imunom odgovoru.

T i B limfociti nastaju u hematopoetskim tkivima(fetalna jetraa i kostna srž), od hematopoetske matične

ćelije od koje nastaju sve krvne ćelije. B limfociti sazrevaju u kostnoj srži a T limfociti u timusu.

T i B ćelije se mogu razlikovati tek nakon aktivacije antigenima, kada proliferišu i diferenciraju se u
efektorske ćelije.

Antitela su imunoglobulinski molekuli i predstavljaju oko 20% ukupne proteinske mase u plazmi. Stvaraju
se u ogromnom broju formi od kojih svaka ima specifično antigen vezujuće mesto. Najjednostavnije
struktura antitela je u obliku slova Y i sastoji se od 4 polipeptidna lanca, 2 identična laka i 2 identična
teška. Lanci su međusobno povezani nekovalentnim i kovalentnim vezama. Jedan laki i jedan teški lanac
formiraju antigen vezujuće mesto tako da jedan antigen poseduje 2 antigen vezujuća mesta, a efikasnost
vezivanja je povećana prisustvom jednog fleksibilnog zlobnog regiona koji omogućava da rastojanje
izmedju da tva mesta varira.

I laki i teški imaju varijabilne(N terminus) i konstantne sekvence(C terminu). Konstantni regioni teških
lanaca određuju klasu antitela. (igM,igA,igG,igD,igE)

igM je uvek prva klasa antitela koju stvaraju B ćelije koje sazrevaju. Pre-B ćelija prvo stvara mi lanac koji
se udružuje sa tzv. Surogat lakim lancima i vezuje es za plazma membranu, zatim stvara prave lake lance
a tako i igM antitela. Takva ćelija se naziva nezrela naivna B ćelija.Nakon što napusti kostnu srž, ćelija
počinje da stvara igD antitela (sa istim tipom antigen vezujućeg mesta). Sada se ćelija naziva zrela naivna
B ćelijai ona može da odgovori na strani antigen u perifernim limfoidnim organima. igM su
najzastupljenija u krvi prilikom primarnog imunog odgovora.

igG se stvaraju i ispuštaju u krv prilikom sekundarnog imunog odgovora i jedina su antitela koja prolaze u
placentu i luče se u mleko tako da obezbeđuju protekciju novorođenčadi od infekcija.

igA su glavna klasa antitela u sekretima. (pljuvačne žlezde, suze, mleko i repiratorni i intersticijalni
sekreti)
igE se vezuju za receptore na mastovistima indukuju da luče razne citokine i histamin. Što dovodi do
vazodilatacije krvnih sudova i povećavanja njihove propustljivosti što pomaže leukocitima i drugim
ćelijama da lakše dodju do mesta infekcije.(odgovorni su za simptome alergijskih reakcija)

postoje 2 tipa lakih lanaca kapa i lamba ali jedno antitelo uvek ima 2 laka lanca istog tipa.

Klonalna selekcija

Prema teoriji klonalne selekcije, organizam stvara ogroman broj različitih limfocita i samo će oni među
njima koji mogu da odgovore na specifični strani antigen biti selektovani za borbu protiv istog. Svaki
limfocit dok sazreva u primarnom limfoidnom organu biva predodređen da reaguje samo sa specifičnim
tipom antigena ( pre nego što je došao u kontakt sa antigenom). Kada se limfociti sretnu sa specifičnim
tipom antigena, samo će oni koji imaju antigenski receptor koji odgovara baš tom antigenu da se za
njega i vežu i tako i aktiviraju. Nakon toga oni proliferišu i diferenciraju se u efektorske ćelije.
Proliferacijom se stvara klon ćelije sa istim antigenskom specifičnošću.drugi korak je diferencijacija svih
ćelija tog klona u plazma ćelije koje će stvarati antitela protiv antigena koji je pokrenuo aktivaciju B
limforita.

Memorijske ćelije su odgovorne za razlikovanje primarnog i sekundarnog imunog odgovora. Primarni

imuni odgovor se javlja pri prvom kontaktu sa antigenom, on se javlja nakon par dana i raste brzo i
eksponencijalno a zatim opada. Sekundarni imuni odgovor javlja se ako osoba po drugi put dodje u
kontakt sa istim antigenom, imuni odgovor se javlja mnogo brže i jače nego primarni imuni i to se
objašnjava time da su se naivne ćelije prilikom prvog susreta sa antigenom proliferisale ali je jedan deo
ćelija iz klona diferencirao u eketorske a jedan u memorijske ćelije koje neće neposredno u tom trenutku
biti odgovorne za imuni odgovor ali će kod sekundarnog imunog odgovora one mnogo lakše i brže
diferencirati u efektorske ćelije nego naivne B Ćelije.

