5.

NUKLEINSKE KISELINE
Nukleinske kiseline su prvi put izolirane 1860. Godine cijepanjem ćelijskog Jezgra. Odatle
potiče i njhovo ime (nukleus jezgro). Da bi živi organizam mogao da raste i razvija se,
njegovo tkivo se mora stalno obnavljati. Za taj
Proces neophodna je stalna sinteza najrazličitijih proteina. Zasluga za sintezu proteina
pripada nukleinskim kiselinama. One sadrže sve potrebne informacije koje organizam prema
potrebi koristi.
Nukleinske kiseline su makromolekulski polimeri koji su nastali polikondenzacijom
monomera nukleotida. Molekula nukleinske kiseline može sadržavati 80-100 miliona
nukleotida.

5.1. Strukturne jedinice nukleinskih kiselina

Postoje dva tipa nukleinskih kiselina: ribonukleinske kiseline (RNA)
Deoksiribonukleinske kiseline (DNA). One se medusobno razlikuju po:
Hemijskom sastavu, strukturi, funkciji i lokalizaciji u ćeliji.
Osnovu hemijskog sastava nukelinskih kiselina čine tri komponente:
Ugljikohidrati pentoze
Purinske i pirimidinske baze
Fosforna kiselina
Monosaharidi pentoze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su beta D riboza (RNA) 2
deoksi beta D riboza (DNA), obje u furanoznom obliku.
Heterociklične baze koje izgrađuju strukturu nukleinskih kiselina su purinske
(adenin, gvanin) i pirimidinske (uracil, citozin i timin). Reakcijom tipa Kondanzadije izmedju
C-1 atomaa pentoze i N-1 atoma prismidinske, odnosno N-9 atoma purinske baze stvaraju se
nukleozidi (glikozidni vez).

Reakcijom esterifikacije primarne hidroksilne grupe pentoze na C-5 atomu sa fosfornom

kiselinom nastaju primarne neukleotidi.
Nukleinske kiseline nastaju reakcijom hidroksilne grupe na C-3 atomu pentoze jednog
nukleotida sa hidroksilnom grupom C-5’ atoma nukleotidfosfata – (fosfodiestarski vez).

Primarna struktura DNA

Primarna struktura DNA predstavlja faktor po kojem se jedan organizam razlikuje od drugog.
Molekule DNA se razlikuju po redoslijedu purinskih i pirimidinskih baza u svome lancu.
Strukture DNA i RNA razlikuju se osim po pentozi i po bazama koje ulaze u njihov sastav.
Tako u sastav DNA ulaze: adenin, guanin, citozin, timin dok u RNK svi navedeni osim timina
koji je zamijenjen uracilom.

Sekundarna struktura DNA

Sekundarnom strukturom DNA objašnjava se model duplog helixa. Rendgenskom

strukturnom analizom DNA izolirane iz različitih organizama, naučnici Franklin i Wilkins su
našli da je njen dijametar uvijek isti i iznosi 2 mm. Takoder su našli da se struktura DNA
periodično ponavlja svakih 3,4 mm. Objašnjenje ovih činjenica dali su 1953. Watson i Crick
postavivši model duplog helixa.
Dva antiparalelna lanca DNA su međusobno
Povezana preko baza (vodoničnim vezama) koje su smještene u unutrašnjosti spirale. Pri
tome je adenin uvijek vezan za timin, a gvanin za citozin.
Molski udio pojedinih baza u istom organizmu je stalan, tako da na svaki adenin (gvanin)
dolazi jedan timin (citozin) (komplementarnost baza).

Transkripcija i translacija

DNA je jedina molekula u organizmu koja ima sposobnost autoreprodukcije.

Genetička informacija sadrzana u lancu DNA prenosi se na redosljed nukleotida na RNA, i to
se naziva transkripcija.
Lanac RNA je jednostruk i nije spiralizovan.
Razlikujemo 3 tipa RNA na osnovu broja nukleotida u lancu i funkciji, a to su:
1. Glasnička(mRNA)- nosi gensku šifru za sintezu proteina i predstavlja direktnu vezu
između DNA i proteina.
2. Transportna(tRNA)-prenosi aktivirane aminokiseline do ribozoma.
3. Ribozomalna(rRNA)-ulazi u strukturu ribonukleotida(ribozoma).
Transkripcija genetičke informacije počinje udvostručavanjem duplog heliksa DNA.
Djelovanjem određenog enzima dolazi do pucanja lanca DNA, odmotavanja spiralno
uvijenog heliksa i razdvajanja jednostrukih lanaca.
Svaki od ovih lanaca je osnova na koju se preko komplementarnih parova baza vežu slobodni
nukleotidi.
Nukleotidi se onda povežu preko fosforne kiseline, i tako se formiraju nova dva dupla heliksa
DNA identična sa početnim.
Tokom dijeljenja DNA, u ćeliji postoje mnogi segmenti jednostruke DNA.
Oni predstavljaju osnovu na koju se vežu nukleotidi, preko komplementarnih parova baza,
koji kasnijim spajanjem stvore lanac mRNA.
Ovako nastala mRNA sadrži šifru za transkripciju genetičke informacije.
Šifra za svaku aminokiselinu određena je trima tripletima baza DNA i naziva se genetički
kod.
Komplementiran triplet baza na mRNA je kodon.
Tako genetičkom kodu GGC odgovara kodon CCG.
Kodon CCG je šifra za aminokiselinu prolin.
Većinu aminokiselina može kodirati više tripelta baza.
Transportna RNA sadrži triplete baza-antikodon, koji je komplementaran kodonu glasničke
RNA.
Svaka tRNA prenosi jednu aminokiselinu do ribozoma u kojima se već nalazi mRNA.
U ribozomima tada počinje sinteza proteina(translacija).
Antikodon rRNA prepoznaje kodon na mRNA i ugrađuje odgovarajuću aminokiselinu.
Svaka sljedeća tRNA nosi novu aminokiselinu i preko para kodon-antikodon aminokiselina
biva ugrađena na mRNA.
Aminokiseline se povežu peptidnom vezom i tako nastaju dipeptidi, polipeptidi i proteini.
Proces teče sve dotle dok se na mRNA ne pojavi kodon koji ne odgovara ni jednoj
aminokiselini, i tada se sinteza prekida.
Ribozomi kataliziraju cijeli proces sinteze.
U procesu sinteze učestvuju brojni enzimi.
Svaka promjena DNA izaziva promjenu mRNA što ima za posljedicu izmijenjen protein.
Te promjene nazivaju se mutacije.
Uzroci mutacija su različiti, npr: zračenja, izlaganja otrovnim hemikalijama i drugo.