Nebojša Deletić – Predavanja iz genetike 2013.

1. Istorijat, zadatak,
značaj i podela genetike
Definicije genetike i nasleđivanja
Genetika je nauka koja proučava:
•Gene preko njihove varijabilnosti;
•Nasleđivanje;
•Uzroke i procese biološke naslednosti i
promenljivosti živih bića (Marinković i sar.,
1991; Mišić, 1999).
Nasleđivanje je:
•Biološka sličnost između roditelja i potomaka;
•Prenošenje osobina sa generacije na generaciju;
•Prenošenje sa generacije na generaciju
određenih formi metabolizma, potencijalno
sadržanih u ćeliji, koje će, u sadejstvu sa
faktorima spoljašnje sredine, dati određeni
fenotip (Borojević i Borojević, 1976).
 Istorijat i razvoj genetike
Robert Hooke (1635-1703), mehaničar, je, kako se veruje, dao
“ćelijama” njihovo ime, ispitujući pod mikroskopom listiće plute,
pošto su ga uočene ćelije podsećale na prostorije za život monaha.
1651 William Harvey sugeriše da svi živi organizmi nastaju iz jaja.
1694 J.R. Camerarius radi oglede sa oprašivanjem i otkriva pol kod
biljaka cvetnica.
1735 C.V. Linnaeus (originalno Linne) predlaže taksonomski sistem
uključujući i ime Homo sapiens za čoveka.
1761-67 J.G. Kolreuter, vršeći eksperimente na rodu Nicotiana, nalazi
da oba roditelja podjednako doprinose osobinama potomaka.
1798 T.R. Malthus objavljuje “An Essay on the Principle of
Population” (borba za opstanak i preživljavanje najprilagođenijih).
1800 K.F. Burdach uvodi termin biologija.
1809 J.B. de Monet Lamarck iznosi svoje ideje o evoluciji.
1818 W.C. Wells ukazuje na prirodnu selekciju u afričkim
populacijama (zbog njihove relativne otpornosti na na lokalne bolesti).
1820 C.F. Nasse opisuje polno vezano prenošenje hemofilije.
1822-1824 T.A. Knight, J. Goss i A. Seton nezavisno jedan od drugog
izvode studije na grašku i utvrđuju dominantnost i recesivnost u F 1, kao
i razdvajanje osobina u F2 generaciji, ali ne otkrivaju nikave pravilnosti.
1828 Karl Ernst von Baer objavljuje “The Embryology of Animals”.
1830 G.B. Amici pokazuje da polenova cev raste kroz stubić tučka do
semenog zametka cveta.
1831 Robert Brown uočava jedra u ćelijama; Charles Darwin kreće na
svoje putovanje brodom HMS Beagle (vraća se 1836).
1839 M.J. Schleiden i T. Schwann razvijaju ćelijsku teoriju (Sve
životinje i biljke su sastavljene od ćelija. Rast i reprodukcija se baziraju
na deobi ćelija).
1840 Martin Barry izražava uverenje da spermatozoid ulazi u jajnu
ćeliju.
1855 Alfred Russell Wallace objavljuje “On the Law Which Has
Regulated the Introduction of New Species”.
1858 Alfred Russell Wallace šalje Darvinu rukopis “On the Tendency
of Varieties to Depart Indefinitely from the Original Type”.
1859 Charles Darwin objavljuje “The Origin of Species”.
1864 Ernst Häckel Ustanovljava osnovne elemente moderne zoološke
klasifikacije.
1865 Gregor Johann Mendel predstavlja svoje principe nasleđivanja
(partikularno nasleđivanje) Udruženju za istoriju prirode u Brnu, a rad
biva objavljen naredne godine u zborniku radova Udruženja za istoriju
prirode u Brnu.
1866 E.H. Häckel postavlja hipotezu da nukleus ćelije prenosi njene
nasledne informacije.
1869 Francis Galton objavljuje “Hereditary Genius” (studiju o
humanim pedigreima).
1871 C. Darwin objavljuje “Descent of Man” (principi seksualne
selekcije).
1875 F .Galton demonstrira upotrebu studija na blizancima za
razdvajanje uticaja prirode (nasleđa) i ishrane (okruženja) na svojstva
