УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО – МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

ОДСЕК БИОЛОГИЈА

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ БИОЛОШКЕ МИСЛИ

Развој биолошке мисли у XX веку

Ана Рачићевић 023/2019

 Развој биолошких дисциплина у XX веку

Када се говори о развоју биолошких дисциплина на преласку XIX и XX века, као и о

дисциплинама које су обележиле XX век, издвајају се две области:

 Екологија,
 Генетика, односно молекуларна биологија у другој половини XX и на почетку XXI века.
 Развој екологије

Екологија је наука која се бави односима између живих бића и

средине, при чему се под средином подразумевају други организми
и неорганско окружење.

Термин екологија увео је Ернст Хекел у

делу “Општа морфологија организма”
1866. године.
Наглом процвату екологије су претходила ранија открића у другим наукама:

 Левенхук уочио значај ланаца исхране и популационе регулације.

 Лавоазје је открио да је ваздух смеша гасова од којих
један, кисеоник, потпомаже сагоревање, да је вода
изграђена од водоника и кисеоника и да је дијамант
облик угљеника.

 Чарлс Дарвин у свом најпознатијем делу “Порекло

врста”, поред појмова адаптација и природна
селекција, укључује и појам борба за опстанак
обухватајући сплет узајамних односа између живих
бића и фактора спољашње средине.
Почетком XIX века се у Европи и Америци најпре појављује значајан број ботаничара који почињу
са проучавањем различитих аспеката биљних заједница:

 састав,
 структуру,
 дистрибуцију,
 развој или
 њихову сукцесију.
Италијански математичар Вито Волтера је након I светског рата, заједно
са америчким статистичарем Алфредом Лотком, развио математичке
моделе који су се могли примењивати за израчунавање динамике
биолошких система, познате као Лотка-Волтера једначине или
предатор-плен једначине.
  Владимир Вернадски (1863-1945)

Уочио је огроман потенцијал радиоактивности као извора

термичке енергије.

Један од првих научника који је закључио да кисеоник, азот и

угљен диоксид који се налазе у атмосфери потичу од живих
бића.

Сматра се оснивачем теорије биосфере.

 У свом најзапаженијем делу “Биосфера” Вернадски
редефинише
значење овог појма, сматрајући биосферу четвртим
специфичним
омотачем Земљине коре (уз до тада већ препозната три
омотача-атмосфере, хидросфере и литосфере), који чине сва
жива бића и сви делови Земље где живот постоји - од њене
коре до атмосфере.
 Артур Тенсли је творац термина екосистем којим је
интеграцију биотичке заједнице и физичког окружења
означио као фундаменталну јединицу екологије.
Концепт трофичких нивоа, према којем се енергија из хране трансформише кроз серију
oрганизама - од зелених биљака (продуценти) до неколико нивоа животињских
организама (конзументи), је формулисао немачки лимнолог и зоолог Аугуст Тинеман.
 Тинеманов рад је даље проширио Чарлс Елтон. У свом делу
“Анимална екологија” износи принципе понашања животиња,
развија концепт еколошких ниша, ланаца исхране и пирамиде бројева
којим је представио структуру екосистема преко односа исхране.
 Рејмонд Линдеман је развио трофичко динамички модел
који детаљно описује проток
енергије кроз екосистем.
Сматрао је да сви организми повезани како један са другим тако и са средином, и да
све функције, односно целокупан живот у оквиру екосистема, зависе од протока
енергије у оквиру трофичких односа.
  Еуген Одум (1913-2002)

Отац модерне екологије који је допринео да једна, до тада не

тако позната област биологије постане посебна дисциплина.

Одомова школа екологије – први самостални колеџ екологије.

Одум је разрадио и синтетизовао

многе концепте екосистема, истичући односе између група
организама, и био пионир у
његовом холистичком тумачењу посматрајући га као систем
међусобно чврсто повезаних
биотичких заједница.
 Руководилац Савана ривер еколошке лабораторије, једне од највећих на свету.

Са својим братом Хауардом је написо први уџбеник из ове области - “Основе екологије”
који је више од десет година био и једини.
 Екологија обухвата приступе који се преклапају, а који се генерално могу поделити на
неколико области. Неки од њих су:

 Еволуциона екологија се бави факторима спољашње средине који утичу

на адаптацију врста.

 Физиолошка екологија проучава специфичне механизме које врсте користе

за преживљавање у одређеној средини.
 Бихејвиорална екологија испитује еколошке факторе који доводе до
адаптација у понашању.

 Популациона екологија или аутоекологија проучава појединачне врсте и граничи се са

екологијом заједнице, области која се бави интеракцијама између различитих врста.
  Биогеографија је област која анализира дистрибуцију организама и области
њиховог распрострањења.

 Конзервациона екологија тражи одговоре на питања о факторима који су довели до

нестанка врста, и проучава методе спречавања нестанка угрожених врста.

