РЕПЛИКАЦИЈА

Молекули ДНК обезбеђују чување наследне информације која је записана у редоследу нуклеотида у њеним
полинуклеотидним ланцима.Преношење ове информације са родитеља на потомке обезбеђено је захваљујући
способности самодупликације(репликације молекула ДНК)

Репликација (удвајање) ДНК-од једног молекула добијају се 2 који су идентични са њим као и међусобно.

ДНК је једини познати молекул који има способност ауторепродукције

Дешава се у S фази интерфазе, када су хромозоми у деспирализованом стању и претходи свакој ћелијској
деоби., тако ћерке ћелије добијају идентичан генетички материјал као и мајка ћелија што омогућава очување
наследне информације у оквиру једне врсте.На основу те информације у ћелији се синтетишу протеини који
обезбеђују одржавање животних процеса у ћелији и организму.

Мезелсон и Штал (1958.) су својим експериментима показали да се репликација одвија на полуконзервативан

(семиконзервативан) начин.

Поставља се питање на који начин се родитељски и новосинтети ланци ДНК распорђују између ћерки ћелија.
Тако постоје неколико различитих модела репликације. Семиконзервативни модел-ћерке ћелије добијају
идентичне молекуле дволанчане ДНК и у сваком од њих по 1 ланац је родитељски а један је новосинтетисани.
Конзервативни модел-претпоставља да ће оба родитељска ланцаДНК се наћи у једном а оба новосинтетисана у
другој ћерки ћелији.Дистрибутивни модел-претпоствља насумично фрагментисање молекула ДНК и
комбиновање ових фрагмената у ћеркама ћелијама.

Експеримент Мезелсона и Штала 1958.год показали да се репликација молекула ДНК ипак одвија на
семиконзервативни начин или полуконзервативан начин.

Користили су методу центрифугирања ДНК у градијенту густине цезијум-хлорида.Гајили су бактерију Ешерихију

коли у медијуму који је садржао тешки изотоп азота N15 као једини извор азота.Тешки изотоп се уграђивао у
ланце ДНК у току репликације тако да је ДНК ових ћелија имала већу густину од нормалне ДНК који је садржао
лаки изотоп азота N14 .Затим су пренели бактерије у такозвани лаки медијум(који као извор азота садржао лаки
изотоп)То су гајили током неколико генерација.Од сваке генерације узимали су део бактерија изоловали ДНК и
анализирали центрифугирањем у градијенту густине цезијум-хлорида.

Тешка и лака ДНК раздвајали су на основу разлика у флотационим густинама.После једног генерацијског
времена проведеног у том лаком медијуму у градијенту су добили молекул ДНК чија је густина била тачно
између густине лаке и тешке ДНК.После 2 генерацијска времена добили су 2 траке у градијенту густине тако да
је једна трака одговарала густини лаке а друга густини хибридне ДНК која је добијена у првој
генерацији .Оваквим експерименталним приступом било је могуће установити да од претпостављених модела
репликациједа је исправан семиконзервативни модел.У случају исправности конзервативног модела половина
бактерија прве генерације потомака имала би тешку ДНК,а друга лаку. Док у другој генерацији ¼ бактерија би
имала тешку а све остале лаку ДНК.Да је исправан дистрибутивни модел-молекули ДНК свих генерација
потомака били би хибридни.

Ензими репликације(има их око 20)

Машинерија за репликацију-репризом
Хеликазе-катализују раздвајање 2 ланца ДНК у дволанчаној завојници раскидањем водоничних веза између
компламентарних база.Везују се за једноланчану ДНК и усмерено се крећу дуж ланца.На тај начин се формира
репликациона виљушка која има облик слова Y. Једном везана за ДНК катализује одвајање дугачких сегменатаи
одваја се од ДНК тек онда када стигне до краја ланца за који је везана.Да би се стабилизовале једноланчане
структуре у репликационој виљушци,за њих се везују ССБ протеини.