ponašanja; Oscar Hertwig zaključuje da oplodnja predstavlja fizičko
ujedinjenje dva jedra, poreklom od muškog i ženskog roditelja.
1876 J. Horner pokazuje da je slepilo za boje nasledno oboljenje.
1877 W. Fleming vizualizuje hromozome u jedru ćelije daždevnjaka u
deobi.
1882 August Weismann uočava razliku između somatskih i polnih
ćelija. Prvi koristi reč mitoza.
1887 A. Weismann uočava redukciju broja hromozoma u polnim
ćelijama.
1888 W. Waldeyer uvodi reč hromozom.
1889 Johann Miescher izoluje DNK iz spermatozoida lososa; F. Galton
objavljuje “Natural Inheritance” (biometrija).
1892 U Weismann-ovoj knjizi “Das Keimplasma” navodi se mejoza
kao precizan mehanizam distribucije hromozoma.
1894 W. Bateson ističe važnost diskontinuirane varijabilnosti; K.
Pearson objavljuje prvi doprinos matematičkoj teoriji evolucije (on
razvija X2 test 1900).
1899 U Londonu se održava I međunarodni kongres genetičara.
1900 H. de Vries, C. Correns i E. von Tschermack su ponovo otkrili
Mendelove principe.
1901 Hugo de Vries usvaja termin mutacija.
1902 W.S. Sutton i T. Boveri nezavisno postavljaju hromozomsku
teoriju nasleđivanja.
1905 W. Bateson daje ime “genetika” (od grčke reči “postati”) ovoj
oblasti nauke, i uvodi izraze alel, heterozigotan (nečista linija) i
homozigotan (čista linija); W. Bateson i R.C. Punnett rade na
principima multigenske interakcije (vezanosti gena).
1908 G.H. Hardy i W. Weinberg nezavisno formulišu tzv. Hardy-
Weinberg-ov princip populacione genetike (pre njih ga je formulisao
J.F. Castle 1903).
1909 A.E. Garrod objavljuje “Inborn Errors of Metabolism”
(biohemijska genetika albinizma, cistinurije, pentozurije i
alkaptonurije); W. Johannsen koristi reči fenotip, genotip i gen po prvi
put u svojim studijama na pasulju; C.C. Little proizvodi prvu inbred
liniju miševa.
1910 Thomas Hunt Morgan otkriva svojstvo belog oka i njegovu polnu
vezanost kod Drosophila-e (početak genetike Drosophile) [dobio
Nobelovu nagradu 1933.]; J. Herrick objašnjava srpastu anemiju.
1911 T.H. Morgan pokazuje prvi primer vezanosti gena na X
hromozomu Drosophile; E.B. Wilson pokazuje da se gen za daltonizam
nalazi na X hromozomu (prvi locirani gen).
1912 T.H. Morgan pokazuje da se genetska rekombinacija ne dešava
kod mužjaka Drosophile i otkriva prvi polno vezani letalni gen.
1919 Mađarski inženjer Karl Ereky, uvodi termin biotehnologija (da
označi proizvodnju piva, sira, hleba itd., uz pomoć živih organizama).
1925 C.B. Bridges predlaže balansnu teoriju hromozomske
determinacije.
1927 H.J. Muller demonstrira da X zraci izazivaju mutagenezu kod
Drosophile (Nobelova nagrada,1946.).
1928 F. Griffith otkriva transformaciju pneumokoka.
1941 G.W. Beadle i E.L. Tatum predlažu koncept “jedan gen – jedan
enzim (polipeptid)” (Tatum dobija Nobelovu nagradu 1958.).
1944 Avery, McLeod i McCarthy dokazuju da je DNK nasledni
materijal (ogledi sa transformacijom pneumokoka).
1946 J. Lederberg i E.L .Tatum demonstriraju genetsku rekombinaciju
(konjugaciju) kod bakterija (Nobelova nagrada ,1958.).
1949 L. Pauling – defekt hemoglobina uzrokuje srpastu anemiju.
1950 E. Chargaff postavlja pravila (A=T i G=C); B. McClintock
otkriva transpozone kod kukuruza za šta dobija Nobelovu nagradu tek
1983.
Ranih 1950-tih Rosalind Franklin i M.H.F. Wilkins pomoću
kristalografije X zracima pokazuju da je DNK građena od dva lanca
koja su spiralno uvijena jedan oko drugog.
