ĆELIJA

• OSNOVNA JEDINICA ŽIVOTA, ENTITET ODVOJEN OD OKOLINE I OSTALIH

ĆELIJA MEMBRANOM (ponekad i ćelijskim zidom)
• SADRŽI RAZNA HEMIJSKA JEDINJENJA I SUBĆELIJSKE STRUKTURE
• REAKCIJE U ĆELIJI KONTROLISANE (u okolini nekontrolisano i spontano odvijanje reakcija)
SVOJSTVA ĆELIJE
1. METABOLIZAM
- ćelija je otvoren sistem uzima nutritijente iz okoline, transformiše ih unutar ćelije i izbacuje otpadak u
sredinu
2. RAST (RAZMNOŽAVANJE)
- prema mehanizmima postojećih ćelija,jedinjenja iz sredine se prevode u komponente novih ćelija
3. KOMUNICIRANJE
Ćelije međusobno komuniciraju (interaguju) prevashodno preko hemijskih jedinjenja koja se oslobađaju
ili usvajaju EVOLUCIJA
ćelije sadrže gene i razvijaju se sa novim biološkim osobinama

KRETANJE
neki organizmi imaju sposobnost kretanja

DIFERENCIJACIJA
formiranje novih ćelijskih struktura (npr.spore) kao deo životnog ciklusa

MAKROMOLEKULI ĆELIJE
Udeo pojedinih jedinjenja ćeliji zavisi od: Starosti ćelije, Faze razmnmožavanja, Koliĉine i vrste
hrane u sredini

VODA
• Sve biohemijske reakcije odvijaju se u prisustvu vode (omogućava normalan metabolizam, rast i
razmnožavanje) Ćelije u fazi rasta - 90%, starije75%, ‘slobodna’ i ‘vezana’ voda. Voda ‘vezana’ za
ćelijske komponente (proteini,masti, polisaharidi), teže isparava i teže zamrzava(znaĉajno za život
mikroorganizama na višim I nižim temperaturama)
PROTEINI
• 40 – 80% suve materije ćelije
ULOGA
• Sastavne komponente gradivnih jedinica ćelijske strukture.Sastavne komponente enzima, ćelijske
membrane, ćelijskog zida, kapsule, organela za kretanje
GRAĐA
• Polimeri aminokiselina (mikroorganizmi sintetišu neke aminokiseline, dok druge uzimaju iz
sredine). Prosti proteini - sjedinjeni sa neproteinskim jedinjenjima obrazujuci proteide
(nukleoproteidi, glikoproteidi,lipoproteidi i dr.).Proteidi - tacno odredena funkcija u ćeliji
NUKLEINSKE KISELINE
Ribonukleinske kiselina (RNK),Dezoksiribonukleinska kiselina (DNK)
GRAĐA
• Polinukleotidni lanac
ULOGA
• Prenos i skladištenje genetiĉkih informacija, Dezoksiribonukleinska kiselina (DNK)
UGLJENI HIDRATI
5-20% u odnosu na suvu materiju. Monosaharidi (glukoza,fruktoza, riboza),Disaharid,
Polisaharidi. Polisaharidi (glikogen) - rezervne materije koje ćelija koristi
kao izvor energije. Sastavni delovi ćelijskog zida.Homo- i heterop

LIPIDI

5 – 10% suve materije Slobodne i vezane kao neutralne masti, višemasne

kiseline, niže masne kiseline, fosfolipidi i dr. Najĉešće obrazuju kompleksna jedinjenja sa
proteinima

ULOGA
• Rezerve hranljive materije Sastavne komponente ćelijskog zida. Komponenta citoplazmatiĉne
membrane. Uĉestvuju u energetskoj razmeni. Srecu se u obliku loptica u citoplazmi (jedna veća ili
više manjih).Kod nekih bakterija masne loptice sadrže (poli-bhidroksibuterna kis.)

Neorganski molekuli

Aktiviranje enzimskih reakcija u ćeliji.Regulisanje osmotskog pritiska. Kiselost, Neke elemente

ćelija koristi za sintezu jedinjenja velike molekulske mase
5 CARSTVA ŽIVOTA
• Monera, Protista.Fungi. Plantae. Animalia

PROKARIOTSKA I EUKARIOTSKA ĆELIJA

Veliĉina ćelije prokariota: ~0,5-2 mm,Džinovska bakterija ~0,6mm,Oblik ćelijel Veći prečnik,manji
odnos P/V. Veličina utiče na efikasnost transporta kroz omotač.Manja ćelija,efikasnija razmena kroz
membranu, brži metabolizam. Metoda bojenja po Gramu (1884).Bakterije: grampozitivne I
gramnegativne.Hemijski sastav i graĊa ćelijskog zida omogućava razlikovanje bakterija. Gram
pozitivne se boje ljubicasto,Gram negativne se boje crveno

Grampozitivne bakterije
Streptococus sp. Ćelijski zid gust, deblji sloj peptidoglukana,gladak
Gramnegativne bakterije
Escherichia coli Ćelijski zid iz dva sloja: tanji sloj peptidoglukana sa spoljnom membranom, neravan

Citoplazmatiĉna membrana - Plazmolema

• Tanka, elastična, polupropustljiva opna debljine oko 7 nm. Odvaja citoplazmu od ćelijskog zida i
predstavlja osmotsku barijeru ćelije.Može se videti samo pod elektronskim mikroskopom.Sadrži brojna
ulegnuća koja mogu da prodiru dublje u citoplazmu.Fosfolipidi cine osnovnu hemijsku građu
citoplazmatične (i drugih) membrane. Molekuli proteina su umetnuti u fosfolipide (50 – 70%
suve materije)
Uloga citoplazmatiĉne membrane
• Selektivnost(kontrola ulaska i izlaskamaterije)
• Transport(preko proteina u membrani)
• Generisanje energije (stvaranje elektrohemijskog potencijala)
ULOGA
• Daje oblik ćeliji, Zaštita od mehaničkih oštećenja,Zaštita od povišenog osmotskog pritiska, Nosi ligande
Imunološke karakteristike ćelije
GRAĐA
• Kompleks polisaharida&peptida – peptidoglukan,Peptidoglukan (murein) jedino kod bakterija
Ćelijski zid
struktura peptidoglukana (murein)Glukan Polimer molekula derivate sećera:N-acetilglukozamin (G) i
N-acetilmureinska kis (M)
Peptidi
• od aminokiselina: alanin,glutaminska kiselina,diaminopimelinska kiseline, lizin struktura
peptidoglukana (murein). Paralelni lanci polisaharida međusobno spojeni peptidnim mostovima od tetra-
ili pentapeptida peptidnom vezom preko karboksilne grupe Nacetlmureinske kiseline. Mrežasta struktura
bakterijskog zida uslovljava poroznost (nije osmotska barijera), difuzijom prolazi većina jedinjenja
Jedinjenja velike molekulske mase (proteini, nukleinske kiseliine, polisaharidi) ne prolaze kroz ćelijski
zid

teihoična kiselina
Svi polimeri u ćelijskom zidu, membrani i kapsuli koji sadrže glicerol- ili ribitolfosfate. Dugi tanki
molekuli koji prolaze kroz peptidoglukan. 50% suve materije ćelijskog zida. Regulišu prolaz jona
kroz ćelijski zid

PORINI
Transmembranski proteinski otvori za prolaz malih molekula kroz spoljnu membranu

LIPOPOLISAHARID

amo kod gram (-) bakterija, Deo spoljašne membrane, Zaštitna uloga,Antigeni, Endotoksini

PROKARIOTSKA ĆELIJA

FLAGELE Strukture za kretanje Pokretni konĉasti dodaci proteinske prirode za kretanje. Slobodni na
jednom kraju, a vezani za ćeliju na drugom. Pružaju se sa spoljne strane citoplazmatiĉne membrane i
ćelijskog zida. Dugi, tanki, šuplji filament elastiĉne strukture preĉnika oko 20 nm i dužine oko 15 do 20
µm. IzgraĊene od specifiĉnog proteina – flagelin molekulske tezine 30 000-60 000. Detaljna struktura
moze se videti elektronskim mikroskopom (izgledaju kao spirale).Broj i razmestaj flagela - stalan za vrstu
i smatra se obeležjem vrste.Razliĉite bakterije imaju razliĉit broj i razmeštaj flagella.Energija za kretanje
se obezbeĊuje elektrohemijskim gradijentom na membrane. Okretanjem flagele ćelija se može kretati
do 60 dužina/s

TAKSIS kretanje prema stimulansu

•HEMOTAKSIS - kretanje prema hemijskom gradijentu
• FOTOTAKSIS - prema ili od svetlosti
AEROTAKSIS - prema ili od vazduha,
MAGNETOTAKSIS - orjentacija prema polovima Zemlje (kretanje, uglavnom,vodenih mikroorganizama
ka većim dubinama)

FIMBRIJE strukturno sliĉne flagelama ali ne uĉestvuju u kretanju, brojnije od flagella prijanjanje za
povrsinu

PILI strukturno sliĉne flagelama i duže od fimbrija, ali manje brojnije (jedna ili nekoliko).konjugacija,
patogene ćelije se vezuju za ćeliju koju napadaju pilima

GLIKOKALIKS (kapsule i sluz) polisaharidni sloj izvan ćelije KAPSULA – čvršće vezana za ćelijski
omotač. SLUZ – materijal slabije vezan i teško se uočava mikroskopiranjem, patogene ćelije mogu da
prijanjaju za ćeliju koju napadaju glikokaliksom

Protoplast - ćelija bez ćelijskog zida citoplazma okružena citoplazmatičnom membranom (veoma
osetljiva na promene spoljašne sredine) bakterije Mycoplazma žive u obliku protoplasta
Sferoplasti Citoplazma sa delovima ćelijskog zida, Protoplast opstaje samo ukoliko je koncentracija
spolja I unutar ćelije izjednačena (izotoničan rastvor).Ukoliko se protoplast nađe u rastvorima različitih
koncentracija javlja se osmoza.Ukoliko je koncentracija jona i molekula niža u rastvoru (hipotonican
rastvor) nego u citoplazmi, voda ulazi u protoplast, on bubri i konacno prska, sto dovodi do lize i
smrti ćelije

plazmoptiza Ako se protoplast potopi u rastvor kome je koncentracija veća (hipertonican rastvor) nego u
citoplazmi, voda izlazi izćelije i dolazi do dehidratacije i smrti ćelije- plazmoliza