T limfociti- antigenski receptori na t ćelijama postoje samo vezani za membranui nemaju svoju
sekretornu formu. TCR sastoje se od 2 polipeptidna lanca alfa i beta ili gama i delta, i svaki sadži
imunoglobulinima slične domene tj. varijabilni i konstantni deo. T limfociti mogu biti aktivirani tek nakon
što im antigen prezentujuće ćelije( dendritske, B limfociti i makrofagi) prezentuju antigen u kompleksu
sa MHC proteinom. Antigen prezentujuće čelije ispoljavaju 3 tipa proteina na svojoj površini:
MHC,kostimulatorne i molekule za međućelijsku adheziju. Da bi aktivirala T ćeliju antigen prezentujuća
mora da obezbedi 2 signala, 1 putem antigena vezanim za MHC a drugi signal obezbeđuje povezivanjem
kostimulatornih proteina na obe ćelije.kombinovana akcija ova dva signala dovodi do indukcije
proliferacije i diferencijacije T limfocita.

Citotoksične T ćelije štite nas od intracelularnig parazita, virusa i bakterija. Oni to rade ubijajući ćeliju
domaćina pre nego što su se patogeni u njoj razmnožili.

Helper T limfocit su verovatno najznačajniji jer su neophodni za svaki tip imunog odgovora, oni su ti koji
aktiviraju B limfocite, indukuju makrofage da unište patogene i aktiviraju T killer ćelije. Njihovu važnost u
imunom odgovoru vidimo kod osoba sa AIDS-om koje najčešnje na kraju i umiru od oprotunističkih inače
bezopasnih infekcija.
T helper i citotoksične T ćelije produkuju korepresore koji prepoznaju određene delove MHC tj. helperi
produkuju CD4 koji prepoznaje MHC2 a killeri produkuju CD8 koji prepocnaju MHC1, ovo je važno da ne
bi došlčo do greške jer killeri treba da usmere svoje dejstvo na ćelije koje proizvode antigene a helperi da
deluju na ćelije koje su antigene pokupile iz ekstracelularnog fluida.

42.geni za imunoglobuline

Svaki od polipeptidnih lanaca antitela ima svoj pul (grupu) genskih segmenata i oni se nalaze na
različitim hromozomima. Genski segmenti za teške lčance su na hromozomu 14, za lambda na 22 a za
kapa lance na hr.2. Svaki pul ima veliki broj genskih segmenata koji kodiraju V region polipeptida, znatno
manje nego za C region.tokom sazrevanja B limfocita konačnakodirajuća sekvenca za svaki lanac se
dobija specifičnom somatskom rekombinacijom.

Pojedinačni segmenti DNK kodiraju X regiona polipeptidnih lanaca, međutim dva ili 3 tipa DNK
segmenata moraju da se spoje da bi uajedno kodirali V segment. Tako da za varijabilni delovi lakih lanaca
kombinuju segmente V i J a svaki varijabilni delovi teških lanaca kombinuju V,D i J segmente. Na primer
za nastanak kodirajuče sekvence V regiona teškog lanca prvo se spaja jedan od desetak postojećih J
segmenata pa jedan od tridesetak D i na kraju jedan od oko 200 V segmenata, tako nastaje specifična
VDJ kombinacija koja se zatim transkribuje zajedno sa odgovarajućim C segmentom.

Spajanje segmenata vrši enzimski kompleks koga čine VJ ili VDJ rrekombinaze. A somatska
rekombinacija se naziva VJ ili VDJ rekombinacija.

Prilikom spajanja segmenata, određeni broj nuklotida biva izgubljen sa krajeva segmenata ali tako i neki
nukleotidi bivaju slučajno ubačeni. Ovo dodatno povećava raznovrsnost imunoglobulina (do 10 na 12),
ali ima i svoje loše strane, gubitkomk nuklotida većina polipetidnih produkata postaje neaktivna. Tako
dasu svaka dva od tri ovako rekombinovana polipeptida nefunkcionalna, mnogi B limfociti ne uspevaju
da naprave funkcionalne imunoglobuline i umiru u kostnoj srži.