1952 F. Sanger i sar. određuju aminokiselinsku sekvencu insulina
(Sanger dobija prvu Nobelovu nagradu 1958.); A.D. Hershey i M.
Chase pokazuju da je DNK genetski materijal bakteriofaga T2 (Hershey
dobija Nobelovu nagradu 1969.); N.D. Zinder i J. Lederberg otkrivaju
transdukciju Salmonella-e pod uticajem faga (Lederberg dobija
Nobelovu nagradu 1958.).
1953 James D. Watson i Francis H.C. Crick opisuju strukturu
dvostrukog heliksa DNK (Nobelova nagrada ,1962.).
1956 A. Kornberg i S. Ochoa otkrivaju RNK i DNK polimerazu i
sintetišu nukleinske kiseline in vitro (Nobelova nagrada, 1959.).
1957 V.M. Ingram daje aminokiselinsku sekvencu HbS; H. Frankel-
Conrat, A. Gierer i G. Schramm nezavisno pokazuju da su genetske
informacije mozaik virusa duvana pohranjene u RNK.
1958 M.S. Meselson i F.W. Stahl pokazuju (kod E. coli) da je
replikacija DNK semikonzervativna.
1959 J. Lejeune i sar. objašnjavaju Downov sindrom, a P.A. Jacobs i
1961 M.F. Lyon i L.B. Russell nezavisno pokazuju da je jedan od X
hromozoma kod žena neaktivan; S.B. Weiss i T. Nakamoto izoluju
RNK polimerazu; M.W. Nirenberg počinje rad na dešifrovanju
genetskog koda (Nobelova nagrada ,1968. sa Khorana-om); F. Jacob i
J. Monod objavljuju “Genetic Regulatory Mechanisms in the
Synthesis of Proteins” gde predlažu model regulacije aktivnosti gena
(Nobelova nagrada, 1965.).
1962 W. Arber otkriva restrikcione endonukleaze kod E. coli
(Nobelova nagrada, 1978. sa Smith-om i Nathan-om).
1964 D.J.L. Luck i E. Reich izoluju mitohondrijalnu DNK iz
Neurospore; F. Lilly i sar. pokazuju genetsku osnovu osetljivosti na
leukemiju kod miševa.
1965 S. Brenner i sar. otkrivaju stop kodone; R.W. Holley dobija prvu
potpunu nukleotidnu sekvencu neke tRNK (alanin-tRNK kvasca)
(Nobelova nagrada, 1968. sa Nirenberg-om i Khorana-om)
1966 B. Weiss i C.C. Richardson otkrivaju DNA ligazu.
1967 C.B. Jacobson i R.H. Barter koriste amniocentezu radi dijagnoze
genetskih poremećaja pre rođenja; M.C. Weiss i H. Green rade na
lociranju gena na autozome kod čoveka; H.G. Khorana i sar.
ustanovljavaju genetski kod (Nobelova nagrada, 1968. sa M.W.
Nirenberg-om); razvijaju se metode amniocenteze i prenatalne
hromozomske analize.
1968 R.T. Okazaki i sar. ukazuju na diskontinuiranu sintezu
zaostajućeg lanca DNK; M. Kimura predlaže neutralnu gensku teoriju
molekularne evolucije.
1969 H.A. Lubs nalazi fragilno mesto na X hromozomu koje izaziva
mentalnu zaostalost muškaraca; M. Delbruck, S.E. Luria i A.D.
Hershey dobijaju Nobelovu nagradu za doprinos genetici virusa.
1970 M. Mandel i A. Higa razvijaju metod za transformaciju bakterija;
D. Baltimore i H.M. Temin isoluju reverznu transkriptazu iz dva
onkogena RNK virusa; R. Sager i Z. Ramanis objavljuju prvu gensku
mapu nemendelskih gena (hloroplastni geni kod Chlamydomonas); T.
Casperson i sar. rade prvo bojenje hromozoma tehnikom traka; H.
Smith i D. Natans uspešno koriste HindIII za manipulaciju sa DNK
(Nobelova nadrada, 1978.).
1971 M.L. O'Riordan i sar. identifikuju Philadelphia hromozom kao
aberantni hromozom 22.
1972 D.E. Kohne i sar. proučavaju evoluciju primata DNK:DNK
hibridizacjom; P. Berg proizvodi prvu rekombinantnu DNK in vitro
(Nobelova nagrada ,1980.).
1974 R.W. Hedges i A.E. Jacob otkrivaju bakterijski plazmid koji je
gen otpornosti na ampicilin (transpozon).
1975 F. Sanger i A.R. Coulson razvijaju metod sekvencionisanja DNK;
R. Dulbecco, H. Temin i D. Baltimore dobijaju Nobelovu nagradu.
