Gimnazija ''Sveti Sava'' Poega

Maturski rad iz biologije

Istorija molekularne biologije

Mentor: Uenik:
Bilja Bakovi, profesor Duko Sretenovi

Poega, maj, 2017.

SADRAJ
1. UVOD..................................................................................................................................... 3
2. ISTORIJA MOLEKULARNE BIOLOGIJE .......................................................................... 4
2.1. Mendel otac genetike .................................................................................................... 4
2.1.1. Mendelovi eksperimenti na batenskom graku ....................................................... 4
2.1.2. Mendelova pravila nasleivanja ............................................................................... 5
2.1.3. Ponovno otkrie Mendela ..................................................................................... 6
2.2. Hromozomska teorija nasleivanja ................................................................................. 7
2.3. Otkrie nukleinskih kiselina ............................................................................................ 9
2.4. Druga polovina XX veka razvoj molekularne biologije ............................................. 10
2.4.1. Molekul DNK kao nosilac naslednih osobina ........................................................ 10
2.4.2. argafova pravila ................................................................................................... 11
2.4.3. Heri ejsov eksperiment .................................................................................... 12
2.4.4. Otkrie sekundarne strukture molekula DNK ........................................................ 13
2.4.5. Centralna dogma molekularne biologije................................................................. 14
2.4.6. Replikacija DNK je semi-konzervativan proces .................................................... 15
2.4.7. Prva otkria vezana za fenomene odravanja i ekspresije genoma ........................ 16
2.4.8. Razvoj metoda molekularne biologije i tehnologija rekombinovane DNK ........... 18
2.4.9. Poetak razvoja molekularne medicine .................................................................. 20
3. ZAKLJUAK ....................................................................................................................... 21
4. LITERATURA ..................................................................................................................... 22

2
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

1. UVOD
Godine 2012. navrilo se 147 godina od prezentovanja prvog naunog rada ija je
tema bila prouavanje nasleivanja. To su bili rezultati Mendelovog rada koje je sam autor
prezentovao na sastanku Prirodnjakog drutva u Bernu. Taj dogaaj smatra se poetkom
razvoja genetike. Trebalo je da proe gotovo 90 godina da se dokae da su Mendelovi faktori
nasleivanja po hemijskom sastavu molekuli DNK, kao i da se opie sekundarna struktura
ovih molekula. To se smatra i poetkom razvoja molekularne biologije. Malo je oblasti
naunog interesovanja koje su se tokom dvadesetog veka tako snano razvijale. Dostignua
molekularne biologije danas imaju iroku primenu u brojnim naukama, medicini, agronomiji,
farmaciji, ali i u tehnikim naukama kao to je robotika. Poetak 21. veka obeleen je
deifrovanjem kompletne sekvence genoma oveka to se smatra poetkom razvoja naune
discipline naslednice molekularne biologije, genomike.

Interesovanje za fenomen nasleivanja staro je koliko i oveanstvo. Poznato je da su

se stari Egipani, grki filozofi i rimski mislioci bavili pitanjima vezanim za fenomen
nasleivanja. Jedan od njih je i starogrki filozof Aristotel (384 p.n.e 322 p.n.e). Prema
njegovoj teoriji o nasleivanju, koja se naziva pangenezna teorija, svaka partikula tela
(pangen) podjednako doprinosi formiranju enskih i mukih polnih produkata. Lamark i
Darvin prihvatili su ovu Aristotelovu teoriju nasleivanja.

Prvo vitalistiko miljenje o nasleivanju vezuje se za nemakog teologa i biskupa

Alberta Magnusa (Saint Albertus Magnus, oko 1200 1280), poznatog kao Albert Veliki,
koga je rimski papa Pio XI 1931. godine proglasio za sveca.

Krajem 16. veka Luis Merkad (Luis Mercado) u delu De morbis hereditariis (1594)
iznosi tvrdnju da su bolesti nasledne. Meutim, pored svih zapaanja, renesansa koja je
zasluna za procvat brojnih grana prirodnih nauka, naroito anatomije, nije uspela da
odgovori ni na jedno pitanje vezano za nasleivanje osobina.

Od drevnog Egipta preko renesansne Evrope pa sve do Mendela postojale su razne

teorije o nasleivanju, ali nijedna od njih nije bila nauno potvrena.

3
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2. ISTORIJA MOLEKULARNE BIOLOGIJE

2.1. Mendel otac genetike

Johan Mendel (1822 - 1884) smatra se osnivaem genetike. Roen je u moravskom
selu Hajncedorfu, u Austrougarskoj monarhiji (danas eka Republika). U 21. godini dolazi u
augustinski manastir Sveti Tomas u Brnu gde etiri godine
kasnije postaje svetenik pod imenom Gregor Mendel (slika 1).
Kao mladi svetenik u Beu studira prirodne nauke, fiziku,
hemiju, matematiku, zoologiju, paleontologiju i botaniku.
Ostalo je zabeleeno da je jedno vreme bio student
demonstrator na katedri slavnog profesora Kristijana Doplera
(Christian Doppler, 1803 - 1853). Tokom boravka u Beu,
pored fizike posebno ga je zainteresovala botanika koja je u to
doba bila najpopularnija grana biologije. Profesor mu je bio
poznati biolog Franc Unger (Franz Unger, 1800 - 1870) koji je
u svojim radovima tvrdio da ivotinjske i biljne elije pokazuju
visok stepen slinosti. Mladi Mendel pored fizike i botanike
podjednakim arom i entuzijazmom izuava i meteorologiju.
Slika 1. Gregor Mendel Do kraja ivota ostaje veran meteorologiji i kao saradnik alje
opirne dnevne izvetaje o padavinama, temperaturi, vlanosti
vazduha i atmosferskom pritisku austrijskom meteorolokom drutvu.

2.1.1. Mendelovi eksperimenti na batenskom graku

Po povratku sa studija, 1856. godine, zapoinje svoje osam godina dugo istraivanje
nasleivanja na batenskom graku (Pisum sativum). Poetna ideja istraivanja bila je
skromna i ticala se dobijanja nove boje cveta kod graka. Kao matematiki obrazovan ovek,
Mendel je shvatio znaaj velikog broja uzoraka u eksperimentu, pa je stoga zasadio 28 000
sadnica batenskog graka. Uoivi neke zakonomernosti tokom ukrtanja biljaka poeo je da
prati ukupno 32 svojstva graka. Rezultate ukrtanja detaljno je prikazao za 7 alternativnih
svojstava koja su se odnosila na oblik semena, boju kotiledona semena i boju semenjae (koja
je bila u korelaciji sa bojom cveta). Prvi deo njegovog istraivanja ticao se ukrtanja biljaka
koje se meusobno razlikuju u jednom svojstvu. Tako je odgajao dve linije biljaka, jednu koja
uvek daje okruglo seme i drugu koja uvek daje naborano seme. To nije bilo teko, zbog dobro
odabranog modela istraivanja. Naime, graak je jednodoma i samooplodna biljka iji cvetovi
sadre i pranike i tukove. Ukrtanjem ovako dobijenih linija u prvoj generaciji (F1
generaciji) ispoljavala se samo jedna od alternativnih osobina. Kada je oblik semena u pitanju,
u prvoj generaciji potomaka sve biljke su posedovale okruglo seme te je ta osobina definisana
kao dominantna. U sledeoj generaciji (F2 generaciji) bile su zastupljene obe karakteristike,
ali je jedna uvek bila tri puta ee zastupljena od druge. Tako je okruglo seme bilo 3 puta
ee zastupljeno od naboranog semena. Naborano seme se zato definie kao recesivna
osobina.