Sazrevanje imuniteta je akumulacija poin mutacija koja dovodi do sve jačeg sekundarnog imunog
odgovora kako vreme od prvog izlaganja antigenu odmiče. Ovaj ptoces se naziva somatska
hipermutacija jer je stopa mutacije milion puta veća od spontane, naravno većina ovih mutacija ne
povećava afinitet prema antigenu ali su baš te B ćelije kod koje su point mutaije povećale afinitet prema
antigenu stimulisane da prežive i proliferišu.

Pod alelskim isključivanjem podrazumeva se da svaka uspešna funkcionalna rekombinacija inhimira

rearanžmane u ostalim pulovima istog tipa, tako da ne samo da ćelija „bira“ između kaba i lambda lakih
lanaca već bira i između očevih i majčinih pulova. Prednost postojanja 2 vrste lakih lanaca ogleda se u
tome da ako je V region teŠkih lanaca uspešno rearanžiran ćelija ima još četiri pokušaja da formira lake
lance. (za svaki lanac 2-jedan od oca i jedan od majke)

Svako antitelo može biti u formi koja je vezana za membranu i u formi koja je slobodna. Razlika između
ove dve forme je na C terminusu teških lanaca (vezana forma ima hidrofobni C terminus koji je usidren u
lipidni dvosloj). A prelaz između vezane i slobodne forme događa se nakon aktivacije B limfocita i to
usled drugačije obrade primarnog transkripta tj dodavanja poly A repova na različita mesta.

43. HLA lokus

S’ obzirom da je uloga imunog odgovora pre svega destruktivna, od su[tinske je va\nosti da bude
usmeren isklju;ivo na strane molecule. Presudnu ulogu u raylikovanju stranog od svog imaju MHC
odnosno HLA proteini. Da bi T limfociti bili aktivirani, njima antigen mora biti preyentovan od strane
antigen prezentujućih ćelija i to u kompleksu sa HLA proteinima. HLA proteini su kodirani velikim
genskim kompleksom koji se nalazi na kratkom kraku hromozoma broj 6 ( 6p21.3). Postoje 2 klase HLA
proteina klasa I prezentuje antigene citotoksičnim T ćelijama, a klasa II prezentuje antigene T helper
ćelijama.

HLA lokus je najpolimorfniji lokus tj.ima veliki broj alela (neki imaju i 200 alela) i svi su kodominantni.
Pošto svaka osoba ima 12 gena koji kodiraju HLA proteine malo je verovatno da 2 nesrodne osobe imaju
iste HLA proteine.

HLA proteini klase 1 imaju transmembranski lanac kodiran HLA genom i ekstracelularni protein beta2 –
mikroglobulin kojije kodiran genom koj ne spada u HLA gene. Kod HlA proteina klase 2 oba polipeptida, i
alfa i beta, kodirani su HLA genima i oba su transmembranska. Postoji po tipa proteina u obe klase, u
klasi 1- HLA-A, HLA-B i HLA-C a kod klase 2 to su HLA-DP,HLA-DQ i HLA-DR.
 44. Genetička struktura populacije

Specifičnost svake populacije je genetička struktura koju čine frekvence genskih alela i njihove
kombinacije. Kako su promene u genetičkoj strukturi osnov evoluvionih procesa, te je i populacija
osnovna jedinica evolucije određene vrste.

U okviru naše vrste razlikuju se 3 rase: kavkazoidi,negroidi i mongoloidi. Rase su najveće humane
subpopulacije čiji se genski fondovi međusobno razlikuju. Etničke grupe si najmanje subpopulacije koje
se takođe karakterišu specifičnim fondovima gena iobično su se razvila kao rezulatat nekog vida izolacije.

Fond fena predstavlja sumu svih gena svih jedinki koje čine populaciju ili sumu svih gena svih gameta
jedinki date populacije. Npr.u populaciji od 1000 ljudi (500 muškarci i 500 žene) genski fond za jedno
autozomno gensko svojstvo je 2000, za osobinu koja se nasleđuje X vezano genski fond kod žena je 1000
a kod muškarca 500 (ukupno 1500).

