Osnovi Sportske Medicine

Osnovi sportske medicine - D.
Ugarkovi}
I.POREKLO I SISTEMATSKO MESTO ČOVEKA U PRIRODI

jedinstvenost je roba u izobilju
BIOLOGIJA je, u najslobodnijem, a ipak preciznom tumačenju, nauka

koja se bavi proučavanjima fenomena života u njegovim različitim
pojavnim oblicima. Otuda i večita težnja da se, na suštinsko pitanje
civilizacije o vremenu i načinu postanka života, odgovori
egzaktno.Delom ove problematike koja se odnosi na postanak ljudske
vrste ,u najvećoj meri se bavi antropologija i slobodno se može reći da
je to jedno od najbitnijih pitanja na koji se od nje očekivao
odgovor.Medjutim,odgovor na ovo pitanje je izuzetno kompleksan, jer
se nastanak čoveka odvijao ne samo po biološkim, već i po
sociološkim zakonima koje je čovek sam stvarao i koji su kao odgovor
imali presudan uticaj na njegovu daljnu evoluciju.Više teorija
postanka ljudske vrste je objavljeno do sada,Najznačajnije ,koje su
ostavile izuzetan trag na ostale naučne oblasti u vreme svog
objavljivanja su dve:Lamarkova teorija i Darvinova teorija. Danas se
smatra da Darvinova teorija najbolje zaokružuje ovaj problem i daje
najviše odgovora, mada, još uvek postoji odredjen broj oponenata.Po
ovoj teoriji,principom prirodne selekcije vrsta,evolucijom iz
primitivnih dalekih srodnika-čovekolikih majmuna ,ADAPTACIJOM
kroz dugi niz milenijuma, je nastala ljudska vrsta.MeĎutim,kako je
nastao život,kako je doživeo svoju eksploziju kombinacija i čemu
zahvaljujemo da smo trenutno dominantna vrsta na ovoj planeti još
uvek zaokuplja misli velikog broja naučnika.Sam prapočetak života iz
skoro ničega (filamenata ili tračica života),nagovestio je Erasmus
Darvin još daleke 1794.Neverovatnom hrabrošću i nadasve
3
Osnovi sportske medicine - D. Ugarkovi}
briljantnom i pronicljivom logikom,Erazmus Darvin je pretpostavio da

celokupni život na ovoj planeti potiče iz istog izvora.Naravno,ovu
jeres nije ozbiljno shvatila nauka njegovog doba ,ali danas,u svetu
današnje istine da je ceo živi svet satavljen iz kombinacije četiri
baze(četiri slova) i bezbroj njihovih rekombinacija,ova hipoteza je
dozivela potvrdu.I sam pojam života je teško definisati jer život
nije,sem u zajedničkom poreklu,izrazito promenljiva pojava.Možda su
dve najbitinje karakteristike života :sposobnost da se obnavlja
(replikuje)i sposobnost i sklonost stvaranja reda .Iz naizgled
neorganskog haosa u prirodi,organska stvorenja stvaraju organski
red.Ervin Šredinger je za ovu osobinu rekao da živa bića "piju red" iz
okoline.Ovo je moguće samo uz postojanje ključa života - informacije
o životu- RECEPTA života.Recept života je skup informacija
neophodan za stvaranje NOVOG života lkoje sva živa bića nose u
naslednom materijalu -GENIMA.Još je Aristotel napravio vekovnu
zabunu rekavši " da je koncept pileta sadržan u jajetu".Ovo se
vekovima postavljalo kao omiljeno filozofsko pitanje šta je starije,pile
ili jaje.Odgovor je ,naravno,danas poznat,Jaje je pra početak ne samo
pileta.NasleĎe je uskladišten program(softver) koji se može
modifikovati.Program sam ,u odgovarajućim uslovima,stvara hardver-
telo i pomoću metabolizma udahne mu enrergiju.Naravno,danas
znamo da je zajednički "filament "(tračica ) života bila ili dvostruki
lanac DNK (današnja verzija života) ili,što je verovatnije ,jednostruki
lanac RNK (virusi ) koji se ,kasnije ,u nekom stadijumu
replikovao,slepio i stvorio moderan oblik ,dvostruki helix DNK.Prvi
gen "ur- gen" je bila kombinacija replikarora i katalizatora u isto
vreme.Koristio je hemikalije iz svoje okoline(uspešno katalizujući
inter reakcije ) da bi se replikovao(udvostručio).Taj prvi gen je bio
RNK i postojao je samo RNK svet.Daleko pre svih poznatih oblika
života ,malo posle postanka planete,(starost tadašnjeg univerzuma
nastalog nakon velikog praska procenjuje se na svega 10 milijardi
godina).Dokaza da je RNK svet postojao pre DNK sveta nema sem
uloge koju RNK ima u današnjem svetu,uloge koja strahovito podseća
na svrhu i način postanka.Čak,i Darvinova teorija prirodne selekcije
vrsta i kvalitetne mutacije ka boljem proizvodu ima ovde
polazište.DNK je nastao jednog mutagenog trenutka nekog RNK
4
organizma i pokazo se kao bolji i kvalitetniji

proizvod.MeĎutim,najraniji oblik života-prvo živo biće još uvek
predstavlja teoretski problem.Najviše poklonika ima teorija PUZAPA
(poslednji univerzalni zajednički predak) po kojoj je postojalo živo
biće koje je svoj genetički materijal čuvalo u lancima DNK,pravilo
svoje radne mašine(tela) od proteina i koristilo RNK da premosti jaz
izmeĎu njih.Veovatno je izgledao kao bakterija ,živeo u vodi blizu
vulkanskog kratera(toplota i sumpor,gvožĎe uglljenik i vodonik).Kako
se iz Puzapa razvio vaskoliki multikombinantni svet posle četiri
milijarde godina?.Jedna od najverovatnijih teorija pretpostavlja da se
prva RAZLIČITOST koja je označavala postanak nekog drugog
oblika života odigrala putem KRA\E gena.I danas se u našem mikro
svetu (i ne samo u njemu) odvijaju kraĎe gena.Bakterije su u stanju da
svare drugi soj bakterija i preotmu im odreĎene gene menjajući
,naravno i samu sebe,postajući neki novi,još opasniji i patogeniji
soj.Dakle kraĎom gena ,najverovatnije je nastala prva kombinacija
koja je bila RAZLIČITA od svoje majke.MeĎutim,ta prva
kombinacije novih gena ,i ogromni broj novih koje su se stvarale
nakon toga nisu bili trajna celina.@ivot je tada igrao najsmeliju igru
koju ,u takvom obliku više nikada neće ponoviti.Privremene
kombinacije gena ponovo su bile menjene u nove i noeve sve dok se
uslovi za ovu IGRU @IVOTA nisu izgubili.Upravo iz ovog proističe
prihvaćena tvrdnja da živi svet ne potičee od PUZAPA direktno,već
od mnogo različitih vrsta bića koje su ,u periodu multiplih
rekombinacija i prekrajanja i kraĎe gena postajala nakon njega.Na
našoj planeti ima više oblika života.Najgrublja podela je na biljni i
životinjski svet (mada ne treba zaboraviti ni mikrosvet za koji sve više
naučnika tvrdi da jevolutivno dalje odmakao od nas izgubivši iz svog
proizvodnog životnog ciklusa RNK kao neophodnu kariku izmedju
DNK i proteina.)
U okviru životinjskog sveta čovek pripada klasi sisara, redu primata,
podredu antropoida.
U ovaj podred spada superfamilija Hominoidea kojoj pripada
familija čovekolikih majmuna (pongidae) i familija ljudi (hominidae).
Za srodnost i pripadnost čoveka sisarima postoji veliki broj dokaza a
najizrazitiji su na bazi;
5
-uporedne anatomije
-embriologije
-fiziologije
-genetskih istraživanja
Anatomski dokazi se svode na konstatovanje velike sličnosti u gradji i
to:
a. jedinstveni plan telesne gradje gde su skelet, sa specifičnim
grudnim košem i ekstremiteti koji su u stanju da razviju bipedalni hod
veoma karakteristični. b. pojava rudimentarnih organa poput slepog
creva, mišića ušne školjke ili trećeg očnog kapka i nepčanih nabora.
c. pojava raznih atavizama (veći broj mlečnih žlezda).
Embriološki dokazi, naročito kada je reč o ranom embrionalnom
stadijumu, takodje govore o opravdanosti ubrajanja čoveka u klasu
sisara. Naravno kasniji embrionalni razvoj većine sisara se
diferencira.
Medju fiziološke sličnosti spadaju:
a) sličnost gradje serumskih proteina, b) sličnost krvnih grupa,
c) menstruacija i položaj ploda u materic, d) način ishrane
mladunčadi (sisanje) po čemu je klasa i dobila ime.
Genetska istraživanja su pokazala da 99% genotipa šimpanza i gorila
odgovara ljudskom genotipu.Od njih se razlikujemo delom i u broju
hromozoma (24 para imaju majmuni) jer je došlo do slepljivanja
jednog para(hromozom broj 2).Većina protivnika Darvinove teorije
evolucije je navodila ontološki diskontinuitet kao nepremostivu
prepreku.Istinu je crkva pokušala da naĎe u teoriji "udahnuća duše" od
strane Boga.Možda se ontološki skok desio upravo u trenutku
fuzionisanja dva osrednja para hromozoma u jedan veliki ,po veličini
drugi par u ljusdkom genomu.Genetska istraživanja su i dala odgovor
na tajnu života otkrivši zajedničko poreklo i zajedničke osobine u
graĎi.
U okviru klase sisara i reda primata, čoveku su evolutivno najbliži
čovekoliki majmuni koji su živeli u Africi pre 10 miliona godina.iako
direktno ne potiče od njih.U tom trenutku,u Africi su postojale dve
vrste majmuna -jedna je predak gorile a druga zajednički predak
čoveka i šimpanze(ARDIPITHECUS).U sledećih pet miliona
godina,ove dve vrste su se potpuno genetski odvojile a i dogodila se
6
već ranije pomenuta mutacija,slepljivanje dva hromozoma u jedan

par.Mutacija koja je zatvorila životni sistem jer se od tada
reprodukcija mogla odvijati samo u okviru nove vrste.Odvajanje
šimpanze i čoveka se odigralo negde pre pet miliona godina ili
,slikovitije ,od tog trenuta nas deli 300000 generacija.Veći deo
fosilnih ostataka (australopiceni) su slepi putevi evolucije i izumrli
su..Ovo su ključna mesta na kojima Darvinova teorija ima oponente.
I pored ovih ,gore navedenih sličnosti, čovek predstavlja, u
sveukupnom živom svetu,jedinstvenu psihosomatsku celinu sa nizom
specifičnih KARAKTERISTIKA koje su ga i dovele na pijedestal
najrazvijenije životinjske vrste. Ove karakteristike su se razvile u
različitim vremenskim periodima biološke i sociološke evolucije.Sam
pojam VREMENA je izuzetno teško dočarati.Po S.Fraju,Zemlja je
stara oko 14 milijardi godina dok čovek- homo sapiens, postoji samo
750 hiljada godina i to sa svim primitivnim precima od kojih, izgleda,
ne vodi direktno poreklo.Civilozovan čovek koji proizvodi hranu,ima
socijalnu organizaciju života postoji tek oko 6-8 hiljada godina.To je
približno milioniti deo ukupne starosti sveta.Ako vreme pretvorimo u
dužinu,to bi značilo da na putu Beograd- Novi sad ,dužine od oko 85
km,ljudska istorija bi predstavljala 8,5 cm(što je prosečna širina jedne
čokolade).Naravno,daleko od toga da je ljudska istorija,zbog ove
korelacije bila i slatka.A u evoluciji i nije bitno vreme već broj
generacija.Već smo rekli da na s do zajedničkog pretka sa
šimpanzama deli 300000 majki.Evolucija bakterija u toliko generacija
stala bi samo u 25 ljudskih godina.Zaista je vreme relativna pojava.
U prethodnom pasususu smo naveli da čovek predstavlja jedinstvenu

psihosomatsku celinu u sveukupnom biljnom i životinjskom svetu pa
bi sada naveli neke od najbitnijih karakteristika koje su ga postepeno
ali neizbežno morale odvojiti od ostalih životinjskih vrsta.Najbitnije
odlike svih ljudskih karakteristika koje navodimo su njihovo
POVRATNO DEJSTVO.To znači,da onog momenta kada se kao
rezultat adaptacije stvorio novi kvalitet bioloških i psiholoških
struktura,počinje povratno dejstvo novostvorenog kvaliteta na samu
strukturu što vodi u sistem daljne ADAPTACIJE.Na taj
način,nemožemo govoriti o stalnim ljudskim karakteristikama,bilo to
7
ubiološkoj(psihološkoj,morfološkoj,funkcionalnoj ili motoričkoj sferi)

jer se radi o dinamičkom procesu koji neprestano traje-kao što voda
teče.Pantha rei(sve teče) važi i za ljudsku vrstu.Nejasno je da li
biološki razvoj naše vrste može doći u momenat kada će negirati samu
sebe(ako bi se do kraja poštovao zakon entropije).Ali ,to nije tema ove
knjige a autor ne oseća snagu da pokuša da da nekakav odgovor na to
pitanje.Stoga,predjimo da najbitnije karakteristike ljudske vrste,koje
su ,svojim pojavljivanjem u evolutivnom vremenu,omogućile čoveku
da zauzme vodeće mesto na biološkom spisku ove Planete.
1.Prva karakteristika po redosledu ,ali, ne i po značaju ,je
pojava USPRAVNOG položaja tela i hodanje na dve noge(bipedalan
hod) što je pračoveku(homo erectus) omogućilo da napusti krošnje
drveća ,koje su mu nudile uglavnom hranu biljnog porekla i silaskom
na zemlju promeni način ishrane unoseći sve više belančevina
životinjskog porekla. Naučnicima je još uvek velika Tajna - ZAŠTO
je čovek napustio bezbednost krošnji drveća i spustio se u pakao koji
je vladao na tlu.Možda je tao pojava ledenog doba i propadanja biljnih
vrsta koje su predstavljale osnovnu kariku u lancu ishrane?.Možda je
to nekakva druga kataklizma(eksplozija koja je dovela do razdvajanja
kontinenata?).Više teorija,uključujući i pomenute, je u opticaju ali se
pouzdan odgovor još uvek ne zna.
2.Druga specifična karakteristika koja je dala veoma snažan
evolutivni zamah je pojava OPOZICIJE PALCA u odnosu na ostale
prste ruke. Ovo je omogućilo pračoveku da spretno hvata predmete sa
kojima je najčešće u kontaktu, da postepeno otkriva višestrukost
namene jednog predmeta i da najzad, zbog nedovoljnih mogućnosti
koje su mu gotovi predmeti u prirodi pružali, izradi nove koji nisu
imali te mane.Prilagodjavanje predmeta za sopstvenu upotrebu (i u
najprimitivnijem obliku poput koštanih topuza) možemo
okarakterisati prvim momentom pojave rada ,što je,kao sociološki
fenomen,povratnim dejstvom uticalo na definitivni razvoj ljudskog
uma(Marks).Naravno,u ovom kontekstu lov moramo tumačiti kao
neku vrstu nagona koji je,svojim zahtevima,omogućio prvu izradu
alatke za rad. Može se reći da sa pojavom RADA započinje
"odbrojavanje evolutivnog vremena" u kome će se pojaviti
8
3.SVEST, ta definitivno najznačajnija i najsnažnija

karakteristika čoveka. Jer, pet miliona godina je bilo potrebno čoveku
da stvori,sklopi i dobro zaštiti jedinstveni i u prirodi neponovljivi
mehanizam - Centralni nervni sistem (CNS)- veliki mozak
.Matematičari su iračunali da je ljusdki mozak na svakih 100 000
godina dobijao po 150 miliona novih ćelija.U jednom kritičnom
trenutku,iz kvantiteta je proizašao i nov kvalitet.Pojavila se svest koja
je omogućila čoveku da kritički odredi svoje mesto u mikrokosmosu
koji ga okružuje, da započne proces otkrivanja tajne svrhe svog
postojanja i da tražeći odgovore ne to i još veliki broj bioloških i
socioloških pitanja stvori današnju civilizaciju. Pojavu svesti,ma kako
pokušali da sistematizujemo,teško je objasniti i shvatiti.U eri
kompjutera nameće se,spontano,bezbroj paralela.Nije li čovek
savršeni biološki kompjuter,koji za razliku od svojih elektronskih
malih čudovišta ima samo jednu jedinu malu tehničku prednost.Pravo
na grešku!S pravom na grešku, broj prostih matematičkih i složenih
logičkih kombinacija koje moždane ćelije mogu da izvrše nebrojeno
puta se povećava. .Kako je to teško zamisliti?Možda je prisustvo
ovako velikog broja kvalitetnih logičkih operacija doprinelo stvaranju
sistema vrednosti koji možemo nazvati predstava o samom sebi-
SVESTi.Na ovaj način ,spisak neostvarenih želja se drastično
povećao.@elje uvek,po pravilu, treba saopštiti.Kada se drže u
sebi,retko se ostvare.Zato je nastao trenutak pojave
4.ARTIKULISANOG GOVORA koji je mogućnost komunikacije
multiplicirao a želje pretvorio u stvarnost.Najbolji dokaz postojanja-
egzistencije je ostvarenje želje.Mislim ,dakle postojim,potpuno
obuhvata prethodnu premisu jer je želja zametak svake
misli.Artikulisan govor je imao i potrebno POVRATNO
DEJSTVO,dalje je povećavao spisak želja koje je
čovek,usavršavanjem sistematizovao.Jedna od najjačih želja,iako ne i
nagon,je bila želja za znanjem,otkrivanjem nepoznatog.Ta želja i
danas ,na putu izučavanja postanka ljudske vrste,ima izuzetno razloga
za prisustvo jer još nije iscrpljena sva harizma koja je okružuje.
U izučavanju fosilnih ostataka ljudske vrste,uz mnogo lutanja i
nepoznanica ,iskristalisale su se tri bitna evolutivna perioda do sada
poznatog evolutivnog puta čoveka do savremenog oblika, iako se ne
9
može pouzdano dokazati povezanost i direktna evolutivna zajednička

linija izmedju njih a za prvi stadijum je čak otkriveno da je paralelni-
slepi stadijum a ne prava genetska veza.
To su:
1. stadijum Australopitekus-a-paralelni stadijum
2. stadijum Homo erektus-a
3. stadijum Homo sapiens-a
AUSTRALOPITEKUS ne spada u prve Hominide već ,u nedostatku
njegovih iskopina,budući da su živeli u isto vreme,danas se koristi da
opiše stadijum evolucije.Njegova telesna graĎa i prosečna visina i
težina su bili znatno manji od savremenog čoveka (TV=150cm) a
nešto manja i od svojih predaka šimpanzi pa i pračoveka.Postoje
pretpostavke da je naš pra predak,PRAČOVEK ,u surovoj kompeticiji
,hraneći se životinjama ,napadao i jeo australopicene.Možda je to
jedan od razloga njegovog izumiranja .@iveo je pri kraju ledenog
doba i na prelazu u staro kameno doba.Imao je uspravan položaj tela,
bipedalan hod i prednje ruke sa opozicijom palca. Na lobanji je bio
slabo razvijen čeoni deo, a veličina mozga je iznosila oko 400-
550cm3. Pored biljne ishrane lovio je i sitne životinje.Fosilni ostatci
ovih bića stari su oko 3 miliona godina a konačno su izumrli oko 1
milion godina pre naše ere. .Najnovija istraživanja ljudskog genoma
govore u prilog tome da je ovo bila slepa grana u evoluciji i da čovek
ne potiče od nje.
HOMO ERREKTUS (uspravan čovek) je po karakteristikama
zaslužio da bude razvrstan u red Homo kome pripada i savremeni
čovek.Telesna masa i visina približavaju se veličini savremenog
čoveka a ima i fosilnih ostataka od 6 stopa (preko 2 metra). Imao je
veću lobanju (900cm3) nisko čelo i koristio je vatru kao i kameno
oruĎe. Smatra se da je posedovao jedan vid artikulisanog govora i
naposletku, relativno razvijenu svest i odredjeni stepen socijalne
organizacije (porodica, pleme).Pretpostavlja se da su već tada
postojale razne rase medju kojima su najpoznatije: -javanski čovek
-pekinški čovek -hajdelberški čovek
Fosilni ostaci potiču otprilike od pre 5-7 stotina hiljada godina, što
odgovara starom kamenom dobu(PALEOLIT).
10
HOMO SAPIENS - Ima lobanju koja se i po veličini i izgledu znatno

približava lobanji savremenog čoveka.Težina mozga 1300cm3, sa
višim lobanjskim krovom , razvijenim čeonim delom i bez naglašenih
nadočnih koštanih lukova. Znatno je veštiji u izradi predmeta za
svkodnevnu upotrebu i lov, koristi više materijala (kamen, kost, drvo)
a upotrebljava i luk i strelu. Crteži koji su nadjeni u pećinama gde je
živeo govore o znatno većem razvoju svesti o svom položaju u svetu
koji ga okružuje i višem stupnju kulturne evolucije u odnosu na
prethodnike. Poznato je više fosilnih rasa ovog stadijuma;
- kromanjonski čovek
- neandertalski čovek
- krapinski čovek
Homo sapiens je živeo u periodu od 10 000 godina p.n.ere pa sve do
srednjeg kamenog doba(MESOLIT).
Prvi civilizovani narod su SUMERI,koji su živeli u mladjem
kamenom dobu,(NEOLIT) oko 6000 godina p.n.ere i koji su se
intenzivno bavili zemljoradnjom i stočarstvom.O sumerskoj
civilizaciji postoje i pisani dokumenti,(klinasto pismo), otkriveni u
iskopinama na tlu nekadašnje Mesopotamije.Pretpostavlja se da je
evolucijom iz ovih predaka nastao savremeni čovek sa tri svoje rase:
1. bela (evropeoidna),
2. žuta (mongoloidna),
3. crna (negroidna).
Medjusobna razlika ovih rasa u pojedinim naslednim
osobinama koje se uglavnom odnose na boju kože, oblik lica, tip
kose,visinu,težinu,aerobne sposobnosti,brzinu,(što sve spada u domen
morfo-funkcionalnih karakteristika), donela je,u bliskoj
prošlosti,mnogo zla savremenoj civilizaciji. Ralike u morfo-
funkcionalnoj sferi,postale su osnov za nastajanje čuvenih rasnih
teorija po kojima su odredjene rase inteligentnije u odnosu na ostale i
shodno tome treba da nametnu svoju vlast i uspostave ropski odnos
nad "nižim" rasama. Zaista ,postoje biološke karakteristikeu genotipu
koje su kod pojedinih rasa izazvale povećanje odredjenih motoričkih
kvaliteta ,što se danas recimo ogleda u velikom broju crnaca u 50
najbržih ljudi sveta ,ili velikom broju azijata u sportovima izdržljivosti
(maraton) , medjutim, nijedna studija na svetu takav relativni odnos
11
snaga ne bi mogla da valjano dokaže kada bi se principi naučnog

istraživanja primenili na celu rasu a ne samo na isturene pojedince.
Potencijalne intelektualne mogućnosti svih rasa su jednake, a ono što
nas razdvaja a trebalo bi da spaja, su nejednaki uslovi socijalno-
ekonomskog razvoja za sve i shodno tome različiti kulturni potencijali
i nasledja. UNESKO je,posle drugog svetskog rata,1949 godine
,organizovao veliki broj medjunarodnih simpozijuma koji su
rezultirali definitivno prihvaćenim stavom da bioloških razlika koje bi
jednu rasu dovele u neravnopravani položaj u odnosu na drugu nema, i
da jednom za svagda treba napustiti tlo rasističkih teorija. Nažalost, i
pored svih evolutivnih karakteristika koje savremeni čovek poseduje
,kao biološko i sociološko biće, savremenici smo postojanja tendencija
koje žele da ove teorije nikada ne zamru i pored činjenice da se
nijedna od gore pobrojanih rasa ne može genetički nazvati čistom i da,
shodno tome, rasizam sam po sebi nema logičnu podlogu. Nadajmo
se da će evolutivni točak ,makoliko nepojmljiva bila vremenska
komponenta koja učestvuje u njemu, doneti civilizaciji i savremenom
čoveku takav nadrasni nivo svesti, da ova biološka pitanja nikada sebi
ne postavlja.
12
2. BIOLOŠKI RAZVOJ ČOVEKA

2.1. BIOLOŠKE ZAKONITOSTI RAZVOJA
Već smo naglasili da biološki razvoj čoveka nije tekao

kontinuirano i u samo jednom smeru. Naprotiv, vremenski periodi u
kojima se gubi nit razvoja zbog ne postojanja kvalitetnih naučnih
dokaza su izuzetno veliki. Nemoguće je praktično dočarati sliku
biološkog razvoja ljudske jedinke koja bi bila kompletno odslikana i
na kojoj bi sve bilo skladno povezano, a da se pri tome ne pomešaju
odreĎene boje. Možda je bilo perioda razvoja koji nisu išli u smeru ka
današnjem čoveku. Takva mogućnost postoji iako su dokazi
neuspešnog puta potpuno izgubljeni-izumrli. Da bi se odgonetnula
tajna biološkog razvoja bilo je potrebno otkriti fundament pojave
života i detektovati meĎuodnose same pojave i okruženja. Fundament
pojave biološkog razvoja je u samom centru-u pojavi života uopšte na
našoj planeti. Odnosi koje je primitivni oblik života ostvario sa
okolinom su prvi zidovi graĎevine koju nazivamo evolucija. Stoga je i
jedno od krucijalnih pitanja biološkog razvoja čoveka; koji su to
FAKTORI koji na njega utiču, da li postoje ZAKONITOSTI koje ga
opredeljuju i kakav sve predznak može imati njihov uticaj- pozitivan
ili negativan.
Odmah na početku da razlučimo pojmove TELESNI RAST i
TELESNI RAZVOJ. Pod pojmom rastenja, podrazumevamo promenu
veličine kao posledicu razmnožavanja ćelija i uvećanja meĎućelijske
supstance, (M.Stojanović), dok pod pojmom RAZVOJA
13
podrazumevamo više složenih procesa kao što su dole nabrojani

procesi koji se u vremenu smenjuju:
 proces diferenciranja različitih tkiva
 proces funkcionalnog sazrevanja
 proces rastenja
Iz ovoga se vidi da je rast samo jedna od komponenti
razvoja.
U samom procesu biološkog razvoja postoje, evolucijom
diktirane, zakonitosti koje moramo nabrojati.
1) KONSTANTNOST RAZVOJNOG REDA predstavlja

zakonitost da razvojne karakteristike imaju svoj prirodni
nepromenljivi redosled ispoljavanja nezavisno od toga da
li sam razvoj jedinke teče brže ili sporije. Na primeru
motorike, dete prvo prohoda pa onda potrči. Ova
konstantnost razvojnog reda je data genetskom šifrom
karakterističnom za svaku biološku vrstu. Drigim rečima,
postoji RED u ispoljavanju i razvijanju oblika života i
njegovog funkcionisanja.
2) RAZVOJ U CEFALO-KAUDALNOM SMERU (od

glave ka nogama). Prvi efekat genetske šifre se ispoljava
kroz pravilo razvoja u cefalo-kaudalnom smeru. Najbolje
se ova zakonitost uočava u intrauterinom periodu
organogeneze, kada se prvo razvija glava koja i po roĎenju
ostaje u velikoj nesrazmeri (po veličini) u odnosu na druge
delove tela. Ova zakonitost se naročito odnosi na
morfološki razvoj.
3) ZAKONITOST RAZVOJA U PROKSIMALNO

DISTALNOM PRAVCU.Ova zakonitost u razvoju
najviše podržava funkcionalno usavršavanje i sazrevanje i
najbolje je ilustruje razvoj motorike kod novoroĎenčeta
gde se primećuje postepeno premeštanje centralne kontrole
od strane CNS od komandnom pultu najbližih mišića
14
(mišići očne jabučice i vrata), ka mišićima na rukama,

mišićima trupa i na kraju nogu.
Sa druge strane, postoje i dobro izdiferencirane zakonitosti koje
opredeljuju RAST deteta. Možemo navesti tri najbitnije ( po
Medvedu):
1. Intezitet rasta pojedinih organa nije jednak. Veličina glave
u odnosu na veličinu tela se od roĎenja neprestano menja. Po roĎenju
iznosi 1/4 dužine tela, a po završenom rastu 1/8 dužine tela.
2. Rast nije linearan, već postoje razdoblja većeg i manjeg
intenziteta.Najveći, eksplozivan rast, beležimo u intrauterinom
periodu. Od 4 meseca ovog perioda do roĎenja, telesna masa se
poveća 30 puta. Nakon roĎenja, u prvoj polovini godine, TM se samo
udvostruči. Periode rasta deteta, grubo delimo na:
 Prva faza ubrzanog rasta (od roĎenja do 3 godine).
 Prva faza usporenog rasta (od 4 do 11-13) .
 Druga faza ubrzanog rasta, (pubertet 11-14 i 13-16) .
 Druga faza usporenog rasta (od 14-16 do 17-19).
Prve cifre se odnose na ženski pol. O ovoj problematici biće

više reči u poglavlju koje tretira biološki razvoj pojedinih morfoloških
karakteristika.
3. Organi u toku rasta ne povećavaju samo svoju masu već
menjaju i svoju strukturu, što u biti predstavlja okosnicu pojave koju
nazivamo sazrevanje organa. Najbolji primer je sazrevanje polnih
žlezda.
2. FAKTORI RAZVOJA ČOVEKA
Već ranije smo naglasili da biološki razvoj ljudske jedinke ,kako u

ontogenetskom tako i u filogenetskom smislu nije išao
najjednostavnijim i najprobitačnijim pravcem.Bilo je i pokušaja koji
su se završavali kao greška (australopitekus).Svu složenost biološkog
razvoja ne opredeljuje samo ŠIFRA-(BIOLOŠKI KOD) koju nosimo
15
u genetskom materijalu već i izuzetno veliki broj drugih faktora koje

smo iz edukativnih razloga podelili na dve velike grupacije-endogene
i egzogene. Izuzetno dugo se vodila borba meĎu naučnicima ,koja od
ove dve grupacije ima veći-presudniji značaj za biološki razvoj.Bilo je
perioda vladavine jedne grupe poklonika nad drugom grupom pa bi se
redosled i menjao.Ukratko,danas se smatra da unutrašnji faktori
razvoja predominantno i snažno vladaju u biološkom razvoju svih
živih jedinki ,izuzev ljudske vrste gde u razvoju,odreĎenu,veoma
bitnu ulogu i dalje imaju spoljašnji faktori.Zapravo,spoj jednih i
drugih,meĎusobno preplitanje i nije moguće zamisliti u odvojenom
prostoru.Isprepletanost je iznuĎena samim životom jer da nema
spoljašnjih faktora ,unutrašnja matrica-kod,bila bi nezamislivo
dosadno jednaka.Svet bi bio siromašan u vrstama i biljnog i
životinjskog sveta a ljudsko biće -ukoliko bi se uopšte evolucijom
došlo do njega,bi bio replikat istih gena se nepojmljivo istim
osobinama.Eugenika(uzgajanje najkvalitetnijih gena) bi postojala i u
prirodi a ne samo u veštačkim uzgajalištima.Srećom,nepromenljivost
spoljašnje sredine bi postojala samo u jednom jedinom trenutku-kada
ne bi postojala spoljašnja sredina a to bi već značilo kraj našeg
puta,kraj života i postojanja ove planete.Dakle ,faktore razvoja čoveka
smo podelili na :
a) UNUTRAŠNJE (ENDOGENE)
b) SPOLJAŠNJE (EGZOGENE)
U UNUTRAŠNJE FAKTORE razvoja ubrajamo:

1.nasleĎe
2.pol
3.neuro-endokrini sistem
4.efektorna tkiva i organe
5.rasu
U SPOLJAŠNJE FAKTORE razvoja ubrajamo:
1.socio-ekonomske uslove
2.geografsko-klimatske uslove
3.fizičku aktivnost(telesno vežbanje i sportski trening)
4.bolesti i povrede
16
5.higijensko-dijetetske postupke i stimulativna sredstva(

6.psihički faktor-stres
UNUTRAŠNJI FAKTORI RAZVOJA
N A S L E DJ E
Najvažniji faktor razvoja nosimo u sebi.On je tajna života,

šifra nad šiframa ,ili ,ako baš hoćete,pesma nad pesmama.To je
nasleĎe-GENOM.Istraživanja ljudskog genoma sa dešifrovanjem
najvećih grupa gena u svim hromozomima su završena u novembru
mesecu 2000-te godine.U mapi ljudskog genoma otkriveno je poreklo
,istorija vrste a mogu se baciti i skriveni i pomalo uplašeni pogledi na
budućnost.Ideju da se gen i sam život sastoje od digitalne informacije
prvi je obelodanio Ričard Dawkin u svojoj knjizi "Reka iz raja".Da se
potsetimo,generacijama devedesetih godina prošlog milenijuma ne bi
trebalo da bude teško da shvate da se cela kompjuterska era zasniva na
binarnom kodu- kodu koji je napisan od samo dva broja-"slova" - 1 i
0. Za kompjuter to znači ima napona -nema napona.U ta dva "slova" i
njihovim besomučno dugačkim kombinacijama stao je ceo binarni kod
na kom se zasniva kompjuterski jezik- a iz njega je izrastao
sofver(program).Iz ovoga proizilazi da sve ,pa i najkomplikovanije
računske operacije,kompjuter izvodi najglupljom ali
najjednostavnijom računskom operacijom -sabiranjem.Da bi
pomnožio 1000 sa 1000 ,kompjuter milion puta sabere 1 + 1 .Zabuna
nastaje jedino zbog vremenske komponente-on to radi izuzetno brzo.
Skoro svi jezici sveta kojim se u ovom trenutku govori sastavljeni su
od slova.Naš - srpski jezik ima 30 slova i pomoću njih se kodiraju reči
,sastavljaju rečenice da bi se iskazale misli ,sklapaju priče,poglavlja,
KNJIGE.Ljudski genom je upravo KNJIGA ŠIFARA za pravljenje
ljudskog tela sastavljenog od kombinacije SAMO ČETIRI slova-
adenin(A),guanin (G) ,citozin(C) i timidin(T).Zapravo ,u RNK
molekulu se pojavljuje još jedno slovo U (uracil) koji je ostatak
"RNK sveta",života pre našeg postojanja.Genetski materijali oca i
majke se činom oplodjenja mešaju razmenjujući male deliće gena
(proces nazvan REKOMBINACIJA) i nastaje potpuno nova jedinka sa
17
svojom,potpuno novom kombinacijom.Pod genetskim materijalom

podrazumevamo hromozome koje oplodne ćelije nose u svom jedru i
koji su mesto lociranja gena.Sam gen je tvorevina molekularnih
dimenzija sastavljen od uvijenih lanaca dezoksiribonukleinske
kiseline(DNK).U ljudskom genomu ,u ovom trenutku se smatra da
postoji oko 60000-100000 gena.Primera radi ,polni hromozomi Y i X
nose različit broj gena.Veliki X hromozom nosi 709 gena a mali Y
hromozom samo 87.Kao napomena ,najmanji par hromozoma
(Hromozom 22) nosi 464 gena.
Geni, kao osnovni nosioci hereditarnih (naslednih) svojstava pod
dejstvom ostalih unutrašnjih a i nekih spoljašnjih faktora, odredjuju
razvoj odredjene osobine.Preciznije,geni nose recept za pravljenje
odreĎenog proteina.Uticaj jednog gena može se ispoljiti na razvoj
samo jedne osobine, mada postoje stanja kada jedan gen može uticati
na razvoj više osobina i obratno,više gena može uticati na razvoj samo
jedne osobine.Postoje situacije kada pojedini geni ne ispolje svoje
dejstvo na odredjenu osobinu ukoliko nije prisutna odlučujuća
determinanta.Naprimer,hemofilija je nasledna bolest koju kroz
generacije prenose ženski potomci obolelog, koji i pored postojanja
gena, nikad ne obole.Medjutim,njihovi muški potomci dobijaju
manifestni oblik hemofilije.Determinanta u ovom slučaju je pol
naslednika. Skup svih naslednih osobina smeštenih u kompletnom
genetskom materijalu nazivamo GENOTIPOM.Kada,pod dejstvom
svih gore navedenih faktora(i odredjenog broja još uvek
nepoznatih)genotip ispolji svoje osobine,kada postojeće genotipske
predispozicije prerastu u skup ostvarenih osobina koje čine jednu
jedinku,govorimo o FENOTIPU.Od identičnog genotipa (jednojajčani
blizanci) ne postane uvek identičan fenotip,u zavisnostiod specifičnih
uslova spoljašnje sredine.Ljudski genotip čini 23 para hromozoma od
kojih poslednji par su polni hromozomi( x i y).Ljudski hromozomi su
različite veličine,predstavljaju dupli i isprepletani lanac molekula
DNK i upravo po veličini su rasporeĎeni u mapi genoma po
brojevima.Najveći je prvi par hromozoma-Hromozom 1. Svaki
hromozom ima dugi i kratki krak koji su odvojeni jednim suženjem
nazvanim CENTROMERA.Na dugom kraku Hromozoma 1 u blizini
centromere nalazi se sekvenca dugačka 120 slova po redosledu
18
napisana A- C-G-T koja se ponavlja više od 100 puta.Ovo predstavlja

možda najaktivniji gen u ljudskom telu koji nosi informaciju za
kopiranje kratke niti RNK poznate kao 5SRNK. Zajedno sa grupicom
drugih RNK ,smešta se u RIBOZOM-FABRIKU PROTEINA koja
prevodi (kuva) DNK recepte u proteine.Tu je odslikana istorija
svetova (RNK i DNK) jer bez prethodnog sveta i života nema ni
današnjeg DNK sveta.Bez RNK nema mogućnosti da se pročita šifra i
poznate amino kiseline(ima ih svega dvadeset(20) u prirodi)
iskombinuju u lance specifičnih proteina tela.
Kako je iz humanih razloga zabranjeno izdvajanje genetskog
materijala u veštačkim uslovima i njegovo ukrštanje(genetsko
inžinjerstvo),istraživanja u sportu i fizičkoj kulturi su vršena na
blizancima i to najčešće na jednojajnim blizancima ili pak na
usvojenicima.Razlozi su više nego očigledni.Kod jednojajnih
blizanaca postoje gotovo identični genetski materijali što u uslovima
praćenja pod jednakim uticajem spoljašnjih faktora može dati odgovor
kako je genetski odreĎena neka telesna karakteristika.S druge
strane,ukoliko se takvi blizanci razdvoje, mogu se istraživati uticaji
pojedinih izolovanih spoljašnjih faktora na biološki razvoj.
Sva istraživanja su nepobitno utvrdila da postoje morfo-funkcionalne
karakteristike na koje nasledje ima izuzetno jak uticaj i koje se u
različitim uslovima i pri delovanju spoljašnjih faktora uvek isto
razvijaju. Najbolji primer je TV (telesna visina) koja je genetski
detrminisana do 96%. Slično je i sa pojedinim transverzalnim
dimenzijama (širina karlice, širina ramena). S druge strane, postoje
morfo-funkcionalne karakteristike koje pod uticajem spoljašnjih
faktora mogu znatno da se izmene i čija genetska determinisanost nije
tako velika. Dobar primer je TM ,(telesna masa) koja je, prema istim
istraživanjima genetski determinisana sa "samo"60%. U prostoru
energetskog ispoljavanja,u poslednje vreme se podiže bura oko
otkrivanja specifičnih genetskih markera za izdržljivost(aerobnu
moć)(Hagberg & Moore 2001).Ovo bi mogla da bude revolucija u
istraživanju nasleĎa u sportu.DNK pohranjena u mitohondrijama
(dakle nije jedro jedino mesto gde se locira DNK) kao i kreatin kinaza
imaju presudan uticaj na maxVO2.TakoĎe ,iz ovih radova se može
primetiti da Angiotenzin konvertaza( enzim) još nepoznatim
19
mehanizmom ,utiče na aerobne performanse(Uzgred ovaj gen se

nalazi na X hromozomu i kod muške dece vodi poreklo isključivo od
majke a kod ženske dece može poticati od oba roditelja.). Pored
morfo-funkcionalnih i pojedina psihička svojstva se u velikom
procentu nasledjuju (inteligencija i temperament) , dok je recimo za
razvoj karakternih osobina presudan uticaj sredine. Ovo je veoma
bitan podatak, jer nikad ne smemo izgubiti iz vida da je uloga
profesora fizičkog vaspitanja uloga pedagoga koji ima važan cilj da
svoje učenike usmeri ka znanjima koje u sebi krije fizička kultura i
kroz taj proces doprinese podizanju opšteg kulturnog nivoa pojedinca
kao osnovne čestice društva.Kao zaključak ,nameće se sledeća
konstatacija; da je nasledje veoma važno u razvoju jedinke ,iako pri
tom hereditarni faktori ne odredjuju potpuno jednu osobinu već samo
normu-opseg reakcije. Tako je i veličina eventualne modifikacije pod
uticajem spoljašnjih faktora odredjena gore pomenutom normom.
POL
Na ovom mestu je potrebno reći da najnovija genetska istraživanja
otkrivaju nesvakidašnju pojavu,neočekivan i nejasan dogaĎaj-borbu
polova.Autoru je kristalno jasno da se kroz celu evoluciju svih živih
stvorenja vodila ogorčena BITKA GENA u kojoj je bilo pobeda
poraza i nerešenih ishoda.Ali ,borba polova ,pa još u okviru jedne
vrste je prilično neočekivan ,ali samo na izgled neazumljiv
rasplet.Istražujući na kloniranju miševa (spajanje dva genetska
kompleta od majke ili obrnuto,spajanje dva genetska kompleta od oca)
tim naučnika iz Kembridža je otkrio jednu izrazitu pravilnost.Plod ni u
jednoj kombinaciji ne bi preživeo ali se rasplet odvijao
drugačije.Isključivo ženski komplet bi se kao embrion sjajno razvijao
ali ne bi postojala dobro razvijena posteljica koja bi omogućila
prelazak u fetusni stadijum.I obratno,plod isključivo od samo "očevih"
gena ne bi uspevao da odvije sve faze embrionalnog razvoja već bi se
završilo stvaranjem neke embrionalne smese koja bi uginula.Ali,u
ovom slučaju bi posteljica bila izrazito dobro
razvijena.Zaključak,paternalni (očevi) geni ne veruju maternalnim
genima i sami se pobrinu da svi uslovi za rast i razvoj ploda preko
kvalitetne posteljice postoje.S druge strane,maternalni geni daju
najviše informacja za razvoj tela i glave(mozga) ploda.Geni su pri
20
tome jasno obeleženi i uvek se zna od kog roditelja

potiču.Kompeticija gena majke i oca se odvija i u slučaju jednog
malog gena koji proizvodi mali protein odgovoran za eksplozivni
fetusni rast,koji se nakon roĎenja inaktivira .Protein poznat kao IGF2
potiče od oca ali zato majka proizvodi IGF2R protein koji se vezuje za
IGF2 i inaktivira ga.Otac želi brz i buran rast,majka ga usporava i
harmonizuje. Pol je veoma važan faktor koji determiniše rast i razvoj
ljudske jedinke.Morfološke i funkcionalne karakteristike polova su
značajno različite.Na morfološkom prostoru muški pol je dominantan
u telesnoj visini(TV),telesnoj masi(TM),količini mišićne mase,težini
kostiju,veličini pojedinih organa ,telesnoj površini i telesnoj
zapremini.U funkcionalnoj sferi radni kapaciteti raznih organskih
sistema muškarca su oko 20% izraženiji nego kod žena U motoričkoj
sferi većina sposobnosti zasnovana na količini mišićne mase i njenom
kvalitetu je na strani muškarca ali su zato motorne sposobnosti vezane
za finu moždanu regulaciju i kontrolu na strani
žena(okretnost,koordinacija). Budući da će o ovom momentu biti više
reči u poglavlju gde se obradjuje razvoj morfo-funkcionalnih
karakteristika kroz odredjene životne periode,sada je potrebno
naglasiti da je odlučujući supstrat pomoću koga pol odredjuje tempo i
veličinu razvoja individue, i omogućuje RAZLIČITOST polova muški
polni hormon testosteron koji se stvara u Lajdigovim ćelijama testisa.
Gen koji locira proizvodnju u testisima lociran je na Y hromozomu i
nije aktivan do ttrenutka polne zrelosti. Ovog hormona ima i kod žena
(stvara ga kora nadbubrega a delom i jetra), ali u znatno manjim
količinama pa je i njegov efekat na morfo-funkcionalni razvoj manji.
NEURO- ENDOKRINI SISTEM
U biološkom razvoju jedne vrste potrebno je matrica(genetska
šifra) a zatim izvršilac posla.Taj zadatak,da se matrica po odredjenom
diktatu UVEK razvije u odredjenom smeru i do optimalnih
mogućnosti matrice dat je neuroendokrinom sistemu čoveka.Ovaj
sistem u svakom periodu razvoja i sam se razvija i sazreva pa u
odredjenim periodima svojim sazrevanjem diktira tempo rasta i
razvoja čitave jedinke.Stoga nije daaleko od istine da samo telesno
vežbanje koje zahteva adaptaciju tela na povećane energetske zahteve
upravo preko neuro-endokrinog sistema,predstavlja svojevrsno
21
dodirivanje gena.U ovom procesu dodira gena odvija se i hipertrofija

mišića i povećanje radnih sposbnosti.Prema tome ,jedan od retkih
trenutaka u kojima drugi čovek utiče na genetsko reagovanje je
odnos TRENER _ SPORTISTA u toku trenažnog procesa.Utoliko
pre o tom procesu moraju biti upoznata oba učesnika,da bi proces
bio harmoničan.
Najveći deo endikrinog sistema je pod uticajem hipotalamusa,
koji je deo CNS ,i stoga moramo taj uticaj tretirati kao zajedničko
dejstvo oba sistema. Naročito je interesantan raspored dužnosti
pojedinih delova endokrinog sistema kroz ontogenezu.Tako je, u
intrauterinom periodu razvoja ploda ,najvažnija aktivnost kore
nadbubrežne žlezde ,(pored ostalog tu se stvara i testosteron). U
postnatalnom periodu, naročito u periodu odojčeta , važnu ulogu ima
timus. Od kraja prve godine ,pa do 3-4 godine naročito se ispoljava
dejstvo tireoideje. Otuda prisusutvo enormne motoričke aktivnosti
kod ove dece i u pravu su oni koji za izuzetno nemirnu decu u ovom
periodu u šali tvrde da ih ne treba grditi jer" nemaju veze sa mozgom".
Potpuno tačno, jer nakon tog perioda, otprilike od četvrte godine,
počinje da se ispoljava dejstvo hipofize kao centralnog koordinatora
rada svih žlezda sa unutrašnjim lučenjem i uspostavlja se prava "veza
sa mozgom" preko hipotalamusa.
EFEKTORNA TKIVA I ORGANI

U pravilnom razvoju tkiva i organa veoma bitnu ulogu ima
činjenica kako spoljašnja sredina utiče na genetski materijal
jedinke.Pozitivnim dejstvom se genetska doza iskoristi do optimalnih
,ili čak maksimalnih granica, dok kod negativnog dejstva može doći
do minimalnog razvoja predvidjene karakteristike.Ovo je moguće jer
svaki gen daje OPSEG u kome se pojedina karakteristika može
razviti.Stoga i efektorna tkiva i organi imaju svoje oscilacije unutar
tog zadatog opsega što će se manifestovati vidljivim poremećajem u
rastu i razvoju.Moramo još naglasiti da promene i poremećaji u rastu i
razvoju organa i organskih sistema prouzrokovani bilo kojim spoljnim
činiocem se ne nasledjuju (LAMARKOVA teorija tvrdi suprotno) ,
dok se uticaji spoljašnjih činioca na gensku strukturu usled koje bi
došlo do njene promene mogu naslediti ,a sama promena naziva
22
MUTACIJOM.Naravno,ogromna većina mutacija,u toku evolutivnog

razvoja biološkog potencijala planete,zbog revolucionarnosti promene
je bila smrtonosna.Samo one mutacije na koje je bila moguća
ADAPTACIJA su bile korak napred u evolutivnom ciklusu.Proces
Mutacija- adaptacija je ustvari onaj proces sa kojim nauka
(DARVINOVA teorija) pokušava da objasni skokovite promene
morfo-funkcionalnih karakteristika u toku evolucije naših predaka . I
ne samo to. Nauka, na žalost, gleda i unapred i budući da postoje
izuzetno opasni faktori koji mogu relativno lako da utiču na genetski
materijal , kako biljnih tako i životinjskih vrsta(povećana koncetracija
radioaktivnih čestica u sve većem broju gusto naseljenih životnih
sredina, oštećenje ozonskog omotača-pojačano dejstvo sunčevih
zraka i promena klime), postoji mogućnost i nepovoljnih mutacija za
ljudsku rasu koje bi , u jednom kritičnom kombinatornom momentu
mogle da dovedu rasu do izumiranja. Na sreću, dosadašnji mutacioni
procesi (da li samo oni?) su imali očigledno pozitivan predznak jer u
suprotnom, danas ne bi postojala nauka o životu-Biologija.
RASA
Izuzetno je teško odvojiti uticaj rase na razvoj morfoloških
karakteristika,naročito onih koje nisu vezane za nasledje.Jedan deo
ove problematike smo već prodiskutovali u prethodnom
poglavlju.Najveću prepreku u istraživanju rasa i njihovih razlika,čini
prisustvo spoljašnjih faktora kao što su životni standard i ishrana.Tako
je Tanner,prateći razvoj japanskih devojki (iz Medveda)ustanovio da
one rodjene u Kaliforniji ranije polno sazrevaju(prva menstruacija) i
do 1.5 godine pre u odnosu na devojke koje su se posle rodjenja
preselile u Japan.Znači i unutar jedne rase postoji mogunost dejstva
različitih spoljašnjih faktora.Bez obzira na to,ustanovljene su jasne
situacije u kojima pripadnost jednoj rasi diktira "specifičnost
razvoja".Primer,američka deca čiji su roditelji rodjeni u Americi,rastu
izmedju 6-8 godine brže od dece čiji su roditelji Italijani.Čini se da se
mora naglasiti da se u genetskoj determinisanosti telesne visine rasa
,razlike pojavljuju zbog postojanja dva gena koja opredeljuju rast
.Jedan od gena opredeljuje definitivnu visinu a drugi opredeljuje
intenzitet prirasata i periode rastenja i daleko je osetljiviji na
23
spoljašnje uticaje.Dokaz za ovu konstataciju su istraživanja na

Eskimima kod kojih je kratkoća nogu jedna od glavnih genetskih
morfoloških karakteristika.Sa razvojem standarda i promenom načina
života i donekle ishrane,ova razlika u dužini nogu je počela da se
smanjuje u odnosu na Američku decu,(Medved), i ukoliko se trend
približavanja američkim standardima zadrži,potpuno će doći do
izjednačavanja za 1 do 2 decenije,(Rode i Shephard).
SPOLJAŠNJI FAKTORI RAZVOJA

Dualitet uticaja na morfo-funkcionalni razvoj čoveka ostvaruje
se sadejstvom unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Od spoljašnjih faktora
na prvom mestu su:
SOCIO-EKONOMSKI USLOVI
Socio-ekonomske uslove možemo definisati kao skup
kulturnih, urbanih, naučnih i materijalnih činilaca koji opredeljuju
životnu sredinu pojedinca ili grupe ljudi. Najčešću formu
organizovanog življenja čini porodica, kao osnovna ćelija socijalne
organizacije. Pored nje, postoje složeni i veliki sistemi organizovanja
do najsloženijeg-državne zajednice više naroda i nacija. Važnost
uticaja socio-ekonomskih uslova na čoveka priznala je i svetska
zdravstvena organizacija kada je definisala zdravlje kao stanje
psihičkog, fizičkog i materijalnog blagostanja. Da ekonomsko stanje
porodice donosi i značajan porast morfoloških karakteristika dece,
naročito TV i TM dokazao je svojim radovima Zellner ispitivajući
decu iz Vroclava još 1925 godine podeljenu u tri grupe prema
imovnom stanju, (M. Stojanović) . Značajno bolji telesni razvoj su
imala deca iz bogatih porodica u odnosu na decu radnika. Naravno da
je ovde presudni uticaj imao kvalitet ishrane, njena raznovrsnost i
higijenski uslovi stanovanja koji su značajno smanjivali broj
oboljevanja od infektivnih crevnih bolesti,što je moglo da zaustavi
telesni razvoj. Socio-ekonomski uslovi posmatrani šire, na nivou
naroda, takodje kroz brojna istraživanja, pokazuju usporen rast dece u
vreme ratova. Vrlo interesantna su longitudinalna istraživnja ruskih
autora koji su jednu društvenu zajednicu ,(selo Gluhovo u
moskovskoj oblasti),(M.Stojanović), posmatrali skoro 70 godina i
24
došli do zaključka da su se morfo-funkcionalne karakteristike dece

poboljšavale sa povećanjem standarda žitelja. Već ovakvim
istraživanjima se mogla naslutiti kasnije opšteprihvaćena teorija o
"akceleraciji razvoja"ljudske rase. No, ima istraživanja koja dokazuju
da nije samo telesni razvoj obuhvaćen akceleracijom već i psihološko
sazrevanje kao i razvoj sekundarnih polnih karakteristika .Ali ovom
fenomenu u ovoj knjizi je posvećeno mnogo više prostora na mestu de
se akceleracija izučava zasebno upravo zbog značaja koji ona ima i
koji zaslužuje.
Pored socio-ekonomskih uslova na telesni razvoj utiču i:
GEOGRAFSKO-KLIMATSKI FAKTORI
Vidljive razlike meĎu telesnim karakterstikama indo-evropske grupe

naroda dovele su do izučavanja uticaja njihovih staništa na biološki
razvoj.Pažnju je privukla svaka pojedinost poput nadmorske
visine,količine vlage,konfiguracije terena,količina dnevne i godičnje
svetlosti,broj godišnjih doba i sl.Sve to je rezultovalo pojavom
klasifikacija koje su išle ka bližem odreĎivanju telesnih karakteristika
poput izdvajanje odreĎenih tipova naroda kao:
- mediteranski tip
- dinarski tip
- nordijski tip
Dokazano je da neuro-endokrini sistem primitivnijih
životinja( a novija istraživanja pokazuju da i čovek ima ovakve
procese) reaguje ritmično na klimatske uslove a naročito na promenu
količine dnevne svetlosti promenom koncentracije odredjenih
hormona(adrenalin,hormon rasta,polni hormon,hormon
tireoidee).Godišnja doba imaju ritmičan tok povećanja i smanjenja
količine dnevne svetlosti i po trajanju i po intenzitetu što se direktno
povezuje upravo sa napred pomenutim fenomenom. Ovaj proces
ritmičnog smenjivanja količine pojedinih hormona ,u prirodi je nazvan
Bioritmom .Samim tim što bioritam predstavlja ciklično delovanje
endokrinog sistema,odmah shvatamo da se tu može raditi i ocikličnom
25
delovanju spoljašnjih faktora na NASLEDNU MATRICI,izazivajući

od nje adaptacione odgovore tipa:
- višak svetlosti - pojačana pigmentacija
- manjak svetlost- smanjena pigmentacija
- višak svetlosti - povećani metabolizam- uzburkan CNS
- manjak svetlosti- usporen metabolizam- smiren CNS
I zaista depresije se karakteristične za nordijski tip a neurotična

reagovanja i manije za mediteranski tip.
Bioritam može po dužini intervala u kome se vrše hormonske
mene biti dnevni,mesečni ,višemesečni ili pak i godišnji.Dnevni ili
cirkadijalni ritam je najčešće praćen jer je i najzanimljiviji sa aspekta
fizičkog vežbanja i trenažnog procesa. Kod primitivnijih živih bića
bioritam reguliše najosnovnije funkcije od kojih može zavisiti i
opstanak vrste . Kod čoveka ,pored osnovnih funkcija (održanje
budnosti i sna,mentalne sposobnosti,fizički rad) za koje su zaduženi
dnevni bioritmovi,sezonski bioritmovi utiču na biološko ponašanje
žive materije i procese rasta i razvoja. Nije još uvek dat definitivan
odgovor kolikog udela u bioritmovima ima genetska matrica a koliko
spoljašnji faktor-klima,geografska širina,nadmorska visina.
Eksperimenti na životinjama koje su mesecima bile zatvorene u
kavezima gde je veštački održavana i klima i osvetljenje, pokazuju
izuzetnu pravilnost u pojedinim cikličnim lučenjima odredjenih
hormona koji, pored reproduktivnih, imaju i druge zadatke poput
indukovanja rasta i razvoja.Genetska matrica nije odreagovala na tako
kratak presing sredine.Medjutim,čovek je daleko kompleksnije biće
od svih ostalih životinjskih vrsta upravo i zbog povezanosti centralnog
nervnog sistema sa endokrinim i ovog sa genima.Odredjene promene
u funkcionisanju CNS-a po pravilu prate i promene u endokrinoj sferi
a ponekadsu procesi i obratni.Stoga nije moguće generalizovati
zaključak na osnovu ovakvih istraživanja koja ukazuju na odredjenu
krutost i automatizovanost bioritmova bez obzira na promenu
okoline.Poznati su procesu promene bioritmova(san,budnost,fizička
sposobnost) upornim i planiranim treningom naročito u pripremama
kod sportista koji svoja takmičenja planiraju na drugim kontinentima
gde je druga satnica dana i noći,drugačija klima i nadmorska
26
visina.Ljudski rod je daleko fleksibilniji od većine bioloških sistema

što je samo jedan od razloga uspešnog penjanja na vrh evolutivne
biološke lestvice.
Kod čoveka je dokazano da za većinu hormona ,da imaju
svoj bioritam lučenja .Interesantni su bioritmovi nekih hormona poput
hormona rasta i testosterona. Bioritam lučenja testosterona se poklapa
sa mesecima u godini kad se telesna masa povećava. Ovi meseci su
mart - april u proleće i septembar - oktobar na jesen ali samo na
Evropskom kontinentu.U Australiji,bioritam ovih hormona je u skladu
sa njihovim godišnjim dobima. Od novembra do sledećeg marta-
aprila porast TM i TV je blag i ne pokazuje skokovite napredke(jer
nema sinergetskog delovanja testosterona i hormona rasta pa shodno
tome reakcije gena). S druge strane,u periodima kada dodje do
pojačavanja lučenja testosterona, pojačava se i količina dnevne
svetlosti,povećava se i prosečna dnevna temperatura kao i
barometarski pritisak pa se nemože sa sigurnošću izdvojiti koji to
klimatski faktor odlučujuće deluje na bioritam ovog hormona.
Istraživanjima, koja su vršena i u našoj zemlji dokazano je da
se po pravilu, viši i krupniji ljudi razvijaju u umerenim i hladnijim
krajevima i na višim nadmorskim visinama. Izmereno je da su
Crnogorci najviši Jugosloveni u proseku, što se u potpunosti
podudara sa prethodnim konstatacijama. Klimatski faktor, pored
temperature, smene godišnjih doba ,(gde najverovatnije odlučujuću
ulogu igra količina svetlosti i broj "svetlih dana"), i nadmorske visine,
karakterišu i vlažnost vazduha i barometarski pritisak koje, takodje,
moramo imati u obziru kada vršimo istraživanja telesnog razvoja
omladine jednog regiona. Dugotrajnim delovanjem istih geografsko
klimatskih uslova na jednu odredjenu populaciju, stvaraju se uslovi da
se njihove telesne karakteristike kao i psihičkih svojstva smatraju
karakterističnim (nordijski tip, mediteranski tip,dinarski tip,anglo-
saksonski tip ), biološko sazrevanje poprimi tipičan ritam a način
života reflektuje u skup tipičnih navika i običaja. Otkriveno je da i
smena svetlosti (smena dana i noći) može imati odraza na pojedine
psihosomatske reakcije .Tako je ovaj proces propraćen u organizmu
smenom "agresivnog"simpatikusa sa "mirnim "vagusom". Naravno,
ovi dnevni bioritmovi zavise od lučenja adrenalina iz kore
27
nadbubrežne žlezde i najveća im je uloga u regulisanju psihofizičkih

sposobnosti u toku svakodnevnih ljudskih aktivnosti.
DEJSTVO FIZIČKE AKTIVNOSTI NA TELESNI RAZVOJ-

DODIR GENA
Ovaj fenomen je izuzetno proučavan proces sa obiljem

ponekad i kontradiktornih rezultata, pa je veoma teško odlučiti se na
koji način ga prikazati. U ovoj ediciji, o dejstvu fizičke aktivnosti na
ljudski organizam biće više reči u posebnom poglavlju, pa na ovom
mestu ističemo samo osnovne postavke. Ako postoji način i mesto da
svojim znanjem nekom dodirnemo gene onda je to za vreme vežbanja
delovanjem fizičke aktivnosti na vežbača.Ovaj čudesni zaključak
temelji se na poslednjim istraživanjima ljudskog genoma i poslednjim
shvatanjima mbiološkog razvoja.Celokupna genetska materija
,smeštena u hromozomoma unutar jedara ćelija stoji u pripravnosti i
spremna da na neki signal odreaguje .Naravno,najveći deo genetske
matrice je u odreĎenim momentima života blokiran(zapravo,blokada
se polako povećava starenjem) ali odrĎen deo genetskog koda je uvek
živ i spreman za reagovanje.Geni za izgradnju proteina mišića , geni
za konverzxiju energija (metabolizam) u najvećem delu života čoveka
su spremni oi sposobni da odreaguju.Vežbajući,mi dodirjemo ne
blokirane gene i navodimu na akciju- sintezu proteina.Proteini -
gradivne materije naćih ćelija povećavaju masu većine organa i
oraganskih sistema a naročito mišića.Otuda vežbanje povećava
mišićnu masu i dovvodi do Šprocesa hipertrofije i povećanja mišićne
sile.Taj se proces može još više ubrzati veštačkim unosom anaboličkih
steroida ili testosterona a da se i ne vežba (Ugarković 1990).
Može se reći da je pokret, osnovna motorička jedinica kretanja, upisan
u genima čoveka kao naizbežan sastavni deo života. I pored toga,
čovek je postepeno došao u situaciju da zbog načina života a
ponajviše standarda, sve više svoje svakodnevne aktivnosti obavlja u
28
sedećem položaju i svoje telo, koje se kroz evoluciju upravo razvijalo

kroz specifičan pokret ,dovede pod uticaj faktora koji prete da ga
unište. Razvoj umnih sposobnosti u jednom odredjenom periodu nije
bio praćen i održanjem svesti da se telo koje je napravio pokret ,mora i
očuvati pokretom. Stoga, u poslednje vreme , u društveno razvijenim
sredinama, polako počinje povratak pokretu, naravno u prirodi, jer se
napokon došlo do zaključka da su dejstva prirode i pokreta
nezamenljiva terapeutska sredstva, a u isto vreme i osnovni način
preventive modernih bolesti sadašnje civilizacije, bolesti srca i
srčanih krvnih sudova.Tonizirajuće dejstvo pokreta se može uočiti od
prvih dečijih koraka gde se dečije igre, kao nezamenjiva aktivnost,
pojavljuju kao prvi momenti delovanja telesnog vežbanja na
organizam u razvoju. Veoma je interesantno istraživanje koje je
sprovela Matejeva-Stančeva (M. Stojanović), kod učenika dva
razreda jednog grada, sličnih uslova života i sličnog stanja fizičkog
razvoja, uzrasta 7-9 godina. Naime, učenici koji su sprovodili
redovnu nastavu fizičkog vaspitanja imali su povoljniji tok razvojnih
karakteristika. Povoljno dejstvo fizičog vežbanja koristi se i kao
dodatak terapiji u velikom broju oboljenja kao što su povišen krvni
pritisak, šećerna bolest, gojaznost, bolesti krvotoka i period produžene
rehabilitacije nakon infarkta miokarda o čemu će,u ovom tekstu,još
biti reči.
POVREDE I BOLESTI
Telesni razvoj može biti usporen a ponegde i zaustavljen

nastupanjem POVREDA tkiva koja su u razvoju, ili BOLESTI koje
napadaju veći broj organskih sistema. Naravno , na telesni razvoj ne
utiču akutne lakše respiratorne i digestivne infekcije koje su najčešće
kod omladine. Primer za gotovo zaustavljanje fizičkog razvoja je
oboljenje poliomielitis (dečija paraliza) koja skoro da zaustavlja
morfo-funkcionalni razvoj tela obolelog.
HIGIJENSKO-DIJETETSKO POSTUPCI I STIMULATIVNA
29
SREDSTVA
U novije vreme, razvojem sporta kao profesije od koje se može

veoma uspešno živeti, nauka je našla svoje mesto u njemu, pa su
sportisti počeli da pod kontrolom stručnjaka uzimaju kako dozvoljena
tako i nedozvoljena stimulativna sredstva da bi poboljšali kako
morfološke ,tako i odredjene motoričke sposobnosti i na taj način
postigli uspeh.
U dozvoljena stimulativna sredstva i postupke ubrajamo:
- specijalne režime ishrane,
- korišćenje veštačkih proteina u ishrani,
- upotreba vitamina uz dodatak esencijalnih amino kiselina,
- posebne energetske napitke,
- trening.
Uz sam trening, ovi preparati imaju povoljno dejstvo kako na
mlad organizam u razvoju tako i na razvoj pojedinih morfo-
funkcionalnih karakteristika kao što je TM i procenat mišićnog tkiva.
Ali, nažalost sve češće, uz ova dozvoljena stimulativna sredstva,
sportisti koriste i nedozvoljena stimulativna sredstva od kojih ćemo
nabrojati najčešće;- anabolički steroidi,- polni hormoni, najčešće
testosteron,
- hormon rasta,
- hormon tireoidne žlezde,
- ekstrati biljnih hormona(fito hormoni)
Efekti ovog uzimanja su sve uočljiviji. Proučavanja pokazuju
da broj ovih sportista dostiže katastrofalan procenat od blizu 70%.
Rezultati u pojedinim sportskim disciplinama su sve bolji, a život
šampiona, nakon samo nekoliko godina od prestanka bavljenja
sportom, sve lošiji. Efekti štetnog delovanja uzimanja hormona su
najčešće veoma drastični i idu od pojave raka jetre, težih oblika ciroze,
do atrofije testisa, impotencije i težih depresivnih kriza. Nažalost,
kampanja koju su sportske asocijacije sprovodile protiv dopinga,
pomoću upotrebe drastičnih kazni ako se doping otkrije, nije urodila
plodom. Tako su, prilikom testiranja olimpijskih kandidata iz
američke reprezentacije pred Olimpijadu u Los Andjelesu otkriveni
podaci da se spremnost ka upotrebi dopinga i pored saznanja da je
30
opasan po život ,javila kod 67% anketiranih sportista. Nama se čini

da je i ovde u borbi protiv ovog zla,velika uloga upravo stručnjaka iz
oblasti fizičke kulture koji će , ne pretnjama i zastrašivanjima već
edukacijom ,smanjiti i ublažiti dosadašnje negativne efekte
dopinga.Ponegde se mogu čuti i pristalice radikalnijeg pristupa koji
podrazumeva upravo suprotan način ponašanja - javno omogućavanje
sportistima profesionalcima nastup pod stimulativnim sredstvima uz
obrazloženje da svako ima pravo da raspolaže svojim telom pa tako i
zdravljem a da sam doping,u biti,predstavlja podizanje iskorišćenja
sopstvenih rezervi datih genotipom.Drugim rečima,dopingovan
sportista nije" vanzemaljac " nadljudskih sposobnosti već osoba sa
podignutom "rampom" u okviru svojih genotipskih kvaliteta.Ako bi se
javnim nastupom skinula maska i sprečilo stvaranje mišljenja da se
radi o prevari, preostalo bi isuviše malo prostora koji bi sprečavali
organizovanje jednog svetskog prvenstva sportista pod stimulativnim
sredstvima.Autor ovih redova oduvek prati mudrost koja kaže:"Ako
nekog nemožeš pobediti,ti mu se pridruži"i deli mišljenje sa prof.
V.Smodlakom da nije daleko dan kada će se neko zvanično
takmičenje organiovati sa isključivo dopingovanim sportistima.
PSIHIČKI FAKTOR-STRES
Nije dokazano,ali logičan sled zaključaka vodi ka generalnom, da
postoji uticaj akutnog i hroničnog stresa na fizički razvoj.Razmišljanje
ide sledećim tokom;U toku stresa se direktno stimuliču hipofiza i
nadbubrežna žlezda što znači da u igri mogu biti i ostali hormonski
ciklusi a ne samo adenocorticotropni hormon,( ACTH) i
adrenokortikotropni sistem.Ipak,ne tako retko upotrebljavana izreka
da "od batina deca bolje rastu" nije dobila i naučnu
potvrdu.Naprotiv,po istraživanjima od Widdowsonove(po Medvedu)
deca koja su živela u internatu pod rukovodstvom izuzetno stroge
učiteljice,i pored dodatne ishrane,nisu pokazivala povećanje telesnog
razvoja u odnosu na decu iz drugog internata koji nisu imali dopunsku
ishranu.Jedini izuzetak je činila grupa dečaka koji su bili ljubimci
vaspitačice koja ih zbog toga nije maltretirala.Oni su se ubrzano
razvijali i bolje od dečaka iz kontrolne grupe.Ovo su evidentni dokazi
koji svrstavaju psihički faktor u spoljašnje faktore.
31
Ovim je naša lista iscrpljena,mada ni izdaleka nisu obuhvaćeni

svi poznati faktori.Zapravo,istina je da postoji još veliki broj i
poznatih i nepoznatih faktora koji imaju manji ili veći uticaj na
biološki rast i razvoj čoveka ali ih ,iz objektivnih razloga nismo mogli
staviti u ovaj tekst.
3. PERIODI RAZVOJA ČOVEKA
U biti sam razvoj čoveka može se posmatrati iz dva ugla:

 Filogenetskog-razvoj LJUDSKE VRSTE u evolutivnom
smislu
 Ontogenetskog-razvoj LJUDSKE JEDINKE koji obuhvata:
1. embrionalni period (intrauterini)

2. postnatalni period (ekstrauterini)
Filogenezu smo osvetlili u prvim poglavljima ovih predavanja
i na ovom mestu nije nam cilj da se ponovno vraćamo na nju. TakoĎe,
veliki deo ekstrauterinog života, a naročito onaj koji je od najvećeg
interesa za nas, morfo-funkcionalni i psihomotorni razvoj sa vidljivim
naglaskom na uzajamne odnose pomenutih razvoja i fizičkog
vežbanja, obradićemo u poglavljima koja slede. Ostaje nam da na
ovom mestu podrobnije obradimo embrionalni razvoj čoveka sa
oploĎenjem i poroĎajem i ponudimo najprihvatljiviju podelu perioda
razvoja čoveka.
3. 1. EMBRIONALNI RAZVOJ
32
Embriologija je naučna disciplina biologije koja proučava rast

i razvoj ploda od momenta oploĎenja do roĎenja. Sam
embrionalni period možemo podeliti na dva dela:
1. period embriona2. period fetusa
U najjednostavnijem tumačenju, prelazak iz perioda embriona
(2-3 lunarni mesec) u period fetusa je onaj odlučujući momenat kada
stepen razvoja embriona dostigne takav nivo da ostvarene morfološke
i funkcionalne karakteristike ploda odgovaraju karakteristikama
čoveka i prepoznatljive su. Tako fetus ima glavu,trup,ekstremitete i
organske sisteme koji su indentični ljudskim već u trećem lunarnom
mesecu i tada plod više ne nazivamo embrionom (embrionalni razvoj
je u tom momentu završen), već fetusom.
Fetus karakterišu procesi:
1. rasta ćelija, (u embrionalnom periodu procesi rasta nisu

dominantni već se procesi razmnožavanja dešavaju na uštrb
veličine, pa se tako jedna ćelija podeli na dve duplo manje).
2. procesi funkcionalne determinacije organa i organskih sistema.
3. proces sazrevanja pojedinih organa.
U uskoj vezi sa ovom materijom je i sam proces oploĎenja, pa

je neophodno da se na početku upoznamo sa oplodnim ćelijama-
GAMETIMA.
Gameti ili oplodne ćelije su specifične, usko specijalizovane
ljudske ćelije, koje se karakterišu duplo manjim brojem hromozoma
od ostalih somatskih ćelija. Ovaj broj hromozoma nazivamo
haploidan broj i rezultat je posebnog načina deljenja jedara oplodnih
ćelija koji nazivamo MEJOZA. Za razliku od mejoze, gde je rezultat
duplo manji hromatinski materijal, proces deljenja somatskih ćelija
nazivamo MITOZOM i rezultat ovakvog deljenja je podjednak broj
hromozoma" ćelije majke" i nove" ćelije deteta. Ovaj broj hromozoma
nazivamo diploidni. U normalnim,somatskim ćelijama, nalazi se 46
(23 para) hromozoma. Kada bi ovakva hromatinska struktura
učestvovala u oploĎenju, rezultati bi bili nesagledivi i domen su
naučne fantastike. Ovako, reducirani hromatinski materijal muškog
33
gameta se spoji sa reduciranim materijalom ženskog gameta i

dobijamo ZIGOT koji se karakteriše normalnim brojem hromozoma.
Muški gamet prestavlja muška oplodna ćelija-spermatozoid

koji se pod uticajem hormona hipofize,(FSH-folikulostimulirajući
hormon), stvara u seminefroznim tubulima testisa. Proces sazrevanja
spermatozoida traje oko 70 dana. Spermatozoid se sastoji iz glave,
vrata i repa koji mu pomaže da se slobodno kreće kroz odgovarajuću
sredinu. Hromatinska garnitura kod spermatozoida može biti dvojaka;
 11 + X
 11 + Y
Broj spermatozoida u 1 ml ejakulata se kreće oko 100
miliona,(35-200). Velike su varijacije ovog broja i kod sasvim
normalnih muškaraca (obična prehlada sa povećanjem temperature na
39 stepeni C može da drastično smanji broj i pokretljivost
spermatozoida na odreĎeno vreme). Ovaj broj spermatozoida, ukoliko
je manji od 35 miliona, nazivamo oligospermija, a ako je smanjenje
broja povezano i sa smanjenjem pokretljivosti, (a obično jeste), onda
ovo stanje nazivamo oligo-asthenospermia. Potpuno nepostojanje
spermatozoida u ejakulatu naziva se azoospermia. Smatra se, da je pod
povoljnim uslovima više od 60% spermatozoida pokretno u ejakulatu i
prosečna brzina kretanja iznosi do 3 mm na minut. To znači da je, u
proseku, potrebno 2 sata spermatozoidima da dospeju od grlića
materice do ampule jajovoda u kome delu najčešće dolazi do susreta
sa jajnom ćelijom i oploĎenja. Pokretljivost spermatozoida zavisi i od
stepena kiselosti vagine, pa tako neutralna ili blago alkalna sredina
potpomažu bolju pokretljivost i samo vreme preživljavanja
spermatozoida. Ovo vreme se najčešće kreće u intevalu od 24 -72
časa.
@enski gamet-OVULUM se takoĎe stvara pod uticajem FSH
iz hipofize u jajnicima. Oba jajnika su aktivna i može se desiti da u
toku jednog menstrualnog ciklusa, (što je reĎe), doĎe do ovulacije u
oba jajnika, pa tako nastaju višestruke trudnoće po tipu nejednojajnih
oploĎenja. Ovulum je jedna od najvećih ćelija kod čoveka (oko
0,2mm). Ovulacija ili prskanje Grafovog folikula, iz koga izlazi
ovulum, se dešava obično oko sredine menstrualnog ciklusa. Od
34
momenta ovulacije nastaje takozvana progesteronska faza

menstrualnog ciklusa koja UVEK traje 14 dana, pa se može na
osnovu ove činjenice vršiti biološka kontracepcija Tako, ako znamo
datum prestanka poslednje menstruacije i dužinu menstrualnog
ciklusa, možemo lako, oduzimajući od datuma pretpostavljene nove
menstruacije 14 dana, dobiti datum ovulacije (vidi grafikon br. 1)
M E N S T R U AL N I CIK L U S
b i o l o s k a k o n tr a c c e p c i j a
e s tr o g e n s k a fa z a
S T O P
1 16 30
p r o g e s te r o n s k a fa z a
g r a fi k o n b r 1 .
Ukoliko se u periodu ovulacije, (3 dana pre i 3 dana posle),

izbegava polni kontakt, onda govorimo o biološkoj kontracepciji.
@enski gamet sadrži samo jednu hromatinsku kombinaciju - (11+x),
pa je tako očigledno da pol budućeg deteta odreĎuje muškarac.
3. 1. 1. OPLO\ENJE
Već smo naveli da se ovulum i spermatozoid sretnu najčešće u
najširem delu jajovoda-ampuli jajovoda. Samo oploĎenje je čin
prodiranja jednog, (i samo jednog), spermatozoida kroz opnu u
unutrašnjost jajne ćelije i spajanje hromatinskog materijala iz jedara
ovuluma i spermatozoida. Nova ćelija koja ovako nastaje naziva se
ZIGOT. Zigot može da se podeli na dva, tri i više delova, pa tako
nastaju jednojani blizanci, dvojke, trojke itd. Zigot nakon spajanja
poseduje dipoloidan broj hromozoma i jednu od sledećih kombinacija
koje odreĎuju pol:
 22 para + XX (ženski pol)

