Hromozomske aberacije

PROFESOR
Dr.Ninkovi Dragan

STUDENTI

Blagojevi Margarita 306/07

Cvetojevi Ana
213/07
Dobri Daliborka
56/07
Ignjatovi Marina
356/07
Kuruev Darko
563/07
Medo Milica
238/07
Vladeti Grozdana
55/07

Hromozom

Hromozomi su organizovane strukture DNK i proteina koji se

nalaze u jedru elija. Vidljivi su samo u toku deobe. Hromozom
sadri gene, regulatorne elemente i jo neke sekvence nukleotida,
kao i DNK vezujue proteine ija je uloga da pakuju nasledni
materijal i kontroliu njegovu funkciju. Re hromozom potie od
grkih rei chroma boja i soma telo, jer se jasno vide nakon
bojenja preparata.

Svaki hromozom sadri centromeru, ili primarno suenje,

koja razdvaja dve hromatide. Hromatide sadre po jedan molekul
DNK. Ovi molekuli su jednaki po sadraju gena, pa se zato
hromatide istog hromozoma nazivaju sestrinskim hromatidama.
Pojedini hromozomi mogu da imaju i sekundarno suenje.

Po poloaju centromere u hromozomu,

razlikuju se:

Metacentrini hromozomi centromera je postavljena medijalno, a p

i q kraci su priblino iste duine. U ovu grupu spadaju hromozomi A
grupe.
Submetacentrini hromozomi centromera je postavljena neto vie
nego kod metacentrinih, pa je p krak neto krai od q kraka (B, C,
E i F grupa).
Akrocentrini hromozomi centromera je pomerena ka jednom
kraku hromozoma, a p krak je mnogo krai od q kraka (D i G grupa).
Telocetrini hromozomi centromera je postavljena na samom kraju
hromozoma, i p krak nedostaje.

Broj hromozoma je karakteristian za svaku

vrstu i naziva se kariotip. Kariotip svake
eukariotske elije sastoji se od odreenog
broja hromozoma koji je karakteristian za
vrstu i nepromenljiv.
Kariotip oveka sastoji se od 23 para

hromozoma, tj. 46 hromozoma, od

kojih 22 para ine autozomi, a jedan
par polni hromozomi. Parovi
autozoma u svim elijama jednog
organizma su simetrini. Par polnih
hromozoma je homolog samo u
elijama ena, u kojima se sastoji od
dva X xromozoma, dok je u elijama
mukarca asimetrian i sastoji se od
jednog X i jednog Y hromozoma.
Parovi autozoma u kariotipu
obelaavaju se brojevima od 1 do 22
i to tako to je par najveih
hromozoma oznaen kao par 1, a
ostali parovi redom po veliini nose
brojeve 2 do 22. Polni hromozomi se
oznaavaju sa X odnosno Y. Telesne
(somatske) elije imaju diploidan
(dvostruki) broj hromozoma (2n).

 Telesna elija oveka ima 46 hromozoma ili

dve garniture po 23 hromozoma, pri emu
jedna garnitura potie od majke, a druga od
oca. Tako se obrazuju 23 para homologih
hromozoma. Polne elije (spermatozoid i jajna
elija) sadre upola manji broj hromozoma u
odnosu na telesne elije, i taj broj se naziva
haploidan (n). Broj hromozoma u polnim
elijama oveka je 23.

Na Denvenskoj konferenciji je dogovoreno da se

hromozomi klasifikuju prema veliini u 7 grupa, od A
do G, pri emu X hromozom pripada grupi C, a Y
hromozom grupi G. Kariotip se obeleava tako to se
prvo pie ukupan broj hromozoma, a posle zareza
hromozomi
koji
odreuju pol kariotip ene je, dakle
GRUPA
HROMOZOMI
46, XX, a mukarca 46, XY.
A

1., 2., 3.

4., 5.

TIP HROMOZOMA

BROJ

6 12 , X

AKROCENTRINI

13.,14., 15., 21., 22., Y

13., 14., 15.

METACENTRINI

1., 3., 16., 19., 20.

16., 17., 18.

19., 20.

21., 22., Y

Svi ostali su submetacentrini.

Hromozomske aberacije
Pojam aberacije potie od latinske rei
aberatio, to znai odstupanje od normalnog.
Dakle, hromozomske aberacije predstavljaju
promene u genomu koje najee nastaju pod
dejstvom mutagena i prilikom kojih dolazi do
naruavanja integriteta naslednog materijala.

Hromozomske aberacije mogu biti

strukturne i numerike. Strukturne
podrazumevaju promene u grai hromozoma,
a numerike promene u njihovom broju.

Strukturne aberacije
Ovaj tip aberacija je posledica prekida i poremeaja
linearnog kontinuiteta hromozoma. Prekidi se nekada javljaju i
spontano, ali su najee posledica dejstva mutagena.

Hromozomi se mogu prekidati u bilo kojoj fazi elijskog

ciklusa.
Strukturne aberacije mogu da budu balansirane i nebalansirane.
Kod balansiranih mutacija ne dolazi do promene u koliini
naslednog materijala, dok se kod nebalansiranih javlja suficit ili
deficit naslednog materijala.

Takoe, strukturne aberacije se dele i na:

Intrahromozomske unutar jednog hromozoma,
Interhromozomske izmeu razliitih homologih i nehomologih
hromozoma

Nebalansirane hromozomske
aberacije:
- Delecije

-Duplikacije
-Izohromozomi
-Ring hromozomi

Delecije

Delecije su mutacije pri kojima dolazi do

otkidanja dela hromozoma sa genima koji
se na njemu nalaze. Kao rezultat nastaju
centrini i acentrini deo hromozoma.
Delecija moe biti terminalna, kada dolazi
do samo jednog prekida, intersticijalna,
kada se gubi deo izmeu dva prekida, i
centromerna, prilikom ega se gubi deo
centromere ili itava centromera.
Delecije autozomnih hromozoma su uvek
tetne, a ako su u homozignotnom stanju,
onda su i letalne. Prvo opisano oboljenje
uzrokovano delecijom je sindrom majeg
plaa (cri du chat), koji nastaje kao
posledica delecije kratkog kraka
hromozoma 5 (5r-). Naziv je dobio prema
specifinom oglaavanju beba, a prati ga
umna zaostalost. Delecija kratkog kraka
hromozoma 4 izaziva Volf-Hirhornov
sindrom, a posledica terminalne delecije q
kraka hromozoma 11 je redak Jakobsonov
sindrom.