CITOPLAZMA Vodeni rastvor u obliku gela (nema strujanja sadržaja kao kod eukariota).Dve vrste
makromolekula: proteini, enzimi,nukleinske kiseline (DNK, mRNK, tRNK). Mali molekuli izvori
energije i prekursori biosinteze (aminokiseline, masne kiseline, nukleotidi, monosaharidi...). metaboliti,
vitamini, neorganske joni i kofaktori(K+, Ca++, NH4+, PO4---, SO4--).Ćelijske strukture u citoplazmi
bez membrane: nukleoid (prokariotski hromozom obiĉno jedan kružni molekul DNK, slobodan u
citoplazmi). ribozomi (mesto sinteze proteina). inkluzije (zrnaste ili loptaste tvorevine za nagomilavanje
hrane)
NUKLEOID Ĉuvanje i prenošenje genetiĉkih informacija Niži stepen organizacije, pa nosi naziv
nukleoid.Elektronskim mikroskopom - slabo kontrastna “jedrova“ oblast direktno u citoplazmi
Nije odvojen membranom od citoplazme. Nukleoid (bakterijski hromozom) region koji se ne može
obojiti. Granularna struktura citoplazme od ribozoma.Hromozomska DNK bakterije Escherichia coli u
poređenju sa njenom veličinom. Dužina DNK 1,3 mm, debljina 2 nm (600 puta duža od ćelije u kojoj se
nalazi) Kod bakterija hromozom od dugog dvolančanog molekula DNK
Ribozomi Učestvuju u sintezi protein. Svaka čestica ribozoma se deli na dva nejednaka dela: mala (30S) i
velika subjedinica (50S) (S oznaka za konstantu sedimentacije - brzina sedimentacije ĉestice u
centrifugalnom polju velikog intenziteta). Kompletna čestica ribozoma ima konstantu sedimentacije
70S kod prokariota

INKLUZIJE Granule unutar citoplazme Zauzimaju, ĉesto, znaĉajan deo ćelije Rezerve hranljive materije:
- ugljenika (glikogen i poli),Fosfora,sumpora (elementarni sumpor)
MEMBRANSKE TVOREVINE - Mezozomi
• Intracelularne membranske tvorevine koje se uočavaju u središnjem delu ćelije. Nastaju uvrtanjem
delova citoplazmatične membrane na mestima gde nastaje poprecna pregrada za vreme deobe celije
• Oblika kesice, mehurića ili spirale
ENDOSPORE
• Prisutne kod nekoliko vrsta bakterija (najbolje izuĉene Bacillus, Clostridium) Obrazuju se unutar
vegetativne ćelije brojnih grampozitivnih štapicastih bakterija, prelamaju svelost i nepropusne su za
razblazene hladne rastvore boja. Loptaste i spiralne bakterije ne obrazuju spore.Strukture otporne na
ekstremne uslove sredine (temp >100oC), isušivanje, radijaciju, hemikalije (kiseline,dezificijense)
Sadržaj vode 10-25% Dugotrajna vijabilnost (oživljena spora stara 250 miliona godina) Nastaju u sub-
optimalnim uslovima sredine(sporulacija traje oko 8 h, a klijanje nekoliko min) . Sve vrste bakterija koje
stvaraju spore – sporogene bakterije za razliku od asporogenih vrsta (ne stvaraju spore) Smestaj i veliĉina
spore kod pojedinih vrsta bakterija je stalan.Jedna ćelija →jedna spora→(klijanje) → jedna ćelija nisu
reproduktivne

EZGRO:
hromozom, nekoliko ribozoma, enzime za klijanje

NEKOLIKO SLOJEVA
zid jezgra (posebna vrsta peptidoglukana), korteks, omotač spore, egzosporium

EUKARIOTSKA ĆELIJA

Obavlja iste životne procese kao I prokariotska ćelija.Veća i složenija od prokariotske ćelije
Sadrži organele (delovi ćelije sa posebnom ulogom, najĉešće odvojeni membranom). Pravo jedro
odvojeno sopstvenom membranom od citoplazme.Eukariotski mikroorganizmi: alge, gljive i
praživotinje (protozoe)zavrseno

POSEBNE STRUKTURE EUKARIOTA

Citoskelon, Mitohondrije, Endoplazmatiĉni reticulum, Goldžijev aparat,Hloroplasti, Lizozimi
Omogućavaju odvijanje različitih biohemijskih I fizioloških funkcija u odvojenim delovima
Ovi procesi se odvijaju istovremeno nezavisno jedan od drugog uz određenu koordinaciju

Endosimbiotska teorija

Jednoćelijski prokariot “progutan” od strane predatora (domaćina). Geni prebaĉeni u hromozom

domaćina, Neki geni ostali ali većina trajno izgubljena tako da ne može da preživi van ćelije
Aerobni simbiont prelazi u mitohondriju. Fotosintetski simbiont prelazi u hloroplast. Flagele i
cilije kod eukariota vode poreklo, verovatno, od bakterija spiroheta. Domaćin obezbeĊuje
stabilnu sredinu, nutritijente, energiju i većinu protein

Ćelijski zid Nemaju sve eukariotske ćelije (npr. životinjske ćelije) Struktura ćelijskog zida
eukariota raznovrsna. Jednostavnijeg hemijskog sastava od ćelijskog zida prokariota. Sastoji se
od: 80% polisaharida (zid algi i gljiva je krut usled prisustva celuloze),6-10% protein, 3-10 %
lipida i fosfolipida,neorganski molekuli (CaCO3, silikat i dr.)
 Po svojoj strukturi podseca na vlakna (mikrofibrile) koja stvaraju gust i ĉvrst splet
Citoplazmatiĉna membrana Po hemijskoj graĊi sliĉna membrani prokariota.Spoljni omotaĉ
kod eukariotskih ćelija koja nemaju ćelijski zid. Pored fosfolipida i proteina sadrži sterole
Uloga sterola
Ĉine membranu manje permeabilnom, Pomaže u stabilizaciji membrane,Doprinose ĉvrstoći
membrane, Ćelijama bez ćelijskog zida omogućava otpornost na povišeni osmotski pritisak

ULOGA
1. Odvaja i štiti ćeliju od spoljašnje sredine
2. Reguliše razmenu materije

Nukleus - jedro
Poseduju sve eukariotske ćelije.Najcesĉe u ćeliji jedno jedro, iako gljive i neke alge sadrže dva
ili više jedara. Veliĉina jedra, broj hromozoma i koliĉina DNK varira od vrste do
vrste. Veliĉina jedra je u funkciji broja hromozoma (veće jedro sadrži vise DNK). Kod
mikroorganizama koji pripadaju eukariotama jedra su sitnija u poredenju sa jedriima viših
eukariota.Kod nekih algi i gljiva jedro moze dostici ogromne razmere. Jedra visih biljaka su
prosecno u precniku 10 – 50 mm.Odvojeno je od citoplazme složenom jedarnom membranom
Jedrova membrane sastoji se od dve paralelne membrane unutrasnje i spoljne membrane.
Spoljna membrana je produzetak endoplazmaticnog retikuluma i predstavlja njegov deo
(prekrivena ribozomima).Unutar jedra viskozna teĉnost – nukleoplazma (jedarni sok) i nukleulus
(jedarce) koji sadrzi RNK I ribosome.Jedro obicno sadrži jedno, a ponekad i više jedraca.
Jedarce uĉestvuje u sintezi rRNK i ribozomalnih subjedinica.Dve subjedinice ribozoma
napuštaju odvojeno jedro kroz jedarnu membranu.Genetiĉki materijal (DNK) je organizovan u
linearne hromozome. Jedro se deli mitozom tako da svaka ćelija ćerka prima isti broj hromozoma
kao i roditeljska ćelija
Endoplazmatiĉni retikulum – ER Sistem povezanih membrana, tubula i mehurića
isprepletanih kroz ćeliju (40 – 70 nm),nastavljaju se na jedarnu membranu, uĉestvuje u sintezi
membrana i membranskih proteina, kao i sekreciji proteina, povezan za Goldžijev aparat
Dva tipa: “glatki” i “hrapavi”

“Hrapavi” ER sadrži ribozome na površini, uloga u sintezi, procesiranju i eksportu proteina,

procesiraju I modifikuju proteine dodavanjem ugljenih hidrata (glikoproteini)
- “Glatki” ER ne sadrži ribozome već enzime koji mogu, na primer, modifikovati toksine ili
sintetisati steroide

HRAPAV Na površini i u samoj strukturi membrane nalaze se mnogobrojni enzimi I ribozomi

Aktivnost ribozoma u sintezi proteina je znatno povecana ukoliko su vezani za membranu
retikuluma
GLATKI ima cevastu strukturi Ribozomi
Veći i teži od ribozoma prokariota (konstanta sedimentacije 80S). Sastoje se od dve subjedinice
60S i 40S i preĉnika oko 22 nm.Subjedinice se obrazuju u jedracetu i odvojena jedna od druge
prolaze kroz jedarne pore i dolaze u citoplazmu gde se formira ceo ribozom. Celi ribozomi mogu
se nalaziti slobodni u citoplazmi ili vezani za endoplazmatiĉni reticulum

CITOSKELON Mikrofilamenti i microtubule. Mreža filamenata i vlakana u citoplazmi

ULOGA: Daje oblik ćeliji, Uĉestvuje u ćelijskoj deobi.Pomera organele unutar ćelije,Uĉestvuje
u kretanju ćelije (ameboidno kretanje ili preko flagela)