 22 para + XY (muški pol)
35
Od momenta oploĎenja i spajanja hromatinskog materijala

počinje delenje ćelija zigota i to po principu mitoze i uporedno
kretanje zigota potpomognuto trepljama epitela jajovoda ka materici.
]elije zigota se dele tako da je svaka "ćelija dete" duplo manja od
ćelije od koje je nastala, a sam zigot dobija izgled kupine zbog čega se
i naziva MORULA. U toku od 3 dana morula dospeva u matericu, a
daljim deljenjem i difuzijom spoljašnjih tečnosti u nju, stvaraju se
šupljinice koje se postepeno stapaju. Stapanjem šupljina u centralnu
šupljinu i daljem deljenjem ćelija morule nastaje nov embrionalni
stadijum zigota-BLASTULA koji se karakteriše okruglastim oblikom
i centralnom šupljinom. U unutrašnjem delu blastule formira se grupa
ćelija koju nazivamo EMBRIONALNI ČVORI] koji služi za
izgradnju zametka. Površni sloj ćelija blastule koji ima sposobnost
razaranja sluzokože materice nazivamo trofoblast. Od koaguluma koji
se prilikom razaranja zida materice stvori sa jedne strane, i delova
trofoblasta sa druge strane, stvoriće se nov, specifičan organ-
POSTELJICA, koji će svoju funkciju ishrane ploda održavati za sve
vreme trudnoće. Posteljica, pored nutritivne funkcije (ishrana) i
mehaničke (pričvršćivanje ploda), ima i veliki broj drugih funkcija od
kojih bi smo istakli hormonsku pomoću koje štiti plod od
prevremenog odbacivanja i, mada sam mehanizam nije definitivno
otkriven, izgleda svojim hormonskim statusom odlučuje trenutak
započinjanja poroĎaja. Sam proces učvršćivanja blastule u zid
materice završava se oko 6-8 dana po oploĎenju. Ovako učvršćena
blastula dalje nastavlja da se deli i prelazi u stadijum GASTRULE, u
kome već možemo da razlikujemo dva embrionalna klicina listića -
EKTODERM (spoljašnji) i ENDODERM (unutrašnji). Razvijanjem
ćelijskog sloja izmeĎu njih nastaje MEZODERM - treći klicin listić,
koji ćemo dosta pominjati jer se od njega razvijaju mišići i kosti.
(LOKOMOTORNI SISTEM). U toku prve tri nedelje, embrion
čoveka nema karakterističnih znakova i sličan je embrionu ostalih
sisara. MeĎutim, u četvrtoj nedelji se u njemu uspostavlja krvotok i
počinju da se diferenciraju pojedine ljudske konture-glava, trup,
ekstremiteti. Na relativno velikoj glavi mogu se razlikovati usta, uši,
nos, a uspostavlja se i srčana radnja. U trećem mesecu isčezava
36
rep zametka, diferenciraju se spoljašnji polni organi, raspoznaju se

prsti.
U četvrtom mesecu se na licu raspoznaju individualne razlike i
javljaju pokreti ploda. Do kraja desetog lunarnog meseca, (280 dana),
završi se pripremanje ploda za život u spoljašnjoj sredini pa dolazi do
poroĎaja.
PORO\AJ
PoroĎaj kao proces obuhvata tri meĎusobno povezana doba:

1. Prvo poroĎajno doba - doba širenja, je doba kada se
priprema poroĎajni put za propuštanje ploda i karakteriše se pojavom
prvih kontrakcija materice, (TRUDOVIMA), koji su u početku
različitog intenziteta i u retkim, nejednakim intervalima. Ovo
poroĎajno doba traje u proseku 16 sati. Cervikalni kanal se širi i kroz
njega se akušerskim pregledom može ugledati vodenjak. Kada se
potpuno proširi cervikalni kanal, (cervix je vrat materice koji spaja
matericu sa vaginom i najuži je deo materice), doĎe do prolapsa
vodenjaka kroz njega i zbog pritiska ploda i kontrakcije materice koje
su sada ritmične u pravilnim i jednakim intervalima ne dužim od 5
min, dolazi do prskanja vodenjaka i odlivanja tečnosti što označava;
2. Drugo poroĎajno doba - doba istiskivanja. Kontrakcijama materice
pridružuju se i kontrakcije dijafragme i trbušne muskulature koje
nazivamo NAPONIMA koje potpomažu istiskivanje ploda kroz
poroĎajni put u spoljašnju sredinu. Napone možemo svesno
kontrolisati(za razliku od trudova), a regulisanjem disanja i svesnim
potpomaganjem kontrakcija trbušnih mišića, napone možemo pojačati
i u odlučujućim momentima, olakšati poroĎaj. Na ovaj način može se
kontrolisati brzina kretanja ploda kroz poroĎajni kanal što je od velike
preventivne važnosti u sprečavanju povreĎivanja ploda. Ovo doba
37
traje od 5-120 min, mada su oscilacije velike i zavise da li je majka

prvorotka i kojom stranom plod izlazi napolje.
Po izlasku deteta u spoljašnju sredinu započinje; 3. Treće
poroĎajno doba - placentarno doba, koje traje otprilike 30 minuta. U
tom periodu se izvrši odlubljivanje placente i njen izlazak napolje.
Trajanje poroĎajnih doba je individualno i takoĎe zavisi od toga da li
se radi o prvoj ili višestrukoj trudnoći. Ukoliko se radi o prvorotki,
najčešće se produžavaju prvo i drugo poroĎajno doba, dok kod
višerotki ceo poroĎaj se može završiti za vrlo kratko vreme. U proseku
prvo poroĎajno doba traje oko 16 sati, drugo oko 2 sata a treće do 30
minuta.
3. 2. P O S T N A T A L N I R A Z V O J
Pod pojmom postnatalni razvoj podrazumevamo biološki
razvoj čoveka od roĎenja pa do smrti. Većina bioloških (morfoloških,
funkcionalnih, motoričkih) sposobnosti ima krivulju razvoja koja
najviše liči na parabolu. Autor nikako da se otme utisku da ova
krivulja veoma liči na putanju granate. Neki smatraju da je vasiona
nastala iz velikog praska supernove a i sam tok života, od samog
oploĎenja do smrti ima krivulju praska. Svejedno, ovaj uzlazno-silazni
tok bioloških funkcija, veoma često veoma dobro istražen, pruža
dobre prognostičke mogućnosti istraživačima ljudskog razvoja i
sazrevanja.
Više je nego jasno da od roĎenja pa do smrti čovek prolazi
kroz više faza svog morfološkog, fizičkog i psihičkog razvoja. Nama
se učinila najpogodnijom i najjednostavnijom sledeća podela perioda
života:
1. period rastenja-od roĎenja do 18-20 god

2. period odraslog-zrelog doba od 21-60 godine
3. period starosti-od 61 godine, pa nadalje
Prema Stojanoviću sam period rastenja možemo podeliti na:
 period novoroĎenčeta (do 4 nedelje)

 period odojčeta (do kraja prve godine)
 period mlečnih zuba
38
 period malog deteta 1-3 godine

 predškolski period 4-7 god
 Period školskog uzrasta
 mlaĎi školski uzrast,(7-10 g. )
 srednji školski uzrast,(11-15 g. )
 stariji školski uzrast,(16-18/20 g. )
Kada se neko nalazi u odreĎenom periodu razvoja nije uvek lako
odrediti. Numeričke odrednice koje označavaju broj godina nisu uvek
pouzdan vodič. Ako prostim računom za procenu faze ili perioda
razvoja upotrebimo datum roĎenja i broj proteklih godina razvoja,
dobićemo HRONOLOŠKU STAROST deteta, podatak koji nije uvek
pouzdan saputnik u istraživanju biološkog razvoja.
Sa stanovišta fizičke kulture,mnogo je bitnije kvalitetno
odrediti tz. biološku starost koja se veoma često razlikuje od
morfološke starosti, a još više od hronološke starosti.
OdreĎivanje morfološke starosti se zasniva na merenju odreĎenih
morfoloških karakteristika organizma (najčešće telesne visine,telesne
mase i obima grudnog koša) koje se uporeĎuju sa dotadašnjim
standardima. Ova metoda je kod nas skoro napuštena, jer je izrada
standarda veoma skup projekat,koji se radi na više desetina hiljada
ispitanika,a sa druge strane,fenomen akceleracije čini da se već nakon
pet godina moraju praviti novi standardi zbog zastarelosti postojećih.
Dalje,odreĎivanje biološke starosti u fazi rasta je još donekle
izvodljiv proces preko pomoćnih metoda koje mogu dati relativno
precizne odgovore na ovo pitanje. Tako u ove metode,pored naravno
antropometrije koja odreĎuje morfološku starost,spadaju
 rendgenološke metode procene pojave osifikacionih tačaka
i njihovog definitivnog zatvaranja (Medved)
 pregled i procena sekundarnih seksualnih karakteristika sa
anketom o pojavi prve menstruacije kod žena i ejakulacije
kod muškaraca. (Taner)
Ako se radi o malom detetu podaci o izbijanju prvih zuba i redosledu
denticije mogu dati orijentacioni odgovor na pitanje biološke zrelosti.
Ali,kada se biološka starost želi odrediti starijim ili odraslim
osobama,nastaje veliki broj problema tako da je najveći broj
39
stručnjaka sklon da stvar do krajnosti pojednostavi poistovećivanjem

hronološke i biološke starosti. Pedagozima u fizičkoj kulturi koji se
često naĎu pred osnovnim pitanjem kako da sastave rekreativne grupe
starijih osoba, odgovor je jedini.Potrebno je izvršiti zdravstveni
pregled ovih osoba sa kompletnim morfo-funkcionalnim testiranjima.
Zdravstveni pregled treba da odgovori da li postoje eventualne
zdravstvene okolnosti koje bi neke od rekreativaca svrstalo u posebnu
kategoriju (hipertenzija, adipositas, dijabetes mellitus, srčana
oboljenja, oboljenja krvnih sudova ili degenerativni procesi na
zglobovima i kičmenom stubu). Ukoliko postoje ovakve zdravstvene
okolnosti potrebno je oformiti posebne grupe za rad sa specijalnim
rekreativnim programima koji dozvoljavaju upotrebu ograničenog i
prilagoĎenog fizičkog vežbanja kod ovakvih oboljenja i čija primena
ima blagotvorno dejstvo na sam tok bolesti. Ukoliko se radi o potpuno
zdravim rekreativcima,isključivi parametar za opredeljivanje grupa je
nivo fizičkih sposobnosti, od kojih je neizostavno potrebno testirati
izdržljivost kardiovaskularnog sistema na rad pomoću nekih priznatih
testova na ergobiciklu i odrediti maksimalnu potrošnju kiseonika(VO2
max). U iznimnim slučajevima, kada se radi o apsolutno zdravim
osobama testiranja se mogu izvesti i na terenu, u uslovima u kojim će
se i sprovoditi rekreacija. Na taj način, sama biološka i hronološka
starost su dovedene u drugi plan jer ne pružaju dovoljno precizne
podatke o svim uzrastima.
3. 2. 1. FIZIČKA ZRELOST DETETA

U novije vreme se u Evropi sve češće pojavljuje tendencija da
se početak školovanja deteta pomeri na šestu godinu života jer su
istraživanja pokazala, da već u tom uzrastu, najveći broj dece ima
visok nivo fizičkog, motornog i psihičkog razvoja. Naravno da se
odluka o polasku deteta u školu mora prepustiti kompetentnom timu
stručnjaka sastavljenom od psihologa, pedagoga i pedijatra koji bi,na
osnovu uvida u opšte zdravstveno stanje deteta, nivoa fizičkog i
motornog razvoja i stepena psihičke zrelosti, procenio potrebu za
ranijim upisom deteta u školu. Fizičku zrelost deteta možemo
odrediti, pored već pomenutog morfološkog ispitivanja i praćenja
razvoja denticije, i pomoću odreĎivanja razvojnog tipa deteta tzv.
40
"filipinskim znakom". Ovaj znak se procenjuje kod deteta koji stoji u

uspravnom položaju i svojom desnom rukom,savijajući je preko glave
dohvata levu ušnu školjku. Glava pri tome ne sme biti nagnuta ni na
koju stranu. Ukoliko ovaj zahvat uspe, smatra se da je "filipinski
znak" pozitivan, a ako ne uspe, zbog nedovršenog rasta i shodno tome
poremećene proporcionalnosti, znak je negativan. Istraživanja R.
Medveda su pokazala, da kod odreĎenog procenta dece u prvom
razredu postoji negativan "filipinski znak", što govori u prilog tome
da se radi o nedovoljnoj morfološkoj zrelosti. Motorni razvoj u
sklopu ovog pregleda moguće je proceniti jednostavnim testovima
ravnoteže i koordinacije(hod po dugačkoj ravnoj crti ili prelazak sa
jedne stolice na drugu)jer je nivo razvijenosti ovih fizičkih
sposobnosti neophodan za nesmetano pohaĎanje nastave. Što se tiče
procenjivanja psihičkog statusa deteta pod kojim najčešće
procenjujemo ličnu i funkcionalnu zrelost, ona se sprovodi pod
kontrolom dečijeg psihologa. Pri tome, pod ličnom zrelošću deteta,
podrazumevamo emotivnu i socijalnu stranu ličnosti koja, ustvari,
omogućava detetu da se delimično osamostali od roditelja i uklopi u
novu sredinu prihvatajući nove navike i obaveze. Funkcionalna zrelost
CNS-a obuhvata nivo inteligencije i sposobnost apstraktnog mišljenja.
Ovo se najbolje procenjuje po načinu kako dete shvata sredinu koja ga
okružuje, koliko je orijentisano prema apstraktnim pojmovima, koliko
je sposobno da izvesne operacije obavlja u mislima. Na kraju
ovog poglavlja ukratko bi smo se osvrnuli na jedno veoma
interesantno pitanje koje veoma često zaokuplja pedagoge u fizičkoj
kulturi. Pitanje-KADA početi sa sportskim treningom kao vrstom
sportske škole. Kada je dete zrelo za ovakav vid školovanja. Odgovor
leži u dosadašnjim izlaganjima ukoliko se pažljivo izvrši sinteza
dosadašnje materije koju smo prikazali. I pored toga, dajemo jednu do
sada najčešće prihvatanu tabelu od Demboa (pruzeto od
M.Stojanovića), uz napomenu da se u pojedinim sportovima, za
razliku od prikazanih, mogu preporučiti i raniji počeci treninga. Od
strane autora je izbegnuto navoĎenje nekih arhaičnih sportova, a uneti
su moderni sportovi (surfing, body bilding).
41
Lično mišljenje autora je da pravi sportski trening ne treba

započeti pre osme godine starosti deteta. Tri su jaka razloga za ovaj
stav:
1. Sa navršenih sedam godina života dete polazi u školu što
predstavlja jedan značajan emotivan šok, (ma koliko on ponekad
može biti neprimetan) i za koji je potrebno vreme adaptacije od
najmanje 6 - 12 meseci.
2. Sa navršenih osam godina dete je izvršilo adaptaciju na nov
socijalni status (škola, obaveze) a motorni razvoj je gotovo
kompletiran.
3. Psihički status (razvijena volja i pismenost) dozvoljava
započinjanje treninga sa dosta dobrom procenom psihičkih, konativnih
i kognitivnih komponenti ličnosti i odreĎivanja strateškog pristupa u
sportskoj selekciji.
UZRAST SPORTSKA AKTIVNOST

7-8 Plivanje,sportska gimnastika,umetničko plivanje
8-9 Umtničko klizanje
7-10 Stoni tenis i tenis
9-10 Skokovi u vodu,smučanje,skijaški skokovi
9-12 Nordijske discipline,(trčanje)
10-11 Sportsko-ritmička gimnastika
10-12 Brzo klizanje,fudbal,atletika,jedrenje,surfing
11-12 Akrobatika,košarka,rukomet,odbojka,hokej,vaterpo
lo
12-13 Rvanje,konjički sport
12-13 Veslanje,strljaštvo,mačevanje
12-14 Boks
13-14 Biciklizam
14-15 Dizanje tegova i body bullding
Preporuka Demboa je da se akcenat uvek stavi na opštu fizičku

pripremu i da se ograniči broj takmičarskih nastupa na 5-10 za uzrast
od 13-17 godina,a 20 takmičenja godišnje za uzrast od 17-19 godina.
TakoĎe se preporučuje oprez pri početku specijalizovanog trenažnog
42
procesa za odgovarajuću sportsku disciplinu ukoliko je uočeno da se

u dotičnom sportu mogu pojaviti oštećenja u razvoju lokomotornog
aparata (kifoze, lordoze). Naročito treba izdvojiti veslanje, košarku,
biciklizam, tenis i gimnastiku.
43
4. RAZVOJ OSNOVNIH TELESNIH ODLIKA I UTICAJ

FIZIČKOG VE@BANJA NA PROCES RAZVOJA
4. 1. VISINA TELA
Pod visinom tela podrazumevamo njegovu dužinu merenu kod

odraslog čoveka u stojećem položaju od poda do temena. Spada u
longitudinalne mere tela i u poslednje dve decenije, ponajviše
zahvaljujući ruskoj školi selekcije u kojoj je prvi put uveden
"gigantizam" u sport, predstavlja jednu od najviše praćenih, ako ne i
najviše praćenu meru od koje veoma često zavisi rana prognostika
uspeha u sportu.
Visina tela se kod čoveka u raznim periodima razvoja
različitim tempom povećava.
Vidi grafikon 2.
RAZVOJ TELESNE VISINE
200
150
100
50
0
1
13
17
.
Grafikon 2
Tako, u irauterinom periodu, kada se razmnožavanje ćelija
odvija fantastičnim tempom,porast dužine tela fetusa i ploda je
izuzetan i od mera koje su gotovo mikroskopskih dimenzija, plod pred
sam poroĎaj dostiže dužinu od oko 50 cm. Od svih perioda razvoja
tela posle poroĎaja, najveći prirast TV se odvija u prvoj godini života,
pa tako dete nakon te prve godine uveća TV za približno 60% i ona
44
iznosi oko 75 cm. Posle prve godine, tempo rastenja se usporava i sem
u periodima od 13-16 godine kod dečaka i 11-13 godine kod
devojčica, kada se izrazito ubrzava rast, tempo rastenja se usporava i
ima konstantan trend. U navedenim vremenskim periodima tempo
porasta TV se ubrzava, pa se tako kod muškaraca u periodu 13-16
godine (period puberteta)TV za dve godine poveća u proseku za 20cm
(10-30cm). Naravno da je prirast TV strogo individualan i može se
odvijati usporeno i trajati i po 5 godina(do 17 godine). Za razliku od
dečaka, kod devojčica pubertet nastaje nešto ranije (11-13 godine),
pa tako i najveći porast TV se odvija u tom periodu i iznosi do 8 cm
godišnje. Vidi grafikon 3.
GODIŠNJI PRIRAST TELESNE VISINE u cm
25 devojke
decaci
20
15
10
5
0
1
3
5
7
9
11
devojke
13
15
17
19
grafikon 3.
Završetkom puberteta se ne završava rastenje,ali je ono

minimalno i iznosi najviše 2% od postignute TV. Definitivnu TV
muškarci postižu do 19-te godine (iako se razvoj tela i sazrevanje
kostiju ne završava tada), a devojke krajem 17-te godine. Telesni
razvoj se završava izmeĎu 23 i 25-te godine,kada se definitivno
okončaju procesi okoštavanja skeleta. Postoji više
45
longitudinalnih studija koje su imale za cilj da naprave tablice za

kvalitetnu procenu definitivne TV. MeĎutim, nažalost, sve studije su
se u praksi suočile sa izvanredno velikim brojem problema, tako da je
njihov trenutni značaj sveden na edukativni nivo, a upotrebljive su
jedino u slučajevima kada je potrebna orijentaciona prognoza ili
analiza trenda uticaja akceleracije na telesni razvoj o čemu više govori
posebno izdvojeno poglavlje. Najpoznatije tablice za prognozu
definitivne TV su tablice po Beyliju, u kojima je,u odnosu na
hronološko doba, odreĎen procenat dostignute TV. (vidi tabelu br. 2)
46
TABLICA PROCENATA ZA IZRAČUNAVANJE

DEFINITIVNE VISINE
starost procenat definitivne telesne visine (TV)

devojčice dečaci
6 meseci 39. 8 37
1 godina 44. 8 42
2” 52. 4 48. 6
3” 57 53
4” 61. 5 57. 6
5” 66 61. 7
6” 71 65. 5
7” 74 69. 3
8” 77. 5 72
9” 81 75
10” 84 78. 1
11” 87. 2 81
12” 91. 7 83. 8
13” 95. 5 87. 3
14” 98 91. 5
15” 99 95. 5
16” 99. 8 97
17” 100 98. 8
18” 99. 6
19” 100
Tabela br 2.
Tako za dečaka starog 10 godina koji ima TV 135. 3cm (
po tablicama je dostignuto 78% definitivne visine) pomoću procentne
jednačine :
izmerena TV x100
def .TV   173.5cm
procenat dostignute TV (78%)
47
dobija se rezultat od 173.5 cm definitivne visine.

Nešto preciznije podatke u proračunavanju moguće je postići
praćenjem TV nekoliko godina u periodu pre puberteta i u nekoliko
navrata praviti proračune i prihvatiti najveći rezultat kao
najverovatniju prognozu. Tokom zrelosti, visina tela se održava u
relativnom stacionarnom stanju, ako se izuzmu dnevne oscilacije koje
su moguće. Najčešće, ove se oscilacije javljaju upravo kod sportista i
fizički aktivnih osoba, koje se pojačano znoje. Na taj način,smanjuje
se tonus celokupne muskulature, uključujući i paravertebralnu, pa se
mogu registrovati i odstupanja i do 2 cm. Nastajanjem atrofičnih i
degenerativnih procesa na svim zglobovima, a naročito na kičmenom
stubu, koji je njima najpodložniji, nastaje smanjenje TV. Ovaj proces
počinje oko 50-te godine i u proseku do 60-te godine muškarci izgube
2. 5 cm a žene 2. 7 cm TV. Prema Bunaku, prosečna TV
odraslog muškarca je 165 cm. MeĎutim, zbog morfoloških razlika
koje su prisutne kod svih rasa pa i nacija, nije moguće napraviti
preciznu meru i zbog toga se u poslednje vreme najčešće upotrebljava
termin"uslovan čovek" i "uslovna žena". To su naravno, veštačke
kategortije koje predstavljaju telesne mere prosečnog Zemljanina. I
meĎu pripadnicima jednog naroda postoje izrazite razlike u TV pa
stoga i postoje klasifikacije ljudi prema telesnoj visini. Najpoznatija
je po Martinu koja ljude po TV deli na tri osnovne grupe:
 mala
 srednja
 velika TV
Ove grupe su opet podeljene u svoje podgrupe navedene u

tabeli 3
TELESNA VISINA PO MARTINU Tabela 3
Telesna visina Muškarci žene

Patuljasta Do 129 Do 120.9
48
MALA Veoma mala 130-149.9 121-139.9

Mala 150-159.9 140-148.9
Niža srednja 160-163.9 149-152.9
SREDNJA Srednja 164-166.9 153-155.9
Viša srednja 167-169.9 156-158.9
Velika 170-179.9 159-167.9
VELIKA Veoma velika 180-199.9 168-186.9
gigantska Preko 2.00m Preko 187 cm.
Podaci koje je dobio V. Radmili mereći vojnike 1966 godine,

govore da naši muškarci spadaju, po Martinovoj klasifikaciji, u grupu
visokih (179. 92 cm). Kod svih naroda žene su nešto niže i njihova
prosečna visina je u proseku za 10 cm manja.
Nažalost, i pored opsežnih istraživanja i velikog značaja koji
TV ima na vrhunske sportske rezultate u gotovo svim sportovima
(ovde se misli kako na veliku tako i malu TV) nije definitivno
potvrĎena veza izmeĎu biološkog porasta TV i samog telesnog
vežbanja.
Postoje indicije da odreĎen tip telesnog vežbanja može uticati,
kako na usporavanje tako i na ubrzavanje porasta TV, meĎutim,
potrebna su kompleksnija proučavanja a sami uticaji nisu ni
opovrgnuti ni valjano dokazani. Tako je dokazano da vežbe snage u
kojima su zastupljeni veći napori u toku treninga i rad sa relativno
većim teretima,zaustavlja razvoj TV. S druge strane nepotvrĎeni su
nalazi da potencirano sistematsko vežbanje u kojima dominira
istrezanje tela može povećati definitivnu TV. Isto tako, ne može se
reći da deca koja treniraju košarku ili odbojku na kraju u apsolutnim
veličinama prestignu svoje vršnjake u TV, samo zato što vežbaju. Ova
konstatacija ne stoji jer se ne mogu izbeći činjenice da je ovde u startu
prisutna izvesna selekcija. Ova selekcija, što vreme više odmiče, sve
više smanjuje broj talentovanih na one koji, izmeĎu ostalog i trenutno
iskazane TV, mogu da opstanu u toj konkurenciji. Tako, na kraju
selekcije imamo 15 mladića koji predstavljaju jedan juniorski
košarkaški tim sa prosečnom TV 198 cm, a nemamo dokaz da su ti
momci toliko porasli samo zato što su se bavili košarkom.
49
4. 2. RAZVOJ TELESNE MASE

Telesna masa (TM) čoveka je jedna od najpromenljivijih
antropometrijskih dimenzija i za razliku od telesne visine za koju se
nakon završenog peroida rasta može reci da se nalazi u fazi relativne
ravnoteže, za nju to nije moguće. Razloga ima mnogo, a najbrojniji
su ipak oni koji potiču iz načina ishrane. Poput telesne visine i telesna
masa se nalazi pod uplivom različitih faktora, kako spoljašnjih tako i
unutrašnjih, koji u različitim periodima života različito utiču na njen
razvoj. NovoroĎenče teži u proseku 3-3, 5kg i muška deca su
nešto teža. Telesna masa se nakon šest meseci udvostruči, a krajem
prve godine i utrostruči u odnosu na vrednosti pri roĎenju. Ovakav
nagli porast telesne mase se nakon prve godine postepeno usporava, a
prvobitna razlika izmeĎu dečaka i devojčica se gubi. Nastupanjem
puberteta, (vidi poglavlje o TV), naglo se kod dece povećava telesna
masa i njen porast u toku jedne godine može biti i do 10 kg (izmeĎu 7-
30 kg).Vidi grafikon 4 i 5.
50
RAZVOJ TELESNE MASE OD RO\ENJA DO SMRTI
100
tm\kg
10
1
1
10
20
30
tm\kg
40
50
60
70
Grafikon 4
GODIŠNJI PRIRAST TM
10
1
1 5 10
15 20 25
30 35 40 ` ene
45 50 55
60 65 70
75
Grafikon 5
51
Nakon perioda puberteta priraštaj TM se usporava do doba

zrelosti i u periodu od 25-40 god. možemo reći da se ona nalazi u
relativnom stacionarnom stanju. Naravno, dominantni faktori
uravnotežene TM čoveka u ovom periodu su način ishrane i obim
telesne aktivnosti. Nakon 40 godine, kod većine ljudi nastupa
smanjenje telesne aktivnosti što najčešće dovodi do povećanja TM
koja ima godišnji porast od 2 kg. Ovaj proces gojenja se zaustavlja
nakon 60-te godine kada atrofični procesi preovladaju u organizmu i
započne period slabljenja.
U početku se TM neznatno smanjuje, da bi nakon 65-te godine
ovo smanjenje bilo značajnije i iznosilo približno 2 kg godišnje.
Večita težnja čoveka da uskladi svoju TM sa godinama i
ostalim antropometrijskim karakteristiklama, dovela je do mnogih
pokušaja matematičkog odreĎivanja optimalne TM. Navešćemo samo
neke koje su češće bile u upotrebi.
Formula po Broku
Optimal. TM=TV-100 (za muškarce) =TV-104 (za žene)
Formula po Brugsu -izračunava optimalnu TM u zavisnosti
od TV. Tako ona glasi:
za više od 175cm opt. TM=TV - 110
za TV 165-175 =TV - 105
za TV manju od 165 =TV - 100
Gore navedene formule imaju niz slabosti upravo iz
razloga koji leže u njihovom prenebregavanju hronološke starosti za
koju smo videli da ima veliki uticaj na njen razvoj. Ovaj nedostatak
dosta dobro otklanja De Mole svojom formulom koja glasi:
(TV  100)  (TV  150)
opt.TM   ( god  20)
4
(TV  100) (TV  150)

a za žene TM    ( god  20)
4 (2,5)
Nažalost, sve ove formule imaju samo orijentacionu vrednost

kod ljudi koji se ne bave aktivnim sportom, dok su kod sportista
gotovo neupotrebljive. Razlog leži u činjenici da je struktura telesne
52
mase koju proučavamo sačinjena od najmanje četiri nezavisne telesne

komponente različite osetljivosti na dejstvo spoljašnjih faktora .Te
komponente su;
 Koštana masa
 Mišićna masa
 Masno tkivo
 Ostatak (mozak, unutrašnji organi, krv)

Sve komponente zajedno čine telesnu kompoziciju
ili telesni sastav. Zbog značaja koji ova materiji ima o njoj će biti reči
u posebnom poglavlju.
4. 2. 1. S P O R T S K A T E @ I N A
Jedan od osnivača specijalizacije sportske medicine kod nas,
pokojni prof. Dragan Jović, je često govorio:" ako u opremi lekara pri
polasku na pripreme nema vage, pripreme se mogu održati i bez
njega". Ovde zaista nema preterivanja jer bez kontinuiranog praćenja
kretanja TM u toku intenzivnog treninga (kao što su to recimo bazične
pripreme) nemoguće je odrediti ukupan energetski balans (odnos
unete energije putem hrane i potrošene energije u toku treninga) i
dejstvo trenažnog procesa na stanje metabolizma sportiste. Ako se ovi
podaci ne znaju, kako programirati jelovnik sportiste, ili, što je još
bitnije, dnevni režim treninga i oporavka?! Oduvek je TM kod
sportista bila jedan od veoma bitnih problema koje su treneri i lekari
morali da razrešavaju od situacije do situacije, zavisno od sporta ili
sportske discipline. Situacije su ponekad dijametralno suprotne. U
pojedinim sportovima (borilačke veštine) sportisti skidaju težinu i do
10 kg od njihove optimalne da bi poboljšali uslove u kojima će
njihove motoričke sposobnosti biti znatno bolje (brzina posebno).
Nasuprot ovome, u nizu sportskih disciplina gde je dominantna snaga
i u kojima u biomehanici pokreta je bitan momenat mase, često se i
53
nedozvoljenim sredstvima, povećava TM (razne bacačke discipline,

veslački sportovi). Pri ovome, nažalost često i iz neznanja,
prenebregavaju se opasnosti koje enormno povećanje ili smanjenje
TM može imati na ukupno zdravstveno stanje sportiste, njegov
sportski vek i budućnost. Svakodnevno merenje TM u periodima
intenzivnog treninga je najbolja preventiva pojave patoloških stanja,
od kojih je, kod sportista, najopasnije stanje pretreniranosti. Ovo
stanje se manifestuje (mada će o njemu posebno biti reči u poglavlju
prenaprezanja) izmeĎu ostalog, gubitkom apetita, padom TM,
pojačanom razdražljivošću i nesanicom. Budući da je prevazilaženje
faze pretreniranosti proces koji zahteva odreĎeno vreme, promenu
specifičnog treninga, a vrlo često može da poremeti plan priprema za
neko veliko takmičenje, to je očigledan značaj kontinuiranog praćenja
TM. Kontinuiranost kao proces nije usmeren samo ka jednom jedinom
entitetu sportskih karakteristika kao što je to TM. Sama TM je
kompleksan model koji sadrži veliki broj samostalnih komponenti
(vidi telesni sastav), pa je kontinuiranost u praćenju ustvari iznuĎena
mera koja obezbeĎuje kvalitetni uvid u meĎusobna kretanja pojedinih
komponenti telesne kompozicije, otkrivanje uzroka tih kretanja i
usmeravanje procesa u smeru koji nam u tom trenutku odgovara. Na
ovu temu se vraćamo već u sledećem poglavlju posvećenom telesnoj
kompoziciji.
Kod mnogih sportista, po završetku karijere, se primećuje
nagli porast TM koji može da preĎe u ekstremnu gojaznost. Uzrok leži
u činjenici da sportisti, po završetku karijere, zasićeni intenzivnim
dugogodišnjim treningom, potpuno prekidaju fizičku aktivnost, a
navike iz ishrane ne menjaju. Tako veoma brzo doĎe do disbalansa
izmeĎu unosa i trošenja energije i naglog povećanja mase. Zbog toga
se sportistima ne preporučuje nagli prestanak bavljenja sportom, već
postepeno smanjivanje trenažnog opterećenja do jednog nivoa na
kome je moguće dugogodišnje, umereno, bavljenje rekreativnim
fizičkim aktivnostima. Noviji radovi iz ove oblasti ukazuju da ako se
poštuju ova pravila, kod sportista koji u toku svog sportskog staža nisu
uzimali nikakva stimulativna sredstva radi povećanja TM i fizičkih
sposobnosti, ne dolazi do povećanja TM i poremećaja
kardiovaskularnog sistema. Ovi poremećaji se manifestuju
54
koronarnom bolešću i na kraju, poslednjim korakom, infarktom

miokarda. Odstupanja od optimalne telesne mase može ići u dva
pravca ka mršavosti ili ka gojaznosti, što je praćeno i nizom morfo-
funkcionalnih promena.
POREME]AJI U RAZVOJU TELESNE MASE
MRŠAVOST
Pod mršavošću podrazumevamo smanjenje TM u odnosu na

optimalnu, koja je praćena i odredjenim promenama u telesnom
sastavu . U promenama telesnog sastava dominira izrazit pad
vrednosti masnog tkiva i mišićne mase.
Prema veličini smanjenja TM razlikujemo tri stepena mršavosti:
a) lakši - TM je smanjena za 10% od optimalne
b) srednje teški- 11-30% "
c) teški više od 30%
Faktori prekomernog smanjenja TM mogu biti:
- hereditarni (nasledje)
- negativni energetski bilans
- endokrini poremećaji
- oboljenja digestivnog trakta, zloćudni tumori, TBC itd.
- prekomerna fizička aktivnost
Nasledjena mršavost, zbog kompleksnosti istraživanja genotipa, nije
dovoljno ispitana. Vrlo često ,kod ovih osoba nikakva terapija ne
pomaže. Ove osobe su specifične telesne gradje, sa izraženim
kosturom i relativnim smanjenjem masnog tkiva i mišićne mase.
Psihološka istraživanja ukazuju i na specifičnu psihičku konstituciju
mada intiligencija nije oštećena.
Mnogobrojna oboljenja mogu izazvati enormnu mršavost a često su to
oboljenja hipofize, tireoidee i nadbubrežne žlezde. Hipertireoza
(povećano lučenje hormona štitne žlezde-tiroksina) i Adisonova
bolest (smanjenje lučenja hormona nadbubrežne žlezde), leče se
lečenjem osnovne bolesti. Kod mršavosti prouzrokovane negativnim
energetskim bilansom, odgovarajući unos hrane i smanjenje inteziteta
i obima fizičkog naprezanja dovodi do izlečenja.
55
U novije vreme, popularne su takozvane dijete gladovanjem koje je

reafirmisao jedan broj ruskih autora. Popularne su i kod nas iz
kozmetičkih razloga. Ove dijete, koje se sastoje od totalnog
gladovanja u periodu od 21-28 dana, pokazale su da se neka saznanja
o samom gladovanju moraju izmeniti. Nasuprot opšte prihvaćenom
mišljenju da negativni energetski bilans, pored smanjenja TM dovodi
do niza funkcionalnih poremećaja ( kao što su smanjivanje radne
sposobnosti, lako zamaranje, slabljenje libida i gubitak plodnosti)
potpuno gladovanje, po novijim istraživanjima ,ne prati ovo stanje.
Interesantna su zapažanja bivših logoraša koja veoma lepo ilustruju
gore navedene razlike. Naime, primećeno je da su oni logoraši koji su
uživali poseban tretman i kojima je bilo omogućeno posebnim
kanalima doturanje malih količina hrane, češće oboljevali i umirali od
krajnje mršavosti i iznurenosti ,nego logoraši koji su bili potpuno
izdvojeni i koji su iz nužde ostajali bez i trunka hrane dve ili tri
nedelje. Ovo se objašnjava prelaskom metabolizma sa egzogenog (u
kome se hrana unosi spolja), na endogeni, gde zbog potpune obustave
unosa energetskih materija organizam troši sopstvene rezerve. U
početku to je masno tkivo, ali kako vreme odmiče, trošenjem rezervi
masti, nastupa prelazak na gradivne materije, belančevine, što se
ogleda enormnom mršavošću. Naravno, gladovanje ne može trajati u
nedogled, u svakom slučaju ne duže od 4 nedelje i potrebno ga je
sprovoditi pod svakodnevnom kontrolom lekara u specijalizovanim
ustanovama kojih ima sve više kod nas.
GOJAZNOST
Prekomerno povećanje telesne mase usled nagomilavanja

masnog tkiva, dovodi do promena i u morfo-funkcionalnom statusu,
koje nazivamo adipositas ili gojaznost. Kao i kod mršavosti , više
faktora utiče na gojaznost od kojih bi izdvojili sledeće;
-nasledje
-endokrini poremećaji
-prekomerna ishrana (pozitivan energetski bilans)
-nedovoljna fizička aktivnost
56
Moramo već ovde naglasiti, da se zahvaljujući saznanjima koje nam

pruža analiza telesnog sastava, u grupu gojaznih ne mogu uvrstiti i
sportisti koji imaju prekomernu telesnu masu u odnosu na optimalnu
usled povećanja mišićne komponente. Zahvaljujući specijalnim
režimima ishrane ili , što je nažalost, veoma često, upotrebom
nedozvoljenih sredstava za izazivanje pojačanog metabolizma-
takozvanih anabolika, mogu se izazvati pomeranja u telesnom
sastavu,(redukcija masti a povećanje mišića),što drastično može
povećati ukupnu TM. Ovi sportisti se ne mogu svrstati u grupu
gojaznih iz prostog razloga što je povećanje TM nastalo najvećim
delom povećanjem mišićne mase a ne masnog tkiva koje jedino
možemo optuživati za gojaznost. Otuda i analize BMI kod većine
sportista daje lažno "pozitivne" nalaze na gojaznost( BMI > od 30).
Nasledje, kao i kod mršavosti, ima veliku ulogu u pojavi gojaznosti i
veoma teško se može korigovati sa higijensko-dijetalnim režimima
ishrane kombinovanim sa dovoljnim obimom fizičkog vežbanja. Buru
u naučnim krugovima je izazvalo otkriće Chen-a i sar.(1996)
LEPTINA(leptos means thin),proteina čija je proizvodnja i
koncentracija u organizmu pod kontrolom gena a utiče na produkciju
masnog tkiva.Prva istraživanja na miševima dala su ohrabrujuće
rezultate.Infuzija Leptina debelim miševima dovodila je do gubitka
TM za 30-50% i to na račun masnog tkiva.Sa druge strane
,istraživanja na čoveku su tekla sporije sa ne malo
kontradiktornosti.Naime ,nivo leptina u istraživanjima na čoveku
iskazuje znatnu varijabilnost.I osobe koje imaju izrazito visok body
mass index (BMI) (preko 40) i osobe koje imaju nizak BMI (manji od
20) mogu imati iste koncentracije Leptina u krvi.Profesor Ki-Han Kim
je u ovu početnu zbrku postepeno unosio red.Na to ga je primoravao
značaj otkrića u svetlu podatka da u Americi od gojaznosti boluje 58
milina stanovnika (25%) a registruje se oko 300000 smrtnih slučajeva
koja u poizadini imaju početnu informaciju- gojaznost. Čak su i lekari
prihvatili činjenicu da se kod gojaznosti mora postupati kao sa
hroničnom bolešću a ne sa problemom u navikama i ishranom.Kim je
pronašao vezu izmeĎu Obesity Gena i proizvodnje acetil Coenzim A
carboxilaze,enzima koji prusmerava i stimuliše proizvodnju masnog
tkiva iz Acetil Koenzima A koji ,kao višak koji nije dospeo do
57
mitohondrija i nije uključen u KrebsoV ciklus ide u

deponovanje.TakoĎe uz pomoć teorije da Leptin ima ulogu
"potkazivača "stanja i količine masnog tkiva nikom drugom do
Hipotalamusu (znači i CNS- u) koji ,sa svoje strane ,koristeći ove
informacije preureĎuje navike u ishrani stimulišući pojavu osećaja
gladi ili pak,gubitka apetita naučnici su došli do originalnog
rešenja.Naime,uloga Leptina u ovom istraživačkom trenutku bi mogla
da se svede na dopunu terapije mršavljenja i to POSLE faze
intenzivne dijete,naime,tada bi unošenje ovog proteina trebalo da
"prevari " hipotalamus i pruži lažne informacije o stanju i količinama
masnog tkiva i navedu ga da "misli " da masnog tkiva i dalje ima u
višku.Ovo bi ga navelo da navike u ishrani reguliše ,i posle prestanka
redukcione dijete,smanjenim apetitom.Tako bi se JO-JO sindrom
(ponovno prekomerno gojenje u još većem stepenu nego pre dijete)
mogao izbeći.Neko bi primetio da u nauku ulaze i neke logike koje
veoma često srećemo kao primere ponašanja poreskih
obveznika.Kombinacijama nikad kraja.Čak šta više ,Kim obećava
proizvodnju humanog Leptina ali modifikovanog u odnosu na prirodni
u smislu produženja dužine njegovog proteinskog lanca.Tako bi se
obezbedio njegov duži boravak u krvi i duža inhibicija sinteze masnih
ćelija.Nasuprot ovome, danas najčešće zastupljena gojaznost usled
prekomerne ishrane bogate ugljenim hidratima(95% svih gojaznih)i
nedovoljnog kretanja, veoma se uspešno leči pravilnim higijensko-
dijetetskim režimima ishrane ,kombinovanim sa programiranim
telesnim vežbanjem različitog intenziteta i obima. Rasprostranjenost
gojaznosti je toliko velika, da su opsežne studije sprovodjene
prilikom analize učestalosti infarkta miokarda, ukazale na njenu
veliku uzajamnu povezanost sa povećanjem broja infarktaša u srednjoj
životnoj dobi.Grafikon br.6. ilustruje kretanje veličine masnog tkiva
kroz život i ukazuje na najopasnije momente za kardiovaskularni
sistem.
58
BIOLOŠKI RAZVOJ MASNOG

TKIVA po Mićiću.( u % )
zene
40
muskarci
35
30
25
20
15
10
5
0
0 10 20 30 40 50 60 70 80
grafikon br.6.
Gojaznost se može podeliti u tri osnovne kategorije u odnosu na

procentualno povećanje TM iznad idealne;
-lakši stepen gojaz . povećanje TM za 10-20%
-srednji stepen " od 21-30
-teški stepen " preko
30% od iTM
59
U savremenom svetu ,kao merilo gojaznosti se pojavio Body mass

index- odnos TV i TM u matematičkom modelu koji izgleda ovako:
TM
BMI= ____________
TVxTV
Znači TM podeljena sa kvadratom TV
Najčešći rasponi BMI su imaĎu 20 i 30 i to je raspon normale

TM.Gojazni su kod indexa > od 30 a mršavost se karakteriše kod
indexa < od 20.
Gojaznost se nažalost često sreće i kod dece. Prema nekim

istraživanjima, 12. 5% devojčica i 9.5% dečaka su gojazni.Pored
morfoloških promena ,koje se ne ogledaju samo u promeni spoljašnjeg
izgleda osobe, već i promenama na unutrašnjim organima oko kojih se
takodje nakupljaju znatne količine masnog tkiva (srce i bubrezi)
prisutni su i funkcionalni poremećaji kardiovaskularnog sistema.
Ovde se vrlo lepo može prikazati u medicini veoma poznat pato-
fiziološki mehanizam razvoja bolesti,tzv. "circulus vitiosus",-
"začarani krug" bolesti. Ako krenemo sa analizom, na početku se
javlja smanjenje fizičke aktivnosti ,što, uz povećan unos hrane, dovodi
do prvih simptoma gojaznosti. Budući da se sa prvim simptomima
javlja i smanjenje želje za kretanjem, jer ono postaje otežano, još više
se smanjuje nivo fizičke aktivnosti što dovodi do daljnjeg pogoršanja
gojaznosti. Ovako postignuta gojaznost dovodi do opterećenja rada
srca, jer se sa povećanjem količine masnog tkiva povećava i telesna
površina i , što je još bitnije , dužina krvnih sudova kroz koje srce
mora da protera krv. Da bi udovoljilo potrebama , srce mora da
pojača snagu kontrakcije i količinu ubačene krvi u krvotok, što ono
najefikasnije postiže povećanjem frekvence rada. Ovaj momenat je
najkritičniji trenutak bolesti ,jer je poslednji momenat da se
intervencijom spreči ono najgore, a to je bolest srca. Nagomilavanjem
masnog tkiva na zidovima krvnih sudova u telu ,smanjuje se njihov
lumen i krv kroz njih prolazi pod povećanim otporom što mi
registrujemo povećanjem arterijskog pritiska nazvanom hipertenzija.
60
Već u ovom trenutku, registrujemo prisustvoi tri faktora rizika za

infarkt a to su;
a. adipositas
b. hipertenzija
c. akinezija (smanjeno fizičko vežbanje pa i umanjeno osnovno
fizičko kretanje).
Dokazano je da skup samo tri od verifikovanih šest faktora rizika za

dobijanje infarkta miokarda uvodi osobu u zonu ogromnog rizika da
ga i dobije . Sada se upravo u ovoj najkritičnijoj fazi bolesti vraćamo
na početak, oboleli zbog smanjene sposobnosti već iscrpljenog srca,
naravno, sve manje kreće i postepeno većinu svog slobodnog a i
radnog vremena provodi u sedećem položaju. Naravno,u tom
momentu se "začarani krug" prekida obolevanjem jer je pravi
trenutak za akciju (uvodjenje fizičkog vežbanja) prošao.
Savremena medicina je pored navedenih faktora rizika za infarkt
miokarda, izdvojila još četri a to su;
d. pušenje
e. akutni i hronični stres
f. šećerna bolest i
g. hiperholesterolemia.
Pored kardiovaskularnog sistema, na udaru su i koštano zglobni i
mišićni sistem o čemu naročito mora da se vodi računa pri pravljenju
rekreativnih programa za gojazne osobe. Držanje tela zbog povećanja
lumbalne krivine (lumbalna lordoza), je specifično, sa ispupčenim
stomakom i ne retkim bolovima duž kičmenog stuba. TakoĎe su česti
problemi sa medjupršljenskim diskusima koji izazivaju neugodne
išialgične bolove. Postoji odredjen broj vežbi koje sprečavaju
nastajanje ili umanjuju gore navedene tegobe od strane kičmenog
stuba i koje dobar rekreator mora da poznaje (Reganove vežbe) .
Ovde se nećemo više zadržavati jer se time bavi nauka o pokretu-
kineziologija u okviru koje egzizstira izuzetno za nas važna oblast-
kineziterapija.
61
4. 2. 3. ŠIRINE TELA-TRANSVERZIONALNA
DIMENZIONALNOST
U savremenoj antropometriji, upotrebom faktorske analize
obrade podataka, govori se o četri glavna faktora ili dimenzionalnosti
ljudskog tela;
1. Longitudinalna dimenzija (TV, dužinske mere ekstremiteta i nj.

delova)
2. Transverzionalna dimenzija (dijametri, širine-koštana komponenta)
3. Cirkukularna dimenzija (obimi, mišićna komponenta)
4. Telesna masa i volumeni (TM, kožni nabori, masna komponenta)
Za procenu transverzalnih antropometrijskih dimenzionalnosti (vidi
poglavlje o antropometriji u PRAKTIKUMU) u koju spadaju mere
širine pojedinih delova tela i dijametri pojedinih zglobova, koristimo
sledeća antropometrijska merenja;
 širina ramena
 širina karlice
 širina kukova
 širina i dubina grudnog koša
 dijametar ručnog zgloba
 dijametar lakta
 dijametar skočnog zgloba
 dijametar kolena
Sve gore navedene antropometrijske veličine su u direktnoj
vezi sa rastom i razvojem zglobno koštanog sistema. ŠIRINA
RAMENA (biakromijalno rastojanje) u proseku kod odraslih
muškaraca iznosi 40 cm u žena oko 35 cm. Za posmatranje relativnih
vrednosti širine ramena u odnosu na telesnu visinu služimo se
Brugšovim indeksom koji glasi;
sirina ramena X 100
I
TV
Dobijene rezultate možemo podeliti u nekoliko grupa;
62
 Uska ramena. muškarci ispod 22 žene ispod 21

 Prosečno široka ramen 22- 23 21 - 22. 5
 Široka ramena preko 23 preko 22. 5
ŠIRINA KARLICE (bikristalno rastojanje) , u proseku je
oko 28cm i kod muškarca i kod žene. Relativne vrednosti
dobijene metodom indeksa u odnosu na TV gde je:
sirina karlice X 100

I
TV
mogu se svrstati u nekoliko sledećih kategorija;
 Uska karlica. . . . . ispod 15.9cm

 Srednja karlica. . . . . . 16- 17. 9
 široka karlica. . . . . . preko 18cm
Ima indicija da se kod sportistkinja, u odnosu na obične žene,
širina karlice smanjuje što može imati značaja pri poroĎaju.
ŠIRINA KUKOVA (bitrohanterično rastojanje) u proseku je i kod
muškaraca i kod žena veće od širine karlice. Obe gore navedene
vrednosti imaju izuzetan značaj u porodiljstvu, jer služe lekarima da
na vreme predvide i proračunaju da li će, takozvani poroĎajni put,
koga pored ostalog čine i koštani elementi karlice, biti dovoljno
prostran da propusti najveći deo deteta-glavu. Ako po proračunima,
nakon završenih merenja, doĎe do pretpostavke da je poroĎajni put
manji od najvećeg obima glave (koji se danas ultrazvukom veoma
jednostavno meri) stvoreni su uslovi za takozvani carski rez kojim se
praktično izbegavaju komplikacije koje bi nastale eventualnim
zaglavljivanjem ploda u poroĎajnom putu i mogle da ostave trajne
posledice i po plod i po majku. ŠIRINA ZAHVATA (raspon
ruku) obuhvata širinu ramena i dužinu ruku. Ne može se tretirati kao
čista mera jer je ustvari kombinacija dve dimenzionalnosti - širine
ramena i dužine ruku. Kod novoroĎenčeta i tokom prvih godina,
vrednosti širine zahvata su nešto niže od vrednosti širine tela,da bi se
izjednačile oko devete godine. Širina zahvata je kod nekih sportova
veoma bitan antropometrijski momenat: (odbojka, košarka, veslanje,
vaterpolo, boks, rvanje, tenis i u bacačkim disciplinama). Četiri
63
ekstremitetna dijametra su našla primenu u matematičkom modelu

procene koštane mase tela po Mateiki o čemu se detaljno možete
obavestiti u PRAKTIKUMU.
4. 3. OBIMI TELA- CIRKULARNA DIMENZIONALNOST

Za razliku od mera širine tela, mere obima su našle mnogo više
primene u sportskoj medicini. Zovemo ih i cirkularni dijametri.
Njihova upotrebna vrednost se očitava korišćenjem pojedinih obima u
različitim matematičkim modelima pomoću kojih se proračunava
mišićna komponenta telesnog sastava. Najpoznatija i danas najviše
upotrebljavana je metoda po Mateigki (vidi Praktikum). I
obimi tela, kao i sve antropometrijske veličine, menjaju se u toku
rasta. Ovaj proces se odvija po ustaljenom ritmu koji diktira genotip.
Kod ove dimenzije, spoljašnji uticaj može igrati presudan uticaj,
(trening, anabolici). Mere se sledeći obimi;
-obim vrata
-obim grudi
-obim glav
-obim trbuha
-obim podlaktice
-obim nadlaktice
64
-obim potkolenice
-obim natkolenice
Svi obimi se mogu meriti pri kontrahovanim mišićima, kada
se mere takozvani maksimalni obimi i pri opuštenim mišićima.
OBIM VRATA je veoma bitan obim, jer je funkcija vratnih mišića u
nekim borilačkim sportovima izuzetno velika. Ovo naročito vredi za
boks, gde od snage ovog mišićnog kompleksa zavisi i mogućnost
amortizacije udaraca u predeo glave kao i brzina eskivaže. Veći obim
se sreće kod ljudi atletskog i pikničkog tipa. OBIM GRUDI je od
novoroĎenčeta nešto manji od obima glave, krajem prve godine on
dostiže veličinu glave, a nakon toga je sve veći. Kod odraslog
muškarca u proseku iznosi 88 cm a kod žene 83 cm. Smatra se da
nakon 25 godine nema više značajnijeg prirasta i da srednji obim
grudi nakon tog perioda odgovara polovini vrednosti telesne visine.
Brugšeov indeks u odnosu na TV iznosu:
Obim grudi X 100
I 
TV
Srednje vrednosti za odrasle su u granicama 50-55%.

Sistematsko telesno vežbanje u toku razvoja utiče na porast
obima grudnog koša. Ovo se naročito manifestuje u plivanju, veslanju,
rukometu. OBIM TRBUHA je jedna od mera koja ukazuje
na količinu potkožnog masnog tkiva. Poznato je da je ova mera, zbog
velike osteljivosti i promenljivosti potkožnog masnog tkiva u predelu
trbuha najnepouzdanija mera, pa se u novijim istraživanjima izbegava.
Ranije je veoma korišćen kao mera u antropometriji, a sada gotovo
napušten u ozbiljnijem naučno-istraživačkom radu, Lorencov indeks.
Po ovom indeksu, kod odraslih, obim trbuha treba da bude manji od
srednjeg obima grudi za 14 cm. Ova neprecizna mera se, do skoro,
koristila u praksi za brzu orijentacionu procenu veličine potkožnog
masnog tkiva kod ronioca amatera, zbog preventive dekompresione
bolesti, koja naročito pogaĎa ronioce sa povećanim naslagama masti.
Naravno, uvoĎenjem antropometrijskih metoda, a u razvijenim vojno-
pomorskim institutima i preciznijih metoda, ovakva orijentaciona
procena je potpuno napuštena. Prema Tambianu (M. Stojanović)
65
obim trbuha u sportista muškaraca iznosi prosečno 73 cm a kod žena

67cm.
Obim ekstremiteta, zbog cilindrične stukture predela koji se
meri i relativne jednostavne matematičke formule po kojoj je moguće
izračunati zapreminu, koristi se u gotovo svim formulama za procenu
količine mišićnog tkiva, pa tako i u formuli po Mateigki. Ovo se
odnosi i na druge nabrojane obime ekstremiteta, obim nadlaktice,
potkolenice i natkolenice.
4. 3. 1. TELESNA KOMPOZICIJA
Pod telesnom kompozicijom podrazumevamo (u

antropometriji) sastav ljudskog organizma predstavljen veličinom i
grupisanjem postojećih merljivih segmenata iz kojih se sastoji. Već
nakon definicije nastaju problemi. Koji su to merljivi segmenti
ljudskog tela za koje smatramo da zavreĎuju pripadnost jednoj grupi?.
Odgovor nije lak jer zavisi iz koga naučnog ugla posmatrate ljudsko
telo. Za hemičare vrlo prihvatljiv bi bio četvoro komponentni model
(mast, voda , proteini, minerali). Za dijetologa mogućna prihvatljiva je
i dvokomponentna podela na Mast i bezmasni ostatak. Sa
antropometrijskog stanovišta, četvorokomponentni model predstavlja
model izbora.
1. Masno tkivo
2. Mišićno tkivo
3. Koštano tkivo
4. Ostatak
Sa stanovišta fizičke kulture i sporta sa koga mi posmatramo

problem i biramo, poslednja varijanta je najpovoljnija i najviše pruža
materijala za istraživanje.
Istraživanja telesnog sastava su pokazala da u zavisnosti od
mnogobrojnih faktora razvoja, (vidi poglavlje o faktorima razvoja),
kod različitih rasa postoje znatne razlike i da je veoma teško dati
njihove tačne vrednosti. Zbog toga se za svaku pojedinu populaciju
izvode posebne vrednosti, a za upotrebu u naučno-istraživačkom radu
66
uvedeni su termini "uslovan čovek" i " uslovna žena". Tabela 4

prikazuje vrednosti pojedinih telesnih komponenti uparvo kod
uslovnog čoveka i uslovne žene.
Istraživanje telesne kompozicije imalo je više faza svog
razvoja. U ranim godinama 20-og veka, uglavnom za potrebe
osiguravajućih kompanija u Americi, razvijale su se uporedno različite
matematičke metode zasnovane na obradi pojedinih antropometrijskih
veličina ispitanika po nekom matematičkom modelu.
TELESNA KOMPOZICIJA USLOVNOG ČOVEKA Tabela

4
Muškarci @ene
Koštano tkivo 18% 16%
Mišićno tkivo 42% 36%
Masno tkivo 12% 18%
ostatak 28% 30%
Još daleke 1921 godine Mateika je objavio svoje radove iz

oblasti telesne kompozicije i do današnjeg dana (izuzev malih
korekcija od strane Jovića i sar. ) ova metoda je u prostoru
antropometrijskih metoda ostala najpreciznija (Dirks 1990).
Postojeće metode odreĎivanja telesne kompozicije
Pojedine komponente telesnog sastava se mogu odrediti na

više načina pri čemu je, pored najjednostavnijeg antropomerijskog,
zastupljen i čitav spektar metoda od upotrebe rendgena, ultrazvuka i
merenja električne sprovodljivosti, do najpreciznije - denzitometrije.
 ANTROPOMETRIJSKE METODE - o ovome je sva potrebna

materija izložena u PRAKTIKUMU.
 ELEKTRIČNA IMPEDANCA,
 DENZITOMETRIJA
67
Pomoću ove metode se potapanjem čovečijeg tela u neku

tečnost poznate i konstantne specifične težine može odrediti
pojedinačna specifična težina i na taj način veoma precizno odrediti
učešće masnog tkiva u ukupnoj TM što je i najteže. Naravno,
gore navedene vrednosti telesnog sastava ne vrede za sportiste gde su
pojedine vrednosti, na primer procenat mišićnog tkiva, znatno veće,
(našim istraživanjima ove vrednosti se kod body bildera mogu popeti i
iznad 55%), dok je procenat masnog tkiva znatno niži i može se
spustiti na svega 5% što ustvari predstavlja, prilikom
antropometrijskog odreĎivanja, samo debljinu kože.
68
TELESNA KOMPOZICIJA PO SPORTOVIMA (Ugarković 1994)
Muškarci % @ene % Broj

ispitanik
a
Mišići Miši Masti Kosti Mišić Masti Kosti M @
ći i
Rukomet 50- 8-10 18- 48-51 10-13 16-18 63 98
53 20
Odbojka 50- 8-10 19- 48-50 10-12 16-19 52 76
52 22
Fudbal 50- 8-10 18- 25
53 20 6
Plivanje 50- 10- 18- 48-52 10-16 16-19 11 56
53 13 20 7
Košarka 50- 8-10 19- 49-52 10-14 17-20 98 45
53 22
Vaterpolo 50- 10- 18- 78
54 13 21
Gimnasti 50- 5-8 16- 47-51 6-91 5-17 17 32
ka 52 18
Tenis 50- 8-10 18- 48-51 10-13 16-19 47 33
53 20
Body 55- 5-6 19- 54-58 6-8 8-21 23 7
buill 60 22
Bicikliza 51- 5-7 17- 39
m 54 19
Atle. trka 52- 5-8 17- 51-53 7-10 16-19 14 9
54 20
Skakači 51- 5-8 16- 50-52 7-9 16-18 6 4
53 19
Bacači 54- 15- 19- 53-55 15-19 18-21 9 3
56 18 22
69
Uslo. čov 40- 12- 17- 38-41 15-18 16-19

42 15 21
Svega 819 363
4. 3. 2 SPORTSKI MORFOTIPOVI
4. 3. 2. 1. BEOGRADSKI SPORTSKI MORFOTIP
Testiranje u sportu je, u današnjem trenutku, svakodnevna

pojava pod kojom se najčešće podrazumeva organizovano timsko
merenje sportista u usko specijalizovanim laboratorijama poput MIL-a
na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu. MeĎutim, testiranje je pojam
koji obuhvata svakodnevno, rutinsko merenje kretanja odreĎenih
parametara koje sportista u trenažnom procesu postiže. Svakodnevno
merenje rezultata trčanja u funkciji trenažnog razvoja rezultata,
uporeĎeno sa prethodnim i planiranim nivoom, predstavlja testiranje.
MeĎutim, svako testiranje, shodno prostoru koje obuhvata merenjem,
predstavlja zasebni entitet. Tako, morfološki prostor antropoloških
karakteristika, naročito u sportu, zauzima vidno mesto u procesu
testiranja. U laboratoriji FFK-a, morfološki prostor se poslednjih pet
godina tretira merenjem 16 antropometrijskih varijabli koje su
obuhvaćene matematičkim modelom po Mateiki, modifikovanom od
strane Jovića i sar. Ovaj model antropometrijskih merenja pruža
kvalitetan i precizan upliv u prostor telesne kompozicije, koji, u
poslednje vreme, veoma jasno dominira naučnim tokovima u
sportskoj antropologiji. Kako pod telesnom kompozicijom
podrazumevamo postojanje meĎusobno zavisnih odnosa mišićne,
masne i koštane komponente, to njihovo merenje, naročito u
sportskim igrama, predstavlja bitnu kariku selekcije. Ovo proističe iz
činjenice da odnos mišićne komponente telesnog sastava kao
"aktivnog" supstrata u motornim radnjama i masnog tkiva kao
relativno nepotrebnog "balasta" može predstavljati početnu
70
komponentu u analizi opšte motoričke efikasnosti zasnovanoj na

morfološkoj podlozi, naročito u selektivnim programima sportske
selekcije. Opšta ili specijalizovana motorna efikasnost ne zavisi,
dakako, samo od morfoloških karakteristika pojedinca. Niz drugih
faktora opredeljuje ovaj status počev od genetike kao najbitnije karike,
vrste , obima , intenziteta trenažnog procesa, pola, starosti kao
dopunskih uzusa, do nešto manje bitnih egzogenih faktora (ishrana,
doping). Stoga je sagledavanje uticaja "morfološkog sklopa" kao tipa
morfološkog prostora sa odreĎenim nivoom opštih i specifičnih
motornih sposobnosti kompleksan put i izuzetno težak za proučavanje.
Da bi se ovako postavljen problem sagledao do kraja, neophodno je
odrediti okvire u kojima se problem može locirati. Okvir može,
zahvaljujući komponentama koje ga označavaju, predstavljati prostor
morfološkog ispoljavanja svake jedinke tipičan i za jedinku i za
specifičan motorički satus koji se na njega nadovezuje. Na status se
sklapa vrsta sportskog delovanja i na taj način je lanac dogaĎaja
zatvoren. Drugim rečima, potrebno je ponovo aktuelizovati teme
tipologije morfološkog prostora čoveka u sportu, radi valjanog
sagledavanja njegovog upliva na motoričke sposobnosti i, naravno,
sportski rezultat.
Za potrebe postavljanja temelja ovakvom poduhvatu,
analizirajući rezultate telesnog sastava više od 4000 sportista i 1000
nesportista različitog uzrasta i pola, došli smo do zaključka da sistem
analize telesnog sastava po Mateigki, može, uz odreĎene postupke
dodatne obrade rezultata, poslužiti ovom cilju. Prva karika
opredeljivanja morfotipa potiče iz mogućnosti da se stavljanjem u
odnos izdvojenih komponenti telesnog sastava dobiju odreĎeni
parametri koji ih kvantifikuju. Najinteresantniji odnos je dakako
odnos "aktivnog" i "pasivnog" tkiva - mišićne komponente i masne
komponente telesnog sastava. Nazvali smo ga mišićno - masni
odnos(MFR-muscle feet relationship). Ovaj odnos pruža mogućnost
vertikalnog deljenja morfološkog prostora na tri glavna, potpuno
izdvojena i dva mešovita-prelazna dela. Budući da se sada u tipologiji
najčešće upotrebljava ŠELDONOVA podela na endo, meso i
ektomorf-shodno predominantnosti tkivnog suspstrata i njegovog
embrionalnog porekla u tipu graĎe, i mi smo tri glavna prostora
71
nazvali MIŠI]NI, MASNI I KOŠTANI-prema predominaciji

istoimenih telesnih komponenti u telesnoj kompoziciji. Kada se u
sistem vertikalne podele (vidi grafuikone 1 i 2 unese parametar TV
kao gotovo potpuno genetski determinisan i neosetljiv morfološki
entitet (x2=98), prostor je moguće podeliti i horizontalno na najmanje
tri podprostora (prema Martinovoj klasifikaciji TV). Na ovaj način se
postiže preciznija sportska usmerenost budući da je TV postala veoma
bitan morfološki parametar u selekciji. Gigantizam, kao poslednja
stepenica razvoja longitudinalne dimenzije skeleta je izuzetno
zastupljen u sportu. Da podsetimo, prema Martinu gigantizam se kod
muškog pola smatra kada TV preĎe granicu od 200 cm a kod ženskog
pola kada preĎe granicu od 187 cm.
Za sport su, prema našim rezultatima, predodreĎeni mišićni
i oba mešovita oblika.
OdreĎvanje morfotipa kod muškaraca i žena prkazani su na

grafikonima:
 Muškarci (grafikon 7)
 @ene (grafikon 8)
TV starost
220
210 I tip
MIŠI]NI-
SPORTSKI
200
190 MASNI II tip KOŠČATI

19
180
14
72
170 INF III tip ULCUS

.
13
160 MF
R
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Grafikon 7
TV starost
205
I tip
MIŠI]NI-SPORTSKI
187
168 MASNI II tip KOŠČATI

17
153
12
140 INF III tip ULCUS
.
7
125 MF
R
0 1 2 3 4 5 6 7
Grafikon 8
Iz gore navedenih grafikona može se uočiti da postoje dve

bitne razlike izmeĎu muškog i ženskog pola. Prva razlika se ogleda u
postojanu manjeg opsega rezultata MFR kod žena (zbog ženskih
polnih hormona i njihove uloge u stvaranju sekundarnih polnih
karakteristika koje obiluju predelima bogatim depoima sala (grudi,
bokovi) i druga u manjem rasponu TV (praćena je klasifikacija po
Martinu). Postoji više ciljeva kojim morfotipizacija u sportu može da
73
teži. Njihov broj i kompleksnost nam, u ovom momentu, ne

dozvoljavaju detaljan osvrt. Zaustavićemo se na, po nama,
najbitnijem-prognostičkom delovanju u sportskoj selekciji. Iz dobro
"pročitanog" i prognoziranog morfotipskog razvoja, moguće je
precizno predvideti podobnost mladog sportiste za opredeljeni sport,
pa, uz nešto manje preciznosti, i njegovu uspešnost u tom sportu. Ovu
prognozu nam, uz korišćenje prognoze def TV omogućava i početan
morfotip (vidi grafikone 3 i 4)
U prognozi se, pored odreĎivanja početnog, razvojnog i
definitivnog morfotipa, mora voditi računa i o potrebama odreĎenog
sporta i trendu razvoja zahteva koje on u sebi sadrži.
PROGNOZA MORFOTIPA
MUŠKARCI
staros
TV t
174 15
MIŠI]NI-
167 SPORTSKI 14
161 13
154 12
148 MASNI RAZVOJ KOŠČATI 11
PRELAZ
PRELAZ
141 10
135 9
8
130 MFR
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Grafikon 9
74
PROGNOZA MORFOTIPA
@ENE
staros
TV t
165 15
MIŠI]NI-
164 SPORTSKI 14
162 13
157 12
148 MASNI RAZVOJ KOŠČATI 11
PRELAZ
143 PRELAZ 10
136 9
8
129 MFR
0 1 2 3 4 5 6 7
Grafikon 10
Iz naših rezultata je uočljivo da se, kada je ženski pol u pitanju

početni morfotip mora kretati u vrednostima MFR indexa od 2 - 5, jer
se samo iz tog morfološkog prostora, pouzdano (95% slučajeva),
može ući u prostor definitivnog morfotipa datog na grafikonu 2. Kada
je muški polazni morfotip u pitanju, odnos mišićnog i masnog tkiva
(MFR) mora biti u opsegu od 3 - 7 da bi se sa visokom pouzdanošću
predviĎao uspešan morfološki razvoj. Prognoza TV, sa druge strane,
veoma je značajan dodatak u selekciji sportista prema sportu, ulozi u
tom sportu ili uskoj specijalizaciji-disciplini.
Iako je teorija MODELNIH MORFOTIPOVA u poslednje
vreme neopravdano slabo zastupljena u stručnom i naučnom radu,
uglavnom zbog nepravilnog i teško predvidljivog razvoja sportskih
dostignuća okrenutih ka dejstvu egzogenih faktora (doping),smatramo
da, barem kada su sportske igre u pitanju, to predstavlja veliki propust.
75
Modelne karakteristike sportista u sportskim igrama prate, uglavnom,

akcelerativni razvoj jedne populacije, pa je stoga i relativno lako
predviĎati ga.
U Laboratoriji za metodička istraživanja u oblasti fizičke
kulture, na Fakultetu u Beogradu, predstavljena morfotipizacija je, u
proteklom periodu, pokazala niz prednosti prilikom upotrebe, naročito
na stručnom planu.Treneri su je veoma brzo prihvatili, a njena
jednostavnost i objektivnost su je veoma brzo uveli u praksu.
4. 3. 3. M R Š A V O S T
Pod mršavošću podrazumevamo smanjenje TM u odnosu na
optimalnu, koja je praćena i odreĎenim promenama u telesnom
sastavu. U promenama telesnog sastava dominira izraziti pad
vrednosti masnog tkiva i mišićne mase.
Prema veličini smanjenja TM razlikujemo tri stepena mršavosti:
a) lakši - TM je smanjena za 10% odoptimalne
b) srednje teški - 11-30% "
c) teški - više od 30%
Faktori prekomernog smanjenja TM mogu biti:
 hereditarni (nasleĎe)
 negativni energetski bilans
 endokrini poremećaji
 oboljenja digestivnog trakta, zloćudni tumori, TBC itd.
 prekomerna fizička aktivnost
NasleĎena mršavost, zbog kompleksnosti istraživanja
genotipa, nije dovoljno ispitana. Vrlo često, kod ovih osoba nikakva
terapija ne pomaže. Ove osobe su specifične telesne graĎe, sa
izraženim kosturom i relativnim smanjenjem masnog tkiva i mišićne
mase. Psihološka istraživanja ukazuju i na specifičnu psihičku
konstituciju mada intiligencija nije oštećena.
Mnogobrojna oboljenja mogu izazvati enormnu mršavost, a
često su to oboljenja hipofize, tireoidee i nadbubrežne žlezde.
Hipertireoza (povećano lučenje hormona štitne žlezde-tiroksina) i
76
Adisonova bolest (smanjenje lučenja hormona nadbubrežne žlezde),

leče se lečenjem osnovne bolesti. Kod mršavosti prouzrokovane
negativnim energetskim bilansom, odgovarajući unos hrane i
smanjenje inteziteta i obima fizičkog naprezanja dovodi do izlečenja.
U novije vreme, popularne su takozvane dijete gladovanjem
koje je reafirmisao jedan broj ruskih autora. Popularne su i kod nas iz
kozmetičkih razloga. Ove dijete, koje se sastoje od totalnog
gladovanja u periodu od 21-28 dana, pokazale su da se neka saznanja
o samom gladovanju moraju izmeniti. Nasuprot opšte prihvaćenom
mišljenju da negativni energetski bilans, pored smanjenja TM dovodi
do niza funkcionalnih poremećaja (kao što su smanjivanje radne
sposobnosti, lako zamaranje, slabljenje libida i gubitak plodnosti),
potpuno gladovanje, po novijim istraživanjima, ne prati ovo stanje.
Interesantna su zapažanja bivših logoraša koja veoma lepo ilustruju
gore navedene razlike. Naime, primećeno je da su oni logoraši koji su
uživali poseban tretman i kojima je bilo omogućeno posebnim
kanalima doturanje malih količina hrane, češće oboljevali i umirali od
krajnje mršavosti i iznurenosti, nego logoraši koji su bili potpuno
izdvojeni i koji su iz nužde ostajali bez i trunka hrane dve ili tri
nedelje. Ovo se objašnjava prelaskom metabolizma sa egzogenog (u
kome se hrana unosi spolja), na endogeni, gde zbog potpune obustave
unosa energetskih materija organizam troši sopstvene rezerve. U
početku to je masno tkivo, ali kako vreme odmiče, trošenjem rezervi
masti, nastupa prelazak na gradivne materije, belančevine, što se
ogleda enormnom mršavošću. Naravno, gladovanje ne može trajati
u nedogled, u svakom slučaju ne duže od 4 nedelje i potrebno ga je
sprovoditi pod svakodnevnom kontrolom lekara u specijalizovanim
ustanovama kojih ima sve više kod nas.
4. 3. 4. A S I M E T R I J A T E L A
Na primeru asimetrije tela, najbolje se može objasniti
uzajamna povezanost morfološkog i funkcionalnog prostora jer
dominacijom jedne hemisfere mozga, najčešće leve, nastala je
asimetričnost u funkcionisanju parnih ekstremiteta tako da je desna
strana dominantna u najvećem broju slučajeva. Ova funkcionalna
asimetrija, prouzrokovala je i morfološku asimetriju, što je potvrdio
veliki broj istraživanja. Veoma su interesantna istraživanja u kojim se
77
asimetričnost pojedinih delova tela razlikuje kod ljudi različitih

profesija. Merenjima je ustanovljeno da je desna ruka duža od
leve ruke u proseku kod 75% ispitivanih, u 18% su jednake, a samo u
7% je leva ruka duža. Za razliku od ruke, leva noga je duža. Izvesni
parni unutrašnji organi pokazuju takoĎe odreĎenu nejednakost. Tako
je desno plućno krilo veće od levog, što važi i za desni testis, dojku i
jajnik. Većina odraslih ljudi su dešnjaci (oko 95-97%).
Interesantno je da se funkcionalna dominantnost leve hemisfere
mozga uspostavlja tek nakon roĎenja jer se kod novoroĎenčeta nailazi
na ravnomernu upotrebu obe ruke. Funkcionalno preovladavanje
desne ruke se jasno ispoljava tek oko sedme godine. Novija
istraživanja pokazuju, da je pogrešan stav sredine, naročito roditelja,
prema deci koja pokazuju sklonost levorukosti, kada pokušavaju da
isprave tu "manu". Kod izrazite levorukosti to ne uspeva, a moguće
negativne posledice na razvoj ličnosti tog deteta mogu biti velike.
Asimetrija tela je bila i kamen spoticanja kod antropologa jer se dugo
nije mogao uvesti red u antropometrijska merenja sve do preporuke
Internacionalnog biološkog programa, po kojoj se meri leva strana
tela. Asimetrija prema nastanku može biti:
1. uroĎena ili
2. stečena pod uticajem nekog od faktora spoljašnje sredine.
Ova stečena asimetrija može biti izazvana ili potencirana i
nepravilnim treningom u toku rasta sportiste. Upravo zbog ovakvog
saznanja, u pojedinim sportovima gde je jako izražena dominantnost
funkcije samo jedne polovine tela, (kanu jednoklek, veslanje,
mačevanje, tenis), uvedena je kasnija specijalizacija u trenažnom
procesu, a period intenzivnog rastenja pokriven vežbama koje
ravnomerno razvijaju telo. Upravo iz saznanja koje smo dobili
proučavajući telesnu asimetriju i pojavu sve više uzroka koji naslednu
asimetriju mogu potencirati, u nastavu fizičkog vaspitanja u osnovnim
i srednjim školama uveden je raznovrstan program fizičkih aktivnosti
koji poštuje pravila razvoja dečijeg organizma i samim tim
preventivno deluje na pojavu asimetrije. Otuda je iznenaĎujući
podatak, da se smanjuje fond časova fizičkog vaspitanja, naročito u
osnovnim školama, jer to predstavlja nenaučni pristup i protivi se
osnovnoj logici. UvoĎenje korektivne gimnastike na Univerzitetu, kao
78
jednog vida nadoknade propuštenog u osnovnim i srednjim školama,

je očajnički "pucanj u prazno", jer su u tom uzrastu deformiteti
definitivni i korektivno vežbanje može samo ublažiti početne
simptome, kao što je smanjenje bolova u kičmenom stubu i delimično
popravljanje funkcionalnih sposobnosti. Pravo mesto i vreme ovakvih
programa je osnovna škola, a možda i predškolski uzrast, o čemu još
čekamo definitivan stručni odgovor. Fizička aktivnost, pored
negativnog, ima i pozitivno dejstvo na procese asimetrije. Povećanje
obima radnog ekstremiteta, kako u mišićnoj strukturi tako i u koštanoj
masi, stvara preduslov za povećanje mišićne sile i podizanja nivoa
sportskog kvaliteta.
4. 3. 5. AKCELERACIJA BIOLOŠKOG RAVOJA
Poslednjih decenija u žiži pažnje velikog broja istraživača je

fenomen porasta morfoloških, motoričkih, intelektualnih i
funkcionalnih karakteristika ljudske populacije. Ovaj fenomen je
nazvan akceleracijom a mnogobrojne teorije o faktorima koji je
izazivaju još uvek nisu dale celovit odgovor. Nešto jasnija slika celog
fenomena se pojavila onog momenta kada se sa pouzdanošću mogao
izdvojiti faktor koji zasigurno izaziva suprotan efekat-
DECELERACIJU. Taj faktor je spoljašnjeg porekla i možemo ga
nazvati socio-ekonomski. Naime, proučavanjima na ljenjingradskim
učenicima posle preživljene ratne blokade, pokazano je da su se oni,
od predratne generacije, razlikovali sa manjom TV za približno 10 cm
i manjom TM za 11 kg (iz M. Stojanovića). Mnogobrojna
istraživanja (kod nas i ne tako nova) poput istraživanja Poliča i sar. od
1963 godine, navode evidentan porast antropomotoričkih
karakteristika omladine, sa jasno izdiferenciranim odnosima selo-grad
u prilog gradske omladine. Vudrov, u isto vreme, primećuje da se u
periodu 1962-1969 prosečna TV regruta povećala za 1.82 cm.
Jedan od najranijih radova na temu akceleracije prikazao je Hultranz
prateći prirast TV kod švedskih regruta u periodu od 1840-1926 i
došao do zaključka da se numerički može odrediti prosečan prinos
TV u jednoj godini brojem 0.09 cm (Hultranzov broj). Uporedo sa
poboljšanjem antropomotoričkih karakteristika, primećen je i
79
zabeležen rast i razvoj psihičkih karakteristika, kao i ranije polno

sazrevanje omladine. Ovde treba biti veoma oprezan u povezivanju i
tumačenju navedenih fenomena. Može se postaviti pitanje, nije li
ranija pojava polnog sazrevanja ustvari "induktor" pojave akceleracije
svih ostalih karakteristika uključujući i psihičke. Ako analiziramo
jednu longitudinalnu studiju praćenja antropomtoričog razvoja školske
omladine koja postoji i kod nas (JZFKMS) može se opravdano
posumnjati da se rezultati razlikuju jer biološki starosne kategorije
koje pratimo nisu iste. Ispada da je biološka starost osoba koje su u
10-11 godini ušle u pubertet ista sa osobama koje su u pubertet
ulazila u 13-14-oj godini života. Ako se na sve ovo nadoveže uticaj
masovnih medija poput televizije, radija i štampe, koji neminovno
dovode do bržeg učenja, većeg protoka informacija i izgradnje i
sazrevanja ličnosti, dobijamo veoma komplikovanu sliku faktora koji
imaju pozitivno ili negativno dejstvo na akceleraciju. To su:
spoljašnji:
 socio-ekonomski pod koji možemo navesti
 standard
 urbanizaciju
 uticaj medija
 zdravstvenu zaštitu
 fizičko vežbanje
unutrašnji:
 nasleĎe
 neuro-endokrini
Razmatrajući sklop unutrašnjih faktora, ističemo raniju pojavu
pojačanog funkcionisanja hipotalamo-hipofiznog sistema čija je
posledica raniji početak puberteta. Ovo pomera vreme biološkog
časovnika unapred i čini nemogućim poreĎenja prema hronološkom
uzrastu.
Može se slobodno reći, da svaki od gore navedenih faktora
može imati dvojako dejstvo. Naprimer, fizičko vežbanje. Ogroman
broj radova je potvrdio da se uvoĎenjem nastave fizičkog vežbanja
poboljšao antropomotorički razvoj omladine. Nastava fizičkog
80
vaspitanja je fizička aktivnost umerenog, strogo doziranog intenziteta.