Duplikacije

Duplikacije predstavljaju udvajanje

dela hromozoma. Nastaju adicijom
deletiranih fragmenata sa jednog na
drugi homologi hromozom, ili se
javljaju kao posledica hromozomskih
amplifikacija.
Uzrok i duplikacija i delecija je
najee nepravilan krosing-over,
kada se hromatide homologih
hromozoma ne postave simetrino
jedna naspram druge, pa se na
jednoj javlja suficit, a na drugoj deficit
naslednog materijala.
Duplikacije manje oteuju fenotip u
odnosu na delecije. Sa stanovita
evolucije, duplikacije dovode do
uslonjavanja genetskog materijala.

Ring hromozomi
Ring hromozomi nastaju pri
prekidima na krajevima
hromozoma, tako da se
izgube telomere koje
hromozomu daju stabilnost.
Gubitak telomernih regiona
dovodi do privlaenja
deletiranih krajeva
hromozoma i formiranja
prstenastih struktura sa
centromerom.
Najizrazitija fenotipska
osobina ove aberacije je
poremeaj rasta.

Izohromozomi
Izohromozomi nastaju kao posledica nepravilne podele
centromere. Centromera se u anafazi deobe normalno
deli uzduno na dva jednaka dela, prilikom ega se
odvajaju sestrinske hromatide, odnosno hromozom
podeli na dve jednake uzdune polovine. Meutim,
kada se centromera podeli popreno, hromozom se
razdvaja na dva kraka. Kraci p i q tada obrazuju
telocentrine hromozome.
Prilikom sledee replikacije, od telocentrinih
hromozoma nastaju izohromozomi koji se sastoje od
dva ista duga ili kratka kraka. Izohromozom sadri
genetiki materijal dva p ili dva q kraka.

Izohromozom je esto opisan na X hromozomu. Osoba

sa izohromozomom koji sadri dupliran q krak X
hromozoma (Xq) ima Tarnerov sindrom.

Balansirane hromozomske aberacije

Insercije
Pomaci (ift)
Inverzije
Translokacije

Insercije
Insercije nastaju
kada se deletirani
fragment jednog
hromozoma umetne
u zonu prekida
drugog,
nehomologog
hromozoma

Inverzije

Inverzije nastaju kada se u

hromozomu dogode dva prekida, a
zatim se deo izmeu ta dva prekida
rotira za 180. Nakon prespajanja
krajeva nastaje invertovani
hromozom sa promenjenim
redosledom genskih lokusa, a pri
tome se manje ili vie menja
interakcija gena, pa samim tim i
fenotip budue osobe. Inverzije mogu
biti pericentrine (rotirani deo je sa
centromerom) i paracentrine (rotirani
deo ne zahvata centromeru).
Nosioci inverzija su uglavnom
fenotipski normalni. tetnost
aberacije se izraava u potomstvu.

Pomaci (ift)

Pomaci nastaju ukoliko se dogode tri

prekida unutar jednog hromozoma, pri
emu nastali fragment izmeu dva
susedna prekida menja poziciju i umee
se u zonu treeg prekida.

Translokacije
Translokacije
predstavljaju
razmenu delova
izmeu homologih i
nehomogih
hromozoma. Mogu
biti: reciprone i
nereciprone
(Robertsonove)
translokacije.

Reciprone
translokacije
podrazumevaju razmenu materijala
izmeu nehomologih hromozoma.
Obino su bezopasne i mogu se
dijangostikovati prenatalno. Uestalost je
1:600. Ipak, nosioci ove aberacije mogu
da imaju problema sa zaeem, kod
ena se javljaju esti abortusi, a postoji i
mogunost da roena deca imaju teke
uroene defekte.

Robertsonove translokacije

predstavljaju razmenu delova izmeu akrocentrinih hromozoma, pri

emu ti hromozomi mogu biti isti (npr. 21/21) ili razliiti (npr. 14/21). Pri
ovoj translokaciji dolazi do istovremenog prekida na jednom
hromozomu iznad, a na drugom ispod centromere, a zatim do
meusobnog spajanja prekinutih delova i to tako to se spoje dugi kraci
(q) oba hromozoma, a kratki kraci (r) se izgube u prvoj narednoj deobi.
Spajanjem dugih krakova oba hromozoma nastaje jedan metacentrian
(ako su uestvovali isti hromozomi) ili submetacentrian hromozom (ako
su se spojili q kraci razliitih hromozoma).
Osobe nosioci translokacija su najee fenotipski normalne jer se
gube samo kratki kraci akrocentrinih hromozoma (kratki kraci sadre
gene iji nedostatak ne utie na fenotip). Za njih se kae da su nosioci
uravnoteene translokacije. Potomstvo ovakvih osoba je ugroeno i
moe imati poremeen broj hromozoma to izaziva odreene sindrome
(npr. Daunov sindrom). Takvi potomci imaju neuravnoteenu
translokaciju.

 Potomstvo osoba koje su nosioci uravnoteene

translokacije je u razliitom stepenu ugroeno u
zavisnosti od toga da li se translokacija desila
izmeu istih ili razliitih hromozoma. Kada je npr.
u pitanju translokacija 14/21 onda takvi roditelji
stvaraju i normalne gamete (imaju hromozome
14 i 21) i gamete koji nose translokaciju (imaju
spojene hromozome 14/21) pa mogu imati i
normalnu i obolelu decu. U sluaju translokacije
21/21 (izmeu istih hromozoma) osoba ne
stvara normalne gamete ve samo ili gamete
koji imaju oba hromozoma 21 (zakaeni su
jedan za drugi) ili su bez hromozoma 21. Zbog
toga oni ne mogu imati zdravu decu.