1976 W.Z. Kan i sar. izvode prvu RFLP analizu; J.M. Bishop i H.E.
Varmus pokazuju vezu protoonkogena do onkogena (Nob. nag. 1989).
1977 W. Gilbert indukuje sintezu insulina i interferona u bakterijama;
Sanger i sar. objavljuju punu sekvencu faga FX174 (5387 nukleotida)
(Sanger i Gilbert dobijaju Nobelovu nagradu 1980, Sangeru druga).
1978 W. Gilbert uvodi termine intron i egzon; T. Maniatis i sar.
razvijaju tehniku skeniranja za genomske baze podataka. Boyer i
Swanson osnivaju prvu biotehnološku kompaniju, Genentech;
Dobijene prve transgene biljke; Prva IVF beba (“iz epruvete”) rođena u
Velikoj Britaniji.
1979 D.V. Goeddel i sar. dobijaju humani hormon rasta tehnikom
rekombinantne DNK.
1980 J.W. Gordon i sar. dobijaju prvog transgenog miša; A.
Chakrabarty dobija prvi patent za genetički stvoren (jednoćelijski)
organizam; G.D. Snell, J. Dausset i B. Benacerraf dobijaju Nobelovu
nagradu za otkriće struktura na površini ćelije koje regulišu imunološke
reakcije.
1981 Identifikovan prvi gen koji izaziva rak; Razvijena DNK analiza za
otkrivanje srpaste anemije.
1982 Sanger i sar. objavljuju prvu kompletnu sekvencu faga lambda
(48.502 nukleotida).
1984 Alec Jeffreys razvija metod genetskog otiska prsta. Dobijene prve
1986 R.K. Saiki, K.B. Mullis i još pet saradnika opisuju lančanu
reakciju polimeraze (Mullis dobija Nobelovu nagradu 1993.).
1987 R. Sinsheimer predlaže projekat dekodiranja humanog genoma;
Pravilnik Ureda za patente SAD propisuje da višećelijski organizmi
dobijeni genetičkim inženjeringom mogu biti patentirani.
1989 L.C. Tsui, F. Collins i saradnici kloniraju gen za cističnu fibrozu;
T.R. Cech i S. Altman dobijaju Nobelovu nagradu za otkrivanje
katalitičnih RNK.
1990 W.F. Anderson izveštava o prvoj uspešnoj genskoj terapiji kod
ljudi; Počinje projekat dekodiranja humanog genoma.
1994 Američka FDA odobrila stavljanje u promet FlavrSavr paradajza,
kao prvu genetički modifikovanu hranu na tržištu (ova sorta više nije na
tržištu).
1997 Sekvencionisan kompletan genom Saccharomycetes cerevisiae;
Sekvencionisan kompletan genom E. coli; Objavljeno rođenje
klonirane ovce Dolly.
1998 Caenorhabditis elegans je prva životinjska vrsta čiji je genom
potpuno sekvencioniran.
2003 Publikovana potpuna gruba sekvenca humanog genoma.
2006 Publikovana detaljna i revidirana sekvenca humanog genoma.
2006 i dalje Nastavljaju se istraživanja u raznim oblastima molekularne
genetike i samo se mogu naslutiti njihovi dometi.
 Značaj genetike
 Razjašnjavanje osnovnih životnih procesa;
 Dokazivanje i praćenje evolucionih procesa;
 Omogućavanje precizne taksonomije organizama;
 Razumevanje direktno naslednih oboljenja, njihova
prevencija i lečenje genskom terapijom;
 Razumevanje oboljenja na koja utiču nasledni faktori
(kancer, kardiovaskularna oboljenja, psihijatrijska
oboljenja itd.), njihova prevencija i lečenje;
 Stvaranje novih genotipova poljoprivrednog i šumskog
bilja i domaćih životinja, sa ciljem dobijanja većih
količina hrane i sirovina, boljeg kvaliteta, uz
omogućavanje bolje zaštite životne sredine;
 Poboljšanje nekih i omogućavanje drugih tehnoloških
procesa u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji;
 Primena u kriminalistici za otkrivanje i dokazivanje
zločina, identifikaciju žrtava, dokazivanje srodnosti itd.;
 Upravljanje evolucijom ljudske rase (eugenika).
 Podela genetike
Prema nivou Prem a predm etu Prem a prim eni