S druge strane, fizička aktivnost većeg intenziteta, poput teških radova
u poljoprivredi (seoska omladina) ili intenzivan trening, imaju
suprotno dejstvo na razvoj antropomotoričkih karakteristika.
Ranije fizičko i psihičko sazrevanje, uz pojavu primarnog i
sekundarnog učenja (škola i mediji) dovode do stvaranja slike porasta
koeficijenta inteligencije, što je jedna od najosetljivijih tačaka za
istraživanje. Zna se da je za psihologe oduvek bio i ostao glavni
problem kako iz testiranja inteligencije odvojiti komponentu koja
predstavlja naučeno. U ovom svetlu treba posmatrati i istaživanja
izvršena u Škotskoj gde su u razmaku od 15 godina testirana deca
četvrtog razreda osnovnih škola koja su pokazala porast psihičke
zrelosti kod potonjih za 5 meseci.
U analizi akceleracije ne možemo ostati ravnodušni na novije
pojave sa kojima se nauka tek suočava kao što je fenomen staklene
bašte. Ovaj fenomen, pored ostalog, ima snažan uticaj na biološke
mehanizme. Na biljkama je ovaj proces lako uočljiv i dokaze
svakodnevno možemo naći na zelenoj pijaci. Uticaj na ljude je mnogo
kompleksnije pratiti i samim tim pomenute efekte dokazati. Nije li
pojačano dejstvo toplote i svetlosti,(osnovni principi staklene bašte), u
bliskoj vezi sa indukcijom neuroendokrine sprege? Može li se
dugotajnim uticajima ove dve spoljašnje komponente izvršiti
pomeranje ustaljenih bioritmova?
Kako objasniti sve češću pojavu radova koji dosadašnju
zakonitost povezanosti motoričkog i morfološkog prostora negiraju
navodeći antropomotoričku disocijaciju kao rezultat svojih
istraživanja? Imamo sve razvijenije i teže studente FFK-a sa sve
slabijim prosečnim rezultatima u testovima osnovnih antropo-
motoričkih karakteristika. Ova pitanja čekaju odgovor i predstavljaju
jednu od najinteresantnijih oblasti bioloških istraživanja, jer u biti,
odgovori koji mogu iz njih proisteći mogu dotaći i fundamente same
biologije.
4. RAZVOJ FUNKCIONALNIH SISTEMA I UTICAJ

FIZIČKOG VE@BANJA NA PROCES RAZVOJA
81
4.1 ]ELIJA
]elija,osnovna jedinica života,u svojoj graĎi i funkcionisanju krije niz

kvalitetnih odgovora o samom životu,njegovoj evoluciji i mogućoj
sudbini.U ljudskom telu ,u zajedništvu zasnovanom na funkcionalno
objedinjenom delovanju više od 100 biliona ćelija ,važi stroga
organizaciona podela ćelija na: tkiva,organe,organske sisteme i
napokon svi zajedno čine ORGANIZAM- TELO.Ova stroga
podela,iznuĎena evolutivnim zakonima i zakonima dobre
organizacija,može se slobodno nazvati TELESNI MENAD@MENT
jer poseduje glavnog rukovodioca,centralni nervni sistem (CNS) i
zapisan strogi KODEKS ponašanja.Iz zakonitosti biološkog razvoja
(vidi prethodno poglavlje) sasvim je jasno da je ,jednom napravljena u
davnoj preistoriji,ova organizaciona šema zapisana u GENETSKOM
KODU i da do sada,nije pretrpela velike izmene.Stoga u razvoju
čoveka postoji RED i razvoj se odvija od glavnog rukovodioca
organizma- CNS-a- ka ostalim ,podreĎenim organskim sistemima,u
cefalo - kaudalnom smeru.
Već iz podele na tkiva jasno je da u ljudskom organizmu postoji puno
različitih tipova ćelija.O njihovim različitostima oblika,veličine
,organizovanosti i funkcionisanja,govorićemo kada budemo opisivali
razvojne puteve odgovarajućih organskih sistema.U ovom poglavlju
pažnju posvećujemo ZAJEDNIČKIM karakteristikama ćelije.
Svaka ćelija ljudskog organizma poseduje TELO I SADR@AJ .TELO

ćelije čine ćelijska membrana , jedro i ćelijske organele od kojih bi
smo izdvojili:
1. Endoplazmatični retikulum
2. Lisosome
3. Ribosome
4. Mitohondrije i
5. Goldžijev aparat
SADR@AJ ćelije(zajednički naziv je PROTOPLAZMA),ako
izostavimo gore navedene strukture koje čine telo u užem smislu, čine
:
- voda ,
82
- elektroliti (Kalijum ,Magnezijum,fosfati,sulfati ,bikarbonati i u

manjim količinama Natrijum,,hloridi i Kalcijum),
- proteini,
- lipidi i
- ugljeni hidrati.
Vode u ćeliji ima od 70-85%.Ona služi za rastvaranje ili pak
suspenziju svih materija u ćeliji.
Elektroliti u ćeliji predstavljaju izvor neorganske
materije,neophodne za pravljenje velikog broja oblika organske
materije,i učestvuju u nekoliko kontrolnih mehanizama ćelije kao što
je prenošenje elektrohemijskih impulsa u nervnim i mišićnim
vlaknima i odreĎivanje aktivnosti pojedinih enzima .
Proteine u ćeliji delimo na : strukturne i globularne.Strukturni
proteini (10-20% ćelije) su osnovna potka graĎe ćelije a globularni
proteini su uglavnom ENZIMI koji katalizuju sve hemijske reakcije u
ćeliji.Njihova uloga je neprocenjiva jer omogućavaju odvijanje
hemijskih reakcija unutar osetljivog tkiva ćelije bez eksplozivnih i
snažnih termičkih primesa koje bi se u prirodi dogodile.
Lipida u ćeliji ima samo oko 2% i uglavnom su to fosfolipidi i
holesterol.Pošto su nerastvorljivi u vodi,ćeliji su poslužili za
pravljenje MEMBRANA kojima razdvajaju pojedine ćelijske
strukture ili pak same ćelije jedne od drugih.
Ugljeni hidrati ,pored učestvovanja u izgradnji strukture pojedinih
organela,imaju najvažniju ulogu u ishrani ćelije.U proseku ,u ćeliji se
nalazi oko 1% ugljenih hidrata deponovanih u obliku glikogena što je
mala količina pa se ćelija potrebnom količinom snabdeva kontinuirano
iz ekstracelularne tečnosti ,u kojoj je koncentracija znatno veća.
]elijska membrana potpuno okružuje ćeliju je dvosojna opna

sastavljena od jednog sloja lipida i jednog sloja proteina.Lipidni sloj je
osnovna barijera koja sprečava izlazak iz ćelije ili pak ulazak u ćeliju
supstanci koje su rastvorljive u vodi poput glikoze ili ureje.S druge
strane ,supstance koje su rastvorljive u mastima kao što su
kiseonik(O2),ugljen dioksid (CO2) i alkohol lako prolaze kroz
membranu.
83
Endoplazmatski retikulum je u stvari sistem tubula (tunela) i

nagomilanih vezikula u nijma čija je osnovna jedinica da povećaju 30-
40 puta unutrašnju površinu ćelije i stvore prostora za neometano
funkcionisanje svih organela.Unutar tubula ovog retikuluma nalaze se
rasporeĎene mnogobrojne organele poput mitohondrija i ribosoma.
Goldžijev Aparat je ćelijska struktura tesno povezana sa

Endoplazmatskim retikulumom od koga prima polufabrikate
(transportne vezikule) iz kojih pravi Lisosome.
Lisosomi su vezikularne organele koje se stvaraju u Goldžijevom

aparatu razbacane po čitavoj ćeliji sa ulogom digestivnog trakta
ćelije.Na taj način ćelija vari neželjene supstance bilo da su one delovi
oštećenih struktura ili pak stranog porekla- bakterije.
Ribozom,- sitne zrnaste čestice pričvršćene na zidovima

endoplazmatskog retikuluma predstavljaju FABRIKE PROTEINA sa
isključivom licencom za proizvodnju čije je vlasništvo GENETSKI
KONZORCIJUM u jedru.Ribozomi su satavljeni iz proteina i RNK
lanaca i ,prema ulozi koju RNK ima u ovom procesu,otkrivaju nam
poreklo i postojanje RNK sveta pre samog postanka ,našeg ,trenutnog
DNK sveta.
Mitohondrije- fabrike energije u ćeliji ,su organele koje su sa DVE

dvoslojne lipoproteinske membrane odvojene od citoplazme i ostalih
ćelijskih organela.Unutrašnjost mitohondrija je ,poput i same
ćelije,izbrazdana mnogobrojnim pregradama( kriste) radi povećanja
radne površine .Na kristama se,kao na radnim površinama, nalaze
pričvršćeni oksidativni enzimi koji uz prisustvo O2 oksidišu hranljive
supstrate stvarajući adenozin tri fosfat(ATP) molekule u kojim sa
deponuje ENERGIJA .ATP predstavlja ćelijsku i ,u širem smislu i
telesnu ENERGETSKU VALUTU.Mitohondrije imaju sposobnost
SAMOREPLIKACIJE- odnosno deljenja i stvaranja nove dve
mitohondrije zahvaljujući DNK molekulima sličnim onima u
jedru.Ovo je izrazito bitna karika u lancu dogaĎaja koje inicira fizičko
vežbanje ,i na njega treba obratiti posebnu pažnju.Ovaj deo će
84
posebno biti objašnjen u poglavlju u kome opisujemo razvoj aerobne

moći- izdržljivosti.
NUKLEUS-JEDRO
Kontrolni centar ćelije i mesto gde se čuvaju sve šifre za

funkcionisanje i stvaranje organske materije u ćeliji.U jedru se nalaze
velike količine DNK složenog u posebne lančane strukture koje
nazivamo HROMOZOMI .U hromozomima se ,po odreĎenom
redosledu koji je karakterističan za svaku jedinku,i naravno u
odreĎenom broju, nalaze poreĎani GENI- osnovni prenosiocei
nasledne ŠIFRE .U interfazi ćelijskog života (pauza izmeĎu dve
deobe),Jedro je okrugla tvorevina koja je od citoplazme odvojena
dvoslojnom membranom koja se samo uslovno može nazvati
preprekom.Jer,spoljašnji sloj membrane se potpuno nastavlja na
membranu endoplazmatskog retikuluma a prostor izmaĎu dve
membrane se nastavlja na prostor tubula pa je komunikacija izuzetno
laka.U samom jedru razlikujemo još i jedarce(Nucleolus) koje nema
membranu i predstavlja strukturu- klupko velike količine RNK i
proteina sličnih ribosomima.U fazi aktivne sinteze proteina u
ćeliji,jedarce se intenzivno povećava.U jedarcetu se ustvari stvaraju
mladi ribosomi koji prelaze u endoplazmatski retikulum gde
sazrevaju u FABRIKE PROTEINA.Licencu za pravljenje proteina u
vidu glasnika - mesindžera,imamo u mesindžer RNK (mRNK)koja se
,iz dvostrukih lanaca DNK supstance jedra-(geni sa pet hromozima
učestvuju zajedno u ovom procesu) ,rasplete u jednostruk lanac RNK ,
prenese u nukleolus ,a dalje sa mladim ribosomima u endoplazmatski
retikulum.Ova mRNK nosi specifičan kod - šifru za odreĎen
protein.Ovo rasplitanje dvostrukog (time potpuno zatvorenog) lanca
DNK na jednostruki lanac RNK koji ,naravno,nosi kompletnu
digitalnu informaciju uvojka,ustvari znači početak DIRIGOVANJA
procesom prenošenja naslednih informacija i ,u isto vreme dokazuje
povezanost (još uvek a možda i zauvek) RNK sveta i DNK sveta.
FUNKCIONALNI SISTEMI ]ELIJE
85
Funkcionišem dakle postojim, misao većine živih stvorenja pri

ponovnom buĎenju.Samo prividna istina ,jer funkcionisanje celog
organizma potiče iz osnovne jedinice u koju ,budeći se svako jutro,ne
možemo da zavirimo,ne znamo kako se oseća.Dakle,jutro počinjemo
samo PRETPOSTAVKOM da se sve ćelije -ili barem velika njihova
većina,dobro osećaju i dobro funkcionišu.Ovo predavanje je
svojevrsna zamena za prvi jutarnji pozdrav svakoj našoj ćeliji koja se
probudila ,ili ,koja našim buĎenjem ide na zasluženi oporavak-
san.Naravno,za potrebe edukacije,u ovom delu predavanja o ćeliji
izdvojen prostor za NEKE funkcije ćelija.Autor ističe neke ,jer jedan
deo nije interesantan za ovu populaciju slušaoca ,a drugi ,doduše
izrazito maleni deo ,još nije do kraja otkriven.
Funkcionisanje ćelije možemo predstaviti sledećim redosledom:
- stvaralaštvo- kreacija strukturnih elemenata
- transport- unošenje energije u ćeliju-endocitoza
- razaranje- ubijanje
- energija- oduzimanje od supstrata i stvaranje novih oblika
- kretanje
mada autor ne insistira da ovako poslagane funkcije znače i
dominaciju jedne nad drugom ili veću važnost jedne nad drugom.Kao
što je život na ovoj planeti bogat u izobilju različitosti tako i
funkcionisanje jednog sistema je bogato izobiljem podjednakog
značaja.U živom organizmu NEMA VIŠKA DELOVA,već kada se
poremeti RED dolazi do neminovne ZAMENE ]elijom koja je
normalna.Rad i funkcionisanje po zadatom receptu je NORMALNO
STANJE života.Jedino,u razvoju ovih zakonitosti,čovek je malčice
zapeo na stadijumu funkcionisanja celog organizma.Pa se tako već
pojavila jedna sociološka podela na radnike i neradnike.To u ćeliji nije
slučaj.
SINTEZA I STVARANJE ]ELIJSKIH STRUKTURA
Dapočnemo prikaz funkcionisanja ćelije STVARANJEM.Razloga za

to ima više a najjači je ona da je proces stvaranja tajna
života.Mada,stvaranje nije samostalni proces već je u stalnom
sadejstvu sa njegovim TOTALNIM OPONENTOM- procesom
86
razaranja,ovde ga iz edukativnih razloga razdvajamo.(Prirodne zakone

je čovek,potpuno nemaštovito, preslikao i u prostor zajedničkog
sociološkog ispoljavanja pa nam tako kratke periode mira i stvaranja
,smanjuju dugi periodi ratova i razaranja.A život teče dalje.)
Stavranje organske mase - proteina,odvija se u endoplazmatskom
retikulumu na čijim zidovima se nalze FABRIKE PROTEINA-
RIBOSOMI.Iz 20 (dvadeset) postojećih amino kiselina na ovoj
planeti,ribosomi,prema šifriranoj poruci koju donosi iz jedra
mRNK,(otvaranjem knjige šifara ( gena) i razdvajanjem dvostrukih
lanaca DNK na jednostruke lance RNK) stvaraju se proteini ljudskog
tela.I ovde se potvrĎuje jena čudna zakonitost života - da je u svakoj
karici lanca života na ovoj planeti,da bi se proizvela nova karika
potrebno uništiti prethodnu u sastavne delove.Najbolji primer je
lanac ishrane.Proteine u svom telu krava sadrži prema SVOM receprtu
i knjizi šifara sadržanih u svom genetskom materijalu.Svi proteini
krave,ulaskom u lanac ljudske ishrane,bivaju razloženi na početan
stadijum ,amino kiseline koje onda čovek,prema svojoj knjizi
recepata,pretvori u svoje ogranske materije,izmeĎu ostalog i
proteine.Iz reda nastaje haos da bi iz njega ,ponovo nastao red.Ovo je
moguće samo ako postoji čvrsta veza izmedju sistema reda i sistema
haosa- KANON @IVOTA ,kao osnovni zakon na ovoj planeti.
ENDOCITOZA- UNOŠENJE MATERIJE U ]ELIJU
Da bi se NEŠTO stvorilo mora se stavrati iz NEČEGA.]elija se

materijalima za proizvodnju struktura snabdeva iz okoline ,najčešće
difuzijom kroz ćelijsku membranu a reĎe aktivnim transportom uz
pomoć nosača i ,naravno uz plaćenu cenu rada trošenjem energije
(ATP).
MeĎutim ,kada seu molekuli neke supstance preveliki za difuziju ili
pak prenos putem nosača( bakterije ili vezikule neophodne
tečnosti,neki molekuli proteina) ,ćelija pribegne poslednjem načinu
transporta kroz membranu nazvanim endocitoza.Naime,na specijalno
pripremljenim dokovima,uz pomoć kontraktilnih filamenata koje
ćemo kod mišića daleko bolje upoznati,AKTINA I MIOZINA ,
molekul se najpre smesti ,membrana ulubi i uz pomoć kontraktilnih
87
filamenata ponmera kroz membranu guranjem ka unutrašnjosti

ćelije.Jedan od oblika endocitoze je FAGOCITOZA,proces gutanja a
potom i varenje neprijateljskih elemenata (bakterije).
RAZLAGANJE STRANIH MATERIJA
]elija dakle stvara i razgraĎuje.Poznata su joj oba

procesa.Razgradnja materijala na molekularne celine podobne za
ponovno slaganje kockica u oblik koji odgovara našoj šifri odigrava se
ribosomima.MeĎutim ,ribozom traži samo već razložene elementarne
oblike za komponovanje- zidanje nove graĎevine.Ovo pripremanje
materijala za gradnju čine LISOSOMI,ćelijske organele koje
predstavljaju digestivni sistem ćelije.Čim se pinocitna ili fagocitna
vezikula pojave u ćeliji na nju se nakači jedan ili više lisosoma koji
israzne svoje kisele hidrolaze- enzime varenja,da bi se materijal
razgradio na elementarne činioce pogodne za započinjanje nove
graĎevine-strukturnog proteina ljudske ćelije.
EKSTRAKCIJA ENERGIJE IZ HRANLJIVIH SUPSTRATA
Za sve životne procese potrebna je energija.Ili je ona preduslov

života?.Autor ne želi Aristotelovsku dilemu tipa šta je starije,energija
ili telo(materija),mada bi se tu dosta toga moglo ispričati.Jednostavno
gledano,iz osnovnih supstanci kao što su O2 i hranljivih materija
(ugljeni hidrati,masti,proteini) uz nekoliko metaboličkih koraka
pretvaranja u prilagodljive oblike ,u mitohondrijama se stvara
ATP.Ugljeni hidrati se pretvore u molekule glikoze,masti u molekule
masnih kiselina a proteini u molekule aminokiselina.Ulazeći u
mitohondrije ,SVI supsrati doĎu u ZAJEDNIČKU METABOLIČKU
ME\UFAZU - supstancu nazvanu Acetil Coenzim A.Ova supstanca
se podvrgava oksidaciji (O2) preko nizova oksidativnih enzima(ciklus
limunske kiseline ili Krebsov ciklus) koji sprečavaju i minimizuju
termičke i ostale hemijske reakcije koje bi se ,u priodi dogodile
paljenjem ovih namirnica.Sagorevanje u prirodi izaziva visoke
temperature (i reko 350 stepeni Celzijusa).U ćeliji se to ne dogodi
iako,kao nus - proizvod fabričkog rada u mitohondrijama imamo i
88
Temperaturu koju ,posebnim regulatornim sistemom ,centralizovanim

od strane Nervnog sistema ,konstantno regulišemo.Efikasnost
mitohondrijalne fabrike energije nije velika ,svega 20% od unetog
supstrata pretvori se u korisnu energiju,ali sistem i na tom nivou
funkcioniše.Ostatak energije ,deponovane u Acetil Coenzimu A se
pretvori u toplotu i izbaci iz ćelije.Zato i u toku mehaničkog
rada,efikasnost energetskog sistema podignutog na nivo celog tela ne
prelazi 20% od uložene energije.
KRETANJE ]ELIJA
I sada smo na onom mestu gde fizička kultura (i sport naravno)
imaju jedno od svojih polazišta.Naime,i ćelije,osnovne strukturne
jedince živog ljudskog organizam (i ne samo njega) ,poznaju kretanje
,čak šta više ,većina oblika kretanja je nastala iz potrebe da se
preživi.Idući dalje,telo poseduje jedan odreĎen broj ćelija koje
SVOJIM NEPRESTANIM KRETANJEM daju nemerljiv ulog
HOMEOSTAZI - konstantnosti životnih uslova tela.Tipični primeri su
Leukociti -odbrambene ćelije i Spermatozoidi,oplodne ćelije.
]elijsko kretanje predstavljeno je sa dva oblika :
- ameboidnim kretanjem
- i kretanjem pomoću biča (cilijarno kretanje)
Sada se cenjeni čitaoc pita,gde je tu veza sa ONIM kretanjem kojim
on u svom budućem radu operiše- GLOBALNIM KRETANJEM-
kretanjem celog tela.Od plasta sena se ne vidi igla.Bit ,poenta je u
samom kretanju a ne u obliku kretanja.Jer ,zajednička im je
POTREBA a ne NAČIN na koji se krećemo.Iz potrebe ,adaptacijom
,nastao je način.Kretanje je uvek u fizičkom smislu predstavljalo
pomeranje ćelije,više ćelija ,tkiva,organa ili celih sistema sa tačke A
na tačku B.I tu bi se stvar okončala da nije onog ZAšTO.Zašto
pomeramo telo sa tačke A u tačku B.U prvim evolutivnim
razlozima,tačka B je značila živod.U sadašnjem trenutku evolucije
čoveka,potrebno je da napustimo tačku B jer već poduže na njoj
sedimo.To više nije zdravo.I tu počinje nauka o pokretu i složenim
oblicima kretanja u kojoj se naš čitalac ,kroz sve muke učenja,mora
osećati kao riba u vodi.
89
V.FUNKCIONALNA ANATOMIJA ,FIZIOLOGIJA I

BIOLOŠKI RAZVOJ FUNKCIONALNIH SISTEMA ČOVEKA
Va.TELESNA GRA\A I ORGANIZACIJA RUKOVO\ENJA
TELESNI MENADžMENT
UVOD
Ljudsko telo je sačinjeno od preko 100 biliona ćelija,udruženih prema

anatomskim ,funkcionalnim i razvojnim karakteristikama . Najniži
nivo udruživanja jednog broja ćelija istog porekla i istih anatomskih i
funkcionalnih karakteristika nazivamo TKIVO.Tkiva u ljudskom telu
ima četiri osnovne vrste kao što je to navedeno u podeli.MeĎutim,sve
vrste ćelija u telu nisu uvek udružena u tkiva,već zbog svoje
specifične sposobnosti da se kreću (krvne ćelije,antitela,T-
limfociti,oplodne ćelije) ne obrazuju tkiva već pojedinačno obavljaju
90
svoju funkciju u homeostazi ljudskog organizma i u funkcionalnom a

ne anatomskom smislu čine organski sitem(imuni sistem napr.)
Tkiva dakle delimo na:
a. Nervno
b. Mišićno
c. Epitelno i
d. Potporno tkivo
Više tkiva obrazuje ORGAN,drugi stepen organizacione šeme

ljudskog organizma.Više organa,povezanih u funkcionalnu celinu sa
zadatkom da jedan segment životnog procesa ljudskog tela drže u
konstantnom funkcionalnom stanju,održavajući tom prilikom tok
energije u telu i u isto vreme nepromenjljivost unutrašnjih uslova
rada(homeostaza), čine ORGANSKE SISTEME.Telo poseduje više
organskih sistema zaduženih za pojedinu životnu
funkciju.Nabrojaćemo NEKE od njih ne aludirajući uvek na stepen
njihove važnosti:
A. SISTEM ORGANA ZA KRETANJE

B. CENTRALNI NERVNI SISTEM
C. AUTONOMNI NERVNI SISTEM
D. SISTEM ORGANA ZA KRVOTOK
E. SISTEM ORGANA ZA DISANJE
F. SISTEM ORGANA ZA IZLUČIVANJE
G. SISTEM ORGANA ZA VARENJE
H. REPRODUKTIVNI SISTEM
I. IMUNI SISTEM
Kontrolni rukovodeći organski sistem,koji se u embriogenezi stoga i

prvi razvija je Centralni nervni sistem.Svi organski sistemi se
nalaze pod njegovom kontrolom a pojedini organski sistemi poseduju
i odreĎenu samostalnost koju kontrološe Autonomni nervni sistem -
simpatikus i parasimpatikus.Ova delimična autonomnost je jedan od
dokaza nejednake evolucije pojedinih ćelija ljudskog tela a shodno
91
tome i tkiva koje te ćelije sačinjavaju. Centralni nervni sistem se

najburnije razvijao i svojim napredovanjem osvajao ,u organizacionoj
šemi ljudskog tela, sve više prostora.MeĎutim,ostaci prethodnog
,decentralizovanog tipa organizacije su primetni.
Jedan odreĎen broj organa (tačnije tkiva) poseduje i svoj automatizam
u funkcionisanju-napr.srčani mišić iako i on,u odreĎenim
uslovima,može biti stavljem pod kontrolu CNS-a(joga vežbači).
U ovom tekstu,za potrebu edukacije kadrova u fizičkoj kulturi i
sportu,detaljno ćemo obraditi samo najbitnije organske sisteme sa
stanovišta ovih prostora.
A.SISTEM ORGANA ZA KRETANJE-LOKOMOTORNI SISTEM
Sistem organa za kretanje sačinjavaju KOSTI ,ZGLOBOVI i MIŠI]I

Ovaj sistem je sastavljen iz nekoliko različitih tipova ćelija koje ćemo
obraditi pojedinačno.
1. KOSTI
Dakle,počinjemo sa KOSTIMA koje spadaju u potporno

tkivo,mada,kada obradimo ceolovito ovaj sistem,shvatićem,o da je to
samo jedan njihova uloga.
Funkcionalna anatomija:
Kosti prema osnovnoj anatomskoj graĎi,delimo na dve velike grupe:
- pljosnate kosti
- cevaste kosti ,koje prema svojoj veličini mogu biti;
- duge i
- kratke
U anatomskom smislu,sve duge kosti su sastavljene iz tri dela; tela

kosti ,valjkastog oblika sa koštanim tunelom u sredini,vrata kosti i
glave kosti.Neke kosti nemaju na oba svoja okrajka tipičan završetak
- glavu već se završavaju površinom koja odgovara mestu
zglobljavanja(gornji kraj fibule ,napr.).Vrat kosti je najosetljivije
92
mesto za prelom i najčešći prelomi se odigravaju upravo na toj

lokalizaciji.
Sve kosti u telu su pokrivene specijalnim slojem ćelija koje
nazivamo periost u kojem se nalaze krvni i limfni sudovi i nervni
završetci odgovarajućih perifernih nerava.Ispod periosta se nalaze
same koštane ćelije koje čine spongioznu masu kosti i mesto su
taloženja minerala .U samom centralnom delu kosti nalazi se koštani
kanal koji značajno povećava statiku i otpornost na kompresiju
koštane mase.Kost,kao i svaki organ u ljudskom telu ,ima većinu
životnih ciklusa koje karakterišu živu ćeliju- razmnožava se (kod
procesa rasta i nakon preloma ova funkcija je najuočljivija),ishranjuje
,i naravno, ima promet materija -metabolizam.MeĎutim,osteocit-
osnovna ćelija koštanog sistema u toku svog biološkog sazrevanja ima
zadatak da u pravilnim linijskim strukturama taloži neorganske
materije ,najčešće minerale kalcijuma (Ca),Magnezijuma(Mg) i
Fosfora(P).Strukture nataloženih minerala imaju zadatak da
aritektonsku dinamičku strukturu kosti učine izdržljivom na izuzetno
snažne sile koje vladaju na telo.Arhitektura kostiju je omogućila da
kost postane jedan od najpoznatijih materijala otpornih na sile
kompresije i trakcije (pritiska i istezanja).Kroz evoluciju,koštani
sistem se toliko razvio da je telu omogućio aktivan uspravan stav
protiv sile zemljine teže,sopstvene telesne mase i sila koje se javljaju
sa ubrzavanjem u kretanju.Čak se i u graĎevinarstvu primenjuju neki
od statičkih rešenja koju su graditelji prvo videli u arhitekturi čoveka
.
Sve kosti zajedno čine kostur čoveka koji,prema regionima tela

delimo na:
a. kosti glave
b. kosti trupa
c. kosti gornjih udova i
d. kosti donjih udova
KOSTI GLAVE
Kosti glave pripadaju pljosnatim kostima i zajedno sa kostima lica
čine osnovnu potpornu i zaštitnu barijeru najosetljivijem
93
organskom sistemu CNS.Kosti glave možemo podeliti na kosti

lobanje i kosti lica.Kosti lobanje čini dve parne kosti-slepoočna
kost ( os temporale ) i temena kost (os parietale) i četiri velike
neparne kosti:
1. čeona (os frontale)
2. klinasta (os sphenoidale)
3. sitasta (os ethmoidale)
4. potiljačna (os occipitale)
Kosti lica čini 15 kostiju od kojih su 6 parnih i 3 neparne.Licem
prominiraju i spolja se mogu napipati nosne kosti (os nasale).jabučne
kosti( os zigomatocus),kosti gornje (maxilla) i donje vilice(
mandibula).
KOSTI TRUPA
U kosti trupa spadaju kosti kičmenog stuba i kosti grudnog koša.
Kičmeni stub sačinjava 33-34 kičmena pršljena( 7 vratnih,12
grudnih,5 slabinskih,5 krsnih i 4-5 trtičnih pršljenova).Poslednjih 9-10
kičmenih pršljenova,radi podrške statičkoj ulozi karlice su srasli.Ovo
u mehaničkom smislu predstavlja,kod odreĎenih sportova ,"slabu
tačku sistema"(locus minoris resistentiae) i ulozano mesto velikog
broja prenaprezanja u toku odreĎenog mišićnog rada(skokovi i
doskoci).Tipično oštećenje ovog dela kičmenog stuba i opterećenosti
muskulature predstavljeno je "sindromom bolnih leĎa"(syndroma
lumbale) tako čestog kod košarkaša i odbojkaša.Inače kičmeni
pršljenovi spadaju u cevaste - kratke kosti.
Kosti grudnog koša
Kosti grudnog koša sačinjavaju kičmeni pršljenovi sklopljeni u

jedinstvenu tvorevinu nazvanu kičmeni stub,rebra i grudna kost.Uloga
kičmenog stuba je višestruka.Pored potporne -statičke uloge,kičmeni
stub svojim krivinama (dve prirodne lordoze i dve prirodne
kifoze),predstavlja svojevrsni amortizer u toku kretanja.Sistem
dvostruke amortizujuće opruge sa malenim hrskavičavim jastučićima
94
izmaĎu pršljenova koja olakšavaju pokretljivost u svim

pravcima,predstavlja svojevrsnu odbranu od mehaničkih stresova i
naprezanja celog tela.Zašto dvostruke krivine.Pa zamislite da ne
postoji vratna lordoza i grudna kifoza (prva opruga) koliko bi traume
proizvele sve vibracije izazvane odozgo-pokretima glave i težina same
glave.Druga opruga je još veća i snažnija (sačinjavaju je lumbalna
lordoza i trtična kifoza) i ona prouzrokuje nakrivljenost cele karlice
prema napred),jer štiti od traume koja dolazi odozdo i prouzrokovana
je kretanjem po različitim površinama ,različitom brzinom.
U grudnom predelu kičmenog stuba,kičmeni pršljenovi se sa svoje
bočne strane zglobljavaju sa rebrima praveći na taj način specifičnu
tvorevinu,grudni koš.U grudnom košu postoji 12 pari rebara koji se sa
prednje strane (gornjih sedam) zglobljavaju sa grudnom kosti i tako
ceo grudni koš dobija cilindričan oblik.Zaokružen sistem,kičmeni
pršljen,rebarni lukovi i grudna kost čine tipičan oblik grudnog koša
kod svih sisara i u sklopu su opšteg plana graĎe ove klase.Specifična
zakošenost(nategnutost) rebarnih lukova u odnosu na horizontalnu
ravan olakšava pokret disanja jer se nakon udisaja koji je čisto mišićna
radnja (dijafragma ili stomačni mišići),izdisanje je pasivno
potpomognuto silom koja se stvorila natezanjem rebarnih lukova i
njihovom težnjom da se vrate u prvobitan položaj.
KOSTI GORNJIH UDOVA
Gornji udovi kod čoveka predstavljaju jedinstvenost u klasi sisara.Ne

po tome što drugi sisari nemaju ovakav par ekstremiteta već zbog toga
što su oni u toku evolucije potpuno osloboĎeni neophodnosti u
kretanju i dobili sasvim drugu životnu ulogu- organa za kontakt.CNS
preko prstiju ruke uči i spoznaje one kvalitete materije koje drugim
čulima ne može da spozna.I ne samo to,Ruke su postale deo tela kojim
čovek MENJA MATERIJU i tako utiče na samu planetu,stanište
ostale životne sisteme.Ruke su postale ekstremiteti za hvatanje,sa
ramenim zglobom koji je jedan od naj slobodnijih zglobova u telu i sa
lakatnim zglobom koji je jedan od najfiksiranijih zgloboba.Razlog je
stvaranje čvrste mehaničke poluge za dizanje i premeštanje
95
stvari,udaranje i otimanje predmeta i životinja. Evolucijom se razvio

opšti stepen preciznosti ove poluge ali ,kroz specifičan sportski
trening ,ova se sposobnost može nadgraditi.Iako ne mogu da zamene
oči i uši,ruke kroz evoluciju postaju izuzetno razvijen PRODU@ENI
APARAT CNS-a.Podlogu za ovu tvrdnju nalazimo u izuzetnoj
prostornoj zastupljenosti šake i u senzitivnim i u motornim zonama
kore velikog mozga.Pored stopala,šaka je jedini deo tela koji zauzima
toliko prostora u kori velikog mozga.
Kosti gornjih ekstremiteta sačinjavaju kosti ramena i kosti ruke.
Kosti ramena su - ključnjača (clavicula) i lopatica (scapula).Zajedno
sa nadlaktičnom kosti (os humeri) čine rameni zglob(articualtio
glenohumeralis).Kosti ruke ,pored pomenute nadlaktične kosti ,čine
još i dve podlaktične kosti,žbica i laktica ( radius i ulna) i kosti šake .
Nadlaktična kost (humerus) ulazi sa svojim okrajcima
(epikondilusima) u zglobove ramena i lakta.Obe podlaktične kosti se
zglobljavaju sa nadlaktičnom kosti u zglobu lakta a sa kostima ručja u
ručni zglob.Zašto čovek u podlaktici ima dve a u nadlaktici samo
jednu kost.Odgovor je potreba izuzetne pokretljivosti same podlaktice
a sa njom ,naravno,najvažnijeg dela ruke ,ŠAKE.Kosti šake smo
podelili na kosti ručja(8) ,kosti doručja(5) i falange prstiju(5).Prvi
prst,palac se nalazi u opoziciji u odnosu na ostala četiri prsta i na taj
način omogućava precizno i snažno hvatanje predmeta.Možete sebi
postaviti pitanje ,zašto pet a ne četiri ili tri ili šest prstiju.Pogledajte
otisak svojih prstiju na staklu.Koji najmanji broj je potreban da
zatvori krug?(radi hvatanja,naravno).
KOSTI DONJIH UDOVA
Donji udovi čoveka su,nakon oslobaĎanja gornjih udova od funkcije

kretanja kroz evoluciju preuzeli izuzetno važnu ulogu,statiku ljudskog
tela kako u mirovanju tako i u pokretu. Zato je i stopalo u motornoj
kori velikog mozga zauzelo izuzetno veliki prostor.
Kosti donjih udova predstavljaju karlične kosti i kosti noge.
Karlične kost su dve parne kosti koje pripadaju pljosnatim kostima i
pored hemopoetske uloge imaju izuzetnu ulogu u statisci ljudskog
tela.Finoću statike je bilo neophodno kroz evoluciju omogućiti
96
izmeĎu ostalog i blagom nagnutošću karlične kosti u odnosu na donje

ekstremitete sa jedne strane i kičmeni stub sa druge strane.Ovu
inklinaciju,čovek je proizveo u nekoliko stotina hiljada godina
evolucije.
Karličnu kost sačinjavaju tri kosti:
- bedrena- os coxae
- sedalna- os sacrum
- preponska- os pubis
Ove tri kosti koje se zglobljavaju sa svojim parnajcima čine celovit

koštani masiv koji zglobljava donje ekstremitete sa ostalim delovima
tela u isto vreme predstavljaju prostor u koji se smeštaju urogenitalni
organi čoveka.
Kosti noge sačinjavaju:
a) butna kost (femur)
b) dve kosti potkolenice
- golenjača- tibia
- lisnjača- fibula
c) kosti stopala
Sve kosti noge,kao i sve kosti ruke,spadaju u cevaste kosti.Butna kost

je najveća cevasta kost u ljudskom telu,i shodno tome najteže se
lomi.Za prelom butne kosti neophodan je izrazito veliki momenat sile
koji se nalazi uglavnom kod velikih brzina kretanja tela
(saobraćaj,skijanje i sl.).Ali , zglobovi noge ( koleno ,kuk i zglob
stopala),predstavljaju slaba mesta i najčešće povreĎivana tkiva upravo
zbog izuzetnih veličina sila koje u odreĎenim sportskim situacijama
trpe.Kao i kod ruke,arhitektura noge ima ista ishodišta i razloge
nastajanja.Potkolenica zahteva u svojoj motorici daleko veću
pokretljivost i stoga se zglobne površine moraju ,udvostručavanjem
zglobnih površina (dve kosti potkolenice), finije anatomski rešiti.Kosti
stopala ,svojom arhitekturom čine svojevrsni dinamički most- svod
stopala čijim lukom započinje prva linija amortizacije traume koju
proizvodi bipedalan hod.Sile koje se stvaraju u tačkama oslonca
stopala na tlo razlažu se složenim razlaganjem vektora preko kolenog
zgloba,kuka,slabinskih i cervikalnih krivina ,tako da u normalnom
97
hodu,glava i ne oseća potrese koje neravnomernost i dinamika hoda

izazivaju u toku kretanja.U trenutcima izraženog delovanja sila
(trčanje,skakanje) uglovi koje sklapaju pomenuti zglobovi se povećaju
do odreĎenih fizioloških granica u kojima je amortizaciaj potresa
optimalna.
Kosti stopala čine kratke cevaste kosti nožja,donožja(5) i prsti
noge(5).
Fiziološki i razvojni podaci :
Kost je organ u ljudskom organizmu koji ima višestruku namenu. Na

prvom mestu to je potporna uloga, jer koštani sistem omogućava
ljudskom organizmu da bude pokretna celina. Ne manje bitna uloga
kostiju je zaštitna uloga, jer čvrstina grudnog koša i kostiju lobanje i
lica neposredno može da spreči povredjivanje vitalnih organa i
sistema . Na kraju, pored gore navedenih , u pojedinim delovima
koštanog sistema, zapravo u delu koji čine pljosnate kosti, dolazi do
procesa proizvodnje pojedinih vrsta krvnih zrnaca kako crvenih tako i
belih što je od izuzetnog značaja za ceo organizam. Ovu ulogu
nazivamo hemopoetska uloga kostiju.
Koštani sistem se razvija od spoljašnjeg klicinog lista-ektoderma i u
intrauterinom periodu sastavljen je od vezivnog i hrskavičavog tkiva
koji početkom trećeg meseca započinju sa okoštavanjem. Postoje dva
načina okoštavanja u zavisnosti koje tkivo okoštava. Okoštavanje
vezivnog tkiva naziva se endesmalno okoštavanje i ovako okoštavaju
kosti lobanje i lica. Okoštavanje hrskavičavog tkiva nazivamo
enhondralno okoštavanje i ovako okoštava najveći broj kostiju skeleta.
Mesta na kojima se pojavljuje proces osifikacije zovu se osifikacione
tačke. Budući da se redosled pojavljivanja osifikacionih tačaka
razlikuje, postoji i mogućnost praćenja ovog procesa i odredjivanja
starosti ploda i deteta pomoću ultrazvuka i rendgena.
Rastenje kostiju u dužinu odvija se osteogenom aktivnošću spojnih
rskavica izmedju tela (dijafize) i glave kosti (epifize) . Oko 23-25
godine u svim kostima tela se spoje epifiza i dijafiza te prestaje dalji
98
rast. Pomoću rendgen snimaka kostiju ručja i dugih kostiju

ekstremiteta, moguće je ustanoviti da li je završen rast kostiju, što se
veoma često čini u pojedinim sportovima gde je, u selektivnom
modelu, neophodna velika visina sportiste. Pored rasta u dužinu , rast
kostiju se odvija i u širinu aktivnošću periosta koji svojom
unutrašnjom stranom stvara kost Rast i razvoj koštanog sistema
podrazumeva i procese ugradnje minerala, naročito kalcijuma(Ca) i
fosfora(P), koji gradju kosti čine izuzetno čvrstom. Rast kostiju je
veoma intenzivan proces . Dokaz za to je podatak da se u toku
kompletnog perioda rasta sama TM organizma poveća za 21 put dok
se masa kostiju poveća za 27 puta.
Odredjen broj faktora, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih, utiče na
razvoj i rast kostiju ali je ,od svih organskih sistema,koštani najbolje
genetski determinisan.
Od unutrašnjih , najbitniji je svakako nasledje. Pored njega , veoma
bitnu ulogu igraju i humoralni faktori gde od funkcionnisanja
pojedinih žlezda sa unutrašnjim lučenjem zavisi veličina i tempo
razvoja kostiju. Tako nedovoljno lučenje somatotropnog
hormona(STH) iz prednjeg režnja hipofize (adenohipofize) dovodi do
zaustavljanja procesa enhondralnog okoštavanja i shodno tome do
smanjenja rasta. Od vremena početka patološkog procesa na hipofizi
ili u njenoj okolini (tumor), zavisi da li će se i u kojoj meri razviti
patuljasti rast. Sličnu kliničku sliku daje i smanjenje funkcije
tireoidne žlezde. S druge strane, predpubertetna kastracija (evnusi) i
pojačana aktivnost prednjeg režnja hipofize dovodi do pojave
pojačanog procesa rasta kako dugih (enhondralno okoštavanje) tako i
pljosnatih (endesmalno) okoštavanje kostiju što se ogleda u kliničkoj
slici gigantizma sa akromegalijom.Pored ovih i paratireoidna žlezda,
čija je funkcija da reguliše metabolizam Ca i P, ima veoma bitnu
ulogu u procesima okoštavanja.
Pored navedenih unutrašnjih ,postoje i spoljašnji faktori koji mogu
uticati na proces okoštavanja. To su u prvom redu ishrana i
mehanički faktori. Pravilna zastupljenost svih bitnih hranljivih
elemenata u ishrani i redovan energetski bilans dovode do normalnog
procesa okoštavanja. Hronično gladovanje u periodima rasta i razvoja
organizma dovodi do zastoja ili poremećaja (rahitis) u rastu kostiju.
99
Naročito je važno istaći da nedostatak pojedinih vitamina u ishrani

može poremetiti osetljive odnose regulacije rasta kostiju a naročito
nedostatak vitamina D. Za aktivaciju procesa korišćenja vitamina D
neophodno je izlaganje tela dejstvu sunčevih zraka zbog čega se
savetuje deci u razvoju da se u letnjim periodima sunčaju.
Od mehaničkih faktora, u osteogenezi su naročito značajni dejstvo sile
istezanja i sile pritiska od kojih zavisi arhitektura pojedinih kostiju.
Mehaničke sile koncentrišu svoje dejstvo na pojedine tačke kostiju u
zavisnosti od statike i na taj način omogućavaju kostima da se,
adaptacijom na spoljašnji nadražaj, razvije kvalitetna odgovarajuća
arhitektura. Medjutim, veoma je bitno da se u odredjenim
vulnerabilnim periodima, kada dolazi do pojačanog rasta ,vodi računa
da ne dodje do preteranog dejstva sila pritiska na kosti i pojave
patoloških krivina u kostima , menjanja pozicije tačaka na koje
dejstvuju mehaničke sile i shodno tome , daljeg pogoršanja procesa
krivljenja. O ovom momentu naročito treba da vode računa profesori
fizičkog vaspitanja i treneri mlaĎih sportskih urasta kada vrše
programiranje nastave fizičkog vaspitanja razredima čiji su učenici u
pubertetu ili sportistima istog doba. Pravilnim rasporedom vežbi
istezanja i doziranjem mišićnog rada na času,dobar nastavnik- trener
će izbeći moguću pojavu komplikacija u razvoju svoje dece a
delovaće i preventivno na sprečavanju njihove eventualne pojave.
Sam mišićni rad umerenog inteziteta ima trofičnu(podsticajnu) ulogu
na rast i razvoj kostiju i procese okoštavanja. Naučnici su dokazali da
kosti onih ekstremiteta koji su izloženi pojačanoj aktivnosti imaju i
veću dužinu i debljinu. Kuračenkov je dokazao, kod sportista bacača,
da su njihove kosti u zavisnosti od dužine sportskog staža, deblje.
Ova zapažanja su potvrdjena i ispitivanjima kostiju ruke kod tenisera,
gde je pronadjena znatna asimetrija kako u dužini (1-1. 5 cm) tako i u
širini kostiju.Veoma je bitno za trenere mladjih selekcija da znaju da
pravilan rast kostiju zavisi od uravnoteženog odnosa perioda treninga i
perioda oporavka mladih sportista. Potrebno je da period odmora
preovladava nad periodima napora da bi se procesi rasta odvijali
normalno. U toku razvoja kostura možemo registrovati niz
promena koje se nadovezuju jedna na drugu i čine složen proces
definitivnog osposobljavanja koštanog sistema za svoje funkcije.
100
Tako, kod rodjenja, kičmeni stub novorodjenčeta je potpuno ravan.

Onog momenta kada novorodjenče krene da podiže glavu, dolazi do
pojave fizioloških krivina na vratnom i grudnom delu kao odgovor na
potrebu da se ovaj pokret glave amortizuje i statički podrži. Tako se
javljaju cervikalna (vratna) lordoza i torakalna, kompenzatorna
kifoza. Od momenta kada dete prvi put sedne, proces funkcionalne i
anatomske podrške ovom pokretu je pojava lumbalne lordoze koja će
se održavati i kod malog deteta zbog slabe slabinske i trbušne
muskulature.Sa pojavom prvih koraka i perioda stajanja, kičmeni stub
je pripremljen za ovaj statički momenat i ispravljanjem dotadašnjeg
kosog položaja karlice stvaraju se svi uslovi da dete zauzme uspravan
položaj. Kod uspravnog položaja koji nazivamo ležernim stojećim
stavom, statički momenat je rešen tako da LINIJA TE@IŠTA TELA
spaja sredinu uha, sredinu ramenog zgloba i zglob kuka, prolazi
spojem prednje i srednje trećine zgloba kolena i završava se na 4-5cm
ispred osovine skočnog zgloba. Gore pomenute fiziološke
krivine,cervikalna i lumbalna lordoza i torakalna kifoza ,imaju svoje
odredjene granice do kojih smeju ići.Od zamišljene vertikalne linije
koja dodiruje najispupčenije delove tela sa zadnje strane, vratna
lordoza ne sme prelaziti 3.5cm,lumbalna lordoza 4.5cm. Ukoliko su
ove mere izraženije to znači da je došlo do deformacije kičmenog
stuba. Veoma bitno za profesore fizičkog vaspitanja je, da
svakodnevno ,na svojim časovima, vrše inspekciju držanja tela svojih
učenika. Da bi to mogli kvalitetno da urade moraju da znaju šta
podrazumeva pojam "dobro držanje"tela. Pod ovim podrazumevamo
uspravan položaj glave bez nagiba, oba ramena na istoj ravni, gornji
deo prednje strane grudnog koša lako prominira u odnosu na stomak,
lopatice podjednako udaljene od kičmenog stuba i pripijene uz grudni
koš, kičmeni stub sa odgovarajućim fiziološkim krivinama, ruke
opuštene niz telo grade sa bočnim delom grudnog koša i karlice
ravnostran trougao. Pri tome, tri ose-glave trupa i nogu, slivaju se u
jednu pravu liniju-osu tela.Istraživanja u Beogradu pokazuju enormno
povećanje broja dece sa lošim držanjem tela i što je još gore, sa
deformitetima pojedinih delova kičmenog stuba.
Postoje tri najvulnerabilnija perioda (najosetljivija) rasta deteta kada
se najčešće pojavljuju deformiteti. To su:
101
-prva godina života (doba uspravljanja deteta o kome smo napred

govorili),
-sedma godina života kada dete polazi u školu i naglo menja način
života povećavajući broj sati sedenja na uštrb igre,
-doba puberteta kada se naglo ubrzavaju procesi rastenja i mogućnost
krivljenja znatno povećava.
ZUBI
Prvi zubi , mlečnjaci , pojavljuju se kod odojčeta obično izmedju 5-8
meseca starosti, što kod velikog broja majki, zbog povredjivanja dojki,
dovodi do prekidanja sa dojenjem. Prvo se pojavljuju donji srednji
sekutići da bi do kraja prve godine izbili svi sekutići (ima ih 8) .
Kasnije izbijaju prvi premolari (mlečni kutnjaci) , zatim očnjaci i
drugi premolari, tako da do treće godine izraste svih 20 mlečnih zuba.
Početak druge denticije sepo pravilu poklapa sa polaskom deteta u
školu (6-7 god) . Prvo se pojavljuju prvi kutnjaci (molari) nakon čega
započinje proces zamene mlečnih zuba sa stalnim i to obično onim
redosledom kojim su i nicali. Pogrešan je stav roditelja da ne postoji
potreba za redovnom higijenom i stomatološkom negom mlečnih
zuba. Dokazano je da prerano pokvareni i nenegovani mlečnjaci
mogu da utiču na kvarenje stalnih zuba koji se nalaze iznad njih u
vilici. Tako se može desiti da u toku procesa zamene zuba na mesto
mlečnjaka izraste već pokvaren stalni zub što pretstavlja žarište(fokus)
iz kojeg se u daljem životu mogu neprimetno a podmuklo javljati
razne infekcije. Ovo postojanje žarišta naročito je opasno kod
sportista jer je promet materija zbog povećane cirkulacije krvi kod
njih višestruko povećan nego kod običnih ljudi, pa je i mogućnost
širenja bakterija iz ovakvih žarišta jako potencirana. Uloga profesora
fizičkog vaspitanja i trenera u sportskim klubovima je, da u saradnji
sa sportskim ili školskim lekarom, vode stalnu borbu protiv postojanja
ovakvih žarišta kod omladine i na taj način preduprede niz bolesti i
pojavu navodno"neobjašnjivih" povreda mišića i zglobova kod svojih
učenika. Lekarska praksa je pokazala da jedan odredjen broj povreda
102
mišića i zglobova kod sportista u vrhuncu forme može biti pripisan

postojanju nekog od fokusa u organizmu, a najčešći fokus je pokvaren
zub.
2. ZGLOBOVI
Pokretljivost ljudskog tela u svim mogućim pravcima,sposobnost da

sa celim telom ili sa samo odreĎenim njegovim delovima dohvati bilo
koju tačku neposrednog okruženja u zajednici sa mišićnom
kontrakcijom, omogućavaju zglobovi.Ali,ma koliko ova konstatacija
o njihovoj ulozi bila afirmativna,sa druge strane,zglobovi
predstavljaju i mesta tela gde se SPREČAVAJU prevelike ekskurzije
odreĎenih delova tela u odnosu na samo telo ,kako ćemo nešto kasnije
videti,i fiksiraju delovi tela radi povećanja -produženja poluge.Tako se
humana lokomocija - slobodno kretanje u prostoru,može opisati kao
OGRANIČENA SLOBODA i veoma podseća na pojam blizak svima
nama - demokratija.Dakle ,ljudsko telo je prema pokretu i slobodno i
sputano,sve u odreĎenim harmoničnim granicama i individualno
doziranim opsezima.Kada se ove granice preĎu,nastaje povreda ili
oštećenje tkiva zgloba.Zglobovi u ljudskom telu,pored omogućavanja
opsega pokreta što bi smo mogli da poistovetimo sa
kvantitetom,obezbeĎuju i kvalitet pokreta jer osnovnu postavku
kretanja ljudskog tela, POLUGU ,deleći je na više
segmenata,osposobljavaju i za fine i kompleksne motorne radnje koje
su ZAJEDNICA više pokreta i mišićnih kontrakcija u istom
trenutku.Na primeru ruke koja se ispruži da dohvati slatko na vrhu
ormana(jednu od najkomplikovanijih motornih radnji detinjstva)
možemo videti svu kompleksnost potrebnih poluga koje telo ,za
zadatu radnju ,uspostavi u prostoru.
Skica 1.Ilustracija kinetičkog lanca sa nizom zglobova u različitom

stanju.
Od oslonca na prstima neke klimave stolice do fiksiranih zglobova

stopala,kolena i kuka,istegnutih svih meĎupršljenskih zglobova sa
blagim otklonom (deklinacijom) kičmenog stuba u suprotnom pravcu
od ispružne ruke, sklopljenje-fiksirane poluge imaju samo jedan
103
cilj,omogućiti ruci da dohvati vrhovima prstiju teglu,ugura je u šaku i

bezbedno ,(po mogućstvu bez padanja) spusti na zemlju.Ukoliko se
ceo proces završi padanjem tegle,nije krivo ljudsko telo već stolica
koja je prekršila ZAJENIČKU fiksacionu ulogu sa svim zatvorenim
zglobovima tela i napravila novi zglob- prostor izmeĎu stopala i njene
površine prelomivši do tada jedinstvenu polugu na još jednom mestu
,nažalost veoma opasnom.Taj pokret iz detinjstva ,ionako dobro
uvežban,treneri u košarci ponovo uvežbavaju prilikom zakucavanja
koša sa jednom rukom,(poneki krišom jedno vreme koriste stolicu).Na
kraju trenažnog procesa imamo OSLOBO\EN POKRET,(zakucavanje
bez stolice).
Zglobovi se uobičajeno dele na pokrete i nepokretne.I dok smo o
pokretnima dali širok uvod,o nepokretnima možemo reći da su mesta
pripajanja pljosnatih kostiju i više predstavljaju demarkacionu liniju
razvoja jedne kosti sa drugom.Ovo je najuočljivije na kostima glave
,koje ,u harmonizovanom razvoju,čine veoma komplikovan oblik za
biološki materijal - sferu.Sfera se ne može postići razvojem i rastom
samo jedne kosti jer bi to pedstavljalo prevelik problem i za
materijal(kost) i za biološku matricu- genetski kod .Stoga je prisutno
rešenje najekonomičnije za sisare.Više kostiju ,do demarkacione linije
razvije svoju površinu i svoj deo sfere a sve zajedno,zokruže
kompletnu sferu koja postaje sklonište za najosetljiviji organ- mozak.
Sve pokretne zglobove karakterišu tri osnovna i dva pomoćna

biomehanička dela.Osnovne biomehaničke komponente zgloba su;
a. zglobna površina
b. zglobna šupljina i
c. zglobna čaura sa aparatom za podmazivanje.
Izgled svakog pokretnog zgloba ,u funkcionalnom smislu,zbog gore

navedenih karakteristika,može se opisati ovako.
Zglobne površine su najčešće organizovane kao komplementarni par
površina od kojih je jedna u obliku glavice a druga u obliku udubljenja
u koje glavica ulazi.IzmeĎu njih se nalazi zglobna šupljina,prostor u
kome se odvija pokret klizanjem u odreĎenim,za svaki zglob dobro
definisanim pravcima.Ova površina se stalno podmazuje sluzavom
104
tečnošću koju neprestano proizvodi zglobna čaura-opna koja okružuje

i zatvara u anatomskom smislu zglob.Zglobna čaura ima dva
sloja,spoljašnji i unutrašnji od kojih ,ovaj unutrašnji sloj ima ulogu
proizvoĎača tečnosti za podmazivanje.Njegova upala predstavlja
problem u funkcionisanju zgloba i karakteriše se bolom i otekom ,
povišenom temperaturom i ograničenom pokretljivošću(dakle,sva
četiri znaka upale su tu).U biomehaničkom smislu,sasvim je logičan
zaključak da osetljivost na povreĎivanje jednog zgloba zavisi od
veličine njegove zglobne površine,snage kapsule i aktivnih(ligamenti)
i pasivnih(mišići) stabilizatora.Ali i težina povrede zavisi od istih
faktora- ali u obrnutom smislu.Tako proizilazi da se najčešće
povreĎuju mali zglobovi (prsti) a najteže veliki (koleno i kuk).
Pomoćni biomehanički delovi zgloba su:

- ligamenti
- zglobne pločice (koleni zglob)
- zglobni kolutovi (kičmeni pršljenovi isključivo)
Ligamenti su čvrste trake vezivnog tkiva kojo ojačavaju sam zglob sa

spoljašnje strane čaure i ,u zajednici sa pravcem delovanja mišićnih
sila ,osiguravaju preciznost pokreta.
Zglobne pločice ,meniscusi,su anatomska karakteristika kolenog
zgloba i nastali su iz preke potrebe da se krertanje glavica donjeg
okrajka femura u zglobnoj šupljini koja i ne postoji učini preciznijim i
manje traumatičnim i donekle imitira plitka zglobna šupljina.
Zglobovi u prostoru i omogućavaju ali i sputavaju(usmeravaju)
pokret.Da bi smo izmerili veličinu tog omogućavanja ili sputavanja
pokreta,morali smo prvo precizno da isparcelišemo prostor u kome
ljudsko telo izvodi pokrete ,kreće se..Zbog toga su osmišljene ravni i
linije i smešteno telo u njih kao i pravci delovanja sila prilikom
pokreta.
PROSTOR
105
Prostor u kome se ljudsko telo nalazi je trodimenzionalan.Ograničen

je stoga sa TRI ravni,horizontalnom ,sagitalnom i frontalnom .Ravni
izmeĎu sebe zaklapaju ugao od 90 stepeni i za osnovnu -horizontalnu
ravan se podrazumeva da sa zamljinom površinom zaklapa ugao od
180 stepeni (dakle paralelna je sa njom).
skica 1.Prostor prikazan ispresecanim ravnima.
Mesta gde se ravni u prostoru presecaju nazvali smo OSAMA ;Tako

postoje tri ose vertikalna,sagital;na i transverzalna osa.
Pokreti zglobova u odreĎenim ravnima imaju svoje nazive kao i
pokreti u odnosu na osu samog tela ili ekstremiteta koji se
kreće.Osnovni pokreti u jednom zglobu mogu biti:
1. pokret otvaranja zgloba odmicanjem krakova =
EKSTENZIJA
2. pokret zatvaranja zgloba primicanjem krakova=
FLEKSIJA
3. pokret uvrtanja jednog kraka prema osi ekstremiteta =
ROTACIJA
- spoljašnja rotacija ( kod šake je to SUPINACIJA)
- unutrašnja rotacija(kod šake je to PRONACIJA)
Naravno ,postoje kombinacije nekih od osnovnih pokreta (fleksija sa
rotacijom i sl.).U odnosu na telo,poluge koje su predstavljene
ekstremitetima imaju svoje tipične pokrete od kojih bi izdvojili dava;
106
a> odvoĎenje ekstremiteta ( abdukcija)

b> privoĎenje ekstremiteta (addukcija)
Zglobove smo prema lokalizaciji podelili na;
- zglobove glave ,
- zglobove trupa,
- zglobove gornjih i
- zglobove donjih ekstremiteta.
Za potrebe ove publikacije prikazašemo funkcionalnu anatomiju
samo četri zgloba koji prema lokalizaciji pripadaju ekstremitetima.To
su zglob ramena ,zglob lakta,zglob kolena i zglob stopala.Za ostale
zglobove ,čitaoca upućujemao na dopunsku literaturu.
ZGLOB RAMENA(articulatio humeri)
Zglob ramena je NAJSLOBODNIJI zglob u celom ljudskom

telu.Slobodu je dopustila evolucija koja je gornjim ekstremitetima
namenila i ulogu hranioca i ulogu branioca i ulogu prijatelja ,pa ako
baš hoćete,i ulogu ljubavnika.Ovako kompleksan sistem
funkcionisanja zahtevao je gotovo neograničenu slobodu,koja je ,za
uzvrat,postala i najčešći uzrok problema -povreĎivanja.
U anatomskom smislu,zglob ramena sačinjavaju glavica
humerusa(caput humeri) i plitka čašična jama lopatice -cavitas
glenoidalis.Kako je sama zglobna čašica orijentisana prema
napred,naviše i upolje,to se svi pokreti ruke odvijaju u VIDNOM
POLJU što je izuzetno važno za funkcije ovog ekstremiteta.Ovako
nedovoljno anatomski fiksiran zglobni prostor stabilizuje se nizom
ligamenata i mišića iz okolnog regiona.Od ligamenata stabilizatora
izdvajamo tri:
1. Ligamentum coracohumerale
2. Ligamenta glenohumerale (ima ih tri)
3. ligamenta transverzum humeri
Sam rameni zglob poseduje i krov zgloba predstavljen klinastim

nastavkom lopatice (procesus coracoideus) i akromionom.
Mišići stabilizatori ramenog zgloba su :
1. musculus supraspinatus (gornju stranu0)
107
2. musculus infraspinatus i m.teres minor (zadnju stranu)

3. musculus subscapularis prednju stranu
4. muskulus deltoideus (sve tri strane)
Svi gore pomenuti mišići predstavljaju ROTATORNU MAN@ETNU

ramena i omogućuju pokrete abdukcije i spoljašnje rotacije ruke.
Osnovni pokreti u zglobu ramena su:

- abdukcija- oko 96 st.
- addukcija-
- fleksija- oko 120st.
- ekstenzija- oko 35 st.
- unutrašnja i
- spoljašnja rotacija
- cirkumdukcija (klizanjem lopatice omogućava se kružno
kretanje ruke)
Ovako bogat splet pokreta ne poseuje više ni jedan zglob.
ZGLOB LAKTA- articulatio cubiti
Zglob lakta u stvari predstavljaju TRI zgloba koje obrazuju

meĎusobnim zglobljavanjem tri kosti ruke;nadlaktica(humerus),žbica
(radius) i laktica (ulna).
Stoga ovaj zglob više liči na šarku ( mesto za zaključavanje sila) nego
na ležaj (mesto za proklizavanje sila ) koji smo imali u ramenu.Otuda
i stroga fiksaciona uloga samog zgloba predstavlja i razlog čestog
povreĎivanja.Mećutim ,budući da je sam zglob i anatomski i pomoću
stabilizatora jako dobro fiksiran,daleko češće su povrede tipa
hroničnog prenaprezanja mekih tkiva (stabilizatora) nego čvrstih
tkiva.
Stabilizatori kolena su,pored zglobne čaure i ligamenti; lig.colaterale
ulnare i lig.colaterale radiale.
Zglob lakta kod dece nije tako stabilan kao kod odraslih što je česti
uzrok povreĎivanja.Pokreti u zglobu lakta su:
a. Fleksija (obezbeĎuju je m.brahchialis i m.bicps brachi i
m.brachioradialis.
108
b. Ekstenzija( m.triceps bracchi i anconeus)
Sam zglob lakta se nalazi u blagoj anatomskoj fleksiji zbog ugla koje
zaklapaju podlaktica i nadlaktica.Ovaj ugao (oko 170 stepeni) sa
nazina NOSE]I UGAO
ZGLOB KOLENA-articulatio genus
Zglob kolena je jedan od najzaposlenijih zglobova ljudskog tela u toku

kretanja.Ako je kretanje povećanog i obima i intenziteta,sa složenim
oblicima kao što su skokovi i udarci,zaletanja i kočenja kao što to
srećemo u sportu,onda zglob kolena predstavlja najugroženije mesto
na telu. Sile koje trpe odreĎeni stabilizatori i ligamentarni aparat
kolena prelaze po veličine sve sile koje se javljaju u ostalim
zglobovima.Ovo je produkt i veličine i snage kontrakcija mišića
nadkolenice (quadriceps femoris) i momenta sila koje se razlažu
upravo u zglobu kolena..
Zglob kolena je složen zglob koji povezuje;
- donji okrajak butne kosti(femur)i to sa dva svoja
konveksna nastavka (epikondilus lateralis i epicondililus
medialis),
- gornji okrajak golenjače(tibia) sa dve svoje konkavne
površine
- i čašicu(patella).
Nesklad izmeĎu nastavaka butne kosti i zglobnih površina tibie

ublažavaju fibrozno-hrskavičavi umeci -meniscusi.Ima ih naravno dva
- koliko i zglobnih površina i prema položaju u odnosu na osu kolena
delimo ih na spoljašnji (meniscus lateralis ) i unutrašnji( meniscus
medialis).Spoljašnji je u obliku slova O a unurtašnji u obliku slova
C.Meniskusi obezbeĎuju stabilnost zgloba i funkcionalnost pri
109
proklizavanju .Ponašaju se kao amortizujući diskovi.Veoma često se u

sportu povreĎuju (vidi poglavlje o sportskoj traumi).
Aktivni stabilizatori kolena su ligamenti i mogu biti podeljeni na
unutrašnje i spoljašnje .U unutrašnje stabilizatore ubrajamo
lig.transverzum genus koji povezuje prednje delove meniskusa i lig.
crutiata genus- ukrštene veze kolena kojih ima dva para -prednje i
zadnje ukrštene veze.Njihova uloga je da sprečavaju ekskurzije
potkolenice u odnosu na osu kolenog zloba u pravcu NAPRED-
NAZAD.
U spoljašnje stabilizatore ubrajamo lig.collaterale fibulare(spoljašnja)
i lig.collaterale tibiale (unutrašnja) koji sprečavaju BOČNE
ekskurzije kolenog zgloba.
U zglobu kolena se odvijaju sledeći pokreti;