 Екологија екосистема се бави многобројним темама, најчешће усмерених на мерење

биомасе, проток енергије и кружење материја.

 Хумана екологија је почела да се развија седемдесетих година прошлог века. Предмет

њеног проучавања је активност људи као главног еколошког фактора.
 Еволуција-теорија абиогенезе

 Александар Опарин (1894-1980)

Руски биохемичар познат по теорији о настанку живота да се у

условима какви су владали пре око 4 милијарде година на Земљи,
једноставан органски живот могао развити из анорганске
материје.

Према хипотези абиогенезе живот на Земљи је настао пре 3.5-3.9

милијарди година.
 Тадашња темепература је била изузетно висока, стене су биле
нестабилне структуре, што је доводило до честих ерупција и
потреса. Хлађењем стена дошло је до формирања делова
Земљине коре.

Опарин је процес стварања првих органских молекула означио

као формирање "прасупе" или "првобитне супе",
медијума у којем су се појавиле капљице хидрофобних агрегата
колоидног раствора органских молекула.

Ове агрегате Опарин је назвао коацервати.

 У воденој средини су коацервати могли да се развију у све
сложеније структуре - протобионте, претходнике живих бића.

На овај начин, стварањем једноставних органских једињења

из неорганских, повезивањем једноставних органских
једињења у сложене и груписањем органских једињења у
ћелије, се Опариновом теоријом абиогенезе објашњава
настанак живота.
 Развој класичне генетике

Научници 19. века су знали да ћелије настају деобом других ћелија, и да је наследни материјал
смештен у нуклеусу, али је физичка природа тог процеса била непозната.

 Фридрих Мишел је испитујући протеине

у једрима леукоцита уочио супстанцу која
се разликовала од својства протеина и
назвао је нуклеин.
  Велтер Флеминг је 1879. године
коришћењем анилинских боја које
заустављају деобу ћелије на различитим
стадијумима успео да направи серију
слајдова на којима су се под микроскопом
виделе кончасте структуре у једру.

Процес је назвао митоза.

Флеминг је уочио да се ове структуре

скраћују и уздужно деле, као и да свака
половина одлази на супротне крајеве
ћелије.
 ДНК период (1900-1950)

Почетак 20. века карактерише научна расправа о томе који су то делови ћелија
који носе наследне факторе.

Хромозомска теорија наслеђивања по којој су хромозоми носиоци наследних

фактора је имала највише присталица, а њеним оснивачима се сматрају Теодор
Бовери и Валтер Сатон.
  Теодор Бовери (1862-1915)

Радио је на ембрионалном развоју врсте Ascaris

megalocephala.

Уочио је да су ћелије ембриона велике, садрже само два

пара хромозома, а линије соматских и герминативних
ћелија се диференцирају у току првих деоба.
 Поред тога Бовери је пратећи сазревање јајне ћелије приметио да у једном
моменту долази до редукције броја хромозома на пола, што се сматра једним од
првих описа мејозе.
  Валтер Сатон је радећи на гаметогенези једне врсте скакаваца идентификовао 11
хромозомских парова који се могу разликовати по својој величини, и један додатни пар за
који је исправно предпоставио да су полни хромозоми.
 Свој рад, публикован 1902. завршио је речима “Ови
резулатати би могли да укажу на могућност да
организовање родитељских хромозома у парове, и њихово
касније раздвајање током редукционе деобе, представља
физичку основу за Менделове законе наслеђивања".
 Томас Хант Морган (1866-1945)

Својим експериментима на винској мушици

(Drosophila melanogaster) je потврдио
хромозомску теорију.

Укршао их је и приметио да неки примерци

уместо нормалне црвене (доминантне) имају
белу боју очију (рецесивна).

Да би се код женки (ХХ) испољио рецесивни

алел за белу боју очију мора да буде присутан
на оба Х хромозома, за разлику од мужијака
(ХY) којима је довољна само једна копија.
 Једно од најзначајнијих Морганових открића је да се гени налазе на одређеном
месту на хромозому дуж линеарне хромозомске мапе, и да је различита учесталост кросинг овера
између везаних гена повезана са удаљеношћу између тих гена на хромозому.
 У периоду између 1940. и 1950. године Барбара Мек
Клинток, проучавајући хромозомске прекиде код
кукуруза, открива мобилне генетичке елементе
(транспозоне) који могу да се премештају по геному.

Назив генетика је увео 1906. Бејтсон, а

појам гена Јохансен.