Топоизомеразе(1 и2 )то су реверзибилне ендонуклеазе и спречавају формирање супернавоја који се стварају

при раскидању водоничних веза испред репликационе виљушке.Отварањем репликационе виљушке и
формирањем 2 једноланчана молекула ДНК испред ње, јавља се тензија увртања, која би се толико увећала да
би зауставила репликацију.За релаксацију ДНК су одговорни топоизомеразе који умањују степен
спирализованости ДНК.Она уклања сабијање навоја ДНК изнад репл. виљушке тако што пресеца 1 ланац и
омогућава његову деспирализацију а затим поново спаја пресечене крајеве.Топоизомераза 2 (жираза) пресеца
оба ланца ДНК изнад корена пел. виљушке и хеликазе ,ротира молекул у супротном смеру а затим поново спаја
крајеве.и спречава тензију увртања.

SSB протеини-везивањем за једноланчану ДНК онемогућавају реасоцијацију(поновно успостављање

водоничних веза између раздвојених ланаца)

Нуклеазе-раскидају фосфодиестарске везе између 2 нуклеотида у ланцу ДНК.

1. Ендонуклеазе-раскидају унутрашње фосфодиестарске везе(унутар полинуклеотидног ланца) при чему га секу

на фрагмент

2. Eгзонуклеазе-раскидају крајње(терминалне) фосфодиестарске везе одвајаћу тако последњи нуклеотид из

ланца

Полимеразе (ДНК-полимеразе)-најзначајнија улога.Функција им је синтеза нових ланаца ДНК.Врше уграђивање

и повезивање десоксирибонуклеотида у ланац,катализујући формирање фосфодиестарских веза у 5” 3”

краја.Синтеза се врши на основу матричног ланца као модела и то на основу принципа комплементарности

база.Код прокариота у синтези улазе:

 DNK poly I, -синтетише краће фрагменте ДНК дужине 20 нуклеотида.

 DNK poly II, -синтетише ДНК током репарације приликом исправке оштећења који могу настати у молекулу
ДНК,не учествује директно у процесима репликације.
 DNK poly III-главни ензим репликације и уграђује више хиљада нуклеотида.

Полимеразе имају и егзонуклеазну активност-могу да исеку и уклоне последњи нуклеотид у низу и току 3“-5“
смеру-супротно од полимеризације.(уклањање нуклеотида).Биолошки значај-уклањање погрешно убачених
нуклеотида чиме се смањује укупна учесталост грешака приликом репликације.Не може да започне синтезу
ланца деново-односно од почетка већ додаје нуклеотиде на већ синтетисани почетни фрагмент,слободну ОХ
групу на 3“ крају већ постојоћег фрагмента ДНК.

РНК полимераза – примаза-он започиње репликацију.Синтетише кратки сегмент РНК(рнк почетница или
прајмер).Она је дужине 10-60 нуклеотида и налази се наспрам матричног ланца ДНК. На 3“ ккрају овог
фрагмента, налази се слободна ОХ група која активира ДНК полимеразу 3 која дање синтетише ланац
ДНК.Уклањање РНК почетнице обезбеђује ДНК полимераза 1 због егзонуклеазне активности.ДНК поли 1-уклања
1 по 1 рибонуклеотид из ове рнк почетнице , те рибонуклеотиде замењује дезоксирибонуклеотидима и тако РНК
почетницу замењује ДНК.

Лигазе-повезују фрагменте ДНК формирањем фосфодиестарских веза између крајњих нуклеотида и добија се
континуирани ланац ДНК.

Код прокраиота репликација ДНК почиње на једном специфичном,иницијалном месту и читав прокариотски
хромозом се одједном реплицира.