- Fleksija (oko 140-150 stepeni)
- ekstenzija
- spoljašnja i ( oko 20 stepeni)
- unutrašnja rotacija( oko 5 stepeni)
ZGLOBOVI STOPALA-articulationes pedis
Zglob stopala je evolucijom pretrpeo najznačajnije aatomske promene

kod čoveka u odnosu na sve ostale sisare.U motoričkom
smislu,osnovna uloga stopala je stvaranje oslonca čovečijek tela pri
stajanju i kretanju.Proces evolucije je započet onog trenutka kada se
čovek odrekao pomoći gornjih ekstremiteta pri kretanju.Motorna i
senzitivna kora mozga je stoga izuzetno prostorno bogata zonama
koje su odreĎene za kontrolu funkcionisanja stopala.Iako se u
anatomskom smislu izdvajaju dve osnovne grupe zglobova
stopala,sasvim je izvesno da se CELO stopalo može tretirati kao NIZ
KINETIČKI POVEZANIH zglobova čihja je osnovna uloga
razlaganje momenta sila koje dejstvuju na donji svod stopala ,njihova
nalitika i proračunavanje položaja tela u prostoru na osnovu trenutnog
poremećaja težišta.Čovek je izradio motorne stereotipe pomoću kojih i
stajanje i kretanje može da obavlja i samo sa jednim -parcijalnim
delom stopala(hod na prstima ili hod na samoj peti).Naravno,bez
110
analitičkih centara u kori velikog mozga i malog mozga,ovo ne bi bilo

moguće.MeĎutim,primer hoda PRSTI PETA namerno je dat jer je
eklatantan primer nezgrapnog pokretanja tela.Upravo zbog toga
postoji čitav niz zglobova umetnut izmeĎu prstiju i pete koji
,postepenoim prenošenjem težišta i kontakta sa podlogom
,omogućavaju ne samo skladno hodanje već i trčanje ,skakanje i ostale
oblike bipedalnog kretanja.
Anatomski ,dve osnovne grupe zglobova prave stopalo;
1. zglob kostiju potkolenice sa stopalom(articulatio talocruralis)-
gornji skočni zglob
2. meĎusobni zglobovi kosti stopala kojih ima 10 .Izdvojićemo samo
dva - donji skočni zglob(art.talocalcaneonavicularis) i
art.subtalaris koje razdvaja kanal nozžja (sinus tarsi).
ARTICULATIO TALOCRURALIS
U sportskoj traumi daleko najčešće povreĎivan zglob(ako izuzmemo

povrede prstiju ruke).Predstavlja spoj donjih okrajaka tibie i fibule sa
skočnom kosti stopala (talus).Odmah ispod njega se nalazi prostor
donjeg skočnog zgloba sa svojim ligamentarnim aparatom.Aktivni
stabilizatori skočnog zgloba su;
 sa unutrašnje strane lig.deltoideum
 sa spoljašnje strane lig talofibulare( anterius i posterius)
 sa zadnje strane lig,calcaneofibulare
Najčešće se povreĎuje lig talofibulare koji je veoma snažan .Ovo je i

uzrok česte zajedničke povrede koja nastaje zbog gracilnosti fibule -
avulzioni prelomi (u vidu otkidanja donjeg okrajka fibule).
U gornjem skočnom zglobu se odvijaju sledeći pokreti;
- dorzalna i plantarna fleksija
- minimalna abdukcija i addukcija (u fazi plantarne fleksije)
111
5. 2. RAZVOJ MIŠI]NOG SISTEMA

Oduvek su istraživanja mišićnog sistema kod čoveka
predstavljala posebno interesantno polje za izučavanje, a kao plod sve
većeg broja istraživačkih radova donekle su se promenile i neke već
uvrežene predstave o ovom sistemu. U fizičkoj kulturi, a naročito u
sportu kao jednom od ekskluzivnih njenih delova, poslednja
istraživanja sprovedena nad mišićnim sistemima koji su bili
podvrgnuti nekim od doping supstanci, naročito supstancama iz grupe
anabolika, donela su nova, unekoliko izmenjena saznanja o njegovoj
morfologiji , fiziološkim zbivanjima u toku rada i krajnjim efektima
samog rada.
Medjutim, neke se stvari nisu izmenile a odnose se na
ulogu,morfološku graĎu ,funkcionisanje i sam tok razvoja mišićnog
sistema.
Uloga mišića u telu je pokretačka-mišići svojom kontrakcijom
pokreću poluge (kosti),preko zglobnih površina u prostoru.Na taj
način se obezbeĎuje osnovna motorna jedinica- pokret.Složeni oblici
sinhronizacije pokreta mogu predstavljati kretanje
,hvatanje,obraĎivanje materije i sl.Najsloženiji pokreti su uvek
kombinacija ravnoteže ,statike (mišićni tonus) i precizno
koordinisane dinamike sila.Za ovako složen proces potrebna je i
veoma dobra saradnja svih čula ,počev od proprioceptivnih do čula
vida i ravnoteže sa višim centrima u motornoj zoni kore velikog
mozga i malog mozga.
U ljudskom telu razlikujemo tri osnovna tipa mišića;
 poprečnoprugasti ( ili skeletni)
 glatki
 srčani mišić
Osnovna jedinica svih mišića je mišićna ćelija -
miofibrilaUdruživanjem više miofibrila nastaje mišićno
vlakno.Mišićno vlakno je dugačko kod poprečnoprugastih mišića od
2-15 cm a debelo do 100 mikrona.Spoljašnost mišićnog vlakna
predstavljena je mičićnom opnom ili ovojnicom.Više mišićnih vlakana
obrazuju mišićni snop, a više mišićnih snopova obrazuju jedan ceo
mišić.Inervaciju poprečnoprugaste muskulature,znači kontrolu
112
kontrakcija ,njihovu snagu i učestalost reguliše CNS i pod punom

kontrolom su ljudske volje.
Za razliku od poprečnoprugastih mišića,glatki mišići se sastoje od
ćelija vretenastog oblika veličine do 200 mikrona i nalaze se u sastavu
šupljina organa i krvnih sudova .Njihovu funkciju reguliše autonomni
nervni sistem-vegetativni nervni sistem i ne nalaze se pod uplivom
voljnih radnji.
Srčani mišić je izdvojen iz grupe zbog karakterističnog tipa graĎe i
specifične organizacije.Po graĎi ,srčani mišić je sastavljen od kratkih
poprečnoprugastih mišićnih vlakana koji se na krajevima spajaju ne u
mišićni snop već u mišićnu mrežu.TakoĎe,srčani mišić poseduje
sopstven automatizovan sistem za generaciju nervnih impulsa i
sopstven sprovodni aparat koga,samo u odreĎenim momentima,
podržava vegetativni auronomni nervni sistem.
U ovoj ediciji najviše prostora će biti posvećeno skeletnom mišiću i
njegovoj ulozi u lokomociji.
Svaki skeletni mišić poseduje mesnati deo -telo mišića i vezivni deo -
tetive pomoću kojih se pripaja na kostima.Ukupnu anatomsku sliku
jednog mišića upotpunjava još i velika količina krvnih sudova,nerava i
vezivnog tkiva.
Prema lokalizaciji,mišiće delimo na;
1. mišiće glave( mišići mimike i mišići žvakanja)
2. mišiće trupa (mišiće leĎa,trbuha i grudi)
3. mišiće ekstremiteta
- gornjih ( remene,nadlaktne,podlaktne i mišići šake)
- donjih ( bedrene ,butne ,potkolenične i mišiće stopala)
Od svih gore nabrojanih mišićnih grupa izdvojićemo samo
najznačajnije za glavne mišićne poluge u održavanju uspravnog stava
tela i njegovog kretanja.
Uspravan stav tela čoveka omogućavaju ,zajedničkim delovanjem

,mišići opružači(exstensori)
- glave(m trapezius),
- kičmenog stuba (m erector trunci),
- karlice(m.gluteus maximus) ,
113
- zadnje lože buta( m.biceps femoris) i

- potkolenice (m triceps surae).
Pokret hodanja i trčanja omogućuju naizmeničnim smenjivanjem u
kontrakcijama mišići zadnje polovine tela (vidi uspravan stav tela) i
mišići prednje polovine tela (fleksori).Tako u naizmeničnom
(repetitivnom) pokretanju tela kroz prostor jedna mišićna grupa
predstavlja generatore pokreta i nazivamo ih agonisti(sinergisti) a
druga mišićna skupina predstavlja kočione mehanizme pokreta i
nazivamo ih anatagonisti.U kretanju tela učestvuju manjim delom
fleksori glave (m.sternocleidomastoideus),a većim delom ;
- pregibači trupa-( pravi trbušni mišići-mm.recti
abdominis),
- fleksori u zglobu kuka(m.quadriceps femoris )koji je u
isto vreme i ekstenzor kolena preko ligamentuma
patelae) i fleksori u zglobu kolena kao i
- fleksori u zglobu lolena (m.biceps femoris)
- m.triceps surae - troglavi mišić lista kao ekstenzor u
zglobu stopala preko Ahilove tetive.
- prednji golenjačni mišić(m.tibialis anterior) kao glavni
fleksor stopala
- mišići svoda stopala
Pri tome treba imati u vidu da je odnos agonista i antagonista usklaĎen
na nivou bez vidljivih škodljivih posledica po položaj tela u
prostoru.Humana lokomocija je skladan biomehanički proces nastao
dugotrajnom evolucijom.
Pri trčanju,pokretima nogu se ,u kontraritmu, pridružuju zamasi ruke
(leva ruka desna noga) čime se kontroliše pravac kretanja i održava
ravnoteža u toku kretanja.U najvećoj brzini kretanja ljudskog tela nisu
moguće nagle promene pravca bez kočenja a da se pri tome ne rizikuje
pad.Da bi se pravac kretanja menjao po želji,brzina kretanja može
najviše da bude do 75% od maksimalne.
Pokreti hvatanja-ili pokreti ruke,obezbeĎeni su skladnim delovanjem

mišića ruke u prvom redu mišića ramena od kojih izdvajamo deltoidni
mišić (m.deltoideus) i mišiće lopatice zadužene za podizanje i
rotaciju cele ruke u zglobu ramena.Pokret ruke dalje zavisi od fleksora
114
i ekstenzora podlaktice koji su smešteni u nadlaktici.To su sa prednje

strane dvoglavi mišić nadlaktice (m. biceps brachi) zadužen za fleksiju
podlaktice a sa zadnje strane troglavi mišić nadlaktice (m.triceps
brachi) zadužen za ekstenziju iste.Pokrete šake i prstiju omogućuju
pregibači i opružači šake koji su dobili nazive prema pokretu koji
obezbeĎuju( napr.extenzor pollicis longum- dugi opružač palca) ili
prema samom prstu koji drže pod kontrolom numeričkom oznakom
broja prsta.
MEHANIKA MIŠI]NOG RADA
Aktivni deo lokomotornog aparata - mišić svojim kontrakcijama

skraćuje poluge izmeĎu zglobova oko kojih je lociran i na taj način
,preko poluge koju čini kost proizvodi pokret.Prilikom kontrakcije
,mišić SILOM deluje na krajeve poluga.Najprostija poluga se ogleda
kod poluge b.biceps brachi čija je uloga fleksija u zglobu
lakta.MeĎutim,nisu svei mišići tako idealno postavljeni da na svojim
krajevima omogućuju jedan čist i neometan pokret.Čak
naprotiv,većina mišića ekstremiteta (naročito donjih) ima svoje
pripoje i nakon anatomskog prostora zgloba.Najbolji primer je m
quadriceps femoris- četvoroglavi butni mišić.Gornjim delom se
pripaja na karlici a donjim delom na donjem okrajku femura i ,preko
zajedničke tetive-lig.patele,na gornjem okrajku tibie.NA taj način ,ista
mišićna skupina opredeljuje dva različita biomehanička pokreta-
fleksiju u zglobu kuka i ekstenziju u zglobu kolena.To znači da se ova
mišićna skupina angažuje i pri skoku ipri doskoku.Ovo je samo jedan
primer mehainčkih mogućnosti mišića uslovljenih njihovim različitim
načinom pripajanja.Kinetički lanac je složena celina različitih
pokreta koje omogušAvaju iste grupe mišića (sinergisti) i koje
,paradoksalno,prelaskom preko susednog zgloba postaju antagonisti
istog pokreta.Najrazumljiviji je pokret potkolenice u procesu hoda.
a> na početku je početni mirni stav
b> iskorak kao proizvod fleksije u kuku,fleksije u kolenu i
fleksije u stopalu.
c> sledećeg trenutka pokret se zaustavlja i fiksira radi
procesa na drugom ekstremitetu.Zaustavljanj ese vrši
115
kontrakcijom ekstenzora u kuku,kolenu i stopalu iako

to ,mogu da budu iste mišićne grupe kao i kod fleksije.
Veličina mišićne sile proporcionalna je broju aktiviranih mišićnih
motornih jedinica.Jedan mišić može da ima i više od 1000 motornih
jedinica.Odluku o aktiviranju jedne ili svih motornih jedinica donosi
CNS na osnovu informacija dobijenih čulima.Veličinu mišićne sile
opredeljuju;
a. veličina poprečnog preseka mišića
b. ugao sila povlačenja( zaklapaju ga osa kosti i osa mišića)
c. dužina mišića u svakom trenutku kontrakcije
d. brzina skraćivanja mišića
ENERGETIKA MIŠI]NOG RADA-MIŠI]NA KONTRAKCIJA
U poglavlju o ćeliji naveli smo osnovno hemijsko jedinjenje u kome je

akumulirana energija za sve životne aktivnosti pa i za mišićnu
kontrakciju .To je Adenozin tri fosfat (ATP).Primera radi ,iz jednog
molekula glikoze ,oksidacijom u Krebsovom ciklusu limunske
kiseline u mitohondrijama nastaje 38 ATP-a,CO2 i voda.Ovaj
energetski put funkcioniše pri umerenom mišićnom radu i u uslovima
punog dopremanja O2 i može se odvijati više sati..Već pri težem
radu,organizam pribegava proizvodnji energije bez prisustva O2 ali se
kao produkt ovakvog metabolizma stvara i mlečna kiselina pa smo ga
nazvali anaerobni laktatni metabolizam.Za razliku od Krebsovog,beži
je 2.5 puta ali ograničen depoom glikogena u mišićima pa može da
traje 1- 2 minuta najviše.Pri radu maksimalnog intenziteta,organizam
troši već deponovan ATP(4 mmola ) i Kreatin fostat bez proizvodnje
pa takav rad traje najviše 10-20 sek.Ovaj put nazivamo kreatinkinazni
put ,a pošto se odvija bez prisustva O2 i ne stvara se mlečna kiselina
kao nusprodukt ,nazvali smo ga anaerobni alaktatni metabolički put
sinteze ATP-a.Ograničavajući mu je faktor veličina depoa kreatin
fosfata (KP) u mišićima.Jednačina je veoma prosta;
ATP - 1P=ENERGIJA=KONTRAKCIJA=RAD
REGENERACIJA teče na sledeći način :
116
ATP-1P>ADP+ KP>ATP+K
Efikasnost ljudskog tela se svodi na samo 20-30 % iskorišćenja

stvorene energije za mehanički rad.Ostalo se pretvori u toplotu tela.
Za ulogu u procesima kontrakcije u telu su zadužene posebne
kontraktilne belančevine -AKTIN i MIOZIN.Njih imamo i u ostalim -
nespecijalizovanim ćelijama u membranama i zadužene su za
kontrakcije ćelijske opne pri procesu pinocitoze -uvlačenja odreĎenih
molekula u unutrašnjost ćelije.
Kontraktilne belančevine se pružaju PARALELNO duž miofibrila
.Miozinske niti su deblje i nalaze se u tamnom pojasu poprečnih pruga
skeletnih mišića.Njihova specifičnost u odnosu na aktinske niti je da
poseduju male anatomske poprečne niti koje nazivamo miozinskim
mostovima.TakoĎe još jedna osobina koja je veoma bitna u prcesu
klizanja aktina i miozina je da se miozinske niti nigde ne fiksiraju za
razliku od ktinskih niti koje svoje polazište imaju u čvrstoj fizičkoj
vezi sa Z diskovima-vezivnim membranama poprečno pruženih u
odnosu na pravac postavljanja kontraktilnih belančevina.Proces
klizanja aktinskih niti,kako ćemo kasnije videti,na ovaj način se
prenosi po dužini i sumira u prostoru skupljajući pojedinačna
skraćenja u generalno skraćenje samog mišića.
Aktinske niti su tanje ali smeštene i u tamnom i u svetlom pojasu
mišića.Klizenjem aktinskih niti preko miozinskih pri čemu se same
niti ne skraćuuju već PRIBLI@AVAJU sužavajući svetli pojas
mišićnog vlakna.
Redosled dogaĎaja prema teoriji "uporednog hoda" izgleda ovako:
a. Iz motorne zone kore velikog mozga ,preko eferentnih

(silaznih) piramidalnih nervnih puteva,impuls se šalje
motronom nervu odreĎenog mišića.Na motornoj ploči koja
se nalazi kao mesto kontakta nerva i mišića izluči se u
motornu šupljinu Acetil holin- transmiter,koji omogući
prelaz signala na mišić i stvaranje akcionog potencijala
koji se širi po mišiću izazivajući trenutnu poplavu mišićnih
117
vlakana jonima Ca koji izlazi iz tunela endoplazmatskog

retikuluma gde je deponovan u prostor izmeĎu miofibrila i
b. inaktivira kočeće materije koje sprečavaju klizanje
aktinskih niti izmeĎu miozinskih bez dozvole CNS-a.Ovu
inaktivaciju izaziva povećanje koncetracije Ca jona koji se
naĎu izmeĎu aktinskih i miozinskih niti i na aktinskoj niti
OSLOBODE DOKOVE -slobodna aktivna mesta na
kojima se sada pričvršćuju glavice motova miozinskih niti
c. dolazi do klizanja Aktinskih niti i približavanja njihovih
krajeva što dovodi do skraćenja miofibrila i stvaranja SILE
na krajevima mišića.Veličina sile zavisi ,kako smo već
rekli,od BROJA skraćenih mišićnih motornih jedinica .
d. delić sekunde nakon izlaska,Ca joni se pumpaju natrag u
endoplazmatski retikulum(u mišićima se on naziva
sarkoplazmatski retikulum) gde čeka novi akcioni
potencijal za delovanje.
Posledice kontrakcije su SILA i POTROŠNJA ENERGIJE -ATP-a,a
rezultat je POKRET u nekom zglobu.Resinteza energije počinje
odmah nakon završetka kontrakcije i traje do potpune popune depoa.
Poznato je da se mišićna vlakna kod čoveka mogu podeliti prema

brzini mišićne kontrakcije na brza i spora mišićna vlakna(bela i
crvena) a da ,u okviru brzih,postoje još dva podtipa koji su
najosetljiviji na uticaj treninga. Kod netreniranih osoba odnos ovih
vlakana je približno 50:50 dok se kod sportista , u zavisnosti od
sporta, ovaj odnos menja. Kod sprintera ovaj odnos brzih prema
sporim vlaknima može iznositi i 70:30%. Medjutim , postoji veliki
broj istraživanja koja tvrde da se odnos brzih i sporih vlakana može
kretati i van uravnoteženog stanja i kod netreniranih osoba i da je
pomoću biopsije mišića moguće, već u ranoj mladosti, otkriti
eventualne sposobnosti pojedinca za odredjene sportske grane ili čak
usko specijalizirane discipline.
Mišići se kod čoveka razvijaju iz srednjeg klicinog lista -mezoderma i
kompletan morfološki razvoj se završava do rodjenja. U šestom
mesecu intrauterinog života u sastav mišića pored gradivnih materija -
belančevina, zatim masti, ugljenih hidrata i mineralnih materija ulazi i
118
voda i to u ogromnom procentu do 97%. Nikada više taj procenat

vode neće biti postignut. Naprotiv, na uštrb vode, povećava se
procenat suve mase a procenat vode opada. Već po rodjenju on iznosi
80%, da bi se kod odraslog čoveka zaustavio na 70-75%. Upravo ovaj
podatak da se mišići i kod odraslog čoveka odlikuju izuzetnom
količinom vode doprineo je prvobitnim lutanjima naučnika u
otkrivanju mehanizma povećanja mišićne mase kod sportista koji
uzimaju anabolike. Prvi radovi Harveja su upravo pokušavali da
dokažu da je efekat anabolika na mišićnu masu proizvod sklonosti
polnog hormona-testosterona (a svi anabolici su derivati testosterona)
da vezuje vodu u intracelularnom prostoru (unutar ćelije) pa shodno
tome, povećanjem zapremine ćelija, usled vezivanja molekula vode,
povećava se i obim i veličina mišićnog vlakna. Dugo je ovaj teoretski
pristup bio važeća doktrina dok radovi Rogozkina nisu bacili novo
svetlo na molekularne procese unutar mišićne ćelije u vreme dejstva
anabolika. On je prvi dokazao, pomoću radioaktivnih izotopa, da se
metabolizam mišićne ćelije znatno poveća za vreme uzimanja
anabolika i to naročito u sferi sinteze proteina u ribozomima. . Zvuči
paradoksalno, ali je naravno istina, da je tek 1990 godine američki
naučnik Grigs uspeo i da izmeri pomoću elektronskog mikroskopa
povećanje debljine mišićnog vlakna(miofibrile) nakon tromesečnog
uzimanja testosterona.Kažemo paradoksalno, jer je saznanje o
povećanju miofibrila nakon uzimanja muškog polnog hormona bilo
mnogo pre indirektnim metodama dokazano.
Težina mišićne mase kod novorodjenčeta iznosi oko 23%
celokupne telesne mase. Naravno, rastom i razvojem deteta, oko
osme godine on već iznosi oko 27% na kraju puberteta oko 32% a kod
zrelog muškarca u 18 god preko 40%. Naravno, usavršavanje metoda
pomoću kojih se odredjivao udeo mišićne mase donosi i donekle
izmenjene podatke a ne sme se zaboraviti i uticaj akceleracije . Tako,
noviji radovi,objavljeni od strane Ugarkovića i Jovića, iznose podatke
da se ovaj procenat kod zrelih muškaraca kreće do 45% (kod žena
blizu 40) dok kod sportista ovaj procenat, naročito kod muškaraca,
prelazi 50%, a u sportovima snage i 55% od ukupne telesne mase.
Na grafikonu br.7 prikazan je procenat mišićne mase u sklopu
telesnog sastava muškarca i žene.
119
TELESNI SATAV MUŠKARACA

po Egolinskom
% misica
% masti
22%
% kostiju
20% % ostatka
40%
18%
Grafikon br.7.
Interesantan je podatak da se u odnosu na telesnu masu koja se

u toku celog života uveća za 21 put masa mišićnog tkiva uveća za
čitavih 37 puta. To je upravo onaj podatak koji nas navodi da je
neophodno u antropometrijskim merenjima voditi računa da se
merenja vrše pomoću onih protokola koji omogućavaju kasniju
kvalitetnu analizu telesnog sastava i izdvajanje pojedinih komponenti
telesnog sastava radi njihove pojedinačne procene i eventualne
korekcije.
Porastom mišićne mase, a naročito porastom poprečnog
preseka mišića, raste i njegova snaga. Snagu možemo meriti pomoću
dinamometra. Zapaža se da do 13-te godine snaga pojedinih mišićnih
grupa kod dečaka i devojčica ima približne vrednosti. Tada nastupa
pubertet kod dečaka i oni morfološki znatno premaše svoje
vršnjakinje što se na kraju 18 godine ogleda pojavom razlika u sili
pojedinih mišićnih grupa i do 200Nt.
Odmah po rodjenju, zbog nedovršenosti piramidalnih puteva
CNS (veliki mozak kao filogenetski najmladja organska struktura, deo
120
svog morfološkog razvoja ima i nakon samog rodjenja sve do kraja

pete godine života) , dolazi do predominacije tonusa fleksorne
muskulature( dete leži sa fleksiranim nogama, rukama i šakama).
Razvojem piramidalnog sistema dolazi do postepenog ujednačavanja
tonusa muskulature što je osnovni preduslov uspravljanja i pojave
ravnoteže tela i shodno tome, bipedalnom hodu.
Razni faktori , pored naravno genetskih, mogu uticati na razvoj
mišićnog sistema. Uglavnom su to svi oni faktori koje smo označili
kao faktore razvoja čovečijeg organizma. Medjutim, pored
standardnih faktora naročito bismo izdvojili sledeće;
- fizičko vežbanje
- specijalna ishrana obogaćena proteinima
- anabolici i androgeni
Fizičko vežbanje, u zavisnosti od tipa fizičke aktivnosti, ima
različit uticaj na razvoj mišićne mase. Najveći uticaj imaju vežbe
snage, nešto manji vežbe brzine a najmanji vežbe izdržljivosti. Za
vežbe spretnosti nema dokaza da utiču na evidentno povećanje
mišićne mase.
MIŠI]NA HIPERTROFIJA
Proces poznat svim lekarima i sportistima i do današnjih dan nije

dobio svoje definitivno naučno pokriće.Uvećanje mišićne mase
nazivamo hipertrofija a umanjenje atrofija.Sve mišićne hipertrofije
svoje polazište imaju u pojedinačnoj hipertrofiji individualnih
mišićnih vlakana i rezulatat su ponovljenih maksimalnih ili
submaksimalnih kontrakcija.Pri tome ,hipertrofija je veća ukliko se u
procesu kontakcije izdužuje mišić i obratno,prilikom izduženja
kontrahuje mišić što nazivamo proprioceptivnom mišićnom
facilitacijom (PMF).Samo nekoliko serija ovakvih kontrakcija je
dovoljna da unutar 6-10 nedelja izazove snažnu hipertrofiju(iz
Gaytona).Na nesreću,odgovor na pitanje zašto mišićne kontarkcije
izazivaju hipertrofiju još nije poznat.Zna se da je proces sinteze
kontraktilnih proteina veći od procesa razgradnje pa se u sumi pojavi
njihovo povećanje i shodno tome,povećanje same veličine mišićne
sile.Poznato je da se unutar samog mišića dogode podele miofibrila i
121
uvećanje njihovog broja što je osnov vidljive i merljive hipertrofije

mišića.Sa povećanjem broja miofibrila raste i koncentracija enzimskih
sistema ,naročito za glikolitičke procese.
Suprotan proces ,smanjenje mišićne mase ,nazivamo atrofija ,i dešava
se kada je mišić van ili u smanjenom režimu upotrebe duži vremenski
period.Atrofija je brži proces kod već hipertrofisnanih(sportskih)
mišića nego kod običnih ne treniranih mišića.Veoma je česta kod težih
sportskih povreda koje u lečenju moraju da imobilišu pokret.Prvu
imobilizaciju povreĎenog mišića uradi lično CNS isključivanjem
nervnih impulsa koji održavaju tonus povrećenog mišića.Na taj način
se onemogući dalje povreĎivanje i proširivanje težine povrede.Zato
nogu ,koju smo povredili ,već nakon nekoliko trenutaka ne možemo
kvalitetno da koristimo jer se odreĎen broj susednih mišića,bliskih
povreĎenom,isključi pa pokrete vršimo pomoću udaljenih mišića što
naravno,proizvede elementarno poštapanje nogom ili -šepanje.
Prekomerno istezanje mišića u toku kontrakcija može da izazove

povećanje dužine mišića,što takodje predstavlja jedan vid hipertrofije
mišića.Ovaj put,produženje se dogaĎa na račun dodavanja sarkomera
na krajevimamišićnih vlakana i to brzinom od nekoliko sarkomera na
minut.Suprotan proces -kada mišić u toku kontrakcije ostaje uvek
skraćen više nego što je to njegova normalna dužina,sarkomere na
krajevima mišićnih vlakana iščezavaju aproksimativno jednakom
brzinom.Na ovaj način ,mišić se stalno preobličava i prilagoĎava za
odreĎen tip mišićne kontrakcije.Tako po sportovima brzine,vidljiv je
prvi tip ,elongaviona hipertrofija,dok kod sportova snage je prisutan
drugi tip,kontrakciona hipertrofija.
Od procesa hipertrofije razlikujemo proces hiperplazije koji se

,doduše retko,u uslovima razvoja ekstremne mišićne sile
,dogaĎa.Naime ,porast BROJA mišićnih valakana (samo za nekoliko
procenata) nazivamo hiperplazija.Ovaj proces nastaje linearnom
deobom već hipertrofisanih vlakana.
122
5. 3. RAZVOJ SISTEMA ZA DISANJE

Respiratorni sistem kod čoveka čine grudni koš, pluća sa
sistemom za sprovodjenje vazduha i dijafragma. Ovde se slobodno
može pridodati i sistem za krvotok i srce kao pomoćni delovi sistema,
medjutim, njih ćemo odvojeno razmatrati zbog njihove daleko
kompleksnije uloge u organizmu.
GRUDNI KOŠ novorodjenčeta je skoro okrugao(prednje zadnji
prečnik čini 90% poprečnog prečnika) i čine ga, sa zadnje strane
grudni deo kičmenog stuba, a sa prednje grudna kost.Sa bočne
strane,grudni koš čine gotovo horizontalno postavljena rebra. U toku
rasta, rebra sa grudnom kosti zauzimaju sve kosiji ugao a odnos
prednjeg i poprečnog preseka se menja i smanjuje na 75%. Razvoj
koštanog sistema je brži od procesa rasta i razvoja mekih tkiva organa
pa tako u toku detinjstva grudni koš povećava brže svoju zapreminu
usled čega dolazi do proširenja pluća nasuprot njihovoj elastičnosti.
Na ovaj način nastaje sila koja je u odnosu na pozitivan atmosferski
pritisak, negativna i omogućava plućima da u stalnom dodiru sa
grudnim košom,prateći njegove ekskurzije,uz pomoć
dijafragme,izuzetno lako obavljaju funkciju meha.
PLU]A novorodjenog deteta su teška oko 75 grama, pre prvog
udisaja. Sa prvim udisajem u njih, pored vazduha ,kroz krvne sudove
dodje i odredjena količina krvi i ona postanu teža i dostižu težinu i do
120 grama. U toku prvih meseci života kao organ koji nije korišćen
za vreme intrauterinog perioda života, zahvaljujući novoj ulozi, pluća
se intenzivno razvijaju. Novi zamah razvoja dešava se još u
pubertetu, iako veliki broj autora smatra da se u tom periodu radi o
razvoju disajnih puteva, koje ne prati izrazitije povećanje samog
plućnog tkiva. Važeći je stav da fizički napor ima uticaja na
povećanje funkcionalnih sposobnosti pluća, povećanju broja alveola
koje funkcionišu u procesu disanja.
DIJAFRAGMA je mišićna tvorevina koja razdvaja abdominalnu
(trbušnu) duplju od duplje grudnog koša i svojom kontrakcijom
potpomaže proces disanja.
123
Mogu se razlikovati tri osnovna tipa disanja;

1. Grudni (rebarni ili kostalni)
2. Trbušni (dijafragmalni)
3. Mešoviti (kosto-dijafragmalni)
U prvim mesecima života, usled inspiratornog položaja
grudnog koša i horizontalno postavljenih rebara, disanje je
dijafragmalno. Zbog pritiska abdominalnih organa na dijafragmu,
disanje je površno što se kompenzuje povećanjem frekvencije disanja.
Postepenim razvojem grudnog koša , povećanjem ugla rebarnih
lukova, disanje prelazi u kostalnni tip koji preovladava u prvoj
deceniji života. U završnoj fazi razvoja ,u pubertetu, disanje zbog
veće efikasnosti kod muškaraca prelazi u dijafragmalni tip, a kod
žena,naročito onih koje se bave sportom, preovladava mešoviti tip
disanja.
FUNKCIONALNE KARAKTERISTIKE RESPIRATORNOG
SISTEMA
Da bi lakše razumeli najbitnije komponente procesa razvoja
funkcije respiratornog sisitema, potrebno je da se podsetimo na
odredjen broj osnovnih pojmova kao što su;
-frekvencija disanja
-disajni volumen-plućna ventilacija
-minutni volumen
-vitalni kapacitet
-maksimalna plućna ventilacija
FREKVENCIJA DISANJA se u toku razvoja pluća, od vrednosti od
55 u doba novorodjenčeta spušta na uobičajene vrednosti od 15-16
respiracija u minutu. Pored procesa rasta na ovo usporenje mogu da
utiču i različiti drugi spoljašnji faktori od kojih je sport na vidnom
mestu.Registrovano je da kod sportista koji treniraju po tipu
izdržljivosti, ova frekvencija u fazi utreniranosti iznosi 6-8 u minutu u
toku mirovanja.
DISAJNI VOLUMEN je ona količina vazduha koja se unese u organe
za disanje jednim udahom. Njegove vrednosti rastu od 11.5ml po
rodjenju, do 410ml kod odraslog muškarca.
124
MINUTNI VOLUMEN predstavlja disajni volumen pomnožen sa

brojem respiracija u jednom minutu i u mirovanju kod odojčeta iznosi
635ml a kod odraslih 6150ml.
Za nas koji se bavimo izučavanjima fenomena funkcionisanja organa i
organskih sistema u toku napora, mnogo više podataka daje
MAKSIMALNA PLU]NA VENTILACIJA koja predstavlja onu
količinu vazduha koja prodje kroz pluća pri maksimalnom opterećenju
u jednom minutu. Kod dečaka i devojčica ona iznosi 30-40lit/min.
Pubertet učini ove vrednosti značajno različitim u odnosu na devojčice
da bi definitivne vrednosti bile u odraslih dečaka oko 110 l/min a
devojaka 90 l/min. Kod sportista,ove vrednosti se značajno
povećavaju na 200 i više l/min.kod muškaraca i 180 l/min.kod žena.
Najčešće mereni parametar(zbog jednostavnosti merenja i kvaliteta

podataka koje donosi samo merenje) je VITALNI KAPACITET (VK)
pluća, koji predstavlja onu količinu vazduha koji pluća mogu da
izdahnu maksimalnim ekspirijumom nakon maksimalnog
inspirijuma(udaha) .
Vrednosti vitalnog kapaciteta zavise od većeg broja faktora od kojih
bi naveli samo najvažnije; visina tela, pol, uzrast, profesija i naravno
sportski trening. Prosečne vrednosti vitalnog kapaciteta muškaraca i
žena se razlikuju u korist odraslog muškarca i do 1500ml i iznose
4600 ml za muškarce, a 3200 ml za žene. Istraživanjima je dokazano
da u grupi dečaka koji se bave sportom su i prosečne vrednosti VK
veće u odnosu na vršnjake koji se njime ne bave.Vrednosti vrhunskih
sportista i za VK su znatno iznad vrednosti prosečne omladine i mogu
dostizati i 7000ml, u zavisnosti od sporta. Najveće vrednosti imaju
sportisti iz sportova gde je visina jedan od odlučujućih momenata kao
što su: košarkaši, veslači, odbojkaši, plivači, vaterpolisti.
POTROŠNJA KISEONIKA- VO2

Proces življenja podrazumeva u sebi i proces transfera
energije.Energiju u ljudskom telu objedinjujemo u složeno energetsko
pakovanje ATP(adenozin tri fosfat) koji se u telu proizvodi u
posebnim organelama - mitohondrijama iz svih telu
dostupnih,hranljivih supstrata.Za ovaj proces koji je kontinuiran i
125
predstavlja 99% životnog sistema pravljenja energije je potreban

kiseonik (O2).Od mere potrebe za kisonikom možemo izračunati i
meru angažovanja ljudskog tela da proizvodi energiju.Isto tako,od
sposobnosti da se veća količina O2 utroši u jedinici vremena na
jedinicu telesne mase ,možemo govoriti o sposobnosti ili MO]I tela da
proizvede energiju.Naravno da smo ovu sposobnost nazvali
AEROBNA MO].Što je ona veća ,to se ljudsko telo sporije
zamara(Zaciorski).U nekim sportovima ova telesna sposobnost je od
izrazitog značaja i prestavlja stožer uspeha.U novijim radovima se
aerobni energetski mehanizam ,predstavljen aerobnom
moći,raščlanjuje na dve osnovne komponente uglavnom zbog
različitog porekla poremećaja koji mogu da ugroze regularan rad ovog
sistema;
- centralnu komponentu koja obuhvata TRANSPORT O2 od
plućnih alveola u kojoj se kao osnovni ograničavajući
faktor mogu pojaviti nedostatak transportnih ćelija
(eritrocita) ili pak nedostatak specifičnih nosača O2 na
samim eritrocitima (hemoglobina ili njegove neorganske
komponente ,gvožĎa (Fe).
- Perifernu komponentu gde se kao ograničavajući faktor
mogu pojaviti uzroci u samoj ćeliji kao što su ,mali broj
mitohondrija,genetski loše karakteristike oksidativnih
procesa i sl.Periferna komponeta znatno umanjuje
PROIZVODNJU ATP-a a direktna posledica
SMANJENJE POTROŠNJE O2.
Potrošnja kiseonika je neobično važan fiziološki parametar za
koga se ,u sportskoj medicini, vezuje najveći broj istraživačkih
postupaka . Smatra da najbolje reprezentuje tzv."unutrašnju cenu"
rada i individualne mogućnosti kardiovaskularnog sistema (KVS-
a).Kao i u životu,onaj ko može više da plati smatra se bogatijim, tako i
u oblasti ergometrije,onaj ko postigne veću "unutrašnju cenu" rada
smatra se sposobnijim.Rečnikom mehaničara,potrošnja kiseonika je
neka vrsta obrtomera pomoću koga je moguće steći uvid u
performanse motora-u ovom slučaju KVS-a.Pored ovog, odredjivanje
tzv. maksimalne potrošnje kiseonika(VO2max.),pomoću odredjenih
testova opterećenja o kojima će biti reči na drugom mestu, služi i za:
126
- procenu nivoa treniranosti sportista u pojedinim sportovima ,- u

selekciji mladih sportista jer ovaj pokazatelj veoma dobro korelira sa
nasledjem,- u dijagnostici oštećenja srčanog mišića nakon odredjenih
bolesti (infarkt) ,
- u proceni opterećenja na radnom mestu u industriji itd.
U miru,kod odraslih,potrošnja kiseonika iznosi oko 250-
350ml/min.Ove vrednosti se mogu ,u toku napora, kod običnih ljudi
povećati i 10 puta ,a kod dobro utreniranih sportista i 20 puta.
Potrošnja kiseonika u miru ,u prvom mesecu života, iznosi 11.5ml/kg,
a rastom i razvojem se postepeno smanjuje na nivo od 4.8ml/kg
telesne mase. Ovo ukazuje na činjenicu da se sa razvojem
kardiovaskularnog sistema podiže i njegova efikasnost. Sa druge
strane, ova efikasnost podiže i nivo maksimalnih performansi
kardiovaskularnog sistema, pa se maksimalna potrošnja kiseonika
(VO2max) u toku rasta i razvoja povećava. Tako od 1lit/min u
dečaka i devojčica od 4-6 god., dostiže nivo od 2.5-2.9 lit/min kod
žena, a 3-3.5 lit. kod muškaraca. Kod sportista su ove vrednosti
znatno veće i dostižu i preko 5,5 lit/min. Ulaskom u period zrelosti,
apsolutne i relativne vrednosti VO2max opadaju i kod muškaraca i
kod žena, pa se tako ovaj parametar kod muškaraca kreće u sledećim
intervalima ;
- 30 god = 50ml/kg TM/min
- 40 " = 41ml "
- 50 " = 39ml "
- 60 " = 35ml "
- 70 " = 30ml "
Ova skala se mora uzeti uslovno, jer neka novija istraživanja
sprovedena na omladincima starim 19 godina koji su se vratili sa
odsluženja vojnog roka, pokazuju zabrinjavajuće nizak nivo
funkcionalnih sposobnosti,sa veoma niskim nivoom maxVO2. Ova
zapažanja zahtevaju dublji i seriozniji istraživački rad, naročito ako se
pogledaju u svetlu podataka da i školska omladina pokazuje pad nivoa
fizičkih sposobnosti. Praćenjem rezultata testiranja omladinaca sa
prijemnog ispita za Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu, došlo se
do podataka da se radi o konstantnom padu funkcionalnih sposobnosti
KVS-a,iz godine u godinu, koji može poslužiti kao krunski dokaz sve
127
brojnijem pokretu stručnjaka koji zagovaraju potrebu ponovnog

uvodjenja trećeg časa nastave fizičkog vaspitanja u osnovne i srednje
škole Srbije.
Za razliku od svojih sve neaktivnijih vršnjaka, sportisti pokazuju
znatno bolje rezultate pri istom opterećenju što znači da je njihov
kardiovaskularni sistem znatno efikasniji i sposobniji za adaptaciju na
napor. U toku testiranja, na istom nivou opterećenja, sportisti ranije
završavaju adaptacione procese na napor postizanjem takozvanog
stabilnog stanja ili stanja ergostaze, od svojih vršnjaka nesportista i
mogu da se izlože većem kiseoničkom dugu što se ogleda u
sposobnosti da duže podnose rad na istom nivou opterećenja.
U poredjenju sa odraslim sportistima, mladi imaju manju maksimalnu
potrošnju kiseonika ali često mogu da podnesu veći kiseonični dug.
Otuda i ne čudi pojava veoma mladih svetskih rekordera,
petnaestogodišnjaka, koji su treningom potencirali ovu naučnu
činjenicu i u odredjenim sportskim disciplinama postavili svetske
rekorde i pre svoje biološke zrelosti. Naravno, ovde se postavlja
pitanje opasnosti po zdravlje koja prati ove sportiste i iako nema
ozbiljnijih istraživanja, nameće se zaključak da su karijere ovih
sportista kratke i oni veoma brzo silaze sa svetske scene bez nekih
objašnjenja zbog čega je njihov pad nastao.
5. 4. RAZVOJ KARDIOVASKULARNOG SISTEMA

U ovom poglavlju obradjivaćemo anatomske ,fiziološke i razvojne
karakteristike kardiovaskularnog sistema(KVS) koji je, sa stanovišta
fizičkog napora, sistem sa najmanjom funkcionalnom rezervom pa
kao takav ,čest ograničavajući faktor u radu. U sastav
kardiovaskularnog sistema spadaju ;
- srce
- krv
- krvni sudovi (od najvećih arterija i vena do sistema kapilara)
128
SRCE
Kao centaralna pumpa u organizmu, i pored svoje odredjene

autonomije u radu, nalazi se pod velikim uplivom i CNS i perifernog
nervnog sistema ,(vagusa i simpatikusa).
U anatomskom smislu,srce je organ kruškolikog oblika smešten u
grudnoj duplji sa leve strane i prema napred.Sastoji se od četiri
šupljine razdvojene pregradama i u anatomskom, a delimično i
funkcionalnom smislu, potpuno odvojene.Dve manje šupljine su
pretkomore( atrium) (leva i desna ) a dve velike šupljine su
komore(ventriculum) (takoĎe leva i desna).Pretkomore su od komora
razdvojene atrioventrikularnim zaliscima koje zbog tri lista kojim
zatvaraju šupljinu nazivamo trikuspidalni zalisci.Iz pretkomora krv
ulazi u komore gde snažnom kontrakcijom mišića komore (-
sistola),kroz arteriju pulmonalis (iz desne komore) i aortu (iz leve
komore) odlazi u mali i veliki krvotok.Na ulazima u arteriju
pulmonalis i aortu nalaze se srčani zalisci kojih ,opet,ima po tri na
svakom ušću.Promene na zaliscima stvaraju šumove pri prolasku krvi
i označavaju žeste bolesti srca- srčane mane.
Srce u funkcionalnom smislu možemo podeliti na levo i desno srce
iako je period punjenja (dijastola) i period pražnjenja (sistola)
zajednički.U desnom srcu ,nazvanom desna srčana pumpa ,krv se
prosleĎuje u pluća na oksigenaciju da bi se iz pluća prosledila ntrag
,ovog puta u levu polovinu srca ,levu pretkomoru .Ovaj tok krvi ( dena
pretkomora,desna komora,pluća ,)nazivamo MALI KRVOTOK.Tok
krvi iz leve pretkomore ,leve komore ,preko aorte u celo telo
nazivamo VELIKI KRVOTOK.
Srčane pumpe rade automatizovano ,predvoĎene prirodnim srčanim
pejsmejkerom sino-atrijalnim čvorom ,grupicom nervnih ćelija
izolovanih u desnoj pretkomori.Sistemom nervnih vlakana ,impuls
nastao u SA čvoru se širi do atrioventrikularnog čvora koji je smešten
na prelasku desne pretkomore u komoru u meĎukomorskom zidu.Tu
se sada impuls deli na dve velike grane koje idu duž meĎukomordkog
septuma (Hissov snop) i preko velikog broja sitnih nervnih vlakana
(Purkinijeve ćelije) dolaze do mišićnih ćelija šireći akcioni potencijal i
izazivajući pomeranje aktinskih niti izmeĎu miozinskih niti.Pošto
129
mišići u srcu nisu poreĎani uzdužno kao kod skeletnih mišića već su
isprepletani u mrežu,to se kontrakcija u mehaničkom smislu ogleda
kao kružno skupljanje velikih šupljina .Proizvod ovakve mehaničke
sile je istiskivanje krvi iz srca u cirkulaciju.
Električne efekte srca možemo pratiti pomoću aparata koji nazivamo
elektrokardiograf(EKG) i naravno,zapisati ih na specijalnom
papiru.danas su moderni EKG aparati potpuno kompjuterizovani i
sami izvrše analizu snimka.
Prirodni pejsmekeri srca mogu ,pored SA postati i svi ostali nervni
elementi srca pomenuti u prethodnom tekstu.Za ovaj proces je
neophodno da se glavni vodič SA čvor,razboli.Njegova frekventnost
je u rasponu od 40 do 200 impulsa u minutu i ako se njegova snaga
smanji ispod 40 otkucaja,njegovu ulogu preuzme AV čvor.MeĎutim
,njegova snaga ne prelazi 40 impulsa u minutu što znači da takva
osoba nije u mogućnosti da se adaptira ni na koji rad.U slučaju da i
AV čvor prestane da radi,svaka ćelija u srcu ,pošto poseduje deo
nervnog tkiva može postati pejsmejker.Ali ,taj proces je u zoni teškog
patološkog stanja jer su kontrakcije srca slabe a broj otkucaja koji
može da se generiše ispod 30.Naravno ,ovo su indikacije za ugradnju
veštačkih pejsmejkera.
Razvoj srca je interesantan i može se podeliti u dva osnovna perioda.

;
-period intrauterinog razvoja
-period ekstrauterinog razvoja.
Ovu podelu činimo zbog toga što je srce jedan od organa koji po
porodjaju potpuno menja hemodinamiku unutar svog morfološkog
prostora i menjajući ga(sam prostor) dobija novu funkciju i ulogu.U
intrauterinom životu , budući da dete ne diše i ne postoji mali krvotok,
leva komora koja je kod odraslih ljudi znatno veća od desne komore,
ima gotovo iste morfološke karakteristike i dimenzije kao i desna
komora. Sa rodjenjem i prvim udahom, zatvaraju se
šantovi(komunikacije u pretkomorama izmedju desnog i levog srca) i
leva komora, pod pojačanim prilivom krvi iz pluća obogaćene
kiseonikom, preuzima dominantnu ulogu kao pumpa i postepeno
morfološki prevazilazi dimenzije desne komore. Već u prvoj polovini
130
prve godine, srce udvostruči svoju težinu da bi kod odraslog dostiglo

težinu koja je i do 14 puta veća od one pri rodjenju i iznosi oko
300gr.. Ova tendencija leve komore da se morfološki izdiže iznad
kvaliteta desne komore očitava se i u situacijama kada su opterećenja
leve komore konstatno povećana i imaju elemente ponavljanja, kao što
je trenažni proces kod sportista.Kod sportista, zbog povećanog priliva
krvi u srce i shodno tome povećanim zahtevima u toku rada,
prvenstveno se uvećava leva srčana komora, što se u sklopu niza
drugih osobina koje ćemo obraditi na drugom mestu, pripisuje jednom
specificnom sportsko-medicinskom entitetu-"sportskom srcu".
Srce je kruškolikog oblika, sa vrhom okrenutim na dole i unapred.
Medjutim , postoji više oblika srca kod različitih konstitucionalnih
tipova i u različitom dobu. Tako srećemo i "kapljasto" ili "viseće "
srce kod asteničnih osoba (najčešće se tu radi o leptosomnoj
konstituciji) . Sam položaj srca u uskom a dugačkom grudnom košu
doprinosi raznim poremećajima u njegovom radu, počev od smanjenja
radne sposobnosti, do pojave labilnosti cirkulacije i sklonosti
kolapsnim stanjima koja ponekad, u uslovima pružanja nestručne prve
pomoći, mogu imati i dramatičan tok.
Porast srca i povećanje njegove težine zasnivaju se na procesima
povećanja broja mišićnih vlakana( mišićna vlakna srca nakon roĎenja
imaju veći broj jedara) i povećanju njihove debljine.Koliko su ovi
procesi u toku razvoja poželjni i omogućavaju osposobljavanje srca za
sve veće prohteve sve većeg i snažnijeg tela , toliko su i nepoželjni u
pojedinim kritičnim fazama razvoja sportskog srca kada se predje
"granica zdravlja", o čemu ćemo detaljnije u poglavlju o sportskom
srcu.
Jedan od bitnih momenata za pravilan rad srčanog mišića je njegova
dovoljna opskrbljenost krvlju koja mu donosi hranljive materije i
kiseonik. Ovo je povezano sa krvnim sudovima srca koje nazivamo
koronarni krvni sudovi i kapilarnom mrežom koja direktno opkoljava
mišićne ćelije. Broj kapilara se povećava od rodjenja do zrelog doba,
paralelno sa razvojem celog organizma, ali se može konstatovati da
njihova koncentracija nije ista tokom svih uzrasta. Kod
novorodjenčeta, broj kapilara je oko 3365 i na svaki kapilar dolazi šest
131
mišićnih vlakana, dok kod odraslih, broj kapilara na mm2 je oko 3340,
ali svaki kapilar dolazi na jedno mišićno vlakno.
Srčana frekvencija je broj otkucaja srca u jedinici vremena,(minut).
Ona je po rodjenju visoka, (120-130/min), da bi se postepeno
smanjivala vremenom i kod odraslog čoveka se ustalila na otprilike 75
otkucaja u minutu.Iz ovoga se može uočiti postepeno usporavanje
srčane frekvencije u toku rasta koje je nešto veće kod muškaraca i
direktno govori o porastu snage i efikasnosti srčanog mišića. Niže
vrednosti pulsa se sreću kod dece i omladine koja se bave sportom,
naročito disciplinama u kojima je trening izdržljivosti dominantan.
KRVNI PRITISAK
Krvni pritisak je onaj pritisak koji krv,svojim prolaskom kroz krvni
sud,proizvede na zid krvnog suda.Razlikujemo gornji-sistolni krvni
pritisak koji je merilo snage srčane kontrekcije prilikom izbacivanja
krvi u cirkulaciju ,i donji- ili dijastolnio pritisak koji predstavlja
pritisak u sistemskoj cirkulaciji za vreme srčane pauze- punjenja.
Više činilaca opredeljuje veličinu krvnog pritiska ali ćemo mi,za našu
upotrebu izdvojiti samo tri:
1.Tonus zida krvnog suda2.Snaga srčanog mišića3.Viskozitet krvi
Tonus zidova krvnih sudova takodje reguliše više faktora od kojih bi

izdvojili;
- uticaj perifernog i centralnog regulisanja od strane neuro-endokrinog
sistema i
- elastičnost zida samog suda.
Snaga srčanog mišića,ako se ima u vidu uloga srca kao pumpe,je od
presudnog značaja u stvaranju arterijske tenzije.Fizičko vežbanje
umerenog intenziteta i po tipu aerobnog rada,po najvećem broju
autora,snižava krvni pritisak,delujući istovremeno i na prvi i na drugi
navedeni faktor.Tonus zida se smanjuje kod osoba koje uspešno
regulišu svoje psihičko stanje borbom protiv akutnog i hroničnog
stresa.Postoje takozvani"anti-stres "programi fizičkog vežbanja koji su
,u poslednje vreme, izuzeteno popularni.Sa druge strane,samo fizičko
vežbanje podiže nivo kontraktibilnosti (snagu) srčanog mišića što
povećava njegovu efikasnost .Ovo povećanje najbolje uočavamo
postepenim smanjenjem srčane frekvence,kao adaptacioni
132
mehanizam,na ponovljeni rad istog obima i intenziteta.Ovo možemo

nazvati i "efektom treninga". Bez obzira na sve ovo,merenje
krvnog pritiska ostaje u sklopu svakog sistematskog pregleda dece,
starije od 15 godina naravno, ukoliko postoji odgovarajuća manžetna
(koja je manja po dužini i širini od standardne ) . Prosečne vrednosti
krvnog pritiska kod dece znatno variraju od autora do autora i iznose
od 100-140 za sistolni do 65-90 za dijastolni.Istraživanja pokazuju da
sa rastom i razvojem ,suprotno od frekvence koja pada ,tenzija
raste.Veličina opterećenja srca se može izraziti proizvodom srčane
frekvence i arterijske tenzije:
Opterećenje srca =Frekvenca x arterijski pritisak
Budući da su trendovi kretanja apsolutnih veličina ove dve
komponente sa suprotnim predznacima, može se očekivati da će, u
periodu razvoja, opterećenje srca ostati približno isto.U toku
standardizovanog fizičkog rada,sa povećanjem starosti,
kardiovaskularni sistem na isto opterećenje pokazuje smanjenje
arterijske tenzije,kako sistolnih tako i dijastolnih vrednost(Reindell).
Sistematsko telesno vežbanje u dužem periodu može dovesti do nižih
vrednosti i sitolnog i dijastolnog krvnog pritiska. S druge strane,
trening snage u mladjim uzrastima, ukoliko je skopčan sa vežbama
snage statičkog tipa, može izazvati blagu hipertenzivnu reakciju koja
obično ima dobru prognozu.
SISTOLNI I MINUTNI VOLUMEN
Srčani ciklus ima dve faze; sistolu i dijastolu. Volumen krvi koji se
izbaci iz leve komore u sistemsku cirkulaciju preko aorte u toku
jednog cilkusa (jednog udara), zove se sistolni (ili udarni ) volumen.
Zbir svih udarnih volumena u toku jednog minuta čini minutni
volumen srca. Razvojem srca povećavaju se i njihove vrednosti. Od
vrednosti 3.5ml u drugom mesecu života, udarni volumen dostiže
vrednosti od 60-70ml kod odraslih, što predstavlja povećanje od 20
puta ,(M. Stojanović) . U isto vreme minutni volumen se poveća
svega 11 puta, (od 400ml do 4500ml) .
S P O R T S K O S RC E
Problem povećanja srca kod sportista usled adaptacije na učestalo

povećano radno opterećenje je izuzetno interesantan i poslednjih
133
godina veoma proučavan sportsko medicinski entitet. Njime su se

bavili kako kliničari tako i sportski fiziolozi, a naročit doprinos
izučavanju ove materije dali su i dva naša, svetski priznata naučnika
,Radovan Medved i Vesna Djurdjević. Teorije o tome da li se
sportsko srce mora svrstavati u bolesno ili zdravo srce su se jedno
vreme smenjivale, dok izuzetnim istraživačkim radovima ,izmedju
ostalih i gore navedenih naučnika, nije stavljena tačka na polemiku i
odredjena mera na kojoj se zdravlje pretvara u bolest. Glavni adut u
rukama fiziologa koji su zagovarali teoriju o zdravom sportskom srcu,
je činjenica da pripitomljene divlje životinje, kod kojih je na silu
umanjena količina kretanja, imaju manje srce od svojih divljih i
slobodnih srodnika kojima ova činjenica , naravno, nimalo nije
smetala da duže žive od pripitomljenih. Dodatnu zbrku u celu
materiju su uneli naučnici koji su, nedovoljno preciznim metodama
istraživanja, tvrdili da je ukupan broj srčanih otkucaja zabeležen u
genotipu i shodno tome, sportisti imaju sve šanse da pre isteka svog"
biološkog časovnika "potroše svoje srčane otkucaje. Briga kliničara
zasnivala se na činjenici da se proširenjem srčanog mišića na račun
uvećanja obima miofibrila smanjuje kapilarni prostor, pa shodno
tome i relativna prokrvljenost samog mišića.Ova situacija, u neku
ruku, imitira početke koronarne bolesti. Zaista, u odredjenom broju
slučajeva, može se kliničkim pregledom utvrditi da se kod povećanog
sporskog srca mogu pojaviti i elektrokardiografski znaci relativne
ishemije srca, ali je veoma teško i komplikovano utvrditi pravo
poreklo same ishemije i veoma je opasno za to optužiti isključivo
sportsku hipertrofiju. Uz pomoć volumetrijskih metoda i u novije
vreme ultrazvuka, dobijeni su dragoceni podaci o
morfofunkcionalnim karakteristikama sportskog srca. Tako, prema
Letunovu i Motiljanskoj (iz V.Djurdjević) možemo, prema
rentgenskoj slici, razlikovati tri morfološka modela sportskog srca.
1.Prvi tip-izgled i veličina srca u granicama norme (sreće se kod
sportista iz sportskih disciplina kod kojih trening ne utiče bitnije na
srce kao što su sprinterske discipline). Ovaj tip srca se može sresti i
kod koncentrične hipertrofije miokarda (gimnastičari i dizači tegova).
2.Drugi tip-znaci kardiomegalije(enormnog povećanja) sa
dominantnim povećanjem leve komore.
134
3.Treći tip- znaci kardiomegalije sa povećanjem obe srčane komore.

Sportisti iz sportskih disciplina tipa izdržljivosti obično imaju
unilateralnu ili bilateralnu, (obostranu), dilataciju srčanih komora.
Raspon prosečnih vrednosti apsolutnog i relativnog volumena
srca kod zdravih netreniranih osoba i sportista.
APSOLUTNA I RELATIVNA ZAPREMINA SRCA
grupa pol VS(ml) VS/TM (ml/kg) VS/TPml/min
netrenirani m 410-820 9.5 -11.5 3545
ž 320-580 sportisti m 870-1300 11.2-
15.3 - ž 470-600 -LEGENDA
VS=volumen srca prema studiji Karpmana, Koniga, Medveda(iz
V.\urĎević)
Najveće do sada izmereno srce pripada jednom našem
vaterpolisti(1700ml,Medved i sar.), dok je kod sportistkinja izmereno
1150ml.
Polemika, da li se kod sporskog srca radi o dilataciji ili hipertrofiji,
završena je konstatacijom da su oba procesa zastupljena, s tim da
prvo, zbog konstantno povećanog priliva krvi u levu komoru, nastaje
njeno proširenje (dilatacija), pa tek kao adaptacioni mehanizam,
nastaje hipertrofija samog srčanog mišića.Na taj način, povećanjem
svog poprečnog preseka,srčani mišić rešava nastali problem i
omogućava veću snagu same kontrakcije a time i udarni i minutni
volumen. Da se radi o hipertrofiji, dokazuje i povećanje težine srca.
Tako, kod netreniranih zdravih osoba ona je oko 300gr, dok sportsko
srce može težiti i 500 gr. pa i više. Upravo ova težina je proglašena
granicom izmedju fiziološke, (zdrave) i patološke hipertrofije srca ,
jer do ove veličine hipertrofija je uskladjena sa mogućnostima
koronarnih arterija i kapilarnim protokom čije su vrednosti iste kod
treniranih i netreniranih osoba.
Sve gore navedene morfološke promene izazvale su i niz
funkcionalnih promena. Da se radi o funkcionalno veoma sposobnim
organima, govori činjenica da je veoma veliki broj sportista svetskih
rekordera pri vrhu liste u veličini srca. Pored toga, registrovane su i
sledeće funkcionalne i kliničke promene:
- smanjenje pulsa u miru i na standardni napor
135
- blago smanjenje arterijske tenzije

- EKG promene koje su reverzibilne po prestanku bavljenja sportom
- povećanje maksimalme potrošnje kiseonika na testovima opterećenja
kod sportista sa fiziološkim sportskim srcem.
Iz svega gore navedenog može se konstatovati da, u najvećem broju
slučajeva, kod sportista sa povećanim srcem može se govoriti o
fiziološkom adaptacionom povećanju koje nije štetno po zdravlje, ali,
koje je neophodno pratiti u toku celog sportskog staža i odredjen
vremenski period po prestanku bavljenja sportom.
KRV
Neopravdano je malo mesta ostavljeno u okviru našeg predmeta ulozi
krvi i sistema za krvotok, njihovom razvoju i uticaju fizičkog
vežbanja na te procese. Neopravdano jer su poremećaji u ovim
organskim sistemima toliko brojni, da se pored infekcija respiratornih
puteva i upale krajnika najčešće sreću u sportsko-medicinskoj praksi.
Ovde u prvom redu mislimo na oboljenja vezana za smanjen broj
eritrocita-ANEMIJE.
Uloga krvi u ljudskom organizmu je višestruka. Nabrojali bismo
samo nekoliko:
-održavanje homeostaze, (nepromenljivost unutrašnje sredine)
-transport kiseonika pomoću eritrocita
-transport hranljivih materija u ćelije
-transport otpadnih materija iz ćelija
-odbrambena uloga (leukociti)
-uloga u zgrušavanju krvi (trombociti)
Već u trećem mesecu intrauterinog života, koštana srž preuzima ulogu
krvotvornog organa i u doba rodjenja celokupna koštana srž je u
funkciji stvaranja krvnih elemenata. Već u prvim mesecima nakon
rodjenja, crvena koštana srž iz cevastih kostiju postepeno se pretvara
u inaktivnu - žutu koštanu srž, tako da se krvotvorna funkcija zadržava
samo u kratkim i pljosnatim kostima, što prestavlja oko 50% od
ukupne koštane srži. Zapremina krvi kod novorodjenčeta je oko
275ml i u odnosu na telesnu masu to je relativno najveća količina krvi
koju organizam poseduje. Apsolutne vrednosti količine krvi se i dalje
povećavaju (relativne koje se odnose na TM se smanjuju) i u
136
pubertetu dostižu vrednosti od 3800ml kod devojčica i 4500 kod

dečaka.
Broj crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) se kod odojčeta kreće od 5-6
miliona u 1 ml i polako opada u doba ranog detinjstva i predškolskog
uzrasta da bi se od školskog uzrasta ponovo povećavao na vrednosti
od 4.5-5 miliona kao i kod odraslih. Podaci za osobe koje se bave
sportom su krajnje kontradiktorni. Nasuprot ranijim istraživanjima po
kojima se kod sportista povećava broj eritrocita u toku bavljenja
sportom, novija istraživanja govore upravo suprotno, da se kod
vrhunskih sportista veoma često nalaze ili prosečne vrednosti krvne
slike ili, što nije nimalo retko i relativne blage anemije. Količina
hemoglobina,i kod dečaka i kod devojčica ima približne vrednosti do
puberteta, gde se razvoj zaustavlja, kad su u pitanju devojčice.Kod
dečaka se nastavlja povećanje hemoglobina što prouzrokuje postojeću
razliku u nivou transportnih sposobnosti i shodno tome,nivou aerobnih
sposobnosti.
Sportovi izdržljivosti zahtevaju normalnu ili povećanu transportnu
funkciju krvi pa se i bazične pripreme ovih sportista sprovode u
uslovima relativne hipoksije (smanjene koncentracije kiseonika u
vazduhu na povećanim nadmorskim visinama) . Ovde se iz neznanja
često brkaju osnovni pojmovi pa se bez prethodne konsultacije sa
lekarima odvode pojedinci ili čitave ekipe na bazične"visinske"
pripreme u planinska turistička mesta koja nemaju osnovni preduslov
, dovoljnu nadmorsku visinu. Smatra se da je najniža granica
nadmorske visine koju možemo koristiti za takozvane "visinske
pripreme" 2000m. Drugi , može se reći odlučujući momenat, je
trajanje boravka na ovakvim nadmorskim visinama. Najkraći period
za koji se tvrdi da ima efekta na pojavu povećanja broja eritrocita u
krvi je tri nedelje, a u bugarskim programima priprema olimpijskih
šampiona najkraći period je 90 dana i to na nadmorskim visinama
većim od 2500 m (Belneken) . Pri ovome se mora voditi računa da se
prvi trajni efekti ovakvog pripremanja sportista mogu očekivati tek
nakon okončanja ciklusa eritropoeze koji traje oko 100-120 dana, pa
se i povećanje broja eritrocita kod ovih sportista može očekivati tek
za tri meseca.Ovo je podatak je od bitnog značaja za planiranje forme
i intenziteta treninga na duže vreme (makrocikluse). Indirektan dokaz
137
da su dugotrajni trenažni procesi na velikim nadmorskim visinama

jedini ispravan pristup u trenizima u sportovima izdržljivosti je
pojava velikog broja ekstrakvalitetnih srednjeprugaša i dugoprugaša
iz Etiopije i Maroka. Sabiranjem činjenica,došlo se do zaključka da
se, u poslednjih desetak godina, najveći broj najkvalitetnijih srednje i
dugoprugaša RODIO na nadmorskim visinama iznad 2000m.
Nasuprot anemijama koje su posledica smanjenja broja eritrocita,
mnogo češće se sreću anemije kod kojih je smanjena koncetracija
nosača kiseonika-hemoglobina. Koncentracija hemoglobina kod
novorodjenčeta je u relativnim odnosima najveća, (oko 130%) . U
toku prve godine života opada na vrednosti od 75-80% da bi do doba
zrelosti dostiglo nivo od 85-100%.
I za broj belih krvnih zrnaca je dugo vladalo mišljenje da se, zbog
njihovog eksperimentalnim radovima dokazanog povećanja u toku
fizičkog rada, postiže relativna bolja odbrambena sposobnost protiv
infekcija. Nažalost, ovakav stav moramo odgraničiti samo na
vežbanje umerenim (rekreativnim) intenzitetom, jer je dokazano da
kod bavljenja vrhunskim sportom ,gde su svakodnevno prisutni napori
enormnog, iscrpljujućeg intenziteta, dolazi do upravo suprotnih stanja
, povećane sklonosti za infekcije, ili drugačije rečeno, smanjenja
imunološkog odgovora sportista na infekciju. Pojava banalnih
infekcija u toku završnih priprema je rani znak pretreniranosti i loše
koncipiranog programa uvoĎenja u vrhunsku formu. Sam broj
leukocita kod novorodjenčeta se kreće izmedju 15-30000 u 1ml krvi.
Kasnije, ovaj broj opada i kod normalnih odraslih osoba se kreće
izmedju 5-7000, (gornja granica 10000).
Poslednji krvni elemement-trombocit ili krvna pločica od čijeg
prisustva zavisi pravovremeno zaustavljanje krvarenja ima slične
vrednosti kako kod dece tako i kod odraslih. Ovaj broj se kreće od
100.000-900.000 a u proseku je oko 300.000 u 1mm3 krvi.
KRVNI SUDOVI
Krv cirkuliše u zatvorenom sistemu krvnih sudova koje po veličini i
gradji delimo na;
a) arterije (odvode krv iz srca)
b) vene(dovode krv iz srca)
c) kapilare ( krvna mreža oko samih ćelija)
138
ARTERIJE
Arterije su krvni sudovi koji odvode krv iz srca .Prvi krvni sud je
Aorta koja izlazi iz leve srčane komore i prelazi u široki luk iz koga se
izdvajaju leva i desna karotidna arterija koje odvode krv u glavu i dve
potključne arterije (a.subclavia) koja prokrvljuje vrat i gornje
ekstremitete.Iz pazušne jame iz a.subclavie se odvaja nadlaktična
arterija (a.brachialis) koja u lakatnom zglobu prelazi u podlaktičnu
arteriju (a. radialis) .Aortni luk se produžava kroz grudni koš put
naniže i prelazi u stomak (aorta abdominalis) iz koje izlaze najčešće
parne arterije za prokrvavljenje abdominalnih organa-želuca
,jetre,bubrega i slezine.U visini krsno bedrenog zgloba,aorta se račva
na dve bedrene arterije (a.femoralis) koja ispod kolenog zgloba prelazi
u potkolenim arterijama (a tibialis).
VENE
Venski krvni sudovi započinju sabirnim venskim kapilarima koji

prerastaju u venule.Venski sistem čine vene malog i velikog
krvotoka.Vene malog krvotoka su četri plućne vene koje iz pluća
odvode krv obogaćenu kiseonikom u levu pretkomoru.Vene velikog
krvotoka dovode krv iz celog organizmoa u desnu pretkomoru preko
gornje i donje šuplje vene (v.cava superior i v.cava inferior).Gornja
šuplja vena skuplja krv iz cirkulacije iznad dijafragme a donja šuplja
vena iz cirkulacije ispod dijafragme.
GraĎa ovih krvnih sudova se razlikuje u prisustvu i količini mišića u
zidovima pa tako kod velikih krvnih sudova je zid suda sastavljen
skoro isključivo od elastičnog vezivnog endotela, u malim krvnim
sudovima prisutne su znatne količine mišićnih vlakana dok su kapilari
sastavljeni isključivo od jednoslojnog epitela.Naravno,sa starenjem
,pored matičnog tkiva,na endotelu krvnih sudova se pojavljuju i
naslage u vidu arteriosklerotičnih ploča ,koje pored sužavanja lumena
krvnog suda,smanjuju i njegovu elastičnost,što se zajedno manifestuje
povećanjem arterijskog pritiska.Ovakve patohistološke promene se
mogu javiti i relativno rano, (18-21 godina života), što je otkriveno na
139
poginulim regrutima Američke vojske u toku vijetnamskog rata.