 Харди и Вајнберг су независно један од

другог 1908. представили једначину којом
се израчунава фреквенца алела у генском
пулу неке популације под одређеним
околностима.
 ДНК период

 Фибус Левин је 1919. године идентификовао компоненте из којих је изграђена ДНК (базе,
шећере и фосфатне групе), и показао да су повезане по редоследу фосфат-шећер-база.
Сваку од ових јединица је означио као нуклеотид, и указао да се ДНК молекул састоји од низа
нуклеотида повезаних фосфатним групама.
 Николај Кољцов 1927. године предлаже модел према којем се
наследне особине преко гигантских молекула који се састоје од два
ланца (један према другом се односе као лик у огледалу) који се
репликују на семиконзервативни начин, користећи
сваки ланац као матрицу.
 Фредерик Грифит је 1928. године
показао да бактерије могу да врше
трансфер свог генетског материјала
процесом који је означен као
трансформација.
 Још један доказ да је ДНК молекул којим се преноси наслеђе су дали
Освалд Ејвери, Колин Меклауд, Меклин Мекарти 1944. године.
И они су својим експериментом са истом пнеумококом утврдили да
патогени сој може да трансформише непатогени, као и да се новонастала
патогеност преноси на потомство.

Закључили су да је ДНК
носилац наследних
информација.
 Правила о спаривању база је представио Едвин Чаргаф (1950). Са својим тимом је
проучавао ДНК великог броја организама и дошао до закључка да је количина гуанина
једнака количини цитозина (Г/Ц=1) а количина аденина количини тимина (А/Т=1),
што значи да је количина пурина једнака количини пиримидина (А+Г/Т+Ц=1).
 Алферд Херши и Марта Чејз су 1952. године показали да је ДНК молекул одговоран
за пренос наследних особина код вируса.

 Розалин Франклин је 1951. године проучавајући

кристалографску структуру
делимично дехидрираног молекула ДНК рентгенском
дифракцијом X зрака
закључила да молекул ДНК има хеликоидну структуру.
 Џејмс Вотсон и Франсис Крик су 1953. године
представили модел секундарне структуре ДНК-
двоструку завојницу повезану азотним базама.

За своје откриће су 1962. године

добили Нобелову награду.
  Тјио и Леван 1955. године откривају тачан број
хромозома у хуманим ћелијама.

 Метју Меселсон и Франк Стал су 1958. године својим

експериментом демонстрирали семиконзервативни модел
репликације ДНК према којем се оба нова молекула ДНК састоје из
једног старог, родитељског, и једног новосинтетисаног ланца.
  Жакоб и сарадници 1960. године описују
модел оперона, групе гена чија се експресија
налази под контролом оператора.

У периоду 1961-1967 дешифрован је генетски

код.

 Ниренберг, Корана и Стал успевају да

докажу да генетску шифру или код чини
триплет база. Ниренберг и Матеи 1961. године
дешифрују генетски код.

Исте године су Сидни Бренер, Франсоа

Жакоб и Метју Меселсон показали улогу
информационе РНК као матрице за синтезу
беланчевина.
 Вернер Арбер и амерички истраживачи Хамилтон Смит и Данијел Натанс су 1970. године
открили рестрикционе ензиме (рестрикционе ендонуклеазе) и тиме отворили пут истраживањима
у области рекомбиновања молекула ДНК.
 Радовима Ричарда Робертса и Филипа Шарпа је 1977. године
откривено да су гени дисконтинуиране грађе, односно да се састоје из информационо значајних,
кодирајућих низова- егзона, који су међусобно одвојени информационо безначајним,
некодирајућим сегментима - интронима.
 ДНК период (1970-2000)

 1970. године су откривене рестрикционе

ендонуклеазе.

 1977. године је откривено да се ДНК

састоји из егзона и интрона.

 1972. године Валтер Фирс први

детерминише секвенцу неког гена (за
протеин омотача бактериофага МС2),
након чега са својим сарадницима
детерминише комплетну нуклеотидну
секвенцу РНК овог бактериофага.
 Дејвид Ботстаин је са сарадницима још 1980. године доказао постојање малих
варијација у генском материјалу појединих људи што је означено као
полиморфизам дужине рестрикционих фрагмената (Restriction Fragment Length
Polymorphism -RFLP).
  Кери Мулис је 1983. године развио технику селективног
умножавања специфичних
 Алек Џефриз и сарадници 1985. године откривајурегиона ДНК названу ланчана реакција полимеразе или ПЦР
технику ДНК отиска, односно (Polymerase Chain
ДНК профилисања, која је данас у широкој употреби у Reaction-PCR), а 1987. године је усавршио увођењем
форензици. термостабилне ДНК
полимеразе Taq полимеразе.
 Шарп и Робертс 1993. године добијају
Нобелову награду за откриће егзона и
интрона у генима.
 Јан Вилмут је са сарадницима са
Розлин института у Шкотској 1997.
године клонирао овцу Доли.

Геном винске мушице (Drosophyla

melanogaster) је секвенциониран 2000.
године.
 Удружени напори научника су 1989. године довели до почетка дивовског
подухвата секвенционирања људског генома-Пројекта хуманог генома (The Human
Genom Project).
Хвала на пажњи!!!