ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА

Handout 3п-2008/09

3. Структурне и функционалне основе ћелије

1. Значај проучавања ћелије

1. Значај проучавања ћелије
Ћелија је основна градивна и функционална јединица живе материје и у њој су
садржани сви елементарни животни процеси. Сва ткива и органе сачињавају 2. Основне ћелијске структуре
ћелије и међућелијски простор. Кроз разумевање грађе ћелије и њених 3. Диференцијација ћелија
разноврсних функција могуће је разумети бројне сложене процесе који се одвијају
у било ком вишем живом организму из разлога што за многе ћелијске компоненте
можемо уочити упоредну структуру на нивоу организма чија се функција може
упоредити са функцијом те компоненте унутар ћелије. Слично човечијем
организму, и ћелије поседују енергетске потребе, размењују материју и гасове, и
излучују производе и нуспроизводе процеса који се у њој дешавају. Слично
човечијем организму, ћелије расту, размножавају се, реагују на надражаје
(стимулусе), и у њима се одвија изузетан број физичко-хемијских процеса.
Сама еволуција говори о томе да су први организми на планети били управо
једноћелијски организми што значи да су сви процеси најпре развијени на
елементарном, ћелијском, нивоу а да су током времена били развијани и
усложњавани. Све то говори у прилог централној улози разумевања живота ћелије
у тумачењу живота и здравља.
Величина ћелије просечне величине је око 0,01 – 0,012 mm (или 10-12 μm).
Највећа ћелија у људском организму је женска јајна ћелија (или ооцит, или овум).
Њена величина је скоро десетоструко већа од величине просечне ћелије и износи
два десета дела милиметра (0,2 mm или 200 μm). Спољашње димензије ћелије
могуће је измерити захваљујући чињеници да је ћелија заштићена од спољашње
средине путем омотача који се назива ћелијска мембрана.

2. Основне ћелијске структуре

Најранија сазнања о ћелији добијена су посматрањем узорака материје под
микроскопом. Тако је установљено да се ћелија разликује од околине по томе што
је ограничава мембрана (плазма мембрана) унутар које се налази хетерогена
Слика једне јајне ћелије (∼200 μm) и
флуидна мешавина (цитоплазма) и једро. Кроз унапређење микроскопских
неколико сперматозоида. Спајањем
техника и искуство стечено посматрањем здравих и болесних ћелија дошло се до
једне јајне ћелије и једног сперматозоида
сазнања да се у ћелијама налазе мање структуре које врше одређене функције и
настаје 10 трилиона ћелија људског тела.
које се разликују код здравих и болесних ћелија. Те структуре се називају
органеле. Слика на следећој страни даје приказ пресека типичне животињске
ћелије на којој се уочавају типичне органеле и унутрашње структуре ћелије.
2.1 Ћелијска мембрана
Мембрана је опнаста структура која раздваја спољашњу средину ћелије од
унутрашње (цитоплазме). Она контролише састав цитоплазме вршећи функцију
која се назива селективна пропустљивост или полупропустљивост, која
омогућава мембрани (али и ћелији) да управља саставом унутрашње и спољашње
средине. Унутар мембране се налази велики број структура потпомажу извршење
ове изузетно сложене функције. Савремено схватање структуре и функције
мембране најбоље одсликава назив модела мембране – флуидни мозаик – чиме се
наглашава учешће и покретљивост чврстих структура унутар високо флексибилне
потпорне матрице.