Numerike aberacije
predstavljaju promene u broju hromozoma.
Razlikuju se:
-poliploidije,
-aneuploidije,
-mozaicizam
- i himerizam.

Poliploidije (euploidije)
Poliploidije su numerike aberacije prilikom kojih dolazi
do uveanja diploidnog seta (2n) za jednu ili vie
haploidnih garnitura hromotoma (3n, 4n i sl). Ako se u
telesnoj eliji nalazi vie od dve, a u polnoj vie od
jedne garniture hromozoma, takve elije se nazivaju
poliploidnim (3n-triploidna, 4n-tetraploidna, 5npentaploidna elija, itd).

Poliploidija je vrlo esta i normalna pojava kod

biljaka. U toku evolucije cvetnica smatra se da je oko
treina vrsta nastalo poliploidijom. Mnoge kulturne
vrste je ovek stvorio poliploidijom, jer su poliploidne
biljke krupnije i sa veim sadrajem hranljivih materija
(npr. jagoda, banana, ljiva, kruka, penica i dr.).

 Kod ivotinja je poliploidija retka kao normalna pojava.

Moe se sresti kod vinske muice, dadevnjaka, niih
raia i dr.
Najei uzrok poliploidije kod oveka je oploenje jajne
elije veim brojem spermatozoida. Takoe, poliploidije
mogu nastati i zbog oploenja nenormalne jajne elije kod
koje je dolo do redukcije broja hromozoma (2n+n=3n
triploidan zigot), ili spajanjem diploidnih zigota (2n+2n=4n
tetraploidan zigot).
Za oveka je poliploidija tetna i uglavnom letalna.
Najee se javlja kao triploidija i tetraploidija. Deca sa
ovim aberacijama se raaju retko, jer se poliploidni zigoti
eliminiu jo u intrauterinom razviu.

NEDISJUNKCIJA HROMOZOMA
1.Homologih hromozoma u mejozi I
X -oev
X-majin

nulizomian
(2n-1)

dizomian gamet
n+1

n +1 x n= 2n + 1 trizomian zigot
n-1 x n =2n-1
monozomian zigot

NERAZDVAJANJE SESTRINSKIH HROMATIDA U MEJOZI II

X-oev hromozom
X-majin hromozom

n+1
dizomian

n-1
nulizomian

n
normalni gameti

n+1 x n =2n+1 trizomian zigot

n-1 x n =2n -1 monozomian zigot
n x n = 2n
normalan zigot

Aneuploidije (heteroploidije)
predstavlja uveanje ili smanjenje osnovnog
hromozomskog seta (2n, n) za jedan ili vie
pojedinanih hromozoma.

Svaki hromozom se u telesnoj eliji nalazi u paru,

pa se naziva dizomik. Ako telesna elija umesto para
hromozoma sadri samo jedan onda je to monozomik.
Takva monozomina elija u ukupnom broju
hromozoma ima jedan hromozom manje od normalnog
broja, pa je opta formula monozomije 2n 1
( monozomina telesna elija oveka ima 46 1 = 45
hromozoma).

 elija sa jednim hromozomom vie od normalnog broja je

trizomik ( umesto para odreenog hromozoma ona ima tri) opta formula je 2n+1.

Moe se desiti da elija ima dva hromozoma manje,

odnosno da joj jedan par hromozoma nedostaje pa je onda
ta elija nultizomik (2n-2).
Ako, pak, elija ima dva hromozoma vie od normalnog tj.
umesto jednog ima dva para odreenog hromozoma, onda
je ona tetrazomik (2n+2), itd.
Uzroci nastanka ove aberacije su najee nerazdvajanje
parova hromozoma u mejozi I, nerazdvajanje sestrinskih
hromatida u mejozi II ili mitozi.
Nedostatak hromozoma je za eliju tetniji od vika
hromozoma pri emu su monozomije autozomnih
hromozoma letalne.

 Mada je letalnost aneuploidija velika, moe se

desiti da se dete rodi sa tekim posledicama.
Monozomije su letalne, osim kada je upitanju X
hromozoma kod enskih jedinki. Trizomije su
subletalne (raa se potomstvo sa tekim
malformacijama).

Najea trizomija koja se javlja u ljudskoj

populaciji je trizomija 21, koja se fenotipski
izraava kao Daunov sindrom. Trizomija 13, se
fenotipski izraava kao Patauov sindrom, i, posle
Daunovog sindroma, je najea u ljudskoj
populaciji (uestalost 1:5.000). Trizomija 18
fenotipski daje Edvardsov sindrom.

 Aneuploidije polnih hromozoma manje oteuju

fenotip nego aneuploidije autozomnih hromozoma.
Osobe sa aneuploidijama autozomnih hromozoma
pored umne zaostalosti nose i niz drugih tekih
anomalija zbog kojih ne ive dugo, dok je za osobe
sa poremeenim brojem polnih hromozoma glavno
obeleje njihova sterilnost (neplodnost). Razlozi za
to su to se na polnim hromozomima nalazi manji
broj gena nego na autozomnim i to svaki
prekobrojni X hromozom postaje neaktivan (Barovo
telo).

Najee aneuploidije polnih hromozoma su:

Trizomija X hromozoma ene ene su

kliniki zdrave, kod nekih mogu da se jave
emotivne tekoe u drutvenom
prilagoavanju.
Monozomija X hromozoma ene fenotipski
daje Tarnerov sindrom.
Dizomija X hromozoma mukarca
Klinefelterov sindrom.