3 KLASE prema veliĉini, rasporedu i ulozi:

Mikrofilamenti (preĉnik 4-6 nm) izgraĊeni od aktina, ispod ćelijske membrane, vezani za
membranu formira mrežu, daje oblik ćeliji i uĉestvuje u kretanju kontrakcijom ili širenjem
filamenata, pomaže organelama za kretanje kroz ćeliju.
Filamenti srednje veliĉine (intermedijalni) preĉnika do 10 nm, izgraĊeni od keratina (protein
sastojak kose i noktiju), neutvrĊena uloga, verovatno kao i mikrofilamenti.
• Mikrotubule - cilindiĉne cevaste strukture preĉnika 20-25 nm, sastavljene od tubulina kao
glavnog proteina, osnova razliĉitih struktura:
centriole od 9 seta mikrotubula organizovanih u formi kružne matrice, dužine 400 nm i širine
150 nm, obiĉno u parovima, uloga u pravilnoj segragaciji hromozoma i deobi ćelije
cilije (van ćelije) dužine 2-10 µm preĉnika 0.5 µm, kraće I brojnije od flagela
flagele (van ćelije) preĉnika 50-100 µm, 1 ili 2 po ćeliji, veće I složenije strukture od
prokariotske

Goldžijev aparat Složena mreža tubula i mehurića, prostire se od ivice membrana u okolnu
citoplazmu. Sastoji se od gomile povezanih membrana bez ribozoma, svaka membrana je 15 do
20 nm debljine, a razdvojena od sledeće membrane 30 nm. Vrši glikozilaciju i procesiranje
proteina sintetisanih u ER koji se prenose u razliĉite ćelijske organele ili izvan ćelije. Prolaz
proteina kroz Goldži, deo „sazrevanja‟ protein.Nedovoljno formiran kod gljiva i protozoa
(ciliata)

Lizozomi Sferiĉne strukture zatvorene u membrani, veliĉine 50 nm do nekoliko µm. Ukljuĉeni u

ćelijsku digestiju jer sadrže hidrolitiĉke enzime za razgradnju polimera. Ezimi lizozoma sentetišu
se u ribozomima na „hrapavom‟ ER, a onda se transportuju preko „glatkog‟ ER i Goldžijevog
aparata do lizozoma.Lizozomi jednoćelijskih eukariota služe za digestiju složenih
supstanci.Kod sisara uklanjaju neželjene ĉestice ili ćelijske strukture koje nisu potrebne, kao i
strane makromolekule (od virusa ili bakterija koji su napali ćeliju). Zajedniĉko za sve - imaju
hidrolitiĉke enzime koji na niskom pH inaktiviraju i razgraĊuju ĉetice koje se nadju u lizozomu

Mitohondrije Nalaze se u citoplazmi, najĉešće od 5 do 20 Zauzimaju do 20% ćelijske

zapremine Sadrže DNK, 70S ribozome i granule Ca3(PO4)2 Autonomno se razmnožavaju
deljenjem dajući novu mitohondriju koja raste i deli se. Stvaranje energije u procesima disanja
Nutritijenti se enzimski oksidišu unutar mitohondrije oslobaĊajući ATP za funkcionisanje ćelije
GRAĐA
Nemaju stalan oblik (uglavnom štapićaste), veliĉine bakterijske ćelije (2 do 8 nm). Teško se
uoĉavaju svetlosnim mikroskopom.Elektronskim mikroskopom utvrdeno je da poseduje
dvoslojnu membranu (spoljna glatka - selektivna, unutrašnja izuvijana sa velikim brojem
membranskih kompleksa)

Plastidi Organele jedinstvene kod biljaka i algi

Amiloplasti skladištenje skroba kod nekih biljnih ćelija
Hloroplasti ovalne strukture, dve membrane: spoljna kao kod mitohondrije, unutrašna od mreže
diskova tilakoida vezanih meĊusobno tubama membrana (tilakoidna membrana centar
fotosinteze kod eukariota. sadrži enzime koji vezuju svetlost i stvaraju ATP

Vakuole Velike membranske kese. Koriste se za ĉuvanje materije koja se kasnije može iskoristiti
kao izvor energije (skrob, mast ili glikogen). Biljne ćelije sadrze velike
vakuole ispunjene vodom. Vakuole i mehurići transportuju hranljivu materiju unutar ćelije I
obrazuju se oko ĉestica koje ulaze u ćeliju

VIRUSI - (Živi otrov) Najmanji i najednostavniji oblici bez ćelijske organizacije

(acelularni).Najniži stepen organizacije živih sistema.Ubrajaju se u žive sisteme jer nose genetičke
informacije neophodne za sopstvenu replikaciju. Prolaze kroz bakteriološke filtere i nisu uočljivi
svetlosnim mikroskopom. Obligatni intracelularni paraziti, metabolički inertni van žive
ćelije. Ulaskom u živu ćeliju koriste bioloski sistem domaćina za sintezu specifičnih proteina, svoj
rast i reprodukciju. Oblast mikrobiologije koja se bavi izučavanju virusa –virologija. Nemaju
neophodne sastojke za stvaranje energije I sintezu proteina (enzime, ribozome, organele). Ne mogu
samostalno da vrše metaboličke procese I da se razmnožavaju van celije. Čestica virusa van žive
ćelije – virion. Ulaskom u živu ćeliju koriste metabolički sistem (ribozome i enzime) domaćina (faza
u ćeliji). Ponekad, kontrola metaboličkih procesa je potpuna tako da metabolizam inficirane ćelije
prestaje, što dovodi do smrti ćelije. Jedan virion može dati i do hiljadu svojih identičnih
kopija .Veličina virusa - 10 do 300 nm

GRAĐA VIRIONA: Jedna vrsta nukleinske kiseline (DNK ili RNK,nikad obe).Dvostruka spirala
DNK I RNK, linearna ili kružna. Proteinski omotač (kapsid- zaštitni omotač). Nukleinska kiselina i
kapsid čine nukleokapsid

Oblik i gradja virusa Kapsid se sastoji od identičnih strukturnih jedinica kapsomera povezanih preko
nekovalentnih veza.Polipeptidni lanci od kojih se sastoje kapsomere sintetišu se uinficiranoj ćeliji
domaćina prema informaciji koju nosi nukleinska kiselina virusa. Kod različitih virusa broj, oblik i
sastav kapsomera varira

NUKLEOKAPSID:
Bez dodatnog omotača (goli nukleokapsid). Sa omotačem od polisaharida i lipida ćelijskog porekla

PODELA VIRUSA
Na osnovu karakteristika nukleinskih kiselina (DNK, RNK VIRUSI). Simetrije kapsida
(SPIRALNI, IKOSAHEDARNI). Prisustva ili odsustva omotača. Domaćinu (bakteriofage, biljni,
životinjski ...). Bolestima koje izazivaju (herpes, infuenca virusi ...). po načinu kako kapsomere
grade kapsid virusi dobijaju spiralnu ili ikosahedarnu simetriju

Spiralna graĎa nukleokapsida Nukleinske kiseline spiralno uvijene oko jedne ose. Oko nukleinske
kiseline spiralno su rasporedene kapsomere. Kod biljnih i životinjskih virusa.Kod životinjskih
virusa se često oko spiralnog nukleokapsida nalazi omotač koji nastaje od izmenjene
citoplazmatične membrane ćelije domaćina. Virus “pokuplja” omotač prilikom napuštanja
inficirane ćelije Ikozahedarni oblik. Geometrijsko telo sa 20 jednakostraničnih trouglova i 12
vrhova. Nukleinska kiselina smeštena u kapsidu. Kod životinjskih virusa, dodatni omotač se javlja
samo kod nekih predstavnika. Složena struktura – bakteriofage. Virusi složene morfologije -
napadaju bakterije Skoro svaka izučena bakterijska vrsta može biti domaćin za jedan ili više bakteriofaga
Najbolje su izučeni fage bakterije E.coli. DNK fage - sadrže dvolančanu DNK, ređe jednolančanu DNK
RNK fage - sadrže jednolančani molekul RNK. Proučavanje bakteriofaga doprinosi shvatanju prirode
virusa

Glava - tip kubne simetrije Omotač proteinske prirode + nukleinska kiselina 100 puta duža od
čestice virusa
Rep - spiralna simetrije spiralno poreĎane kapsomere, šuplja cevčica koja se kod nekih virusa
završava bazalnom pločicom sa šest tankih kukica

Virusni ciklus u ćeliji Osnovne faze životnog ciklusa virusa slične kod svih virusa
1. Adsorpciija faga
2. Prodiranje faga u ćeliju (penetracija)
3. Replikacija genoma faga
4. Sazrevanje faga
5. Oslobadanje faga

Virusni ciklus- adsorpcija faga Vezivanje za specifične receptore smestene u ćelijskom omotaču
Kontakt virusa i ćelije - specifična hemijska reakcija između molekula receptora na površini ćelije i
kapsida virusa. Razlika u hemijskoj prirodi I lokaciji receptora određuje specifičnost domaćina pri
virusnoj infekciji. Određeni virus napada ćelije bakterija jedne vrste ili nekoliko sojeva vrste

Virusni ciklus- prodiranje faga Enzimi (fag lizozimi smesteni na repu faga) razgrađuju mali deo
bakterijskog ćelijskog zida. Omotač repa faga se grči i srž repa mehanički prodire u ćelijski zid.
Vrh repa faga se otvara I virusna DNK iz glave faga prolazi kroz kanal repa faga. Mehanizam
prolaska nukleinske kiseliine kroz citoplazmatičnu membranu domaćina nije u potpunosti
razjašnjen. Proteinski omotač ostaje na spoljnoj površini ćelije.Fage sa omotačem prolaze cele kroz
spoljašne membrane bakterija (endocitoza). Oslobadanje od kapsida - pri prolasku kroz
citoplazmatičnu membranu.Kod životinjskih virusa