Hardi-Vajbergov zakon: genetička struktura populacije odžava se u uzastopnim generacijama,

odnosno učestalost gena I genotipova ostaju nepromenjeni iz generacije u generaciju ako jeu velikoj
populaciji ukrštanje jedinki nasumično I ako odsustvuju faktori koji remete gengetičku strukturu
populacije.

Predstavljen formulom, koja se odnosi na jedan genski lokus sa dva alela, ovaj zakon glasi:
p2+2pq+q2=1; p+q=1

Ova formula pokazuje da frekvence genotipa zavise od frekvence alela. Tako da je maksimalna
frekvenca zigota 0.5 i to samo kada su frekvence alela A i a iste tj.0.5. ako su alalen frekvence izmedju
0.33 i 0.66 najviše frekvence će pokazivati genotip heterozigota. Ukoliko je pak frekvenca jednog od
alela niska, najređi genotip genotip će biti homozigot tog alela.

Hardi- Vajnbergova zakonitost se odnosi samo na populacije koje su u ravnoteži tzv. Idealne
populacije. Humane populacije nisu u tzv. Hardi-Vajnbegovom ekvibilirijumu, ali se za utvrđivanje
alelnih zastupljenosti nekih izuzetno stabilnih gena može koristitii Hardi Vajbergova formula.
45. Genetička ravnoteža populacije I faktori koji je remete

Populacija koja pokazuje osnovne karakteristike Hardi Vajnbergovog zakona je u ravnoteži. Ta populacija
je velika, ukrštanje je slučajno (panmiksija) i u toj populaciji ne deluju faktori koji remete genetičku
strukturu (mutacije, migracije i genetički drift).

Što je populacija brojnija to su šanse da se njena genetička struktura poremeti manje. Zato je jedan od
preduslova da populacija postigne ravnotežu velika brojnost te populacije.

Ukrštanje jedinki u populaciji je uravnoteži slučajno (panmiksija) i ono podrazumeva da svaka jedinka
ima podjednake šanse da stupi u reproduktivne odnose sa bilo kojoom drugom jedinkom u populaciji.

Faktori koji remete ravnotežu:

-Asortativno ukrštanje (neslučajno) je karakteristika populacije koja nije u ravnoteži. Ovaj tip ukrštanja
podrazumeva izbor partnera na osnovu posedovanja neke specifične karakteristike. Pozitivno asortivno
ukrštanje je kada su dve osobe koje stupaju u reproduktivne osobe sličnije nego prosečan par jedinki
date populacije. Kod negativnog asortativnog ukrštanja favorizuje se kao partner jedinka koja ima
drugačiji genotip od onoga koji poseduje jedinka koja bira.(ređi slučaj)

-Inbriding kao specifičan vid asortivnog ukrštanja podrazumeva ukrštanje među bliskim srodnicima, koje
dovodi do povećanja učestalosti oba homozigotna genotipai smanjenja frekvence heterozigota.
Određivanje stepena srodsta je veoma značajno u medicinskoj genetici pošto je rizik da dete bude
homozigot za neke retke recesivne alele prporcionalno stepenu srdstva roditelja. Izračunavanjem
koeficijenta inbridinga (F) možemo utvrditi verovatnoću da se u genotipu potomka nađu aleli u
homozigotnom stanju koji su poreklom od zajedničkog pretka.

Koeficijen inbridiga F=(1/2)n n-stepen srostva jedinki koje stupaju u reproduktivne odnose

Homozigotne jedinke su autozigotne ako su aleli identični po poreklu, odnosno alozigotne ako poreklo
alela nije zajedničko. Tako koeficijent inbridinga predstavlja verovatnoću da su dva alela na nekom
genskom lokusu identična po poreklu (autozigotna). Npr.osobe u prvom stepenu srodstva imaju ½
zajedničkih gena, dok je verovatnoća da se kod potomaka nađu geni u homozigotnom stanju ¼, u
drugom stepenu verovatnoća je 1/18 itd...

-Mutacije predstavljaju promene u strukturi genetičkog materijala. Kako se nove mutacije ne nasledjuju
od roditelja a prenose se na potomstvo, sasvim je razumljivo da one remete postojeću strukturu
populacije. Germitivne mutacije se prenose na potomstvo a nisu štetne po nosioca , dok somatske
mutacije štete nosiocu ali se ne prenose na potomstvo. Mutacije mogu nastati spontano i indukovano
(fizički hemijski i biološki mutageni). Stopa mutacije predstavlja proporciju određenih gena koji mutiraju
u jednoj generaciji, procenjuje se da je stopa mutacije kod čoveka od 10 na -4 do 10 na -6.

