03.

Основни принципи биологије

1. Према ћелијској теорији ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих бића.
Левенхук је открио постојање једноћелијских организама. Немачки ботаничар Матијас Шлајден
је открио да се све биљке састоје из ћелија, а немачки зоолог Теодор Шван да се животиње
састоје из ћелија, чиме постављају основу ћелијске теорије доказавши да су сва жива бића
изграђена од ћелија, односно да изузев једноћелијских постоје и вишећелијски организми. Дакле,
сви живи организми формирани су од једне или више ћелија или излучених продуката тих ћелија
(нпр. љуска јајета, коса и нокти итд.). Све ћелије настају из других ћелија путем ћелијске деобе,
чиме је двадесетак година касније ћелијску теорију допунио немачки патолог Рудолф Вирхов
(изрека: „ћелија из ћелије“). Код вишећелијских организама све ћелије воде порекло од једне
ћелије, оплођене јајне ћелије – зигота и настају њеним деобама.
2. Основни концепт биологије је да се жива бића мењају и развијају путем еволуције и да
све познате живе форме имају заједничко порекло. Према теорији еволуције организми на Земљи,
било живи или изумрли, су сви постали од заједничког претка (LUCA – Last Universal Common
Ancestor). За тог задњег универзалног заједничког претка свих организама се верује да се појавио
пре око 3,8 милијарди година. Прву целокупну теорију еволуције дао је француски природњак
Жан Батист Ламарк почетком XIX века (1809, Зоолошка филозофија). Основне грешке Ламаркове
теорије су последица чињенице да је он веровао у наслеђивање стечених особина и што је
сматрао да постоји урођена тежња живог света ка све већој сложености. Чарлс Дарвин је
успоставио идеју еволуције педесет година касније и дефинисао њену покретачку силу: 
природну селекцију (Алфред Расел Волес је признат као копроналазач овог концепта). Суштина
Дарвинове теорије је да жива бића услед борбе за опстанак (борбе за ресурсе средине као што су
храна, простор, светлост, вода, јединке супротног пола..) природна селекција даје предност
јединкама које су носиоци најповољнијих карактеристика. Ове јединке су успешније у
преживљавању и размножавању и зато остављају већи број потомака, а како се те карактеристике
наслеђују у свакој наредној генерацији се повећава број јединки са повољнијим
карактеристикама. Еволуција објашњава јединство (заједнички предак) и разноврсност живог
света (услед налажења различитих адаптивних решења на различите услове средине).
3. Према теорији гена ген је основна јединица наслеђивања особина. Наследни материјал
код свих живих бића изузев код RNK вируса су молекули DNK. Дакле, гени су одређени делови
молекула DNK у којима је записана наследна информација која се преноси са ћелије на ћелију
током ћелијске деобе и са генерације на генерацију у процесу наслеђивања. Према томе,
континуитет живота се заснива на наследним информацијама у облику DNK. Код RNK вируса
гени су делови молекула RNK.
4. Одговарајуће стање унутрашње средине неопходно је за нормално функционисање
организма. Настојање одржавања релативне сталности унутрашње средине назива се хомеостаза.
Одржавање сталности унутрашње средине подразумева сталан састав ванћелијских течности и
протоплазме (унутрашњег садржаја ћелије) и сталну телесну температуру. Одржавање релативне
сталности омогућено је заједничким деловањем нервног и ендокриног система. Одржавање
хомеостазе, односно биолошких система, се најчешће остварује посредством механизама
повратне спреге. што значи да производ процеса регулише сам процес. Негативна повратна
спрега успорава или зауставља процесе, док их позитивна повратна спрега убрзава.
5. Жива бића узимају и трансформишу различите облике енергије. Промет материје и
енергије у ћелији назива се метаболизам.
У уџбенику су наведени и следећи принципи: живи системи су сложени и хијерархијски
организовани; организми интерагују једни са другима и са неживим окружењем; грађа и
функција су повезане и узајамно условљене на сваком нивоу.