PROKARIOTI preko 5 000 vrsta, oko 1000 rodova. Veličina ~1 μm najmanja Dehalococcoides
ethenogenes, 0.4–0.5 μm x 0.1–0.2 μm (1/12 deo E. coli) najveća Epulopiscium fishelsonii, 80 μm
x 600 μm (pronađena u intestinalnom traktu ribe)
Zavisno od pristupa podela na: Grupe 23 razdela (Bergey's Manual of Systematic
Bacteriology). Podela u grupe na osnovu morfologije,fiziologije, ekologije... Nazivi grupa nezvanični,
opisuju neku zajedničku karakteristiku ili po imenu predstavnika
BAKTERIJE
1. Purpurne i zelene bakterije Anoksigena fotosinteza – bakterijska fotosinteza razlikuje se od
fotosinteze kod biljaka, ne oslobađa se kiseonik, javlja se u anarobnim uslovima, hlorofil različite
strukture od biljnog (bakterijski hlorofil I karotenoidi),davalac elektrona H 2, H2S, S, ili neko organsko
jedinjenja (nije voda kao kod biljaka). Mnogi poredstavnici skladište elementarni sumpor kao
rezervni material. Različiti oblici.Značajna uloga u kruženju C, O i N. Oksigena fotosintezahlorofil
a, karotenoidi kao biljke. karakteristične fikobiline (fitocianin-plav, fikoeritrin- crven). Rezervna
materija – glikogen. Mnoge imaju obojene omotače (zlatna, žuta, smeđa, zelena, ljubičasta i tamno-
plava boja), daju boju vodi koju naseljavaju.Deo planktona
2. Cianobakterije
Oscillatoria Nostoc Anabena Synechococcus. Jedinstvena morfologija i kretanje imaju aksijalne
filamente (endoflagele unutar omotača između ćelijskog zida i spoljne membrane),endoflagele rotiraju
unutar omotača što izaziva savijanje, uvijanje i okretanje ćelija
3. Spirohete
Patogeni predstavnici (sifilis, Lajmova bolest).Spirila, gramnegativne, heterotrofne (respiracija,
potreban kiseonik za rast), čvrst ćelijski zid, pokretne polarnim flagelama.Vibrio, oblik zakrivljenih
štapića ili “zapete”, vodena sredina, slične pseudomonadama i enterobakterijama, pokretne polarnim
flagelama ljudski patogen Vibrio cholerae, izazivač kolere (intestinalna bolest)
4. Spirila i vibrio
5. Miksobakterije
Jedinstvene po načinu kretanja – klizanjem. Grade agregate ćelija – višećeljska pldonosna tela u kojima
se formiraju spore.Najsloženiji životni ciklus kod prokariota (sličan ciklus kao kod gljiva Mixomycetes.
Naseljavaju zemljišta
6. Litotrofi
Izvor energije - neorganska jedinjenja.Gramnegativne koriste H2, NH3, NO2, H2S, S, Fe++ i CO.
Ekološki najvažnije nitrifikatori, (Nitrosomonas i Nitrobacter konvertuju NH3 do NO2, i NO2 to NO3,)
i bezbojne sumporne bakterije (Acidothiobacillus, oksidiše H2S do S i S to SO4. Uloga u primarnoj
produkciji organske materije u prirodi I biogeohemijskim ciklusima
7. Pseudomonade
Morfološki i fiziološki slične bakterijama roda Pseudomonas Gramnegativni štapići, striktno
respirativni metabolizam Pseudomonas, Xanthomonas ... Naseljavaju vodu i zemljište. Uloga u
razgradnji i kruženju elemenata (C, N) u prirodi Pseudomonas sposobnost razgradnje velikog broja
organskih jedinjenja (insekticidi, pesticidi, herbicidi, plastika, nafta, ugljovodonike...) i biopolimera u
prirodi (celuloza i lignin)
8. Enterobakterije
Gramnegativni štapići Stalni članovi normalne mikroflore intestinalnog trakta životinja i
ljudi. Fakultativno-anaerobni metabolizam. Escherichia coli i srodnici familije Enterobacteriaceae. E.
coli, najproučavanija bakterija, indikator zagađenja, patogeni sojevi izazivaju infekcije intestinalnog
trakta i neonatalni meningitis
9. Piogene koke
Sferične bakterije izazivači infekcija kod životinja.Grampozitivne koke Staphylococcus aureus,
Streptococcus pyogenes i Streptococcus pneumoniae, Neisseria gonorrhoeae and N. meningitidis.
Pretpostavlja se da izazivaju 1/3 infekcija kod ljudi (pneumonija, upale grla, trovanje hranom, kožne
infekcije, gonoreja, meningitis...)
10. Ricketcije i hlamidije

Obligatni intracelularni paraziti eukariotske ćelije, ne rastu van ćelije donaćina.Imaju slabu membranu
sa kojom ne mogu da usvajaju nutritijente iz okoline. Hlamidije ne stvaraju same ATP, energetski
paraziti. Inficiraju ptice i sisare, kao i oči i urogenitalni trakt ljudi. Riketcije se u prirodi javljaju u utrobi
antropoda (vaši, buve ...), a do sisara se prenose ujedom (izazivaju tifus)
11. Mikoplazme
Najmanje poznate ćelije, ~0.2 - 0.3 mm.Najmanji genom (650 gena, oko 1/5 u odnosu na E. coli).
Nemaju ćelijski zid već troslojnu membranu koja je stabilnija u odnosu na membrane ostalih prokariota
(sadrži sterole). Naseljavaju zemljište i otpadne vode, ali i parazitiraju u ustima i urinarnom
traktu ljudi. Mycoplasma pneumoniae izaziva atipičnu pneumoniju
12. Bakterije sa endosporama
Najvažniji Bacillus (aerobni u zemljištu) i Clostridium (anaerobni u zemljištu, sedimentima i
intestinalnom traktu životinja). Patogeni predstavnici (Bacillus anthracis – antraks; Clostridium
botulinum – botulizam; Clostridium tetani -tetanus. Proizvodni mikroorganizmi (proizvodnja enzima,
organskih rastvarača, hemikalija...) Grampozitivne i, obično, štapićaste
13. Azotofiksatori

Vezuju azot iz vazduha (redukcija N2 do NH3). Uključivanje N u biociklus.Nekoliko rodova. Simbiotske

bakterije rodova Rhizobium I Bradyrhizobium formiraju kvržice na korenovim dlačicama leguminoza
(deli azot sa biljkom, a biljka daje nutritijente). Gramnegativni aerobi srodni pseudomonadama
14. Mlečno-kiselinske bakterije
Grampozitivnee, nesporogeni štapićasti i koke.Produkt metabolizma mlečna kiselina.Mlečna industrija
(sirevi, jogurt...), kišeljenje povrća.Važni rodovi Streptococcus, Enterococcus, Lactococcus, Leuconostoc
i Lactobacillus. Neki predstavnici normalna flora ljudskog tela (usna šupljina - plag,
GI trakt). Neke streptokoke patogene (piogene koke) Lb. acidophilus Str. thermophilus Lactococcus
lactis ssp. cremoris
15. Aktinomicete
Velika grupa grampozitivnih filamentoznih bakterija. Fragmentacijom filamenata formiraju spore
(različite od endospora). Streptomyces rasprostranjen u zemljištu (produkuju geosmine koji daju miris
zemljištu). Uloga u aerobnoj razlaganji organskih jedinjenja, omogućavaju kruženje ugljenika Važni
proizvođači antibiotika: tetraciklini, makrolidi (npr. eritromicin) i aminoglukozidi (streptomicin,
gentamicin...). Retki patogeni predstavnici ARCHAEA Osnovne razlike u odnosu na bakterije:
nemaju murein u ćelijskom zidu, lipidi u membrani... jedinstveni biohemijske karakteristike zavisno od
sredine koju naseljavaju Na osnovu fiziologije, tri tipa Metanogeni. ekstremni halofili. ekstremni(hiper)
termofili, produkuju metan, obligatni anaerobi, sedimenti, zemljišta, GI trakt životinja izvor energije
H2, izvor C, CO2, najveći deo zemnog gasa nastao aktivnošću metanogena. Metanogeni produkuju
metan, obligatni anaerobi, sedimenti, zemljišta, GI trakt životinja, izvor energije H2, izvor C CO2
najveći deo zemnog gasa nastao aktivnošću metanogena
Ekstremni halofili žive u sredinema sa visokom koncentracijom soli, 25% Mrtvo more (Bliski istok),
Veliko slano jezero (SAD).Ćelije liziraju na nižim koncentracijama soli. Ćelijski zid, ribozomi i enzimi se
stabiliziraju jonima Na

Ekstremni termofili ekstremni(hiper) termofili zahtevaju visoke temperature za rast (80-105 oC)
Membrane i enzimi stabilni na visokim temperaturama. Većina zahteva elementarni sumpor za rast
Naseljavaju topla, sumporom bogata mesta vezana za, uglavnom vulkane: topli izvori, gejzeri, termalni
izvori na dnu okeana.

GLJIVE – FUNGI

• Eukariotski organizmi bez hlorofila • Imaju ćelijski zid, produkuju reproduktivne spore • Saprofiti,
razgrađuju organsku materiju • 100000-200000 vrsta • Patogeno oko 300 vrsta • Veliki broj industrijskih
sojeva • Taksonomija kontraverzna i u stalnom razvoju (bazira se, uglavnom, na mikroskopskoj
morfologiji, fiziologiji i molekularnoj biologijiza 28.04.2010

Podela

Na osnovu organizacije i oblika ćelija: •filamentozne - končaste (plesni), •jednoćelijske, nekončaste

(kvasci) i • pečurke, makroskopske gljive

Na osnovu načina formiranja polnih spora - razdeli: •Zygomycota (polne zigospore sa zadebljalim
omotačem) • Ascomycota (polne askospore nastaju interno u posebnim delovima, askusima) •
Basidiomycota (eksterne bazidiospore u - bazidijama) • Chytridiomycota (flagelama pokretne polne i
bespolne spore) Posebna grupa - Deuteromycetes (Fungi Imperfecti) nije otkriven polni način
razmnožavanja.

GLJIVE – KVASCI

Jednoćelijski oblici, razmnožavanje bespolno pupljenjem i polno • Neke vrste (Candida) mogu da grade
micelijum ili da se javljaju u obliku jednoćelijskih kvasaca – dimorfizam • Svrstani u različite razdele gljiva
(Acsomycota, Basidiomycota, grupa Deuteromycetes) • Uzročnici fermentacije (industrija vina, piva i
drugih alkoholnih pića, pekarska i industrija mleka). • Neke vrste učestvuju u kvarenju hrane, piva ili
vina, a postoje i patogeni oblici.