1

Фосфолипидни двослој
Пресек мембране са интегралним и
периферним протеинима
Митохондрија
ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА
Handout 3п-2008/09
2.1.1 Фосфолипидни двослој
Данас је, коришћењем великог увећања на микроскопу, могуће посматрати
попречни пресек ћелијске мембране на коме се уочавају детаљи њене структуре.
Ћелијска мембрана је двослој састављен од молекула који се називају
фосфолипиди. Фосфолипиди су молекули који се састоје из липидне компоненте
која је нерастворљива у води (хидрофобна) и фосфатне „главице“ која је поларна и
растворљива у води (хидрофилна). Молекули који имају овакве особине (и
хидрофобне и хидрофилне) се називају амфипатични молекули. Услед
амфипатичности дешава се да група оваквих молекула, када се нађе у воденом
окружењу, тежи да се оријентише (групише) на тај начин да хидрофобни делови
молекула буду у минималном додиру са водом а да хидрофилни делови буду у
максималној интеракцији са водом.
(Оваква врста дејства се заснива на међумолекуларним интеракцијама
електростатичке природе и због ефекта организовања положаја великог броја
молекула носи назив само-организовање, или само-удруживање).
Крајња последица процеса само-организовања, на примеру амфипатичних
молекула у води, јесте формирање структуре било двослојне мембране или
сферичне структуре. Оваква организација ћелијске мембране омогућава јој
особину непропустљивости за материје које се растварају у води и
пропустљивости за неке материје које се растварају у неполарним растварачима
(липиди). Ова особина је кључна за одржавање интегритета унутрашњег састава
ћелије. У функцији полупропустљивости учествују и неке додатне структуре.
2.1.2 Протеини
У фосфолипидном двослоју се осим поменутих налазе и молекули протеина. Две
врсте протеина могу се наћи у мембрани:
ƒ интегрални протеини – који су уроњени у мембрану и поседују
амфипатичну природу; интегрални протеини се тешко могу одвојити од
мембране али се унутар ње могу кретати. Постоје две врсте интегралних
протеина, једна која је уроњена у двослој и која има крајеве који су отворени
ка спољашњости и ка унутрашњости ћелије и која се назива трансмембрански
протеини и друга која је оријентисана само ка спољашњости или
унутрашњости ћелије (нетрансмембрански протеини). Трансмембрански
протеини играју кључну улогу у остваривању селективности ћелијске
мембране. Они играју улогу „канала“ који врше селективан пренос материје
са различитих страна мембране. Нетрансмембрански протеини имају улогу
рецептора или физичког везивања ћелије за ванћелијске структуре.
ƒ периферни протеини – који нису уроњени у мембрану већ су са њом спојени
само преко њене површине. Они су поларне природе и налазе се углавном са
унутрашње стране мембране на којој остварују улогу у формирању и
деловању ћелијског скелета – цитоскелета.
2.2 Цитоплазма
Цитоплазма, или цитосол, је флуидна мешавина која је ограничена ћелијском
мембраном. Састављена је највећим делом од воде у којој су растворени минерали
и бројни молекули (протеини, угљени хидрати, липиди). Најзаступљенији јони
који се налазе у цитоплазми су јони Ca2+, Na+, K+ и у функцијама цитоплазме
учествују на бројне начине, покретањем и окончавањем броних унутарћелијских
процеса. Узимајући у обзир величину запреминског удела чврстих материја у
цитоплазми, често се каже да је цитоплазма получврста материја. У неким
деловима цитоплазма је желатинозна док је у неким углавном воденог садржаја.
2.3 Органеле са мембраном
Органеле које су обухваћене мембраном имају способност да одржавају значајно
другачији састав, особине и функције у односу на спољашњу средину цитоплазме.
2.3.1 Митохондрије
Митохондрије се обично називају „енергане“ ћелије. Иако је та метафора коректна
она „заклања“ од пажње друге бројне процесе који се у њој одвијају а немају
директну улогу у производњи енергије.
Новији резултати показују да митохондрије играју важну улогу у регулацији
имунолошких процеса и регулацији контролисане ћелијске смрти – апоптозе.
2
 ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА
