17.

Ћелијска грађа, раст и развиће

Све животне функције се заснивају на функцијама појединачних ћелија. Исхрана, дисање,
излучивање, кретање, размножавање обављају се пре свега на ћелијском нивоу. Ћелија је најнижи
ниво организације живе материје који има особине живог и може да обавља све животне функције.
Размену материја са спољашњом средином обавља преко ћелијске мембране (што је уств. дисање,
исхрана и излучивање), кретање је резултат активности појединих протеина ћелије, размножавање се
заснива на деоби ћелија. Код једноћелијских организама једна ћелија обавља све функције које су јој
неопходне да се одржи у животу и размножи. Код вишећелијских организама долази до поделе рада,
односно специјализације ћелија. Код најједноставнијих вишећелијских организама скоро све ћелије
могу да обављају све животне функције. Нпр. код вишећелијских алги специјализују се само ћелије
задужене за размножавање и за причвршћивање за подлогу. Остале ћелије обављају скоро све
животне функције пошто је све што им је потребно доступно: вода, светлост, угљен-диоксид... Код
сложенијих вишећелијских организама, као што су скоро све животиње и праве (копнене) биљке
подела рада и специјализација доводи до настанка ткива и органа.
Све животне функције и разлике на који начин се остварују се углавном заснивају на
функцијама протеина. Протеини су ензими, улазе у састав мембрана, имају структурне, одбрамбене,
функције кретања и друго. „Рецепти“ за стварање протеина су записани у молекулима ДНК, тј.
представљају делове ДНК који се зову структурни гени. Репликацијом ДНК, тј. њеним удвајањем, од
сваког молекула ДНК настају две идентичне копије. На овај начин је обезбеђен исти наследни
материјал за две ћерке ћелије које ће да настану деобом мајке ћелије. Ћерке ћелије на овај начин
добијају исту „библиотеку рецепата за протеине“ као што је имала и мајка ћелија. Код једноћелијских
организама две ћелије настале деобом се одмах разиђу и наставе живот као засебне јединке. Код
вишећелијских организама, нови организам увек настаје од једне ћелије, као што су зигот, спора...,
њеним деобама. Ћелије остају повезане и чине вишећелијски организам. Размножавање се обично
врши стварањем посебних ћелија из којих се развија нови организам. Остале ћелије завршавају свој
живот смрћу тог вишећелијског организма. Пошто вишећелијски организам настаје деобама једне
ћелије, логично је да су током еволуције вишећелијски организми настали од једноћелијских тако
што се ћелије нису раздвојиле. Такав догађај се догодио више пута током еволуције и независно један
од другог су настале животиње, гљиве, неколико група вишећелијских алги, а тиме и биљке које су се
развиле из њих као њихове наследнице.
Раст - После деобе ћелија расте, уграђује у своје мембране цитоплазму, органеле, органска
једињења из хране. Код вишећелијских организама раст се остварује растом ћелија, али и ћелијским
деобама и увећањем садржаја међућелијског простора. Растом се не сматра увећање ћелије и тела
услед усвајање воде, као што је нпр. бубрење семена. Раст се заснива на уградњи органских молекула
хране у нове ћелијске структуре, али се не користи сва храна за раст пошто се велики део користи за
добијање енергије ради одржавања хомеостазе.
Развиће - Код вишећелијских организама ћелија од које се развија организам (нпр. зигот) је не
само мања већ и једноставније грађе од организма који ће из ње да настане. Организам зато поред
раста мора да прође и кроз процес развића. Развиће је усложњавање грађе организма путем настанка
нових структура специјализованих за обављање посебних улога. Захваљујући репликацији све ћелије
једног организма имају исти наследни материјал, тј. исте молекуле DNK, односно исте гене. Прве
ћелије које настају деобама су међусобно исте, неспецијализоване (то су тзв. ембрионске, матичне
ћелије, енг. stem cells), а онда почну да се специјализују за обављање одређене функције. Почињу да
се разликују обликом и грађом и метаболичким процесима који се одвијају у њима како би биле боље
прилагођене за обављање своје функције. На овај начин настају специјализована ткива и органи, код
животиња и системи органа. Процес стицања грађе која је прилагођена улози назива се
диференцијација ћелија, ткива и органа. Ћелије које се диференцирају имају исте гене, а разликују се
само по томе који су гени активни, а који не, у току појединих фаза њиховог диференцирања. Дакле,
диференцијација се не заснива на губљењу постојећег и стицању новог наследног материјала, већ на
финој регулацији активности различитих гена. Активни гени ће омогућити синтезу протеина који ће
затим да регулишу све процесе који су потребни за одржавање грађе и функције ћелије.