G enetika G enetika G enetika

M olekularna Genetika Poljoprivredn a

(biohem ijska) m ikroorganizam a gene tik a

Citogenetika Genetika Šum arska

biljaka genetika

Fiziološka Genetika Tehnološka

(genetika razvica) životinja genetika

Individualna Hum ana Veterinarska

genetika
genetika

Kvantitativna M edicinska
genetika

Populaciona Forenzicka
genetika
 Literatura za spremanje ispita iz
genetike
 Borojević, S., Borojević, K.: Genetika, Univerzitet u Novom Sadu,
Novi Sad, 1976.
 Borojević, K.: Geni i populacija, Forum, Novi Sad, 1991.
 Bošković, J., Isajev, V.: Genetika, Megatrend univerzitet, Beograd,
2007.
 Deletić, N.: Uvod u molekularnu genetiku, Poljoprivredni fakultet,
Zubin Potok, 2009.
 Dumanović, J., Marinković, D., Denić, M.: Genetički rečnik, Naučna
knjiga, Beograd, 1985, 2002.
 Đelić, N., Stanimirović, Z.: Principi genetike, Elit Medica, Beograd,
2004.
 Kraljević-Balalić, M., Petrović, S., Vapa, Lj.: Genetika – teorijske
osnove sa zadacima. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni i
Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad, 1991.
 Mišić, P.: Genetika, Partenon, Institut PKB Agroekonomik, Beograd,
1999.
 Marinković, D., Tucić, N., Kekić, V.: Genetika. Naučna knjiga,
Beograd, 1991.
 Pržulj, N.: Osnovi genetike, Poljoprivredni fakultet, Banja Luka, 1996.
 Strana literatura pogodna za
spremanje ispita iz genetike*
 Karp, G.C.: Cell and Molecular Biology – Concepts and
Experiments (7th ed.), J. Wiley & Sons Inc, 2013.
 Klug, W.S., Cummings, M.R., Spencer, C.A., Palladino,
M.A.: Concept of Genetics (10th ed.), Benjamin
Cummings, 2012.
 Klug, W.S., Cummings, M.R.: Genetics – A Molecular
Perspective, Benjamin Cummings, 2002.
 Russel, P.J.: iGenetics: A Mendelian Approach (3rd ed.),
Benjamin Cummings, 2010.
 Snustad, P.D., Simmons, M.J.: Genetics (6th ed.
International student version), J. Wiley & Sons Inc, 2011.
*Ovo je za one koji znaju engleski jezik i imaju viška novca (orijentaciona
cena 150-200$ po udžbeniku). Svaki udžbenik prati odgovarajući CD, sa
ilustracijama, animacijama i testovima za proveru znanja.
 Bodovanje predispitnih obaveza
tokom nastave iz genetike
 Predavanja (prisustvo i aktivnost): do 10 bodova;
 Laboratorijske i računske vežbe (prisustvo i aktivnost): do 10
bodova;
 Kolokvijumi: do 24 boda (četiri kolokvijuma po šest bodova);
 Seminarski rad (timski sa odbranom rada): do 15 bodova
(individualni seminarski rad sa PowerPoint prezentacijom i javnim
izlaganjem do 20 bodova);
 Učešće u timu za debatu po zadatoj temi: do 6 bodova.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
 Za dobijanje potpisa i sticanje prava na polaganje ispita potrebno
je najmanje 30 bodova.
 Studenti koji sakupe 41-54 boda ne polažu pismeni deo ispita
(zadatke).
 Studenti koji sakupe 55-64 boda imaju garantovanu ocenu 6 (šest)
bez polaganja ispita.
 Studenti koji sakupe 65-70 bodova imaju garantovanu ocenu 7
(sedam) bez polaganja ispita.
 Studenti koji sakupe 60 i više bodova stiču pravo da na ispitu
odgovaraju za veću ocenu, pri čemu im je garantovana ranije
stečena ocena.
 Ispit iz genetike
 Ispit mogu polagati studenti koji su tokom izvođenja nastave
sakupili najmanje 30 bodova. Ostali studenti moraju ponovo
obaviti predispitne obaveze;
 Studenti koji imaju 30-39 bodova polažu pismeni deo (zadatke) i
usmeni deo ispita (test i eventualni razgovor za veću ocenu);
 Studenti koji imaju 40-54 boda polažu samo usmeni deo ispita (test
i eventualni razgovor za veću ocenu);
 Usmeni deo ispita čini test sa različitim brojem pitanja od ukupno
30 bodova, gde:
– studenti koji sakupe 15-24 boda dobijaju ocenu 6 (šest),
– studenti koji sakupe 25-30 bodova dobijaju ocenu 7 (sedam),
– studenti koji sakupe 20 i više bodova stiču pravo da usmeno
odgovaraju za veću ocenu, pri čemu im je garantovana ranije
stečena ocena;
 Prilikom odgovaranja za veću ocenu, student dobija 2-3 nastavne
celine koje usmeno izlaže. Ukoliko nije zadovoljan zasluženom
ocenom, može u narednom roku ponovo pokušati da usmeno
odgovara. Ukoliko ni tada nije zadovoljan dobijenom ocenom,
mora ponovo polagati test. Student može, prema Pravilniku o
načinu polaganja i ocenjivanja na ispitu (čl.15), da zatraži
polaganje ispita pred komisijom.