Handout 3п-2008/09
Митохондрија има елипсоидни облик и обавијена је двоструком мембраном која
на унутрашњој страни формира наборе којима се повећава површина унутрашње
мембране. Набори унутрашње мембране формирају одељке који се називају
кристе. У унутрашњој мембрани се налази група молекула названа ланац
преносиоца електрона који је крајња структурална и функционална компонента у
процесу производње енергије у ћелији. Енергија која се у ћелији производи бива
„ускладиштена“ у једињењу аденозин трифосфат – АТР, и то у његовим
високоенергетским везама које спајају фосфатне групе. Стварањем и разградњом
ових веза енергија се везује односно ослобађа. Енергија везана у молекулу АТР
има облик који је лако доступан свим ћелијским структурама.
Ћелије људског организма које имају велики број митохондрија у стању су да
трансформишу (генеришу) веће количине енергије (ћелије мишићног ткива) док су
ћелије сиромашне митохондријама онемогућене за трансформацију енергије
(ћелије масног ткива – адипоцити). Изузетак су ћелије тамног (браон) масног
ткива, које се срећу само код одојчади и одређених организама који пролазе кроз
стање хибернације, и које омогућују генерисање енергије и топлоте без механизма Ендоцитоза
дрхтања. Браон адипоцити су препуни митохондријама које нестандардним
метаболичким механизмом производе енергију не везујући је у молекул АТР чиме
директно производе топлоту.
2.3.2 Лизозоми
Део речи „зом“ у називу органела значи тело док део „лизо“ значи разградња тако
да је лизозом „тело које разграђује“. Лизозоми су везикуле (врећаста тела
испуњена течношћу) које садрже бројне ензиме (лизозими) који раскидају
хемијске везе у молекулима. Мембрана образује затворени део простора који
онемогућава слободно кретање ензима ван лизозома и даље неконтролисану
активност ензима.
Садржај ћелије који треба разградити долази у додир са лизозимима помоћу
процеса ендоцитозе. Ендоцитоза је процес уношења ванћелијског материјала у Егзоцитоза (1)
унутарћелијску средину. Процес се састоји из више корака током којих се
мембрана ћелије извија у ванћелијски простор и обавија садржај који се
ендоцитује (видети слику са десне стране), и као коначни производ се формира
вакуола – ванћелијски садржај обавијен плазма мембраном. Вакуола долази у
додир са лизозомом, помоћу мембранских протеина, након чега се спајају
мембране лизозома и вакуоле а потом и њихови течни садржаји тако да коначно
лизозими врше варење (разградњу) унетих молекула. Активност лизозима је од
животног значаја за ћелију. У додиру са ослобођеним лизозима наступа потпуна
разградња ћелије – смрт. Апоптоза се понекада спроводи управо разградњом
мембрана лизозома.
Процес супротан ендоцитози се назива егзоцитоза и такође се састоји из неколико
корака током којих се мембрана вакуоле спаја са плазма мембраном и потом
отвара ка спољашњости ћелије како би се излучио непотребан материјал. Егзоцитоза (2)
2.3.3 Пероксизоми
Пероксизоми су везикуле које користе механизме ендоцитозе, слично лизозомима,
али поседују другачији ензиматски састав. Пероксиди су реактивни молекули који
раскидају хемијске везе и мају значајну улогу у детоксификацији, али су исто тако
споредни производ како здравог тако и нездравог метаболизма. У оба случаја
имају важну улогу у развоју тумора. Пероксизоми учествују у оксидацији масних
киселина.
2.3.4 Голџијев апарат
Улога Голџијевог апарата је припрема непотребних материја за њихов транспорт
ван ћелије путем егзоцитозе. Голџијев апарат чини неколико вишетруко
набораних мембрана и налази се између једра и плазма мембране. Улазни део који
прима продукте које треба транспортовати ван ћелије се назива цис а излазни део
транс. Улазне материје се модификују серијом хемијских реакција како би
попримиле структуру и хемијске особине које олакшавају њихово избацивање.
Транспортне везикуле се, својим мембранама, спајају са мембраном Голџијевог Голџијев апарат
апарата и у њега излучују свој садржај.
2.3.5 Ендоплазматски ретикулум
Разликује се глатки и храпави ендоплазматски ретикулум.

