Семинарски рад из предмета

Биологија

Еволуциони токови након Дарвина

Професор: Снежана Митић Ученик: Теодора Лазаревић

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године
 Еволуција живих бића се може приказати историјским чињеницама које су се
развијале временом и као такву можемо о њој сазнати на основу палеонтолошких налаза.
Користећи се тиме научници су дошли до разних закључака о токовима којим су се
развијале биљке, животиње (углавном кичмењаци) као и човек и успели да реконструишу
те процесе и прикажу добру историјску слику. Еволуција је заправо процес којим су се
принудно развијала сва жива бића и из тог развоја увиђамо њене факторе.

Еволуцијски развој се протегао кроз бројне теорије разних научника који су

марљивим истраживањем досегли до великих резултата. Најзначајније еволуцијске
теорије јесу дарвинизам и ламаркизам.

Дарвинизам и ламаркизам се разликују по неким факторима, по фактору наслеђивања

стечених својстава и проблему биолошке сврховитости. Што је по дарвинизму био
одлучујући фактор биолошке еволуције , по ламаркисте је основно начело еволуцијског
процеса неки телеолошки постулат, „унутрашња сврха“, па у вези с тим они су сматрали
да животиње теже неком циљу , као и људи и игноришу улогу природног одабира.

Својом теоријом еволуције Чарлс Дарвин поставио је темеље модерне биологије. За

већину савремених научника теорије о еволуцији су потврђене,а Чарлсова теорија је имала
велики утицај на каснији еволуцијски напредак.

Посматрајући природу Чарлс Дарвин дошао је до револуционарног сазнања, да сва жива

бића потичу од једне једине врсте. Својевремено то је била само смела спекулација. Али,
Дарвин је био у праву. Најбољи примјер за то су познате Дарвинове зебе које имају
различите кљунове. Неке имају кратак и широк кљун како би могле да крцкају орахе и
сјеменке, док друге имају дуге танке кљунове како би могле са њима да продру дубоко у
цветове. Постоје и зебе које имају савијене, шпицасте или кратке кљунове. Савремена
генетика потврдила је Дарвинову тезу. и због тога велики истраживач и сањар, један од
проналазача ДНК Џејмс Вотсон каже:

„За мене је Чарлс Дарвин најважнија личност која је икада живела.“

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године
У ламаркизму развило се доста механицистичких, тзв. неоламаркистичких хипотеза, које
се могу поделити у две групе: психоламаркизам и механоламаркизам.

Психоламаркизам је утемељен 1871. године и утемелјио га је Е. Д. Коп. Коп је

прочитао ,,Природну пловидбу“ Чарлса Дарвина, што је мало утицало на њега. Током
његовог живота, Копеови погледи на еволуцију су се мењали. Написао је дело „О пореклу
гена“ (1868) и тврдио је да иако Дарвинов природни одабир може утицати на очување
основних карактеристика у организмима, сам тај природни одабир не може објаснити
формирање родова. Сматрао је да је Дарвин расправљао о "превише геологије" из рачуна
свог путовања. Коп се базирао на изучавање еволуције у смислу промене структуре,
уместо да наглашава географију унутар становништва као што је Дарвин. Он је сматрао да
је главни покретач еволуције психичка енергија и да се она код животиња манифестује
тако што ниже животиње функционишу на основу нужде, док је код виших животиња то
избор, а код разумних животиња свесни избор.

Механоламаркизам је проучавао енглески филозоф Херберт Спенсер (1820 – 1903) који је

сматрао да је еволуција организма прелаз материје из једноличног и индиферентног стања
у разнолично и диферентно стање. Односно Спенсер на једној страни тврди како је
еволуција развојни процес од хомогених (једноликих и индиферентних) ка хетерогеним
(разноликим и диференцираним) стањима, а на другој страни како еволуцијски развој има
и своју супротност у процесима уништења, распадања, при чему долази до уништења
тековина еволуције.

Теорија еволуције обухвата сву природу (органску и анорганску). Теорија која се бави
развојем живих бића зове се теорија десценденције и најпознатија је Дарвинова, по којој
су поједине индивидуе боље прилагођене животним условима. У борби за опстанак такве
индивидуе побеђују, а генетски позитивна својства наслеђивањем се преносе на нове
генерације.

Када се развила теорија о развоју еволуције, Спенсер је на основу ње дошао до закључка

како се из анорганског света развио органски свет, а из њега друштво и човек. Такође,
сматрао је како су друштво и друштвене групе сличне биолошким организмима.

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године
Теодор Ејмер се бавио механоламаркистичким струјањима и развио је теорију познату као
Ејмерова ортогенеза и по тој теорији је еволуцијски процес онај који сам по себи има
тачно одређен смер.

Природна селекција је утицај било којег фактора из околине организма. Као селекцијски
фактори могу деловати: екстремне температуре, падавински односи (сушна раздобља,
поплаве), хемијске околности, природни непријатељи различитих штеточина и наметника
који унапређују еволуцију појединих врста, затим паразити и узрочници болести који
током ширења и деловања заразе селекцијом и умањењем популације снажно утичу на
еволуцију домаћиновог организма, а кроз његову обрану такође и на своју властиту. Борба
око хране, животног простора и осталих важних животних услова убраја се у
унутарврстну селекцију која подређене групе потискује у нове еколошке нише или води
њиховом изумирању. Тако делује селекцијски притисак. Како је селекција деловала
милионима година омогућила је развој нових адаптација у различитим срединама на
Земљи.