Genetičko opterećenje predstavlja skup svih malformacija i letalnih iskoda koji su rezultat mutacija.
Mutacioni pritisak predstavlja promene u učestalosti genskih alela koje uslovljavaju mutacije.

Kako su mutacije rezultat slučajne promene one veoma retko vode poboljšanju, već su uglavnom štetne.
Ukoliko mutacije dovode do smrti nosioca ili ako pak onemogućavaju reprodukciju nosioca one se neće
preneti na potomstvo pa samim tim neće uticati na postojeću genetičku strukturu populacije. Subletalne
mutacije i neutralne mutacije će se preneti na potomstvo i njihova učestalost će zavisiti od stope
mutacija i efekta selekcije.

-Selekcija podrazumeva odabiranje jedinki (potomaka) koji će činiti sledeću generaciju. Izdajanjem
određenih genotipova, oni se favorizuju pri čemu se remeti genetička struktura populacije.

Adaptivna vrednost (W) jrdinki predstavlja relativnu reproduktivnu sposobnost, odnosno dobrinos u
broju reproduktivno zrelih potomaka u sledećoj generaciji. U prirodnim populacijama jedinke nisu
jednako plodne , a razlikuje se i njihova sposobnost preživljavanja što znači da je i njihov dopinos broju
jedinki sledećoj generaciji različit.

Selekcioni koeficijent (S) predstavlja stepensmanjenja adaptivne vrednosti određenih genotipova u

odnosu na standardni genotip. Vrednosti W i S se nadopunjuju W+S=1, tako da genotipovi sa najvećom
reproduktivnom sposobnošću imaju maksimalnu adaptivnu vrednost (w=1, S=o) dok jedinke sa
smanjenim potencijalom preživljavanja i reprodukcije imaju i umanjenu adaptivnu vrednost usled
delovanja selekcije.

Selekcija autozomno dominantnih mutacija: dominantni mutirani geni, ukoliko su potpuno penetrantni ,
izloženi su delovanju selekcije kako u homozigotnom tako i u heterozigotnom stanju. Ukoliko je
ekspresija dominantnog mutiranog alela slična noramlnom onda se mutirani alel bez posledica prenosi u
sledeću generaciju i adaptivna vrednostgenotipa je maksimalna (W=1). Ukoliko pak prisustvno
dominantnog mutiranog gena uzrokuje smrt ili sterilitet, tada je adaptivna vrednost minimalna (W=0) i
selekcija je veoma efikasna. Ako je pak mutacija štetna, ali ne i letalna, jedinke nosioci datog gena će ga
putem svojihpotomaka preneti sledećoj generaciji. Adaptivna vrednost ovih jedinki je smanjena, a efekat
selekcije na dati gen biće proporcionalan gubitku adaptivne sposobnosti heterozigota.tako danas, deca
sa retinoblastomom usled primene novih metoda lečenja imaju jako dobru prognozu za preživljavanje,
što teoretski znači da će se frekvenca ovog dominantnog gena u populaciji povećati. Ukoliko pak nosioci
ovog oboljenja izaberu mogućnost da nemaju potomstvo, frekvenca alela u populaciji drastično opada,
ali nikad neće biti 0 zbog prisustva novih mutacija.

Selekcija autozomno recesivnih mutacija: selekcija protiv štetnih recesivnih gena je manje efikasna od
selekcije protiv štetnih dominantnih mutacija. Naime samo se mala količina recesivnih gena nalazi u
homozigotnom stanju i kao takva je izložena selekciji. Uspešnim medicinskim tretmanima se
onemogućava dejstvo selekcije na neke autozomno recesivne poremećaje, što uslovljava rast frekvence
recesivnih alela kroz niz generacija. Međutim rast ovh sekvenci je toliko spor da gotovo ni nema klinički
značaj.