3
 ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА
Handout 3п-2008/09
Глатки ендоплазматски ретикулум (ГЕР), слично Голџијевом апарату,
представља низ набораних мембрана у којима се одвија велики број сложених
процеса биосинтезе. Нарочито је развијен код ћелија које карактерише велика
екскреција липида и деривата липида (примера ради то могу бити стероидни
хормони).
Храпави ендоплазматски ретикулум (ХЕР) је свој назив добио захваљујући
присуству рибозомских везикулица које су у великом броју везане за његову
мембрану и дају јој изглед храпаве површине на микроскопским прегледима. У
рибозомима се одвија синтеза протеина на основу матрице која се преузима од
молекула mRNK тако да је функција ХЕРа у великом уделу синтеза протеина.
2.4 Органеле које немају мембрану
2.4.1 Рибозом
Као што је напоменуто у дискусији о ХЕРу рибозоми су органеле које учествују у
биосинтези протеина. Они су јединице састављене из протеина и молекула РНК, и
састоје се из две подјединице које се називају мала и велика подјединица.
Рибозоми који се налазе на мембранама ЕР се називају везани рибозоми док се
они слободно разасути или здружени у кластере унутар цитоплазме називају
слободни рибозоми. Када месенџер РНК напусти једро она у цитоплазми наилази
на рибозоме који сакупљају аминокиселине и према коду РНК формирају ланац
протеина. Полипептиди формирани у везаним рибозомима су често намењени за
транспорт или ка ћелијској мембрани или ка екстрацелуларном простору. Они
који су намењени транспорту ван ћелије се претходно допремају из ХЕР у
Голџијев апарат у коме се пакују у везикуле и усмеравају ка егзоцитози.
2.4.2 Цитоскелет
Велики број ћелија поседује тродимензионалну мрежу протеинских молекула чија
је функција регулација облика ћелије и помоћ у транспорту материјала унутар
ћелије. Постоје три врсте структура које сачињавају цитоскелет: микрофиламенти,
интермедијарни филаменти и микротубуле.
Микрофиламенти су мала линеарна влакна која образују већи део мреже и
одржавају облик ћелије. Понекада се називају и актински филаменти јер су
састављени из низа глобуларних јединица које образују полимерни протеин актин.
Примера ради, наставци ћелија изграђени од густе мреже актинских молекула
називају се микровили и улога им је у апсорпцији материје унутар ћелије преко
повећања апсорпционе површине (ћелије танког црева). Посебна врста микровила
су стереоцилије које су такође састављене актина. Налазе се на апикалним
Цитоскелет
деловима мембрана унутрашњих и спољашњих власних ћелија које се налазе у
унутрашњем уху. Улога стереоцилија је двострука: код спољашњих власних
ћелија оне спроводе и појачавају звучне сигнале док код унутрашњих врше веома
осетљиво претварање механичких сигнала од свега неколико нанометара у
електричне сигнале на врховима рецепторских нервних влакана.
Интермедијарни филаменти су по величини између микрофиламената и
микротубула и учествују у формирању облика ћелије и обезбеђивању крутости
структуре.
Микротубуле се састоје од субјединица тубулина и имају динамичну структуру
која по потреби издужује или скраћује ове филаменте. Имају потпорну улогу али и
транспортну улогу јер се други молекули крећу кроз ћелију тако што се везују за
моторне протеине (кинезин) који транспортују везикуле, грануле и органеле низ
микротубуле наизменичним формирањем и раскидањем веза са деловима
микротубула. Две интересантне ћелијске структуре сачињене од микротубула су
цилија и флагела. Цилије су фини набори апикалног дела ћелијске мембране који
учествују у апсорпцији и покретљивости ћелије. Микротубуле генеришу покрете
цилија услед чега се екстрацелуларни материјал помера дуж површине ћелије.
Примера ради, у плућима постоји слузни покров у коме се заробљавају честице из
ваздуха које се заједно даље транспортују ка грлу и пробавном систему у коме се
елиминишу. Флагеле су дуже од цилија и служе за директно остваривање
покретљивости код ћелија. Налазимо их у репу сперматозоида у коме потпомажу
мушкој полној ћелији да се креће кроз канал јајовода ка јајној ћелији. Центрозоме
су надструктуре састављене од микротубула које играју кључну улогу у деоби
ћелије и просторном распоређивању хромозомског материјала. Центрозоме
сачињава парна структура центриола која је организована преко девет триплета
микротубула.