Mozaicizam
Pojava dve ili vie elijskih populacija u
jednom organizmu, koje su istog porekla
(potekle od iste oploene jajne elije), ali
se razlikuju po broju hromozoma (imaju
razliit genotip). Rezultat je mutacije za
verme rane faze razvoja zigota.

Himerizam
Pojava dve ili vie elija
u jednom organizmu
koje se razlikuju u
strukturi i broju
hromozoma i razliitog
su porekla, a javljaju se
kao posledica naruene
funkcije placente kod
heteroseksualnih
blizanaca tokom
zajednikog intrauterinog
razvoja.

 Pojava je dobila ime himerizam po

mitskom biu himeri, koja ima odlike vie
razliitih ivotinja. Kod ljudi je himerizam
veoma redak do sada je prijavljeno
svega etrdesetak sluajeva. anse da se
rodi dete sa ovim poblemom se vee
prilikom vetake oplodnje.
Himerizam nastaje usled fuzije dve
oploene jajne elije, ili tri polne elije. Pri
tome svaka populacija elija zadrava
svoje karakteristike.

Neki vaniji poremeaji koji nastaju

usled hromozomskih aberacija
Sindom majeg plaa (Cri Du Chat)
je genetski poremeaj koji nastaje usled
delecije kratkog kraka 5. hromozoma. Prvi ga
je opisao erom Leun, pa se naziva i
Leunovim sindromom. Poremeaj je relativno
redak (1:50.000). Javlja se kod svih etnikih
grupa, neto ee kod dece enskog pola
(3:1).

Sindrom je dobio ime prema

upeatljivom plau obolele dece koji
podsea na oglaavanje maeta. Ovaj
zvuk je posledica poremeaja funkcije
larinksa i nervnog sistema i
karakteristian je za bolest. Kod jedne
treine obolele dece, taj specifian pla
se izgubi do druge godine ivota.

Drugi vaniji simptomi ovog oboljenja su:

Problemi sa uzimanjem hrane zbog
oteanog gutanja i sisanja.
Mala teina pri roenju i usporen telesni
razvoj.
Teki kognitivni i motorni poremeaji,
kao i nerazvijenost govora.
Bihejvioralni poremeaji (hiperaktivnost,
agresija, repetitivni pokreti).
Neobine crte lice, koje se mogu
promeniti vremenom.
Konstipacija.

 Pored ovoga, mogu se javiti i hipotonija,

mikrocefalija, hipertelorizam, strabizam,
mikrognatija, srani defekti, iroko
postavljene oi, parcijalna fuzija prstiju,
nisko postavljene ili nepravilno uobliene ui
i drugi defekti.
Ne postoji efikasna terapija. Preporuljivo je
da se roditelji testiraju, jer su u 10-15%
sluajeva roditelji nosioci neke trizomije ili
translokacije.

Daunov sindrom (Downs

Syndrome)
Daunov sindrom je u 95 % sluajeva posledica
trizomije na 21. hromozomu. Kod 1-3 %
pacijenata sa Down sindromom poremeaj
nastaje kao posledica nebalansirane
translokacije 21. hromozoma. Mozaicizam, kao
ne nasledna forma Down sindroma koja se
ispoljava istovremenim prisustvom trizominih i
elija sa normalnim brojem hromozoma, javlja
se u oko 1-4 % opisanih sluajeva.

Oboljenje je dobilo ime po Donu Langdonu

Daunu, britanskom dokotru koji je prvi opisao
sindrom jo 1866. godine. erom Leun je
identifikovao lokaciju aberacije 1959.

Daunov sindrom se javlja kod jednog od 800-1.000

novoroene dece i moe se dijagnostikovati i
prenatalno. Javlja se kod svih etnikih grupa. Procenat
raanja dece sa ovim poremeajem je vei kod starijih
majki (kod majki starosti 20-24 godine, incidencija je
1:1490, a kod majki starih 49 godina mogunost raste
na 1:11). Nije poznat razlog zbog kog starije ene
ee raaju decu sa Down-ovim sindromom. Postoje
dve glavne teorije. Jedna sugerie da sve ene imaju
neke jajne elije sa dodatni hromozomima, i da e
takve elije biti iskoriene poslednje pred kraj
reproduktivnog perioda.

Daunov sindrom se javlja kod jednog od 8001.000 novoroene dece i moe se dijagnostikovati i
prenatalno.

Javlja se kod svih etnikih grupa. Procenat raanja

dece sa ovim poremeajem je vei kod starijih
majki (kod majki starosti 20-24 godine, incidencija
je 1:1490, a kod majki starih 49 godina mogunost
raste na 1:11). Nije poznat razlog zbog kog starije
ene ee raaju decu sa Down-ovim sindromom.
Postoje dve glavne teorije. Jedna sugerie da sve
ene imaju neke jajne elije sa dodatni
hromozomima, i da e takve elije biti iskoriene
poslednje pred kraj reproduktivnog perioda.

 Druga teorija predlae da je trizomina

koncepcija ista u svim dobima ivota, ali
da se vie trudnoa nastavlja u starijoj
dobi, nego da biva prekinuto.
Pretpostavlja se da telo prepoznaje
zakasnelu trudnou, verovatno poslednju
ili jedinu te se vie trudi da osigura
odravanje trudnoe.

 Osobe sa Daunovim sindromom obino

imaju slabije kognitivne sposobnosti i
probleme sa uenjem. Manji procenat
ima ozbiljne mentalne poremeaje.

Najizrazitija obeleja ovog

sindroma su:
umna zaostalost; IQ= 40-50, mada ima
podataka da IQ moe biti i od 25-80;
anomalije srca praene u razliitom
stepenu anomalijama
(nenormalnostima) drugih organa,
smanjena otpornost prema infekcijama,
povean rizik za pojavu leukemije,
prevremeno starenje.