4
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.1.2. Mendelova pravila nasleivanja

Jednakost hibrida u prvoj generaciji i rastavljanje osobina u potomstvu, te meusobno

slobodno kombinovanje osobina, bili su osnovni zakljuci Mendelovih zapaanja. Na njima se
baziraju dva osnovna pravila teorije o nasleivanju, pravilo nezavisnog rastavljanja i pravilo
slobodnog kombinovanja naslednih faktora. Kao rezultat svoga rada Mendel zakljuuje da
razvie svake od analiziranih karakteristika kontrolie odreeni nasledni faktor, tj. specifine
estice.

U dva navrata 1865. godine, Mendel na sednicama Prirodnjakog drutva u Bernu

prikazuje rezultate svoga istraivanja. lanovi drutva, koji su sasluali Mendelov rad
Versuche ber Pflanzen-Hybriden, nisu razumeli vanost iznetih zakljuaka. Rezultate svoga
rada alje tada najveem biolokom autoritetu Evrope, minhenskom profesoru botanike Karl
Nageliu (Carl Wilhelm von Ngeli,1817 - 1891). Nageli je, kao i sam Mendel, izuavao
nasleivanje kod biljaka. Iz sauvane prepiske vidi se da je profesor Nageli Mendelove
rezultate ocenio kao loe i neuverljive. Zbog toga, on mu je preporuio da istraivanja na
graku zameni sa istraivanjima na biljci liajevici (Hieracium). Mendel je prihvatio sugestiju
autoriteta. Danas se zna da je zbog svojih osobina razmnoavanja Hieracium neprikladan za
tu vrstu istraivanja. Razoaran rezultatima eksperimenata na novom model sistemu, Mendel
u 49. godini ivota prekida plodan nauno-istraivaki rad i posveuje se svetenikom
pozivu. Na Mendelov rad, koji je objavljen u asopisu lokalnog drutva gledalo se kao na delo
botaniara amatera. Primenjeno matematiko tumaenje biolokih pojava, za to vreme, bilo je
potpuno neobino i teko shvatljivo. Svakako da je i lina skromnost Mendela doprinela da,
za ivota, njegov rad ostane potpuno nezapaen.

U to doba vladalo je uverenje da je naslednost osobina kontrolisana svakom

kapljicom telesne tenosti organizama i da se usled meanja telesnih tenosti roditelja ne
moe predvideti razvoj karakteristika kod potomaka. Mendel potpuno pobija vladajue
uverenje jer dokazuje da su nasledni faktori specifine estice koje ne gube svoj integritet,
slobodno se kombinuju i prenose sa roditelja na potomke. Tim eksperimentom potvrena
pretpostavka predstavlja stvarni poetak razvoja naune oblasti koju danas nazivamo
(klasina) genetika.

5
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.1.3. Ponovno otkrie Mendela

Trideset pet godina Mendelov rad ostaje potpuno neprimeen od strane naune
javnosti. Za ponovno otkrie Mendela zasluge ima Holananin Hugo de Fris (Hugo de
Vries, 1848 - 1935) (slika 2). Rezultate svog istraivanja
kojima potvruje Mendelove zakone nasleivanja saoptava
24. marta 1900. godine na sastanku Nemakog botaniarskog
drutva. Iste godine, u nezavisnim istraivanjima, jo dva
naunika potvruju rezultate Mendelovog rada. To su Nemac
Karl Korens (Carl Correns, 1864 1933) i Austrijanac Erik
von ermak (Erich von Tschermak Seysenegg, 1871 - 1962).
U decembru 1901. godine Vilijam Bejtson (William Bateson,
1861 - 1926) na osnovu svojih eksperimenata na kokokama,
zakljuuje da se i osobine kod ivotinja nasleuju po
Mendelovim zakonima nasleivanja. Ideju da Mendelovi
zakoni vae za sva iva bia, ukljuujui i oveka, 1913.
godine iznosi utemeljiva humane genetike nemaki profesor
Slika 2. Hugo de Fris medicine Eugen Fier (Eugen Fischer, 1874 - 1967).
Naalost, rad ovog naunika ostaje u senci zloupotrebe od
strane nacistikih naunika koji su u njegovom radu pronali naunu opravdanost svoje
ideje o higijeni arijevske rase.

Nakon ponovnog otkria Mendelovih eksperimenata poinje razvoj genetike.

Otkria vezana za prirodu naslednih Mendelovih faktora mogu se istovremeno smatrati i
poetkom razvoja molekularne biologije kao posebne grane biologije. U tabeli 1 dat je spisak
naunika koji su prvi upotrebili danas opteprihvaene pojmove biologije.

Tabela 1.

Godina Naunik Pojmovi

Otkrio postojanje naslednih faktora na osnovu svojih
1865. Gregor Mendel
eksperimentalnih radova na batenskom graku.
Prvi put opisao hromatin tokom istraivanja procesa
Valter Fleming
1882. deobe elije.

Definisao hromozome tokom istraivanja embrionalnog

Teodor Boveri
1888. razvoja morskih jeeva.

Prvi upotrebio re genetika (od grke rei rei genesis to

Vilijam Bejtson znai poreklo) da bi njome opisao naunu disciplinu koja
1906.
se bavi nasleivanjem.

Upotrebio je re gen da bi njome opisao Mendelove

nasledne faktore. Definisao i genotip kao skup svih
Vilhelm Johensen
1909. genetikih informacija jednog organizma i fenotip kao
fiziku ekspresiju genotipa.

Uveo pojam mutant kojim je definisao jedinke D.

Tomas Morgan
1909. melanogaster koje su bile nosioci mutacija.

6
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.2. Hromozomska teorija nasleivanja

Poetak 20. veka karakterie i iva nauna rasprava o tome koji su to delovi elija koji
nose nasledne faktore. Hromozomska teorija nasleivanja, po kojoj su hromozomi nosioci
naslednih faktora odnosno gena, od samog poetka imala je najvie pristalica. Karl Korens,
Teodor Boveri (Theodor Boveri, 1862 - 1915) i Valter Satn (Walter Sutton, 1877 - 1916)
smatraju se osnivaima hromozomske teorije nasleivanja, koja pretpostavlja vezu izmeu
naslednih faktora i hromozoma.

Prve eksperimentalne dokaze za ovu teoriju dao je Tomas

Morgan (Thomas Morgan, 1866 - 1945) (slika 3), koji je na poetku
naunog rada gajio odreenu vrstu skepse prema hromozomskoj
teoriji nasleivanja.

Godine 1909., Morgan je na Kolumbija univerzitetu (SAD)

tokom istraivanja naslednih karakteristika Drosophila melanogaster
uoio da pored normalne crvene boje oiju postoje i jedinke koje
imaju bele oi. On je pojmom mutant definisao jedinke koje (kao
posledicu mutacije) imaju bele oi, dok je jedinke sa neizmenjenim
crvenim oima definisao kao divlji soj (eng. wild type, wt). Do 1915.
Slika 3. Tomas Morgan godine sa saradnicima je pronaao 85 razliitih mutanata D.
melanogaster sa velikim brojem karakteristika koje ih odvajaju od neizmenjenih (wt) jedinki.