Interesantna su patohistološka istraživanja na velikim krvnim
sudovima poput aorte.Naime,ustanovljeno je da se elastičnost krvnih
sudova povećava do 12-14 godine posle čega se elastičnost sve više
smanjuje.S druge strane,težina aorte se od rodjenja pa do 80 godina
starosti stalno povećava (Mayer).Najveća elastičnost zidova velikih
krvnih sudova u pubertetu može imati udela u stvaranju fenomena
"pubertetskih šampiona" jer odnos,volumen/otpor je u ovom periodu
najpogodniji za maksimalne aerobne sposobnosti. Svaki krvni sud
predstavlja odredjen otpor proticanju krvi kroz njega. Veličina otpora
zavisi u prvom redu od veličine krvnog suda, njegove elastičnosti i na
kraju, samoj viskoznosti, (specifičnoj gustini), krvi. Suženje krvnih
sudova, (ili pak njihov hronični spazam koji je moguć kod onih krvnih
sudova koji poseduju dovoljne količine mišićnog tkiva u zidovima),
dovodi do povećanog arterijskog pritiska koji , ukoliko se održava
duži vremenski period, postepeno , zbog povećanog opterećenja
srčanog mišića može izazvati morfološke i funkcionalne promene na
samom srcu i izazvati teža organska oštećenja. Pored gore navedenih
momenata koji dovode do povećanja opterećenja srčanog mišića, ne
sme se zaboraviti još jedan ,čisto mehanički momenat, koji nastaje
povećanjem količine masnog tkiva kod preterane gojaznosti-
povećanja dužine krvnih sudova. Efekti su isti kao i od
arterioskleroze. Povećanje arterijske tenzije. Lumen ,(širina-zjap),
krvnih sudova se, u novije vreme, koristi i u nekim prognostičkim
modelima u ranoj selekciji sportista za sportove izdržljivosti. Tako se
vrdi da se po promeru veličine aortnog zjapa, već nakon rodjenja,
može dati orijentaciona ocena kakve će biti aerobne sposobnosti
budućeg odraslog sportiste. Ovo su naravno kompleksne metode,
najčešće zasnovane na ultrazvučnom dijagnostikovanju i još
nedovoljno potvrĎene .
140
5. 5. RAZVOJ DIGESTIVNOG TRAKTA
U sistem organa za varenje - digestivni trakt čoveka ubrajamo sledeće

organe;
-usnu duplju
- ždrelo
-jednjak
-želudac sa dvanaestopalačnim crevom
-tanka creva
-debelo crevo i anus (čmar). U samom procesu varenja svojim
pojedinim funkcijama aktivno učestvuju i dva samostalna i
komleksna organa, jetra i pankreas koji, pored digestivne, obavljaju i
niz drugih složenih funkcija u organizmu. Jetra varenje potpomaže
lučenjem žuči a pankreas lučenjem pankreasnog soka.
Usna duplja u toku dojenja nema veliku ulogu u samom procesu
varenja (digestiji) . Pljuvačka koja se prilikom žvakanja kod odraslog
čoveka luči ima višestruku ulogu.
Tako, možemo jasno izdiferencirati najmanje tri uloge pljuvačke;
- učešćem enzima pluvačke započinje varenje pojedinih delova hrane i
priprema odredjenih teže svarljivih namirnica za kompleksnije varenje
u želucu, dvanaestopalačnom crevu i najzad u tankom crevu.
-sama kiselost pljuvačke,zbog prisustva odredjenih jedinjenja koja po
sebi predstavljaju kiseline, omogućava stvaranje prve barijere protiv
trovanja biološkim agensima (bakterijama) u hrani jer kiselina
pljuvačke omogućava razaranja membrana bakterija i njihovo
uništavanje.
-vlaženjem hrane stvara se uslov za njeno žvakanje i gutanje.I želudac
,jednim svojim delom spada u žlezde sa unutrašnjim lučenjem jer
proizvodi odrĎene hormone u procesu varenja.
141
@drelo je zajednički organ i digestivnog i respiratornog sistema .Zbog

ovoga ponekad,nastaju problemi u fazi gutanja i hrana može da
pogreši put i uĎe u dušnik.
Jednjak ( ezophagus) je cevast organ sastavljen od mišićnog sloja
obloženog sluzokožom ,dužine oko 25 cm i funkcija mu je da
sprovede hranu do želica.
@eludac ( gaster) je mišićno sluzokožni organ smešten ispod
dijafragme sa leve strane (ispod srca).Ovaj položaj nije zahvalan u
anatomskom smislu jer se ponekad dogaĎa da prepun želudac svojom
veličinom pritiska organe grudne duplje pa i srce i ometa ih u
radu.Zabeleženi su i teži slučajvi sa oštećenjem srčanog mišića
(infarkt).Zapremina želuca je oko 1500 ml .Oblik želuca podseća na
kesu koja je blago presavijena na polovini.Ova krivina želuca
omogućava kraće zadržavanje hrane u procesu pripreme z varenje.Zid
želuca se sastoji iz seroznog ,mišićnog i sluzokožnog dela.Serozni sloj
se nalazi u unutrašnjosti želudačne duplje i luči enzime za varenje
(pepsin),hlorovodoničnu kiselinu (HCL) i hormone želuca za
regulaciju varenja.Mišićni sloj služi za mešanje hrane sa sokovima
želuca i guranje ka daljim partijama - dvanaestopaačnom crevu
(duodenum) digestivnog trakta na dalju obradu.
Duodenum- prvi deo tankog creva dugačko je 30 cm i u njemu se iz
dva suprotna pravca slivaju veoma bitni fermenti za dalji proces
varenja,žuč iz žučne kese i pankreatin ,sok iz gušterače.Ovi sokovi
omogućavaju varenje i najkompleksnijih celuloznih delova namirnica.
Tanko crevo je dužine izmeĎu 5 i 7 metara i ,za razliku od ostalih
delova digestivnog trakta,potpuno je pokretno .Jedina veza sa zadnjim
trbušnim zidom predstavlja trbušna maramica( mesenterium),veoma
bogat splet krvnih sudova kroz koji se hranljive materije ,nastale u
procesu varenja,transportuju do ostalih delova tela-potrošača.I kod
tankih creva je ,u organizaciji i arhitekturi,kao i kod same
ćelije,pribegnuto istom rešenju.Naime,sluzokoža tankog creva je
naborana pa je upijajuća površina povećana za 6-7 puta.
Debelo crevo je završni deo digestivnog trakta ,dužine oko 1.5m.U
njemu se uglavnom upija preostala voda iz ostatka sadržaja varenja.
Jetra je najveća fabrika u ljudskom organizmu sa zavidnim
proizvodnim procesima vrlo kompleksne tehnologije.U današnjem
142
vremenu,predstavljala bi modernu ,savremenu fabriku koja zaokružuje

sve procesne etape,razgradnju,proizvodnju i reciklažu materijala.U
prevodu,ovo znači da se u jetri vrši sinteza i ograničeno deponovanje
energetskih materijala (glikogen) ,detoksikacija odreĎenih
nusproizvoda rada ćelija u celom organizmu9 mlečna kiselina) i to
tehnologijom koja koristi recikliran materijal za ponovnu sintezuDa ne
postoji u tom procesu stanovit gubitak energije,mogli bi smo reći da je
ovaj organ najbliži pojmu PERPETUM MOBILE,naravno, u
prenosnom smislu.Protok krvi kroz ovaj organ je izvanredan
pokazatelj njene zaposlenosti jer kroz nju u toku samo jednog minuta
proĎe oko 1.3 litra krvi.Težina jetre je oko 1.5 kg.Jetra je sastavljena
od više lobusa i ,zahvaljujući svojoj veličini i efikasnosti u radu
,poseduje veliku radnu rzervu.Svoju funkciju može da obezbedi sa
samo petinom zdravog tkiva.
Pored metaboličke uloge ,jetra poseduje i sekretornu ulogu i to i kao
egzokrina i kao endokrina žlezda.Lučenje žuči u žučnu kesu je
egzokrina uloga a sinteza testosterona i još nekih hormona koje
direktno ubrizgava u krv je endokrina uloga.
Jetra je smeštena ispod dijafragme,izpod desnog rebarnog luka,i u
ležećem položaju moguća njena palpacija i pregled.
Gušterača (pankreas) je ,kao i jetra ,žlezda sa egzokrinom i edokrinom
ulogom.Egzokrinom ulogom ,lučenjem pankreasnog soka ,pomaže
varenju a lučenjem insulina i glukagona učestvuje u endokrinoj
regulaciji nivoa šećera u krvi (glikoze).Teška je 70-90 grama i sastoji
se iz tri dela;glave ,tela i repa.
I razvoj sistema za varenje hrane kod odojčeta je postepen proces. U

početku, digestivni trakt je osposobljen za varenje samo majčinog
mleka ili , u nuždi, razblaženog kravljeg mleka. U mleku majke se
nalaze sve potrebne materije za rast i razvoj odojčeta uključujući i
materije koje ga štite od raznih bioloških agenasa (bakterija i virusa)
tkz. antitela. U jednom periodu ovog veka (šezdesete godine) bilo je
veoma popularno upućivati majke na veštačku ishranu kojom bi
zamenjivale naporna i iscrpljujuća dojenja i na taj način lakše podnele
prvi i najteži period nege deteta, dojenje. Medjutim, nijedna veštačka
ishrana nema u sebi one biološke kvalitete kao prirodno majčino
143
mleko i ne štiti dete od infekcija pa se, na svu sreću, ovaj proces

poslednjih godina sveo na neophodnu meru.Ni u jednom veštačkom
preparatu ne postoje anti tela- zaštitne belančevine koje sprečavaju
pojavu infekcija kod odojčeta dok se imuni sistem ne razvije (6 - ti
mesec po roĎenju).
Kod odojčeta, zbog načina ishrane dejstvo pljuvačke se produžava

sve do momenta kada je želudačni sokovi ne razlože.
Jednjak odojčeta je srazmerno slabijih sfinktera i budući da su
dimenzije želuca veoma male (zapremina oko 150ml) veoma često
dolazi, usled podrigivanja, do vraćanja hrane u usnu duplju . Ovo
može po male i nemoćne bebe da bude veoma opasno jer se od
povraćene hrane mogu ugušiti pa je neophodno posle svakog dojenja
dete blagim tapšanjem po leĎima naterati da podrigne i izbaci vazduh
iz želuca koji je progutan u toku sisanja. @eludac se u toku prve
godine razvije do zapremine od 500ml. Morfo-funkcionalno ,
dvanaestopalačno crevo je usko povezano sa želudcem i u procesu
varenja predstavlja mesto gde se slivaju žučni i pankreasni sokovi da
bi se omogućilo definitivno pripremanje hrane za proces potpunog
varenja. Budući da se i koncentracija žuči i pankreasnog soka nije
ustalila , mogući su česti poremećaji u toku varenja koji se najčešće
završavaju ili prolivom (dijareja) ili zatvorom (opstipacija) . Naročito
su opasni prolivi jer se na taj način veoma brzo može izgubiti veća
količina vode iz dečijeg organizma (dehidracija) na šta je odojče
veoma osetljivo.
Normalizovanje procesa varenja završava se izmedju 3-4 godine kada
se može preći na ishranu koja je identična ishrani odraslih , naravno
bez prisustva jakih začina.
Nekoliko dana po rodjenju veoma je česta pojava žutice kod odojčeta.
Ovo je znak da se jetra nešto sporije osposobljava za funkcionisanje i
uglavnom se veoma brzo povlači bez ikakvih posledica po samo dete.
Pri rodjenju, jetra je teška oko 150 gr, da bi kod odraslog čoveka
dostigla veličinu i od 1500gr.Adaptacioni period digestivnog trakta
koji iznosi oko 3-5 prvih godina života je period u kome i ćelije jetre
funkcionalno sazrevaju i pripremaju se za sve složeniju metaboličku
ulogu u organizmu.
144
Funkcionisanje digestivnog trakta pri umerenom fizičkom vežbanju

(rekretivni nivo treninga ili blag fizički rad kao što su šetnje i joging)
pozitivno deluje na procese lučenja želudačnih , žučnih i pankreasnih
sokova i pored uspešnijeg varenja povećava apetit. Ovo je najveći
neprijatrelj svih "turističkih programa" koji, usput, nude i kure za
mršavljenje zasnovane na kombinaciji dijeta i umerenog fizičkog
veažbanja . Prevazilaženje ovog stanja je veoma kompleksno i svodi
se na dva generalna pristupa;
- prestanak ograničenja ishrane uz uvoĎenje kontrolisanog
programiranog vežbanja gde opadanje telesne mase ide sporim ali
poželjnim tempom
- povećanje nivoa fizičkog opterećenja, naravno u kontrolisanim
uslovima, kada se efekat umerenog rada na digestivni sistem gubi i
shodno tome smanjuje apetit.
- upotreba hormona leptina kao preventive povratka jo-jo sindroma i
sprečavanja deponovanja masti
Ovde je opadanje telesne mase ubrzano, ali i opasnosti koje vrebaju

povećane (počev od ulaska u uslovno rečeno "rekreativnu
pretreniranost", do brzog ponovnog povraćaja kilograma po povratku
sa rekreativnog mršavljenja). Naravno, pristup je kompleksan i
zahteva reagovanje od slučaja do slučaja, s tim da se u startu , svakom
polazniku mora priznati da se problem povećane telesne mase ne
može rešiti preko noći sa jednim ili dva higijensko-dijetalna režima
već temeljnim , svesnim i voljnim pokušajem da se navike u životu,
počev od onih vezanih za ishranu pa do onih povezanih za planiranje
slobodnog vremena i fizičkih aktivnosti, promene.
Nasuprot umerenom vežbanju, intenzivan fizički rad kome su izloženi
sportisti i to po dva puta na dan, dovodi do suprotnih i krajnje
neželjenih pojava-gubitka apetita kao posledica smanjenja protoka
krvi kroz želudac u toku samog vežbanja. Ovo je neprijatelj broj
jedan sportskih nutricionista , samih sportista i njihovih trenera jer su
svi svesni da sa nedovoljnim unošenjem hrane u organizam dolazi do
pojave negativnog energetskog bilansa koji je prapočetak mnogih
problema vezanih za razna oboljevanja , povreĎivanja i samu pojavu
pretreniranosti.Pri napornom, intenzivnom fizičkom radu, dolazi do
145
preraspodele krvi u organizmu koja je predudslov povećanja protoka

krvi kroz tkiva koja neposredno učestvuju u radu a to su mišići i
naravno mozak. Zbog ove preraspodele , digestivni organi su u isto
vreme pod smanjenim protokom krvi upućeni na smanjivanje svoje
delatnosti pa im se ,po prestanku rada, mora dati dovoljno vremena da
se oporave i započnu normalno lučenje fermenata za varenje. Ovaj
period (najčešće od dva sata) treba iskoristiti za rehidraciju sportista
(povratak izgubljene tečnosti u toku treninga) za što je najpogodnija
OBIČNA VODA. Pred sam obrok se savetuje davanje jedne čaše
nekog prirodno zakiseljenog soka (paradajz, narandža, grejpfurt ili
limun) radi izazivanja lučenja kiseline u želudcu koja je preduslov
pojavi želje za jelom -apetita.
146
5. 5. RAZVOJ UROGENITALNOG SISTEMA

Normalno funkcionisanje bubrega i kvantitativno i kvalitativno
uspostavlja se dosta rano, već do kraja druge godine. I ovde, ponekad
može doći do poremećaja u refkleksnom kontrolisanju mokrenja koje
bi trebalo da se definitivno uspostavi do kraja 2.5 godine. Ovi
poremećaji su najčešće u sferi psihologije pa se tako moraju i lečiti.
Po roĎenju, zapremina mokraćne bešike je mala (oko 80ml) pa
novoroĎenče veoma često mokri. Veličina bešike se postepeno
povećava da bi do puberteta dostigla veličinu od 600-900ml. Tada se,
zbog pojačanog rasta skeleta, veoma često javljaju deformiteti u
razvoju kičmenog stuba sa pojavom lumbalne lordoze koja je
optužena za takozvane "ortostatske ili lordotičke albuminurije". Ovo
stanje nema nikakve veze sa sportskom albuminurijom o kojoj ćemo
raspravlljati na drugom mestu. Razvoj genitalnih organa se odvija i
kod muškaraca i kod žena znatno sporije od ostalih organskih sistema.
Kod 98 % muške dece, testisi se spuste u skrotum pre samog roĎenja.
Kod pojave nespuštanja potrebno je najkasnije pre puberteta
operativno intervenisati i omogućiti normalan razvoj oplodnih
sposobnosti muškarca.
5.5.1. RAZVOJ NEURO-VEGETATIVNOG SISTEMA
Poznato je da nervni sistem u čoveka uslovno možemo podeliti na:
1. periferni (PNS) i
2. centralni nervni sistem (CNS).
Pod perifernim, koga najčešće nazivamo i vegetativnim
nervnim sistemom, podrazumevamo onaj deo nervnog sistema koji je
zadužen za kontrolisanje rada unutrašnjih organa (srca, creva, bubrega
itd.) bez kontrole svesti-autonomno, automatizmom koji je
specifičan za svaku životinjsku vrstu i odreĎen je genetskom šifrom.
Naravno, budući da vegetativni nervni sistem, pored perifernih,
poseduje i svoje centre smeštene u funkcionalno višim partijama
mozga, nemožemo ga odvajati od centralnog nervnog sistema.
Periferni nervni sistem možemo podeliti na:
147
 SIMPATIKUSNI i
 PARASIMPATIKUSNI deo
Uloga koju ova dva sistema imaju u regulaciji rada visceralnih

organa umnogome zavisi od transmitera koji se luče na nervnim
završetcima. Tako, podsećanja radi, periferni nervi na svojim
sinapsama i nervnim završetcima luče acetil-holin. Ovaj isti transmiter
luče i preganglijska vlakna i simpatičkog i parasimpatičkog sistema.
MeĎutim, postganglijska vlakna SIMPATIKUSA, zadužena za
prenošenje impulsa do "radnog tkiva", pored acetil holina, u najvećem
broju slučajeva luče NORADRENALIN. Poznato je da noradrenalin
ima slična dejsatva kao i adrenalin, s bitnomn razlikom da ne
podražuje previše srčani rad i ima produženo dejstvo (više časova je
potrebno da bi se izlučio ili razgradio). Simpatikus reguliše promet
materija u organima ubrzavajući ga, što direktno dovodi do povećanja
rada samog organa. Stimulativna uloga simpatikusa se ogleda i na
dejstvo samog centralnog nervnog sistema što direktno, preko alfa
(piramidni) i gama nervnih puteva, može izazvati povećanje
sposobnosti mišićnih reakcija kao krajnjih efektornih organa na
završetku ovih puteva. Za razliku od simpatikusa, parasimpatikusna
postganglijska vlakna luče samo acetil-holin kao transmiter što bitno
usporava promet materija u unutrašnjim organima i ima za posledicu
usporavanje njihove funkcije. Nema nikakvog dejstva na centralni
nervni sistem i na njegove motorne efektore-mišiće.
O nadražljivosti vegetativnog nervnog sistema (što je bitno za
razumevanje pojma "trenutne adaptacije" na stres), govori podatak da
je za normalno funkcionisanje dovoljan jedan jedini impuls u nekoliko
sekundi, dok je za puno angažovanje potrebno do 10 impulsa u
sekundu. Radi ilustracije, za punu aktivaciju skeletnog nervnog
sistema, potrebno je izmeĎu 75 i 200 impulsa u sekundi.
Vegetativni nervni sistem (prvenstveno simpatikus) jako reaguje na
učestali intenzivan fizički rad adaptivnim mehanizmima koji se
zasnivaju na povećanju efikasnosti rada samih organa koji učestvuju u
radu pa se tako, za odgovor na ponavljani napor, postepeno smanjuje
količina energije koju efektorni organ utroši u jedinici vremena. U
praksi to znači da će se za isti rad srčani mišić kontrahovati manji broj
148
puta (smanjiće se frekvanca otkucaja a povećati udarni volumen

izbačene krvi u jednom otkucaju). Na primeru rada pluća, smanjiće se
broj respiracija, a povećati disajni volumen. Budući da adaptivni
mehanizmi, nastali kao odgovor na rad traju i u miru, to kod
utreniranih sportista imamo smanjen broj respiracija u minutu i
smanjenu srčanu frekvencu što tumačimo predominacijom vagusnog
dela vegetativnog sistema i u praksi nazivamo - "vagotonija". Ranije
se ovaj fenomen veoma često vezivao za pojam vrhunske
utreniranosti, što nažalost nije uvek slučaj, pa je pojava vagotonije,
iako poželjna kao jedan od fenomena koji prati dobru utreniranost,
nepouzdan parametar za preciznu procenu koliko je ta utreniranost
izražena i na kom nivou. Za ovu procenu potreban je kompleksan
timski rad uz obavezno testiranje pojedinih osnovnih i situacionih
motoričkih sposobnosti kao i morfo-funkcionalnih sposobnosti.
5. 5. 2. RAZVOJ ENDOKRINOG SISTEMA I

NJEGOVA ULOGA U RAZVOJU FIZIČKIH
SPOSOBNOSTI MLADIH
U regulaciji rada unutrašnjih organa, pored vegetativnog
nervnog sistema, učestvuje i endokrini sistem o kome će biti reči u
ovom poglavlju. Pored, vegetativne i neurogene regulacije
funkcija unutrašnjih organa i bioloških procesa, postoji i endokrina
regulacija od strane žlezda sa unutrašnjim lučenjem u koje spadaju:
 Hipofiza
 tireoidna zlezda
 paratireoidne žlezde
 timus
 epifiza
 nadbubrežne žlezde
 insularni aparat pankreasa
 polne žlezde
Put povezanosti CNS-a i perifernog nervnog sistema, i
endokrini sistem je povezan sa glavnim centrom regulacije preko
hipotalamusa. UtvrĎeno je za većinu hormona hipofize da se luče pod
149
direktnim uticajem "oslobaĎajućih faktora" hipotalamusa. TakoĎe se

zna da jedan broj ovih hormona ima i "inhibitorne faktore" koji, pored
postojanja povratne negativne sprege, smanjuju njihovo lučenje u
hipofizi.
5. 5. 3. 1. HIPOFIZA
Sama hipofiza se funkcionalno može podeliti na prednji i

zadnji režanj i smeštena je u turskom sedlu sfenoidalne kosti. Pri
roĎenju teška je oko 0.15 gr, u detinjstvu se udvostruči, da bi kod zrele
osobe imala četvorostuku težinu u odnosu na roĎenje (0.6 gr.). U
prednjem režnju se, izmeĎu ostalih luče sledeći hormoni:
1. Somatotropni hormon ili hormon rasta
2. Tireotropni hormon (TH)
3. luteinizirajuci (LH) i folikulostimulirajuci (FSH)
hormon
4. Adrenokortikotropni hormon (ACTH)
U zadnjem režnju hipofize se luče samo dva hormona:
oksitocin i vasopresin. Funkcionisanje hipotalamo-hipofiznog
kompleksa, kada je reč o pojedinim hormonima, se veoma često
odvija u ciklusima o čemu govore novija istraživanja. Ovaj fenomen
nazivamo bioritmom i on može biti kako dnevni, tako i mesečni pa i
godišnji. Izgleda da su godišnji bioritmovi kod čoveka izgubili onaj
značaj koji su imali u odreĎenom evolutivnom periodu. Samo
skraćenje polnog bioritma sa godišnjeg na mesečni i dnevni, je ljudsku
vrstu stavio u red izuzetno potentnih i omogućilo joj bolje šanse u
održanju vrste. Dnevni bioritmovi ACTH i TH pa i polnih hormona,
samo su još više poboljšali kvalitet i mogućnost adaptacije na uslove
spoljašnje sredine. HORMON RASTA je odgovoran za rast i
razvoj kako mekih tkiva tako i kostiju i rskavica. Njegovo pojačano
lučenje otpočinje oko 3-4-te godine a najveći intenzitet ima u periodu
puberteta. Smanjeno lučenje ovog hormona u detinjstvu dovodi do
patuljastog rasta iako su telesne proporcije i inteligencija očuvani. S
druge strane, usled povećanog lučenja ovog hormona u detinjstvu
dolazi do pojave gigantskog rasta sa očuvanim telesnim proporcijama
i normalnom inteligencijom. Ako usled pojave tumora na hipofizi
150
doĎe do pojačanog lučenja ovog hormona nakon prolaska puberteta,

dolazi do pojave koju nazivamo akromegalija. Ovu bolest karakteriše
porast mekih tkiva i hrskavica, (usled završenog okoštavanja nije
moguć razvoj kostiju), i nesrazmere u telesnim proporcijama. Ovo se
najbolje uočava na licu obolelog gde se uočavaju isturene jagodice,
velik i mesnat nos, povećane usne i povećanje vilične kosti.
Nažalost, u poslednje vreme se preparati ovog hormona vrlo često
upotrebljavaju u sportu, naročito u sportovima gde je bilo koju
komponentu snage potrebno razviti do maksimuma. Kombinuju se
najčešće zajedno sa anabolicima jer navodno potenciraju njihov
efekat. Osnovna metabolička dejstva hormona rasta se mogu svesti na:
 Pojačavanje sinteze proteina u svim ćelijama

 Smanjienje iskorišćenja ugljenih hidrata u celom telu
(dijabetogeno dejstvo hormona rasta)
 Povećanje mobilizacije masti i trošenje u energetske svrhe
Rast hrskavice (a time i kostiju) nije proizvod dejstva hormona

rasta na ćelije, već indirektnim putem, pod njegovim uplivom, dolazi
do sinteze u jetri i burezima supstance nazvane somatomedin bez
koje nema stvaranja kolagena potrebnog za rast kostiju. Po
završenom rastu u dužinu, nije prerkinut rast u kostiju u širinu
(nažalost ne samo kostiju) u šta se može uveriti većina
četrdesetogodišnjaka posmatrajući svoje "horizontalne" proporcije u
ogledalu.
Za razliku od somatotropnog hormona koji "ciljno tkivo" ima u
svakoj ljudskoj ćeliji, TIREOTROPNI hormon deluje samo na ćelije
tireoidne žlezde, stimulišući ih na proizvodnju dva hormona-tiroksina
i trijodtironina. Tiroksin je odgovoran za regulaciju bazalnog
metabolizma u organizmu-drugim rečima, odreĎuje osnovni
energetski nivo na kom ćelija-organizam kvalitetno funkcioniše.
Njegovo pojačano lučenje poklapa se sa periodom od 3-4 godine i
pubertetom. Pored bazalnog metabolizma, reguliše i nivo emotivnih
reakcija CNS. Jedno od glavnih metaboličkih efekata ovog hormona je
da njegovo prisustvo povećava koncentraciju glikoze u krvi što je
151
jedan od preduslova za povećanje energetskog nivoa na kom

organizam radi. Ovo je veoma bitno za rad u uslovima fizičkog
opterećenja jer bez povećanja šećera u krvi nije moguće povećanje
energetskih procesa u mišićnim ćelijama i postizanje velikih i
kvalitetnih kontrakcija. Povećanje koncentracija ovog hormona u krvi,
usled povećanog patološkog lučenja, dovodi do Bazedovljeve bolesti
koju karakteriše niz simptoma pojačanog energetskog rada ćelija,
(tahikardija, enormna mršavost, pojačano znojenje, i podrhtavanje
ruku-tremor i povećanje telesne temperature). Nasuprot ovom
oboljenju, nedostatak ovog hormona dovodi do pojave nazvane
miksedema, koju karakteriše enormna gojaznost praćena edemima,
zaostalost u rastu sa zdepastim trupom i kratkim ekstremitetima i
oštećnje inteligencije. Nažalost, i ovaj hormon je veoma često
zloupotrebljavan i na spisku doping supstanci. Uziman je naročito u
sportovima gde je eksplozivna snaga jedan od dominantnih faktora.
Ciljno tkivo za LH i FSH su polne žlezde i to kod muškaraca testisi a
kod žena ovarija. FSH se luči ciklično kod žena i utiče na stvaranje i
sazrevanje oplodne ćelije-jajašceta. Kod muškaraca stimuliše
spermatogenezu. LH kod žena stimuliše lučenje ženskih polnih
hormona-estrogena a kod muškaraca muškog polnog hormona
testosterona.
ACTH za ciljno tkivo ima koru nadbubrežne žlezde stimulišući
prvenstveno lučenje glukokortikoida-Kortisola. O ulozi ovog
hormona, nešto više reči će biti kada budemo govorili o nadbubrežnim
žlezdama.
Par PARATIREOIDNIH žlezda koje se nalaze sa zadnje strane
tireoideje su zadužene za metabolizam kalcijuma (Ca) i fosfora (P) u
organizmu. Uloga ova dva jona u organizmu je izuzetna. Jon Ca se
kao "stražar" nalazi u porama ćelijskih membrana i svojim pozitivnim
naelektrisanjem reguliše promet jona kalijuma (K) i natrijuma (Na)
kroz membranu. Od količine ovog prometa elektrolita zavisi i trenutno
izbalansirano energetsko stanje ćelije u miru koje nazivamo
"membranski potencijal". Kada se, zbog pojave nervnog signala,
pojavi talas akcionog potencijala koji je odgovoran za promenu
energetskog nivoa ćelije uloga Ca jona je da poveća propustljivost
membrane za jone K i Na i na taj način stvori preduslove za pojavu
152
kontrakcije mišića. Zato, kod poremećaja u lučenju ovog hormona kao

što je njegovo smanjenje, jedan od dominantnih simptoma je stalan
grč muskulature koji nazivamo tetanija. Hiperfunkcija ovih žlezda
dovodi do potpuno suprotne slike-smanjenja ćelijske nadražljivosti
koja se manifestuje mlitavošću muskulature što veoma podseća na
oboljenje - miastenia gravis. S druge strane, metabolizam jona
Ca i P nije vezan samo za ćelijsku membranu već učestvuje i u
gradivnim procesima u kostima, pa kod poremećaja u lučenju, u
kliničkoj slici dominiraju spontani prelomi ili iskrivljenja dugih
cevastih kostiju. TIMUS je žlezda sa unutrašnjim lučenjem za
koju se dugo nije znalo kakava mu je uloga u organizmu budući da se
njegovo tkivo starenjem pretvara u masno tkivo bez funkcije. Nalazi
se iza grudne kosti i kod dece može biti dosta velik pa su opisani i
klinički slučajevi pritiska timusa na okolne organe grudne duplje.
Obično je najveći u pubertetu, (oko 25 grama). Ni danas nije dokazana
endokrina uloga iako se smatra da ima udela u stimulaciji rasta,
osifikaciji i polnom sazrevanju. S druge strane, uloga timusa u
obeležavanju limfocita (stvaranje takozvanih T - limfocita ili "
ćelija ubica "), je ovu žlezdu izbacila u prvi plan jer se jedna od
vodećih teorija nastanka malignih oboljenja vezuje za
onesposobljavanje ovih " ćelija ubica " u organizmu usled čega
novoformirane maligne ćelije budu neprepoznate i slobodno započinju
svoj život. Jedna od pretpostavki je da se u našem organizmu, usled
stalnih mutacija ili pogrešnog kloniranja u svakom momentu nalazi do
deset potencijalno malignih ćelija koje sistem T - limfocita uspešno
otkriva i ubija. Onog momenta kada samo jedna ćelija izbegne smrt,
nastaje bolest koju nazivamo rak. EPIFIZA je takoĎe jedna od
"tajanstvenih" žlezda i izgleda da ona inhibitorno utiče na razvoj
polnih žlezda. Kod kod njene hipofunkcije dolazi do prerane pojave
puberteta koju nazivamo - pubertas praecox.
NADBUBRE@NE @LEZDE, smeštene, kako sam naziv kaže, iznad
bubrega, anatomski i funkcionalno su podeljene na dva dela, srž i
koru. U kori se, pod uticajem ACTH, luči više hormona svrstanih u
dve velike grupe:
 mineralokortikoidi - najznačajiniji predstavnik Aldosteron
 glukokortikoidi - najznačajniji predstavnik Kortisol
153
Hormoni prve grupe utiču na promet elektrolita (Na i K) vode,

ugljenih hidrata i minerala. Zato ih jednim imenom i nazivamo
mineralokortikoidi. Bez ovih hormona organizam je osuĎen na smrt u
veoma kratkom periodu zbog veoma teških poremećaja u
ekstracelularnim tečnostima i metabolizmu. Za razliku od nedostatka
mineralokortikoida koji je fatalan za organizam, nedostatatak
glukokortikoida nije fatalan ali izaziva vidne poremećaje u
metabolizmu, imunobiološkom odgovoru, i što je za nas najbitnije,
reakciji na stres. Naime, glukokortikoidi su pod direktnim uplivom
ACTH, i nivo Kortisola je veoma bitan za "doziranje" fiziološkog
odgovora na stres bio on fizički napor, infekcija ili dejstvo alergena.
Već u prvim minutima reakcije na stres, registruje se povećanje
Kortisola i do 20 puta. Može se slobodno konstatovati da Kortisol i
ostali hormoni iz grupe glukokortikoida umanjuju štetu nastalu
dejstvom stresa i "doziraju" adaptacioni odgovor. Poznat je dnevni
ritam (cirkadijalni ritam) glukokortikoida. Rano ujutro, sekrecija
ACTH i Kortisola je velika (zato su alergijske reakcije retke u
jutarnjim časovima) dok se smanjuju u kasnim popodnevnim i
večernjim časovima.
Ritam diriguje naravno hipotalamus i podložan je promenama
(promena navike znači promenu dnevnog ritma).
BRZA REAKCIJA KORE NADBUBRE@NE @LEZDE

IZAZVANA FRAKTUROM TIBIE I FIBULE (preuzeto iz Gaytona)
154
K O N CE T R ACIJ A K O R T IZ O N A U
N AD B U B R E Z N O J Z L E Z D I
mg
300
s e k u n d e (9 0 ) m i n u te (3 0 )
Sam Kortisol, povratnim delovanjem na Hipotalamus, može

smanjiti lučenje ACTH i na taj način izvršiti samodoziranje. Ovu
samoregulaciju u funkcionisanju endokrinog sisitema (ne samo
Kortisola) nazivamo NEGATIVNOM POVRATNOM SPREGOM.
Negativnom, jer je krajnji efekat doziranja po pravilu SMANJENJE
lučenja oslobaĎajućih faktora u hipotalamusu što dovodi do smanjenja
stvaranja samog hormona.
Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin, hormone
koji su od najveće važnosti za regulaciju adaptacionih mehanizama u
toku fizičkog rada. Njihovim lučnjem nastaju mehanizmi koji direktno
omogućavaju povećanje radnih performansi organizma.
 povećava se TA i udarni volumen srca

 šire se krvni sudovi srca i pluća i poboljšava dotok krvi u ove
organe omogućavajući im, na taj način, da iz režima
uravnoteženog mirnog stanja preĎu u režim rada pod
opterećenjem.
 šire bronhije i alveole što doprinosi boljoj razmeni gasova u
plućima
 selektivno sužavaju periferni krvni sudove vršeći preraspodelu
krvi u pravcu velikih grupa radnih mišića ostavljajući na
minimumu jedan broj organa trbušne duplje, (urogenitalni trakt,
digestivni trakt).
155
 povećavaju nivo šećera u krvi istiskujući glikogen iz depoa

(jetra) i na taj način povećavaju količinu "goriva" neophodnog
za metabolizam u toku rada.
 imaju sinergetsko (dopunjujuće) dejstvo sa tiroksinom
povećavajući energetsko stanje ćelija i za nekoliko puta, u
zavisnosti od nivoa potrebne adaptacije na napor menjajući tako
nivo bazalnog metabolizma. Slobodno se može konstatovati, s
obzirom na embriološko poreklo ćelija srži nadbubrega, da je
ona deo simpatičkog nervnog sistema. MeĎutim, potpuna
samostalnost u delovanju postoji što se najbolje može uočiti u
situacijama kada jednu komponentu isključimo iz sistema.
Primer za to je adrenektomija (operativno odstranjenje
nadbubrežne žlezde), kada simpatički nervni sistem, dosta
uspešno, zamenjuje nedostatak sekrecije hormona srži
nadbubrežne žlezde.
U izuzetno dramatičnim situacijama koje su od biti za
opstanak (odbrambene situacije) lučenje adrenalina je odlučujući
momenat koji mobiliše celokupan organizam na akciju. Naravno,
naredba se stvara u mozgu i preduslov je za pokretanje gore navedenih
dogaĎaja. MeĎutim, maksimalno iscrpljivanje funkcije srži
nadbubrega, (prilikom angažovanja i onih 20% ljudskih mogućnosti
koje nikad ne koristimo), je opasno po život i vrlo često se završi
egzitusom. Poznati su, pored adaptacionih momenata lučenja
adrenalina i ciklična lučenja, što nazivamo dnevnim bioritmom
adrenalina. Ovaj dnevni bioritam adrenalina, (5-7; 11-13; 17-19; 23-01
časova), je veoma važan za planiranje dnevnog režima treninga i
takmičenja i mora se kod svakog pojedinca tačno registrovati, (postoje
znatna odstupanja). Iako je odreĎena ritmičnost adrenalina pravilo,
moguće je planiranim treningom ovaj ritam donekle promeniti i
uskladiti sa nekom nepredviĎenom potrebom. Najbolji primer je
trening u noćnim i ranim jutarnjim satima zbog potrebe za promenom
vremenske zone i nastupa na velikim takmičenjima na drugim
kontinentima gde se satnica razlikuje i za 8-10 sati od domaće.
PANKREAS je žlezda koja samo jednim svojim delom učestvuje u
endokrinom sistemu i to onom koji luči hormone glukagon i insulin.
Drugim delom aktivno učestvuje u procesu varenja lučeći izuzetno jake
156
pankreatične sokove. Oba hormona direktno utiču na promet

šećera u krvi osiguravajući jedan relativno konstantan nivo u miru.
Insulin to postiže konstantnim smanjenjem količine šećera koga, u
slučaju potrebe za fizičkim radom, mobiliše adrenalin ili unosimo
putem hrane. Ova funkcija je izuzetno važna ako znamo da je jedino
gorivo koje u biti može da koristi aerobni ćelijski metabolizam
glikogen iz jetre, ćelijskih depoa ili iz same krvi. Sve hranljive materije
(masti, belančevine i ugljeni hidrati), se na kraju različitih metaboličkih
ciklusa pretvaraju u glikogen ukoliko preovladavaju katabolitički
procesi (procesi razgadnje materija). Katabolitički procesi vladaju u
toku budnog stanja i intenzivniji su ukoliko je organizam fizički ili
intelektualno opterećen. U slučaju da preovladavaju anabolitički
procesi (procesi sinteze ili izgradnje organskih struktura) koji
dominiraju u toku sna, višak hranljivih materija koji se ne ugradi u
rastenje i oporavak ćelijskih struktura deponuje se najčešće u vidu
masti iz kog oblika je dosta lako upotrebljiv. Sada je jasno koliko su
složeni poremećaji i po život opasna patološka stanja u ovom sistemu.
Usled iscrpljenja stvaralačkih mogućnosti pankreasa i smanjenja
količine insulina u krvi, dolazi do poznatog oboljenja koje nazivamo
"šećerna bolest" ili diabetes mellitus, koja se karakteriše povećanjem
koncetracije šećera u krvi. Do pronalaska insulina, ova bolest je bila
smrtonosna. MeĎutim, danas upotrebom kvalitetno doziranog insulina
uz higijensko dijetetske režime i umereno fizičko vežbanje, prognoza
ovog oboljenja je dobra. Naglašavamo umereno fizičko vežbanje kao
dopunsku terapiju ove bolesti, jer se fizičkim radom šećer iz krvi troši
za stvaranje energije u ćelijama za vršenje samog rada. Nije retkost da
se oboleli od ove bolesti bave i vrhunskim sportom pa je bilo i
Olimpijskih pobednika. Samo vežbanje smanjuje potrebne količine
insulina i pacijentima i lekarima omogućava lakše sprovoĎenje ove
dugotrajne (doživotne) terapije. Moramo ipak naglasiti da nije mali
broj kliničara koji ne odobravaju fizičko vežbanje kao dopunsku
terapiju ove bolesti upravo zbog napred iznete činjenice da u toku
vežbanja adrenalin i sam povećava koncentraciju šećera u krvi pa tako
može dovesti do potenciranja bolesti. Ovo je samo delimično tačno
ukoliko se radi o neregulisanom dijabetesu u kome su moguće
iznenadne promene stanja i pogoršanja bolesti. Takve osobe, do
157
stabilizacije kliničke i laboratorijske slike, zaista ne smeju biti

podvrgnute fizičkim opterećenjima.
5. 5. 3. 2. POLNE @LEZDE
Pod polnim žlezdama kod žena smatramo jajnike (ovarija), a kod
muškaraca semenike (testise). Već smo naveli pod kakvim su uplivom
ove žlezde od strane gonadotropina hipofize. U ovom poglavlju ćemo
se osvrnuti samo na muški polni hormon-testosteron.
Dugo se smatralo da muški polni hormon ima samo ulogu u
stvaranju,rastu i sazrevanju muških oplodnih ćelija-spermatozoida.
Kasnije, pridodata mu je i gradivna-anabolička uloga ali, po mišljenju
većine, u samo dva perioda života:
-intrauterinom i
-u pubertetu.
U intrauterinom periodu odlučujuća uloga testosterona bi bila u
opredeljivanju pola nove jedinke a u predpubertetnom periodu (što je
ekperimentalno potvrĎeno naglim njegovim povećanjem u krvi) u
pripremi i potpomaganju dejstva somatotropnog hormona u fazi
"bujanja" tkiva. Nakon toga, uloga bi se svela na reproduktivnu šemu
stvaranja spermatozoida. MeĎutim, eksperimentalnim radovima
Harveja, Rogozkina i na kraju Grigssa, dokazano je da testosteron i
nakon završenog perioda rasta i razvoja može imati anabolički uticaj.
Ovo je dokazano i jednim našim eksperimentalnim radom na grupi
muškaraca koja je u tromesečnom ciklusu uzimala testosteron u
terapijskim dozama. Pored ovih uloga, novija istraživanja sve
češće stvaraju takozvanu hormonsku teoriju zamora iako se mora
priznati da, iz godine u godinu, sve teorije zamora silaze na ćelijski
nivo). Po toj teoriji, nivo testosterona i još nekih manje važnih
hormona se sa radom a naročito onim koji je po tipu izdržljivosti
(aeroban rad), poveća u krvi i ostaje na jednom odreĎenom nivou sve
dok iznenadnim padom, pre subjektivnih znakova zamora i prestanka
samog rada, najavi pojavu akutnog zamora i prestanak rada. Ovo je
navelo jednu grupu istraživača da poveže iskaze sportista koji su
uzimali anabolike (svi anabolici su u biti derivati testosterona), o
odsustvu zamora u toku vežbanja sa ovim klinički dokazanim
pojavama. Hipofunkcija polnih hormona kod muškaraca
manifestuje se slabijim razvojem sekundarnih polnih karakteristika,
158
sterilnošću, smanjenjem potentnosti i libida. Dalje, prekomeran rast

nogu i kostiju karlice dalje feminizuje izgled muškarca što se još više
nadopunjuje nagomilavanjem masnog tkiva na bedrima i kukovima i
pojavom grudi. Ova slika je karakteristična i za predpubertetnu
kastraciju, (evnusi). Iz svega ovoga se vidi zašto je zloupotreba
ovih hormonskih preparata u svetu sporta u poslednjoj deceniji
zadobila kvalifikaciju epidemije. ProizvoĎači se svakodnevno
utrkuju da pronaĎu anabolik koji još nije uvršten u doping liste, a
sportisti da ih što pre upotrebe radi zadobijanja materijalnih dobara i
slave. Pri tom se listom zaboravlja toksičnost ovih preparata.
Mnogi su skloni da svoje prećutno odobravanje dopinga tumače
pravom svakog pojedinca na svoj život ili smrt. Da, to pravo zaista
postoji, ali samo ukoliko se njime ne manipulišu i obmanjuju drugi koji
bi svoj život i zdravlje, i pored bavljenja vrhunskim sportskim
treningom, hteli da sačuvaju.
5. 6. RAZVOJ NERVNOG SISTEMA I ČULA
Pravilo da funkcija razvija organ najbolje može da se
primeni kod biološkog razvoja CNS-a. Gotovo da za svaki segment
CNS (izuzetak je kora velikog mozga koja se morfološki poslednja
uobličava) po roĎenju ima gotovo završenu morfološku strukturu na
koji se funkcija, tek nakon odreĎenog dužeg ili kraćeg perioda uticaja
spoljašnje sredine, pojavi. Nervni sistem se kod čoveka stvara od
trećeg klicinog lista - ektoderma. Osnovna funkcija nervnog sistema
je da poveže funkcionalno sve organske sisteme i omogući njihov
koordinirani rad pri uspostavljanju veze sa spoljašnjom sredinom.
Nervni sistem delimo na sledeće komponente po filogenetskoj starosti:
 KIČMENA MO@DINA (medula spinalis) filogenetski najstariji
deo nervnog sistema je mesto gde su skoncentrisani najprostiji
nervni refleksni lukovi čiji je osnovni zadatak da u odreĎenim
situacijama omoguće brzo refleksno reagovanje. Refleksni lukovi
koji egzistiraju na ovom nivou su uroĎeni i najveći domet u
organizacionoj šemi podrške imaju u srednjem mozgu, mada se
najveći broj završava na prostom refleksnom luku do najbliže
ganglije u kičmenoj moždini. Veliki broj ovih refleksa se gubi u
toku prve godine. Najuočljiviji su Moroov refleks hvatanja,
159
Robinsonov refleks držanja, i refleks sisanja. Povrede kičmene

moždine, u zavisnosti na kom se nivou lokalizuju, mogu dovesti do
oduzetosti ili samo donjih partija tela (paraplegija) ili svih
ekstremiteta (kvadriplegija).
 PRODU@ENA MO@DINA (medula oblongata) filogenetski
nešto mlaĎi deo nervnog sistema, u kome se nalaze i završni centri
za neke vitalne reflekse i pojedine kranijalne nerve. Tako se ovde
nalaze centri za refleks disanja, srčani ritam, kontrolu krvotoka,
znojenje itd. Povrede vratnog dela kičmenog stuba obično su
udružene sa povredama produžene moždine (saobraćajni
traumatizam). Najopasnije situacije su kada pri udarcu odstraga
doĎe do hiperekstenzije glave, što dovodi do prekida anatomske
celine produžene moždine i, shodno tome, rada gore navedenih
centara za disanje i srčani rad.
 MALI MOZAK (cerebellum) koji u modernom rečniku
dvadesetog veka predstavlja centralni kompjuter za koordinaciju
svih pokreta a naročito onih najpreciznijih, je smešten u zadnjoj
lobanjskoj jami iznad produžene moždine. Sadrži centralni deo i
dve hemisfere. Njegova oštećenja dovode do poremećaja
koorinacije pokreta, ravnoteže i promene tonusa poprečno prugaste
muskulature. U žargonu kompjutera, mali mozak možemo uporediti
sa centralnim matematičkim koprocesorom zaduženim za brzo
proračunavanje matematičkog položaja tela i njegovih delova u
prostoru i finu regulaciju potrebne korekcije.
 SREDNJI MOZAK (mesencephalon) predstavlja pretposlednji
nivo strukturne i funkcionalne organizacije nervnog sistema i
osnovna uloga mu je u omogućavanju sinhronizacije dejstva ostalih
nižih delova. Predstavlja poslednje mesto do kog dolaze pojedini
primitivni refleksni lukovi. Razvojem corpus strijatuma razvijaju se
mehanizmi sinergije potrebni za sedenje, hvatanje, stajanje i slične
složenije motoričke radnje.
 VELIKI MOZAK (tellencephalon) - najmlaĎi filogenetski deo
nervnog sistema i ujedno najsavršeniji, predstavlja poslednju
evolutivnu morfo-funkcionalnu stepenicu biološkog usavršavanja
kod čoveka. Upravo zbog ove činjenice, razvoj velikog mozga se
160
ne završava u intrauterinom peridu već se produžava i nakon

roĎenja, jer je za definitivno njegovo sazrevanje potreban uticaj
okolne sredine. Razvitak mozga je naročito intezivan u prvoj
deceniji života kada je učenje i razvoj kako motoričkih tako i
senzitivnih i intelektualnih sposobnosti najveći. Mozak
novoroĎenčeta se odlikuje nerazvijenošću kore, piramidalnih
puteva i corpus striatuma. Tek sa njihovim razvojem, veliki mozak
preuzima ulogu centralnog kontrolnog pulta. Težina mozga kod
odraslog čoveka se kreće oko 1400 gr. Pojedine moždane strukture
se razvijaju i do 20-te godine života.
Fizičko vežbanje koje u periodu nakon roĎenja možemo u
uslovnom smislu posmatrati kroz funkcionalne igre (vidi psihomotorni
razvoj) je od presudnog značaja za funkcionalno sazevanje kore mozga,
naročito motorne zone. U periodu intenzivnog rasta i razvoja celog
organizma, fizičko vežbanje ima blagotvorno dejstvo i na sazrevanje
CNS-a. Razvoj koordinacije, brzine i donekle snage, u ovom periodu
zavisi i od uticaja vežbanja na sazrevanje moždanih struktura.
5. 7. RAZVOJ ČULA
5. 7. 1 VID
Iako se morfološki oči u intrauterinom životu veoma ubrzano
razvijaju, dete se raĎa slepo. No ubrzo, već nakon nekoliko dana,
pojavljuje se razlikovanje svetlosti od tame. Razvoj vida ide preko
nekoordiniranih pokreta očne jabučice pri praćenju predmeta do
postepene fiksacije i pojave binokularnog vida (jedinstvena slika).
Dalji razvoj vida uveliko je vezan za proces učenja pa se, kao rezultat,
pojavljuje prepoznavanje odreĎenih oblika, predmeta i osoba i
emotivno reagovanje pri tome. Razvoj binokularnog vida se završava
oko treće godine, kada je i moguća subjektivna kontrola. Pri
kontrolnim pregledima se zanemaruje fiziološka dalekovidost male
dece zbog nedovršene anatomske zakrivljenosti oka. U isto vreme,
kada se definitivno razvije binokularan vid, oko se osposobljava da
raspoznaje boje, najpre najintenzivnije, (crvena), pa zatim sve
osnovne boje. Slepilo za boje (Daltonizam) sreće se kod 4%
muškaraca i deset puta manje kod žena. U sportu, refraktorne
anomalije oka (hypermetropia - dalekovidost i myopia
161
(kratkovidost) uključujući i one jako visoke dioptrije, ne predstavljaju

veći problem iako ima stanja gde je potrebno mišljenje oftalmologa za
procenu sposobnosti za intenzivne napore. Na sreću, dalekovidost je
daleko češća anomalija (97 : 3) u odnosu na kratkovidost što
predstavlja olakšavajuću okolnost ako se zna biološki tok ove
refrakterne anomalije. Naime, poznato je da su svi ljudi u trenutku
raĎanja dalekovidi i da se anatomski razvojem očne jabučice ova
anomalija postepeno gubi a reĎe prelazi u kratkovidost. Problem
dalekovidosti u sportu nije preterano naglašen iz najmanje dva
razloga:
 zbog mogućnosti akomodacije (prilagoĎavanja i

samokorekcije)
 zbog biološkog toka ka normalizacciji visusa u procesu
biološkog rasta
Problem dioptrije (naročito myopije-kratkovidosti) u sportu je

daleko značajniji i često može predstavljati ograničavajući ili pak
onesposobljavajući faktor u sportu. Kratkovidost se najčešće javlja u
toku intenzivnog rasta i razvoja organizma - puberteta, o čemu naročito
treba voditi računa. Ukoliko je postojala pre puberteta, postoji opasnost
drastičnog pogoršanja. Visoke myopie (preko 5 dioptrija) predstavljaju
relativnu kontraindikaciju za bavljenje kontaktnim sportovima jer su
povrede oka najčešće skopčane sa teškim oštećenjima i neizvesnom
prognozom. Delimično, ovaj problem je rešen pojavom mekih sočiva
koje sportisti veoma rado koriste i koja im omogućavaju ravnopravan
sportski nastup u skoro svim sportovima. Biološki tok razvoja
vida od četrdesete godine postepeno dobija odlike slabljenja. Prvi znaci
su prelaz iz dobrog vizusa prilikom čitanja na čitanje sa povećane
udaljenosti (u starosti su sve kraće ruke) Što se veoma brzo završi
upotrebom naočara sa + dioptrijom. Već oko 60-te godine se kod
odreĎenog broja ljudi, pojavljuje staračka katarakta (zamućenje sočiva)
i ukazuje potreba za operacijom. Slabovisot napreduje do potpunog
slepila kod izuzetno starih osoba.
162
5. 7. 2 SLUH
Sa roĎenjem, receptorni deo slušnog aparata je gotovo potpuno
razvijen, iako novoroĎenče slabo čuje. Reagovanje na zvuk i šumove
se primećuje tek krajem prvog meseca. Prvi pokreti na šumove
(namerno okretanje) pojavljuju se krajem trećeg meseca a nezgrapno
praćenje ritma tek nakon osmog meseca. Razvoj sluha je izuzetno
genetski zavisan. Tako razlikujemo decu sa izrazito dobrim sluhom i
decu sa mladalačkom nagluvošću. Ponegde se čuje termin apsolutni
sluh koji ne označava kvalitet i sposobnost dobrog razlikovanja svih
talasnih dužina zvuka već sposobnost kvalitetnog reprodukovanja
zvuka složenih talasnih dužina-melodije. Prema tome, muzikalnost ne
zavisi od sluha (Betoven je bio potpuno gluv) ali mu svakako koristi.
Poremećaji u predelu slušnog aparata koji dovedu do nagluvosti
ili potpune gluvoće u ranom detinjstvu, mogu da ometu pravilan
emocionalni razvoj ličnosti, teško oštete vokalizaciju glasova tako da
se proces iskomplikuje i najčešće završi gluvonemošću. Ne retko,
ukoliko ne pohaĎaju specijalne škole za rehabilitaciju i
osposobljavanje, psihički razvoj ove dece se završi autizmom
(gubitkom kontakta sa spoljašnjim svetom) što predstavlja veliki
socijalni problem i same porodice i društva ili, što je još gore,
maloletnom delikventnošću. Ako se nagluvost razvije nakon
završenja učenja govora, tada se komunikacija sa okolinom lakše
održava i ovakve osobe, pomoću slušnog aparata, se dosta dobro
socijalno adaptiraju. Kod gluvoneme dece je, veoma često,
osnovnom bolešću koja je izazvala gluvoću napadnut i vestibularni
aparat u većem ili manjem stepenu pa dolazi do finih ili čak i grubih
poremećaja koordinacije. Ovo profesor fizičkog vaspitanja mora da
ima na umu pri odreĎivanju tipa vežbi tako da ne dolazi do
povreĎivanja. MeĎutim, ovo nije pravilo i ne tako retko, nailazimo na
gluvoneme vrhunske sportiste. Zabluda je da se sa slepim i
gluvonemim osobama nema šta tražiti u fizičkoj kulturi. Naprotiv,
hendikepirane osobe izuzetno dobro podnose prilagoĎene fizičke
vežbe, a uticaj samog vežbanja je potenciran emotivnom komponentom
koja je izuzetno izražena. Blagotvorno dejstvo fizičkog vežbanja, kako
na telo tako i na duh, nigde se ne može tako uočiti kao na primerima
163
hendikepiranih lica ili invalida. Otuda, ne mali broj profesora fizičke

kulture ističe da je posebno zadovoljstvo raditi sa ovakvim grupama i
da svakim danom otkrivaju nove, za njih nepoznate mogućnosti osoba
koje vežbaju. Nagluvost za pojedine spektre talasnih dužina zvuka
javlja se već oko 40-te godine. Prvi simptom je otežano razumevanje
normalnog govora u prostoriji sa većom količinom šumova i drugih
zvukova (diskoteka). Već oko 60-te godine odreĎen broj ljudi slabije
čuje i potreban im je slušni aparat. Oko 90-te godine većina ljudi ima
potrebe za slušnim pomagalima.
5. 7. 3. ČULO MIRISA
Receptori ovog čula se nalaze u sluzokoži nosa i potpuno su

razvijeni po roĎenju iako dete reaguje na mirise nešto kasnije.
Raspoznavanje mirisa uči se tokom celog života i može predstavljati
vrstu zanimanja. Kod pojava nekih lokalizacija tumora u mozgu, pre
nastanka glavobolja i neuroloških ispada fini početni simptom može
biti gubitak osećaja mirisa.
5. 7. 4. ČULO UKUSA
Receptori ovih čula se nalaze u papilama jezika, mekom i

tvrdom nepcu. Tek izmeĎu 2-3 meseca posle roĎenja dete reaguje na
ukuse (slano, gorko, kiselo) a već u drugoj polovini prve godine života
počinje da bira hranu, (najčešće blago zaslaĎenu).
Pravi ukus se formira u kasnijem životu pod uticajem navika u
ishrani.
5. 8. PUBERTET
Period POSLEDNJEG intenzivnog biološkog rasta i razvoja

usled pojačanog lučenja hormona rasta (somatotropnog hormona) i
polnih hormona (folikulostimulirajućeg i luteinizirajućeg) nazivamo
pubertet.
S obzirom da je ovaj period burnog biološkog razvoja vezan i
sa svekolikim povećanjem svih ljudskih aktivnosti, uključujući i
sportske, smatramo ga daleko najvažnijim periodom razvoja i
164
posvećujemo ove redove. U našem podneblju, početak puberteta kod

devojčica vezujemo za 10-11 godinu, a kod dečaka 12-14 godinu
života. Pojačano lučenje somatotropnog hormona (STH) ima za
posledicu ubrzano razmnožavanje i uvećavanje gotovo svih
somatskih ćelija/osteocita (koštanih ćelija), miofibrila (mišićnih
ćelija), čak i mastocita (masnih ćelija) itd. Ovaj uticaj na gotovo sve
somatske ćelije nije podjednak što prouzrokuje neravnomernost u
rastu pojedinih organskih sistema. Na primer, razvoj koštanog sistema
je brži od razvoja mišićnog sistema i veoma često dovodi, udružen sa
napornim treninzima, do velikog broja sportskih oštećenja. Sa druge
strane Folikulostimulirajući hormon (FSH) i luteinizirajući hormon
(LH) imaju ulogu u polnom sazrevanju jedinke, pripremajući je za
period reprodukcije u okviru nagona za održanjem vrste. FSH utiče na
sazrevanja polnih žlezda i stvaranje oplodnih ćelija-jajne ćelije kod
devojaka i spermatozoida kod muškaraca, dok LH utie na lučenje
TESTOSTERONA kod muškaraca i ESTROGENA kod devojaka.
Upravo ova dva poslednja hormona su krivci intenzivnih promena
koje ljudsko telo doživljava u svim svojim sferama razvijajući do
genetskog optimuma sve sekundarne polne karakteristike kojima je
jedinka obdarena. Sposobnost testosterona da potencira razvoj
mišićnih ćelija i njihovo ubrzano razmnožavanje i zadebljavanje,
dovodi do uočljivih razlika u telesnoj konstituciji izmeĎu polova.
Budući da se, testosteron nalazi u višku kod muškog pola, njegov
razvoj je kada su u pitanju lokomotorni aparat i kardiovaskularni
sistem, u prednosti nad ženskim polom. Tako su muškarci, na kraju
biološkog razvoja, viši u proseku za 10-12 cm, teži oko 8 kg, imaju
već i procenat mišićne mase i do 5%, manji procenat masne mase od
5-8%, veću aerobnu sposobnost do 20% i veću relativnu mišićnu
snagu i do 25% u proseku. U toku puberteta koji traje u proseku 2-3
godine, biološki prirast telesne visine (TV) i telesne mase (TM) je
različit. TV može u toku jedne godine da se poveća oko 10 (raspon je
od 10-30 cm) na godinu što ukupno za ceo pubertet iznosi u proseku
30-40 cm. Naravno da je ovo strogo individualno i da ima velikih
oscilacija. Kod pojedinaca pubertet se može odigrati za samo dve
godine (češće kod ženskog pola) i suprotno, odreĎen broj dece se
razvija usporeno i do pet godina i veoma teško im je prognozirati
165
razvoj. Ubrzan razvoj bioloških karakteristika je i inače poznat kod

ljudske vrste o čemu svedoče brojni radovi i naziva se - jednim
nazivom AKCELERACIJA. Otuda i osobe koje se u kratkom
vremenskom intervalu razvijaju, ili im razvoj krene pre očekivanog
vremena, nazivaju AKCELERANTI. Prisustvo akceleranata u sportu
(kao i gigantizma) je veoma često. Čak se u sportskoj selekciji,
naročito u sportovima poput košarke, odbojke, i vaterpola ovakva
deca veoma često sreću. S druge strane, orijentacija u sportskoj
selekciji samo na akcelerante može biti i mač sa dve oštrice jer je
nepoznanica kada će se razvoj akceleranta završiti i veoma često se
desi da akceleranti ne izrastu u gigante što je očekivana i željena
varijanta, već u normalno razvijene osobe. S druge strane, usporen i
produžen biološki razvoj ogleda se manjim prirastom TV i TM u
periodu puberteta i budući da takva deca zaostaju u morfološkim
karakteristikama u odnosu na svoje hronološke vršnjake nazivaju se
RETARDANTI.
Telesna masa u pubertetu se poveća od 7-10 kg godišnje što
znači moguć prirast i do 30 kg. Stoga je sasvim jasno kakve posledice
po motoriku moe da ima ubrzan pubertet i šta se sve dogaĎa sa
dečijim organizmom na svim nivoima i svim organskim sistemima.
Sledi nekoliko grafikčih primera gornjih konstatacija.
GODIŠNJI PRIRAST TELESNE VISINE
25 devojke
20 de~aci
15
10
5
0
1
3
5
7
9
11
devojke
13
15
17
19
Grafikon 13
166
Iz grafikona 13 može se videti dinamika razvoja TV od

roĎenja do kraja biološkog razvoja za koji se orijentaciono uzima 19
godina kod muškaraca i 17-ta godina kod devojaka. MeĎutim,
biološki razvoj se zapravo ne završava tada. Razvoj lokomotornog
aparata u kvalitativnom smislu, pa i maleni prirast u rastu, mogu se
odvijati i do 25-te godine života. Razvoj telesne mase (TM), (garfikon
14) je za razliku od prethodnog, prikazan do kraja života, jer za
razliku od TV tako i razvija. Na grafikonu 13 vidi se skokovit razvoj u
periodu od 10-18 godine iako to nije poslednji period prirasta TM.
GODIŠNJI PRIRAST TM
10
1
1
10
20
30
40
` ene
50
60
70
Grafikon 14
Razvoj mišićne snage i brzine, prikazan na grafikonima 15 i 16

dokumentuje gornje navode o drastičnoj diferencijaciji motoričkih
sposobnosti izmeĎu polova u toku puberteta.
167
RAZVOJ MIŠI]NE SILE DINAMOMETRIJA ŠAKE

po Smedleju
100 devojke
de~aci
10
1
1 3 5 7 9 11 13 devojke
15 17
19 21
Grafikon 15
Iz grafikona 15 vidi se i jedan interesantan paradoks. Naime,
zbog ranijeg ulaska u pubertet devojčica dolazi do jednog, doduše
trenutnog, poremećaja u odnosu snaga-devojčice su čitave dve godine
krupnije i stoga jače od muškaraca. Vrlo brzo, ulaskom muškaraca u
pubertet, ovo se gubi.
RAZVOJ BRZINE
trcanje 30m/sec
168
10 devojke
de~aci
1
1 3 5 7 9 11 devojke
13 15 17 19
Grafikon 16
Upravo pomenute posledice u motoričkom prostoru su najveći
krivac epidemije padova i shodno tome fraktura kostiju ručja i
skočnog zgloba. Pored mehaničkih povreda, veoma česte su povrede
nastale usled prenaprezanja mekih tkiva. Takve povrede, budući da
nastaju postepeno i u svojoj epidemiologiji kao glavni uzrok imaju
disproporciju u brzini rasta mekih i tvrdih tkiva nazivamo
OŠTE]ENJA. Najčešća oštećenja tipična za hronična prenaprezanja u
toku puberteta su SKAKAČKO KOLENO I TENISKI LAKAT.
Skakačko koleno se najčešće javlja u košarci, odbojci i atletici-
skakačke discipline, a teniski lakat specifično u tenisu. Značaj ovih
oštećenja je ogroman jer, ukoliko se na vreme ne uoči i ne napravi
poštedna terapeutska pauza, promene mogu definitivno promeniti
sportski tok povreĎenog i naterati ga da pre vremena završi karijeru.
Za nas je od posebnog značaja da objasnimo simptome skakačkog
kolena, njegovo lečenje i prevenciju nastanka oštećenja.
Skakačko koleno nastaje usled iznenadnog brzog rasta skeleta
čiji tempo meka tkiva (ligamentum patele u ovom slučaju) ne mogu da
prate. Ovo prouzrokuje prekomernu zategnutost ligamenta čak i u
miru. Na ovo se nadovezuje učestalo naprezanje ligamenta kod
ponavljanih skokova (bez kojih košarka ne može) što još više nadraži
pripoje ligamenta (donji kraj patele-čašice kolena i tuberositas tibie-
gornji okrajak golenjače). Ovo se ubrzo iskomplikuje pojavom otoka
169
ne navedenim mestima koji je bolan i na najmanji dodir i potpuno

onesposobljava sportistu da vrši skokove, a u poodmakloj fazi i da
trči. Lečenje se sastoji u terapijskoj poštedi koja nažalost mora biti
dugotrajna (i do šest meseci) u kojoj se uglavnom, savetuje
privremena promena sporta - zamena košarke plivanjem. Ovo deca,
kada im se ukače na privremenost zamene i objasni da samo tako
mogu ponovo da, nakon oporavka, treniraju voljeni sport, rado
prihvataju. Pored mirovanja i analgetika, retko se prepisuju i
antiinflamatorna sredstva za ublažavanje simptoma i otoka. Redovna
kontrola je obavezna u periodu mirovanja. Epilozi mogu biti širokog
spektra. Od potpunog izlečenja bez posledica, do trajne nesposobnosti
za bavljenje skakačkim sportovima. U svakom slučaju, posledice se
mogu osećati i za vreme dugotrajne i uspešne karijere. Preventiva
nastanka skakačkog kolena je da se trener uputi u tajne prepoznavanja
pojave,i obavesti o veličini opasnosti od njenog nastajanja u periodu
ubrzanog rasta. Tada dobar trener mora da promeni trenažna
opterećenja, radi na tehnici i brzini a smanji intenzitet skakačkog dela
treninga. Jednostavan pritisak palcem na izbočinu golenjače ispod
kolena (koja je po pravilu jako naglašena u košarkaša) i bolna grimasa
sportiste, otkrivaju dijagnozu. Ne čekati da se dete požali, već aktivno,
sam tražiti promenu je jedino pravovremeno izbegavanje većih
komplikacija.
S druge strane, u meka tkiva spada i srce kao mišićna pumpa.
Njegovo uvećanje rastom i zadebljenjem miofibrila takoĎe može da
bude u zaostatku za rastom skeleta. Ovo se potencira i čestim
zabačenim položajem srca u uskom grudnom košu tipičnom za
košarkaše (viseće srce) što ne retko izaziva, čak i u miru, neodreĎene
manje ili veće tegobe sa cirkulacijom. Na ovakav hendikepiran status
srčanog mišića nadovežu se naporna naprezanja treningom i sportista
u jednom kritičnom momentu puberteta znatno smanji svoje
funkcionalne sposobnosti kardiovaskularnog sistema. Ovo se
manifestuje sve bržim zamaranjem sportiste na treningu, zadihanošću
i posle malog napora i sve slabijim igračkim učinkom. I ovde će lekar,
specijalista sportske medicine, lako otkriti važne promene na
konfiguraciji srca. Naime, javlja se čuvena morfo - funkcionalna
disocijacija koja se karakteriše uvećanjem srčanih šupljina (kao kod
170
sportskog srca) koje nisu praćene i adekvatnim porastom sposobnosti

(smanjena potrošnja kiseonika). Ova disocijacija znači da se ne radi o
HIPERTROFIJI srčanog mišića koju srećemo kod sportskog srca već
o DILATACIJI srčanih šupljina. Ove promene, na sreću, u najvećem
broju slučajeva ne zahtevaju prekid treniranja, i prolaze nakon
nekoliko kriznih meseci bez posledica. Ipak, zbog postojanja
odreĎenog broja komplikacija, odluku treba prepustiti specijalisti.
Završetkom puberteta, sportista ulazi u period adolescencije u
kome se, i pored usporenog rasta i razvoja, dešavaju i velike emotivne
promene u psihološkoj sferi. Duh mora da prepozna i prihvati novi
oblik svoga tela što, ponekad i nije jednostavan i brz proces. Ali o
ovome aspektu biološkog razvoja sigurno ste slušali na predavanjima
psihologa. Na kraju da zaključimo, iako sam period puberteta nije
najburniji period ljudskog razvoja, (najburniji se odvija u toku
trudnoće u materici majke i u prvoj godini nakon roĎenja) ovo je
poslednji veliki trenutak gde fizička vežba može da usmeri razvoj,
omogući mu skladnost i potpuno genetsko ispoljavanje i donese
užitak. Upravo ovo, a ne samo uspeh, bi trebalo da budu glavni motivi
ZAŠTO neko trenira. Zato je najveća satisfakcija svakog trenera
mlaĎih selekcija da, na rastanku, pred svojim očima ima skladno
razvijeno telo, dobro upakovan duh i veselu životnu orijentaciju osobe
koju je godinama negovao.
171
6. P S I H O M O T O R N I RAZVOJ
6. 1. MOTORNI RAZVOJ
Kako psihički razvoj nije predmet našeg proučavanja, moramo

se detaljnije pozabaviti problemima motornog razvoja deteta, a
naročito, sa načinima pomoću kojih se pojedine kompopnente
motornog razvoja mogu ubrzati, ili, što je daleko pravilniji pristup,
načinimapomoću kojih se u današnjem modernom svetu ovaj razvoj
može OMOGU]ITI do optimalnih granica. Jer, nažalost, sve većim
opterećenjem deteta nastavnim gradivom i fondom neophodnog znanja
koje treba da stekne u osnovnom i srednjem školstvu, zanemarujemo
potrebu deteta za igrom kroz koju se razvija i telo i duh. Imamo običaj
da kažemo da je znanje "majka života", a zaboravljamo da to isto
znanje treba da "zapakujemo u čvrsto pakovanje" koje bi moglo
dugo da ga čuva od svih nepogoda koje ga mogu snaći i da i sebi i
nama što duže i kvalitetnije služi. To pakovanje je telo, koje mi,
razvijajući duh, zanemarujemo i onemogućavamo da se u potpunosti
iskaže. Posle roĎenja, dete je refleksno biće, spontanih
nesvesnih pokreta koji su pojedinačni i bez kontrole i koordinacije iz
viših centara nervnog sistema. Mijelinizacijom piramidalnih puteva i
razvojem Corpusa strijatuma koji povezuje odreĎene delove
centralnog nervnog sistema, počinju se pojavljivati pokreti koji nisu
ordraz samo refleksnih radnji ubeleženih u genotipsku šifru, kao
osnovna matrica za motoričku nadgradnju, već u sebi sadrže i
celishodnost i želju za promenom položaja tela u prostoru.
Promenom položaja tela u prostoru, menjaju se i nadražaji koje
primaju čula, od najprostijih mehanoreceptora u mišićnim vretenima
poprečno-prugastih mišića, do svetlosti i zvuka koji dolaze sa druge
strane. Na taj način, nadražuju se recetori u vestibularnom aparatu, u
retini oka, u eustahijevoj tubi, u intrafuzalnim vlaknima mišićnog
172
vretena, pa se količina informacija i njihov kvalitet (intenzitet)

povećaju, što stimulativno deluje na dalji razvoj i buĎenje najviših
partija centralnog nervnog sistema - kore velikog mozga.
Tabela 9.
Motorički razvoj u prvoj godini (prema Gajtonu).
Mesec funkcija
0 Sisa
1 Smeje se
2 Vokalizira
3 Uspostavljena kontrola glave
4 Uspostavljena kontrola ruku
5 Preokreće se u krevetu
6 Sedi kratko vreme
7 Puže
8 Hvata
9 Uspravlja se
10 Hoda uz podršku
11 Stoji samostalno
12-15 Hoda samostalno
Osnovne biomotoričke karakteristike podelili smo na;
1. brzinu
2. koordinaciju
3. izdržljivost
4. snagu
5. fleksibilnost
Ova podela se najčešće pominje u našoj stručnoj literaturi

meĎutim, u poslednje vreme, pojavljuju se i druge podele od kojih bi
naveli onu koji je predložio Evropski koncil u sklopu programa
EUROFIT. Eurofit predstavlja sistem testova i kriterijuma po kojima
se osnovne i kompleksne motoričke sposobnosti srednjoškolaca
evropske zajednice MORAJU testirati. Po toj podeli razlikujemo
sledeće fizičke karakteristike:
173
1. agilnost
2. mišićnu silu (statičku i eksplozivnu)
3. Kardio-respiratornu izdržljivost
4. mišićnu izdržljivost
5. telesnu kompoziciju
6. fleksibilnost
7. brzinu
8. koordinaciju-ravnotežu
Pod brojevima 3, 4, 5, 6 nalaze se komponente koje opredeljuju
i uticaj fizičkog vežbanja na zdravlje i obratno.
Za početni biološki razvoj svake od ovih motoričkih
sposobnosti (od 1 do 7 godine života) naophodna je IGRA pa ćemo
sledeće redove posvetiti detaljnijem osvetljavanju ovog fenomena.
Dečiju igru možemo podeliti na pet osnovnih oblika:
1. Funkcionalne igre
2. igre mašte
3. recepcijske igre
4. stvaralačke igre
5. kolektivne igre
U odreĎenim periodima razvoja, odreĎene igre će imati
odlučujući značaj za razvoj motorike. Ni jednog momenta nesmemo
izgubiti iz vida da je motorni razvoj, iako usko povezan sa razvojem
svih funkcionalnih sistema u organizmu i razvojem psihičkog života,
velikim delom genetski opredeljen. TakoĎe, igra razvija i socijalne
odnose jer se postepeno, od usamljenog igranja razvija uporedno
igranje, da bi se tek punom socijalizacijom razvila kolektivna igra.
U prve dve godine života u igri deteta preovlaĎuju funkcionalne
igre čija je osnovna zasluga dalji razvoj funkcija dečijeg organizma.
Tu spada puzanje, sedenje, ustajanje, opipavanje, hvatanje, gužvanje,
cepanje, ukratko radnje koje samo u prenosnom smislu možemo
nazvati igrom .
Već od treće godine, pojavljuju se igre mašte i recepcijske igre.
U igrama mašte dete se uživljava u razne uloge (vozača, milicionera,
kuvarice, psa, mace ili popularnih junaka crtanih serija). Kod
recepcijskih igara (gledanje TV, pozorište, bioskop, slušanje priča i
pesama, gledanje slika) dete je manje angažovano, pa je i njihov
174
doprinos razvoju relativno manji. Zastupljenost ovih igara kod dece

zavisi od dečije sklonosti pa se tako kod hiperaktivne dece učešće
recepcijskih igara svodi na minimum.
Od pete godine, socijalizacijom ličnosti, pojavljuju se i
stvaralačke igre, (Lego kocke, crtanje, pisanje, pravljenje predmeta od
raznih materijala), koje razvijaju buduće stvaralaštvo.
Od sedme godine stvaralačke igre dobijaju dublji smisao i u
njima se pojavljuje jedan bitan momenat, izgraĎeni predmeti treba da
"rade"-funkcionišu. U ovom uzrastu pojavljuje se potreba za
kompeticijom (takmičenjem), a igre su,gotovo po pravilu,kolektivne.
Pojedina deca pokazuju manje sklonosti za ovakav vid igranja i dalje
(najčešće deca koja nisu prošla socijalizaciju ličnosti kroz sistem
vrtića), ali im to ne smeta u njihovom daljem razvoju. Već tada,
odreĎenim sociološkim i psihološkim analizama kognitivnih i
konativnih faktora psihološkog statusa deteta, mogu se otkriti
eventualne sklonosti prema odreĎenim sportovima ili sportu uopšte. To
se uveliko koristi kao obavezna komponenta u selektivnim modelima u
razvijenim zemljama, a kod nas u najrazvijenijim sporskim društvima i
vrhunskim sportsko-medicinskim ustanovama.
U okviru psihomotornog razvoja dešavaju se i promene
psihofizičkih karakteristika: brzine, snage, izdržljivosti, koordinacije i
fleksibilnosti.
Naravno, njihov razvoj nije u potpunosti istovremen i
koordiniran. Postoje periodi (6-8 godina, pubertet) kada se do tada
delimična usklaĎenost izgubi zbog neravnomernog razvoja neke od
psihomtronih karakteristika. Naravno i ovde važe odreĎene zakonitosti
za koje smo najviše podataka dobili proučavanjem razvoja jednojajnih
blizanaca.
KONTROLA PSIHOMOTORNOG RAZVOJA

U Beogradu, pod okriljem Zavoda za fizičku kulturu i medicinu
sporta, postoji i funkcioniše sistem pod nazivom "Stalno praćenje
fizičkog razvoja, fizičkih i funkcionalnih sposobnosti dece i omladine
Beograda" u okviru koga su, tokom decenija praćenja i analize
175
rezultata, stvoreni KRITERIJUMI za procenu fizičkog razvoja ove

populacije. Istraživanje i praćenje fizičkog razvoja može biti dvojako:
 medicinsko
 antropomotoričko
O medicinskoj kontoli razvoja više reči će biti u drugom delu
knjige i Praktikumu. Zato bi samo pobrojali metode koje su danas u
upotrebi:
1. praćenje razvoja mlečnih zuba i denticije
2. rengen snimanje jezgra okoštavanja u dugim kostima
3. razvoj sekundarnih polnih karakteristika
4. antropometrijska merenja
 metoda standarda
 metoda indeksa
 procena telesne kompozicije i dostignutog ravoja
pojedinih komponenti
1. procena stepena razvoja motorike
2. procena stepena razvoja funkcionalnih sposobnosti KVS
Na ovom mestu ćemo se zadržati na antopomotoričkom
metodu koji se u praksi sprovodi pomoću baterija testova koji su
koncipirani različito za svaki uztrast u zavisnosti koja se fizička
svojstva u tom periodu najviše razvijaju. Period predškolskog uzrasta
nije obuhvaćen ovim sistemom što je za žaljenje, jer bi se, na taj
način, prikupili dragoceni rezultati i omogućio bolji uvid u
mnogobrojne procese razvoja koji se odigravaju upravo u tom
periodu. Bez obzira na ove nedostatke, sistem daje izvanredne
rezultate i mi ćemo na ovom mestu, samo u kratkim crtama, prikazati
najbitnije elemente sistema dok za detaljana obaveštenja upućujemo
čitaoca na dopunsku litertaturu. Baterija mera i testova za uzrast od 7
do 11 godina, budući da se u tom periodu intenzivno razvijaju
motorne zone CNS-a i koordinativne sposobnosti kretanja tela, u
celini sastoji se od sledećih elemenata:
1. Telesna visina, (TV)
2. Telesna masa, (TM)
3. Skok u dalj iz mesta, (ekspl. snaga misića nogu)
4. Čunasto trčanje 3 x 10 m, (opšta brzinska sposobnost-
agilnost)
176
5. Bacanje medicinke od 2 kg, (opšta snaga tela)