4
 ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА
Handout 3п-2008/09
2.5 Једро
Једро садржи највећи део генетског материјала ћелије (митохондрије поседују
своју сопствену ДНК која се, код људи, наслеђује увек и потпуно од мајке и
представља независни механизам наслеђивања у односу на једарну ДНК). ДНК је
главни (не и једини) информациони аспект ћелије и живота уопште. Кроз процесе
транскрипције и транслације, ДНК управља формирањем РНК на основу које
настају протеини. Једро различитих ћелија, односно конкретно ДНК, се налази у
различитим нијансама структуре. Код ћелија које карактерише интензивна синтеза
протеина, иначе густо пакована структура ДНК има нешто разређенији вид који
олакшава честу транскрипцију док је код ћелија са не тако активном
транскрипцијом паковање веома густо. Комбинаторна структура ланца ДНК и
протеина који потпомажу густо паковање и структурисање хромозома назива се
хроматин. Разређени хроматин се назива еухроматин док се гушћи назива
хетерохроматин.
2.5.1 Једарце
Унутар једра се налази мања структура, мало једро или једарце. Ова сферична
структура сачињена је од протеина и РНК. Једарце је место синтезе рибозома и ту
се рибозомске субјединице генеришу и из нуклеоплазме ослобађају у цитоплазму.
Једарна мембрана омогућава, кроз једарне поре, пролаз рибозомских субјединица
и молекула месенџер РНК који по излазу из једра стижу у ЕР. Осим њих, кроз
једарну мембрану пролазе и нуклеинске киселине које синтетишу РНК и ДНК.
Централна догма (поставка) биологије је једноставно изражена на следећи
начин: ДНК води ка синтези РНК која води ка синтези протеина.
2.5.2 Биолошко кодирање информација (биосинтеза протеина)
Протеини су врста молекула са најширом заступљеношћу и највећом
разноликошћу функционалних улога. Њихова синтеза обухвата и активацију
генетског материјала – ДНК. Информације о томе како, када и где произвести
било коју врсту протеина која треба да задовољни вечно променљиве потребе
ћелија и организма налазе се у полимеру који се назива дезоксирибонуклеинска
киселина – ДНК. Тродимензионална структура ДНК се састоји из две дугачке
спиралне нити које су увијене око заједничке осе и формирају двоструку
завојницу (двоструки хеликс). Свака од нити је сачињена од мономера који се
називају нуклеотиди. Нуклеотиди се често називају и базе јер њихову структуру
сачињавају циклични угљоводонични молекули са базним функционалним
групама.
Постоје четири различита нуклеотида чије су скраћене ознаке A (аденин), G
(гуанин), C (цитозин), и T (тимин). Двострука завојница је образована тако што су
нуклеотиди повезани према унутрашњости завојнице док су базне групе окренуте
ка спољашњем делу молекула који формира „кичму“ која је завојница. Структура
ДНК је једноставна: сваком месту једне завојнице на коме се налази А одговара Т
на другој страни завојнице, а сваком месту на коме се налази С одговара G. Тако Комплементарност нуклеотида А-Т и G-С.
целом низу са једне стране завојнице одговара комплементарни низ друге стране
двоструке завојнице. Ова особина комплементарности је тако снажна и стабилна
да уколико само једну страну завојнице унесемо у раствор у коме се налазе
супротни нуклеотиди, долази до спонтаног везивања целе супротне
комплементарне стране.
Генетичка информација коју у себи носи ДНК почива на линеарном редоследу
нуклеотида. Мали низ нуклеотида који садржи одређену информацију назива се
ген. Типичан ген садржи низ од 5 000 до 100 000 нуклеотида. Већина бактерија
има укупан број од пар хиљада гена. Људски геном их има око 40 000. Гени који
садрже информацију о кодирању протеина обично се састоје из два дела:
кодирајућег дела који прецизира редослед аминокиселина и регулаторног дела
који прецизира када и у којим ћелијама ће се тај протеин синтетисати. Ћелије
користе два, међусобно повезана, процеса помоћу којих преводе информацију
садржану у ДНК у протеин а то су: транскрипција и транслација. Током првог
процеса, редослед нуклеотида се комплементарним везивањем нуклеотида Комплементарност двоструке завојнице
претвара у молекул РНК који је једнострука завојница. Затим се, у еукариотским
ћелијама (објашњење појма дато у делу 3.1) РНК преводи у молекул „преносник
поруке“ – месенџер РНК – који напушта једро и прелази у цитоплазму где се у
рибозомима спроводи друга етапа – транслација – током које рибозом сакупља
аминокиселине које су кодиране редоследом нуклеотида и од њих прави полимер
који називамо протеин. Свака аминокиселина је кодирана са по три нуклеотида.