Morgan 1915. godine objavljuje poznato delo The Mechanism of Mendelian

Heredity (Mehanizam Mendelovog nasleivanja). Pored njega objavljuje i dela Evolution
and Genetics (Evolucija i genetika) 1925. godine i Theory of the Gene (Teorija gena)
1926. godine. Ovaj vrsni naunik je prvi ukazao da su geni linearno rasporeeni du
hromozoma nalik brojanici. Rezultatima svoga rada, za koji je dobio Nobelovu nagradu za
fiziologiju ili medicinu 1933. godine, Morgan se moe smatrati tvorcem savremene genetike.
To je bila prva Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu koja je dodeljena za otkrie
vezano za oblast genetike. Kako Nobelov komitet ne dodeljuje Nobelove nagrade za oblast
biologije, nije redak sluaj da otkria iz oblasti molekularne biologije budu nagraena
Nobelovom nagradom za hemiju (tabela 2).

Za razvoj genetike znaajan je i rad Morganovog doktoranta Alfred Henri Sturtevanta

(Alfred Henry Sturtevant, 1891 - 1977). Sturtevant je, na osnovu Morganovog zakljuka o
linearnom rasporedu gena du hromozoma, prvi definisao rastojanje izmeu gena i to preko
frekvence rekombinacije est polno vezanih gena D. melanogaster. Prema njegovom
proraunu, ako je frekvenca rekombinacije dva lokusa 1%, oni se na genetikoj mapi
hromozoma nalaze na rastojanju od 1cm. Ovo matematiki definisano pravilo publikovao je u
asopisu za eksperimentalnu zoologiju (Journal of Experimental Zoology) 1913. godine, u
radu The Linear Arrangement of Six Sex-linked Factors in Drosophila, As Shown By Their
Mode of Association. Pored toga, Sturtevant je tokom svojih istraivanja otkrio i pozicioni
efekat po kome na aktivnost gena utie kako njegov poloaj na hromozomu tako i njegova
okolina.

7
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Herman Jozef Miler (Hermann Joseph Muller, 1890 - 1967), sa Indiana univerziteta u
Americi, 1927. godine, koristei model sistem D. melanogaster, dokazuje da sredinski faktori
mogu indukovati hromozomske rearanmane i genske mutacije. Godinu dana kasnije
publikovao je rad Artificial Transmutation od the Gene u kome je prikazao rezultate svojih
eksperimenata. Miler je dejstvom subletalnih doza X-zraka indukovao mutacije vinskih
muica. Frekvencija ovih mutacija bila je sto puta vea od frekvencije spontanih mutacija.
Ostae zabeleeno da je tokom naunog rada menjao laboratorije od Nemake, u doba pojave
nacizma, do komunistike Rusije.

Iako je dvadesetih godina prolog veka nesumnjivo bila dokazana uloga hromozoma u
procesu nasleivanja, jo uvek nije bilo jasno da li su nosioci naslednih informacija
nukleinske kiseline ili proteini.

Tabela 2. Dobitnici Nobelovih nagrada za hemiju

za otkria vezana za oblast molekularne biologije

Godina Naunik Otkrie

1957. Aleksander Tad Struktura nukleotida
1958. Frederik Sanger Struktura proteina, naroito insulina

Kristijan Anfinsen
1972. Stenford Mur Ribonukleaza
Vilijam Stajn

Pol Berg
Rekombinovani molekul DNK
1980.
Valter Gilbert
Metode za sekvenciranje molekula DNK
Frederik Sanger
Strukturna analiza kompleksa protein
1982. Aron Klug
nukleinska kiselina

Sidni Altman
1989. Katalitika uloga molekula RNK
Tomas eh

Keri Mulis
1993. Metode za analizu molekula DNK
Majkl Smit

Don Fen
Metoda za identifikaciju i strukturnu analizu
2002. Koii Tanaka
biolokih makromolekula
Kurt Vitrih

Aharon ehanover
Uloga ubikvintina u procesima degradacije
2004. Avram Herko
proteina
Irvin Rouz

Uloga hromatina u procesima regulacije

2006. Roder Kornberg
transkripcije
Venkatraman Ramakrinan
2009. Tomas Stajc Struktura i funkcije ribozoma
Ada Jonat

8
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.3. Otkrie nukleinskih kiselina

Nukleinske kiseline izolovao je vajcarski fiziolog Fridrih Mier (Friedrich Miescher,

1844 - 1895) (slika 4) 1869. godine, samo etiri godine nakon to je Mendel postulirao
postojanje faktora koji prenose nasledne osobine. Izolovani materijal iz jedara limfocita
gnoja iz zavoja bolesnika hospitalizovanih u lokalnoj bolnici nazvao je nuklein. Nuklein,
1889. godine, Riard Altman (Richard Altmann, 1852 - 1900) naziva nukleinska kiselina.

Slika 4. Fridrih Mier

Tokom analize degradacionih produkata nukleinskih kiselina iz veeg broja uzoraka

razliitog porekla, nemaki doktor Ludvig Karl Martin Leonard Albreht Kosel (Ludwig Karl
Martin Leonhard Albrecht Kossel, 1853 - 1927) pokazao je da u sastav nukleinskih kiselina
ulaze azotne baze. Prvootkrivena baza bila je guanin (1882), a zatim su otkrivene i adenin
(1886), timin(1893) i citozin (1894).

Meutim, za povezivanje nukleinskih kiselina sa Mendelovim faktorima

nasleivanja bilo je suvie rano. Sam Mier je konstatovao da su dobijeni rezultati []
dovoljno znaajni da podstaknu ispitivanja drugih.

Uloga nukleinskih kiselina u prenoenju naslednih osobina zanemarivana je punih 70

godina. Do zakljuka da su nukleinske kiseline nosioci naslednih informacija dolo se nakon
brojnih otkria koja su direktno ili indirektno bila vezana za pojam nasleivanja. Otkrie
fenomena transformacije bio je prvi nauni korak u dokazivanju da su nukeinske kiseline
nosioci naslednih osobina. Ovaj fenomen 1928. godine otkrio je Frederik Grifit (Frederick
Griffith, 1879 - 1941) u svojim eksperimentima na bakteriji Streptococcus pneumoniae.
Frederik Grifit poginuo je u svojoj laboratoriji tokom nacistikog bombardovanja Londona na
poetku Drugog svetskog rata.

9
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4. Druga polovina XX veka razvoj molekularne biologije

Termin molekularna biologija prvi je 1938. godine upotrebio Voren Viver (Warren
Weaver, 1894 - 1978), ameriki matematiar iz Rokfelerove Fondacije elei time da naglasi
tadanji doprinos hemiara i fiziara u razumevanju biolokih fenomena na elijskom nivou.

U vreme poetka Drugog svetskog rata (1941) Dord Vels Bidl (George Wells
Beadle, 1903 - 1989) i Edvard Lori Tatum (Edward Lawrie Tatum, 1909 - 1975) istraivali su
procese mutageneze kod gljiva Neurospora. Na osnovu svojih rezultata postavili su, danas u
mnogim aspektima prevazienu ali za to vreme znaajnu, hipotezu po kojoj jedan gen kodira
jedan enzim. Ovom hipotezom istaknut je znaaj informacije sadrane u genu za sintezu i
strukturu proteina.