6. Odbijanje lopte od zida, (opšta koordinacija)
Baterija mera i testova od 12-15 godina (period najintenzivnijeg
morfološkog i funkcionalnog razvoja-pubertet) koncipirana je nešto
složenije i obuhvata sledeće:
1. TV
2. TM
3. Zgib iz visa mešovitog, (repetitivna snaga ramenog
pojasa)
4. Odbijanje lopte od zida, (opšta koordinacija tela)
5. Skok u dalj iz mesta
6. Bacanja medicinke od 4 kg
7. Trčanje na 30 m, (brzina trčanja), sa letećim startom
8. Trčanje na 800 m, (učenici), izdržljivost
9. Trčanje na 500 m, (učenice)
Pri konstrukciji testova za uzrast 16-19 godina, vodilo se računa da
fizičke sposobnosti kod muškaraca lagano rastu a pojedine sposobnosti
kod učenica značajno opadaju. Tako ova baterija testova sadrži sledeće:
1. TV
2. TM
3. Zgib iz visa mešovitog, (učenice)
4. Zgib iz visa slobodnog, (učenici)
5. odbijanje lopte od zida
6. bacanje medicinke od 6 kg
7. " " " 4 kg, (učenice)
8. Skok u dalj iz mesta
9. Trčanje na 800 metara
10. Trčanje na 500 m, (učenice)
Iako možda nije pravo mesto da u publikaciji ovakvog tipa
komentarišemo opšte prihvaćene sisteme, moramo naglasiti naše
mišljenje o nedostatcima gore navedenih programa praćenja fizičkog
razvoja. Sve je više uočljivo, iz velikog broja publikovanih stručnih
radova, da se u bateriji testova, usled uticaja akceleracije na fizički
razvoj, a i zbog saznanja da se od fizičkih sposobnosti se izdržljivost
veoma rano razvija (već oko pete godine) mogu otkriti izvesne
pogrešno koncipirane stvari. Na prvom mestu to su testovi koji bi
177
trebalo da daju odgovor kakav je nivo izdržljivosti kod dece. Za uzrast

od 7-11 godina nisu ni predviĎeni, a po nama za to nema opravdanja.
Današnja deca su sasvim sposobna da u ovom uzrastu trče 800m
(devojčice 500), i po vremenima koje bi tad postizali bilo bi jasno da se
radi o testiranju aerobnih sposobnosti. S druge strane, testovi za uzrast
od 12-15 godina, kad je u pitanju aerobna sposobnost, nisu dovoljno
dozirani po obimu i za ovaj uzrast predstavljaju mešoviti, anaerobno -
aerobni rad. Naš predlog bi bio da se za ovaj uzrast uvedu testovi čija
bi dužina trčanja bila 1200 m (800 m za devojčice), i na taj način
obezbedilo testiranje aerobnih sposobnosti. U skladu sa ovim,
predlažemo za decu od 16-19 godina produženje dužine trčanja na
1600 m (1200 za devojčice).
Za razliku od nas, EUROFIT koncipira svoj sistem,
prikazan na sledećoj tabeli.
tabela br. 10
DIMENZIJA FAKTOR EUROFIT TEST

Kard.resp.izdržljivost Izdržljivost Shutle run
PWC170 Biciklergometar
Snaga Statička. snaga Dinamometrija šake
Eksplozivna snaga Skok u dalj
Snažna izdržljivost Zgib iz visa
Repetitivna snaga trbušnjaci
Brzina Opšta 10 x 5 čunasto
Brzina reagovanja Taping
Fleksibilnost Fleksibilnost Flamingo balans
Iz gore navedenog može se zaključiti da oba sistema veoma

uspešno prate razvoj fizičkih sposobnosti školske omladine i da se
jedino razlikuju u stepenu angažovanja opreme za testiranje i naravno,
178
u nivou edukacije nastavnog osoblja za ovakvu vrstu testiranja. Uočljiv

je naglašen "upad" laboratorijskih testova u, do sada, ekskluzivnu
oblast terenskih testova, što je rezultat poboljšanja materijalnih uslova i
nivoa znanja kadrova za koje je ovaj Sistem predviĎen.
6. 1. 2. RAZVOJ OSNOVNIH MOTORIČKIH

SPOSOBNOSTI
6. 1. 2. 1. RAZVOJ BRZINE
Brzina je sposobnost da se motorna radnja izvrši u što kraćem
vremenskom intervalu.
U sebi sadrži tri osnovne komponente:
 brzinu reagovanja (reakciono vreme)
 brzinu pojedinačnog pokreta
 frekvenciju pokreta (tempo)
Budući da se u praksi retko sreću odvojene, (iako se kao takve
veoma često testiraju), najpogodnije je pod brzinom smatrati BRZINU
CELOKUPNIH MOTORNIH RADNJI koja sve ove komponente
obuhvata. Neretko, sportski praktičari vole da pojedine komponente
fizičkih sposobnosti ujedinjuju u poseban entitet da bi specijalna
svojstva potrebna za pojedine sportove mogli da objasne i testiraju. Pa
tako, sada se veoma često pominju pojmovi "snažna izdržljivost",
"brzinska izdržljivost" itd. Ovde se, po našem mišljenju, radi o manje
ili više uspešnim pokušajima da se nedostaci osnovne podele fizičkih
sposobnosti nadokanade ponekad i nezgrapnim kombinacijama.
Sve pojedinačne komponente opšte brzine nisu u istoj
zavisnosti od nasleĎa. Tako, brzina neuromišićnog reagovanja zaista u
velikom procentu zavisi od nasleĎa, dok je brzina pojedinačnog pokreta
manje a tempo najmanje sa njom u vezi. Stilizovanjem tehnike do
savršenstva, ove dve komponente su postale uveliko zavisne od
specijalnih treninga i dugotrajnog rada. Nažalost, one se prve i gube
nakon duže pauze pa je potreban ponovan početak u radu sa tehničkim
finesama radi stvaranja "stereotipa", pokreta koji je kao posledica
velikog broja ponavljanja postao sastavni deo automatizma u
reagovanju.
179
Prema istraživanjima različitih autora, razvoj brzine kao fizičke

komponente je prisutan od samog početka hoda, mada bi, sam porast,
mogao da se u zavisnosti od činioca koji na njega utiču podeli na porast
koji prati sazrevanje CNS i porast koji je u vezi sa ostalim spoljašnjim
činiocima od kojih je telesno vežbanje na prvom mestu. Period od kada
se uspešno može trenirati i poboljšavati brzina počinje od 10-11
godine. Vidi grafikon br. 17
RAZVOJ BRZINE NA 30 m - razvoj rezultata u sec.
devojke
10
de~aci
1
1
devojke
13
17
Grafikon 17
Najbrži porast brzine se otkriva nakon završenog puberteta kada
je CNS potpuno sazreo, pa se i ovaj porast može tumačiti sadejstvom
spoljašnjih faktora koji nailaze na potpuno pripremljenu podlogu.
Maksimalna brzina registrovana kod sportista izmeĎu 20-25 god dok
kod školske omladine je registrovan pad brzine posle 20 godina.
Podaci na našoj populaciji školske omladine registruju
(transverzalan metod) da je najveći porast brzine izmeĎu 7-10 god sa
špicevima u porastu i izmeĎu 13-15 god. Kod devojčica, već posle 14
godine, nema značajnijeg prirasta brzine. Na ranije navedenim
tabelama prikazani su testovi kojim se prati razvoj brzine kod nas i u
zemljama evropske zajednice.
U svim selektivnim modelima testiranje brzine neuromišićne
reakcije i opšte brzine je nezaobilazna komponenta. Možda nije uputno
razdvajati fizičke sposobnosti po njihovom značaju u sportu (sve više
do sada zapostavljene komponente izbijaju u prvi plan kao što je slučaj
sa snagom u poslednjih deset godina), ali kada je reč o selekciji,
slobodno možemo reći da je brzina osnovna motorička komponenta na
180
osnovu koje treba bazirati početni pristup u selekciji. Ako ostavimo na

stranu činjenicu da dolaskom u selektivnu grupu dečak ili devojčica ni
izbliza ne mogu da stvore sliku budućeg šampiona u odreĎenom sportu
(naročito ako se selekcija vrši u 7-8 godini) ipak je neosporno da se to
dete od ostalih mora razlikovati izvanrednim brzinskim sposobnostima
koje su preduslov kvaliteta u skoro svakom sportu. Zato su veoma
korisne akcije koje sprovode velika sportska društva sa
najjednostavnijim naslovom "tražimo najbrže dete", koje su polazna
platforma selektivnih modela koji postoje unutar samog sportskog
društva.
Po podacima iz M.Stojanovića, brzina muškaraca postepeno
opada, tako da je u periodu od 50-55 godina na nivou deteta od 8
godina, dok je kod žena ovaj pad izrazitiji, pa već od 30-34 godine
njihova brzina se smanji na nivo sedmogodišnje devojčice. Mnogo je
faktora koji opredeljuju ovakvo stanje. Kod muškaraca je to relativna
fizička neaktivnost već posle 30-te godine, a naročito posle 40-te,
pušenje i povećanje telesne mase, dok kod žena su tu trudnoća i
materinstvo koji sa sobom povlače niz morfoloških promena na telu, od
promene tenzije pojedinih mišićnih skupina do preraspodele masnog
tkiva i povećanja težine. Sa stanovišta zdravlja, brzina nije presudan
elemenat i njeno opadanja ne znači značajniju promenu onih fizičkih
karakteristika koje sa zdravljem imaju mnogo više kontakta,
(izdržljivost, fleksibilnost i donekle snaga)
6. 1. 2. 2. RAZVOJ MIŠI]NE SILE

SNAGA kao fizička karakteristika čoveka, doživela je u
poslednjih 10-15 godina pravu renesansu i zauzela visoko mesto meĎu
ostalim karakteristikama, kako u sportu tako i u rekreaciji. Saznanje
da pored brzine pokreta i tehnike njegovog izvoĎenja,u efikasnosti
motorike sa ogromnim udelom učestvuje sila angažovanih mišića u
pokretu, dovelo je do pravog buma u sportu i pomaka vrhunskih
rezultata do neslućenih granica, kako u trkačkim disciplinama (kratke
i srednje pruge) tako i u bacačkim i tehničkim disciplinama. Razvile
su se mnogobrojne teorije o razvoju mišićne sile, razvoju sile samo
pojedinih mišićnih skupina, kontroli mišićnog sastava i analitici
odnosa brzih i sporih mišićnih vlakana da je odavno preĎen onaj prag
181
koji praksu odvaja od nauke. Treneri su, ponekad čak i nevoljno,

duboko zagazili u područje eksperimentalne nauke.
MIŠI]NU SILU definišemo kao sposobnost mišića da

savladaju spoljašnji otpor ili otpor koji je prouzrokovan sopstvenom
težinom pomoću kontrakcije, dok bi pojam SNAGE u ovu definiciju
uneo i pojam rada pa bi tako snaga mišića bila rad mišića u jedinici
vremena protiv sile zemljine gravitacije u savlaĎivanju otpora koji se
pruža kontrakciji. Shodno definiciji, jedinica mere snage je kp/m/sec.
pomnožen sa silom gravitacije koja iznosi 9.81 i zove se Njutn.
Vrsta kontrakcije mišića opredeljuje i mišićnu silu, pa tako,
možemo u biti izdvojiti dve osnovne mišićne kontrakcije:
1. statičku ili izometrijsku (gde ne dolazi do kvantitativne
promene u dužini mišićnog vlakna i pored kontrakcije)
2. dinamičku ili izotoničku, gde je u procesu kontrakcije
sastavni elemenat skraćenje mišićnih vlakana što za
sobom povlači pomeranje polaznih tačaka pripoja mišića
u prostoru. Na taj način, proizvodi se pokret koji od brzine
i snage izotoničkog skraćivanja mišića može biti brži ili
sporiji.
Grupa autora na čelu sa Kostom Momirovićem je faktorskom

analizom strukture motoričkih testova jasno izdvojila tri faktora sile:
 Faktor statičke sile, Najbolji uvid u ovaj faktor mišićne sile

imamo u testovima sa izdržajem na odreĎen otpor (Gulen) i
dinamometrijom.
 Faktor dinamičke - eksplozivne sile definisan kao

sposobnost da se maksimum energije uloži u jedan
eksplozivan pokret (testovi sa skokovima i udarcima).
 Faktor dinamičke-repetitivne sile definisan kao sposobnost

da se vrše ponavljani pokreti tela većeg intenziteta i
forsiranog tempa (najbolji uvid daju zgibovi i sklekovi), i
182
predstavljaju sa funkcionalnog stanovišta svojevrsan spoj

prva dva faktora.
Ponegde u literaturi se ovaj treći faktor naziva snažna

izdržljivost.
U većem broju radova na omladinskoj populaciji sedamdesetih
godina (nažalost u novije vreme su ova istraživanja zbog nedostatka
sredstava zapostavljena), zapaža se da se razvoj snage kod dečaka i
devojčica podjednako i ravnomerno razvija do puberteta, da bi od tog
momenta, muškarci imali izrazit porast snage dok je on kod devojčica
umeren. Stoga je sila stiska šake mladića u 18-oj godini veća za oko
20kp, (196 Nt)
RAZVOJ MIŠI]NE SILE - DINAMOMETRIJA ŠAKE

po Smedleju
100 devojke
de~aci
10
1
1 3 5 7 9 11 devojke
13 15 17 19 21
Grafikon 18
183
Po teoriji, mišićna sila se razvija do 30-te godine, mada analiza

najboljih rezultata svetskih teškoatletičara pokazuje da su najbolje
rezultate postizali tek posle 30-te godine. Ovde se, nažalost, u analizu
mora uključiti i ključni momenat razvoja mišićne snage u sportu danas,
a to su anabolici i androgeni.
Primer jednog našeg teškoatletičara koji je najbolje rezultate
postizao tek posle 40-te godine svedoči u prilog gornje konstatacije.
Snagu možemo, kao i sve ostale merljive fizičke sposobnosti,
podeliti na apsolutnu i relativnu (u odnosu na telesnu masu, na mišićnu
masu, telesnu površinu itd.). Oduvek su se istraživači trudili da u pojam
apsolutne snage unesu sistem merenja snage pojedinih segmenata tela
koji bi po nekoj od matematičkih formula davao stepen snage. Poznati
su protokoli po Gulenu, a nama se najpogodnijim učinio protokol po
Morehaus-u, koji je pod pojmom apsolutne snage smatrao sumu snaga
jače šake, opružača nogu i opružača leĎa. (Upravo ovaj model snage se
izučava na vežbama). Isti autor predlaže i upotrebu "dinamometrijskog
indexa" koji je predstavio sledećom formulom:
LG  RG  LS  BS
ID 
TM
gde je: LG= sila leve šake
RG= sila desne šake
LS= sila opruzača nogu
BS= sila opruzača leĎa
TakoĎe je i Dragan predložio sličan index koji je u sebi
sadržao sumu sila obe šake, opružača leĎa, ali je ovu sumu delio sa
bezmasnom komponentom telesnog sastava (LBM).
LG  RG  BS
ID 
LBM
Snaga se može razvijati i pod uticajem androgenih hormona,
(testosterona), što je u našim radovima dokazano i bez dopunskog
treninga. Ipak, budući da mi fizičku kulturu izučavamo zbog njenog
184
osnovnog pojavnog oblika - fizičkog vežbanja, na ovom mestu moramo

istaći njegov izrazit uticaj na razvoj snage.
Ovde postoje stroga pravila, meĎu kojima najbitnije mesto
zauzima pravilo da razvoj snage pre završetka puberteta može ići samo
u pravcu razvoja eksplozivne snage. Nju treba razvijati do početka
puberteta bez dopunskog opterećenja sa tegovima već na osnovu
sopstvene težine, a po početku puberteta sa malim težinama, (2-3kg), u
manjim serijama sa što bržim ponavljanjem, tako da je statička
komponenta zastupljena u najmanjoj mogućoj meri. Ovo pravilo važi
samo u slučaju da nam je cilj-pravilno razvijen sportista, preči od cilja-
šampion.
Po završetku puberteta može se preći na razvoj statičke mišićne
sile iako za ovaj proces pravo vreme je završetak rasta (posle 17
godine kod devojčica a 19-te godine kod dečaka). Pri tome, kod
devojaka treba voditi računa o specijalnim anatomskim
karakteristikama trbušnih organa i organa urogenitalnog trakta, pa
težine koje se upotrebljavaju treba da budu prilagoĎene individualnim
mogućnostima. Kod muškaraca je potrebno pratiti eventualni razvoj
deformiteta kičmenog stuba i grudnog koša, što automatski isključuje
bilo kakav statički trening snage. Ranijim sistemom praćenja razvoja
snage obuhvaćeni su testovi penjanja po konopcu (3m) i Abalakov test
(skočnost). Danas su ti testovi zamenjeni kod nas skokom u dalj i
zgibovima na šipci kao i sklekovima, dok Eurofit preporučuje i dalje
dinamometriju, pored upora i skoka u dalj. U novije vreme, razvojem i
sve većim ulaskom elektronike u sportsku medicinu, testovi opšte
motorike su tehnološkim postupcima i spravama dovedeni do
savršenstva u merenju, značajno povećana njihova osetljivost,
izvodivost i preciznost. Ovo je rezultovalo povratkom nekih
"zaboravljenih" testova poput Abalakova, jer je moguće, zahvaljujući
elektronici, pored merenja samog rezultata, postići analizu vremenske
strukture mišićne kontrakcije, izvanredno arhiviranje i izvršiti
dopunsku, sekundarnu obradu podataka.
Apsolutna mišićna snaga je bitna u bacačkim disciplinama,
dizanju tegova, rvanju, dok je relativna snaga bitna u sportskim
igrama,vežbama na spravama, plivanju, trčanju i skokovima. Nasledni
faktor je najizraženiji kod relativne snage pa u selektivnim modelima
185
treba voditi računa o ovoj činjenici. Iako snaga, kao fizička sposobnost,
dobro korelira sa osnovnim antropometrijskim karakteristikama,
potrebno je naglasiti da njeno trestiranje u mlaĎim uzrasnim
kategorijama ne daje previše značajne podatke za selekciiju, iako u
odlučujućoj fazi razvoja sportskog rezultata u velikom broju sportskih
disciplina, može imati presudan značaj. Razlog leži u tome da je
moguće veoma dobro (i bez dopinga), razviti apsolutnu snagu
specijalnim sistemima vežbanja i ishrane i na taj način uticati na razvoj
rezultata.
6. 1. 2. 3. RAZVOJ IZDR@LJIVOSTI
Pod izdržljivošću podrazumevamo sposobnost da se što duže vreme
vrši odreĎeni rad bez smanjenja njegove efektivnosti. Prevedeno na
jezik ergometrije u fizičkoj kulturi, nivo sposobnosti koju nazivamo
izdržljivošću KVS-a, možemo meriti nivoom potrošnje kiseonika
(VO2) pri maksimalnom aerobnom radu u jedinici vremena. Sasvim je
jasno da je izdržljivost fizička sposobnost koja je veoma opredeljena
nasleĎem jer u biti ove sposobnosti leže biohemijske karakteristike
ćelijskog disanja, tj. sposobnost oksidativnih enzima u mitohondrijama
kao i njihov broj i rasporeĎenost duž kripti mitohondrija, da kvalitetno
vrše oksidativne procese i na taj način obezbede energiju za dugotrajan
fizički rad. Novija istraživanja upućuju na izrazitu bitnost pola
(ženskog) u prenosu genetskih šifara za strukturu mitohondrija (majke
nose genetsku šifru). Naravno da odreĎenog udela u nivou izdržljivosti
mogu da imaju i spoljašnji faktori ali svega 20-30%. Smatra se da,
ukoliko se testiranjem kod mlaĎih uzrasta otkriju relativno niski nivoi
aerobnih sposobnosti koje se mere nivoom maksimalne potrošnje
kiseonika (VO2max), nastaje dilema na koju se traži brz odgovor.
Dilema je sledeća; da li će se to dete morfološki i funkcionalno razviti
u osobu kod koje će ostale kompononte fizičkih sposobnosti prevagnuti
i doneti presudni kvalitet ili već tada, na osnovu prvih rezultata, treba
prekinuti sa nepotrebnim ulaganjem sredstava u njegov razvoj. Jer,
nedostatak izdržljivosti (kvalitetnih aerobnih sposobnosti dakle), u
ovom uzrasnom periodu je ogromni limitirajući momenat u trenažnom
procesu bez koga nema rezultata u velikoj većini sportova. Psihička
186
nezrelost detata, čiji je direktni produkt slaba motivisanost usled

teškoća pri podnošenju trenažnih opterećenja, postaju razlog
odustajanja od treninga. Može se bez preterivanja reći da izdržljivost
prestavlja osnov za nadgradnju kvaliteta u sportu. U modernoj
sportskoj terminologiji sve više su u upotrebi izrazi koji pokazuju
sklonost trenera i sportista da formulišu dopunske preciznije termine
koje bi mi nazvali vidovi izdržljivosti. Vidovi izdržljivosti mogu biti
kombinacije sa ostalim fizičkim sposobnostima pa tako imamo:
 opštu izdržljivost
 brzinsku izdržljivost
 snažnu izdržljivost
 kombinovanu izdržljivost (ponegde se sreće pod nazivom
specifična izdržljivost za pojedine motoričke radnje
potrebne u nekom odreĎenom sportu - trkači sa preponama,
srednjeprugaši, košarkaši, fudbaleri).
Možemo uslovno opštu izdržljivost poistovetiti sa osnovnim
vidom izdržljivosti koji je jednak genetskom nivou i na koga veoma
malo može uticati trenažni proces. MeĎutim, u svim ostalim
kombinovanim varijantama izdržljivosti, u zavisnosti od komponente
koja sačinjava kombinaciju pojavljuje se i stepen upliva treninga na
njen razvoj. Naravno, najveći napredak se može postići na snažnoj
izdržljivosti, pa potom na brzinskoj izdržljivosti, dok specifični oblici
izdržljivosti su u skoro 80% zavisni od trenežnog procesa. Genetsku
ovisnost aerobnih sposobnosti ispitivalo je veliki broj autora.
Klissouras (1971) je ispitujući grupu jednojajnih blizanaca našao
koeficijent herediteta (koeficijent naslednosti) za aerobne sposobnosti
merene VO2max od 93.8, što je izuzetno visoka genetska zavisnost.
Taylor i Rowell (1974) su izmerili da 98,6% mladih muškaraca ima
VO2 max u intervalu od 31.5 do 58.5 ml/kg/min. Samo 0.13%
omladinaca ima VO2 max > od 61.5 ml/kg/min što bi označavalo
genetsku predisponiranost za sportove izdržljivosti. Tako izlazi da
samo jedan od 1000 dečaka ima visoke aerobne sposobnosti koje bi mu
garantovale uspešno bavljenje sportovima izdržljivosti. Shepard (1980)
je testirao verovatnoću pojave izuzetnih rezultata VO2max kod
muškaraca i ustanovio još lošiju sliku od Taylora. Po njemu,
187
verovatnoća je 1: 2000 da će se pojaviti dečak sa potrošnjom kiseonika

VO2max = ili > 86ml/kg/min dok bi za još veće vrednosti moglo se reći
da su pravi raritet. Za razliku od izdržljivosti, rezultati genetske
zavisnosti ostalih motoričkih komponenti još nisu do kraja ispitani, ali
svi dosadašnji rezultati pokazuju izuzetnu njihovu genetsku
povezanost.
Nivo aerobne radne sposobnosti, možemo meriti u

laboratorijskim uslovima ili na terenu. Ako se merenja vrše na terenu
onda se rezultat može dobiti na dva načina.
Prvi-DIREKTNI način je da se ispitaniku zada odreĎena brzina

(U Eurofitu je terenski test zasnovan na ovom principu), pa se meri
vreme koje ispitanik može da provede u ovom funkcionalnom stanju.
Drugi, koji nazivamo INDIREKTNIM načinom, zahteva da se

odredi dovoljno duga deonica za koju se zna da zbog potrebnog
vremena za rad izaziva aerobne procese stvaranja energije kod
ispitanika, pa se meri vreme za koje ispitanik pretrči deonicu. (Ova
metoda je zastupljena kod naših terenskih testova za omladinu).
Laboratorijski testovi takoĎe mogu biti zasnovani na direktnom

načinu odreĎivanja nivoa izdržljivosti kardio-respiratornog sistema
(namerno izdvajamo ovo kardiorespiratornog jer su u Eurofiitu naveli
kao zasebnu celinu mišićnu izdržljivost koju naravno, ovim testovima
ne možemo izmeriti) i indirektnom. Direktnom metodom se
maksimalna potrošnja kiseonika pri maksimalnom radu bilo na
tredmilu ili ergobiciklu odreĎuje direktnim merenjem u aparatu sa
kojim je pacijent povezan preko creva za disanje, ili pak sakupljanjem
vazduha u Duglasove vreće u poslednjem minutu rada iz kojih se
izdahnuti vazduh analizira u posebnim gasnim analizatorima.
Laboratorijski testovi za direktno odreĎivanje maksimalne potrošnje
kiseonika su uvek maksimalnog intenziteta (tipa Vita maxime) ili su
protokoli za testiranje tako prilagoĎeni potrebama testa da obavezno
uvode ispitanika u stanje maksimalnog (specifičnog) rada. Nasuprot
direktnoj metodi, u praksi se daleko češće upražnjava indirektna
188
metoda koja se zasniva na jednoj naučnoj cinjenici da puls u toku

opterećenja u opsegu izmeĎu 120-170 u min. izuzetno korelira sa
nivoom maksimalne potrošnje kiseonika, pa se na osnovu vrednosti
pulsa i opterećenja na kome je puls izmeren iz tablica ili nomograma
može izračunati apsolutna vrednost potrošnje kiseonika za testiranu
osobu. Deljenjem sa telesnom masom, dobijaju se relativne vrednosti
makimalne potrošnje kiseonika na kilogram telesne mase
(maksVO2/kg. TM).
Najpoznatiji i najčešće korišćeni testovi su Astrandov test i

PWC170, o kojima će do detalja biti reči u Praktikumu. Eurofit je kao
laboratorijsku metodu predvideo PWC170 (kod nas nema alternative za
terenske testove) i na taj način postavio veliki domaći zadatak našim
visokoškolskim ustanovama, postavljajući pitanje dosadašnje edukacije
i namećući potrebe da se kadrovi koji sa ovakvih ustanova izlaze
osposobljavaju na mnogo kompleksniji način koji zahteva
laboratorijski rad. U poslednje vreme, za naučno-istraživački rad, a sve
češće i za visokostručni rad, koncipirani su takozvani situacioni testovi
koji takoĎe mogu da se sprovode u laboratorijama ili na terenu, a
sprovode se sa specifičnim ergometrima-spravama koje u dotičnom
sportu imitiraju opterećenje. Tako postoje ergometri za plivače,
veslače, skijaše i samo odreĎivanje aerobnih sposobnosti se vrši
direktnom metodom u specifičnim uslovima koji imitiraju uslove u
dotičnom sportu.
Sa terenskim testovima moguće je, u pojedinim sportovima,
pomoću veoma složene opreme za daljinsko praćenje kardio-
respiratornih parametara, izvršiti tetiranje i u uslovima takmičenja.
Naravno, ovakvi testovi su najprecizniji jer se nivo izdržljivosti meri u
specifičnim uslovima za dotični sport i onaj, za svako testiranje
presudan ograničavajući faktor-MOTIV je prisutan zbog postojanja
kompeticije (takmičenja).
Sa opštim rastom i razvojem povećava se i nivo aerobnih
sposobnosti (moći) u apsolutnom smislu. MeĎutim, u pojedinim
momentima telesnog razvoja relativna potrošnja kiseonika na TM može
ili da zaostaje ili pak što se ponekad desi u sredini puberteta znatno
poveća (vidi grafikon 19)
189
RAZVOJ IZDR@LJIVOSTI
Prema Robinsonu
60
40
20
0
1 11 21 u Lit/min
31 41 51
61 71
grafikon 19
Ovo povećanje relativne potrošnje kiseonika u 14-15-oj godini
često se koristi naročito u plivanju, pa tako nisu retki svetski i
olimpijski šampioni u ovom uzrastu na 1500 m. Najbolje
rezultate u sportovima izdržljivosti sportisti postižu u periodu izmeĎu
25-35 god. Kod normalnih ljudi koji se ne bave treningom, opšti nivo
izdržljivosti opada sa starenjem zbog uticaja spoljašnjih faktora
(starenje krvnih sudova, pušenja, promene na srčanom mišiću,
gojaznosti). Ukoliko je ovo smanjenje prouzrokovano normalnim
procesima starenja tkiva, onda je veoma lako pomoću korektivnih
faktora (otprilike 10% smanjenja za svakih 10 god. života) korigovati
rezultate testiranja pri indirektnim testovima. MeĎutim, ukoliko je u
procesu smanjenja potrošnje kiseonika uključen neki patološki
momenat, stvar se dodatno komplikuje i potrebna je kompleksnija
analiza rezultata. Na grafikonu br. 19 može se videti biološki razvoj
izdržljivosti kroz parametre apsolutne i relativne potrošnje kiseonika.
Za našu školsku omladinu, kako smo videli, izdržljivost se
testira indirektnim terenskim testovima trčanja na 500 m za žene i 800
m za muškarce. Testirajući direktnom metodom maksimalnu potrošnju
kiseonika švedske dece uzrasta od 4 do 18 godina, Astrand je ustanovio
postupno ali blago povećanje apsolutnih vrednosti od 1 l/min kod
četvorogodišnjaka, do 3.68 l/min kod osamnajstogodišnjaka. U isto
vreme, relativna potrošnja kiseonika merena na kilogram telesne mase
190
je bila konstantna (57 ml/kg/TM) bez obzira na uzrasnu dob. Kod

ženskog pola, raspon rezultata je nešto manji (od 0.8 l/min do 2.71
l/min) ali je, za razliku od dečaka, registrovana značajna redukcija
VO2max od sedme godine kada je vrednost iznosila 55 ml/kg /TM do
47.2 ml u sedamnaestoj godini. U desetoj godini života i dečaci i
devojčice imaju podjednake vrednosti potrošnje kiseonika u apsolutnim
vrednostima, ali s obzirom na TM devojčica koja je u tom periodu
veća, relativne vrednosti se znatno razlikuju. Razlike u relativnim
vrednostima koje se kreću od 10-15%, ostaju i u zrelom dobu i
predstavljaju bitnu funkcionalnu razliku, naročito u sportovima
izdržljivosti. Stanovišta oko treninga izdržljivosti (vidi poglavlje
kontrole psihomotornog razvoja), su se takoĎe suštinski izmenila.
Ranije se smatralo da u treningu dece treba ići na vežbe koje
kratkotrajno angažuju mišićne sisteme a tek u kasnijim godinama
(pubertet) ići na vežbe koje svojim obimom ulaze u zonu aerobnog
rada. MeĎutim,istraživanja pokazuju da takav stav nema naučno
opravdanje. Dosada prihvatani razlozi poput nerazvijenosti
oksidativnih enzima u mitohondrijama ili slabosti kardiovaskularnog
sistema da vrši aerobni rad zbog slabe rezerve su opovrgnuti
istraživanjima koja završetke biološkog sazrevanja oksidativnih enzima
smeštaju na kraj 5-te godine života. Na tabeli 12 prikazano je
vreme kada je moguće pristupiti treningu kojim razvijamo odeĎenu
motoričku sposbnost koja potvrĎuje gore navedene stavove.
Vrsta motoričke sposobnosti i vreme za početak treninga
 Izdržljivost 4-5 god

 Fleksibilnost 8-10 god
 Brzina 10-11 god
 Snaga 13/14* (13+1+1)
 Anaerobna izdržljivost 12/14 *
*=muškarci
6. 1. 2. 4. RAZVOJ OKRETNOSTI I FLEKSIBILNOSTI
191
OKRETNOST I SPRETNOST
Sposobnost vršenja složenih motornih radnji za koje je

potrebno učešće centara za ravnotežu i visokih centara za koordinaciju
pokreta, naziva se okretnost. Ova psihomotorna karakteristika se burno
razvija razvojem motorne kore i funkcije malog mozga i do puberteta
je ovaj razvoj usklaĎen sa rastom i razvojem ostalih motornih
segmenata. MeĎutim, veoma često se u pubertetu, zbog pojačanog
tempa razvoja, pojave odreĎene disharmonije pa tako i na polju
okretnosti, do tada spretno i brzo dete postane tromo i trapavo. Ovo
stanje bi trebalo da se povuče posle završetka puberteta, iako u jednom
manjem procentu, može da ostane kao posledica neuskljaĎenog razvoja
i do kraja života.
Retko se u okviru okretnosti vrše podele. Nama se čini da bi i
ovde postojala potreba da se ova fizička sposobnost podeli na:
 opštu (svojstvenu svakom)
 specifičnu okretnost (okretnost za pojedine vrste
motornih radnji koje su skopčane sa komplikovanim i
dugotrajnim učenjem kao što su to okretnost u pojedinim
sporstkim igrama i okretnost u gimnastici). Ovaj tip
okretnosti se RAZVIJA i vrlo brzo gubi nakon prestanka
rada na njoj. Naravno, da specifičnu okretnost ne
možemo razviti nikakvim vežbanjem kod onih kod kojih
je ta okretnost nisko genetski determinisamna.
Za razliku od specifične okretnosti, opšta okretnost bi bila
genetska osobina pod snažnim uticajem spoljašnje sredine i
predstavljala bi okretnost u normalnim uobičajenim radnjama koje su
prisutne u motorici svakog čoveka. Ravnoteža, kao deo motričke
aktivnosti potrebna za okretnost (drugi deo je koordinacija )je
najzahvalnija za testiranje i konstruisan je veliki broj testova.
Najpoznatiji (prihvaćen od Eurofita) je Flamingo balans test za koji
možemo tvrditi da predstavlja test opšte okretnosti. Za opštu okretnost
možemo reći da je mera razvoja-mera sazrevanja CNS i genetski je u
najvećoj meri deteminisana. Sa druge strane, specifična okretnost,
pored jednog dela nasleĎa, u najvećoj meri je okrenuta ka
192
VE@BANJU i vrlo brzo se, po prestanku vežbanja, gubi. Testiranje

specifične okretnosti je kompleksno i sprovodi se pomoću takozvanih
"situacionih" testova.Njima se sportisti testiraju u stvarnim
situacijama gde nivo specifične okretnosti znači efikasnost u radnji
(šut u košarci, dribling u nogometu udarac ili zahvat u borilačkim
sportovima, specifična vežba na spravi). Kod testova koji se sprovode
kod nas na školskoj omladini, opštu okretnost testiramo testom
odbijanja lopte od zida u zadatom vremenu. Ovim testom je više
obuhvaćena koordinacija pokreta,a pošto se radi o prostoj motoričkoj
radnji koja ne iziskuje dugotrajno učenje, možemo kazati da se testira
opšta okretnost.
Okretnost je fizička sposobnost gde žene pokazuju više i bolje
rezultate pa su, upravo zbog ove činjenice i izmišljene gimnastičke
discipline u kojim velika dostignuća mogu postići samo žene
(vežbanje na gredi). Okretnost se može zadržati na relativno visokom
nivou (naravno uz vežbanje) veoma dugo i ne postoje pouzdani
podaci koji bi decidirano odgovorili kada se ona smanjuje ili gubi.
Najverovatnije da se ovaj proces dešava od onog momenta kada
prestaje vežbanje (moramo se uvek setiti da u biti vežbanja je
UČENJE CNS DA VRŠI SPECIFIČNU RADNJU). Opšta okretnost
je prisutna kod fizički aktivnih osoba do kasne starosti dok se, delom i
zbog gubitka ostalih komponenti fizičkih sposobnosti, specificna
okretnost gubi nešto ranije. Smatra se da se sa vežbama okretnosti
može započeti u bilo kom periodu razvoja.
FLEKSIBILNOST Sa razvojem sportske i ritmičke gimnastike i

ova komponenta fizičkih sposobnosti je zauzela svoje pravo mesto.
MeĎutim, sportski lekari su odavno shvatili značaj fleksibilnosti
(ponegde se sreće izraz gipkost), posmatrajući incidenciju (učestalost
pojave) povredivanja sportista i korelaciju sa testovima fleksibilnosti.
Naime, postoji veoma visoka korelacija izmeĎu gipkosti i povreda
mišića. Razlog je, nažalost, veoma često banalan. U želji da što više
vremena treninga posvete specifičnom trenažnom opterećenju, treneri
na uštrb zagrevanja i izometrijskih vežbi istezanja, vrlo brzo prelaze
na osnovni deo treninga gde nepripremljeni mišići često stradaju.
Dokazano je da, ukoliko se zagrevanjem temperatura mišića ne
193
podigne na nivo od 38 - 39 stepeni Celzijusa (kada su svi enzimski

sistemi u ćelijama u optimalnim uslovima za rad), a postave zahtevi
mišiću za maksimalnom kontraklcijom, veoma lako dolazi do
"biohemijskog ataka" sopstvenih enzimskih sistema na okolno tkivo i
pojavljivanja povrede. Kada do povrede doĎe, svi će se pitati kako je
moguće da se pojavila kada je na taj način sportista trenirao
mesecima. Upravo zbog tog načina, koji je prenebregavao osnovne
postulate metodike treninga, došlo je do povrede.
Dokazano je da povećanje temperature mišića za 2 stepena
dovodi do povećanja snage kontrakcije za 12%, a relaksacije za 22%.
U normalnom životu ovo je beznačajna promena, meĎutim, u
vrhunskom sportu ovo može značiti medalju.
Fleksibiulnost se može meriti različitim testovima. Kod nas je
u upotrebi test sa dubokim pretklonom iz stojećeg stava sa klupice
visine 40 cm, na kojoj je sa prednje strane pričvršćena merna lestvica.
Nulti podeok se nalazi na početku stajne površine pa se
merenjem,kod dobro razgibanih sportista dobijaju negativne
vrednosti. Najveći do sada izmeren duboki pretklon je kod jedne naše
vrhunske ritmičke gimnastičarke i iznosio je - 34 cm.
I fleksibilnost je psihomotorna karakteristika koja je bolje
razvijena kod žena. Dete se raĎa sa povećanim tonusom kompletne
muskulature. Ovaj tonus se postepeno smanjuje sa sazrevanjem i
mijelinizacijom nervnih puteva piramidalnog nervnog sistema i već
krajem treće godine tonus muskulature je u normalnim granicama.
Fleksibilnost se može povećati vežbanjem i potrebno je na njoj stalno
raditi. Sa starenjem se deo fleksibilnosti gubi ukoliko se ne vežba.
Nisu retki slučajevi da starije osobe imaju bolju fleksibilnost od
mlaĎih ukoliko su sistematski upražnjavali gimnastiku i vežbe
istezanja. OdreĎene sportske aktivnosti, poput skokova u košarci i
odbojci, klizećih startova u fudbalu, podstiču "skraćenje" odreĎenih
mišićnih grupa što dovodi do pojave bolnih spazama opterećenih
mićića (lumbalgija kao najtipičniji predstavnik). Zato je veoma bitno
da treneri znaju za ovu "sklonost" tipičnih sportskih opterećenja na
mišićne sisteme svoga sportiste i pravovremeno spreče njihovu
pojavu. Ovo je relativno lako ukoliko se u toku zagrevanja sprovodi
194
blok vežbi istezanja koji će tretirati najugroženiju muskulaturu u

svakom sportu posebno.
Na principu vežbi istezanja koncipirane su i pojedine
terapeutske vežbe koje služe za smanjenje bolova u veoma bolnim
sindromima kao sto su lumbalgije i lumboishialgije. Ovaj sistem vežbi
nazvan po autoru Reganove vežbe i danas je sastavni deo terapije 'bola
u krstima" i velikog broja degenerativnih oboljenja lociranih na
koštano zglobnom sistemu.
Jedan deo autora pod fleksibilnošću smatra stepen
pokretljivosti zglobova ne vezujući se isključivo za mišićni tonus. Sa
tog stanovišta, najbolji period za početak treninga ove
antropomotoričke osobine bi bio od 8-10 godine (Medved). MeĎutim,
fleksibilnost je daleko kompleksniji problem i zaslužuje mnogo više
istraživačkog napora nego što je to do danas učinjeno i daleko od toga
da je o ovoj pojavi izrečen definitivan sud.
6. 1. 2. 5. BIOLOŠKI RAZVOJ I SPORT
Iako se kroz skoro sva poglavlja knjige provlače odreĎeni

pasusi koji pokušavaju da iz specifičnog ugla sagledaju specifičan
odnos biološkog razvoja i sportske aktivnosti, užinilo nam se
neophodnim da ipak priredimo jedno izdvojeno poglavlje na ovu temu
i na taj način, što je kompletnije moguće, sagledamo i obradimo ovu
problematiku.
Više je nego sigurno da problem odnosa biološkog rasta i
razvoja čoveka prema sportu predstavlja jednu od izuzetno važnih
tema o kojima moderna stručna i naučna misao u sportskoj medicini
TEK treba da da aktuelan odgovor. Pritom mora se izbeći veliki broj
zamki proisteklih iz gotovo zakonom učvršćenih mišljenja i
predrasuda stvorenih tokom poslednje dve hiljade godina. Još iz
vremena prvih Olimpijskih igara stare Grčke bilo je ukorenjeno
mišljenje da se sa vežbanjem i redovnim sportskim aktivnostima
poboljšava zdravlje i biološki razvoj sportiste. Tako oformljen stav i
dan danas slovi kao važeća doktrina iako se ponegde, od odreĎenog
broja stranih i domaćih autora, mogu čuti poneki disonantni tonovi. A
opravdanja za početak disharmonije u odnosu sport-biološki razvoj
195
ima sve više. Vrhunski sportisti u odreĎenim sportovima (gimnastika i

atletika su najizrazitiji primeri) intenzivnim vežbanjem sprečavaju
pravilno biološko sazrevanje i trenutak pubertetskog razvojnog buma
odlažu do poslednjeg mogućeg trenutka. Stoga je gracilnost devojaka
sa 15 i više godina i nizak rast gimnastičara redovna pojava u ovom
sportu. Prema podacima Sanborna & Vagnera (1986) nema dileme da
se incidenca menstrualnih iregularnosti atletičarki i gimnastičarki,
znatno češće javlja nego kod obične populacije devojaka. Po njima je
samo jedno pitanje, koliko će se atletska amenoreja odraziti na
zdravlje sportistkinja i nakon prestanka bavljenja sportom?
Drinkvater, Nelson, Kan i Markus u odvojenim recentnim člancima
navode zabrinjavajuću povezanost amenoreje i demineralizacije
kostiju kod sportistkinja. I trenerima i sportistima je jako dobro
poznato dejstvo trenažnog opterećenja u kome dominiraju vežbe snage
a naročito ukoliko se sa treningom i specijalizacijom započne pre
puberteta. Povezanost sporenog biološkog razvoja dece koja su
podvrgnuta teškom fizičkom radu dokazuje i jedini validni savezni
projekat Poliča i sar. iz daleke 1964 god. Analogija težak fizički rad i
moderno trenažno optrećenje, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka
su sinonimi. Model sportiste sa suprimovanim (zakočenim) telesnim
razvojem je prisutan u dizanju tegova (naročito lake kategorije) i
nekim borilačkim sportovima poput rvanja. Stoga ovo predavanje
koncipiramo višeslojno pokušavajući da do konačnog odgovora o
kvalitetu pomenutog odnosa doĎemo sa više različitih polazišta.
Biološki razvoj čoveka počiva na izuzetno prepletenom
meĎuodnosu najmanje dve velike grupe činioca koje ga opredeljuju.
Na prvom mestu je naravno grupa, uslovno nazvana unutrašnji
činioci, koju predvodi nasleĎe, dok drugu veliku grupaciju faktora
nazvanu spoljašnji činioci predvodi socio-ekonomski nivo sredine u
kojoj se odvija razvoj. U ovu drugu grupu, kao jedan od veoma bitnih
činioca, spada faktor - fizičko vežbanje.
Fizičko vežbanje, prema važećoj doktrini, može imati tri
pojavna oblika:
1. rekreativno vežbanje gde je osnovni cilj podizanje nivoa

opštih fizičkih sposobnosti i otklanjanje tegoba izazvanih modernim
196
bolestima civilizacije (adipositas, diabetes mellitus, artrosis,

hipertensio art. i dr.). Vežbanje dolazi u trenutku kada je, usled duže
fizičke neaktivnosti, taj nivo umanjen. U ovu podgrupu se svrstava i
terapeutsko fizičko vežbanje iako se granica teško može jasno povući.
Pored intenziteta koji se karkteriše odrednicom UMEREN i u
stručnom smislu označava vežbanje u aerobnoj zoni pulsa, obim
vežbanja je najmanji, svega 2 - 3 puta nedeljno po 30-45 minuta.
(Većina svetskih autora smatra da se najmanja doza vežbanja koja je
neophodna za podsticajno dejstvo na opšte stanje i zdravlje organizma
još uvek ne zna).
2. fizičko vaspitanje gde je vežbanje organizovano u
tematske metodske jedinice sa ciljem omogućavanja pravilnog i
skladnog biološkog razvoja odreĎenih funkcionalnih, motoričkih i
morfoloških karakteristika organizma i njihovog dovoĎenja do
optimalnog nivoa zadatih nasleĎem. Intenzitet vežbanja
organizovanog u nastavni čas je do submaksimalnog intenziteta , traje
45 min i sprovodi se 2-3 puta nedeljno. (Bitka za obim se vodi već
dvadeset godina i neizvestan je ishod).
3. trening - sistematsko programirano vežbanje sa ciljem
podizanja fizičkih sposobnosti na maksimalan radni nivo radi
postizanja najboljih mogućih sportskih dostignuća. Intenzitet vežbanja
je u osnovnom delu treninga na maksimalnom režimu, traje od 1-2
časa 5-6 puta nedeljno (za organizme u razvoju). Biološki razvoj i
intenzivno vežbanje sudaraju se jedino u ovoj kategoriji. I naravno, ne
u svim sportskim aktivnostima i ne po svaku cenu. Zapravo, ovde se
može govoriti o povezanosti vrste sportskog rada, i intenziteta sa
negativnim predznakom odnosa. Na prvom mestu, sportovi snage
(naročito sa izraženim statičkim kontrakcijama kao što su veslanje,
gimnastika dizanje tegova, body building, imaju izrazito patogeno
dejstvo na razvoj koštano - zglobnog sistema. Na drugom mestu
dolaze sportovi sa izrazitim razvojem flexibilnosti (gimnastika) što
može zvučati i paradoksalno. Hiperekstenzije i izrazita elastičnost
koštano zglobnog i mišićnog sistema vode u deformitetni status
kičmeni stub što se može kao patološki suspstrat pojaviti tek nakon
prestanka bavljenja samim sportom. U tom slučaju, veoma je bliska
korelacija sa pojmom invaliditet ( ovog puta ne na radu već u sportu).
197
Tek na trećem mestu (mada po incidenci je zapravo na prvom) dolazi

pojava invalidnosti većeg ili manjeg stepena usled povreda u toku
bavljenja sportom. Pošto je povreda ipak sticaj zadesnih okolnosti
(iako se sportovi mogu podeliti i po stepenu učestalosti povreĎivanja)
navodimo je na kraju liste optužbi sportskih aktivnosti kada je biološki
razvoj u pitanju.
MeĎutim, pored vežbanja, poslednje tri decenije je na prvo
mesto meĎu spoljašnjim činiocima kao faktor isplivao doping
anabolicima o čemu će na ovom fakultetu mnogo više reči biti na
drugom mestu.
Analizirajući odnos nasleĎa i biološkog razvoja, većina autora
se slaže da je genetika najbitniji činilac i da se, u biološkom smislu,
pojedine ljudske razvojne specifičnosti vezuju za genotip i sa 97%
hereditarnosti, poput telesne visine (TV) iz morfološkog prostora,
inteligencije iz psihološkog prostora ili brzine neuromišićne reakcije
iz motoričkog prostora. Ovako visoka povezanost dokazana je
istraživanjima na jednojačanim blizancima koji su živeli pod istim ili
potpuno različitim socio-ekonomskim uslovima i u isto vreme bavili
se odreĎenom sportskom disciplinom. Ali, odreĎen broj morfoloških
karakteristika kao telesna masa (TM), psiholoških kao velika grupa
konativnih faktora i motoričkih kao brzina pojedinačnog pokreta
(frekvencija), slabo su determinisani nasleĎem (oko 60%), što
problem razvoja dovodi u višedimenzionalni istraživački status.
Problem se još više komplikuje odsustvom relevantnih podataka o
sudbini dece koja iz piramide sportske selekcije ispadnu u procesu
rastura biološkog materijala, procesa na kome se i zasniva i prirodna
i veštačka - laboratorijska selekcija. Koji su uzroci koji su do ovakvog
rastura doveli? Da li je jedan od uzroka prestanka bavljenja sportom
sportska trauma ili sportsko oštećenje usled prenaprezanja? Da li je
na planu motivacije nastao problem? Da li biološki razvoj ove dece
pretrpeo odreĎene promene i u tempu i u vremenu sazrevanja? Sve su
ovo odgovori na koje može samo dobro organizovan naučni pristup u
izuzetno jaka materijalna i stručna baza da daju odgovore.
Ako se uzme u obzir da se svake godine u Jugoslaviji sportom
započne baviti oko 25000 dece oba pola (što generacijski bazu
piramide u sportu može brojčano duplirati na 50000 novajlija), a da
198
vrhunskih sportista o kojima brigu vode republički Savezi ima

nekoliko hiljada a savezni nekoliko stotina, dobija se jasna predstava o
uspešnosti s jedne strane, selektivnog modela, ali i o kvalitetu
biološkog materijala kao polazne karike u selekciji. Nažalost, stručnih
podataka ove vrste nemamo. Razlozi su mnogobrojni, a na prvom
mestu je slaba ili nikakva evidencija ni na medicinskom ni na
sportskom planu u maticama, klubovima koji čine polazište, temelj
piramide.
Šta je sa 25000 dečaka i devojčica koji su prestali da se bave
sportom? Da li je njihov razvoj ometen nekom povredom ili su od
sporta odustali iz nekog drugog razloga zavreĎuje istraživački napor.
Nesporna je činjenica da zahtevi vrhunskog sporta i u pogledu
genetske predisponiranosti i na planu kognitivnih i konativnih faktora
sve više ograničavaju broj uspešnih na vrhu piramide. Prirodna
selekcija (o njoj samo uslovno govorimo kao paralelnom procesu
stručnoj selekciji) sve više se zaobilazi pojavom dopinga koja i
slabijima omogućava da budu najbolji.
S druge strane, takmičarski sport već decenijama ima svoje
optužene sportove za koje se tvrdi da izazivaju odreĎene promene u
telesnom razvoju tipa deformiteta kičmenog stuba, oštečenja
lokomotornog aparata usled akutne traume ili hroničnog
prenaprezanja. To su uglavnom sportovi iz grupe sa ranom
specijalizacijom (gimnastika, veslanje, biciklizam,košarka, karate,
vaterpolo) ili sa velikom incidencijom traume uopšte (boks, džudo,
rukomet, fudbal). Na tabeli 11 je dat prikaz sportova i oštećenja ili
deformiteta za koje je utvrĎena odreĎena povezanost sa dotičnim
sportom.
Iz ove tabele se vidi sav dijapazon negativnog dejstva
takmičarskog i vrhunskog sporta na biološki razvoj sportista i stanje i
budućnost njihovog zdravlja. Pozitivno dejstvo poput razvoja fizičkih
sposobnosti, jačanja imunog sistema i otpornosti i shodno tome
zdravijeg života, rezervisano je samo za ostala dva segmenta fizičke
kulture, umereno fizičko vežbanje-vaspitanje u školama i rekreaciju.
Tvrdnja da se odreĎene fizičke sposobnosti poput aerobnog
kapaciteta, za koje se pouzdano mogu naći čvrste spone sa zdravljem,
razvijaju u toku sportskog treninga ne mogu da se generalizuju. Za
199
ovu tvrdnju postoje najmanje dva bitna razloga. Prvi je da svaki

trenažni proces, u zavisnosti od sportske grane ili discipline, ne mora
da se bazira na razvoju aerobnog kapaciteta, i drugi da se
istraživanjem razlika izmeĎu populacije sportista dece u razvoju i
prosečne populacije ne nalaze drastične razlike u aerobnim
sposobnostima (do 6 % u korist dece koja se bave sportom ukoliko se
VO2max izražava u ml na kgTM - Komadel (1985). Jedina, doduše
izuzetno teška dilema koja otežava donošenje definitvnog zaključka o
odnosu biološki razvoj-sport je dilema da li se i koliki procenat već
postojećih deformiteta i oštećenja registruje već u inicijalnom
stadijumu. Naša istraživanja na ovu temu (naroćito u plivačkim
sportovima) govore o izrazitoj zastupljenosti (preko 50% dece)
deformiteta na samom početku bavljenja sportom. Razlog leži u
činjenici da se velika većina dece i regrutuje u plivačke sportove
upravo na preporuku lekara a glavni razlog je u pretećem ili
manifestnom poremećaju u razvoju koštanog sistema, naročito
kičmenog stuba, stopala i grudnog koša.
Tabela br. 11
Vrsta sporta Oštećenje/disfunkcija Deformitet

Gimnastika Amenorrhea Lordosis
Lumb.
Veslanje Kyphosis
Thorac
Biciklizam Kyphosis
Thorac
Košarka Skakačko koleno Kyphoscoliosi
s
Th.
Karate šaka Lordosis
Lumb.
Boks šaka, encephalopathia
Judo Iščašenja i pov. kl. puta
Rukomet Povrede kliz. puta ramena
200
Fudbal Dist. tollocrur. Kolena

Vaterpolo Povrede kliz. puta ramena Kyphosis thor.
Tenis Lakat i rame (teniski) Scoliosis th.
Odbojka Skakačko koleno Lumbalgia
Kajak - kanu Scoliosis th.
atletika amenorrhea
Zaključak:
Odnos biološkog razvoja i sportskih opterećenja kao
dinamičnog procesa sa meĎusobnim povratnim dejstvom,u poslednjim
decenijama XX-og veka doživljava transformaciju. Gotovo
opšteprihvaćena doktrina o isključivo pozitivnom predznaku ovog
odnosa i skladu koji doprinosi opštem jačanju zdravlja, mora se iz
temelja preispitati. Izuzetan broj nepoznatih podataka, delom i zbog
neistraženosti problematike mora biti dovoljan razlog da se od strane
odgovornih ljudi preduzmu potrebni koraci ka definitivnom
fokusiranju ovog problema i jasnom davanju odgovora na suštinsko
pitanje. Da li trening, kao oblik fizičkog vežbanja sa ciljem da
podigne na maksimum odreĎene fizičke sposobnosti ima i negativno
dejstvo na biološki razvoj. Kako se ovaj odnos programski može
kanalisati da se umanje do maksimuma negativna svojstva treninga?
Ove odgovore, ako zanemarimo etiku i kodekse ponašanja nas lekara,
zaslužuju deca koja sveke godine sa novom željom da budu šampioni
uĎu u prostor sporta nevino očekujući da ih na putu ka šampionskom
tronu čeka samo veliki rad i da ih od uspeha, uz malo sreće, ništa
nemože odvojiti.
201
7. FIZIČKO VE@BANJE I ZDRAVLJE

Uticaj fizičkog vežbanja na zdravlje čoveka je
kompleksno pitanje na koje nije lako dati jednostavan odgovor.
Objašnjavanje ovog fenomena je dodatno opterećeno opšte
prihvaćenom teorijom da izmeĎu zdravlja i vežbanja postoji direktna
pozitivna veza u oba smera, što podrazumeva da vežbanje pozitivno
utiče na zdravlje i obratno, zdravlje pozitivno utiče na samo vežbanje.
Problem nastaje onog momenta kada se egzaktno, naučnom
metodologijom, pokuša izmeriti taj odnos. Već na prvom koraku se
susrećemo sa teško rešivim problemom-kako izmeriti zdravlje. Da li
postoji neki opseg funkcionisanja ljudskog organizma u kome kažemo
da je on zdrav? Ima li u tom opsegu manje i više zdravih ili su svi
zdravi stoprocentno zdravi a samo bolest rangiramo po težini?
S druge strane, ni problem merenja uticaja vežbanja na
zdravlje nije mali. Još uvek ne postoji egzaktno izmerena pojedinačna
dnevna doza odreĎenog vežbanja za koju možemo tvrditi da ima
pozitivan efekat na zdravlje. Postavlja se pitanje ima li letalne doze
vežbanja i da li postoji i može li se izmeriti GRANIČNA ZONA
ADAPTACIJE gde jedna ista vrsta fizičke aktivnosti, zbog prevelikog
intenziteta ili prevelikog obima, postaje opasna po zdravlje ili pak po
život vežbača. Na ova pitanja, koje je sebi i nama postavio i
V.Smodlaka, nauka za sada nema spremne definitivne odgovore.
Pa ipak, nešto se kreće i naša je dužnost da vas upoznamo sa tim
tokovima iako će se mnogi upitati da li je potrebno objašnjavati nešto
što navodno svi znaju. Potrebno je, jer su se prava egzaktna
objašnjenja meĎusobnog uticaja vežbanja i zdravlja pojavila tek
poslednjih decenija ovog veka, i to onda kada su postavljena prava
pitanja na koje je nauka morala da odgovori.
U biti fizičkog vežbanja stoji pokret. Nema fizičkog vežbanja
bez ove elementarne motorne radnje. Koliko je pokret, kao biološka
202
karakteristika dragocen, nije potrebno naglašavati. Jedan od efekata

pokreta je KRETANJE tela. Kretanjem, telo menja i unutrašnje stanje
i spoljašnju sredinu sa kojom je u neprestanom kontaktu. Uticaj tela
na mikro i makrokosmos koji ga okružuju nije tema ove knjige iako
predstavlja izuzeteno interesantnu naučnu oblast. Preostaje nam da
proučimo onaj drugi deo procesa-promene u unutrašnjoj sferi-znači
uticaj kretanja na biološke procese u ljudskom organizmu.
7. 1. UTICAJ KRETANJA NA BIOLOŠKE PROCESE

Čitava biološka forma i struktura ljudskog organizma je
predodreĎena kretanju. Nema ni jedne jedine ćelije u organizmu,
uklučujući i najselektivnije organe i sisteme kojima uloga u funkciji
održavanja kretanja nije jedan od najbitnijih zadataka, a koji kroz
svoje funkcionisanje, makar i samo malim delom, ne utiču na
ostvarivanje pokreta. Ako se količina kretanja postavi kao jedna od
premisa za definisanje zdravlja, dobijamo jedan od mernih sistema
koji bi mogao da posluži za model pomoću koga bismo ranije
navedene dileme pokušali da razrešimo i naĎemo odgovore na
postavljena pitanja. S druge strane, kretanje koje je omogućeno
sadejstvom gotovo svih organskih sistema, uzvraća im tako što
povećavajući promet hranljivih materija i kiseonika doprinosi
njihovom boljem snabdevanju i samim tim boljem i efikasnijem
funkcionisanju. Nabrojali bismo one organske sisteme koji u funkciji
kretanja imaju dominantnu ulogu i shodno tome povratno dejstvo
kretanja ima bitno obeležje njihovog kvalitetnog funkcionisanja (vidi
tabelu 12). Sa druge strane, iako bi bilo vrlo interesantno sprovesti
jednu obimnu epidemiološku studiju o količini kretanja u prosečnoj
populaciji Jugoslovena, moramo posebno naglasiti, upravo zbog
strukture čitalaca, da sama minimalna količina kretanja koja je
dovoljna za očuvanje nivioa prosečnih funkcionalnih sposobnosti i
isključenja dejstva faktora hipokinezije na srce i krvne sudove je,
MALA. Tako bi do 18-19 godine minimalna količina kretanja bila na
najvišem nivou u odnosu na sve druge periode života jer se tad
organizam nalazi u "plastičnom" stanju, kada se izgraĎuje morfološki
i kompletira funkcionalno. Ova količina kretanja se uglavnom u ovom
203
uzrastu dobija kroz igru i, nešto malo (nedovoljno) kroz sistem

fizičkog vaspitanja u školi. U periodu od 19-40 godine, minimalna
količina kretanja se obezbeĎuje kroz radne obaveze i uglavnom se
radi o usklaĎenosti potreba i mogućnosti. MeĎutim, posle 40 godine,
kada počinju degenerativni procesi u organizmu, minimalna količina
kretanja bi trebala da se poveća radi odlaganja procesa degeneracije, a
desi se upravo suprotno (pogledaj krivulju biološkog razvoja masnog
tkiva). Zapravo, većina autora ističe da do 40-te godine života, kod
ljudi preovladava aktivni stav prema životu s kojim direktno korelira i
količina kretanja koja je dovoljna za očuvanje funkcije svih organskih
sistema i očuvanje njihove rezerve. Ovde se ne radi toliko o fenomenu
dovoljne količine kretanja i nivoa funkcionisanja organskih sistema,
koliko o relativno dobro usklaĎenom odnosu biološke starosti
organizma, potreba i mogućnosti sa kojima on raspolaže. Nakon 40-te
godine života, degenerativni procesi starenja u većini organskih
sistema SMANJUJU FUNKCIONALNU REZERVU, što direktno
dovodi do nesklada u potrebama i mogućnostima. Tek od tog
trenutka, do tada dovoljna količina kretanja postaje nedovoljna i
zatvara se začarani krug u kome, postepeno, od smanjenja
funkcionalne rezerve dolazi do degeneracije i na kraju, bolesti. To
znači da bi se minimalna količina kretanja potrebna u pojedinim
fazama života mogla odrediti i prema biološkom stanju funkcionalnih
sistema. Izgleda, da kad god su biološki procesi u usponu, kada
dominiraju "plastični" anaboločki procesi, njihov oponent, katabolički
procesi su takoĎe u usponu. Ova direktna veza izmeĎu katabolizma i
anabolizma je očigledna. Jedan od primera je i doping anabolicima.
Radni rezultati, kao produkt kataboličkih procesa, su izuzetno
povećani sa povećanjem anaboličkih procesa koji su prethodili. I sama
količina rada u trenažnom procesu je povećana, kao i kod puberteta.
UTICAJ KRETANJA (FIZIČKOG VE@BANJA) NA POJEDINE

ORGANSKE SISTEME
Tabela br. 12
204
KARDIOVASKULAR >funk. i kolaterala,<TA,>efikasnost

NI SISTEM
LOKOMOTORNI >funkcije,>amplitude,>mineralizacije
SISTEM
RESPIRATORNI >funkc. ,<mrtvog prostora,>razmena
SISTEM
DIGESTIVNI TRAKT >funkc,<opstipacije,<hemoroida
ENDOKRINI SISTEM > funk. ,regulacija rada žl. ,uravn.
metab
CNS > koncetracija,pamćenje,san-budnost
Iz tabele br. 13 vidi se da se minimalna količina kretanja radno

sposobnih ljudi promenila i zbog toga što se promenio i izvor enrgije
za rad.
Tabela br. 13
IZVOR ENERG. 1850 1950 1990

ZIVOTINJA 50% 2% 0. 5%
LJUDI 20% 4% 0. 5%
MAŠINA 30% 94% 99%
Pored HIPOKINEZIJE, kao glavni faktori oboljevanja

koronarnih krvnih sudova nalaze se još: adipositas, pušenje, šećerna
bolest, stres, holesterol, hipertenzija. Kao plod mnogih naučnih
studija stoji jedna jedinstvena konstatacija da fizičko vežbanje kao
PLANSKO POVE]ANJE OBIMA KRETANJA, blagotvorno utiče na
sve gore navedene faktore. Čak šta više, odreĎena istraživanja vršena
u dece koja su već obolela od nekih bolesti, ukazuju da fizičko
vežbanje predstavlja blagotvornu dopunsku, a negde i jedinu terapiju
(vidi tabelu 14).
Pozitivno dejstvo fizičkog vežbanja u terapiji i
205
rehabilitaciji nekih pedijatrijskih obolenja.

Adaptirano po Bar Oru (1983)
Tabela br. 14
ANOREXIA NERVOSA utiče na promenu ponašanja

ASTHME BRONCHIALE redukuje broj i velič. spazma
PARALISIS CEREBRALIS poboljš. motoriku
INSUFITIENTIO RENALIS
CYSTIC FIBROSIS > ventilaciju i drenažu mucusa
PULMONUM
DIABETES MELLITUS poboljšava metaboli. kontr.
šećera
HAEMOPHILIA mobiliše i povećava motoriku
HYPERTENSIA blago snižava pritisak
ARTERIALIS
MENTAL RETARDATION poboljšana socijalizacija
MUSCULAR DISTROPHY >snagu neoštećenih mišića
OBESITY kontrola težine, samopoštovanje
ARTHRITIS mobilizacija, > motorike
RHEUMATICA
SCOLIOSIS stabilizacija procesa, < tegobe
MeĎutim, daleko od toga da u svakoj prilici i svaka vrsta

vežbe može imati pozitivno dejstvo na organske sisteme, pa shodno
tome i na organizam u celini. Može se slobodno govoriti o postojanju
čitave grupe faktora od kojih može zavisiti uticaj fizičkog vežbanja na
organizam i imati čak i sasvim suprotno dejstvo. Te faktore bi smo
izdvojili i do detalja obradili u sledećem poglavlju.
7. 2. FIZIČKO VE@BANJE I ZDRAVLJE - FAKTORI
Postoji odreĎen broj faktora koji imaju većeg ili manjeg

uticaja na relacije fizičkog vežbanja i zdravlja. Na ovom mestu
obradićemo one za koje smatramo da objašnjavaju najveći deo ove
206
bogate i nadasve isprepletene mreže uticaja sa, moramo priznati,

subjektivnim osećanjem da diramo u Pandorinu kutiju bez korektno
pripremljene zaštite ukoliko ona uopšte postoji. Ovaj osećaj je
produkt duboko ukorenjenih shvatanja u širim krugovima fizičke
kulture da uticaj fizičkog vežbanja na zdravlje može imati samo jedan
smer, naravno pozitivan. Drugi pravac, dugotrajnim potiskivanjem,
potpuno je zametnut i marginalizovan. Nažalost, vrhunski sport,
kraljica u oblasti fizičke kulture, je ponovo otvorio ovo pitanje i
dotada "čiste" vode nanova zamutio.
7. 2. 1. KARAKTERISTIKA SAME VE@BE
Ovaj faktor obuhvata one promenljive osobine vežbe kao što

su:
 vrsta odabrane vežbe
Ovo je veoma bitno jer od uspešne usklaĎenosti vežba-potreba

za vežbom (preventivno vežbanje ili pak terapeutsko vežbanje) zavisi i
uticaj vežbe na organizam i stanje zdravlja. Ukoliko gojaznoj osobi
preporučite trčanje doći će do pogoršanja zdravstvenog stanja sa
mogućim povreĎivanjem i potenciranjem pojave degenerativnih
procesa na zglobovima nogu, što će obolelog odvratiti od vežbanja.
MeĎutim, ukoliko mu pored higijensko-dijetetskog režima ishrane,
preporučite gimnstiku i plivanje (gde je njegova povećana količina
masnog tkiva prednost) stvoriće se blagotvorni spoj potrebe i
mogućnosti koji će doprineti uspešnom tretmanu. Završetkom faze
mršavljenja, otvara se niz širih mogućnosti primene i drugih vežbi
meĎu koje sada spada i trčanje.
 potreban intenzitet vežbanja
Da bi vežba imala nadražajno dejstvo, potrebno je pravilno
dozirati intenzitet vežbanja. Poznato je da intenzitet vežbanja mora
preći odreĎenu granicu (mi ćemo je nazvati aerobnim pragom) na
kojoj se uključuju adaptacioni mehanizmi koji omogućuju da se nivo
režima funkcionisanja promeni i omogući izvršenje rada u aerobnoj
zoni vežbanja. Iako će o ovome mnogo više reči biti u poglavlju
rekreativne medicine, napomenućemo da ova zona predstavlja zonu u
207
kojoj srčana frekvenca se kreće u rasponu od 110-170 otkucaja u

minutu. Preko 170 otkucaja govorimo o anaerobnom radu (zbog
metaboličkih procesa pomoću kojih se obezbeĎuje energija za rad).
Adaptaciona granica nivoa intenziteta vežbanja posmatrana kroz
adaptaciju srca merenu srčanom frekvencom, se menja sa starošću i
izgleda kao u prilogu:
frekvenca srca aerobna zona
do 40 godina 130-170
od 40-50 120-150
od 50-60 115-140
od 60-70 110-120
Kod sportista, pod specijalnim režimom treninga, aerobna zona
može biti>od 170. Prve vrednosti pulsa smatraju se za vrednosti
koje predstavljaju 50% mogućnosti kardiovaskularnog sistema, dok se
druge vrednosti mogu dozvoliti samo osobama koje su u punom
zdravlju i/ili u redovnom rekreativnom procesu i predstavljaju blizu
85% krajnjih mogućnosti. Naravno da ove vrednosti pulsa govore o
potrebi da se rad izvrši u AEROBNOJ ZONI koja je bez dvoumljenja
najekonomičnija i najbezopasnija za zdravlje. Anaerobno vežbanje je
ostavljeno isključivo za fizičke aktivnosti koje nazivamo SPORTOM
sa jednim izuzetkom koji se zove GIMNASTIKA. Kada govorimo o
gimnastici, smatramo da se radi o anaerobnom radu niskog intenziteta
koji sem u izuzetnim slučajevima,(hipertenzija, hiatus haernia, angina
pectoris), nama štetno dejstvo niti predstavlja rizik za vežbača.
 obim vežbanja
To je karakteristika vežbe koja se kombinuje sa
intenzitetom i zajedno predstavljaju celinu. U principu, povećan
intenzitet vežbanja smanjuje obim i obratno. Smatra se da vežbanje
koje utiče pozitivno na zdravlje, treba da traje najmanje 5 minuta
ukoliko je svakodnevno (važi za starije osobe) i ukoliko aktivira
najmanje 1/7 poprečnoprugaste muskulature (Medved). O
programiranju i doziranju vidi više u poglavlju "Osnovi rekreativne
medicine". Obim vežbanja predstavlja onu dugo traženu vezu
izmeĎu zdravlja i vežbe. To je jedina prava karika koja se nalazi u
lancu zdravlja. Sve ostale karike moramo, nažalost, svrstati u lanac
kojim se formiraju ili podižu funkcionalne sposobnosti. Možda se tu i
208
pojavi dilema-podignut nivo funkcionalnih sposobnosti-direkna veza

sa zdravljem. Nažalost, nije tako. Kada bi tako bilo onda bi samo
trkačke konje proglasili zdravim, a obične radne, bolesnim. Zdravlje
se ne meri veličnom maksimalnih sposobnosti bilo kog sistema da u
svojoj funkcionalnoj sferi postiže maksimum. Onda bi podatak poput
VO2max bio idealan način da odredimo ko je zdrav. Sposobnost ima
veze sa zdravljem samo u jednom slučaju, kada se nivo funkcionisanja
dovede na minimalne norme za održavanje homeostaze.
Na primeru VO2 max, to bi značilo da je donja granica koju
funkcionalne sposobnosti KVS-a ne smeju da preĎu 30 ml/kg/TM (Po
preporuci Svetske zdravstvene organizacije - (iz V. ĎurĎević). Gornje
granice nam to ne omogućavaju.
7. 2. 2. KARAKTERISTIKA SAMOG VE@BAČA
Ovo je druga grupa faktora od kojih zavisi kakav će predznak imati

odnos vežbanja i zdravlja. Na prvom mestu je:
 Stanje zdravlja i funkcionalnih sposobnosti. To je prva
osnovna karakteristika vežbača do koje dolazimo
pregledom i testiranjem (vidi predhodnu polemiku). Od
ove karakteristike počinje izbor i oreĎivanje cilja vežbanja.
 pol predstavlja drugu, ne manje bitnu karakteristiku
vežbača, koja opredeljuje i izbor vežbe, intenzitet vežbanja
i obim koji, kod ženskog pola, mora da bude 10-15%
manji nego kod muškog.
 starost smo već sagledali kroz odreĎivanje intenziteta
vežbanja, meĎutim, hronološka starost se uvek ne poklapa
sa biološkom starošću i o tome treba voditi računa pri
pravljenju rekreativnih grupa. Zato je i potrebno testirati
funkcionalne sposobnosti kardiovaskularnog sistema radi
preciznije kategorizacije i grupisanja vežbača.
 psihosocijalni status (inteligencija, zanimanje, socijalno
stanje, obrazovanje, nivo kulture i kultura vežbanja,
motivacija).
Ovo je čini nam se neopravdano zapostavljena karakteristika
zbog čega se najčešće i dešava veliki odliv iz rekreativnih grupa koje
209
se stvaraju od oka, po porincipu "ko se prijavi može da vežba".