Jo neke prepoznatljive osobine su:

koso postavljene i iroko razmaknute oi,

mali nos, irokog korena,
smanjen obim glave i pljosnat potiljak,
usta su mala pa normalno veliki jezik viri iz njih, a sam
jezik je esto uvean i izbrazdan,
une koljke su skoro uvek loe formirane, male i
nisko su postavljene,
zubi su nepravilnog oblika i broja i kasno izbijaju,
ake su iroke i sa kratkim prstima,
na dlanovima moe postojati brazda etiri prsta
(majmunska brazda) uz izmenjene dermatoglife (linije
na akama)
oko 10% beba raa se sa anomalijama jednjaka i
creva koje se ispoljavaju kao suenje ili potpuna
zatvorenost (atrezija) jednjaka ili creva i to zahteva
hitnu hirurku intervenciju.
preko 50% dece ima oteenje sluha i vida. Prva
kontrola vida treba da se obavi u prvih 6 meseci
ivota, a prva kontrola sluha u prva 3 meseca ivota.

 kod dece roene sa Daunovim

sindromom ee se javljaju febrilne
konvulzije i drugi oblici konvulzija. Ova
deca su podlona infekcijama, a naroito
su sklona infekcijama gornjih i donjih
disajnih puteva - zapaljenju grla,
bronhitisu i zapaljenju plua.

 Poznato je da osobe sa ovim sindromom ive

krae u odnosu na zdrave osobe. 1929. godine
duina ivota osoba sa Daunovim sindromom,
iznosila je u proseku oko 9 godina. Danas je,
zahvaljujui blagovremenoj dijagnostici i leenju
uroenih anomalija, ivotni vek ovih osoba
produen na 50 godina i due. Kod odraslih
osoba sa Daunovim sindromom esto se javlja
prevremeno starenje tj. demencija, gubitak
pamenja i nemogunost rasuivanja - slino
kao kod Alcmajherove bolesti.

 Teko je predvideti razvoj kognitivnih sposobnosti

kod dece sa Daunovim sindromom. Nikada
Mentalna retardacija je obino je umerena, a
svega kod 10% dece veoma je izraena (teka).
Ona ne mora da bude u direktoj vezi sa
organskim oteenjima (anomalijama) deteta.
Deca sa Daunovim sindromom obino naue da
hodaju, da govore, da se obuku, da sama odu u
toalet, pohaaju specijalne kole i esto se obue
za neki zanat, samo to se sve to dogaa kasnije
u odnosu na njihove vrnjake.

Patauov sindrom (Patau Syndrome)

Patauov sindrom, ili trizomija 13, je sindrom

koji se javlja kod jedne od 12,000 novoroenih
beba. Kao i kod Daunovog sindroma, anse za
raanje dece sa ovim poremeajem vee su
kod starijih majki.

Ovu anomaliju prvi put je opisao Erazmus

Bartolin 1657, a aberaciju je locirao Klaus
Patau 1960. Nekad se ovo oboljenje naziva i
Bartolin-Patauovim sindromom.

 Uzrok Patauovog sindroma ne mora da bude samo

trizomija. Suficit genetskog amterijala na 13.
hromozomu moe biti i posledica translokacije.

U najveem broju sluajeva, Patauov sindrom

je nasledni poremeaj. Meutim, ako roditelji nisu
nosioci neke translokacije, anse da par ponovo
dobije dete sa ovim poremeajem su manje od 1%
(manje nego kod Daunovog sindroma).

Najvei broj embriona sa ovom anomalijom ne

preivi period gestacije. Od onih koji se rode, 8285% ne preive prvi mesec, a 85% od onih koji
preive prvi mesec, ne preive prvu godinu. Duina
ivota deteta retko prelazi 10 godina. Poznat je
samo jedan sluaj kada je osoba ivela 33 godine.

Ako se dete rodi i preivi najraniji uzrast, javljaju se ozbiljni poremeaji:

mentalna retardacija,
problemi sa motorikom,
polidaktilija, izmenjeni dermatoglifi
mikrocefalija,
holoprozencefalija,
defekti srca (atriajlni i ventrikularni septum, perzistentni ductus
arterisous, promene na sranim zaliscima, dextrocardia)
defekti na oima (mikroftalmija, anoftalmija, kiklopija, katarakt, displazija
retine, nistagmus, hipoplazija onog nerva, gubitak vida),
nisko postavljenje ui, rascepljena usna ili rascepljeno nepce,
anomalije na genitalnom i digestivnom sistemu,
meningomijelocelom, omfalocelom, itd.

 Beba sa rascepljenim
nepcem, atrijalnim
septalnim defektom,
ingvinalnom hernijom i
postaksijalnom
polidaktilijom na levoj
ruci.

Beba sa trizomijom 13 kod koje su prisutna kiklopija i

proboscis (projekcija tkiva iznad oka).

Sedmogodinji deak sa trizomijom 13.

Volf-Hirhornov sindrom (Wolf-Hirschhorn

syndrome)

Volf-Hirhornov sindrom je posledica

delecije p kraka 4. hromozoma (4p-).
Prvi put su ga opisali Kuper i Volf 1961.
Kasnije su Vulf i Hirhorn objavili brojne
radove prouavajui ovaj poremeaj.

Uobiajeni simptomi su:

mentalna retardacija (kod 75% dece),

mikrocefalija (90%),
uestali nervni napadi (50-85%),
miina hipotonija (90%),
uroeni srani defekti (31-45%)
genitalne anomalije (30%),
gluvoa (23%)
disfunkcija bubrega (23%).