KVASCI - Ćelijski zid • Struktura ćelijskog zida eukariota raznovrsna • Jednostavniji sastav od ć. zida
prokariota • 15-20% suve materije ćelije SASTAV: • Polisaharidi - 80% (kod algi i gljiva celuloza) •
Proteini - 6-10% • Lipidi i fosfolipidi - 3-10 % • Neorganski molekuli (CaCO3 , silikati i dr.)

KVASCI - Ćelijski zid

Ćelijski zid kvasca gust omotač debljine 100-200 nm • Zid kvasaca roda Saccharomyces sastoji se od tri
međusobno povezana sloja različitog hemijskog sastava • Glavna komponenta je glukan (80-90%) • Kod
nekih vrsta kvasaca (Saccharomyces cerevisiae i Saccharomyces uvarum ) u ćelijskom zidu prisutni
manani u manjim količinama glukozamini i hitin (2-4%) • Kod nekih vrsta kvasaca (Cryptococcus,
Lypomyces i Trichosporon) oko ćelijskog zida stvara se polisaharidni omotač

KVASCI - Citoplazmatična membrane

• Debljina 8 nm • Dva lipoproteinska sloja sa brojnim ulegnućima na citoplazmi (invaginacije kojima

prodire u citoplazmu) • Na površini se nalaze redovi čestica precnika oko 15 nm od manana i proteina
(strukturni elementi za sintezu ćelijskog zida) • Propustljiva za jedinjenja male molekulske mase bez
naelektrisanja • Mesto transportnih mehanizama • Reguliše osmotski pritisak • Izlučuje sastojke ćelijskig
zida i egzoenzime • Vezuje jone Ca i Mg • Sadrzi enzim ATP-azu koji vrši hidrolizu ATP

Citoplazma kvasaca

Kisela koloidna tečnost (pH 5,25) • Sadrži jone, organska jedinjenja male i srednje molekulske mase,
rastvorne makromolekule (enzime i glikogen) • Pod svetlosnim mikroskopom kod mladih ćelija se
uočava kao providna, homogena i viskozna masa koja struji unutar celije • Kod starijih ćelija je zrnaste
strukture ili su u ćeliji prisutne vakuole • Kod kvasaca otkrivena DNK kružne strukture veličine
bakterijskih plazmida (plazmidi u genetičkom inženjerstvu za prenos gena eukariotskih organizama u
bakterijsku ćeliju)

GLJIVE – PLESNIza

pripadaju različitim taksonomskim grupama gljiva • uzročnici kvarenja hrane (buđav pekmez ili hleb),
proizvodnja antibiotika (penicilin – Penicillium) produkcija mikotoksina (aflatoksini - Aspergillus) u
biotehnologiji za dobijanje organskih kiselina, enzima, kao i biofermentisane hrane (ekskluzivne vrste
sireva) • Micelarne gljive (plesni) izdužene ćelije, niti – HIFE • Splet hifa čini MICELIJUM • Dimorfizam
(jednoćelijska i hifalna forma)

GLJIVE – PLESNI

OD KVASACA SE RAZLIKUJU • grade velike pahuljičaste kolonije, • višećelijski su organizmi, • imaju

specijalizovane strukture sa određenom funkcijom, • bespolno razmnožavanje - odvajanje ili
fragmentacija neke od specijalnih struktura.

PLESNI - ćelijski zid

Hitin (polimer N-acetilglukozamina) • Hitozan (deacetilovani hitin) • Glukan • Manan • Polisaharidi

sastavljeni iz glukozamina ili 6- hezoksiheksoza uglavnom fruktoze i ramnoze • Celuloza • Materije slične
ligninu PROTEINI LIPIDI (voskovi - estri masnih kiselina i viših alkohola)

PLESNI - Citoplazmatična membrane

Slična membrani kvasaca • Sadrzi sterole

PLESNI – Citoplazma
Kod mladih ćelija ispunjava ćeliju • Kod starijih ćelija ograničena u uskom sloju uz ć. zid • Prisutne
kapljice lipida različite veličine - Kod starijih ćelija mogu biti oslobođene van ćelije i mogu se zameniti sa
konidijama - Razlikuju se od konidija po veličini i jako izraženom prelamanju svetlosti

RAZDEO ZIGOMYCOTA

Formiraju rastresite, vunaste kolonije koje se neograničeno šire u prostoru i često, na čvrstim
podlogama prerastaju sve ostale kolonije • Neseptirane hife sa velikim brojem jedara • Bespolno
razmnožavanje sporangiosporama. Sporangiospore se obrazuju u sporangijama koje se nalaze na
sporangioforama

RAZDEO ASCOMYCOTA

Definisane kolonije koje se ograničeno šire u prostoru. • Naseljavaju površinske slojeve zemlje ili na
hrani biljnog porekla. • Septirane hife • Razmnožavanje polno i bespolno • Rolno - askosporama koje
nastaju u askusima. Askusi se formiraju unutar različitih plodonosnih tela ili mogu da budu bez
plodonosnih tela. • Predstavnici Aspergilus i Penicillium

ALGE

eukariotski organizimi, sadrže pigmente (hlorofil, karotenoide, ksantofile, fikobiline), oksigena

fotosinteza • raznovrsni oblici (mikroskopski, ali i do 30 m) • jednoćelijski, kolonijalni (agregati ćelija) i
končasti oblici • stanište vodena sredina (proizvođači organske materije i prva karika u lancu ishrane) •
slobodno plivajući oblik (plankton) ili pričvršćene za veće vodene biljke, morsko dno ili obalu •
alternativni izvor hrane • indikator stepena zagađenosti vode (saprobni u zagađenim, katarobni oblici u
čistim vodama). Neke alge imaju ćelije kao protoplasti okruženi tankom citoplazmatičnom membranom
debljine 10 nm U takvom stanju ne nemaju stalni oblik (ameboidni oblik) • Žuto zelene alge - iznad
citoplazmatične membrane je kožasti elasticni sloj – pelikulum - Perikula višeslojna, debljina 8 do 25 nm
sastavljena od celuloznih mikrofibrila unakrsno povezanih - Funkcija: povećanje čvrstine ćelijskog
omotača • Kod crvenih algi - polisaharidna kapsula oko ćelije

RAZDEO CHLOROPHYTA

pokretne ćelije sa dva jednaka biča • sadrže hlorofil a i b (malo karotenoida i ksantofila) • ćelijski zid od
celuloze ili pektina • skrob je najčešće rezervna materija • Naseljavaju sva vodena staništima (slatke i
slane vode, zemljište), a neki rodovi žive u simbiozi u lišajevima

RAZDEO CHLOROPHYTA Chlorella

jednoćelijske alge loptastog ili ovalnog oblika sa jednim hloroplastom u obliku dubokog pehara •
rasprostranjene u slatkim vodama,u zemljištu, na kori drveća, žive u simbiozi sa gljivama stvarajući
lišajeve

RAZDEO CHLOROPHYTA Scendesmus

planktonske alge koje se sreću u priobalnoj zoni • sastoje se od 4 ili 8 ćelija izdužene ili sferične, a srasle
svojim bočnim paralelnim stranama • Gaje se u kontrolisanim uslovima zbog visokog sadržaja
belančevina, kao i vitamina B 12

RAZDEO CHLOROPHYTA Chlamidomonas

na površinama slatkih voda, boje vodu zeleno • građa: citoplazma, jedro, pulzativne vakuole, stigmu, dva
biča i peharasti hromatofor

RAZDEO CHLOROPHYTA Chlorococcum

plankton bara, jezera i sporotekućih voda • jednoćelijske loptaste ili ovalne alge bez bičeva • učestvuju u
samoprečišćavanju voda

RAZDEO CHLOROPHYTA Ulothrix

• ima končasti nerazgranati talus učvršćen za podlogu bazalnom ćelijom koja je bezbojna i izdužena •
Ostale ćelije su kratke i imaju po jedan hloroplast

RAZDEO EUGLENOPHYTA Euglena

Jednoćelijske alge koji imaju 1 ili 2 biča na prednjem polu • Krupne jednojedarne ćelije sa stigmom na
prednjem kraju ćelije • U plastidima hlorofil a i hlorofil b (zelene) • Najčešće u stajaćim plitkim vodama
bogate organskim materijama • Kreću se na dva načina: pokretanjem biča ili promenom oblika tela
(metabolija).

RAZDEO CHRYSOPHYTA

Diatomeje ili silikatne alge • naseljavaju slane i slatke vode, kao i vlažno zemljište • jednoćelijske forme
mikroskopske veličine, lebde u vodi ili su pričvršćene za druge biljke • razlikuju se od ostalih algi po
silikatnom "oklopu", (ćelijski zid) koji je sastavljen od dve polovine i impregniran silicijumom • U
hloroplastima, hlorofil je prekriven ksantofilom i karotenoidnim pigmentom (zlatno-smeđe) •
Izumiranjem ćelije, silikatni oklop pada na dno vodene sredine i formira naslage poznate kao
“dijatomejska zemlja” • dijatomejska zemlja: za industrisko filtriranje, kao prah za poliranje i nosač za
mnoga jedinjenja.

PROTOZOE- praživotinje

Bezbojni jednoćelijski eukariotski mikroorganizmi bez ćelijskog zida • 15000 poznatih vrsta • Oblik i
veličina - veoma heterogeni (2 μm - slične bakterijama, a postoje oblici vidljivi golim okom • Ćelija:
citoplazma, jedro (ponekad više) i organele za kretanje, varenje hrane (hranljive vakuole), izbacivanje
suvišnih materija (kontraktilne vakuole) • Naseljavaju staništa bogata organskim materijama, grade
mikrozajednice u barama, močvarama, rekama, slanim vodama i zemlji • Primarni potrošači - hrane
algama i bakterijama, ali i hrana za predatore - druge protozoe, manje višećelijske organizme). Utiču na
kvalitet vode uzrokovanjem ili sprečavanjem zagađenja • Neke žive sa višim biljkama i životinjama u
simbiotičkim, parazitskim ili mutualističkim odnosima. • Većina se hrani ingestijom drugih
mikroorganizama ili makromolekula iz rastvora (fagocitoza) • Neke protozoe unose bakterijske ili manje
eukariotske ćelije preko specijalne strukture - "ždrelo„ • sposobnost stvaranja čaura (cista) u
nepovoljnim uslovima (niska temperatura, suša…), tako provedu duže vreme rasejavaju se, prvenstveno,
pomoću vetra • Na osnovu kretanja, podeljene u 4 taksonomske klase: Sarcodina, Mastogophora,
Ciliophora i Sporozoa.