2.4.1. Molekul DNK kao nosilac naslednih osobina

Prvi eksperimentalni dokaz da molekuli DNK, a ne proteini, prenose nasledne

informacije, dao je pionir molekularne biologije i imunohistohemije Amerikanac Osvald
Ejveri (Oswald Avery, 1877 - 1955). Ejveri je u njujorkom Rokfelerovom institutu za
medicinska istraivanja godinama istraivao pneumokoke, bakterije izazivae pneumonije.
Godine 1944. Ejveri i njegovi saradnici Kolin Meklaud (Colin MacLeod, 1909 - 1972) i
Meklin Mekarti (Maclyn McCarty, 1911 - 2005) izvrili su meanje izmenjenih (mutiranih)
bakterija sa ubijenim neizmenjenim bakterijama iste vrste (Streptococcus pneumoniae). Pri
tome su uoili da se neke od mutiranih bakterija transformiu, odnosno postaju sline
nemutiranim bakterijama. Ova transformacija prenosila se i na sledee generacije bakterija.
Nasledna transformacija nije bila blokirana ni u uslovima kada su bakterije tretirane enzimima
koji unitavaju njihove proteine i molekule RNK. Tokom ovih eksperimenata, Ejveri I
saradnici otkrili su enzim dezoksiribonukleazu (DNazu) koja see lance DNK. Korienjem
ovog enzima, oni su uspeli da blokiraju osobinu elijskog ekstrakta da transformie druge
bakterije.

Na osnovu dobijenih rezultata, Ejveri i saradnici su nukleinsku kiselinu DNK

identifikovali kao aktivnu komponentu ekstrakta koji dovodi do transformacije bakterija.
Ejveri je oprezno zakljuio da se sastoje od DNK ili, bar, da sadre DNK, i da je DNK svakog
gena specifina. Nije mali deo naune javnosti koji smatra da je jedna od najveih nepravdi ta
to ovaj pionir molekularne biologije za svoj rad nije dobio Nobelovu nagradu.

etrdesetih godina prolog veka otkrivena je i hemijska struktura nukleinskih kiselina.

Osnovnu jedinicu grae nukleinske kiseline ini nukleotid koji je sastavljen od jednog
molekula fosforne kiseline, jednog molekula eera pentoze (dezoksiriboze u molekulu DNK,
odnosno riboze u molekulu RNK) i jednog molekula purinske ili pirimidinske baze. Dve
purinske baze, adenin (A) i guanin(G), kao i dve pirimidinske baze, citozin (C) i timin (T),
detektovane su u molekulu DNK. Molekul RNK sadri iste baze osim to je baza T
zamenjena pirimidinskom bazom uracilom (U). Najvei doprinos u otkriu strukture
nukleotida dao je kot Aleksander Tad (Sir Alexandre Robertus Todd, 1907 - 1997).

10
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.2. argafova pravila

Vanu kariku u otkriu sekundarne strukture DNK ini i precizna analiza nukleotidnog
sastava molekula DNK koju je izvrio Ervin argaf (Erwin Chargaff, 1905 - 2002) (slika 5)
austrijski biohemiar sa amerikog Kolumbija univerziteta. Primenom tada nove metode,
hromatografije na uzorcima DNK razliitog porekla (bakterije, biljke i ivotinje) argaf je
otkrio da je koliina purina u jednom molekulu DNK jednaka koliina pirimidina, kao i da su
koliine A i T, kao i G i C, meusobno jednake. Svoja istraivanja, 1951. godine, on je

formulisao i matematikim formulama = = 1 i + = + koja se danas nazivaju
argafova pravila o zastupljenosti pojedinih nukleotida u DNK. Vrednost koja varira od vrste
do vrste je procenat zastupljenosti nukleotida G i C. Ova pravila ukazivala su da razlike u
zastupljenosti baza kod analiziranih vrsta ne odgovaraju njihovim evolucionim razlikama, to
je bio putokaz da specifinost DNK treba traiti u primarnoj strukturi molekula, odnosno u
redosledu nukleotida.

Sa rezultatima svog dugogodinjeg istraivanja strukture DNK argaf je neposredno

upoznao i srpsku naunu javnost na predavanju koje je odrao u Srpskoj akademiji nauka i
umetnosti 22. juna 1970. godine.

Sredinom etrdesetih godina prolog veka Amerikanka Evelin Vitkin (Evelyn Witkin,
1921) tokom istraivanja mutageneze kod bakterije Escherichia coli otkrila je postojanje
reparacionog sistema poznatog kao SOS odgovor. Ova roena Njujoranka i danas je radno
aktivna. Bivi ameriki predsednik George W. Bush, 2002. godine odlikovao je Evelin Vitkin
prestinom Nacionalnom medaljom za nauku (National Medal of Science).

Slika 5. Ervin argaf

11
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.3. Heri ejsov eksperiment

Godine 1952., Marta ejs (Martha Chase, 1930 2003) i Alfred Heri (Alfred
Hershey, 1908 - 1997), na osnovu eksperimenata sa bakteriofagom T2 koji parazitira u
bakteriji Escherichia coli potvrdili su da je molekul DNK nosilac naslednih informacija i kod
virusa.

Uz pomo elektronske mikroskopije pokazano je da tokom procesa infekcije bakterija,

proteinski kapsid bakteriofaga ostaje na povrini bakterije. Ova injenica bila je teorijska
osnova njihovog eksperimenta. Na poetku eksperimenta oni su u dve odvojene tube
bakteriofage obeleavali sa radioaktivnim sumporom (35S) i radioaktivnim fosforom (32P) i to
pod pretpostavkom da e se radioaktivni sumpor vezivati iskljuivo za proteine faga, dok e
se radioaktivni fosfor vezivati za molekul DNK. Paralelna postavka eksperimenta imala je za
cilj da utvrdi ko je odgovoran za infekciju bakterija, proteini ili DNK bakteriofaga.

Dve odvojene kulture E. coli tretirali su razliito obeleenim bakteriofagima. Nakon

vremena dovoljnog za fagnu infekciju i centrifugiranjem, izvrili su razdvajanje bakterija i
faga. Vee i tee bakterije formirale su talog dok su se laki bakteriofagi zadrali u
supernatantu. Zavretak eksperimenta bila je analiza prisustva radioaktivnog sumpora i
fosfora. Prvo su analizirali tube u kojima su se nalazili bakteriofagi obeleeni radioaktivnim
sumporom. Prisustvo radioaktivnog sumpora detektovano je samo u supernatantu.

Analiza tuba sa bakteriofagima obeleenih radioaktivnim fosforom dala je drugaije

rezultate. Naime, prisustvo radioaktivnog fosfora detektovano je kako u talogu sa bakterijama
tako i u supernatantu sa virusima.

Na osnovu rezultata ovih eksperimenata njihovi kreatori zakljuili su da tokom

infekcije bakterija od strane bakteriofaga u njih prodire molekul DNK, a ne proteini.
Prisustvo DNK bilo je dovoljno da se izvri replikacija bakteriofaga. Istovremeno, to je bio i
nedvosmisleni dokaz da je molekul DNK nosilac naslednih informacija.

Interesantno je napomenuti da je u vreme kada su raeni ovi eksperimenti Marta ejs

jo uvek bila student. Ovaj, jedan od najpoznatijih pionirskih eksperimenata molekularne
biologije prati i jedna nepravda. Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1969. godine
Alfred Heri podelio je sa Amerikancem Salvadorom Luriom i Nemcem Maks Delbrukom
(Max Ludwig Henning Delbrck) za otkria vezana za replikaciju bakteriofaga. Meu
laureatima nije bilo mesta za Martu ejs. Naalost, ovo nije jedini sluaj da su naunice
zaslune za razvoj molekularne biologije bile neopravdano zapostavljene i marginalizovane.