 Crte lica su karakteristine, moe da se

javi i strabizmus, usna je skraena,
brada mala, ui nepravilno postavljene i
izraena je cefalina asimetrija. U nekim
sluajevima javljaju se i hipotireoizam,
skolioza, ptoza, fuzija zuba, usporen
razvoj kostiju i sl.
Mentalna retardacija moe da bude
blaga, ali i veoma ozbiljna. Deca naue
sama da hodaju uglavnom u uzrastu od
30-60 meseci. Kod veine se nikada ne
razvije aktivan govor, a samo pojedini su
u stanju da sklapaju kompleksne
reenice. Kod njih se govor razvija u
uzrastu od 18-48 meseci.
Incidencija Volf-Hirhornovog sindroma
je 1:50.000. javlja se ee kod
devojica (2:1)

Jakobsonov sindrom
(Jacobsen syndrome)
Jakobsonov sindrom predstavlja deleciju q kraka
11. hromozoma. Ovaj poremeaj je jako redak
(1:100.000) i javlja se ee kod devojica (u
70% sluajeva). Veina delecija i rearaniranja
hromozoma (translokacija, ring-hromozom)
odgovornih za nastajanje Jakobsonovog
sindroma nisu nasledne, ve su rezultat novih
genetskih mutacija u gametu. U retkim
sluajevima u hromozomu roditelja postoji
osetljivo mesto na kojem se krak moe prelomiti.
Takoe, roditelj moe da bude nosilac
balansirane translokacije.

 Simptomi Jakobsonovog sindroma su raznovrsni, a

prognoza zavisi od broja i oblika uroenih
defekata. Obolele osobe imaju specifian oblik lica.
Karakteriu ga iroko postavljene oi
(hipertelorizam), ptoza onih kapaka, ravan i irok
nazalni most, mikrognatija, nisko postavljene ui i
tanka gornja usna. U 90-95% sluajeva se javlja
trigonocefalija, kao rezultat prevremenog spajanja
kranijalnih avova. Kod jedne treine sluajeva se
javlja i mikrocefalija. Za ovu decu je karakteristini i
da zaostaju u rastu.

 Pored navedenih simptoma, mogu da se

jave i: mentalna retardacija,
trombocitopenija, srani defekti, pormeaji
digestivnog sistema, usporen razvoj
kognitivnih i motornih funkcija, strabizmus,
epikantus, telekantus, pancitopenija,
osteopenija, osteporoza, gubitak sluha i dr.

Oko 25% dece ne preivi prve dve

godine ivota. Uzrok smrti je najee neki
teak srani poremeaj, problemi sa
koagulacijom krvi, ili respiratorna infekcija.

Tarnerov sindrom (Turner syndrome)

Tarnerov sindrom nastaje kao posledica
numerike aberacije hromozoma, monozomije X
hromozoma ene. ene sa ovim sindromom imaju
samo jedan X hromozom i kariotip 45,XO. Uzrok
ovog oboljenja moe da bude i obrazovanje
izohromozoma koji sadri duplirani dugi krak (q
krak) X hromozoma (obeleava se se sa i(Xq) ).
To je jedina monozomija hromozoma kod oveka
koju elija moe da preivi.

Prepoznatljivi simptomi
Tarnerovog sindroma su:
kratak vrat uz kone nabore na
bonim stranama, koji se proteu
od uha do ramena,
une koljke loe formirane i nisko
postavljene,
mali rast (125-150cm),
male grudi sa razmaknutim
bradavicama,
nerazvijeni jajnici i sterilitet,
izostaju sekundarne polne
karakteristike,
psihiki razvoj je kod veine
normalan, a kod manje od 20% se
javlja mentalna zaostalost.

Pored ovih problema, mogu se javiti i gojaznost,

dijabetes, katarakt, artritis, problemi sa sluhom,
poremeaji funkcije tireoidne lezde, bubrega i
kardiovaskualrnog sistema, osteoporoza itd.

Na rast (visinu) i sterilitet ovih osoba se

ne moe uticati. Meutim, ako se
podvrgnu terapiji estrogenima i
progesteronom u vreme oekivanog
puberteta, moe se izazvati razvijanje
sekundarnih polnih karakteristika i tako
izbei pojava psihikih smetnji.

 Tarnerov sindrom se javlja koj

jednog od 2.500 enske dece.
Oboljenje je dobilo ime po
endokrinologu dr Henriju Tarneru koji
je ga je opisao 1938. godine.

Klinefelterov sindrom (Klinefelters

syndrome)

1.
2.

Klinefelterov sindrom je numerika

hromozomska aberacija iji je uzrok dizomija
X hromozoma mukarca (trizomija polnih
hromozoma). Kariotip mukarca sa
Klinefelterovim sindromom moe da bude:
sa jednim prekobrojnim X hromozomom - 47,
XXY, pri emu takvi mukarci imaju jedno
Barovo telo, I
sa dva ili vie prekobrojnih X hromozoma;
tada je kariotip 48, XXXY i dva Barova tela ili
49 XXXXY tri Barova tela.

 Klinefelterov sindrom se javlja kod

1 od 1,000 novoroenih deaka.
Oboljenje uglavnom nije
nasleeno. Ime je dobilo po dr
Henriju Klinefelteru, koji je 1942.
godine sa svojim saradnicima
objavio rezultate ispitivanja devet
mukaraca sa slinim
simptomima.
Bolest utie na fiziki razvoj
deaka, kao i na socijalni razvoj i
razvoj govora. Ozbiljnost klinike
slike zavisi od toga koliko deak
ima prekomernih X hromozoma,
koliki je nivo testosterona u
organizmu i kada je bolest
dijagnostikovana, tj. kada je
zapoeto sa terapijom.

Glavni simptomi ovog sindroma

su:
relativno visok rast,
evnuhoidna graa tela,
ginekomastija,
iroki kukovi,
enski tip kosmatosti (tj. smanjena
maljavost)
atrofija testisa sa izostankom
spermatogeneze i posledinim
sterilitetom u 95% sluajeva,
ak do 85% deaka ima problema
sa razvojem govora, itanjem i
obraivanjem podataka koje su
proitali ili uli,
ponekad se javlja i umna
zaostalost, koja se poveava sa
poveanjem broj prekomernih X
hromozoma.