KLASA SARCODINA

Amebe, kreću se pseudopodijama i nemaju stalan oblik tela • Pseudopodije - protoplazmatični nastavci
nastaju izlivanjem (strujanjem) protoplazme, ćelije stalno menjaju svoj oblik i veličinu. Na jednom mestu
nastaju, a na drugom nestaju pseudopodije što omogućava ovim organizmima da se lagano kreću kroz
vodenu sredinu i zahvataju hranu. Predstavnik ove klase je Amoeba proteus • Neke amebe su paraziti,
nastanjuju usnu šupljinu i intestinalni trakt ljudi i drugih kičmenjaka.

KLASA MASTIGOPHORA

Bičari imaju jedan, dva, a nekada i više končasih nastavaka bičeva ili flagela na jednom polu ćelije •
Patogene vrste za ljudi i životinje (Trypanosoma spavaća bolest).

KLASA CILIOPHORA

Trepljari pokretni cilijama (treplje - po ultrastrukturi slične bičevima ali su znatno kraće i ravnomerno
raspoređene po celoj površini membrane). Sinhronizovanim talasanjem cilija, ćelija se brzo kreće kroz
vodu • Dva tipa jedara: makronukleus i mikronukleus

KLASA SPOROZOA

Nepokretni, obligatni paraziti sa veoma složenim životnim ciklusom • Mnoge vrste patogene za čoveka.
• Hranu absorbuju preko ćelijske membrane kao i bakterije i gljive. • Ne stvaraju prave spore kao gljive i
alge, već stvaraju analogne strukture za prenošenje – sporozoite

ISHRANA I RAST

Rast – kroz metabolizam korišćenje dostupnih hranljivih komponenti za sintezu ćelijskih makromolekula
• Akumuliranje makromolekula - povećava veličinu ćelije – vegetativni rast • Nakon dostizanja
maksimalne veličine, ćelija se deli fisijom (bakterije) ili pupi (kvasci). Filamentozni mikroorganizami se
razmnožavaju po složenijim principima • Mikrobna deoba i razmnožavanje porast broja ćelija -
populacijski rast. Jedinjenja i elementi potrebni za energiju i ćelijski rast iz sredine u kojoj ćelija živi –
nutritijenti • Hranljive podloge - u laboratoriji • Potrebni elementi (C, H, O, N, S. P, K, Mg, Fe, Ca, Mn, u
tragovima Zn, Co, Cu i Mo) • Elementi se usvajaju u obliku vode, neorganskih jona, malih molekula i
makromolekula • Uloga elemenata u ćeliji strukturna i/ili funkcionalna

Faktori rasta

Ćelija, često, zahteva male količine organskih jedinjenja koji predstavljaju neophodnu supstancu koju ne
može da sintetiše iz nutritijenata – FAKTORI RASTA • Neophodni usled blokiranja ili nedostatka dela
metabolizma • 3 kategorije: - purini i pirimidini - aminokiseline i – vitamin

PRAĆENJE RASTA M.O

• Određivanje broja ćelija - direktno brojanje - indirektno brojanje • Određivanje mase ćelija - direktno
merenje suve ili vlažne mase, ili zapremine ćelija nakon izdvajanja iz sredine (najčešće centrifugiranjem)
- direktno merenje hemijskih komponenti (N, ukupni proteini, DNK) - indirektno merenje aktivnosti ćelije
(trošenje ili produkcija O2 ili CO2 ... - merenje stepena zamućenja podloge (turbidimetrijsko merenje)

POPULACIJSKI RAST

Deobom ćelije - povećanje biomase i povećanje broja supstrat+ćelije→ekstracelularni proizvodi+veći

broj ćelija ΣS + N → ΣP + nN • Kod mikroorganizama, rast se uglavnom izražava porastom broja ćelija: •
Brzina rasta - promena broja ćelija (ili mase) u jedinici vremena • Generaciono vreme – vreme za koje se
broj ćelija udvostruči (od jedne nastanu dve ćelije)

Kriva rasta

Kriva rasta definiše rast za šaržno (diskontinualno) gajenje mikroorganizama: • lag faza (faza uzdržanog
rasta), • faza eksponencijalnog rasta, logaritamska ili log faza, • stacionarna faza i • faza odumiranja.

LAG faza

Faza uzdržanog rasta, faza adaptacije ili prilagođavanja, • Glavna adaptacija ćelija (sintetišu se enzimi,
koenzimi i ostali esencijalni molekuli za nove uslove sredine) • Nema povećanja broja, ali su ćelije vrlo
aktivne i sintetišu nove komponente, povećavaju zapreminu do njihovih normalnih dimenzija • Dužina
lag faze zavisi od: - vrste mikroorganizma, - količine inokuluma, - faze iz koje je prenešen mikrorganizma
u novu sredinu (svežu podlogu) i - sastava podloge.

LOGARITAMSKA faza • Faza eksponencijalnog rasta, logaritamska ili log faza • Ćelije se dele brzo i
konstatno, metabolički putevi se odvijaju na najefikasniji način • Faza mladih ćelija, aktivno rastu,
razmnožavaju se - cela populacija ima jednaku aktivnost • Populacija raste sa faktorom 2, tj. ukupan broj
ćelija je 2 na eksponent N=N02 n N – broj ćelija N0 – početni broj n – broj generacija

Eksponencijalan rast PRETPOSTAVKA: - masa jedne ćelije ~9,5 10-13 g - generaciono vreme 20 min uz
eksponencijalni rast za 48 h nastala bi biomasa koja je oko 4000 puta veća od mase Zemlje • TO SE NE
DEŠAVA ZBOG: - nestajanja nutritijenata iz sredine i - nagomilavanja produkata rasta • Rast ulazi u
stacionarnu fazu
STACIONARNA faza • Povećan broj ćelija koristi nutritijente i produkuje otpadni materijal u povećanim
količinama • Usporava i zaustavlja se rast ćelija • Ćelije postaju manje i počinju da sintetišu komponente
koje im pomažu da prežive uslove bez nutritijenata • Nema povećanja broja ćelija jer brzina reprodukcije
je ravna brzini odumiranja ćelija

Faza ODUMIRANJA Obrnuta log fazi • Ćelije odumiru i liziraju eksponecijalnom brzinom (brzina
odumiranja manja u odnosu na brzinu rasta u log fazi). Tek nekoliko ćelija može preživeti •
Prebacivanjem iz faze odumiranja u svežu podlogu, ćelije započinju pripremu kao u lag fazi.

TRANSPORT MATERIJE KROZ ĆELIJSKU MEMBRANU

Citoplazmatična membrana - glavna osmotska barijera preko koje se vrši razmena materije sa okolnom
sredinom: - ishrana ćelije - izbacivanje krajnjih nepotrebnih proizvoda metabolizma • Preko membrane
se vrši kontrola transporta Kroz membranu slobodnom difuzijom prolaze samo niskomolekularna
nenaelektrisana jedinjenja: • nedisosovani molekuli vode • nedisosovani molekuli slabih kiselina •
alkoholi • gasovi Ostala jedinjenja značajna za metabolizam ulaze posebnim transportnim sistemima
Molekuli vode mogu prolaziti između fosfolipida u citoplazmatičnoj membrani običnom difuzijom, ali
brže preko Akvaporina - kanalni protein. Preko akvaporina - transport vode i nekih jona u smeru
gradijenta koncentracije (iz oblasti sa većom koncentracijom u oblast sa nižom koncentracijom)

Osmoza

Kretanje vode kroz membranu iz oblasti sa većom koncentracijom vode (niža koncentracija rastvorne
materije) ka oblasti sa nižom koncentracijom vode (veća koncentracija rastvornih materija)

Osmotski pritisak

Pritisak na polupropustljivoj membrani usled razlike u koncentraciji

Izotonična sredina Koncentracija vode i rastvorne materije ista unutar i van ćelije Kretanje vode kroz
membranu jednakom brzinom u oba smera

Hipertonična sredina Koncentracija vode veća unutar ćelije, a koncentracija rastvorne materije veća van
ćelije. Voda izlazi iz ćelije

Hipotonična sredina Koncentracja vode veća van ćelije, a koncentracija rastvorne materije veća u
citoplazmi. Voda ulazi u ćeliju

TRANSPORT MATERIJE KROZ ĆELIJSKU MEMBRANU • Pasivni transport - slobodna difuzija - olakšana
difuzija • Aktivni transport
Pasivna difuzija • Kretanje malih polarnih molekula ili gasova iz oblasti sa većom ka oblasti sa nižom
koncentracijom • Membrana nije prepreka za molekule koji su rastvorni u lipidnoj membrani • Ne
učestvuju transportni proteini, nespecifična i nije potrebna energija za odvijanje

Olakšana difuzija Selektivni transport supstance kroz membranu preko specifičnih proteinskih
transportera iz oblasti sa većom koncentracijom ka oblasti sa nižom koncentracijom • Nije neophodna
energija

Aktivni transport Ćelija koristi specijalne proteinske molekule kao nosače (permeaze) • Permeaze se
sastoje od velikog broja enzima vezanih za proteine iz membrane • Energija se dobija razgradnjom ATP
ili usled kretanja vodonikovih jona • Supstanca se prenosi nasuprot gradijentu koncentracije • SINPORT -
dve supstance istovremeno u istom smeru • ANTIPORT - dve supstance istovremeno u suprotnom smeru

Endocitoza Oblik aktivnog transporta u kome ćelija stezanjem (invaginacijom) citoplazmatične

membrane zatvara rastvor ili čestice u mehurić ili vakuole Tri oblika endocitoze: • Fagocitoza •
Pinocitoza • Posredstvom receptora (kod životinjskih ćelija)

Fagocitoza Unošenje čvrstih čestica pomocu endocitoze • Invaginacijom citoplazmaticne membrane i

njenim stezanjem čestice čvrste materije se smeštaju u fagocitne vakuole ili endozome • Fagocitne
vakuole se spajaju sa lizozomom obrazujući fagolizozome u kojima dolazi do razgradnje čvrste materije