12
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.4. Otkrie sekundarne strukture molekula DNK

Godine 1952. uraena je i prva difrakciona slika molekula DNK koja je predstavljala
osnov za konstruisanje njenog trodimenzionalnog modela. Prva slika dobijena difrakcijom
X-zraka na kristalima DNK vezana je za nauno-istraivaki rad biofiziara Novozelananina
Moris Hju Frederik Vilkinsa (Maurice Hugh Frederick Wilkins, 1916 - 2004). Meutim, u
isto vreme i na istom mestu (Kings College, London), na difrakcionoj analizi molekula DNK
radila je i britanska hemiarka Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin, 1920 1958). Sluaj je
hteo da se u vreme dolaska Frenklin u Kings Koled Vilkins nalazio na godinjem odmoru.
Pored analize ostalih molekula, Frenklin je kristaloradiografijom analizirala i molekul DNK.
Takva autonomija u radu nije bila dobro prihvaena. Upravo zbog snimaka molekula DNK
izmeu Frenklinove i Vilkinsa razvijen je animozitet koji nikada nije prevazien. I pored
linih snimaka, Vilkins je, bez znanja i saglasnosti, precizne snimke DNK koje je nainila
Frenklin, prezentovao paralelno sa svojim.

Rozalind Frenklin nikada nije doivela punu

Slika 6. Dejms Djui Votson
Rozalind Frenklin u otkriu sekundarne strukture molekula DNK.
satisfakciju za doprinos u otkriu sekundarne strukture
lanca DNK. Umrla je u 37. godini ivota od raka
jajnika. Za razliku od Vilkinsa, Rozalind Frenklin je
pred kraj ivota postala lini prijatelj sa Votsonom i
Krikom u ijoj je kui i preminula.Vrlo je verovatno
da se Rozalind Frenklin od maligne bolesti razbolela
usled kontinuiranog zraenja X-zracima tokom
naunog rada. Kako se Nobelova nagrada ne dodeljuje
posthumno, ira javnost nije upoznata sa doprinosom

U prolee 1951. godine ameriki zoolog Dejms Djui Votson (James Dewey Watson,
1928) (slika 6) susreo se sa Vilkinsom koji mu je, tokom jednog simpozijuma za zoologe,
pokazao difrakcione slike molekula DNK. To je mladog Votsona opredelilo da zapone
istraivanja hemijske strukture nukleinskih kiselina i proteina.

Krajem 1952. godine Votson upoznaje britanskog fiziara i

biologa Frensis Heri Kompton Krika (Francis Harry Compton Crick,
1916 2004) (slika 7) sa kojim zapoinje zajedniki rad na
trodimenzionalnom modelu molekula DNK. Za samo nekoliko
meseci, pravei molekulske modele koji bi odgovarali karakteristikama
difrakcione slike DNK, Votson i Krik ustanovili su da se molekul DNK

Slika 7. Frensis Kompton Krik sastoji od dva antiparalelna lanca polinukleotida koji su
vezani vodoninim vezama.

Nauni asopis Nature u svom 171. broju od 25. aprila 1953. godine objavio je rad
Molecular structure of nucleic acids A Structure for Deoxyribose Nucleic Acid
(Molekulska struktura nukleinskih kiselina struktura dezoksiribonukleinske kiseline). Na
samo jednoj strani i sa est citiranih referenci Votson i Krik publikovali su svoje otkrie
sekundarne strukture molekula DNK koja se bazirala na modelu dvolanane zavojnice,
odnosno duplog heliksa.

13
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Prema njegovom originalnom modelu dvolanane zavojnice, purinske i pirimidinske

baze okrenute su ka unutranjosti molekula, naslagane jedna na drugu (zbog hidrofobnih
interakcija), dok su fosfatne grupe okrenute ka spoljanjoj strani (slika 8). Okosnicu molekula
ine molekuli eera pentoze i
fosfati. Kako je prenik
zavojnice jednak celom
duinom molekula, naspram
purinskoj bazi u jednom lancu
nalazi se pirimidinska baza u
drugom lancu. Komplementarne
baze, adenin i timin odnosno
citozin i guanin uspostavljaju
vodonine veze i grade bazne
parove. Ovakvo kombinovanje
baza odgovaralo je i
difrakcionoj slici DNK i
argafovim pravilima o
zastupljenosti nukleotida u
molekulu DNK.
Na osnovu predloenog
modela sekundarne strukture
molekula DNK Votson i Krik
Slika 8. Sekundarna struktura mol. DNK razmiljali su i o nainu
replikacije ovog molekula. Tako
u svom radu apostrofiraju: Nije izmaklo naoj panji da specifino sparivanje koje smo
pretpostavili sugerie i mogui mehanizam kopiranja genetikog materijala.

Otkrie sekundarne strukture DNK i nain njene replikacije jedno je od najveih

naunih otkria dvadesetog veka. Votson je u vreme ovog otkria imao samo 25 godina, a
Nobelovu nagradu dobio je u svojoj 34. godini. I danas, u poznim godinama, Votson je jo
uvek radno aktivan i nesumnjivo jedan od najveih ivih autoriteta molekularne biologije.
Poslednjih godina karakteriu ga kontroverzne izjave u vezi uticaja gena na ovekovu prirodu.

2.4.5. Centralna dogma molekularne biologije

Neposredno nakon otkria sekundarne strukture DNK postavljena je centralna dogma

molekularne biologije (slika 9). Po njoj, nasledne informacije se jednosmerno prenose od
nukleinske kiseline ka proteinima, a nikako obrnuto. Na definisanju centralne dogme radio je
vei broj naunika, meu njima i Krik. Definisanjem ovog pravila (1958. godine) zapoinje
zlatno doba molekularne biologije.

Slika 9. Centralna dogma mol. biologije

14
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.6. Replikacija DNK je semi-konzervativan proces

Pet godina nakon otkria sekundarne strukture DNK, harvardski molekularni biolog
Amerikanac Metju Meselson (Matthew Meselson, 1930) eksperimentalno je dokazao model
replikacije koji su postavili Votson i Krik. Nakon otkria sekundarne strukture postojala su tri
hipotetina modela naina replikacije DNK: a) semi-konzervativan, b) konzervativan i c)
disperzan. Po konzervativnom modelu, nakon replikacije DNK, oba lanca erke DNK su
novosintetisana. Disperzni model pretpostavljao je da se, nakon replikacije, erka DNK
sastoji od naizmeninih segmenata roditeljske DNK i novosintetisanih segmenata.
Korienjem dva izotopa azota koji je ugraivan u lance bakterijske DNK (E. coli) potvrena
je teza o semi-konzervativnom nainu replikacije molekula DNK, odnosno da svaki
pojedinani lanac molekula DNK slui kao matrica za sintezu novog, komplementarnog
lanca. Poto je time sauvana polovina roditeljskog molekula ovaj tip replikacije naziva se
semi-konzervativan.

U saradnji sa Amerikancem Frenklin Stahlom (Franklin William Stahl, 1929)

Meselson je kultivisao E. coli u medijumu sa tekim izotopom azota, 15N. Bakterija E. coli
ima kratko vreme generacije pa se replikacija molekula DNK odvija svakih 20 minuta. Posle
14 generacija (vreme dovoljno da se tokom replikacije ugradi 15N u novosintetisane lance
DNK) bakterije su prebacivane u medijum sa lakim izotopom azota 14N. Nakon jedne, dve ili
tri generacije, uzorci bakterijske DNK razdvajani su ultracentrifugiranjem u gustinskom
gradijentu cezijum hlorida (CsCl).