5

Кодони неких аминокиселина
Пуркињеов неурон у малом мозгу који је у
стању да формира више од 100 000 веза са
другим ћелијама помоћу дендритских
наставака
Ћелије бактерије Lactococcus lactis, врсте
бактерија које се користе у производњи
сирева.
Црвена крвна зрнца.
ОСНОВЕ БИОМЕДИЦИНСКОГ ИНЖЕЊЕРСТВА
Handout 3п-2008/09
Такав низ се назива кодон. Неке аминокиселине могу бити кодиране са више од
једног кодона због чега се кодирање аминокиселина назива и дегенеративним.
Генетски код је скоро универзалан. Кодони шифрирају исте аминокиселине код
човека као и код бактерија, биљака, вируса итд. Иако процес може деловати
комплексно, протеини се синтетишу изузетно великом брзином. Примера ради,
полипептид дужине 100 аминокиселина се у бактерији Escherichia coli синтетише
за приближно 5 секунди (на 37°С).
Код свих организама постоји додатни регулациони механизам који одређује када
се и на ком месту треба синтетисати одређена врста протеина. Свака ћелија
садржи потпуни и идентичан генетски материјал али се у свакој групи ћелија која
сачињава неко ткиво синтетише различита, тачно одређена, подгрупа протеина.
Ова високоорганизована активност ћелије се спроводи помоћу специфичних
протеина који се везују за ДНК и који се називају транскрипциони фактори, који
својим везивањем за ДНК делују као активатори (прекидачи) који било потпомажу
било потискују синтезу појединих протеина. Како ћелије имају способност да
реагују на надражаје из спољашње средине то је транскрипција и одзив ћелије који
јој омогућава да се прилагођава променама и извршава поједине задатке.
Међутим, рад на секвенцирању генома је показао да велики удео ДНК не кодира
никакве РНК нити да има било какве особене регулаторне функције, што је у
време открића био неочекиван закључак. Чак ни мутације ових делова нису
изазивале тренутне реакције. Сматра се да је могуће да ови „неопредељени“
делови ДНК могу имати утицај на активацију транскрипционих фактора чија
везивна секвенца износи свега 10-12 нуклеотида, што би значило да мутације
појединих нуклеотида могу довести до активације „пасивних“ делова кода у
секвенце које могу активирати транскрипциони фактори.
Осим тога, велики део некодирајуће ДНК садржи делове на којима се налазе
кратки делови циклично понављајућих секвенци које се активно премештају са
једног на други део ДНК услед чега се могу уметнути у секвенцу активног гена
мењајући га углавном ка деактивацији. Ови догађаји су ипак довољно ретки да не
могу угрозити статус организма. Са друге стране дешавају се током дугог периода
времена тако да се сматра да захватају и до 45 % генома човека.
3. Диференцијација ћелија
3.1 Прокариотске и еукариотске ћелије
Све ћелије у природи постоје у једном од два облика: прокариотске и еукариотске.
Прокариоте су примитивне ћелије које немају једро као издвојену структуру за
разлику од еукариотских ћелија које га имају. Генетски материјал прокариота је
разасут у цитоплазми. Осим тога поседују мање органела него еукариоте, тако да
су једноставније грађе и сматрају се еволутивним претходником еукариота.
3.2 Биљне и животињске ћелије
Биљне и животињске ћелије имају бројне сличности у структури али и
различитости. Примера ради биљне ћелије поред ћелијске мембране поседују и
ћелијски зид који додатно потпомаже одржање облика ћелије као и задржавање
воде унутар ћелије. Биљне ћелије садрже органелу хлоропласт која није присутна
у животињским ћелијама и омогућује процес фотосинтезе. Фотосинтеза је
претварање гаса СО2 и Н2О у присуству видљиве сунчеве светлости у угљене
хидрате и О2, као споредног производа, услед чега биљне ћелије стичу извор
енергије. Животињске ћелије користе тако добијени кисеоник и помоћу њега
разграђују угљене хидрате обезбеђујући себи преко потребну енергију,
ослобађајући притом као споредни производ управо СО2. Тако је живот биљних и
животињских ћелија уско узајамно повезан.
3.3 Измењени називи ћелија у складу са њиховом локализацијом
У биологији и медицини је уобичајено коришћење специјализованих назива за
ћелије које се не разликују у великој мери у погледу структуре већ у врсти
функција коју обављају у различитим деловима тела. Тако се ћелије са префиксом
сарко-, налазе у мишићном ткиву услед чега ендоплазматски ретикулум постаје
саркоплазматски ретикулум а цитоплазма постаје саркоплазма. Други пример је
ХЕР који у нервним ћелијама добија назив Нислова супстанца по хистологу који
је открио ову органелу пре него што је откривен ХЕР у осталим врстама ћелија.
Тако се микрофиламенти у неуронима називају неурофиламенти.