Pinocitoza Unošenje rastvornih materija preko endocitoze • Invaginacijom citoplazmaticne membrane i

njenim stezanjem kapljice tečnosti se smeštaju u pinocitne mehuriće • Nakon toga, tečni sadržaj
mehurića se prenosi u citoplazmu

Egzicitoza Ćelija otpusta materijal ili određene sekretorne proizvode preko mehurića obrazovanih od
citoplazmatične membrane

EKOLOŠKA MIKROBIOLOGIJA

Deo mikrobiologije koji proučava - uslove u sredini u kojoj ţive organizmi, - međusobni odnos između
organizma i sredine i - sposobnost i način prilagođavanja uslovima sredine • Ekologija - grčki oikos
(stanište); logos (nauka) • Mikroorganizmi rastu i razmnoţavaju se u veoma heterogenim prirodnim
sredinama • Izučavanje rasta mikroorganizama, EKOLOŠKIH faktora koji utiču na rast i mogućnosti
preţivljavanja u različitim uslovima sredine značajni za shvatanje osnovnih procesa u ćeliji

Savremena ekologija istraţuje • Svojstva ţivotne sredine • Biodiverzitet (raznolikost) i brojnost

populacija unutar zajednice • Aktivnost u okviru ekosistema kao celine i njihovu međusobnu interakciju
Kontrola rasta mikroorganizama neophodna zbog unistavanja štetnih • razmnoţavanja i maksimalnog
korišćenja mikroorganizama u proizvodnji

Uticaj činilaca spoljne sredine na rast

Veliki broj faktora (ekološki činioci) spoljne sredine utiče na rast mikroorganizama • Faktori se stalno
menjaju po vremenu, mestu i intenzitetu • Veličina kolebanja faktora u okviru kojeg je moguć život
mikroorganizama naziva se ekološka valenca (amplituda) za dati činilac • U okviru ekološke amplitude
postoje kardinalne tacke u kojima se jačina činioca kvantitivno menja • Faktori utiču jedni na druge.
Promena jednog dovodi do promene reakcije organizma na dejstvo drugih činilaca • Na mikroorganizme
u prirodi deluje skup činilaca • Sposobnost da rastu i da se razmnožavaju u veoma raznovrsnim uslovima
sredine uslovljavaju manju ili veću rasprostranjenost mikroorganizama u prirodi

Kardinalne tačke

Otimum- činioci najpovoljniji za mikroorganizam • Minimum - tačka ispod koje prestaje aktivan život
mikroorganizma • Maksimum - tačka iznad koje prestaje život Krajnje tačke aktivnog života minimum i
maksimum - pesimumi • Ako se činilac udaljava od optimuma - ograničava život mikroorganizma i
postaje limitirajući činilac Ekološki činioci deluju dvojako: 1. Neposredno - ređe i moguće u veštačkim
sredinama 2. Posredno - redovno u prirodnim staništima

Abiotički činioci - hemijski i fizički činioci

ODNOS MIKROORGANIZAMA PREMA • vodi • temperaturi • kiseoniku • pH • hemijskim jedinjenjima •

svetlosti • zračenju • ultrazvuku

Uticaj temperature na rast Temperatura je veoma značajan faktor spoljašnje sredine koji utiče na rast
mikroorganizama • Mikroorganizmi rastu u svim sredinama gde je voda u tečnom stanju bez obzira na
njenu temperaturu • Mikroorganizmi ne poseduju mehanizam za termoregulaciju • Svaki
mikroorganizam raste u određenim temperaturnim granicama. Životni procesi i opstanak uslovljeni su
određenom temperaturom • Aktivan, normalni zivot se odvija u uskim temperaturnim granicama od 10
do 60 oC • Neke bakterije izolovane iz toplih izvora rastu na temperaturama preko 95 oC, dok druge zive
na temperaturi od -10 oC • Mikroorganizmi se mogu održavati u životu od temperaturi ključanja vode,
kao i na – 273 oC. Eukariote se retko nalaze na temperaturama >60 0C usled nestabilnosti membrana
organela na višim temperaturama. Raspon temperatura između maksimalne i minimalne - temperaturna
valenca • Temperaturna valenca različita za različite mikroorganizme • U okviru temperaturne valence
menja se fiziološko stanje mikroorganizma. Mikroorganizmi koji rastu u rasponu temperatura većim od
40 0C - euritermni (uglavnom saprofitne vrste prilagodene na velika kolebanja temperature: Entrococcus
faecalis, Bacillus lichenoformis) • Mikroorganizmi sa uskom temperaturnom valencom (manja od 10 0C)
– stenotermni (Neisseria gonorrhoeae) • Neki patogeni mikroorganizmi rastu na temperaturama koje su
samo nekoliko stepeni niţe ili više od temperature tela domaćina • Temperatura na kojoj nastupa smrt
mikroorganizama - letalna temperatura za vrstu . Podela mikroorganizama u zavisnosti od optimalne
temperature za rast: • Psihrofili- (- 5 oC do 20 oC) • Mezofili - ( 20 oC do 50 oC) • Termofili - (preko 55
oC) • Termogeni mikroorganizmi stvaraju toplotu i podiţu temperaturu sredine • Termotolerantni
mikroorganizmi prilagodeni na česte promene temperature sredine. Temperatura primarno utiče na
aktivnost enzima • Na temperaturama iznad maksimuma dolazi do denaturacije enzima, usporavanja
rasta i uginuća ćelije • Prestanak funkcija usled visokih temperatura - termoabioza • Delovanje visokih
temperatura na mikroorganizme duţe ili kraće vreme dovodi do privremenih ili trajnih poremećaja u
ćelijama. Mikroorganizmi su relativno otporni prema niskim temperaturama • Rast se usporava
pribliţavanjem minimalnim, a prestaje na niskim temp. (ispod 0 0C i niţe) • Mikroorganizmi ne umiru na
niskim temp. već prelaze u stanje anabioze (odsustvo metaboličke aktivnosti) • Sa povećanjem temp.
ponovo započinje aktivnost.

Psihrofili Rastu u granicama od - 5 0C do 20 0C • Rasprostranjeni u zemljištu i vodenim sredinama •

Posebna grupa su obligatni psihrofili (marinske vrste) optimalna temperatura 40C, rast se zaustavlja na
100C • Pseudomonas, Micrococcus, Serratia, Flavobacterium, Achromobacter, Algaligenes, kvasci, druge
gljive, alge i protozoe • Prilagođeni na niske temp. na nekoliko načina: - enzimi, transportni sistem i
mehanizam za sintezu proteina funkcionišu dobro na niskim temperaturama - ćelijska membrana ima
povećan sadrţaj nezasićenih i polunezasićenih masnih kiselina i ostaje polutečna na niskim
temperaturama (na temp.> 20 0C ćelijska membrana polinje da propusta ćelijske sastojke izvan ćelije)

Psihrotrofi- fakultativni psohrofili • Rastu na 0 oC, iako optimum izmedu 20 i 30 0C • Uzročnici kvarenja
hrane koja se čuva na niskim temp. • Listeria monocytogenes intenzivno raste na 4 oC

Mezofili Rastu u granicama od 20 do 52 oC • Najveći broj mikroorganizama (bakterije, gljive) • Mnoge

patogene bakterije, prilagođene na ţivot u krvi toplokrvnih ţivotinja na temp. 35-45 0C • Staphilococcus,
Proteus, saprofitni mikroorganizmi (Bacillus, Clostridium), određeni fitopatogeni

Termofili Rastu na temperaturama preko 55 0C, • Uglavnom bakterije i neke gljive i alge • Sporogene
vrste (Bacillus, Clostridium...), Streptococcus salivarius ssp. thermophilus, Lactobacillus delbruckii ssp.
bulgaricus • Imaju znatno stabilnije enizme i sistem za sintezu proteina sposoban da funkcioniše na višim
temp. • Termostabilnost proteina zasnovano na sastavu i redosledu aminokiselina u proteinima • Do
razlike u toleranciji dolazi usled niza mutacija koje su dovele do različitih strukturnih promena večine
proteina ćelija. Imaju veći sadrţaj G+C u DNK tako da je tačka topljenja DNK jednaka maksimalnoj
temperaturi za rast • Lipidi citoplazmatične membrane su više zasićeni i imaju višu tačku topljenja.
Primeri za sredine sa povišenom temp.: - izvori tople vode (T>100oC), - površina peska u pustinjama
(T~50oC), - pri kompostiranju (T~65oC) • Nacionalni park Yellowstone, izvor vrele vode (temp. 1,2
stepena iznad tačke ključanja vode) i mikroorganizmi na preparatu

Uticaj kiseonika na rast Odnos mikroorganizma prema O2 zavisi od enzima koji reaguju sa O2 i različitim
radikalima O2 koji nastaju u ćeliji u prisustvu O2 . • Sve ćelije sadrže enzime koji mogu da reaguju sa O2 ,
pri čemu se nekad oslobađaju toksični radikali superoksidi, peroksid... Aerobi i aerotolerantni mikroorg.
uklanjaju toksične radikale korišćenjem enzima • Svi organizmi koji žive u prisustvu O2 bilo da ga koriste
ili ne imaju superoksid-dismutazu. • Skoro svi organizmi imaju katalazu (neke aerotolerantne bakterije
umesto katalaze koriste peroksidaze enzime NAD) • Obligatni anaerobi nemaju superoksid-dismutazu i
katalaze ili peroksidaze, zbog čega uginu u prisustvu O2 . • Fotosintetski organizmi su zaštićeni od
letalnog dejstva O2 pigmentima karotenoidima koji fizički reaguju sa O2 i prevode ga u netoksično
stanje.