Analiza razdvojenih DNK dala je sledee rezultate. Razdvajanje poetnih uzoraka

DNK (iz bakterija koje su rasle u medijumu sa tekim izotopom 15N) u gradijentu ukazivalo je
da se u oba lanca DNK nalazio iskljuivo 15N. Analiza uzoraka iz F1 generacije (nakon prve
replikacije DNK u lakom medijumu) pokazivala je da su se u molekulima DNK nalazila oba
izotopa azota u priblino jednakoj koliini.

Uzorci iz F2 generacije imali su dve razliite gustine. Priblino polovina koliine

DNK imala je gustinu koja odgovara lakim lancima (DNK sa lakim izotopom azota), dok je
druga polovina DNK u gradijentu imala istu gustinu kao uzorci iz F1 generacije. Ovakvim
razdvajanjem uzoraka DNK (od poetne, nulte F0 do F2 generacije) dokazan je semi-
kozervativni nain replikacije molekula DNK.

15
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.7. Prva otkria vezana za fenomene odravanja i ekspresije genoma

Sredinom pedesetih godina prolog veka ameriki biohemiar Artur Kornberg (Arthur
Kornberg, 1918 - 2007) izolovao je prvi enzim vezan za replikaciju molekula DNK. Bila je to
DNK polimeraza I iz E. coli. Kornberg je u in vitro uslovima uz pomo dezoksi-
ribonukleozid-trifosfata (dNTP), molekula DNK, jona magnezijuma i adenozin-tri-fosfata
(ATP) uspeo da sintetie molekul DNK pomou novootkrivenog enzima, DNK polimeraze.
Pored toga, on je otkrio da se ovaj proces uvek odvija u 5 3 smeru.

U eksperimentima koji su rezultirali otkriem enzima koji katalizuje sitezu molekula

RNK ravnopravno je uestvovala i Marian Grunberg-Manago (Marianne Grunberg-Manago,
1921 - 2013) koja, slino svojim prethodnicama, nije dobila Nobelovu nagradu. Na Nobelovu
nagradu za fiziologiju ili medicinu 1959. godine pretendovala je jo jedna naunica. U danu
kada je Artur Kornberg primao Nobelovu nagradu, njegova supruga, biohemiarka iz istog
naunog tima, Silvi Rut Levi (Sylvy Ruth Levy, 1943 - 1986) novinarima je kratko izjavila:
Ja sam pokradena. Nauka je porodini biznis Kornbergovih. Pored suprunika i njihova
dva sina takoe su istaknuti naunici. Nobelovac Roder David Kornberg (Roger David
Kornberg, 1947) profesor je strukturne biologije i jedan od prvih istraivaa strukture i
funkcije hromatina, dok je Tomas Bil Kornberg (Thomas Bill Kornberg, 1948) uestvovao u
naunom timu koji je, 1970. godine, otkrio enzime DNK polimerazu II i DNK polimerazu III.

Pedesetih godina, pored molekula DNK, intenzivno se istraivala i struktura proteina.

Amerikanac Kristijan Bohmer Anfinsen Mlai (Christian Boehmer Anfinsen Jr., 1916 - 1995)
na osnovu svojih istraivanja na RNazama zakljuuje da je konformacija proteina zavisna od
primarne strukture polipeptidnog lanca. Osamdesetih godina prolog veka Anfinsen je dosta
vremena posvetio humanitarnom radu i svojevrsnom politikom angaovanju. U vreme
hladnog rata svojim aktivnostima pokuavao je da pomogne kolegama koji su bili rtve
totalitarnih reima. Za sebe je u ali govorio da je postao profesionalni autor peticija i
protestnih pisama.

Kinez Joe Hin Tjio (Joe Hin Tjio, 1919 - 2001) i veanin Albert Levan (Albert
Levan, 1905 - 1998) 1956. godine utvrdili su da normalne somatske elije oveka sadre 46
hromozoma. Tri godine kasnije Francuz erom an Luj Mari Leen (Jrme Jean Louis
Marie Lejeune, 1926 - 1994) ustanovio je da kariotip osoba sa Daunovim sindromom ima 47
hromozoma, tj. jedan 21. hromozom u viku. Ovim otkriima i paralelnim razvojem
molekularno-biolokih metoda za analizu hromozoma, zapoinje i razvoj humane citogenetike
kao dela klasine genetike.

Poetak ezdesetih, kada je molekularna biologija u pitanju, obeleen je otkriem

uloge iRNK i definisanjem pojma kodon. Godine 1961., Krik i kolege otkrivaju da DNK
komunicira specifinim jezikom u kome su rei (kodoni) sastavljene od tri slova (svako
slovo jedna nukleotidna baza sekvence DNK). Na fenomenima transkripcije i translacije tih
godina radio je veliki broj naunika, ali se zasluga za otkrie informacione RNK pripisuje
trojici, Metju Meselsonu, Britancu Sidniju Breneru (Sydney Brenner, 1927) i Francuzu
Fransoa akobu (Franois Jacob, 1920 - 2013).

16
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Fransoa akob i ak Mono (Jacques Monod, 1910 - 1976) na poznatom Pasterovom

institutu u Parizu istraivali su povezanost fenomena ekspresije gena i sinteze proteina. akob
i Mono otkrili su da iRNK prenosi informacije iz jedra gde se nalazi molekul DNK do
citoplazmatske mainerije u kojoj se sitetiu proteini. Tokom svog naunog rada, ova dva
francuska naunika formulisali su model operona. Otkrili su laktozni operon i prvi put
objasnili fenomen negativne regulacije ekspresije gena kod prokariota. Jedno vreme Mono je
bio direktor Pasterovog Instituta. Njegova interesovanja nisu se zavravala na nauci, ve je
bio i vrstan muziar, pisac i, kao intelektualac od integriteta, politiki aktivan. Umro je od
leukemije 1976. godine.

Godine 1963., Amerikanac Maral Nirenberg (Marshall Nirenberg, 1927 - 2010) i

Indus Har Gobind Korana (Har Gobind Khorana, 1922 2011) daju objanjenje kako
nukleinske kiseline (sa 4 baze, slova) preko kodona (rei od tri slova, tri baze) odreuju
redosled 20 aminokiselina u polipeptidnom lancu. Nirenberg je pravilno pretpostavio da je
ukupan broj kodona 64 (43). Hipotezu da nukleinske kiseline preko 64 kodona odreuju
redosled 20 aminokiselina u polipeptidnom lacnu dokazao je eksperimentima koje je zapoeo
1961. godine u saradnji sa Amerikancem Filipom Lederom (Philip Leder, 1934).
Eksperimentalni model sistem bio je elijski ekstrakt bakterije E. coli koji je tretiran
DNazama. U elijski ekstrakt, bez DNK, dodati su polinukleotid sastavljen samo od uracila
(poliU) i radioaktivno obeleene aminokiseline. Nakon centrifugiranja uzoraka, u talogu je
detektovano postojanje polipeptidnog lanca sastavljenog iskljuivo od aminokiseline
fenilalanina. Ovim je dokazano da tri uracila (UUU) predstavljaju kodon za fenilalanin. Na
isti nain pokazano je da su tri adenina (AAA) kodon za lizin, dok su tri citozina (CCC)
genetiki kodon za aminokiselinu prolin. Razliitom kombinacijom nukleotida, istim
eksperimentalnim modelom, Nirenberg je otkrio ukupno 50 od 64 kodona. Korana je svojim
eksperimentima potvrdio Nirenbergovu hipotezu genetikog koda. Pet godina kasnije ova dva
naunika dobijaju nagradu za fiziologiju ili medicinu. Nirenberg spada u red najmlaih
dobitnika Nobelove nagrade u njenoj preko 100 godina dugoj tradiciji. Istovremeno, Korana
je dobitnik ove nagrade iji se taan datum roena ne zna, iako u matinim knjigama
dananjeg zapadnog Pakistana stoji zapisan datum 9. januar 1922. godine.