Selekcija protiv heterozigota je karakteristična za mnoge krvno grupne sisteme, pogotovo ph sistem, u
okviru kojih se njeno dejstvo ostvaruje putem inkopatibilnosti između majke i fetusa. Do nedavno rh
pozitivna deca ( heterozigoti) Rh negativnih majki bila su ugrožena od hemolitičke anemije. Na ovaj način
heterozigoti su mogli biti eliminisani iz populacije a favorizovani oba homozigota. Kako frekvence oba
alela u populaciji uglavnom nisu iste akktivnošću ovog tipa selekcije biće favorizovan jedan alel što će
usloviti pojavu nestabilnog polimorfizma.

Selekcija protiv homozigota u specifičnim uslovima sredine heterozigoti za određene bolesti mogu biti u
adaptivnoj prednosti u odnosu na oba homozigotna genotipa. Čak i blaga heterozigotna prednost može
voditi porast frekvence gena koji je veoma štetan u homozigotnom stanju. Heterozigotnu prednost u
krajevima sa malarijom imaju nosioci gena za srpastu anemiju pošto su otporni na malariju. Osobe koje
su heterozigoti imaju u eritrocitima pored normalnog hemoglobina i hemoglobin S koji je nepovoljan za
razvoj parazita pa su otporne na malariju. Delujući u dva pravca , održavanja štetnog recesivnog alela i
njegovog eliminisanja, ova selekcija dovodi do pojave balansiranog polimorfizma.

Ukoliko aleli imaju istu adaptivnu vrednost i slučajno se održavaju u populaciji( nezavisno od selekcije)
rezultat je neutralni polimorfizam.

-Migracije pordrazumevaju kretanje jedinki iz date populacije u neku drugu populaciju, kao i dolazak
jedinki iz drugih populacija u matičnu populaciju. Ova kretanja obično uzrokuju promene frekvenci gena
u populacijama između kojih se vrši proces razmene genetičkog materijala.

Protok gena je sporo i postepeno prodiranje gena iz jedne populacije u drugu putem migracija i
ukrštanja. Ilustrovani primer za protok gena je distribucija B krvne grupe na Evro-Azijskom kontinentu.

Genetički drift kao faktor koji remeti genetičku strukturu populacije, podrazumeva slučajne i skokovite
promene u učestalosti genskih alela u malim populacijama. Npr.ako imamo populaciju od 100 000 ljudi i
usled nenadane promene nekog spoljnjeg faktora(epidemije,ratovi) dođe do drastičnog smanjenja ove
populacije na 500. Odobe koje su preživele i koje su nosioci određenih grupa i kombinacija gena će
međusobnim ukrštanjem formirati novu poulaciju sa bitno drugačijom strukturom u odnosu na početnu
populaciju. Tako Aškenazi i Jevreji imaju zastupljenost Taj saksove bolesti 1/3900, dko je normalna
frekvenca 1/112 000

Efekat osnivača je osnivanje nove populacije od malog broja ljudi. (npr. ako neko od osnivača nosi
recesivan alel za neku retku recesivnu bolest frekvenca tog alela će u kasnije nastaloj populaciji biti veća
od normalne)
 46. Polimorfizam humanih populacija

Zastupljenost i rasprostranjenost genskih alela u populaciji varira kako u prostoru tako i u vremenu.
Genetička varijabilnost populacije predstavlja potencijal za adaptaciju i evoluvione promene date vrste.

Klasičan model: ovaj model se zasniva na predpostavci da za određeno svojstvo u populaciji jedan alel
datok lokusa „funkcioniše“ najbolje, te je on i snažno favorizovan prirodnom selekcijom. Posledica ovoga
je da su gotovo sve individue date populacije homozigotne za taj „najbolji“alel . Nekad, mada veoma
retko, novi alel je „bolji“ od divljeg gena i kako su individue koje ga nose adaptibilnije, zastupljenost
novog alela raste usled selekcione prednosti. Kada u jednom trenutku novi alel dostigne visoku
zastupljenost on postaje „novi divlji tip“.

Balansirani model genetičke varijabilnosti se zasniva predpostavci da prirodna selekcija održava

genetičku varijabilnost u populaciji kroz balansnu selekciju (balansna selekcija-heterozigotna prednost).

Neutralno-mutacioni model objašnjava postojanje i održavanje visokog nivoa genetičke varijabilnosti

slučajnim promenama u alelnoj zastupljenosti i rekurentnim mutacijama. Istraživači koji su predložili
ovaj model smatraju da genetička varijabilnost populacije nezavisna od delovanja prirodne selekcije.

Izuzetan primer genetičkog polimorfizma je genski lokus za abo sis