 Kod obolelih deaka postoji povean rizik od

autoimunih bolesti, kancera grudi i
osteoporoze.
Ovaj sindrom kliniki nije prepoznatljiv do
puberteta, pa se najee otkriva tek kasnije
u toku ivota, kada se odrasli mukarci lee
od steriliteta. U veini sluajeva oboleli
mukarci vode normalan ivot.

Edvardsov sindrom (Edwards

syndrome)
Edvardsov sindrom je bolest uzrokovana
numerikom aberacijom hromozoma, trizomijom
hromozoma 18. Opisao ga je JH Edvards 1960.
god. Uestalost ovog sindroma u ivoroenoj
populaciji danas je 1:6000, pri emu kod obolele
dece preovlauje enski pol (1:3). Nekada je
oboljenje bilo ee, ali se, sa mogunou
prenatalne dijagnostike i pravovremene
terminacije trudnoe, incidencija znatno smanjila.
Kao i kod Daunovog i Patauovog sindroma, rizici
su vei kod starijih majki.

 Glavni uzrok trizomije je je odvajanje

hromozoma 18 u mejozi roditelja, ali se moe
javiti i usled uravnoteene translokacije kod
jednog od roditelja, ili mozaicizma.

Samo 10% obolele dece preivi prvu

godinu ivota, jer se pri trizomiji 18 prenatalni
razvoj deteta ne zavrava u potpunosti. Mozak
je nerazvijen, a pojedini neuroni imaju kratka
nervna vlakana koja ne izalze iz modanih
hemisfera. Zato deca imaju problema i sa
osnovnim, instinktivnim funkcijama, kao to su
sisanje, gutanje i disanje. est problem su i
defekti srca, kao i spina bifida i omphalocele.
Bebe su pe roenju sitne, kao da su prestale
sa razvojem u sedmom mesecu graviditeta.

 U nekim sluajevima se javljaju

mikrognatija, deformacija lobanje
(oblik jagode) i nepravilan oblik
uiju.
Deca koja preive prvu godinu
imaju manje izraene anomalije
organa, ali izraenu umnu
zaostalost.

Di Georgov sindrom (DiGeorge

syndrome)
Di Georgov sindrom se obeleava kao 22q11.2
delecija, to znai da dolazi do delecije malog dela
naslednog materijala na q kraku hromozoma 22, na
lokaciji oznaenoj kao 11.2. Javlja se kod jedne od
4.000 novoroenih beba, podjednako esto kod
oba pola.
Simptomi oboljenja su raznoliki, a poremeaji se
mogu javiti gotovo bilo gde u organizmu.
Karakteristinim znacima se smatraju defekti srca,
timusa i paratiroidnih lezda, koje u toku
embrionalnog razvoja nastaju iz istih struktura, pa
kod sva tri organa dolazi do disfunkcije.

Najupeatljiviji simptomi
Di Georgovog sindroma
su:
uroeni srani defekti (u
74% sluajeva),
deformiteti nepca (69%),
oteano uenje (do 90%),
deficijencija imunog sistema
(77%),
hipoparatiroidizam i
hipokalcemija (50%),
poremeaj funkcije bubrega
(37%).

 Javljaju se i deformacije na nepcu, larinksu i

duniku, gubitak sluha, deficit hormona rasta,
nervni napadi, autoimune bolesti, defekti skeleta,
autizam i este infekcije usled hipoplazije timusa.

Prognoza zavisi od stepena oteenja organa,

ali studije opkazuju da mortalitet nije vii od 10%.
Defekti srca se tretiraju hirurki, a poremeaj
funkcije paratiroidne lezde hormonalnom
terapijom. Kod veine dece koja preive T limfociti
spontano sazrevaju nakon nekoliko godina. Ipak,
kod preivele dece dolazi do mentalne zaostalosti,
ali i do drugih problema (nervni napadi, neuroloki
poremeaji i sl).

Angelmanov sindrom (Angelman

syndrome)
Angelmanov sindrom je genetski poremeaj koji se karakterie tekom
mentalnom retardacijom i neuromiinim abnormalnostima. Osnovne
karakteristike ovog stanja su kombinacija psihomotornog zastoja,
zastoja u govoru, poremeaja pokreta i karakteristian fenotip
ponaanja sa dobrim raspoloenjem i epizodama smeha.
Ispitivanja sprovedena u vedskoj pokazuju da prevalenca
Angelmanovog sindroma iznosi 1:20.000, a neke druge studije
potvruju da je minimalna prevalenca 1:10.000.
Naziv sindroma potie od imena britanskog pedijatra dr Herija
Angelmana, koji je 1965. godine prvi opisao ovo stanje. On je radio u
bolnici na severu Engleske i leio je troje dece sa slinim simptomima.
Iako je na prvi pogled izgledalo da oni pate od razliitih oboljenja,
Angelman je smatrao da postoji zajedniki uzrok njihovog stanja.

 Tokom odmora u Italiji, Angelman je u

jednom muzeju u Veroni video ulje na platnu
slikara ovanija Franeska Karota. Slika se
zvala "Deak sa crteom" i nasmejano
deakovo lice ga je podsetilo na izged
njegovih pacijenata u trenucima histerije.
Ovo ga je inspirisalo da napie prvi lanak o
njihovom stanju, a naslov lanka je glasio
"Deca lutke" (Puppet Children). Kasnije je po
njemu nazvana Angelmanov sindrom.

 Angelmanov sindrom mastaje usled mutacije gena, ali jo

nije utvren taan nain nasleivanja. Na osnovu
molekularnih i citogenetskih kriterijuma smatra se da do
ovog stanja dovodi etiri razliitih mehanizama:
- intersticijalna delecija na hromozomu 15q11-q13
majinskog porekla,
- kompleksni hromozomski rearanmani u istom regionu,
uniparentalna dizomija hromozoma 15,
mutacije gena.
Slino stanje, uzrokovano promenama na oinskim genima,
nosi naziv Prader-Vili sindrom (Prader-Willi syndrome).