Postojanje ponovnih nekodirajuih sekvenci u eukariotskim molekulima DNK prvi je,

1968. godine, otkrio Amerikanac Roj Don Britn (Roy John Britten, 1919 - 2012). Britn i
saradnici su tokom ispitivanja molekula DNK izolovanih iz elija mia registrovali postojanje
multipnih kopija malih fragmenata molekula DNK. Pored toga, svojim eksperimentima su
pokazali da je najvea koliina ponovljenih sekvenci prisutna u centromernom regionu
hromozma. Nakon otkria repetitivne DNK, Britn je nauni interes usmerio ka evolucionoj
genetici. Osim nauke, bavio se pisanjem SF pria, muzikom i slikanjem, a hobi mu je bila
nautika. Poslednjih godina naroiti interes pokazivao je za web dizajn.

Kraj ezdesetih i poetak sedamdesetih godina prolog veka ponovo pripada grupi
naunika okupljenih oko Meselsona koji otkrivaju restrikcione enzime. Prvi izolovani
restrikcioni enzim bio je enzim Hind III iz bakterije Haemophilus influenzae. Njega su 1970.
godine izolovali mikrobiolozi Amerikanac Hamilton Smit (Hamilton Smith, 1931), vajcarac
Verner Arber (Werner Arber, 1929) i Amerikanac Danijel Natans (Daniel Nathans, 1928 -
1999).

17
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Fenomen da RNK moe biti matrica za sintezu DNK (reverzna transkripcija) otkriven
je 1970. godine. Za ovo otkrie Dejvid Baltimor (David Baltimore, 1938) i Hauard Martin
Temin (Howard Martin Temin, 1934 - 1994) dobili su Nobelovu nagradu za medicinu ili
fiziologiju 1975. godine. Model sistem istraivanja bio je Rous Sarcoma Virus, RNK virus za
koga je jo 1911. godine dokazano da indukuje maligne tumore kod kokoaka. Enzim
odgovoran za sintezu molekula DNK na osnovu molekula RNK nazvan je RNK zavisna DNK
polimeraza. Ovo otkrie dovelo je i do modifikacije centralne dogme molekularne biologije
koja u sluaju retrovirusa glasi RNK-DNK-RNK-proteini. Otkriem fenomena reverzne
transkripcije objanjen je i mehanizam replikacije retrovirusa u eliji domaina.

Godinu 1974. obeleilo je otkrie koje je imalo veliki znaaj za dalji razvoj
molekularne biologije. Amerikanci Riard Don Roberts (Richard John Roberts, 1943) i Filip
Alen arp (Phillip Allen Sharp, 1944) otkrili su da se eukariotski geni sastoje od kodirajuih
(egzona) i nekodirajuih (introna) sekvenci. Nakon transkripcije dolazi do procesa obrade
primarnog transkripta, odnosno isecanja introna i spajanja egzona u lancu iRNK.

2.4.8. Razvoj metoda molekularne biologije i tehnologija rekombinovane

DNK

Poetkom sedamdesetih godina dvadesetog veka konstruisan je prvi rekombinovani

molekul DNK i tim zapoinje era tehnologije rekombinovane DNK. Ameriki biohemiar Pol
Berg (Paul Berg, 1926) u in vitro uslovima dobija prvi hibridni kruni molekul DNK od
sekvenci virusne (SV40) i bakterijske (E. coli) DNK. Rekombinovani molekul DNK dobijen
je korienjem restrikcionih enzima i enzima DNK ligaze 1972. godine.

Samo godinu dana kasnije (1973) konstruisan je prvi rekombinovani gen. Stenli Koen
(Stanley Cohen, 1935) istraivao je bakterijske DNK i pri tome utvrdio postojanje plazmida
koji poseduju gene koji kodiraju proteine odgovorne za razvoj bakterijske rezistencije na
dejstvo antibiotika. Ove plazmide nazvao je pSC 101 (plazmid koji nosi gen iji je proteinski
produkt odgovoran za razvoj rezistencije na antibiotik tetraciklin) i pSC 102 (plazmid koji
nosi gen iji je proteinski produkt odgovoran za razvoj rezistencije na antibiotik kanamicin).
Slovo P u nazivu ukazuje na plazmid, a SC u imenima plazmida potiu od inicijala imena
Stenli Koen. U isto vreme, Herbert Bojer (Herbert Boyer, 1936) istraivao je restrikcione
enzime E. coli i otkrio novi restrikcioni enzim EcoRI koji je u meuvremenu nazvan i Big
Daddy restrikcionih enzima.

Bojer i Koen susreli su se 1972. godine na jednom strunom skupu na Havajima. Tom
prilikom su se dogovorili da ujedine napore u pokuaju da formiraju rekombinovani gen koji
bi se sastojao iz sekvenci DNK iz dva razliita iva organizma. Eksperimentalnom
manipulacijom sa plazmidima pSC 101 i pSC 102 i enzima EcoRI uspeli su da stvore
fuzionisani rekombinovani kruni molekul DNK koji je imao mogunost replikacije u E. coli.
Ove bakterije bile su istovremeno rezistentne i na dejstvo tetraciklina i na dejstvo kanamicina.
Ovo je simboliki poetak posebne grane industrije, biotehnologije, i formalni poetak
praktine primene i komercijalizacije naunih otkria molekularne biologije. Razumevajui
znaaj otkria do kojih su doli, Bojer i Koen izvrili su njihovo patentiranje. Da je to bio
razuman potez govori podatak da su na ime licencnih nadoknada zaradili preko 25 miliona
amerikih dolara. Godine 1977. Bojer je osnovao i prvu kompaniju u Americi za primenu
tehnologije rekombinovane DNK pod imenom Genentech. Obojica su lanovi Amerike
akademije nauka i dobitnici prestinih amerikih priznanja National Medal of Science i
National Medal of Technology.

18
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Sredinom sedamdesetih godina prolog veka razvijaju se i prve tehnike za

sekvenciranje molekula DNK. Britanac Frederik Sanger (Frederich Sanger, 1918 - 2013) i
Amerikanac Valter Gilber (Walter Gilbert, 1932) odvojeno razvijaju originalne metode
kojima je mogue utvrditi redosled nukleotida u sekvenci DNK. Korienjem svoje metode
Sanger je 1977. godine sekvencirao sekvence DNK bakteriofaga E. coli poznatog pod
nazivom X174 koji sadri 5375 nukleotida. Dvostruki nobelovac jedan je od najslavnijih
naunika dananjice.

Korienjem tehnologije rekombinovane DNK, 1978. godine proizveden je prvi

protein oveka u uslovima in vitro. Bio je to somatostatin. Poetkom osamdesetih vajcarski
naunici gen za interferon oveka insertuju u bakteriju i na taj nain, u in vitro uslovima,
uspevaju da proizvedu veliku koliinu ovog proteina oveka. Ovo je prvi veliki uspeh u
korienju genetikog ininjeringa za potrebe komercijalne proizvodnje lekova. Kompanija
Genentech, 1982. godine proizvodi Humulin, insulin oveka dobijen tehnologijom
rekombinovane DNK u bakterijama.