Nejednakost, staleška, intelektualna i kulturološka zahteva da se
organizovana rekreacija graĎana po privatnim klubovima sve više
sprovodi po staležima. Najbolje rezultate u rekreaciji su davale one
rekreativne grupe koje su se same stvarale (prijateljstva), ili pak grupe
stvorene od radnika jednog preduzeća. Najverovatnije da će se duže
održati i grupe iz istog socijalnog statusa, nego mešovite grupe gde
razlike, iako ponekad privlače, na kraju dovode do odbojnosti i ne
prihvatanja. Ove konstatacije u potpunosti važe i kad je reč o
sportu. Primitivizam i agresivnost su pojave koje u organizovanoj
grupnoj rekreaciji predstavljaju neprijatelja broj jedan i najčešći su
razlog raspadanja grupe o čemu se mora voditi računa.
7. 2. 3. ODNOS PREMA VE@BANJU
Nema uspešnog vežbanja bez kvalitetnog odnosa vežbača

prema vežbi. Ovaj odnos zavisi od motivacije, kulture i strukture
ličnosti. Iz iskustva znamo da se ženski pol odlikuje izuzetnom
prednošću na sva tri gore pomenuta nivoa pa su stoga i rezultati
vežbanja kod njih daleko bolji.
7. 2. 4. USLOVI ZA VE@BANJE
Pod uslovima za vežbanje moramo podrazumevati sledeće:
 lična oprema za vežbanje (kvalitet, bezbednost, udobnost)
 prostor za vežbanje (opremljenost, bezbednost, higijena
ugodnost)
 vremenski uslovi (zona komfora), vlažnost vazduha,
strujanje, temperatura. O ovome se mnogo više govori u
programima drugih, nama dodirnih i bliskih predmeta,
"Objekti fizičke kulture" i "Higijena sporta" pa se mi
nećemo posebno na ovome zadržavati.
7. 2. 5. METODIKA VE@BANJA
210
Ovo je faktor koji kruniše i objedinjuje sve prethodne faktore a

nažalost,o njemu se u praksi ne vodi dovoljno računa. Pravilno
izabrana vežba, dobro dozirana i sprovedena u odgovarajućem obimu
sa opremom koja pogoduje vežbanju i u uslovima koji su prijatni za
rad, predstavljaju krucijalne komponente metodološkog postupka u
vežbanju. Kada se na ove prethodne radnje nadoveže metodološki
postupak u užem smislu (organizacija časa rekreacije kroz sve
njegove faze) uz sprovoĎenje mera i postupaka koji kontinuirano prate
nivo intenziteta vežbanja u svakom pojedinačnom delu časa,
dobićemo sistem u kome nema improvizacije, a mogućnosti greške i
štetnog uticaja vežbanja su smanjeni na minimum. Tek tada, i pod tim
uslovima, možemo govoriti o odnosu vežbanja i zdravlja i vežbanja i
funkcionalnih sposobnosti koji meĎusobno imaju obostrano pozitivan
predznak i podrazumevaju se i samo u ovakvom kontekstu možemo
PODRAZUMEVATI postojanje blagotvornog, pozitivnog dejstva
fizičkog vežbanja na zdravlje ljudi.
7.3. FENOMENI ADAPTACIJE LJUDSKOG ORGANIZMA
NA FIZIČKI RAD
Jedan od osnovnih bioloških fenomena utkanih u ljudsku
evoluciju je sposobnost ADAPTACIJE. Ovaj fenomen (zaslužuje to
ime) je svojstven svim oblicima života na našoj planeti. Onog
momenta kada spoljašnja sredina postavi zahtev za adaptacijom koji
prevazilazi mogućnosti jedinke, ili pak cele rase, vrsta dolazi u
opasnost da izumre. Mogućnosti svake vrste zapisane su u genetskom
kodu i adaptacija se može odvijati samo u tom rasponu. Ukoliko se
mutacijom ne promeni opseg koji je zapisan dotadašnjim genetskim
kodom, adaptacija je nemoguća i opasnost po opstanak vrste postaje
stvarna. Naravno, nisu svi zahtevi spoljašnje sredine od vitalnog
značaja za jedinku. I meĎu njima ima stroge hijerarhije prema
vrednosti, značaju i energiji koju jedinka mora uložiti u proces
adaptacije. Pri samom vrhu adaptacionih mehanizama, nalazi se
adaptacija na fizički rad. Nije ova vrsta adaptacije pri samom vrhu
samo zbog toga što je energija za njeno sprovoĎenje uglavnom velika
i trenutno u opticaju. Ne, ovaj adaptacioni mehanizam je pri vrhu zbog
evolutivnog značaja koji je samo KRETANJE za čoveka u istoriji
211
njegovog razvoja značilo. A značilo je bukvalno SVE. Stoga se

evolucijom razvio i mehanizam pripreme za ovakvu vrstu adaptacije
koji nazivamo "predstartnim stanjem". Ovaj proces pripreme
pojedinih vitalnih sistema za procese adaptacije na opterećenje, zadato
fizičkim radom ( i ne samo na njega) omogućava da se u trenutku
izvrši početna inicijalizacija adaptacije, da se organi i tkiva ne zateknu
nespremni na povećane metaboličke zahteve i ne doĎe do pojave
povreda ili poremećaja u funcionisanju. U "predstartnom
stanju", uglavnom su izvršene neuro-endokrine i biohemijske
pripreme za rad. To podrazumeva povećano lučenje adrenalina (u
sportu noradrenalina) iz srži nadbubrega i efekte koje ovo lučenje ima
na promet materija. To u biti znači povećanje nivoa šećera u krvi i
njegovo dopremanje u organske sisteme koji će biti maksimalno
angažovani u radu. U biti adaptacije, sa biološkog pa i
fiziološkog stanovišta, leži preštelavanje organizma na novi stepen
delovanja unutar sistema povećanog energetskog bilansa. Šta je to
sistem povećanog energetskog bilansa? Šta on obuhvata i
podrazumeva? Postoji li sistem normalnog energetskog bilansa?
Upravo u poslednjem pitanju leži odgovor. POSTOJI! Postoji ukoliko
svoj svakodnevni život posmatramo pod lupom svakodnevne
adaptacije na biološko, sociološko i bilo koje drugo okruženje. Ako
postoji TRENUTNO, momentalno adaptiranje na biološko okruženje,
onda skup tih trenutaka prestavlja SISTEM. Ako sistemom objasnimo
svakodnevnu adaptaciju, onda delom tog sistema moramo proglasiti i
adaptaciju na neke nesvakodnevne pojave, poput adaptacije na fizičko
vežbanje. Razlika izmeĎu ovih sistema ne leži u vrsti i načinu
adaptacije, već u KOLIČINI energije koju organizam mora uložiti da
bi završio proces adaptacije. U toj količini energije koju će organizam
uložiti u proces adaptacije leži mera razlika energetskih nivoa sistema
o kojima smo govorili. Zato se iz sistema normalnog energetskog
bilansa, pojačanjem trošenja energije, prelazi u sistem povećanog
energetskog bilansa uz manje ili veće neekonomično raspanje
(toplota). Sam proces adaptacije je skladno sadejstvo adaptacije više
organskih sistema, ali iz edukativnih razloga moramo ove procese
odvojeno prikazati.
212
7. 3. 1. ADAPTACIJA NEURO-ENDOKRINOG
SISTEMA
U srži adaptacije stoji STRES ili zahtev okoline za

promenom reakcionog odgovora radi balansiranja energetskog
odnosa sa njom. Stres ne podrazumeva samo iznenadno delovanje
skupa draži iz spoljašnje sredine (sistema povećanog energetskog
bilansa) već i kompleksno dejstvo samog centralnog nervnog sistema
na sopstveno telo u cilju njegovog preusmeravanja na viši energetski
nivo rada potreban da se prilagodi nametnutom ili nenematnutom-
voljnom reagovanju. Pokušaćemo da na najjednostavniji način
opišemo sled dogaĎaja od trenutka kada organizam doĎe u situaciju da
namerno, svesno, pokrene svoje telo i postavi ga u nov sistem
promenjenih energetskih vrednosti. Napominjemo svesno, jer u tom
trenutku opisanom sledu dogaĎaja prethodi "pretstartno stanje" o
kome smo govorili u prethodnom poglavlju. Kod nesvesnih operacija,
gde je reakcija odbrambenog karaktera, predstartnog stanja, naravno,
nema. Sled dogaĎaja se unekoliko razlikuje u situacijama kada je telo
PRINU\ENO da munjevito reaguje adaptacijom na energetski sistem
koji ga ugrožava. Ta razlika se ponajpre ogleda u "predoziranju"
reakcije (adrenalinski efekat), koju neretko, prate i rudimenti nekih
adaptacionih mehanizama koji su odavno izgubili svoj biološki značaj.
Tu mislimo na pojavu naježenosti kože koja je možda u dalekom
evolutivnom trenutku ljudske istorije doprinosila "strašnijem" izgledu
pred neprijateljem i slične odgovore. Da je došlo do
predoziranja, govore nam i fiziološke reakcije posle prolaska
opasnosti, emotivna uzbuĎenost, drhtavica i tremor finih mišićnih
grupa, bledilo, znojenje i ponekad osećaj straha. To sve govori u
prilog nepotrbno visokom nivou adrenalina u krvi u tom trenutku.
Takav stres koji izazove ovakav neadekvatan odgovor i u svakom
pogledu predozira reakciju svih organskih sistema, nazivamo
DISTRES. Stoga je sinonim za stres na koji nastaje normalan sled
adaptacionih reakcija EUSTRES. Ako prihvatimo ovu
napomenu, sled adaptacionih dogaĎaja se odvija uglavnom po
sledećoj šemi koju zbog zakonitosti koja je karakteriše možemo
nazvati algoritam.
213
7. 3. 1. 1. BIOLOŠKI ALGORITAM ADAPTACIJE NA

FIZIČKI RAD
Sled dogaĎaja je sledeći:
1. Odgovarajući receptor reaguje na draž koja predstavlja stres

 oko kad je u pitanju vizuelna draž
 uho kad je u pitanju slušna draž
 vestibularni aparat kada je u pitanju bitnija promena
položaja
 mehanoreceptori kad je u pitanju mehanička draž
temperature (pokret)
 termoreceptori kad je u pitanju povećanje
 baroreceptori kad je u pitanju povećanje TA
 masa drugih specifičnih receptora koje, zbog namene
teksta ne navodimo
Bez obzira na mesto prijema, signal se ushodnim putevima
(aferentnim nervnim vlaknima) šalje ka višim nervnim centrima,
preko releja, do kore CNS-a.
2. Reaguje analitički centar velikog mozga koji postavlja

organizam u fazu pripreme (predstartno stanje). U fizičkoj kulturi
takve stresne situacije su velika takmičenja, trening sa posebnom
motivacijom, testiranje itd. Naravno, pored gore nabrojanih, u
procesu adaptacije učestvuje još veliki broj receptora i svi imaju isti
zadatak da reaguju na draž slanjem informacije u CNS u koru velikog
mozga. Naravno na svom putu od receptora do mozga, informacija
prolazi nekoliko relejnih punktova gde se testira njena snaga, po
potrebi povećava i u slučaju da se u istom momentu na istom releju
(recimo talamusu) nalaze dve različite informacije, propušta ona koja
je bitnija ili pak ona koja je prva stigla. Tu veliku ulogu ima i put
kojim putuje informacija-kojim tipom nervnih vlakana putuje, bržim
ili sporim. Naprimer, kada se dete opeče, informacija je primljena od
receprora (termoreceptori u koži i receptori za bol) koji su sa CNS
povezani sa relativno sporim nervnim vlaknima pa ukoliko, u istom
214
trenutku i pomazite povreĎeno dete, ono neće plakati jer ne oseća

bol!. Tajna leži u prostoj činjenici da receptori za dodir koriste brže
nervne puteve, pa gomila informacija o dodiru stigne u relejne centre
CNS pre informacija o opečenosti, zauzme ih i onemogući prodor
informacije koja bi izazvala senzaciju bola. Otuda konstatacija strogih
očeva da dete ne treba maziti kada se udari, jednostavno ne stoji. Da
nastavimo sa sledom dogaĎaja u adaptaciji na stres.
3. Kora velikog mozga analizira informaciju i odlučuje da li je
na nju potrebno i u kom intenzitetu reagovati. Ukoliko je doneta
odluka da se reaguje, pored komande koja silaznim (eferentnim)
nervnim putevima odlazi direktno na efektorne organe, šalje se
odreĎen broj impulsa koji idu u
4. hipotalamus koji brzim lučenjem oslobaĎajućih faktora
nadražuje
5. hipofizu-njen prednji deo-adenohipofizu gde se luče hormoni
koji su glavni u procesu adaptacije na stres- adenokortikotropni
hormon (ACTH) i u manjoj meri tireotropni hormon (TH). Sa ovog
nivoa već možemo smatrati da napuštamo delokrug CNS i prelazimo u
Endokrini sistem. Mesto delovanja gore pomenuta dva hormona su
ciljane žlezde=štitna i nadbubrežna zlezda.
6. U štitnoj žlezdi se, pod dejstvom tireotropnog hormona, luči
hormon tiroksin koji podiže metabolički nivo rada u ćelijama,
naročito mišićnim, u koje spadaju i mišici srca, (podpaljuje
metaboličku peć) pripremajući se za prelazak na viši energetski nivo
delovanja. U isto vreme, mobiliše ugljene hidrate koji predstavljaju
najbrže dostupne energetske materije za sagorevanje u uslovima rada.
7. I na kraju, najbitniji korak u adaptaciji je dejstvo nervnih
impulsa na srž nadbubrežne žlezde da luči adrenalin (i
noradrenalin). Ovde, radi pojašnjenja, moramo naglasiti da
adaptacioni odgovor na stres ne mora ići ovim "svesnim" putem.
Daleko brže (ali neadekvatnije-oštrije), organizam će reagovati
nadraživanjem simpatikusa i njegovim podsticajem lučenja sopstvenih
količina adrenalina i noradrenalina proizvedenog u srži nadbubrega.
Oni će svojim selektivnim dejstvom na pojedine organske sisteme,
dovesti u biti do nekoliko osnovnih adaptacionih odgovora:
215
 selektivnim sužavanjem krvnih sudova u digestivnom i

urogenitalnom traktu a širenjem u mišićima, srcu i
respiratornom sistemu, izvršiće se preraspodela cirkulišuće
krvi u organske sisteme koji će poneti najveći teret
adaptacije.
 povećaće se inotropnim efektom adrenalina na srčani mišić
(inos-snaga) snaga kontrakcije mišića leve komore, što će
dovesti do povećanja udarnog volumena i povećanja
arterijskog pritiska
 hronotropnim dejstvom (hronos-vreme) adrenalina na
srčane predvodnike (sinoatrijalni čvor u desnoj pretkomori)
povećaće se broj udara u jednom minutu (frekvenca) srca
što će, u zajednici sa povećanjem udarnog volumena,
proizvesti povećanje minutnog volumena krvi koje srce,
kao nužni odgovor, pruža na zahteve koje pred njega
postavlja rad.
 proširenjem krvnih sudova pluća i kapilarne mreže alveola,
povećaće se promet kiseonika kroz pluća i njegova
poboljšana apsorpicaja i odavanje ugljen dioksida (CO2).
Svaka adaptacija se završava postizanjem stabilonog stanja
u kome svi fiziološki mehanizmi funkcionišu
uravnoteženo. Zavisno od visine energetske potrošnje na
odreĎenom nivou stabilnog stanja, budući da energetske
rezerve ljudskog tela nisu neiscrpne, dužina trajanja
stabilnog stanja je različita. Nakon izvesnog vremena,
stabilno stanje mora biti narušeno, i ukoliko se radilo o
radu visokog intenziteta, sa velikom potrošnjom energije,
koja nije u stanju da se blagovremeno obnovi, dolazi do
potrebe za prekidom rada i pojave znakova akutnog
zamora. To je, naravno, odbrambeni mehanizam, koji štiti
organizam od napuštanja sigurnosne zone i prelaska u zonu
rizika ou kojoj akutno prenaprezanje preti da naruši
dotadašnju homeostazu.
Do fiziološke adaptacije dolazi uvek kada je broj impulsa
(intenzitet stresa) u zoni mogućeg odgovora CNS-a (EUSTRES)..
216
Onog momenta kada intenzitet stresa preĎe kritični momenat

adaptacije (DISTRES) i postane prevelik za CNS javljaju se
odbrambeni mehanizmi koji sprečavaju pojavu ozbiljnih poremećaja u
većem delu organskih sistema štiteći CNS. Tako, na nivou talamusa
se, u normalnim uslovima, broj i intenzitet pristiglih informacija
stalno prilagoĎava mogućnostima rada kore mozga. Kada se taj broj
poveća iznad nivoa tolerancije, funkcionisanje kore je ugroženo i
najčešće se manifestuje odsustvom kontrole intenziteta poslatih
impulsa podreĎenim sistemima. Kada se broj propuštenih informacija
približi nivou koji bi ugrozio kompletno funkcionisanje kore, šalje se
poslednja komanda koja znači BLOKIRANJE daljeg propuštanja
impulsa da se nivo nervnih transmitera ne bi spustio ispod
dozvoljenog koji omogućuje neometano bazalno funkcionisanje
mozga.
Posledice su različitog razornog dejstva i zavise od slučaja do
slučaja. Ako se često ponavljaju stanja prenaprezanja CNS, on
jednostavno beži u bolest, na početku najlakši mogući oblik-neurozu.
Na ovom stepenu nema morfoloških promena na ćelijama kore
velikog mozga, ali su promene u njegovom funkcionisanju primetne.
Nestaje fine regulacije endokrinog i vegetativnog sistema i nastaje
veliki broj promena, koje ćemo kroz neuroze i poremećaje u radu
endokrinog sistema, istaći u poglavlju posvećenom prenaprezanjima.
Naravno, poslednji korak adaptacije je REAKCIJA organizma
koja je predstavljena:
8. reakcijom efektornog tkiva, u sportu je to lokomotorni aparat-
mišić, što ima za proizvod-POKRET. Ma koliko se trudili da linearno
prikažemo sled dogaĎaja organske adaptacije na fizički rad, moramo
naglasiti veoma bitan momenat koji do sada nismo izdvajali. A to je
momenat SAMOREGULACIJE SISTEMA. Svaki od delova sistema
ima mogućnost da u odreĎenom momentu izvrši korekciju adaptacije i
normira veličinu energetskog odgovora. Najčešće to čini mozak ali i
drugi sistemi mogu uzeti učešća u svemu tome, istovremeno štiteći
svoje limitirane mogućnosti od iscrpljenja. Još jedna bitna karika
doziranja i regulisanja sistema nije do sada pominjana, a veoma je
bitna, naročito u završnoj fazi adaptacije, kad je potrebno odrediti do
kog će momenta adaptacioni odgovor ići i koliko procenata vlastitih
217
sposobnosti je telo rešeno da pruži adaptaciju. Tu je i uticaj

nusprodukata energetskog odgovora, po organizam manje ili više
štetnih metabolita, koji neminovno nastaju kao produkti razgradnje u
toku procesa povećanog energetskog funkcionisanja-rada. Na prvom
mestu je to mlečna kiselina kao produkt koji se stvara u toku
anaerobnog razlaganja ugljenih hidrata, zatim urea i ketonska tela
(aceton) koji se javljaju kao produkti aerobnog razlaganja masnih
kiselina u procesu oksidativne fosforilacije.
7. 3. 2. ADAPTACIJA RADNIH SISTEMA
7. 3. 2. 1. KARDIOVASKULARNI SISTEM
Kao što smo već napomenuli u prethodnom izlaganju, srž
nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin koji selektivno
deluju na zidove krvnih sudova tela-širi krvne sudove u srcu i
plućima, a sužavaju krvne sudove na periferiji i nekim organima
trbušne duplje koji ne učestvuju u radu. Povećanjem udarnog
volumena i frekvence otkucaja, povećava se minutni volumen krvi.
Ovo selektivno dejstvo adrenalina dovodi do preraspodele krvi u
organizmu u partije koje su najbitnije za rad, budući da je količina
krvi u organizmu limitirajući činilac pri intenzivnom radu.
Povećanjem udarnog volumena, povećava se radna efikasnost srčanog
mišića i omogućuje adaptacioni odgovor. Mora se odmah naglasiti da
je adaptacioni odgovor kardiovaskularnog sistema (KVS) u odnosu na
sve ostale sisteme uključene u adaptaciju ujedno i najslabija karika
adaptacije. Odgovor leži u prostoj činjenici da je srčana rezerva
izuzetno mala. Ako pogledamo odnos maksimalne frekvence srca i
frekvence u miru, kao jednog od merila srčane rezerve, videćemo da
se radi o odnosu 1 : 3 (70 : 210). To znači da je stvarna srčana
rezerva, u zoni frekvencije, negde oko 200% od normalnog
energetskog nivoa. Ako pretpostavimo da se reakcija adaptacije kod
netreniranih zdravih osoba sme raditi na najviše 80% od adaptacione
rezerve (da bi se izbegla zona povećanog rizika od negativnog dejstva
vežbanja na organizam), onda se još više smanjuje spremnost ovog
sistema da se adaptira na izuzetan rad. Otuda i potiče činjenica da je
srce i KVS jedan od glavnih limitirajućih faktora u adaptacionim
218
procesima na fizički rad, iako, dakako, postoji čitav niz drugih faktora
koje bi smo samo nabrojali:
 količina kiseonika u udahnutom vazduhu (aero
zagaĎenja, radni uslovi, vlažnost, temperatura)
 plućna ventilacija (opstrukcija ili restrikcija)
 količina eritrocita i Hemoglobina u krvi
 efikasnost enzima u mitohondrijama (broj, raspored)
 veličina energetskog depoa
Selektivnim sužavanjem krvnih sudova u odreĎenim
organskim sistemima, dolazi do PRERASPODELE krvi u radne
mišiće. Tako smo došli do saznanja da u biti dva osnovna mehanizma
na nivou KVS-a imaju odlučujuću ulogu u adaptaciji:
1. Povećan minutni volumen srca kao pumpe koje postiže
sledećim pomoćnim mehanizmima:
 povećanjem srčane frekvence
 povećanjem udarnog volumena
2. Preraspodela krvi u organizmu
Skupom svih ovih adaptacionih mehanizama KVS-a, postiže
se maksimalno efikasna adaptacija na zahteve od strane spoljašnje
sredine (sistema povećane energetske vrednosti).
7. 3. 2. 2. RESPIRATORNI SISTEM
Adaptacioni mehanizmi na nivou respiratornog sistema (RS) u
biti su, kao i kod kardiovaskularnog sistema, izazvani selektivnim
dejstvom adrenalina na krvne sudove u grudnom košu i plućnom
tkivu, uz odreĎenu primesu uticaja produkata početne faze rada-
povećane koncetracije CO2 u krvi i povećanja mlečne kiseline zbog
anaerobnosti prvih faza rada. Ovde se izdvajaju dva momenta:
1. Povećan protok kroz krvne sudove pluća zbog njihovog
selektivnog širenja2. Povećana difuzija kiseonika u alveolama
izazvana zbog tri adaptaaciona mehanizma
 proširenja kapilarne mreže (adrenalin)

 povećane frekvence disanja (CO2 i mlečna kiselina)
 povećanog respiratornog volumena
219
Za razliku od KVS-a, RS gotovo nikad ne predstavlja

limitirajući faktor u fizičkom radu. Naravno, odmah ćete se dosetiti da
je reč o značajno većoj funkcionalnoj rezervi nego što to adaptacioni
mehanizmi zahtevaju. Stoga nije redak slučaj da i u vrhunskom sportu
sretnemo ponekog plućnog bolesnika kome je, zbog bolesti, van
funkcije i čitav segment plućnog krila a sportski rezultati vrhunski.
Naravno, ovakvih situacija nema mnogo, jer je previše elemenata koji
moraju da se uklope da bi ceo sistem funkcionisao na najvišem nivou.
7. 3. 2. 3. LOKOMOTORNI SISTEM
Adaptacija lokomotornog sistema na fizički rad ni izdaleka

nije manje bitna karika adaptacija ma koliko ona od svih elemenata se
može najlakše pratiti i na nju direktno uticati. Upravo ovaj segment
adaptacije je mesto na kome se najviše može primetiti sposobnost
stručnjaka da pre svega spozna, razume i na kraju utiče na fenomen
adaptacije . Zašto je to tako? Odgovor je veoma jasan. Zato što
na adaptaciju lokomotornog sistema i treneri i stručnjaci u oblasti
fizičke kulture, a nažalost često i sami sportisti, obraćaju najmanje
pažnje, i kao što ćemo videti iz daljeg teksta, rizikuju KRAH
adaptacionog odgovora. U adaptacionom odgovoru
lokomotornog aparata stoji nekoliko neophodnih stepenika. Mi bismo
ih posebno izdvojili:
1. Zagrevanje organizma i mišića na telesnu temperaturu
od 38 stepeni C ukoliko se organizam priprema za dugotrejan rad
srednjeg inteziteta (trke na srednje i duge pruge, aerobni kontinuirani
trening), ili na 39 stepeni ukoliko se organizam priprema za intenzivan
a kratkotrajan rad, (trka na 100-200-400-800 m, anaerobni trening-
deonice) . Povećanjem telesne temperature, enzimski procesi u
mišićnim ćelijama se ubrzavaju, oksidativni enzimi imaju nejveću
efikasnost, a prokrvljenost tkiva je višestruko povećana zbog dilatacije
kapilarne mreže izazvane povećanjem temperature tkiva.
2. Regulacija osmotskog pritiska u mišićima je takoĎe veoma
bitan momenat koji se postiče zagrevanjem. Naime, u procesu
vežbanja, u cilju razgibavanja i zagrevanja,količina laktata u krvi se
promeni sa 1 mmol-a na blizu 2 mmola, što automatski promeni
220
osmotski pritisak u tkivu mišića, i ono blago nabubri ulaskom

odreĎene količine vode iz ekstracelularnog prostora u samo mišićno
vlakno. Na taj način se, poprečni presek mišića poveća, što je jedan
od preduslova za povećanje sile kontrakcije (Starlingov zakon). Ovo
povećanje laktata u krvi, praćeno povećanjem osmotskog pritiska u
mišićnom vlaknu,samo do odreĎene granice nosi u sebi pozitivan
predznak. Već na kritičnim granicama od 15 mmola laktata u krvi,
incidencija povreĎivanja mišića se bitno poveća. Ovo se dešava
naročito kod sportista koji su prinuĎeni da često praktikuju takozvani
anaerobni trening, gde se ponekad koncetracija laktata u krvi može
popeti i na fantastižne vrednosti 30-36 mmola.
7. 3. 3. ADAPTACIJA SISTEMA U SENCI

7. 3. 3. 1. ADAPTACIJA DIGESTIVNOG TRAKTA
Adaptacija ovog sistema se svodi na jednostavno višestruko

smanjenje svih funkcija na nivo koji je potreban da se sistem održi bez
oštećenja u toku perioda fizičkog rada. Smanjenje funkcionisanja
je prouzrokovano drastičnim smanjenjem protoka krvi kroz organe
digestivnog trakta uključujući i želudac zbog njihovog selektivnog
sužavanja pod uticajem adrenalina. Otuda su i veoma česte patološke
pojave i simptomi od strane ovog sistema, ukoliko se prenebregne ova
činjenica i konzumira hrana ili veće količine tečnosti neposredno, pre
, ili u toku samog rada. A simptomi su: podrigivanje, mučnina u toku
rada i vema često, povraćanje za vreme takmičenja. Do skora su i
maratonci, koji su konzumirali u toku same trke izvesne energetske
napitke, bili izloženi ovakvim simptomima i komplikacijama, što je,
novim pravilima, na sreću, izbegnuto. Zato se i preporučuje da se u
organizam najmanje tri sata pre nastupa ne unosi hrana (da bi se
proces varenja doveo do tankog creva), niti bilo koji napitci izuzev
VODE. Voda je, zbog svoje hemijske neutralnosti, supstanca koju
želudac ne zadržava u sebi, već odmah propušta dalje, pa se i
komplikacije o kojima smo napred govorili ne javljaju.
7.3.2.2. ADAPTACIJA UROGENITALNOG TRAKTA
221
Reakcija urogenitalnog trakta, zbog selektivnog suženja krvnih

sudova, je veoma slična reakciji digestivnog trakta u toku rada. Nivo
funkcionisanja se svodi na najmanju moguću meru. MeĎutim, ukoliko
doĎe do izuzetno intenzivnog naprezanja organizma, koji će za
rezultat imati povećanu pojavu krupnih molekula belančevina u krvi
usled razgradnje mišićnih vlakana u toku rada, može doći do pojave
odreĎenih simptoma koje smo obradili u poglavlju akutna i hronična
prenaprezanja urogenitalnog trakta pa čitaoca upućujemo na ta
poglavlja knjige.
222
8. OSNOVI SPORTSKE ERGOMETRIJE
8. 1. OSNOVI FIZIOLOGIJE FIZIČKOG RADA

Nemamo nameru da se na području sportske fiziologije
zadržavamo više nego je to nužno, iz prostog razloga što se u
predmetu "Fiziologija" nalazi obuhvaćen najveći deo ove materije.
Naš cilj je da u jednom skraćenom i krajnje redukovanom obliku,
skrenemo pažnju na najbitnije momente sportske ERGOMETRIJE
kao naučne oblasti izuzetno zastupljene u sportskoj medicini i , što je
najbitnije, ukažemo na njeno mesto i ulogu u okviru sportske
medicine.
Fiziologija je pronašla izuzetno utočište u sportu. Prvo,što su
se normalni fiziološki procesi mogli pratiti u izmenjenim uslovima
koje je donosio fizički rad i drugo, što su se ti uslovi mogli menjati po
volji fiziologa i ispitanika i standardizovati. To znači, da se
odreĎivanjem uslova pod kojima se vrši merenje (testiranje),a koji su
uvek obuhvatali i doziranje nivoa opterećenja prema mogućnostima
testiranog sportiste, mogao pratiti adaptacioni odgovor i na osnovu
njega donositi zaključak o nivou fizičkih sposobnosti.
Sam fizički rad koji se u sportskoj fiziologiji koristi (dakako i
u sportskoj medicini) za testiranje može biti:
1. Anaeroban
2. Aeroban
Pod anaerobnim radom podrazumevamo onaj fizički rad gde se
metabolički procesi u ćelijama koji su zaduženi za stvaranje
energije,odvijaju bez prisustva kiseonika. Naravno, svaki organizam
poseduje energetsku "valutu" sa kojom može da, po potrebi i trenutno,
zadovolji potrebe ćelije i omogući vršenje rada. To su visoko
energetske materije adenozin trifosfat (ATP), adenozindifosfat (ADP)
223
i kreatinfosfat (CP). Ove energetske valute nema dovoljno i u

toku najintenzivnijeg anaerobnog rada(trka na 100 metara) kompletne
količine se mogu iscrpsti za nekoliko sekundi (7-10 sec). Da do toga
nebi došlo, organizam odmah po početku rada počinje sa pojačanom
sintezom energetske valute (ATP) i to prvo kreatinkinaznim procesom
stvaranja ATP-a iz kreatin fosfata (CP) što je veoma kratkog daha (5-
10 sec.), a zatim mehanizmom glikolize koji može i za deset puta da
premaši kapacitet kreatinkinaznog načina stvaranja ATP i da
vremenski potraje i do kraja treće minute rada (Vidi grafikon 20).
NAČINI STVARANJA ATP-a

tri bitna sistema
(-procenat učešća u toku rada- u sec)
kr.kinaz.
100 glikoliza
aerobno
10
aerobno
1 glikoliza
0 kr.kinaz.
50
100
150
200
Grafikon 20.
Ukoliko se anaerobni uslovi prekinu dolazi do aerobnog

stvaranja ATP, najčešće iz mehanizmima oksidativne fosforilacije
masti, koji se odvijaju uz prisustvo kiseonika i najizdašniji su što se
tiče krajnje količine proizvedenih visoko energetskih materija. Budući
224
da je glikoliza proces razlaganja ugljenih hidrata iz mišića kao

metabolički proces nedovoljno efikasna (proizvodi se na jedinicu
utrošenog supstrata samo 2-3 ATP-a), organizam brzo prelazi na
aerobno stvaranje energije iz ostalih bioloških supstrata. Još reĎi i
najmanje efikasan anaeroban put resinteze ATP-a je miokinazni put
resinteze iz ADP, gde se iz 2 ADP-a dobije 1 mol ATP-a i jedan P.
Zbog svoje neefikasnosti, organizam ga samo izuzetno (nedostatak
drugih supstrata) koristi.
Ako se fizički rad odvija pod uslovima aerobnog stvaranja
energije (iz bilo kog biološkog supstrata bio on mast, ugljeni hidrat ili
belančevina) u procesu oksidacije se stvara jedan meĎuproizvod-acetil
Koenzim A, koji predstavlja izuzetnu makroenergetsku supstancu
spremnu da se uključi i CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA-
(KREBSOV CIKLUS) i tamo se, kroz niz meĎureakcija, razloži na
nekoliko molekula ATP-a, CO2 i vodu. U radu niskog i srednjeg
intenziteta koji se po pravilu odvija u aerobnim uslovima (što je
slučaj za srednje i duge pruge i rad niskog intenziteta poput
uobičajenog sedenja i šetanja), sagorevaju se masti kojih u organizmu,
u vidu depoa, ima najviše i čija je potrošnja, shodno tome,
najekonomičnija. Ovaj rad se može daleko duže odvijati od
anaerobnog (i nekoliko sati) i shodno tome, produkti toga rada
(ketonska tela, urea ) se nalaze u povećanim količinama u krvi i mogu
izazvati česte poremećaje u samoj cirkulaciji ili pak radu CNS-a (što
smo obradili u poglavlju hronična prenaprezanja).
Naravno, u sportu je malo sportskih disciplina za koje možemo
reći da se odvijaju striktno aerobno ili anaerobno.
U praksi su najčešće one sportske aktivnosti gde u pojedinim
fazama preovladavaju ili anaerobni ili aerobni metabolički procesi pa,
shodno tome, možemo reći da se odvija mešoviti rad. Recimo, u trci
na 1500 metara, u prvoj fazi trke odvija se anaerobni rad uz prisustvo
velikog kiseoničkog deficita i stvaranje kiseoničkog duga koji se, što
se trka odmiče, postepeno vraća. U središnjici trke, metaboločki
procesi se odvijaju uz relativno mali kisonički deficit približavajući se
stabilnom stanju. Naravno, u poslednjem krugu, usled finiširanja, opet
se prelazi na anaerobni rad i stvara kiseonički dug koji se vraća
nakon prolaska kroz cilj. Mešoviti, anaerobno-aerobni rad, je u gotovo
225
svim ekipnim sportovima, gde, zavisno od uloge u timu, neki igrači

potroše daleko veću energiju u toku utakmice upravo zbog toga što im
je rad dominantno aeroban (vezni igrači u fudbalu).
Prema tome, u zavisnosti kakve rezultate želimo da dobijemo i
koje funkcionalne sposobnosti želimo da testiramo, testove možemo
podeliti na:
 testove anaerobne radne sposobnosti
 testove aerobne radne sposobnosti
Više o opisu testova biće reči u drugom delu ovog poglavlja, a
zainteresovane upućujemo i na dopunsku literaturu.
8. 2. TESTIRANJA U SPORTSKOJ MEDICINI
Oblast testiranja u sportskoj medicini predstavljaju

ekskluzivnu oblast sportske medicine (ergometrije) kojoj ćemo, u
narednim redovima, pokloniti više pažnje.
Sva testiranja možemo, u odnosu na mesto testiranja,
sprovesti u laboratoriji, pa ih shodno tome nazivamo laboratorijskim
testovima ili na terenu pa ih tada nazivamo terenskim testovima. I
jedni i drugi imaju i dobre i loše osobine i najčešće se u njihovom
kombinovanju dobija potreban kvalitet. Čini se da nigde nije
tako očigledno i uporno postojala dilema stručnjaka na koji način
sprovoditi funkcionalna testiranja kao u oblasti sportske medicine. Da
li to učiniti u laboratorijskim uslovima ili na terenu, u specifičnoj
situaciji koja sportovima odgovara. Produkt te borbe i dileme je veliki
broj specijalizovanih ergometara za testiranja u laboratoriji (za svaki
sport posebno), kao pokušaj zagovornika laboratorijskih testiranja da
odnesu prevagu. Svejedno, autoru ovih redova još uvek nije dovoljno
dokaza koji bi išli u prilog prednosti laboratorijskih testova nad
terenskim. Mišljenja smo da prednosti laboratorijskih testova poput:
 preciznosti
 mogućnosti korišćenja velikog broja analiza odjednom
 usluge većeg broja kompjuterizovanih aparata
226
 standardnosti bioloških uslova testiranja

 standardnosti protokola
gube bitku kada se nabroje najvažniji razlozi testiranja u specifičnim

uslovima poput:
 objektivnosti
 specifičnosti
 primenljivost rezultata u trenažnom procesu
 psihološka primamljivost (sportisti ih daleko više cene
i motivisanost je veća što je od najveće koristi za
preciznost merenja).
 komfornosti za sportiste
Možda će situacija o izboru strategije testiranja biti još jasnija
kada izdvojimo ciljeve koje pred sebe postavlja kompleksno
funkcionalno testiranje. To su:
 Praćenje adaptacionog odgovora kardiovaskularnog
sistema (KVS) na zadati, (standardizovan!) napor
pomoću merenja pulsa.
 Praćenje adaptacije srčanog mišića praćenjem i
analizom elektrokardiograma (EKG).
 OdreĎivanje potrošnje kiseonika (VO2) u toku rada.
 Praćenje adaptacije respiratornog sistema u toku rada,
(razmena gasova i produkcija CO2, disajni volumeni)
 Praćenje biohemijskih promena u krvi (odreĎivanje
acidobaznog statusa, baznog ekscesa i nivoa laktata u
krvi).
 Analiza energetske cene rada.
 U najbolje opremljenim laboratorijama i praćenje nivoa
hormona u krvi u toku odreĎene vrste rada (
adaptacioni odgovor endokrinog sistema).
Možemo pouzdano utvrditi da je ispunjenje velike većine
ovih ciljeva na terenu moguće organizovati i u tehničkom i u stručnom
pogledu i time obezbediti prisustvo tri najvažnija faktora u testiranju:
227
objektivnosti, specifičnosti i standardnosti, potpomognute

motivisanošću.
Sledeća dilema koju treba razrešiti je: na koji način opteretiti
sportistu u toku testiranja a da se pri tome dobije najviše preciznih
podataka o trenutnim funkcionalnim sposobnostima, njihovoj rezervi i
što je za trenere najbitnije:
 kako trenutni trenažni proces utiče na razvoj sportske

forme i
 na koji način postojeću rezervu funkcionalnih sposobnosti
pretvoriti u stvarnu radnu sposobnost.
I ovde je dugo godina voĎena ravnopravna borba izmeĎu
standardizovanih laboratorijskih testova maksimalnog intenziteta (do
otkaza-tipa VITE MAXIME) i terenskih ponavljajućih testova sve
većeg intenziteta do otkaza. Naravno, veličina intenziteta stepenastih
opterećenja u toku testa proizlazi iz dogovora sa trenerom i uvida u
trenutni trenažni ciklus svakog sportiste posebno. Sa trenerskog
stanovišta, (koje je ipak najmeritornije) i ovde su terenski testovi
pobedili jer su uvek pružali kvalitetne i očigledne podatke o trenutnoj
formi i mogućim načinima da se ona poboljša ili zadrži. Jedini
momenat gde su terenski testovi gubili bitku nad laboratorijskim je
funkcionalno testiranje indikovano nekim od sportsko medicinskih
razloga poput poremećaja u radu adaptacionih mehanizama KVS-a
(aritmije ili lupanja srca), endokrinog sistema (znaci slični
simptomima hipertireoze-pretreniranost), prisustvom nekog
prikrivenog infektivnog agensa (miokarditis u toku i nakon obične
influence) i sl. Sva suspektna patološka stanja zahtevaju "sterilne", ali
strogo standardizovane i individualno dozirane testove što pruža
jedino laboratorija. Posebno mesto u terenskim testovima zuzima
testiranje za vreme kontrolnih kompeticija (takmičenja). Posebno jer
ovde je motivisanost i uticaj ostalih spoljašnjih faktora, (prisustvo
protivnika, neizvesnost, želja za dokazivanjem i uspehom), izuzetno
potencirano i rezultati testiranja su najobjektivniji.
8. 2. 1 OSNOVNI PRINCIPI TESTIRANJA
228
Da bi se pristupilo bezbednom i preciznom testiranju potrebno

je da budu kvalitetno izvršene odreĎene predradnje i ispunjeno
nekoliko veoma bitnih uslova. U predradnje koje prethode testiranju,
pored zdravstvenog pregleda, pripreme protokola testiranja, potrebno
je izvršiti pravilan odabir testa opterećenja kojim ćemo testirati
ispitanika. Izbor testa najviše zavisi od postavljenog cilja testiranja
koji u biti mogu biti:
 otkrivanje medicinskih podataka na osnovu kojih je
moguće doneti preciznu dijagnozu zdravstvenog stanja
 merenje parametara pomoću kojih je moguće precizno
proceniti nivo funkcionalnih sposobnosti KVS-a.
 praćenje biohemijskih parametara u toku testa kao
pomoćne metode praćenja kvaliteta odaptacionog
odgovora na zadati rad.
Naravno da su ove grupe podataka pristupačne u skoro svakom

protokolu testiranja sa jednom bitnom razlikom. Rizik njihovog
dobijanja nije podjednak-moguće ekscesne situacije su u nekim
protokolima daleko češće.
Idealan protokol ne postoji. To je istina koju moramo priznati.
Sa druge strane, postoje karakteristike koje bi idealan protokol
testiranja trebao da sadrži:
1. Intenzivnost (prema pretpostavljenim ili očekivanim
sposobnostima) koja obezbeĎuje podizanje nivoa
adaptacionih odgovora na nivo koji je dovoljno
informativan za ispitivača.
2. Standardnost (procenjen i unapred proračunat
energetski bilans spoljašnjeg i unutrašnjeg rada i
mogućnost poreĎenja sa rezultatima testiranja drugih).
3. Bezbednost izvoĎenja koja se postiže pomenutim
predradnjama, kvalitetnom opremom i poštovanjem
svih pravila predostrožnosti u toku testiranja.
4. Primenljivost rezultata u praktičnom radu u sportu.
229
5. Specifičnost-test bi trebalo da se izvodi sa onom

vrstom rada na koji je u, dotičnom sportu, sportista
stvorio stereotip.
6. Pouzdanost-karakteristika koja omogućava kvalitenu
analizu rezultata testa i morfo-funkcionalnog prostora
kojeg pomoću njega pokušavamo analizirati.
Svaki test, bio on direktan ili indirektan, ima tri faze sprovoĎenja:
I FAZA ili faza pripreme, sastoji se od dva vremenska
intervala
 period mirovanja
 period uvoĎenja u testiranje
Period mirovanja treba da traje 5 - 10 minuta da bi se
pacijent i njegov bazalni metabolizam sveli na početno stanje gde je
potrošnja kiseonika (VO2) oko 3.5 ml/kg/min. Period uvoĎenja
u testiranje, zavisno od protokola, obuhvata kod kontinuiranih testova
(testova koji se odvijaju bez pauza izmeĎu pojedinih stepena
opterećenja), teoretsku pripremu za testiranje (objašnjenje postupka
testiranja i kakva se saradnja očekuje od ispitanika) dok se kod
diskontinuiranih testova u ovaj period ubraja i početno opterećenje.
Ova razlika postoji zbog činjenice da većina diskontinuiranih testova
(karakterišu ih male pauze u toku testiranja), su sa stanovišta
intenziteta zahtevniji i teži od kontinuiranih i dovode do većeg
opterećenja KVS-a u toku rada.
II FAZA ili faza samog testiranja karakteriše se izborom
protokola i sprovoĎenjem testa. Traje različito dugo u zavisnosti za
koji protokol smo se opredelili.
III FAZA ili faza oporavka koji minimalno treba da traje 5
minuta ukoliko se funkcionalni parametri pri testiranju smiruju
normalnim tempom, a 15 minuta i više ukoliko postoje znaci
odreĎenog poremećaja u smirivanju. Parametri koji se u ovoj fazi
prate su puls, TA i EKG. Pod njihovim smirivanjem podrazumevamo
smanjenje njihovih "radnih veličina" na one koje su registrovane u
miru, pre testa. Budući da u sportu egzistira veliki broj sportskih
disciplina u kojima se razlikuje način stvaranja energije za vršenje
rada, (zavisno od samog rada koji se u toku takmičenja vrši) i gde
230
pojam visoke sportske sposobnosti podrazumeva sposobnost za

izdašno stvaranje energije jednim od dva biološka procesa
(anaerobnim ili aerobnim), to smo i testove koji manje ili više
precizno procenjuju ove sposobnosti podelili na testove anaerobnih i
testove aerobnih sposobnosti. S druge strane, radna sposobnost nije
tako jednostavan pojam kako se na prvi mah čini. Ona podrazumeva
nekoliko veoma dobro razlučenih karakteristika koje moramo
pomenuti. Na primer, pojmom aerobna sposobnost obuhvatamo i
pojmove aerobne efikasnosti, aerobnog kapaciteta i aerobnog
intenziteta. Za kvantifikaciju procesa aerobnog i anaerobnog
prometa energije pri mišićnoj aktivnosti koriste se tri osnovna
kriterijuma (po R.Brdariću):
1. Kriterijum intenziteta, kojim se procenjuje sposobnost brzine

pretvaranja energije u datom procesu (radu),
2. Kriterijum kapaciteta, kojim se procenjuju nivo opštih
rezervi energetskih materijala ili odnos količine osloboĎene
energije i izvršenog rada i
3. Kriterijum efikasnosti koji pokazuje odnos izmeĎu energije
utrošene na resintezu ATP-a i ukupne količine energije
izdvojene tokom datog procesa.
Evidentno je da se po gore navedenim kriterijumima anaerobni
i aerobni procesi jako razlikuju. Dok anaerobni procesi imaju prednost
kod kratkotrajnog intenzivnog rada, dotle aerobni procesi svoje
primućstvo iskazuju na drugoj strani, kod dugotrajnog rada srednjeg
ili malog intenziteta. U produžetku dajemo tabelarni prikaz gore
pomenutih kriterijuma preuzet od R. Brdarića:
BIOENERGETSKI KRITERIJUMI FIZIČKE RADNE

SPOSOBNOSTI SPORTISTA
231
alaktatni laktatni aerobni

KRITERIJUMI anaerobni anaerob
ni
max. Brzina Max. potrošnja
INTENZITET brzina akumulaccije O2-Vo2max
razlaganja mlečne
makroerga- CP kiseline.
Opšti sadržaj Max. O2 potrošnja za
KAPACITET CP u mišićima. akumulacije vreme
Veličina al- mlečne kis. vežbanja-vreme
aktat. O2 duga Max O2 dug održavanja VO2
max.
Brzina otplate Mehanički Anaerobni
EFEKTIVNOS alaktatnog O2 ekvivalent prag-O2
T duga mlečne kisel. na ANP
(%VO2 max) .
Tabela br. 15 Preuzeto od R. Brdarića
8. 2. 2. TESTOVI ANAEROBNIH RADNIH

SPOSOBNOSTI
8. 2. 2. 1. ODRE\IVANJE ALAKTATNE KOMPONENTE
Ne možemo, s obzirom na namenu ovog teksta sveobuhvatno
objasniti i opisati ove testove pa zainteresovane upućujemo na
dopunsku literaturu (Sportska medicina od R. Medveda ili
Ergometrija od Vesne \urĎević ili pak Biohemija od R. Brdarića).
Ovde ćemo izdvojiti teoretskie postulate i opisati za nas najbitnije i
najčešće upotrebljavane testove.
Već smo rekli da u početku rada energiju za rad daju visoko
energetske materije-ATP i CP (makroenergetski fosfati) i glukoza.
Makroenergetski fosfati se mogu mobilisati trenutno dok glikolitički
procesi zahtevaju vreme i njihov zadatak je, da sa jedne strane,
obezbede energiju za rad, a sa druge, da obnove depoe energetskih
232
fosfata. Nakon prvog, "rasipničkog" perioda trošenja deponovanih

tekućih rezervi ATP-a, u mišićima otpočinju procesi glikolize u
anaerobnim uslovima (jer se u tom trenutku vrši rad bez prisustva
dovoljnih količina kiseonika što nazivamo-kiseoničkim deficitom).
Procesi intenzivne glikolize i stvaranja ATP-a se odvijaju već
od 10-15 sec nakon početka rada do kraja trećeg minuta kada rad,
zbog stvorenog velikog kiseoničnog duga, ili se mora smanjiti po
intenzitetu ili pak prestati sa radom da bi se O2 dug vratio. Kao
nusprodukt glikolize, stvara se velika količina mlečne kiseline u krvi.
Nakon 2-4 minute kada se kardiovaskularni sistem adaptira na rad i
proces transporta kiseonika do ćelije postane dobar, započinju
oksidativni procesi o kojima ćemo u sledećem poglavlju nešto više
reći. Iz ovoga sledi, da u I fazi anaerobnog (do 30 sec.) rada nema
povećanja nivoa laktata u krvi. Budući da smo već rekli da
rezerve ATP i CP mogu da obezbede energiju za maksimalni rad do
10 sec, to bi se testovi koji ispituju fosfatnu komponentu anaerobnog
rada morali konstruisati tako da angažuju najveće mišićne sisteme za
rad maksimalnog intenziteta u veoma kratkom vremenskom intervalu.
To je u laboratoriji teško izvodljivo (ne i nemoguće jer postoje takvi
testovi) pa se zato fosfatna komponenta anaerobnog rada može
izmeriti indirektno, preko kiseoničnog alaktatnog duga koji čini 1/5
ukupnog kiseoničnog duga.
Prampero (iz Medveda) je odredio relativno prostu jednačinu
za odreĎivanje alaktatne komponente kiseiničnog duga
Neto O2 alaktatni dug= VO2 x 0.4
MeĎutim, najčešće se u praksi ova komponenta meri pomoću
testa u kome ispitanik vrši maksimalni iscrpljujući napor 60-90
sekundi sa poznatin ukupnim energetskim utroškom (E tot),, gde se za
vreme rada meri porošnja kiseonika (EnO2) i količina mlečne kiseline
u krvi (EnLa), pa se bruto kiseonički dug izračuna prema formuli
Bruto O2 dug=En tot - (EnO2 + EnLa)
TakoĎe, za naše potrebe, navešćemo još nekoliko testova o

kojima će više reči biti u Praktikumu. To su:
233
Margaria step test koji se izvodi na klupici najvećom

mogućom brzinom gde ispitanik treba da izvede do 14 step penjanja, a
meri se vreme koje protekne izmeĎu 3-eg i 9-og uspona. Ako se
poznaju podaci kao što je TM ispitanika i visina klupice, lako se
izračuna mehanički rad po formuli:
meh. rad= (TM x visina klupe x (vreme -1))
Cuming-ov test je test na ergobiciklu u stojećem položaju koji

se vozi maksimalnom brzinom 30 sec. Opterećenje se odreĎuje prema
TM isptanika. Analaktatna moć se procenjuje kroz podatak najvećeg
broja obrtaja koji se izmerio u toku najbržih 5 sec.
Bosko ergo džamp test - test skokova u vis u toku 15 sec. na

platformi koja se automatski isključuje i uključuje predstavlja u
poslednje vreme laboratorijski test izbora.
8. 2. 2. 2. ANAEROBNI PROCESI RESINTEZE ATP-a
U skeletnim mišićima čoveka otkrivena su do sada tri

anaerobna procesa resinteze ATP-a.
1. Reakcija kreatinfofokinaze (alaktatni anaerobni proces) kada

se resinteza ATP-a vrši na račun prefosforilacije izmeĎu
kreatin fosfata (CP) i adenozin difosfata (ADP).
2. Miokinazna reakcija kada se resinteza ATP-a vrši iz ADP-a
na račun njegove defosforilacije i stvaranja iz 2 ADP-a jedan
ATP-1 i jedan AMP (adenozin monofosfata)
3. glikoliza (laktatni anaerobni proces) kada se resinteza ATP-a
vrši tokom anaerobnog razlaganja ugljenih hidrata uz stvaranje
mlečne kiseline.
ODRE\IVANJE LAKTATNE KOMPONENTE

Kao što smo već naglasili, laktatni anaerobni mehanizmi
uključuju se nakon onih već spomenutih 10 sekundi ako se radi o radu
maksimalnog intenziteta, a 30-40 sec. ako je rad slabijeg intenziteta.
Dostižu svoj maksimum u drugoj ili početkom treće minute. Nakon
234
ovog vremena počinje uključivanje aerobnih procesa stvaranja

energije da bi se posle tri minute rad isključivo vršio pomoću
oksidativnog stvaranja energije.
Nema pouzdanih testova za odreĎivanje laktatne komponente
radnog kapaciteta ali se zato može pomoću koncetracije mlečne
kiseline u krvi i laktatnog dela kiseonikovog duga, proceniti
glikolitička frakcija anaerobnog kapaciteta. OdreĎivanja nivoa
mlečne kiseline se radi pre početka rada, u toku rada, na kraju rada i u
oporavku. Za odreĎivanja nivoa anaerobnog radnog kapaciteta,
najčešće je upotrebljivan WINEGEIT test koji koji je pokazao da ima
sve karkteristike dobrog testa (izvedivost, pouzdanost, osetljivost,
specifičnost).
Radi se na biciklergometru i to u tri faze:
 zagrevanje (10 minuta gde se svakih 30 sec. menja faza rada sa
fazom mirovanja (postiže se i održava frekvenca od 160/min)
 testiranje-vrtenje pedala neopterećenog bicikla maksimalnom
brzinom, nakon 3-4 sec. se dozira opterećenje i test traje tačno
30 sec.
 aktivan oporavak uz vožnju bicikla 2-3 min
Ovaj test sadrži u sebi i odreĎene rizike i sprovodi se u
potpuno opremljenim laboratorijama.
Sve više se u testiranju laktatne komponente anaerobnog rada
u laboratorijskim uslovim postavljaju odreĎeni kriterijumi koji
ispunjavaju strogo specifične zahteve svakog pojedinačnog sporta.
Tako se za testove u laboratorijskim uslovima zahteva i specifična
oprema (ergometri), a protokoli testa se zasnivaju na imitiranju
opterećenja na samom treningu. Cilj je očigledan. Postiže se
preciznost u merenju a podaci koji se serviraju treneru su krajnje
upotrebljivi za programiranje sledećeg ciklusa treninga. Ovako
koncipirani "specifični laboratorijski testovi" koriste i sve prednosti
laboratorije (dostupnost opreme, standardizovanje uslova testiranja)
pa je njihova upotreba u budućnosti očigledno u prednosti i nad
testovima na terenu.
8. 2. 3. TESTOVI AEROBNIH RADNIH SPOSOBNOSTI
235
Testovi odreĎivanja maksimalnih aerobnih radnih sposobnosti,

prema načinu odreĎivanja VO2max, mogu biti:
 direktni i
 indirektni
u zavisnosti na koji način se prate respiratorne funkcije u toku
testa. Ako se to radi pomoću aparata koji mere razliku koncetracije
kiseonika izmeĎu spoljašnje sredine i izdahnutog vazduha onda je to
direktna metoda i to je najprecizniji način merenja. Izdahnuti vazduh
se može skupiti u specijalne vreće (Duglasove vreće) pa naknadno
odrediti razlika u koncetraciji kiseonika i izračunati potrošnja što
takoĎe spada u direktno odreĎivanje potrošnje kiseonika. Ukoliko je
rad pri kome se uzima uzorak za merenje kiseoničkog gradijenta
maksimalan, dobićemo maksimalnu potrošnju (VO2 max.) kiseonika
koja je pouzdan pokazatelj aerobnih radnih sposobnosti. Izlazi iz toga
da se direktni testovi za odreĎivanje VO2 max. moraju koncipirati
tako da budu maksimalnog intenziteta da bi se dobila pouzdano
izmerena kiseonička potrošnja.
Najčešće upotrebljivan test je test tipa VITE MAKSIME (vita
maxima) koji je koncipiran tako da sukcesivnim povećanjem
opterećenja, ispitanika postepeno dovodimo u režim maksimalnog
rada da bi u poslednjem minutu takvog opterećenja koji se karakteriše
radom "do otkaza" sakupili izdahnuti vazduh u vreću i analizirali
potrošnju kiseonika. Ovaj test se može sprovoditi samo kod potpuno
zdravih i vrhunskih sportista jer su u protivnom, komplikacije u toku
testa veoma česte i neprijatne. Obavezno je prisustvo lekara u toku
testiranja.
Budući da su direktni testovi skupi, izvodivi u veoma dobro
opremljenim laboratorijama i koncipirani na maksimalno angažovanje
od strane sportiste, teško se sprovode i uglavnom na strogo
selektiranim populacijama (vrhunski sportisti-reprezantivci).
I sami sportisti ne vole ovakve testove jer su veoma naporni i
zahtevaju izuzetno psiho-fizičko naprezanje da bi se sproveli do kraja.
Na sreću, postoje i indirektni testovi koji se baziraju na činjenici da se
frekvenca srca u opsegu od 120-170 u minutu jako dobro može
upotrebiti za predviĎanje maksimalne potrošnje kiseonika jer je u tom
236
opsegu porast pulsa linearan, pa se aproksimacijom može, na temelju

pulsa submaksimalnog intenziteta, proceniti puls koji bi ispitanik
postigao da je radio rad maksimalnog intenziteta. Druga činjenica je
da postoji korelacija izmeĎu frekvence i potrošnje kiseonika i to baš u
ovom opsegu. Ove testove,budući da su submaksimalnog intenziteta i
ne zamaraju previše, sportisti mnogo više vole i rado saraĎuju. Mana
ovih testova je da su često neprecizni i mogu imati grešku u proceni i
do 10%. Najpoznatiji test iz ove skupine submaksimalnih indirektnih
testova je ASTRANDOV šestominutni test, u kome se, na osnovu
zadatog opterećenja (u proseku 2 Watta na kg TM), na bicikl
ergometru obrću pedale brzinom 50-60 obrtaja u minutu u toku šest
minuta i beleži puls u svakoj minuti. Poslednja tri minuta su pulsevi
aerobnog rada i rezultat su stabilizovanja funkcija kardio-vaskularnog
sistema na rad i završene adaptacije. Budući da su najčešće potpuno
jednaki, ovi pulsevi se nazivaju pulsevi ergostaze (stady state). Na
osnovu pulsa ergostaze i opterećenja u Wattima iz tabela ili
nomograma se odreĎuje apsolutna potrošnja kiseonika u litrima.
Testovi koji će se u toku redovne nastave vršiti (Astrandov, PWC170
i Balkeov) nalaze se do detalja opisani u PRAKTIKUMU.
8. 2. 3. 1. ODRE\IVANJE ANAEROBNOG PRAGA
U poglavlju o patološkom dejstvu fizičkog napora na

organizam naveli smo jedan od hroničnih problema pedagoga i lekara-
DOZIRANJE fizičkog vežbanja. Ovaj problem je kod zdravih
sportista donekle rešen odreĎivanjem anaerobnog praga dok se u
ostalim segmentima (rekreacija, vežbanje u zoni rizika) najbolje
rešenje tek traži. Za praćenje i programiranje nivoa aerobnih
sposobnosti, uvedeno je i testiranje tzv. aerobne efikasnosti, jedne od
najbitnijih komponenti fizičkih sposobnosti. Za kvalitetno merenje
aerobne efikasnosti koristi se odreĎivanje potrošnje kiseonika na
anaerobnom pragu (vidi grafikon 21). Pod aerobnom efikasnošću
podrazumevamo precizno odreĎen nivo na kom %VO2 max. se rad
odvija na anerobnom pragu. Poznato je da anaerobni prag kod ljudi
iznosi (ARBITRA@NO) 4 mmola/l. Ako se testiranjem u laboratoriji,
ili, što je daleko bolje u terenskim uslovima specifičnog treninga,
237
odredi "laktatna krivulja" koja predstavlja kretanje laktata u krvi u

toku napora do otkaza,može se dosta pouzdano utvrditi na kom nivou
opterećenja predstavljenog % od VO2 max. ili srčanom
frekvencijom,treba programirati trenažno opterećenje. Ovo je veoma
bitno jer je potrebno dozirati opterećenje upravo tako da izazove
adaptaciju organizma i izazove željeni" efekat treninga". Poznato je
da se anaerobna efikasnost, u zavisnosti od genetskih informacija a i
treninga, može kretati u opsegu od 50-90% dostignute VO2 max. Kod
sposobnijih ili bolje utreniranih, aerobna efikasnost je veća i oni na
većem dostignutom procentu VO2 max. postižu anaerobni prag. Tada
kažemo da je aerobna efikasnost veća što je veća sposobnost da se
koristi na anerobnom pragu što veći procenat od VO2 max. U
protivnom, bilo da je opterećenje slabije ili mnogo veće od
neophodnog, adaptacioni mehanizmi ne samo da neće imati pozitivan
predznak i postići "efekat treninga", već mogu biti u zoni patologije o
čemu govorimo u narednim poglavljima. Arbitražno je prihvaćeno da
anaerobni prag bude opredeljen na 4 mmola laktata u kapilarnoj krvi.
To je momenat kada se, usled biohemijskih promena u toku
intenzivnog rada kome je ispitanik podvrgnut, nivo laktata u krvi
naglo poveća, i iz do tada linearnog, postepenog toka, poprimi oblik
eksplozivnog rasta (eksponencijalni oblik krive). Ovaj nagli skok
koncentracije laktata u krvi otkriva trenutak "preštelavanja" organizma
iz do tada aerobnog u anaerobni rad, zbog čega se i naziva "pragom
anaerobnog rada". U tom momentu, procesi glikolize nadvladaju
procese aerobnog stvaranja energije za rad. Sa ranijim dospevanjem
na nivo anaerobnog praga (znači na nižim vrednostima VO2max)
smanjuje se aerobna efikasnost. U praksi, to znači da nije dovoljno
testiranjem opredeliti kolike su maksimalne aerobne sposobnosti
nekog sportiste već je potrebno odrediti i koliko od svojih
maksimalnih mogućnosti je dotični sportista sposoban da iskoristi.
KRETANJE FREKVENCIJE SRCA I KONCETRACIJE
LAKTATA U NETRENIRANE (A) SLABO TRENIRANE (B) I
OSOBE U VRHUNSKOJ FORMI (C) u toku Testa opterećenja na
Biciklergometru po tipu Vite Maxime.
238
20
l a kta ti
VO2 m a x /l i t puls
m m o l /m l
0 1 2 3 4 5 6
10
200
160
4
2 120
60
W a tt-i
25 50 100150200250300
Grafikon 21. Preuzeto od Medveda (uz dopune od strane autora)

Iz laktatnih krivulja prikazanih na grafikonu koje se
odnose na tri različite osobe opterećene istim protokolom testiranja (A
fizički neaktivna, B je sportista trenutno slabe fizičke spremnosti a C
sportista u punom treningu), može se uočiti da se osobe značajno
razlikuju u načinu adaptacije na opterećenje prozrokovano testom. Iz
podataka datih na apscisi može se uočiti da se radi o opterećenjima
koja se postepeno povećavaju do otkaza (Vita Maxima) i sprovode
bilo na tredmilu ili na ergobiciklu. Na grafikonu se istovremeno mogu
pratiti četri parametra:
1. % VO2 max. na aerobnom pa i aerobnom pragu,

2. srčana frekvenca,
3. nivo mlečne kiseline i
4. nivo opterećenja
U trenutku kada nivo mlečne kiseline dostigne nivo od 4

mmola potrebno je ustanoviti njihove vrednosti.
239
Iz grafikona se vidi da se kod osobe A nivo laktata veoma brzo

i na manjem opterećenju podigao na 4 mmola dok je istovremeno
pulsna krivulja pokazala veći adaptacioni odgovor (veći broj otkucaja
je bio potreban da se udovolji zahtevima organizma). Zbog toga je i
vrednost dostignutog % potrošnje kiseonika kod osobe A značajno
manja. Ovaj podatak o nivou potrošnje kiseonika na anaerobnom
pragu je krucijalan jer što je on veći to su veće aerobne sposobnosti i
sportista na većem energetskom nivou može da vrši dugotrajan rad.
Upravo odreĎivanje energetskog nivoa (za to se može koristiti
vrednosti srčane frekvence na anaerobnom pragu) je praktična
vrednost ove metode. S druge strane, granična brzina trčanja je takoĎe
veoma upotrebljiv parametar za programiranje opterećenja na treningu
a direktno se dobija ovakvim načinom testiranja. Već smo naglasili da
pored testova u laboratoriji postoje i testovi na terenu i da je
kombinacija najbolja varijanta testiranja. Razlozi su očigledni. U
Laboratoriji se ne mogu kvalitetno proceniti neke specifične
sposobnosti sportiste koje u dotičnom sportu znače postojanje
vrhunskog kvaliteta i odlučujući su za uspeh. S druge strane, terenski
testovi se mogu sprovesti i kao situacioni testovi koji će testiranjem
sportiste u "pravim-prirodnim" uslovima u kojima i nastupa doneti
najbolje rezultate. Opet, laboratorijski testovi podrazumevaju
kvalitetnu podršku vrhunske opreme i mogućnost preciznijeg merenja
nekih opštih modela u sportu (antropometrijski modeli, modeli
aerobnih sposobnosti) dok terenski testovi daju kvalitetnije odgovore
na niz antropomotoričkih sposobnosti (brzina, snaga, koordinacija).
Problem i jednih i drugih testova je stalan-MOTIVACIJA. Ne
motivisan sportista se testira bez razloga jer rezultati takvog testiranja
ne znače nikom ništa. Zato se i u poslednje vreme laboratorije sele na
teren da bi se omogućili uslovi da se sportista neopaženo i neometano
testira u izvornim trenutcima kao što je kompeticija-TAKMIČENJE.
Ova tendencija stvaranja sportskh poligona za testiranje koji bi u isto
vreme predstavljali i mesta za takmičenje je budćnost sportske
fiziologije i autor se nada da će do kraja svoje radne karijere imati
zadovoljstvo da na jednom takvom sportsko-fiziološkom poligonu
predaje vašim naslednicima. Pored anaerobnog praga (odreĎen je na 4
mmola laktata u krvi) za kojeg je sportistu potrebno dovesti u
240
submaksimalan režima rada (puls oko 170 /min) u toku testiranja se

može odrediti i aerobni prag za koji je dogovoreno da se nalazi na 2
mmola laktata u krvi. Aerobni prag, za razliku od anaerobnog se
nalazi na otprilike 50% makimalnih performansi sportiste i nije
previše upotrebljiv u trenažnom procesu. S druge strane,čini nam se,
da se nedovoljno vodi računa o upotrebi aerobnog praga u doziranju
rekreativnih aktivnosti naročito osoba starijih od 40 godina kod kojih
je i samo sprovoĎenje fizičke aktivnosti radnja U ZONI RIZIKA.
Mišljenja smo da na ovom problemu treba proširiti istraživačku
delatnost i problem doziranja u rekreaciji na ovaj način dovesti do
momenta kada je kontrola opterećenja kvalitativno uspostavljena
pomoću laktatne krivulje u aerobnoj zoni rada.
8. 3. Z A M O R
Zamor definišemo kao stanje privremenog sniženja
sposobnosti obavljanja rada odreĎenog intenziteta, prouzrokovanog
upravo tim radom ili nekom drugom aktivnošću. (Haimer). Do danas
je promenjeno veliki broj teorija o nastajanju zamora počev od
najranijih koji su zamor objašnjavali postojanjem "otrova zamora"
(kenotoksina) do teorija "gušenja" koja su zamor tumačile
nedostatkom O2 u toku rada. Trenutno važeća teorija (možda ne i
poslednja) je teorija iscrpljenja CNS i njegovih transmitera. S druge
strane, pristalice perifernih uzroka zamora (u samom radnom tkivu)
smeštaju ključna zbivanja na neuromišićnu sinapsu i lokalne
transmitere. Problem je izgleda širi nego što se u prvi mah mislilo pa
otuda još uvek postoji šarolikost u teoretskim pristupima. Po stepenu
zamora razlikujemo:
1. lak zamor
2. znatan zamor
3. premor
Po P. Miloševiću, sledeći faktori zamora su pouzdano registrovani:
1. Hipertermija
241
2. dehidracija
3. demineralizacija
4. iscrpljenje energetskih depoa
5. porast pH
6. dislokacija K
7. dislokacija Ca
8. iscrpljenje depoa neuro-transmitera
9. poremećaj u transportu triptofana u CNS (amino
kiselina)
10. efekat slobodnih radikala (O2 i H )
11. Insuficijencija krvotoka i <O2
12. psihološki faktor
13. iscrpljenje oksidativnih enzimskih sistema
Budući da je ovo ekskluzivna oblast sportske biohemije, na

ovom mestu moramo samo u kratkim crtama da se zaustavima na
najbitnijim faktorima zamora. Navažniji i u isto vreme najbolje
proučeni je uticaj hipertermije na pojavu zamora kod sportista i
smanjenje fizičkih sposobnosti istih pri povećanju temperature mišića
iznad 39 stepeni Celzijusa. Dotada poželjno povećanje sa 36 na 38-39
stepeni koje je dovelo do intenziviranja svih enzimskih procesa u
službi stvaranja energije za rad, sad postaje glavni kočničar, jer dalje
povećanje temperature zustavlja ili parališe enzimsku aktivnost u
mitohondrijama i gasi "peć za stvaranje energije". Ne malo je sportista
koji navode da su jednom doživeli takvu vrstu zamora (obično je reč
o dugoprugašima) i da se nikada više nisu rezultatski povratili. Nije
daleko od istine ni pretpostavka da se, možda, radi o trajnim
molekularnim oštećenjima na nivou mitohondrija,gde se genetski
determinisana enzimska sposobnost nepovratno smanjuje usled akutne
enormne hipertermije. Jedan naš poznati maratonac je izjavio posle
jedne trke gde je ostvario izuzetan rezultat u karijeri, da je tada
"sagoreo" i nikada više nije ponovio ni približan rezultat.
Dehidracija, pored efekata koje izaziva preko CNS-a, u biti
izaziva i nekoliko patofizioloških mehanizama koji mogu biti
uključeni u proces oštećenja organa i tkiva prilikom akutnog
preneprezanja. Najbitniji su naravno, hemokoncetracija i povećanje
242
viskoznosti krvi, smanjenje ukupnog volumena cirkulišuće tečnosti u

organizmu što predstavlja dodatno opterećenje za ionako
preopterećeno srce i može dovesti do iscrpljenja srčanog mišića i
njegovog akutnog popuštanja. Iscrpljenost energetskih depoa (ATP i
CP) samo po sebi može izazvati nemogućnost daljeg rada jer se radi o
energetskim valutama u organizmu. Jedan od momenata koji mogu
izazvati metaboličku sliku nedostatka energije za rad je
HIPOGLIKEMIJA. Ona nije tako čest pratilac poremećaja koji
nastaju u zamoru ali se može javiti u kombinaciji sa drugim faktorima
zamora kao uzročnik akutnog prenaprezanja nekog od radnih
energetskih sistema.
Porast pH prouzrokovan pojavom velikih količina mlečne
kiseline (preko 16 mmola) takoĎe je jedan od faktora za prekidanje
energetske sinteze i odvijanje rada pod istim intenzitetom.
Dislokacija jona K iz ćelije u meĎućelijski prostor dovodi do
nemogućnosti odvijanja normalnog membranskog potencijala jer se
koncetracioni gradijenti izmaĎu jona K i Na, bitni za bioelektrične
potencijale, gube. Aktivni transport K natrag kroz membranu, za koji
je potrebna energija u vidu ATP-a je takoĎe insuficijentan zbog
smanjene koncetracije samog ATP-a i CP-a. Tako nastaje biološka
blokada na nivou same ćelijske membrane.
Dislokacija jona Ca kao elementa koji reguliše prolazak jona
Na i K kroz membranske pore dovodi ovaj mehanizam u pitanje što
znači dalji gubitak elektrolitnog gradijenta koji je preduslov za
nastajanje membranskog potencijala od - 85 mVolti i akcionog
potencijala (oko + 50 mVolti za skeletne mišiće).
Neuro-transmiteri (acetilholin) imaju svoj odreĎen nivo, gradijent
kao i tempo stvaranja. Njihova koncetracija nije bezgranična i
smanjenjem dolazi do nemogućnosti prenošenja električnog impulsa
preko neuromišićne sinapse sa nerva na mišić, što direktno dovodi do
nemogućnosti kontrakcije i shodno tome prestanku rada.
Triptofan je aminokiselina od vitalnog značaja za rad ćelija
CNS-a i poremećaj u njenom transportu može direktno izazvati prekid
daljeg rada.
Slobodni radikali su molekuli O2 i H koji su iz spoljašnjih
elektronskih putanja izgubili po jedan elektron i kao "električno
243
gladni" teže da ovaj nedostatak što pre nadomeste ne birajući

molekule sa kojima će stupiti u reakciju. ]elije endotela krvnih sudova
su im najbliže i prve su na udaru pa se stoga upravo slobodni radikali
optužuju za početak pojave oštećenja na krvnim sudovima na koje se
lako "zakači" proces arterioskleroze ili nakupljanja masnih
holesterolskih naslaga koje vremenom kalcificiraju. Najčešće
povećanje ovih radikala u krvi, pored hipertermije izaziva nikotin.
Lovac na slobodne radikale u krvi je Selen koga ima najviše u
žitaricama. Budući da se žitarice sa Selenom snabdevaju iz zemlje, a
naše oranice su poznate po tome ga imaju veoma malo, potrebno je
unositi u ishranu sportista veštačke preparate Selena najbolje kao
mineralnu vodu.
Insuficijencija krvotoka i shodno tome najbitniji njen efekat-
HIPOKSIJA izazivaju i potenciraju akutno nastupanje zamora
jednostavnim mehanizmom. Kiseonik je upaljač za visokoenergetske
procese i u njegovom odsustvu najpre trpi proizvodnja energetske
monete a, ukoliko se hipoksija i dalje održava, može doći i do težih
organskih oštećenja na tkivima. Naročito su oštećenja opasna i prvo se
javljaju na tkivima koja su najosetljivija na smanjen dotok O2 a to su
CNS i srce. Otuda su i simptomi hipoksije najviše doprineli pojavi
akutnih prenaprezanja CNS i srčanog mišića. Tek na kraju lanca
hipoksije se javlja mišić kao efektor. Stanja hipoksije su dramatična
stanja u sportskoj medicini (i ne samo u njoj) i često se mogu završiti
letalnim ishodom.
I na kraju, dobro pripremljeni sportista podrazumeva i dobro
selektiranu psihološku konstituciju za opredeljeni sport i dobru
psihološku pripremu za trening i takmičenje. Ovde su od značaja i
naizgled sitnice na koje samo iskusni pedagog može blagovremeno da
reaguje i predupredi nastanak psihološkog kraha i odustajanja u toku
samog takmičenja.
244
9. OSNOVI SPORTSKE PATOLOGIJE