Репликација код еукариота се дешава на више места дуж хромозома у исто време, у правцу 5'-3'(омогућава
већу брзину)Бактеријски хромозом се репликује као један репликон еукариотски се репликују у виду већег броја
индивидуалних репликона.Не почиње на самом крају ланца

Процесу репликације претходи иницијација репликације

У иницијацији настаје пререпликациони комплекс (комплекс протеина који настаје на месту почетка
репликације (replication оrigin)Ови протеини доводе до формирања мехура где ће доћи сви остали ензими који
учествују у репликацији и почиње синтеза днк.

Репликација тече у исто време на оба ланца у правцу 5` - 3`, а пошто су они антипаралелни на једном ланцу
тече од краја ка средишту репликационе виљушке, а на другом од средишта ка крају репликационе виљушке.

Све ово има за последицу да се ланци (новосинтетисани) на матричним ланцима различито

синтетишу.Раликујемо:синтезу водећег ланца и заостајућег ланца.

 1.На водећем ланцу - Примаза и DNK poly III –синтетише се континуирано на мтричном чија је
оријентација 3“-5“ у смеру кретања репликационе вињушке.Након синтезе једног рнк краја
полимеризацију дезоксирибонуклеотида тог водећег ланца обавља Днк полимераза 3.
 2. На заостајућем ланцу:-одвија се у смеру супротног од смера кретања репликационе виљушке и то из
фрагмената(оказакијеви фрагменти).
Синтеза сваког оказакијевог фрагмента почиње:

Примаза-

DNK poly III-наставља полимеризацију у 5“-3“смеру

DNK poly I-уклања примазу, а празнину попуњава дезоксирибонуклеотидима.

Лигаза(која повезује Оказакијеве фрагменте у континуирани полинуклеотидни ланац.Редослед нуклеотида у

матричном ланцу,верно се копира и преноси на потомке.

Терминација репликације има одређене специфичности,који се односе на репликацију крајева линеарних

молекула днк.Ти крајеви хромозома(теломере) изграђени су од тандемски поставњених низова нуклеотида, код
човека је низ ТТАГГГ.

На самом 5“крају новосинтетисаног заостајућег ланца након уклањања рнк почетнице остаје празнина.днк
полимераза не може сада да изврши попуњавање јер недостаје нуклеотид са слободном ОХ групом на 3“ крају
овог ланца од ког би почела.Зато се с сваком рпликацијом хромозоми еукариота све више скраћују,да би након
одређеног броја циклуса дошло до престанка деоба и до смрти ћелије.Пошто дужина теломере одређује укупан
потенцијал за деобу ћелије оне су назване и митотским часовницима.За време ембрионалног развића ензими
теломеразе се везују за део на старом ланцу који је остао нереплициран, синтетише се низ нуклеотида који ће
продужити овај ланац за неколико теломерних поновака и тиме се попуњава празнина на новом ланцу.Тако се
постиже нормална дужина новог ланцаи спречава се скраћивање теломера.Активност теломераза је доказана и
у ћелијама малигних тумора.-разлог њихове деобе.

Репликација је савршено контролисана и регулисана

Грешке у спаривању најчешће настају због таутомерних прoмена азотних база (прелази Н атом са једне на другу
позицију унутар молекула базе).Нормално аденин и цитозин имају NH2 групу и налазе се у амино форми, а
гуанин и тимин имају кето групу CO па је за њих карактеристична кето фрома.Амино фрома прелази у имино NH
облик а кето облици у енолну COН форму.Као последица долази до погрешног спаривања база у репликацију,
када се енолни облик тимина везује за гуанин.

Пример:

T=A енолни облик T-G замењује репликација: G ≡ C

C≡G имино облик C-A замењује репликација: A = T

Постоје 2 врсте замене база у ДНК као резултатпогрешног спаривања база:

Транзиције - мења се пурин пурином и пиримидин пиримидином (ат пар замени гц паром)
Трансверзије – мења се пурин пиримидином и обратно(цг пар гц паром)

Спонтана стопа мутације по гену износи 10 4-106

Спонтана стопа мутације по нуклеотиду износи 10 8-109