Uticaj pH pH (konc. vodonikovih jona) u prirodi 0,5 (kisela zemljišta) do 10,5 (alkalna jezera) Acidofili
(optimum pH 7) • Obligatni acidofili (npr. Acidiothiobacillus i neke arhee) zahtevaju nizak pH za rast.
Mnoge gljive su acidofili (alga Cyanidium raste na pH=0)
Odnos mikroorganizama prema void Prvi mikroorganizmi nastali u vodi • Sve reakcije se odvijaju u
vodenim sistemima • Voda ograničavajući faktor rasta (prisustvo vode u sredini uslovljava aktivnost i
život mikroorganizma) • Cela razmena materije sa spoljnim svetom vezana za vodu • Bez vode
mikroorganizmi ne mogu da se hrane, rastu i razmnožavaju • Voda izvor H+ i OHjona u citoplazmi i
rastvarač hemijskih sastojaka • Vegetativni oblici zahtevaju veće prisustvo vode (spore bakterija i gljiva
otporne na nedostatak vode) • Važna dostupnost, a ne količina vode • Dostupnost vode zavisi od
prisustva u atmosferi (relativna vlažnost) ili prisustva u rastvoru (aktivnost vode - AW) • Aktivnost vode
zavisi od prisustva rastvorenih supstanci • Rastvorna supstanca i joni vezuju vodu u rastvoru • Hidrofilni
koloidi čine vodu nepristupačnom • Mikroorganizmi otežano koriste kristalnu vodu (led) za metaboličke
procese • Vrednost aW povezana sa relativnom vlažnošću RV=100 AW

Hidrofilni – rastu u prisustvu velike količine vode (veliki broj bakterija, praživotinja, algi i delom niže
gljive), naseljavaju vodene basene (slane i slatke vode) i vlažne supstrate • Mezofilni – rastu na vlažnim
supstratima izvan vodene sredine (bakterije i gljive) • Kserofili –rastu na suvim terenima i nemaju velike
zahteve za vodom (žive u sušnim sredinama - lišajevi) • Kserotolerantni – mogu da rastu u širem opsegu
(plesni i kvasci) • Jedna ista grupa mikroorganizama može imati predstavnike u svim grupama • Jedan
isti predstavnik u određenim fazama rasta može pripadati raznim grupama

Uticaj osmotskog pritiska Osmotski pritisak sredine u kojoj rastu mikroorganizmi zavisi od koncentracije
rastvora • Aktivnost vode je obrnuto proporcionalna osmotskom pritisku • Velika koncentracija soli van
ćelije uzrokuje izlazak vode iz ćelija, inhibicija rasta i smrt ćelije- plazmoliza • Veoma niska koncentracija
rastvora spoljnje sredine dovodi do ulaska vode u želiju, bubrenja ćelije i prskanja citoplazmaticne
membrane - plazmoptiza • Održavanje konstantne koncentracije soli u ćeliji značano za funkcionisanje
enzima i drugih bioloških makromolekula - Osmofobni - Osmotolerantni – Osmofilni. Jedini rastvor u
prirodi sa promenljivom koncentracijom – NaCl - halofili (zahtevaju NaCl za rast, 1-30% NaCl) -
halotolerantni podnose umerenu koncentraciju soli ali rastu najbolje u njihovom odsustvu. Smanjenje
koncentracije vode – za kontrolu mikrobnog rasta (dodavanje soli ili šećera za prevenciju rasta
mikroorg., ili odstranjivanje vode sušenjem).

Uticaj spoljašnjeg pritiska Najveći broj mikroorganizama živi na površini zemljišta ili vode pod
atmosferskim pritiskom • Na dubini okeana hidrostatički pritisak može dostići 600 do 1100 atm, dok je
temperatura oko 2 do 3oC • Mikroorganizmi adaptirani na takve uslove su barotolerantne • Barofili
rastu mnogo brže pri povišenim pritiscima (imaju važnu ulogu u kruženju hranljivih materija na velikim
dubinama)

Odnos mikroorganizama prema svetlosti nije neophodan činilac za život svih mikroorganizama Bela
svetlost obuhvata: • Ultraljubičasta • Vidljiva • Infracrvena (750 – 1100 nm) pretvara se u toplotu i nije
utvrđeno da utiče na mikroorganizme

Prema vidljivom delu spektra (talasne duzine od 300 do 750), mikroorganizmi mogu biti:

Fotofilni •fotosintetski mikroorganizmi (koriste svetlosnu energiju za proces fotosinteze ) • neophodno

prisustvo svetlosti • sadrže hlorofil i karotinoidne pigmente • alge, purpurne i zelene bakterije
Fotoindiferentni •fototolerantni mikroorganizmi • ne zahtevaju prisustvo svetlosti, niti im ona nanosi
štetu • protozoe i gljive Prema vidljivom delu spektra (talasne duzine od 300 do 750), mikroorganizmi
mogu biti: Fotofobni • Ne zahtevaju svetlost (nefotosintetski mikroorganizmi) i dobro rastu u mraku •
Citoplazma bezbojna • Svetlost ima štetan uticaj, narocito direktna sunčeva svetlost • Bakterije koje se
hrane gotovom organskom materijom ili ih sami sintetisu hemosintezom • Patogene bakterije su jos
osetljivije na suncevu svetlost Fotogeni mikroorganizmi • Ispustaju energiju u obliku svetlosti •
Svetlucaju u mraku

U prirodi svetlost utiče na kvantitativan raspored mikroorganizama Površinske osvetljene delove

zemljišta naseljavaju fotofilni mikroorganizmi i delom fototolerantni • Dublje slojeve naseljavaju
fotofobni mikroorganizmi • Ultravioletni zraci čiste vazduh od mikroorganizama (manje
mikroorganizama je prisutno iznad mora i planina)

BIOTIČKI FAKTORI Odnos mikroorganizama u mikrobiocenozi U mikrobiocinozi tri tipa medusobnih

metaboličkih odnosa: • indiferentni • podudarni • nepodudarni

Metabolički indiferentni odnosi Neutralni odnos - neutralizam • Zajednički život različitih

mikroorganizama • Nema korisnog ni štetnog međusobnog delovanja • Takmičenje za prisutne hranljive
materije i prostor • Prekidaju se kada metabolitička aktivnost nekih članova postane neprijateljska za
druge (jedni produkuju štetne materija za druge)

Metabolički podudarni odnosi korisni odnosi • jedni pozitivno deluju na druge mikroorganizama •
veoma zastupljen u prirodi 3 tipa odnosa • Komensalizam - jednostrano korisan odnos (jedni
mikroorganizami imaju korist od zajedničkog života dok drugi nemaju ni koristi ni štete) • Mutalizam -
obostrano koristan odnos (grupe mikroorganizama imaju obostrane koristi od zajedničkog života) •
Sinergizam - zajedničko delovanje dva mikroorg

Komensalizam Metabioza ili sukcesija (pratilaštvo) • Jedna populacija priprema uslove za drugu •
Kruženje materije u prirodi (jedni mikroorganizmi koriste nutritijente koji im drugi oslobađaju svojim
delovanjem • Sirćetno vrenje (kvasci stvaraju etanol iz šećera koji, dalje bakterije sirćetnog vrenja koriste
kao izvor C i prevode ga u sirćetnu kiselinu) • Aerobni mikroorganizmi koriste i troše kiseonik I, tako
pripremaju uslove za rast anaeroba . Jedni koriste štetne produkte drugih mikroorganizama i, na taj
način, omogućavaju bolji rast: • razaranjem ili asimilacijom organskih ili neorganskih produkata (npr.,
toksina) • održavanjem ili promenom pH • metabolizmom sećera ili soli pri čemu smanjuje osmotski
pritisak sredine

Mutualizam Obavezni mutalizam (endosimbioza) • obe populacije zive u zajednici da bi imale koristi od
nje • partneri nisu u stanju da se samostalno razvijaju • LIŠAJEVI (alge i gljive). Fakultativni mutalizam
(ektosimbioza) • obe populacije zadržavaju svoju individualnost u obostrano korisnoj zajednici • partneri
sposobni za samostalan život ali u zajednici imaju obostranu korist 3 oblika: • Simbiotrofizam -
zajednička ishrana (populacije sintetišu faktore rasta od koristi za drugu populaciju u zajednici) •
Unakrsna ishrana - jedna populacija sintetiše jednu polovinu ili deo, a druga drugi deo faktora rasta od
koristi za obe populacije u zajednici • Uravnoteženi rast - jedna populacija stvara autotoksine (sopstvene
toksine) koji su korisni faktori rasta za drugu populaciju.
Metabolički nepodudarni odnosi ANTIBIOZA jedni mikroorganizami negativno deluju na populaciju
drugih mikroorganizama • često u prirodi Kompeticija (takmičenje) • suparnički odnos - obe populacije
mikroorganizama se bore za korišćenje istih životnih uslova i teže uzajamnom isključivanju iz zajednice •
Javlja se u populacijama iste vrste ili, češće između vrsta • Veoma jaka kod bliskih sojeva i vrsta koje
imaju slične potrebe (koriste istu hranu i/ili imaju stepen otpornosti)

Metabolički nepodudarni odnosi Amensalizam - jednostrano štetan odnos (jedna populacija štetno
deluje na drugu) • Antibioza - jedni sintetišu smrtonosne supstance za druge • Antibiotici - hemijske
supstance mikrobiološkog porekla sa delovanjem na druge mikroorganizme • Bakterije (najviše
aktinomicete) • Plesni Penicillium. Inhibicija (ometanje) jedna populacija stvara nepovoljne uslove za
drugu • organske kiseline (acidogeni mikroorganizmi) • masne kiseline • alkoholi • dejstvo je
privremeno (retko smrtonosno) Liza (rastvaranje) • jedna populacija razlaže ćelijske zidove kod drugih
mikroorganizama • lizirane ćelije kao hrana sredini. Parazitizam (disimbioza) • Jedni mikroorganizmi
žive na račun drugih • Uravnoteženi parazitizam (nerazorni) jedni mikroorg. se hrane drugim ali ne
uništavaju čitavu populaciju • Razorni parazitizam - jedna populacija uništava drugu • Predacija
(proždrljivost - grabljivost) - jedna populacija se hrani drugom (paživotinje i sluzave gljive se hrane
bakterijama) • Kanibalizam (praživotinje se hrane istim vrstama) • Hiperparazitizam - jedan parazit
parazitira na drugom • Fakultativni parazitizam - parazit može živeti parazitski ali i samostalno •
Spoljašni (gljive) ili unutrašnji (virusi) paraziti