Iste godine Keri Mulis (Kary Mullis, 1944) korienjem DNK polimeraza izolovanih
iz termofilnih prokariota Jelouston parka u Americi, u in vitro uslovima uspeva da izvri
viestruko umnoavanje molekula DNK. In vitro replikacija definisane sekvence DNK osnova
je metode lanane reakcije polimeraze, PCR za ije je otkrie Keri Mulis dobio Nobelovu
nagradu za hemiju 1993. godine. Sam Keri Mulis, svoju revolucionarnu metodu opisuje na
sledei nain: polazei od samo jednog molekula DNK, PCR metodom, mogue je za jedno
popodne dobiti na stotine miliona kopija molekula DNK. Uzorci DNK mogu poticati od
bioptikog tkiva hospitalizovanih ljudi, jedne jedine dlake ili iz mozga mumije stare 40000
godina zarobljene u venom ledu gleera. I zaista, PCR tehnologija omoguila je kako
primenu molekularne biologije u mnogim naukama (naroito medicini) tako i u razvoju novih
grana molekularne biologije kao to je molekularna arheologija.

Godinu dana kasnije Britanac Alek Defris (Alec John Jeffreys, 1950) razvija jo
jednu molekularno-bioloku metodu, DNA Fingerprinting. Ova metoda imala je zapaenu
ulogu u razvoju populacione genetike. Zahvaljui ovoj metodi prvi put je pomou analize
molekula DNK izolovanog iz biolokog traga u vidu sperme zateenog na mestu zloina reen
kriminalistiki sluaj dvostrukog silovanja i ubistva maloletnih devojica u selu Narborough,
u Engleskoj. Sluaj seoskog pekara ubice bio je poetak razvoja forenzine genetike i
korienja molekula DNK za potrebe identifikacije ljudi.

Krunu dosadanjeg tehnolokog razvoja molekularne biologije predstavlja

konstruisanje automatskih sekvenatora. Otkrie termostabilnih DNK polimeraza i metode
PCR dovelo je i do modifikacije Sangerove metode sekvenciranja koja je oznaena kao
metoda sekvenciranja u ponovljenim ciklusima. Uvoenje fluorescentnih obeleivaa i njihov
sistem detekcije omoguio je potpunu automatizaciju oitavanja sekvence DNK. Automatski
sekvenator konstruisao je ameriki biolog Kalifornijskog instituta za tehnologiju Liroj Hud
(Leroy Hood, 1938), koji je prvi upotrebio fluorescentno obeleene nukleotide 1986. godine.
Vremenom su se maine usavravale tako da su se ve 1999. godine proizvodili automatski
sekvenatori, sposobni da sekvenciraju 150 miliona baznih parova godinje.

Najznaajnija otkria devedesetih godina prolog veka vezana su za uspean zavretak

sekvenciranja genoma prvih prokariotskih i eukariotskih vrsta, kao i za kompletiranje prve
fizike mape genoma oveka (1995).

19
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

2.4.9. Poetak razvoja molekularne medicine

Razvoj novih molekularno-biolokih tehnika, koje se koriste u istraivanju

molekularne osnove bolesti oveka devedesetih godina prolog veka, doveo je do otkria
brojnih mutacija za koje je dokazano da su odgovorne za razvoj pojedinih bolesti.
Istovremeno, genska terapija belei svoju prvu uspenu primenu. Sve ovo dovodi do
formiranja nove grane medicine koja se naziva molekularna medicina i koja se bazira na
dostignuima molekularne biologije.

Kinez Lap i Cui (Lap Chee Tsui, 1950) mapira gen za cistinu fibrozu na dugom
kraku 7. hromozoma 1985. godine. etiri godine kasnije u saradnji sa Frensis
Kolinsom(Francis Collins, 1950) otkriva i tanu poziciju gena CFTR (eng. Cystic Fibrosis
Transmembrane Regulator, CFTR). Zajednikim naporima identifikuju i mutaciju ovog gena
(poznata pod nazivom Delta F508) koja se detektuje u preko 70% obolelih od cistine fibroze.
Ovo otkrie dalo je veliki podstrek brojnim naunim timovima irom sveta koji poinju da
istrauju molekularnu osnovu bolesti oveka. Godine 1991., Amerikanka Meri-Kler King
(Mary-Claire King, 1946) saoptava prvi eksperimentalni dokaz da su geni locirani na 17.
hromozomu (BRCA 1 i BRCA 2) u vezi sa genetskom predispozicijom za razvoj karcinoma
dojke i jajnika kod ena. Meri King je dobitnica brojnih nagrada i priznanja za nauni rad.
Pored toga, osvojila je i titulu ena godine, koju dodeljuje prestini enski magazin
Glamour.

Godine 1995. publikovan je prvi rad koji je za temu imao mogunost paralelnog
ispitivanja ekspresije veeg broja gena istovremeno. To je bilo mogue otkriem novih
metoda koje se nazivaju metode genskog ipa. Ove metode su efikasne kako za analizu
mutacija tako i za prouavanje razlika u ekspresiji gena u dva ili vie uzorka istovremeno.
Prvi genski ip konstruisao je Amerikanac Patrik Henri Braun (Patrick Henry Brown, 1954).
Korienjem ovih sofisticiranih metoda danas smo u prilici da pored ekspresije pojedinanih
gena analiziramo i profile ekspresije itavih genoma.

Meutim, najveu medijsku panju na kraju dvadesetog veka privuklo je kloniranje

ivotinja. Godine 1996. zahvaljujui britanskom embriologu Ijan Vilmutu (Ian Wilmut, 1944)
(slika 10) iz kotskog Roslin instituta roena je klonirana ovca radno nazvana 6LL3. Ime Doli
dobila je po amerikoj kantri pevaici Doli Parton. Ovca je ivela est godina, bolovala je od
artritisa (redak sluaj kod ovaca), a naunici su je uspavali zbog plune adenomatoze, este
bolesti njene vrste.

Slika 10. Ijan Vilmut sa ovcom Doli

20
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

3. ZAKLJUAK
Molekularna biologija, kao jedna od najmlaih naunih discpilina, se veoma brzo
razvija. Zahvaljujui dostignuima molekularne biologije, stvorena je tehnologija
rekombinovane DNK poznata pod nazivom genetiki ininjering. Takoe, razvojem
molekularne biologije nastala je i nova nauna disciplina genomika, nakon deifrovanja
velikog broja genoma, ukljuujui i genom oveka. Smatra se da e genomika biti od velike
pomoi u vekovnoj borbi ljudi protiv starosti i neizleivih bolesti. Brzi razvoj molekularne
biologije otvorio je mnoga filozofska i moralna pitanja u smislu do koje granice se sme ii u
menjanju genetske strukture. Dostignua molekularne biologije pomoi e da se dobije i
odgovor na pitanje o poreklu ivota na Zemlji.

21
 MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

4. LITERATURA
1. Goran Brajukovi, Molekularna biologija 2, Savremena administracija, Beograd, 2012.
2. https://www.wikipedia.org/
3. http://www.nobelprize.org/
4. https://phys.org/
5. http://www.biography.com/
6. https://academictree.org/

22
MATURSKI RAD Istorija molekularne biologije

Datum predaje: ______________

Komisija:
Predsednik _______________
Ispitiva _______________
lan _______________

Komentar:

Datum odbrane:_____________ Ocena__________ (___)

23