 Slino stanje, uzrokovano promenama na

oinskim genima, nosi naziv Prader-Vili
sindrom (Prader-Willi syndrome).
Sindrom se karakterie tekom
psihomotornom zaostalou, hrane, veselim
zastojem u govoru, problemima sa
uzimanjem raspoloenjem sa epizodama
smeha, ataksijom, konvulzijama (grevima) i
specifinim fizikim izgledom. Ove klinike
karakteristike su prisutne kod svih pacijanata.
Druge karakteristike su este (u 80%
sluajeva) i tu spadaju: usporen rast obima
glave i konvulzivni napadi. Udruene
karakteristike (prisutne u 20-80% sluajeva)
su zaravnjen okcipitalni deo glave, isturen
jezik, prognacija, iroka usta, strabizam,
hiperaktivni tetivni refleksi na nogama i
podignute ruke tokom hodanja.

 Bebe sa Angelmanovim sindromom na

roenju izgledaju normalno, ali ubrzo
poinju da se pojavljuju prvi znakovi i
simptomi. Veoma rano (izmeu 2. i 3.
godine) kod ovih pacijenata se moe razviti i
epilepsija i poremeaji ravnotee.

Prader-Vili sindrom (Prader-Willi

syndrome)

Prader-Vili sindrom je retko genetsko

oboljenje (1:15.000), slino Angelmanovom
sindromu. Takoe dolazi do abnormalnosti
na hormozomu 15, ali se kod PraderVilijevog sindroma promene deavaju na
hromozomu oca. Oboljenje su opisali Andrea
Prader i Hajnrih Vili 1956. godine.

 Kod dece se problemi zapaaju i prenatalno u vidu

smanjenih pokreta fetusa, a esto i abnormalnog
poloaja. Deca su po roenju letargina, sa
izraenom hipotonijom, hipogonadizmom i
tekoama u uzimanju hrane. Ova deca u ranom
uzrastu vie spavaju, intelektualni razvoj je
usporen, a mogu da se jave strabizmus i skolioza.
U periodu adolescencije, javlja se gojaznost, deca
su niska rastom i pubertet se kod njih javlja kasnije
nego kod njihovih vrnjaka. Imaju problema sa
uenjem i odravanjem koncentracije, a zaostaju i
u intelektualnom razvoju.

 Fizike karakteristike obuhvataju: izraen nazalni

most, mali dlanove i stopala, osteljiva koa,
gojaznost, visoko i usko elo, tanke usne, iskoene
oi, bleda koa i svetla kosa, loe motorne vetine i
seksualna nerazvijenost.

Zakljuak
Embrionalno razvie poinje oploenom
jajnom elijom, zigotom, a njegov kvalitet
zavisi od kvaliteta roditeljskih gameta.
Aberantni gameti ili nisu sposobni za
oploenje zbog izmenjene morfologije ili
velikog genetikog debalansa i brzo
propadaju (gametopatije). Meutim, neki
ipak mogu da uestvuju u oploenju i tada
obrazuju aberantni zigot.

 Razvie svakog organizma odvija se po specifinom planu

koji je upisan u genomu zigota, to znai da razvie
kontrolie nasledna osnova i da od njene tanosti i tanosti
informacija sadranih u njoj zavisi uspenost razvia.
Informacije se prevode u brojne strukturne i funkcionalne
proteine od ijeg biolokog kvaliteta zavisi tok i krajnji ishod
razvia jedinke u svakoj od postojeih faza. Greke u
genomu odrazie se u prekidu embriogeneze (smrt ploda) ili
e se roditi nova jedinka sa uroenim (kongenitalnim)
anomalijama koje e se ispoljiti odmah ili kasnije u toku
razvoja ili, uopte, tokom ivota dotine jedinke. Greke
koje se mogu pojaviti odnose se na promenjene informacije
(mutacije gena), nedostatak informacija (delecije,
monozomije), viak informacija (duplikacije, translokacije).

 Poremeaji razvia variraju od mentalne retardacije do tekih

kongenitalnih anomalija, esto inkompatibilnih sa ivotom, a uzrok su
poremeaji u diferencijaciji i morfogenezi koji upravo stoje pod genskom
kontrolom. Takoe znaajan faktor svakog razvia je sinhronizovanost
morfogenetskih procesa i da diferencirajue elije klicinih listova u pravo
vreme dou u kontakt jedna sa drugom i migracijom dospeju u odreene
delove embriona.
Dodatni optereujui faktor normalnog razvia je i sve agresivnija
sredina u kojoj ovek ivi i njeni inioci sa sve veim tetnim uticajem na
fragilnu ravnoteu jedinke u razviu (hemijski, fiziki, bioloki mutageni).
Koristei moderne tehnologije, grane humane medicine bave se
kontinuitetom fetalnog i neonatalnog ivota, jer ultrazvukom i DNKanalizom mogu se dobiti detaljne informacije o sve veem broju
patolokih stanja, a sve su vee mogunosti kako predupreivanja
neeljenih anomalija, tako i sve bolja terapija i tretman onih roenih sa
njima.

 U svetu postoje organizacije koje okupljaju

visokoobuene strunjake iz razliitih oblasti
humane medicine, a formirane od strane roditelja
dece sa odreenim anomalijama kao osnivaima.
Na taj nain pojaana je socijalna briga o deci sa
posebnim potrebama i iskljuena njihova
alijenacija, a ukljueni roditelji kao najbolji inioci
njihovog to potpunijeg ivota. Ako se uzme u obzir
podatak da se danas svaka 180-ta beba rodi sa
nekom od mnogobrojnih lakih ili teih anomalija,
onda se ovakav trend mora shvatiti kao imperativ,
barem dok genetika, kao sve monija nauka sa sve
veom implementacijom u ivot oveka uopte, ne
ponudi neko reenje u ovoj neprekidnoj borbi sa
silama prirode u odranju integriteta i kontinuiteta
zdrave ljudske vrste.