Неодарвинизам одређује Дарвинова идеја о природној селекцији која се потпуно одваја од

његових хипотеза о пангезису. Неодарвинизам је заправо модерна синтеза Дарвинове
еволуције путем природне селекције са Менделовим законом, односно обновљен
Дарвинов принцип са новитетима. Он се заснива на томе да се особине преносе са
родитеља на потомство кроз механизам генетског трансфера а не ,,процесом мешања“ као
што се пре сматрало у пре-Менделовој еволуционој теорији. Термин неодарвинизам је
1895. године увео Џорџ Роменес.

Бројни научници су се бавили неодравизмом, а један од њих је Аугуст Вајсман.

Аугуст Вајсман није признавао никакве другe доказе о еволуцији сем Дарвинових, а то је
природни одабир и није се слагао са ламаркизмом. Вејсман је проширио принцип
природног одабира и бавио се процесима који се дешавају у самом организму. Он сматра
да је наследна материја састављена од наследних јединица које се налазе у језгру ћелије.
Гимназија ,,Светозар Марковић“
Ниш, фебруар 2020. године
Најважније од њих биле би посебне материјалне јединице, „детерминанте“, које одређују
карактеристике одређених ћелија и не могу се мељати, и то појединачно свака за себе и не
зависе једна од друге при томе, тако да се цели организам претвара у један велики склоп
појединих својстава. Из тога је Вајсман закључио да је разноликост еволуцијског процеса
сведена на комбинацију наследних елемената. Том теоријом је приказао неодарвинизам
односно вајсманизам.

Стивен Џеј Гулд и Нилс Елдриџ су се бавили променама у еволуцији и сматрали су да се

за разлику од градуализма ( мишљења да се еволуцијски процес одвија споро и постепено
кроз време), еволуцијске промене догађају нагло и брзо одвијају. На томе се заснива
њихов закључак , дошли су до измењеног модела испрекиданом равнотежом или
пунктуализмом. Будући да први облици живота нису могли оставити трагове, еволуцијска
се проучавања стално налазе пред проблемом како су се и у којим околностима појавила
најједноставнија жива бића. Проблем остаје и развој једноћелијских организама, нпр.
амеба, код којих већ постоје сви основни процеси карактеристични за жива бића. Г. Г.
Симпсон сматра да је развој од првих једноставних бића до амебе био најтежи и
најкомплекснији, те да је вероватно трајао најмање онолико времена колико и развој од
амебе до човека. По питању развоја вишећелијских организама, неки научници тврде да
пут од једноћелијских до вишећелијских иде преко колонија једностаничних бичара;
зоолог Ј. Хаџи заступа теорију целуларизације.

Ботаничар Х. де Вриес се слагао са Вајсманом и поставио своју мутацијску теорију

еволуције. Он је сматрао да се организми мењају само при изненадним променама
односно мутацијама , а оне се јављају независно од утицаја околине и оне непланирано
стварају нове врсте.

Поред претходно наведених еволуционих хипотеза , смерова и праваца постоји још

огроман број истих. Сва су та струјања дала понеки допринос развоју биологије, али као
еволуцијске теорије имају углавном историјско значење.

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године
Синтетичком теоријом бавили су се бројни научници као што су: Р. А. Фисцхер, Ј. С.
Хуџлеy, С. Њригхт, Х. Ј. Муллер, Тх. Добзханскy, Е. Маyр, Г. Г. Симпсон, Р.
Голдсцхмидт, Н. В. Тимофејев-Ресовски, Н. П. Дубињин, Иван Иванович Шмаљгаузен…

Њиховим радом се развила модерна теорија која се заснивала на дарвинизму за малим

изменама. То је заправо синтетичка теорија која је спровела хипотезе које говоре о томе да
не треба постојати ограниченост као и забрана да се врши детаљно истраживање и
експерименталне промене.

Амерички биохемичар Крејг Вентер „Господар гена“ који са својом приватном фирмом
Целера Геномицс представља јаку конкуренцију међународном истраживачком пројекту
„Хјуман џином проџект“ (Human Genome project). Његове визије о еволуцији често су
авантуристичке. „Можда то звучи као научна фантастика. Али, дизајн и специфична
генетска селекција замениће Дарвинову еволуцију.“

To се није десило јер од како је пре 150 година објављена књига са

револуционарним запажањима Дарвин је стално био изложен критици. Било је много
покушаја да се умањи његов значај, ипак Чарлс Дарвин јесте један од најутицајнијих
научника на даљи развој еволуционе биологије. Његова теорија јесте доживела бројне
модификације које су пратиле нова биолошка знања али она и даље представља темељ
савремене теорије еволуције.

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године
Литература

https://sr.wikipedia.org/sr-
el/Еволуција_(биологија)#Еволуционистички_смерови_након_Дарвина
https://en.wikipedia.org/wiki/Herbert_Spencer
https://en.wikipedia.org/wiki/Edward_Drinker_Cope
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Неодарвинизам
https://www.dw.com/bs/darvinova-teorija-evolucije/a-4043685
https://hr.wikipedia.org/wiki/Lamarkizam
Биљана Стојковић и Јасмина Жинжар Секулић, Биологија – уџбеник за 4. разред прирдно-
математичког смета, Klett, Beograd, 2018.

Гимназија ,,Светозар Марковић“

Ниш, фебруар 2020. године