9. 1. NEGATIVNO DEJSTVO FIZIČKOG VE@BANJA NA
ORGANIZAM
Prva asocijacija svih kada se pomene sportska patologija je
sportska traumatologija. Povrede u sportu su zaista veoma česte, ali
značaj koji se ovoj oblasti pridaje ni izbliza nije tako velik i daleko je
od toga da nosi srž sportske medicine. Pa i uvreženo mišljenje da su
sportisti "superljudi" sa izuzetno dobrim imunim sistemom nema
nikakvog oslonca ako se izuzmu rekreativna populacija i osobe koje
umereno vežbaju. Naprotiv, vrhunski sportisti su toliko opterećeni
svakodnevnim intenzivnim vežbanjem da su im banalne infekcije
najveći neprijatelji,a sklonost ka zaraznim bolestima povećana. Već na
nekoliko mesta u ovom tekstu smo dodirnuli oblast koja se bavi
proučavanjem uticaja fizičkog vežbanja na zdravlje ljudi. Pomenuli
smo sumnje, nepoznanice i odreĎene rezultate koji govore u prilog
pozitivnog delovanja fizičkog vežbanja na zdravlje. Nabrojali smo i
faktore od kojih najviše zavisi da li će odnos vežbanja prema zdravlju
imati pozitivan predznak ili ne. Sada smo u prilici (ili možda bolje
rečeno, neprilici) da govorimo o onoj drugoj strani
medalje,NEGATIVNOM DELOVANJU FIZIČKOG VE@BANJA
NA ZDRAVLJE LJUDI. Neprilika za autora nisu činjenice, nažalost
isuviše ih je da bi im se zastrašujuća moć kojom zrače mogla sakriti,
već osećaj da će se ovim tekstom ponajviše boriti protiv temelja
fizičke kulture koji se zasnivaju na "ljubavi" vežbanja i zdravlja. Ako
se to čini preko papira poput ove knjige, bojim se da autor ima više
moći nego Servantesov Don Kihot i da će se temelji "ljubavi" opasno
poljuljati. Zato bi nam dobronamerna arbitraža svakako dobrodošla i
ja se nadam da će je biti. Možda, za početak ovog izlaganja, jedna
miroljubiva premisa da se u odnosu fizičkog vežbanja i zdravlja
245
ustvari radi o DOZI. Kada je ona MALA njen uticaj na zdravlje može,
a ne mora, imati pozitivan predznak. Sa druge strane vage, stajala bi
druga premisa da VELIKE doze vežbanja mogu a ne moraju imati
negativan uticaj na zdravlje. Gde je onda zaključak? Jedini koji nam
se nudi je da se odnos vežbanja i zdravlja odvija na
INDIVIDUALNOM planu i da male doze vežbanja zasigurno nisu
štetne. Na ovaj način izlazimo iz širokih okvira fizičke kulture i
ulazimo u usko područje gde je ovakav tip doziranja uobičajen -
SPORT. U modernom, vrhunskom sportu, ne samo da su doze
fizičkog vežbanja izuzetno velike (i mogućnosti samih sportista su
takoĎe izuzetno velike) već se ponegde trening zasniva na vežbanju do
otkaza ili do bola (ponegde se sreće tremin "trening specijalaca").
Ovakav trening, motivisan potrebom za uspehom u sportu koji je
postao veoma materijalizovan, dovodi do akutnih ili hroničnih
prenaprezanja svih sistema o čemu govorimo u sledećim
poglavljima. Na prvom mestu su naravno prenaprezanja lokomotornog
aparata koje uporedo sa sportskim povredama druge etiologije
obraĎujemo u posebnom poglavlju nazvanom sportska trauma.
Šta podrazumevamo pod pojmom prenaprezanje?U fizičkom smislu bi
to bilo stanje u kome se mogućnosti i zahtev ne podudaraju. U
biološkom ili sportsko-medicinskom smislu to je stanje u kome je
dostignut KRITIČNI MOMENAT ADAPTACIJE TKIVA posle koga
nastupaju patološki ili patofiziološki procesi koji vode u stanje
povreĎenosti (oštećenja) ili bolesti. Pre nego što preĎemo na uže
razmatranje prenaprezanja tkiva po sistemima, potrebno je da se
podsetimo nekoliko bitnih pojmova iz medicine. Da počnemo sa
terminom patologija. Šta je patologija?
Patologija je naučna medicinska oblast i predstavlja nauku o
bolestima. (Pathos=stradanje, bolest; Logos=nauka).
Nasuprot bolesti stoji pojam zdravlja koga je veoma teško
definisati. Svetska zdravstvena organizacija ga je dosta nezgrapno
definisala kao skup psihičkog, fizičkog i socio-ekonomskog
blagostanja. Najprihvatljivija bi bila ona koja zdravlje karakteriše kao
"Ono stanje organizma pri kom je funkcija svih organa i organskih
sistema uravnotežena i usklaĎena sa spoljšnjom sredinom uz odsustvo
246
bilo kakvih bolesnih promena" (Dembo). Osnovne karakteristike

zdravog organizma su:
1. visoka sposobnost ka adaptacijama na uslove sredine

pa shodno tome i adaptacija na fizički rad i naprezanja.
2. konstantnost homeostaze-postojanost u regulisanju
odreĎenih unutrašnjih odnosa kao što su:
a. temperatura tela
b. regulacija prometa hranljivih materija
c. ph krvi
d. regulisanje prometa (stvaranja i trošenja)
energije
3. Očuvanost tkivnog integriteta i kontinuiteta

4. Kvalitetna centralna regulacija svih organskih
procesa
5. Postojanost neporemećene atonomne regulacije
funkcionisanja organa.
Ukoliko doĎe do značajnijih promena u bilo kom
segmentu,koje nisu rezultat adaptacije, nastaje bolest. Ako do
poremećaja u funkcionisanju dođe usled promena u sistemu
adaptacije na maksimalne režime rada, tada govorimo o
prenaprezanju organa ili tkiva. Ako je nemogućnost kvalitetne
adaptacije nastala kao posledica predoziranog fizičkog vežbanja, tada
govorimo o prenaprezanjima u sportu. Slobodno možemo reći da se
radi o posebnom poglavlju sportske traume koje nazivamo sportskim
povredama nastalim usled prenaprezanja, ili kako se to na zapadu
najčešće kaže, OVER JUZ (over use) povredama. Pod bolešću
podrazumevamo poremećaj normalnog funkcionisanja organizma
prouzrokovan raznim uzrocima koje zajedničkim imenom nazivamo -
etiološki činioci. Mehanizam kojim etiološki činilac pokrene sled
promena koje stanje zdravlja menjaju u stanje bolesti, nazivamo
patogenetskim mehanizmom. Patogenetski mehanizmi mogu delovati
na svim nivoima ljudskog tela od molekularnog, preko ćelijskog,
tkivnog, organskog do, na kraju, sistemskog nivoa.
Etiološki činioci mogu biti:
247
 spoljašnji (egzogeni) i
 unutrašnji (endogeni)
Spoljašnji etiološki faktori mogu biti: 1. Fizički etiološki faktori
 mehanički
 temperaturni
 svetlosni (ultravioletni zraci)
 električni
 atmosferski (nizak i visok atmosferski pritisak)
2. Hemijski etiološki faktori
 organska i neorganska jedinjenja
U organska jedinjenja spadaju alkohol i hloroform, a u neorganska
jedinjenja kiseline, baze soli, hlor, jod brom itd.
3. Biološki etiološki faktori
 Paraziti
 Bakterije
 virusi
4. Socijalni faktori (životni standard, nivo zdravstvene zaštite)

5. Nedovoljno kretanje (Hipokinezija)
6. Psihički faktori (stresovi, strahovi)
7. Prekomerno fizičko vežbanje (hiperkinezija)
Sasvim je sigurno da, manje ili više, svi etiološki činioci imaju
udela u sportskoj patologiji ali od svih nas u ovom momentu
interesuje hiperkinezija ili prekomeran fizički rad. U sledećim
poglavljima ćemo, pored ostalih, glavno izlaganje posvetiti upravo
ovom faktoru.
Unutrašnji etiološki faktori su:
1-genetski (nasledne bolesti)
2-konstitucionalni. Ovi faktori su ranije bili dosta zastupljeni u
tumačenju mogućih mehanizama oboljevanja ali se postepeno
napuštaju i zamenjuju preciznijim tumačenjima.
248
3-reaktivni (nivo ili sposobnost reagovanja na napad bilo kog

etiološkog faktora su individualna svojstva i od nivoa ove odbrambene
reakcije zavisi sposobnost organizma da se odupre bolesti). Kod
umerenog bavljenja fizičkim vežbanjem nivo reaktibilnosti može se
smanjiti i odgovor organizma na etiološki agens na taj način
poboljšati. Kod prekomernog fizičkog naprezanja dolazi do suprotnih
efekata.
4-alergijske manifestacije. Alergije spadaju u moderne bolesti
čovečanstva jer se uporedo sa industrijalizacijom drastično povećao
broj potencijalnih alergena pa se već može govoriti o epidemiji. S
pravom se sluti da će, ukoliko se nastavi ovaj trend, alergijska
patološka stanja prevazići po učestalosti oboljevanja i oboljenja
koronarnih krvnih sudova i preuzeti primat.
Posmatrajući obimno polje patoloških stanja u sportskoj
medicini, odlučili smo se da u ovom poglavlju naglasak stavimo na
ona patološka stanja koja su izazvana predoziranom upotrebom fizičke
aktivnosti bilo to u sportu ili šire, oblasti fizičkog vaspitanja.
9. 2. PRETPATOLOŠKA I PATOLOŠKA STANJA NASTALA

PRENAPREZANJEM U TOKU FIZIČKOG VE@BANJA
9. 2. 1. OPŠTE O PRENAPREZANJIMA I DOZIRANJU
FIZIČKOG VE@BANJA
Kada fizički napor postaje opasan po ljudski organizam i
etiološki faktor oštećenja? Koja je to delotvorna a koja toksična doza
fizičkog vežbanja? Postoji li mogućnost odreĎivanja letalne doze.
Možemo li odrediti "dnevnu individualnu dozu" vežbanja i prepisati je
kao preventivu, lečenje ili trening. Ova pitanja je stalno postavljao naš
velikan sportske medicine V.Smodlaka sa namerom da nama koji
dolazimo postavi najteži i najbitniji zadatak u karijeri, da nas natera da
shvatimo svoju nezavidnu situaciju kao stručnjaka i natera na upornu i
249
neizvesnu naučnu borbu. Na žalost, na sva ova pitanja (još) nema

pouzdanog i preciznog odgovora. Ipak, nivo našeg znanja se svakim
danom sve više približava momentu kada će odgovor biti jasan i
potpun. Do tada, manje precizne a ipak prilično tačne metode
praćenja i merenja nivoa odgovora organizma na postavljen zahtev
toku fizičkog rada su:
 praćenje adaptacionog odgovora kardiovaskularnog
sistema merenjem pulsa u toku rada
 praćenje stepena metaboličkih promena u toku rada a
naročito raspadnih produkata u toku intenzivnog rada
(nivo laktata u krvi)
 praćenje hormonskog statusa odreĎenih hormona u toku
rada
 hronometriranje (vidi praktikum)
 odreĎivanje "spoljašnje" energetske cene rada
(izrčunavanje rada na putu u jedinici vremena) u Kcal,
Julima ili METT-ima
 merenjem "unutrašnje" cene rada (VO2) koja ne mora biti
poĎednaka spoljašnjoj ceni usled čega može doći do
prenaprezanja.
Neki od protokola doziranja su pristupačni samo visoko
razvijenim laboratorijama pa ćemo na ovom mestu više obratiti pažnju
manje komplikovanim i pristupačnim za svakodnevnu terensku
upotrebu.
Praćenje i kontrola pulsnih vrednosti u toku rada može dati
dosta pouzdane podatke o stepenu angažovanja kardiovaskularnog
sistema (KVS) i postojanju srčane rezerve u adaptaciji.
Jednostavnom formulom da je:
max Puls = 220 - godine starosti (za odrasle zdrave ljude koji
se ne bave sportom i ne poseduju ni jednu od kontraindikacija za
fizičko opterećivanje)
max Puls = 235 - godine starosti (za sportiste)
može se u toku treninga znati na kom nivou se nalazi
adaptacioni odgovor i da li postoji mogućnost dopunskog opterećenja.
Dobro poznatim metodološkim uputstvima već se znaju približne
250
pulsne vrednosti koje je potrebno postići u toku nekog programiranog

fizičkog opterećenja (bilo da se radi o sportskom treningu, času
fizičkog vaspitanja ili rekreaciji) pa je moguće i dosta precizno
DOZIRANJE vežbanja. Ovoj problematici je posvećeno više mesta u
poglavlju "Osnovi rekreativne medicine" pa čitaoca upućujemo na
njega. S druge strane, u metaboličkim testovima se poslednjih godina
dosta odmaklo pa je na osnovu obimnih studija bilo moguće oformiti i
neke metaboličke standarde. Tako govorimo o AEROBNOM pragu za
koji je postavljena arbitražna vrednost od 2 mmola laktata u krvi i
ANAEROBNOM pragu za koji je postavljena vrednost od 4 mmola.
Može se izvršiti i teoretsko povezivanje prve dve metode (praćenje
pulsa i metabolikih promena), pa bi se za aerobni prag mogle
meritorno uzeti vrednosti pulsa oko 120, a za anaerobni prag vrednosti
pulsa oko 170 u min. Sve ovo je unelo mnogo više reda u
metodologiju programiranja i sprovoĎenja kako trenažnih sportskih
opterećenja tako i programirane rekreacije. Tako za praćenje razvoja
aerobnog kapaciteta, sa jedne strane, i radne efikasnosti s druge,
veoma bitnih komponenti fizičkih sposobnosti sportista, najbitnije
odreĎivanje potrošnje kiseonika na anaerobnom pragu ili nešto malo
ispod njega. Poznato je da anaerobni prag kod ljudi iznosi 4 mmola/l.
Ako se testiranjem u laboratoriji ili, što je daleko bolje u terenskim
uslovima specifičnog treninga, odredi takozvana "laktatna krivulja"
koja predstavlja kretanje koncentracije laktata u krvi kao odgovor na
kontinuirano progresivno opterecivanje sportista do otkaza, (vidi
grafikon na strani 142)može se, dosta pouzdano, utvrditi na kom
nivou trenažnog opterećenja (predstavljenog srčanom frekvencijom)
treba programirati trening i pripremati sportistu za takmičenja. Mader
(iz Medveda) ide dalje i predlaže tri sledeće varijante programiranja
trenažnog procesa u odnosu na takmičarsku deonicu:
1. za duge staze (5-8 km i više) treba trčati ispod anaerobnog

praga od 4 mmola/l (frekvenca u toku trčanja mora biti
manja od one koja se na testiranju pojavljuje na
anaerobnom pragu). Ovo najčešće odgovara pulsnim
vrednostima do 130 otkucaja u minutu. Ovo znači da se
251
pulsne vrednosti kreću nešto iznad aerobnog praga a ispod

anaerobnog.
2. za srednje staze (intenzivan anaerobno-aerobni rad) 3-
5km na anaerobnom pragu (=4 mmol/l) puls 160- 170
otkucaja. Preciznije, pulsne vrednosti se kreću u zoni blizu
anaerobnog praga
3. za trčanja na kratke staze iznad anaerobnog praga što
odgovara pulsu preko 170 u min (i do 220).
I odreĎivanje laktata na kraju treninga može dati korisni uvid u
stepen iscrpljenosti sportiste i indirektno o nivou intenziteta treninga
pa tako:
 količina od 6-8 mmol/l govori o slabom intenzitetu

treninga koji nije doveo do zamora sportistu (aerobni
sportovi)
 količina od 8-12 mmol-a govori o srednjoj iscrpljenosti
koja je za pojedine sportove pravi nivo (aerobno -
anaerobni sportovi)
 količina od 12-16 mmola govori u prilog visoke
iscrpljenosti i izuzetno visokom intenzitetu trenažnog
opterećenja (anaerobni sportovi)
 količina preko 16 mmola se reĎe sreće (registrovane su
koncentracije i do 32 mmola), predstavlja iscrpljenost
organizma na granici fizioloških zbivanja i najčešća je
nepoželjna jer intenzitet fizičkog rada koji joj je prethodio
može biti etiološki momenat za nastajanje akutnih
prenaprezanja svih organskih sistema i shodno tome
oštećenja koja su predmet našeg izlaganja. Kod ove vrste
rada dolazi i do enormnog povećanja telesne temperature
(i preko 42 C) što, pored ogromnih osmotskih promena u
tkivu mišićnih vlakana zbog čega ono bubri i postaje
mesto slabe tačke na istezanje, predstavlja veliku
opasnost za regulisanje funkcionisanja i ćelijskog
metabolizna naročito ćelija CNS-a.
252
Iako je ovo dosta pouzdana metoda doziranja fizičkog

opterećenja, još uvek postoje eminentni naučnici poput Astranda koji
je ne zagovaraju. Pored toga, relativno je nedostupna ogromnoj većini
sportista i trenera. Moguće su i greške prilikom njene potpune
primene zbog individualnih karakteristika svakog sportiste što
dopunski komplikuje situaciju u oblasti doziranja u sportskoj
medicini.
Svejedno, ne može se reći da u oblasti metrologije u fizičkoj
kulturi nije načinjen ogroman korak unapred i postavljeni kameni
temeljci za buduća doziranja pri fizičkom naporu. I pored toga,
svedoci smo i dalje jedne dosta velike i brojne grupe patoloških
poremećaja usled nedostatka preciznog doziranja, ili usled
proizvoljnog pristupanja fizičkom opterećivanju, što je dosta čest
slučaj kad se radi o laicima koji samostalno odluče da treniraju ili
rekreativno upražnjavaju fizičke aktivnosti. U zavisnosti od
brzine nastajanja patološkog stanja ili oboljenja razlikujemo:
-akutna
-hronična patološka stanja prouzrokovana fizičkim
prenaprezanjem. Akutna fizička prenaprezanja nastaju na
velikim i značajnim takmičenjima i kod dobro utreniranih sportista a
češće kod onih koji iz raznih objektivnih razloga nisu bili u stanju da
se adekvatno pripreme za nastup (povrede, oboljenja). Nastajanje
akutnih prenaprezanja mogu potencirati uslovi sredine u kojima
takmičar nastupa i eventualna neadaptiranost takmičara na nju
(nedovoljna adaptacija na vremenske razlike izmeĎu odreĎenih
vrtemenskih zona, snižena koncetracija kiseonika, enormna vlažnost i
temperatura vazduha). Ovo akutno prenaprezanje može se dogoditi i
ukoliko sportista uzme nedozvoljena stimulativna sredstva čije je
jedno od dejstava da mehanizme za odbranu od ZAMORA isključi ili
pomeri ka višem stepenu tolerancije za napor. Nasuprot ovome,
hronična prenaprezanja nastaju postepeno i posledica su
neusklaĎenosti trenažnog procesa i mogućnosti sportiste, insistiranju
na izuzetno visokom intenzitetu treninga koji primorava sportistu da
se često priblizava svom ličnom rekordu, pogrešnom režimu ishrane,
treninga i oporavka, psihičkom zamoru, povredi ili infektivnom
agensu. Oba stanja prenaprezanja mogu se pojaviti u bilo kom periodu
253
bavljenja sportom (pripremnom, takmičarskom ili prelaznom). Tako, u

početku trenažnog ciklusa, u pripremnom periodu, zbog nedovoljne
pripremljenosti stvaraju se uslovi za akutno fizičko prenaprezanje.
Iako nije ekvivalentan termin hroničnom prenaprezanju bi vrlo lako
mogo da se pripiše naziv prekomeran zamor sa jednom veoma bitnom
karakteristikom-zamor koji je IZAZVAO poremećaj u funkcionisanju
(češće) ili pak organskom diskontinuitetu (reĎe) funkcionalnih sistema
koji su uključeni u pozitivne adaptacione procese. Na prvom
mestu, poremećaje u funkcionalnoj sferi trpi CNS i Endokrini sistem,
donekle kardiovaskularni, veoma malo respiratorni i gotovo nimalo
lokomotorni. Obrnuto, kada su organski poremećaji u pitanju, na
prvom mestu je lokomotorni aparat gde usled prenaprezanja prvo pate
vezivna tkiva (ligamenti i tetive-ower use povrede) zatim mišićno
tkivo (tipične distenzije u specifičnim kontrakcijskim elementima
poput starta, odraza, potom zglobne strukture i na kraju, same kosti
(marš frakture)).
9.2.2. AKUTNA PRENAPREZANJA NEKIH ORGANSKIH

SISTEMA U TOKU FIZIČKOG VE@BANJA
9.2.2.1. AKUTNA PRENAPREZANJA CENTRALNOG

NERVNOG SISTEMA
U zavisnosti od veličine i karaktera promena na moždanom
tkivu i perifernim nervima oboljenja CNS delimo na funkcionalna i
organska. Organskim nazivamo ona oboljenja kod kojih postoje
morfološke promene na samom tkivu. Oboljenja CNS mogu biti
izazvana od više etioloških činioca:
 mehaničkih (trauma)
 infektivnih
 toksinima
254
 poremećajima krvotoka (ovaj mehanizam je najčešći

kod akutnog prenaprezanja)
 degenerativni procesi (bilo na krvnim sudovima ili na
koštanim strukturama kičmenog stuba)
 poremećaji u prometu materija (kiseonik, glukoza)
Kod funkcionalnih poremećaja ne registrujemo morfološke
promene na tkivima već se, kako to samo ime govori, radi o
poremećajima koje karakteriše gubitak ili smanjenje funkcija.
Etiološki faktori za ove poremećaje mogu biti:
 infektivni
 bolesti unutrašnjih organa
 premor (enormni psihički ili fizički zamor)-
prenaprezanje
 psihičke traume (stres)
U sportskoj medicini su moguća i organska (bokserska
enecefalopathia) i funkcionalana oboljenja (sportska bolest). Pored
CNS česte su promene i na perifernom nervnom sistemu koje se
najčešće manifestuju sledećim oboljenjima:
 neuralgije (ishialgia)
 neuritisi
 radikulitisi
Ova oboljenja ne spadaju u domen našeg programa i na ovom

mestu se nećemo zadržavati na detaljnom objašnjavanju.
Pomenućemo samo ona koja su najčešća i koja zbog toga zaslužuju
našu pažnju. Na prvom mestu to je neuralgija nervusa ishiadicusa
(ishialgia) koja je veoma česta i najčešće se javlja kod gimnastičara
(naročito posle prestanka bavljenja sportom kao posledica
degenerativnih promena na lumbalnom delu kičmenog stuba). TakoĎe
se javlja i kod preponaša i nešto je češća kod veslača, košarkaša,
odbojkaša i tenisera zbog specifičnih opterećenja koje trpi u ovim
sportovima kičmeni stub i paravertebralna muskulatura. Terapija je
često dugotrajna i uključuje pored fizikalnog tretmana blokade sa
preparatima kortikosteroida i kineziterapiju. U kineziterapijskom
postupku, prednost kod ovih oboljenja dajemo Reganovim vežbama
255
koje predstavljaju jednu vrstu istezanja muskulature agonista i

antagonista (u ovom slučaju mišića zadnje lože buta) što dovodi do
smanjenja bolova i tegoba. Veoma su česti recidivi i prognoza u
pogledu dalje sportske karijere je neizvesna i nezahvalna.
Neuritis ili upala ovojnice nekog perifernog nerva često
pogaĎa facijalni nerv (lako se prepoznaje zbog oduzetosti jedne
strane lica i shodno tome asimetrije u mimici). Iako je prognoza ovog
oboljenja vrlo dobra, potrebno je prekinuti svaku fizičku aktivnost
najmanje mesec dana i preparatima kortikosteroida i kompleksom B
vitamina sanirati proces. Odluku o daljem bavljenju sportom i početku
procesa sportske rehabilitacije, donosi neurolog koji i ordinira
terapiju.
U daljem tekstu posvetićemo promenama na CNS izazvanim
akutnim sportskim prenaprezanjimau užem smislu.
Ova stanja su retka iako su se, u početnim pokušajima žena na
dugim stazama i maratonskim trkama dosta često pojavljivala. Razlog
leži u činjenici da CNS poseduje niz "alarmnih" mehanizama koji
imaju tačno odreĎenu funkciju - da spreče prekomerno zamaranje
organizma i samog NS. MeĎutim, u pojedinim situacijama moguća su
svesna i podsvesna pomeranja ovih graničnih zona alarmnih sistema
što može prouzrokovati stanje koje nazivamo "sportska bolest' a u biti
je akutno prenaprezanje celog organizma sa kliničkom slikom u kojoj
dominiraju simptomi od strane CNS. U lakšim slučajevima, simptomi
su nesvestica, muka i povraćanje praćeno jakom glavoboljom.
Poremećaj koordinacije pokreta je jasno izražen (slično akutnom
pijanstvu) i takmičar je potpuno dezorijentisan prema prostoru,
vremenu i ličnostima, često nastoji da nastavi takmičenje iako ne zna
na koji način da to učini (hoda u pogrešnom smeru atletske staze).
Patogenetski mehanizmi koji izazivaju ovakva stanja su
hipoglikemija i hipoksemija pa se u ovom pravcu, pored naravno
mirovanja i kreće terapija.
U težim, ali daleko reĎim slučajevima sportske bolesti, može
doći do iznenadne oduzetosti i slabosti jedne strane tela, gubitkom
fine koordinacije, pojačanih refleksa pa i do nesrazmere u crtama lica.
Iako izgleda dramatično ovaj poremećaj se na sreću, uz
hospitalizaciju, povoljno završava. Već za 3-7 dana registruju se
256
poboljšanja, a pri kraju druge nedelje se registruje potpuna

normalizacija funkcija. Trening se dozvoljava nakon 3 meseca od
gubitka simptoma bolesti. Odluku o daljem bavljenju sportom mora
doneti konzilijum lekara.
9.2.2.2. AKUTNA PRENAPREZANJA ENDOKRINOG
SISTEMA Kao što je više puta naznačeno, endokrini sistem igra
veoma važnu ulogu u regulisanju nivoa odgovora organizma na
promene u spoljašnjoj sredini pa tako i na fizički rad što nazivamo
ADAPTACIJOM. Najvažniji endokrini luk koji učestvje u adaptaciji u
toku fizičkog rada je:
1. HIPOTALAMUS
2. ADENOHIPOFIZA
3. TIREOIDEA
4. NADBUBRE@NA @LEZDA
Budući da sve počinje od hipotalamusa koji je sastavni deo
Centralnog nervnog sistema govorimo o NEUROHUMORALNOJ
regulaciji adaptacionih mehanizama. Poremećaji ovog veoma
suptilnog mehanizma u toku akutnog prenaprezanja su česti, mogu ići
i do poslednje granice-iscrpljenja što neminovno dovodi do smrti(smrt
nakon spasavanja dugo zatrpanih smučara, alpinista ili speleologa
usled iscrpljenja srži nadbubrega (adrenalina). Prekomerno lučenje
tiroksina ima toksično dejstvo na srčani mišić, izaziva ubrzan rad što
pre vremena zamara srčani mišić i može biti uzrok akutne srčane
slabosti. Drugi efekt tiroksina je mobilizacija ugljenih hidrata iz krvi
što nakon dužeg rada može dovesti do akutne hipoglikemije. Sa druge
strane, preveliko lučenje adrenalina može enormno povećati spazam
perifernih krvnih sudova, povećati arterijski pritisak i dovesti do
raznih hipertenzivnih kriza, bilo da se manifestuju od strane srca, bilo
od strane nervnog sistema i naravno, hipoksije. Pretpostavlja se da se
ovaj mehanizam može optužiti za tzv. endokrinu smrt koja je
registrovana naravno autopsijom, kod iznenadno preminulih fudbalera
u toku utakmica italijanskog šampionata. Sada, kada već
dovoljno dobro poznajemo etiološke činioce, za većinu poremećaja
akutnog prenaprezanja CNS-a možemo okriviti upravo ova dva stanja
HIPOKSIJU I HIPOGLIKEMIJU. Naravno da se ne može biti
257
isključiv i da pored ovih u procesu prenaprezanja učetvuje daleko veći

broj stanja (vidi faktore zamora), ali ova dva su daleko najčešća.
Neurohumoralna regulacija ili endokrina regulacija uz
vegetativnu regulaciju preko vagusa i simpatikusa je osnov za
proučavanje patogenetskih mehanizama bilo akutnog bilo hroničnog
prenaprezanja i u njima se mogu naći odgovori za gotovo sva
predpatološka ili patološka stanja. Zamišljenu i strogo individualnu
granicu kod svakog pojedinca, kada procesi adaptacije prelaze kritičnu
tačku nakon koje nastaje patološki proces, možemo nazvati
KRITIČNI MOMENAT ADAPTACIJE.
Najčešći način spoljašnjeg manifestovanja postojanja kritičnog
momenta adaptacije je pojava kolapsa.
Postoji više etioloških činilaca koji mogu izazvati stanje
kolapsa (vidi etiološke činioce), a na ovom mestu ćemo izdvojiti samo
jedan, veoma čest, smanjenje šećera u krvi-hipoglikemija.
HIPOGLIKEMIČNI KOLAPS je najčešći kolaps na časovima
fizičkog vaspitanja, a nije čest kod sportista (iako su se pojedina
kolapsna stanja u maratonaca kvalifikovala kao hipoglikemični
kolaps). Javlja se kod devojaka u pubertetu koje, zbog pubertetske
krize u identifikaciji i prihvatanju sopstvenog izgleda, smanjenom
ishranom pokušavaju da regulišu višak kilograma. Manifestuje se
naglim gubitkom svesti, bledilom vidljivih koža i sluzokoža,
hladnoćom ekstremiteta. Po ukazivanju prve pomoći koja se sastoji od
autotransfuzije, prenošenju u prostor gde će se sportista oporaviti,
davanju hladnih zaslaĎenih napitaka, sve tegobe se uglavnom bez
posledica povuku.
9.2.3. AKUTNA PRENAPREZANJA
KARDIOVASKULARNOG SISTEMA
9.2.3.1. PROMENE NA SRCU USLED AKUTNOG
PRENAPREZANJA
Iako se kardiologija razvija neverovatnom brzinom i u svetu i
kod nas, još uvek ima pojava koje su nedovoljno razjašnjene i situacija
za koje se ne može sa pouzdanošću razlučiti spadaju li u domen čiste
patologije ili su jedan iz neverovatno širokog spektra adaptacionih
mehanizama sa kojima raspolaze ljudski organizam i čije granice tek
pokušavamo da otkrijemo. U svakom slučaju,kao i kod većine
258
patogenetskih mehanizama i ovi koji su zaduženi za poremećaje na

nivou srca, imaju duboke korene u funkcionalnom poremećaju rada
CNS i endokrinog sistema, koji predstavljaju generatore i prenosioce
bioloških impulsa, pa bilo oni u svojoj osnovi i patološki.
Jedan od najčešćih patogenetskih mehanizama se odvija preko
hipotalamusa i adenohipofize koji su najosetljiviji na prenaprezanje.
Redosled dogaĎaja je sledeći:
1. Hipotalamus reaguje tako što povećava lučenje svojih
"oslobaĎajućih faktora" što dovodi do toga da se u adenohipofizi
poveća lučenje hormona kao što su ACTH i TSH (adenokortikotropni
i tireotropni hormoni) koji deluju na ciljana tkiva koja su u ovom
slučaju srž nadbubrega i tireoidna žlezda. Ovo dovodi do lučenja
adrenalina iz srži nadbubrega i povećanjem bazalnog metabolizma u
ćelijama i mobilizaciji glikogenskih depoa. Ukoliko se prekorači
dozvoljena zona adaptacije, redosled dogaĎaja se nastavlja dejstvom
novih doza adrenalina na krvne sudove (sada umesto da srčane širi a
sistemske sužava, deluje suprotno) što enormno povećava otpor
protoku krvi kroz njih i zahteva pojačan napor srčanog mišića. I sam
tiroksin kad se naĎe u povećanim količinama u krvi ima toksično
dejstvo na srčani mišić, povećava srčanu frekvencu i u kombinaciji sa
hipoglikemijom i hipoksijom može izazvati akutno popuštanje
srčanog mišića koje se može završiti i smrću na terenu u toku
takmičenja. Pored ove akutne srčane insuficijencije, razlikujemo još
tri klinička oblika srčanog oboljevanja čiji je zajednički imenitelj
mogućnost akutnog popuštanja srčanog mišića pa ih navodimo
zajedno:
 distrofija miokarda - (miokardiopatija)
 infarkt miokarda
 izolovana hemoragija u srčanom mišiću nekoronarnog
porekla.
Distrofija miokarda, iako u ukupnoj incidenciji relativno retka
bolest, je pojava koja se može najčešće sresti kod sportista. Veoma
često se u početnim stadijumima i nemože razlučiti od promena koje
susrećemo kao pratioce adaptivnih mehanizama a ne tako retko se
dobar deo kardiologa ne slaže oko ranih znakova bolesti. Ova
259
podmukla bolest, koja se u ranoj fazi i ne razlikuje od sportske

dilatacije i hipertrofije srca,se može naglo manifestovati sa
dramatičnom slikom koju karakteriše akutni umor, malaksalost,
neretko glavobolja, mišićna slabost praćena sa bolovima u mišićima i
hipotenzija praćena bledilom. Nije redak i bol i težina u predelu srca i
poremećaj ritma i naravno, akutno popuštanje srčanog mišića. Ovo
stanje dovodi pacijenta do lekara kada se dosta lako može (nažalost sa
zakašnjenjem) postaviti dijagnoza distrofije miokarda
(cardiomiopathia). Prognoza u odnosu na dalji sportski staž je krajnje
neizvesna a najčešće nepovoljna. U patogenezi bolesti, stoje izolovane
mišićne nekroze koje nastaju i pored potpune očuvanosti koronarnih
krvnih sudova. One su dobile naziv "metaboličke nekroze",
prouzrokovane akutnim prenaprezanjem srčanog mišića što podmuklo
dovodi do postepene kardioskleroze koja se iznenada pojavi kao
akutno dramatično popuštanje srčanog mišića sa srčanim zastojem i
iznenadnom smrću na terenu.
Akutna srčana insuficijencija može biti izazvana slabošću leve,
desne ili obe komore istovremeno. Slabost i akutno popuštanje leve
komore izaziva zadihanost, kašalj i na RTG snimku i EKG snimku se
registruje njeno enormno povećanje. U težim slučajevima se razvija
"srčana astma" sa otežanim piskavim disanjem, zastojem krvi u
plućima zbog neefikasnosti leve komore i njene nemogućnosti da
izbaci celokupnu krv iz sebe. Ovo dovodi do prenošenja zastoja preko
plućnih vena u plućni krvotok, i dalje, plućni parenhim što otežava
razmenu gasova. Pacijenti se karakterišu promenom boje kože i
sluzokoža koje su modro-plavičaste,otežanim disanjem (dispnea),
ponekad bolom iza grudne kosti i kolapsnim stanjem.
Insuficijencija desne komore se karakteriše "nedostatkom
vazduha", pulsacijom vratnih žila koje postaju vidljive i bledilom koža
i sluzokoža. Na EKG i RTG-u karakteristični su znaci uvećanja desne
komore. Najčešće, akutna srčana insuficijencija bilo leve ili desne
komore pod terapijom preĎe u hroničnu srčanu insuficijenciju sa
uvećanjem jetre zbog staze krvi u velikim trbušnim venama i venama
jetre i pojavom otoka na nogama i stomaku (ascites). Ova stanja se
naravno ne sreću u sportu i predstavljaju klinički jasno preciziran
entitet koji nije interesantan za nas. Mnogo češće se sreću u
260
rekreativnoj medicini kod osoba sa prikrivenim ili slabo izraženim

slabošću srca koja bez kontrole lekara, izbegavajući ordiniranu
terapiju,samoinicijativno vežbaju. Jednom nastala akutna srčana
insuficijencija predstavlja apsolutnu indikaciju za prekid sa aktivnim
bavljenjem sportom ali ne i sa programiranim fizičkim vežbanjem
koje u odreĎenom stadijumu bolesti može biti i dopunski terapijski
metod.
Infarkt miokarda je veoma redak kod sportista jer
podrazumeva postojanje promena na koronarnim krvnim sudovima
koje se pre otkriju kod aktivnog bavljenja sportom, nego kada se
osoba ne opterećuje, pa je tada moguće blagovremeno reagovati. Za
razliku od sportista, infarktu često podležu rekreativci ukoliko svoje
rekreativne aktivnosti sprovode neredovno, bez dobro metodološki
obraĎenog plana vežbanja i bez kontrole lekara. Inače infarkt
miokarda kao vrhunac koronarne bolesti (bolesti civilizacije)
predstavlja prekretnicu u životu sportiste koji sportsku mora zameniti
rekreativnom karijerom. U cilju rane dijagnostike oboljenja
koronarnih krvnih sudova koncipirani su testovi opterećenja bilo na
ergobiciklu ili tredmilu koji imaju zadatak da provociraju hipoksiju
miokarda pri napornom fizičkom radu i da takvo stanje registruju na
EKG-u. Ovi testovi se sprovode u dobro opremljenim kliničkim
laboratorijama, a sam metod nazivamo "Stres test
elektrokardiografija".
Već smo rekli da akutni infarkt miokarda je kraj jedne sportske
karijere, ali početak rekreativne karijere. Jer, umereno i dobro
programirano vežbanje ima povoljan efekat na radnu, psihološku i
socijalnu rehabilitaciju bolesnika i nezamenjljivo je u tzv.
produženom rehabilitacionom tretmanu. Klasični infarkt je praćen
bolom iza grudne kosti (staenocardia) koji ne prolazi davanjem tableta
nitroglicerina. Naglo prenaprezanje koje kompromituje do tada
uravnotežen odnos mogućnosti protoka krvi kroz korionarne krvne
sudove i potrebe miokarda za krvlju i kiseonikom, dovodi do
relativnog i apsolutnog hipoksičnog stanja miokarda i shodno tome
nekrotičnih promena u najugroženijem delu srčanog mišića u tom
momentu.
261
Veoma česte pojave kod sportista (najčešće kod atletičara,

plivača, vaterpolista, nešto reĎe u sportskim igrama) su nepravilnosti
srčanog ritma i blokovi pojedinih grana Hisovog snopa. Pojava
ventrikularnih (komornih) ekstrasistola (po nekim autorima i do 8%
ukupne sportske populacije) najčešće govori u prilog:
 srčane distrofije i postojanju skrivenih nekroza
prouzrokovanih spazmom koronarnih krvnih sudova
usled učestalih ak. prenaprezanja,
 postojanju posledica dejstva infektivnog agensa u
miokardu ili njegovim opnama, znači stanja koje
zahteva potpun klinički i dijagnostički tretman,
 hroničnoj pretreniranosti sportiste,
 skrivenom stanju posle commotio cordis (vidi povrede
grudnog koša).
Pravilo koje u ovakvim slučajevima važi je da pri opterećenju

sportista sa ventrikularnim ekstrasistolama njihov broj se mora
smanjiti (obavezan monitoring) dok je njihova pojava u oporavku
dozvoljena. Ukoliko je testiranjem dijagnostikovan visok nivo
VO2max. i smanjenje ili gubitak ventrikularnih ekstrasistola u toku
napora, sportista se može privremeno osposobiti na 3 meseca za
trening uz ponovni monitoring pri kontrolnom pregledu. Tada se
pojava ventrikularnih ekstrasistola svrstava u red fenomena koje daje
sportska vagotonija i smatra se fiziološkim poremećajem koji ne
ometa takmičarsku karijeru. Ukoliko se broj ventrikularnih
ekstrasistola ne smanji u toku testiranja ili se poveća, potrebno je
sportisti zabraniti dalje takmičenje i trening, izvršiti kompleksnija
klinička (ultrazvuk) i biohemijska istraživanja (otkrivanje antitela na
viruse koji su izazvali miokarditis). Najčešći virusi koji su opasni po
miokard su Adeno virusi i Coxaki dok su banalne infekcije
rinovirusima manje opasne. Ponekad, i nekoliko nedelja po nazebu, se
mogu otkriti ventrikularne ekstrasistole koje se nakon izvesnog
perioda potpuno izgube i ne ostave nikakvog traga na funkcionalne
sposobnosti srca.
262
Blokovi AV snopa ili desne grane Hissovog snopa se tumače

adaptacionim mehanizmima srca na povećan intenzitet i obim fizičkog
rada i osim redovnog sistematskog praćenja nemaju neki patološki
predznak. Istina, jedan broj ruskih kliničara se i danas ne slaže sa
ovom konstatacijom.
Ono što je veoma važno istaći je činjenica da je srce kod
sportiste "slaba tačka" u sistemu koji je osetljiv na najrazličitije pa
nekad i banalne spoljašnje etiološke činioce. Tako, ponekad,
najobičnija prehlada preležana na nogama, može biti početak
patološkog stanja na srčanom mišiću jer se virus može lokalizovati u
njemu. Poznato je da se kod gripa pojave tipične mialgije (bolovi u
mišićima) u prvoj fazi bolesti uporedo sa razvojem porasta
temperature. Srce ne može da boli i nije u stanju da na taj način
signalizira pojavu virusa u sopstveniom mišiću što se, ukoliko se rano
započne sa treningom može iskomplikovati akutnom srčanom
slabošću (insuficijencija) koju smo napred opisali.
Sprečavanje nastajanja ovakvih stanja podrazumeva
pridražavanje sledećih pravila:
 sportista mora biti redovno sistematski pregledan
 sanirana sva fokalna žarišta (caries, hronični tonsillitis,
hronična upala jajnika, kliconoštvo)
 dopustiti samo zdravom ili potpuno oporavljenom
sportisti da se takmiči
 sportista nastupa isključivo u svojoj uzrasnoj kategoriji
ili uz specijalan pregled juniora za seniore
 sportista se takmiči u svojoj kavalitetnoj grupi.
Kada se radi o populaciji školske dece i omladine, uz opšta
zajednička mesta u metodološkom pristupu preventivi oboljevanja,
postoje i specifični momenti rezervisani samo za ovu kategoriju.
Tako, u preventivne postupke ubrajamo:
 redovno testiranje svih učenika prema

antropomotoričkim sposobnostima i izdvajanje u
posebne grupe vežbača na času
263
 redovno hronometriranje ili na drugi način precizno

odreĎivanje intenziteta časa prema formiranim
grupama
 poseban izbor vežbi i metodološkog pristupa u obuci
izdvojenim kategorijama.
 tesnu i kontinuiranu saradnju profesor pedagog-lekar
terapeut u toku procesa nastave.
Kod akutnih prenaprezanja srca generalno je pravilo da samo
postepen i potpun oporavak mogu biti uslov za povratak sportiste
treningu i takmičenju. U svakom slučaju, potrebna su ozbiljna
medicinska ispitivanja da bi se u ovakvim stanjima dozvolio povratak
na sportsko borilište.
9.2.4. AKUTNA PRENAPREZANJA RESPIRATORNOG

SISTEMA
Akutna prenaprezanja u toku fizičkog vežbanja mogu izazvati
oštećenja pojedinih delova respiratornog sistema. Najčešći poremećaj
koji se akutno javlja je emfizem pluća koji predstavlja jedan od
preduslova za nastajanje akutnog srčanog popuštanja. Emfizem je
patološko stanje plućnoga parenhima u kome je osnovna karakteristika
enormno proširenje plućnih alveola na račun patološkog širenja pa i
cepanja pregradnih zidova. Naravno, prenaprezanja koja bi izazvala
potencirano cepanje nežnog tkiva pregradnih zidova plućnih alveola
moraju naći pogodno tlo. A pogodno tlo su akutne ili hronične
infekcije plućnog parenhima različite etiologije (TBC najopasniji)
koje prethode prenaprezanju. Zato takmičenja sportista sa oboljenjima
plućnog parenhima (prehlade, bronhitisi, upale pluća) bilo u akutnoj
ili hroničnoj fazi, predstavljaju najveći mogući rizik. Jer, alveole koje
su u toku bolesti izgubile svoju elastičnost i odreĎen broj kapilara koji
su omogućavali pravovremenu razmenu kiseonika i ugljen dioksida,
sada su funkcionalno polumrtvi. Ovo stanje veoma brzo, u situacijama
povećanih funkcionalnih zahteva, može dovesti do daljeg pogoršanja
u morfološkom statusu plućnog tkiva, koje se završava dramatičnim
stanjem akutne respiratorne insuficijencije. Poznato je da svaki organ
264
raspolaže sa odreĎenom funkcionalnom rezervom koja kod pluća

može da bude i čitave 4/5 od ukupnog tkiva. To znači da je za rad u
uslovima relativnog mirovanja dovoljna "samo" 1/5 plućnog tkiva za
normalnu razmenu gasova. Ovaj podatak nam daje za pravo da
slobodno tvrdimo da kod zdravih osoba pluća ni u jednom momentu
ne mogu biti limitirajući faktor u toku rada. Ali, kod stanja koja
plućno tkivo dovode u situaciju da u toku prenaprezanja bude
oštećno, gubi se ta početna prednost. Tada, postojeća velika površina
na kojoj se vrši razmena gasova i kapilarni krvotok biva drastično
smanjena, što postaje limitirajući faktor u adaptaciji na fizičko
naprezanje i preduslov nastanka prenaprezanja.
Inače, u opštoj patologiji je emfizem krajnje stanje takozvanih
pušačkih hroničnih bronhitisa koji se javljaju u zreloj dobi (od 50
godina pa naviše) pa i akutna prenaprezanja respiratornog sistema
uglavnom potpadaju pod ovu uzrasnu kategoriju što znači da
neprecizno dozirano rekreativno vežbanje je GLAVNI uzrok ove vrste
prenaprezanja.
Mnogo reĎe od emfizema, kod akutnog prenaprezanja se može
pojaviti SPONTANI PNEUMOTORAKS (prskanje parenhima pluća
manjeg ili većeg stepena sa izlaskom vazduha iz pluća u grudni koš
(najčešće izmeĎu pleura i pod potkožno tkivo). Zavisno od toga da li
je pneumotoraks komplikovan sa prskanjem i nekog većeg krvnog
suda u plućima ili je bez propratnih komplikacija, klinička slika
ovakvog stanja može bitio manje ili više dramatična i u svakom
slučaju podrazumaeva hospitalizaciju. Ova akutna prenaprezanja
sreću se najčešće kod:
 podizanja prekomernih tereta - benč pres (Bench press)

koje prati nepravilna tehnika disanja (što je kod
početnika i u situacijama enormnog zamora veoma
često).
 forsirane produžene apnea (ronjenje na dah)
Prognoza i kod emfizema i kod pneumotoraksa u smislu daljeg
bavljenja sportom je izuzetno kompleksna i zahteva konzilijarni
pregled i mišljenje.
265
9.2.5. AKUTNA PRENAPREZANJA

UROGENITALNOG TRAKTA
9.2.5.1. POREME]AJI U FUNKCIONISANJU BUBREGA U
AKUTNOM PRENAPREZANJU
Već smo naveli da je odgovor organizma, pa shodno tome i

svakog pojedinog organa na napor - adaptacija. Rekli smo da postoji
kritičan momenat adaptacije svakog organizma, svakog organa pa i
bubrega. Ovaj kritični momenat adaptacije je genetski determinisan
(ukoliko nije bilo nekih prethodnih oštećenja) i shodno tome odreĎen
nivo i intenzitet rada za nekog će biti na nivou kritičnog momenta
adaptacije, a za nekog normalan stepen aktivnosti.
Veoma se često kod sportista već nakon oštrijeg treninga
(ponekad je dovoljno da se promeni trener) pojave odreĎene promene
u mokraći koje se i golim okom mogu otkriti. Ove promene su
naravno daleko izrazitije kod akutnog prenaprezanja i karakterišu se
promenom boje mokraće (tamna ili sveže crvena), pojavom
zamućenosti i pene pri mokrenju. Mikroskopski se najčešće otkrivaju
ova stanja:
 proteinurija
 cilindrurija
 hematurija
 hemoglobinurija
 mioglobinurija
Sva ova stanja mogu se pojaviti i zajedno, što je znak

kompleksnog i ozbiljnijeg procesa u bubrezima. Do odreĎenog
stepena, ove promene u mokraći sportista se mogu tolerisati i
predstavljaju fiziološko stanje. MeĎutim, ukoliko se nakon 24-48 sati
odmora sve promene ne povuku,onda se radi o oštećenju bubrežnog
parenhima manjeg ili većeg stepena i potrebna su dopunska
ispitivanja. Proteinurija (uglavnom albuminurija jer se radi o
nalaženju velikih molekula albumina u mokraći) je najčešća pojava i
najbenignija. Već pri prvom mokrenju se kod sportiste registruje
zamućena mokraća koja više peni nego obično. Sportista ne oseća
266
nikakve tegobe i već nakon desetak sati odmora sve promene u

mokraći se povuku. Mehanizam nastajanja proteinurije je sledeći.
Poznato je da za vreme fizičkog rada dva osnovna mehanizma
učestvuju u adaptacionom odgovoru organizma na rad. To su:
1. povećanje udarnog volumena srca i
2. preraspodela krvi u organizmu.
Ovaj drugi mehanizam pogaĎa najviše bubrege jer su oni

upravo ti koji u toku rada imaju samo onaj minimalan protok krvi koji
je neophodan da se održe vitalne funkcije bubrežnog tkiva. Ako se
period treninga produži, pa samiim tim i bubrežni parenhim duže
ostane bez protoka, ili se napor koji organizam vrši graniči sa
KRITIČNIM MOMENTOM ADAPTACIJE organizma, dolazi do
manjih ili većih oštećenja tkiva tubula i glomerula u kojima se vrši
filtracija krvi i elementi, koji zbog veličine svojih molekula do tada
nisu prolazili kroz membranu u mokraću, sada to mogu. Na taj način
dobijamo pojavu proteina,eritrocita i cilindara sastavljenih od
odlubljenog unutrašnjeg sloja tubula u mokraći.
Proteinurija je najčešća kod mladih (ne treba je mešati sa
ortostatskom proteinurijom) i slabije utreniranih sportista. Ukoliko
doĎe do poboljšanja funkcionalnih sposobnosti organizma (adaptacija
na fizički rad se poboljša) gube se i promene u mokraći.
Hematurija (pojava crvenih krvnih zrnaca u mokraći) obično
ukazuje na povredu bubrežnog tkiva ili obolenje prouzrokovano
infektivnim agensom. Otuda, pojava hematurije kod sportista nakon
akutnog prenaprezanja po nekim autorima (Kleiman) se naziva
"sportski pseudonefritis" ili u prevodu lažna upala bubrega. Ono se
javlja kod boksera, fudbalera, trkača, za razliku od cilindrurije koja se
najčešće javlja kod košarkaša, odbojkaša i hokejaša, a retko se javlja
kod prvo pomenutih. Procentualno, najčešće se javlja u sportovima
brzine i izdržljivosti (16.1%) po Šamisu.
Hemoglobinurija se pojavlja kao posledica povećanog
razaranja eritrocita u organizmu (hemoliza) i pojave veće koncetracije
rastvorenog hemoglobina u plazmi. Kad se ova količina poveća preko
odreĎene veličine (koncetracijski gradijent) dolazi do propuštanja
molekula hemoglobina u mokraću. Naravno, ovo stanje dovodi do
267
smanjenja količine hemoglobina (shodno tome i gvožĎa) u serumu

sportista. Budući da je hemoglobin zadužen za vezivanje kiseonika i
transport kiseonika do tkiva, na ovaj način se jedna od karika
adaptacionih mehanizama na rad labavi i smanjuju se funkcionalne
sposobnosti sportista. Ukoliko se ova stanja češće ponavljaju,može
vrlo brzo doći do specijalnog tipa anemije kod sportista-anemije usled
nedostatka gvožĎa (hipohromne anemije). Ovo je situacija kada se
mora ragovati davanjem preparata gvožĎa i smanjenjem intenziteta i
obima treninga. Mioglobinurija je dosta retka pojava i javlja se
u stanjima traumatske upale mišića pri velikim fizičkim naprezanjima.
Mokraća je u ovim situacijama tamno mrka (kao tamno pivo).
Naravno, zbog osnovnog oboljenja može se pojaviti temperatura.
Ukoliko se fizička prenaprezanja nastave i pored početnih simptoma
upale mišića, može doći do pojave nekrotičkih miozitisa (razaranja
pojedinih mišićnih vlakana) i komplikacija od strane bubrega tipa
mioglobinurijske nefroze. Cilindrurija ili pojava cilindara u
mokraći koji nastaju ljuštenjem unutrašnjeg epitela zidova
tubula,prethodno propalih i zahvaćenih procesom degeneracije, je
takoĎe česta. Već smo naveli u kojim sportovima se najčešće javlja i
predstavlja prateću pojavu zajedno sa ostalim promenama mokraće u
toku akutnog prenaprezanja.
9.2.6. AKUTNA PRENAPREZANJA KRVOTVORNIH

ORGANA
9.2.6.1. POREME]AJI U STVARANJU KRVNIH

ELEMENATA
Kao i kod ostalih organskih sistema, i sistem za stvaranje
krvnih ćelija može usled, hronično ponavljanih akutnih prenaprezanja
biti, u funkcionalnom smislu, "raštelovan", i pokazati manje ili veće
poremećaje u radu.
U poremećaje stvaranja krvnih elemenata nastale usled
akutnog prenaprezanja, možemo uvrstiti enormno povećanje broja
leukocita u krvi (i preko 30000). U odreĎenom broju se povećanje
leukocita javlja kod svakog umerenog, pa i jačeg napora, što pogoduje
povećanju odbrambenih sposobnosti sportista. Ovo enormno
268
povećanje leukocia praćeno je i pojavom skretanja leukocitarne

formule "u levo", pa se tako enormno povećava samo jedan klon
leukocita-neutrofili dok se broj limfocita jako smanjuje a eozinofili u
potpunosti gube iz formule. Ovo se, po mišljenju mnogih autora, može
smatrati graničnim stanjem izmeĎu fiziologije i patologije i odražava
visoki stepen prenaprezanja krvotvornih organa u toku akutnog
prenaprezanja. Ne retko se kod ovakvih stanja pojavi i povećan broj
nezrelih formi leukocita u krvi što može dovesti do pogrešne
dijagnoze leukemije. Nophodno je do detalja preispitati trenažni
proces i dopustiti sportisti da se u potpunosti odmori od naprezanja
koja su bila u zoni kritičnog momenta adaptacije.
9.2.7. AKUTNI POREME]AJI CIRKULACIJE-

KOLAPSNA STANJA
9.2.7.1. ORTOSTATSKI KOLAPS
Ne tako retka pojava na sportskim borilištima je kolaps

sportiste neposredno posle završetka trke. Stanje više dramatičnog
izgleda nego što je opasan patogenetski mehanizam koji ga je izazvao.
Naravno, ukoliko se zna protiv mera i ukoliko se blagovremeno ukaže
pomoć, nema nikakvih posledica po zdravlje sportiste. Ovaj kolaps se
naziva ORTOSTATSKI KOLAPS i posledica je akutne hipoksije
mozga nastale usled pregrupisavanja krvi u radne ekstremitete-noge i
delom ruke. Dok sportista trči, krv potrebna za rad se nalazi u donjim
parijama tela i potpomognuta srčanom i mišićnom pumpom doprema
hranljive materije i kiseonik neophodan za rad. Onog momenta kada
se rad završi prestaje mišićna pumpa da funkcioniše i budući da se krv
nalazi u nižim partijama tela, više partije, pa i mozak nemaju dovoljno
kiseonika i dolazi do nesvestice. Malo ko ovu nesvesticu tumači
odbrambenim mehanizmom a ona to u suštini jeste. Odbrana se sastoji
u činjenici da je zbog nesvestice organizam prinuĎen da promeni
položaj iz uspravnog u sedeći, ili što je daleko češće, ležeći i na taj
način pomogne sam sebi jer automatski dolazi do ponovne
preraspodele krvi, ovog puta daleko ravnomernije, što se manifestuje
povratkom svesti. Dokaz da mnogi ne shvataju da je padanje u nesvest
269
odbrambeni mehanizam CNS na hipoksiju, je da onesvešćenom

pomažu tako što ga podižu i smeštaju u stolicu ili ga teraju da hoda.
Potpuno pogrešan pristup, jer sve što treba onesvešćenom je ponovna
preraspodela krvi u organizmu i to u korist viših partija tela-glave.
Zato je prva pomoć-autotransfuzija; jedan krajnje jednostavan i
veoma delotvoran zahvat koji podrazumeva BLAGO podizanje donjih
ekstremiteta onesvešćenog da bi se potpomogao povratak krvi iz nogu
u sistemsku cirkulaciju i shodno tome, u glavu i mozak. Napominjemo
blago, jer podizanje nogu i do 90 stepeni može čak da pogorša stanje
jer prevelika navala krvi na srce može kompromitovati srčani rad i
iskomplikovati trenutno stanje. Sledeće kolapsno stanje koje se
često sreće u sportu je
9.2.7.2. KOLAPS USLED NAPINJANJA
Sreće se kod sportista koji dižu prevelike terete i pri tom, usled
početništva ili zamora, dišu nepravilno. Naime,poznato je da se
prilkom dizanja tereta treba oslobaĎati vazduha u plućima jer je to, u
smislu fizioloških mehanizama, potpuno logičan postupak. Naime, pri
napinjanju, sistem mišića trbušne prese igra značajnu ulogu u radu, a u
ovaj sistem spada i dijafragma koja omogućava plućima da prilikom
kontrakcije lakše izbaci vazduh. Ukoliko se ovo ne dogodi, sportista
rizikuje da zbog povećanog pritiska u plućima doĎe do prskanja
plućnog tkiva (vidi pneumotoraks) ili zbog povećanja pritiska u
samom grudnom košu do kompromitovanja priticanja krvi u srce,
sniženja krvnog pritiska, smanjenja saturacije krvi kiseonikom u
plućima i hipoksije mozga sa nesvesticom. Poslednji vid
hipoksičnog kolapsa (kolaps usled smanjenja koncetracije kiseonika u
krvi koja dolazi u mozak) je
9.2.7.3. KOLAPS USLED PRODU@ENE APNEE.
Pod apneom podrazumevamo zadržavanje disanja koje

najčešće srećemo kod ronjenja na dah, reĎe autonomnih ronilaca.
Ne tako retko, greši se u pretpostavci da se ovo stanje javlja
kod ronilaca. To je terminološka greška jer pod roniocem
podrazumevamo onu osobu koja roni SA OPREMOM, bilo za
270
autonoman boravak u vodi,bilo uz odreĎen kontakt sa spoljašnjom

sredinom (nargile). Osobe koje se bave ronjenjem na dah nazivamo
gnjurcima i kod njih je ovaj kolaps daleko češći. Moramo odmah
naglasiti da se kod početnika u ronjenju sa autonomnom opremom
može javiti gubitak svesti zbog straha ili neiskustva u toku ronjenja,
što nema veze sa dejstvom produžene forsirane apnee. Iskusni ronioci
prilikom ronjenja vrlo često, takoĎe bez potrebe, zadržavaju dah da bi
količina vazduha u boci trajala što duže.
Naravno da je od svih kolapsnih stanja ovo stanje
najdramatičnije jer se smatra da se 99% gubitka svesti, u i pod
vodom, završava davljenjem. Ukoliko se poštuju pravila ronjenja pa
se roni u paru, ovakvo stanje se može srećno završiti blagovremenim
ukazivanjem pomoći od strane para u ronjenju. Forsirana produžena
apnea može voljom da se produži i nekoliko minuta (radovi
J.Jakopina) što izaziva, usled kumuliranja efekta hiperkapnije
(>koncentracije CO2 u krvi) i hipoksije radnih tkiva (<parcijalnog
pritiska O2 u krvi i mišićima) do znakova odumiranja srčanog mišića
(što je ovaj autor veoma upečatljivo snimio na nekoliko dobrovoljaca i
samom sebi). Reanimacija kod ovih stanja se izvodi po svim pravilima
kardio-respiratorne reanimacije i ukoliko doĎe do povoljnog ishoda
prognoza je dobra jer se, ustvari, radi o takozvanom "suvom
davljenju", kod koga nije došlo do prodora vode i prlajvštine u disajne
puteve pa i izostanka sekundarnuh upala pluća koje se, veoma često,
letalno završavaju. Prodor vode je onemogućen refleksnim spazmom
glotisa koji na taj način hermetički odvoji ulaz u disajne puteve od
usne duplje. Poslednje kolapsno stanje koje smo u prethodnom
tekstu već obradili je
9.2.7.4. KOLAPS KOD SPORTSKE BOLESTI
Za razliku od prethodnih kolapsnih stanja, u ovom kolapsu se

nalaze dva patogenetska mehanizma koja udružuju dejstvo. To su
hipoksija i hipoglikemija.
Mislimo da je o ovom stanju podrobnije bilo reči u
prethodnom poglavlju kada smo govorili o akutnim prenaprezanjima
CNS-a.
271
Veoma je važno naglasiti da se gore pomenuta kolapsna stanja

koja imaju uglavnom dobru prognozu moraju odmah ma licu mesta
razlikovati od akutne srčane insuficijencije koja se karakteriše
najčešće stezanjem i bolom u grudima, poremećajem ritma srca koji se
često i ne pipa, otežanim disanjem i pomodrelšću (kolapsna stanja
karakteriše bledilo).
O ovom stanju smo već govorili kod akutnih poremećaja
kardiovaskularnog sistema.
I pružanje prve pomoći kod akutne srčane insuficijencije je
drugacije od one kod kolapsa. Ovde je način pružanja pomoći
kmpleksniji, jer zahteva pomnu kontrolu rada vitalnih organa (pluća,
srca i mozga) i pravovremeno reagovanje na prekid rada
reanimacionim postupcima o kojim će više reči biti u
PRAKTIKUMU.
9.3. PRETPATOLOŠKA I PATOLOŠKA STANJA IZAZVANA

HRONIČNIM PRENAPREZANJEM
9.3.1. CENTRALNI NERVNI SISTEM

Nepobitna je činjenica da savremeni trenažni proces zahteva
izuzetno naprezanje CNS-a. Stoga, nisu retke promene u
funkcionisanju samog CNS-a pod uticajem hroničnog prenaprezanja i
pojave poremećaja u regulisanju funkcionisanja pojedinih organa, pa
i organskih sistema. Kada se poremeti fina neuralna regulcija krvotoka
tada govorimo o
9.3.1.1. NEURO-CIRKULATORNOJ DISTONIJI
Ovo stanje je, u poslednje vreme, dosta kritikovano od strane
zapadnih autora kao poremećaj za koji je teško opredeliti jedinstven
patogenetski mehanizam. Mnogi su skloni da ga potpuno negiraju kao
entitet i zamenjuju ga bolje definisanim fiziološkim ili patološkim
stanjima. Svejedno, nama se čini da, zbog edukacije, treba navesti i
ovaj poremećaj u radu CNS-a.
Otac neurocirkulatorne distonije G.F.Lang (1947) je pod ovim
stanjem podrazumevao poremećaj tonusa CNS u regulisanju krvotoka.
Tako su nastala tri tipa distonije:
272
1. hipertonička (povećanje tonusa zidova krvnih sudova,

>TA)
2. hipotonična (smanjenje tonusa, <TA)
3. srčana (pojava aritmija, lupanja i žiganja)
U biti predloženog patogenetskog mehanizma nalazi se
poremećaj regulacije od strane centralnih partija vegetativnog nervnog
sistema, što pogaĎa mlaĎe ljude i organizme u razvoju koje
karakteriše neurotska komponenta ličnosti. Ovi sportisti se žale na
neodreĎene tegobe od strane srca (preskakanja, žiganja) česte
glavobolje, nesanicu ili čestu pospanost, nervozu i lako zamaranje.
Objektivni znaci ovog stanja su registrovanje učestalih promena
tenzije od hipertonih do hipotonih vrednosti, obilno znojenje, često
tahikardija i u miru, akrocijanoza (pomodrelost prstiju na nogamna i
rukama). Sve ovo navodi na logičan zaključak da ovo stanje
može izazvati ozbiljna patološka rastrojstva kod sportista ukoliko se
nastavi sa intenzivnim trenažnim procesom. Kod srčanog oblika
distonije veoma često je potrebno diferencijalno dijagnostički razlučiti
stvarno organsko oboljenje koronarnih krvnih sudova od poremećaja
regulacije njihovog tonusa. U svakom slučaju, bilo koji oblik neuro-
cirkulatorne distonije po dijagnostikovanju treba sa najvećom
pažnjom lečiti jer posle prve, labilne faze distonije iz koje je relativno
lako povratiti organizam u normalno stanje, sledi stabilna faza
distonije gde su se promene u disregulaciji tonusa krvnih sudova
"preštelovale" na patološki nivo i bolest dobila ozbiljni manifestni
oblik i nepoželjan tok.
9.3.1.2. NEUROZE
Nervni sistem, izložen stresu, ima dve mogućnosti: da se
prilagodi stresu (adaptacija) - ili da na stres odgovori odbrambenim
mehanizmom koji u sebi nema kompletne mehanizme adaptacije-
bekstvom u bolest. Jedan od najčešće korišćenih odbrambenih
mehanizama nervnog sistema je upravo bekstvo u bolest. Ovaj
mehanizam nije tako redak ni kod sportista i ne sme se potcenjivati.
Najlakši oblik bežanja u bolest od strane nervnog sistema je neurotski
oblik reagovanja sistema na stres. Javlja se kod psiholabilnijih ličnosti
u procesu intenzivnog treninga i priprema za takmičenje i u biti je
kombinacija odbrambenih mehanizama na preveliki broj nadražaja
273
(preveliki stres pri intenzivnim treninzima) i bekstva od odgovornosti

za eventualan neuspeh.
U sportskoj praksi se najčešće sreću sledeće forme neuroza:
1. Neurastenije
2. Fobije
3. kardioneuroze
Različiti su klinički oblici neurastenije, ali u biti postoje dva
osnovna, dijametralno suprotna stanja. Neurastenija sa povišenim
tonusom reagovanja CNS na stres i neurastenija sa sniženim tonusom
reagovanja na stres.
Prvu karakteriše uzbuĎenost, razdražljivost, svadljivost, česti
ispadi gneva, nesanica, "teški" snovi. Opšta radna sposobnost se
smanjuje, uz pratnju drugih organskih smetnji (česte dijareje,
problemi sa varenjem).
Sa druge strane, hipotonusnu neurasteniju karkteriše apatija,
loše raspoloženje, pospanost danju, nesanica noću. Sportisti se žale na
strašan zamor, ne žele trenirati i rasejani su. Oba stanja mogu u
odreĎenim slučajevima predstavljati jedno veoma često stanje kod
sportista-PRETRENIRANOST pa ćemo se, zbog važnosti problema,
još jednom vratiti na njega.
Fobije nisu tako retka pojava ni kod normalnih ljudi koji se ne
bave sportom. Najčešće su klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora
kao lift na pr.), agorofobija (strah od otvorenog prostora), strah od
visine, strah od malignih bolesti (kancerofobija). Najčešće se sportisti
obraćaju lekaru sa subjektivnim tegobama od strane srca
(kardiofobija). Ako se pri pregledu ne ustanove bilo kakve
funkcionalne, a još manje organske promene na srcu, dijagnoza je
jasna-radi se o neurotskom reagovanju.
Kardioneuroza se može podvesti pod srčani oblik
neurocirkulatorne distonije.
Terapije svih gore navedenih stanja su kompleksne (od
davanja sedativa, vitamina, do stimulatora CNS) ili pak modifikovanja
trenažnog procesa. Ono što je za nas najbitnije je da se sportisti mora
sniziti intezitet i obim treninga, promeniti stereotip zamenom treninga
rekreativnim vežbanjem nekog drugog sporta u trajanju 7-10 dana
274
najmanje. Preporučuje se promena sredine (planina, more) i promena

higijensko dijetetskog režima kako vežbanja i odmora tako i ishrane.
9.3.2. ENDOKRINA OBOLJENJA I FIZIČKO
VE@BANJE
Oboljenja endokrinog sistema prouzrokovana bavljenjem
sportom, su bila relativno retka pojava do pojave dopinga sa
anabolicima. S druge strane, postoje endokrina oboljenja koja ne
isključuju mogućnost bavljenja vrhunskim sportom (diabetes mellitus,
hipergonadizam, gigantizam) čak mogu biti odlučujući faktor uspeha
u pojedinim sportovima.
Postoje i stanja koja ne možemo nazvati patološkim stanjima a
koja su u biti endokrini poremećaji u polnoj sferi prouzrokovani
negativnim efektima trenažnog procesa na endokrini sistem.
Naprimer, amenorea (izostanak redovne menstruacije i po nekoliko
meseci) je tipičan primer disfunkcije endokrinog sistema i sreće se, po
podacima Čogovadzea, u 36% sportistkinja. U isto vreme, kod
praćenih sportistkinja je utvrĎena smanjena produkcija gonadotropina
i estrogena. S druge strane, oligoastenospermia (smanjen broj i
smanjena pokretljivost spermatozoida) se sve češće sreće kod
sportista, pa se postavlja pitanje šta je pravi uzrok tome; da li
prekomerna upotreba anabolika ili hronično prenaprezanje polnih
žlezda zbog rada u neregularnim uslovima (hipertermija,
dehidratacija, iscrpljenja hormonske podrške, hipoksija,
hipoglikemija).
Ipak, većina endokrinih oboljenja smanjuje fizičke sposobnosti
i kontraindikacija su za bavljenje sportom. Tako Kušing-ov sindrom
(hiperprodukcija hormona kore nadbubrega) izaziva rastrojstvo nivoa
veoma bitnih minerala u krvi (Ca) i promene koje su nespojive sa
vežbanjem. Izrazit pad fizičkih sposobnosti prati i Adissonovu bolest
(hipofunkcija kore nadbubrega).
Umeren i dobro regulisan diabetes mellitus, nije
kontraindikacija za bavljenje sportom pa su se čak pojavljivali i
svetski i Olimpijski pobednici koji su bolovali od ove bolesti.
Po podacima Genesa (1963) oboleli od dijabeta su u toku 5 meseci
vežbanja popravili svoje fizičke sposobnosti za 12% i smanjili nivo
insulina koji im je pre vežbanja bio potreban u terapiji. Ipak moramo
275
naglasiti da kod diabetesa nije mali broj onih koji zagovaraju krajnji
oprez upravo zbog svojstva fizičkog napora da u adaptacionom
odgovoru poveća nivo adrenalina u krvi i shodno tome,
hiperglikemiju. Može se teoretski pretpostaviti da ova hiperglikemija
u pojedinim, nedovoljno dobro regulisanim diabetesima, može imati
patološki efekat i pogoršati osnovnu bolest.
9.3.2.1. PRENAPREZANJA ENDOKRINOG SISTEMA
Stanja akutnog i hroničnog prenaprezanja mogu i to veoma

često izazvati poremećaj u endokrinoj sferi. Naprimer, samo stanje
pretreniranosti možemo ebraditi endokrinološki i tada se jasno
izdiferenciraju dve klinički veoma jasne slike (Israel, 1976):
 Prva forma pretreniranosti odlikuje se stanjem
hiperfunkcije tireoidee (oblik pretreniranosti sa
simpomima Bazedovljeve bolesti)
 Druga forma pretreniranosti odlikuje se smanjenjem
funkcije nadbubrega (oblik pretreniranosti sa
simptomima Adissonove bolesti).
Lako je iz ovoga zaključiti, s obzirom na ono što smo govorili

o neurozama, kod kog tipa neuroza se javlja odreĎen tip endokrine
reakcije.
Kod dobro utreniranih sportista se, scintigrafijom štitne žlezde,
otkriva normalna ili čak smanjena brzina vezivanja radioaktivnog
joda, dok se kod prve forme pretreniranih sportista nalazi povišenje
vezivanja joda za tkivo štitnjače.
Homjakova je, ispitujući endokrinološki sistem pretreniranog
sportiste, nalazila da se kod onih koji su pokazivali simptome
prenaprezanja srčanog mišića u krvi nalazi povećana koncetracija
vezanog joda za belančevine a smanjenje nivoa kateholamina.
Endokrinom smrću možemo nazvati smrt usled prenaprezanja srži
nadbubrežne žlezde i iscrpljenja adrenalina (kod spasenih od snežnih
zatrpavanja posle nekoliko dana provedenih pod lavinom). Opisane su
i akutne endokrine smrti na terenu, kod kojih je obdukcijom
276
ustanovljeno krvarenje u nadbubrežnoj žlezdi o čemu smo govorili

kod akutnih prenaprezanja endokrinog sistema.
9.3.3. PRETRENIRANOST
Iz svega do sada rečenog može se pouzdano zaključiti da se o
pretreniranosti mora raspravljati veoma globalno jer se sam poremećaj
kompleksno ispoljava disfunkcijom više organskih sistema sa
predominacijom simptoma nervnog i edokrinog područja.
U osnovi, etiološki činilac koji izaziva pretreniranost je
hronično prenaprezanje celog organizma loše ili preambiciozno
programiranim trenažnim procesom koje izaziva poremećaj u radu
najbitnijeg čovekovog sistema, nervnog sistema. Poremećaj u radu
nervnog sistema dovodi do poremećaja u radu podreĎenih sistema od
kojih je endokrini na prvom mestu o čemu smo već govorili.
Kod pretreniranosti možemo izdvojiti tri dosta dobro
izdiferencirana stadijuma:
1. stadijum u kome se sportista ne žali ni na kakve tegobe.
Jednostavno, pojavljuju se povremene nesanice ili površno spavanje
sa čestim buĎenjima posle kojih je sportista nedovoljno odmoren od
prethodnih napora. Kod mlaĎih uzrasta može se primetiti smanjenje
tempa rastenja i pojava slabijih rezultata. Moguća je i promena tipa
tenzivne reakcije, od doskorašnje normotenzivne prelazak u
hipotenzivnu ili hipertenzivnu reakciju. Gubitak apetita koga prati
smanjenje TM su najuočljiviji simptomi ovog stadijuma
pretreniranosti i svaki trener, a i sportista, su dužni da ih prate.
2. stadijum koji karakteriše veliki broj žalbi od strane sportiste
i objektivno smanjenje fizičkih sposobnosti. Mogu se pojaviti dve
varijante reagovanja u zavisnosti koji se tip reakcije (vidi endokrini
status) manifestuje. Od apatije do razdražljivosti, smanjenja apetita i
gubitka težine (veoma pogodno za praćenje u toku trenažnog procesa),
do neodreĎenih rakcija od strane srca (vidi neurocirkulatornu
distoniju) i promena na EKG-u. Fizičke sposobnosti se smanjuju
(snaga mišića, brzina, izdržljivost, a naročito koordinacija pokreta).
Ovo predstavlja izraziti kritični momenat za povreĎivanje sportiste i to
se najčešće i dešava. Ne možemo pouzdano tvrditi, ali uopšte nije
daleko od logike da se sa povredom može prekinuti zloslutni lanac
277
pretreniranosti i da je povreda "dirigovana" od strane CNS (naručena).

Naravno, ova spekulacija nije naučno dokazana, ali nam se čini
logičnom. Uglavnom,veliki broj stanja pretreniranosti se završi
povreĎivanjem koje iziskuje prekid aktivnosti i oporavak što je i inače
neophodno radi sprečavanja ulaska u
3. stadijum koji karakteriše razvoj neurasteničnih reakcija
hiper ili hipotoničnog karaktera i izrazito smanjenje fizičkih
sposobnosti sportiste. Israel ovde pravi dva oblika:Bazedov oblik
pretreniranosti (hiperfunkcija štitne zlezde) i Adissonov tip
pretreniranosti (hipofunkcija nadbubrega). Vegetativni nervni sistem
je bez dobre kontrole od strane CNS i predominira simpatikus. Težinu
stanja najbolje možemo videti iz terapije i mera koje moraju preduzeti
lekar i trener zajedno. Kod pretreniranosti prvog stadijuma,
dovoljno je zabraniti takmičenja i izmeniti režim treninga 2-4 nedelje
sa umanjenjem obima i intenziteta. Osnovnu pažnju posvetiti opšte
fizičkoj pripremi sa umerenim opterećenjima.
Kod pretreniranosti u drugom stadijumu trening se prekida 1-2
nedelje i zamenjuje aktivnim odmorom. Nakon ovoga, 1-2 meseca
traje uvoĎenje u trenažni postupak i podizanje nivoa opšte fizičke
pripremljenosti uz zabranu nastupa na takmičenjima.
Kod pretreniranosti poslednjeg, trećeg stadijuma, potrebno je
kliničko lečenje najmanje dve nedelje, zatim sledi aktivni odmor 2-4
nedelje posle kojeg, u periodu od 2-3 meseca, se sportista postepeno
uvodi u trening. Vitaminizacija i promena higijensko dijetetskog
režima je neophodna. Potrebno je davati pored vitamina C i velike
količine vitamina B kompleksa i E vitamin.
U lečenju pretreniranosti, a još češće u prevenciji njenog
nastajanja, veoma često se upotrebljavaju nedozvoljena sredstva-
najčešće anabolici. I dok bi upotreba anabolika u lečenju
pretreniranosti mogla da proĎe etičku barijeru, pod uslovom da se
lečenje prijavi i za vreme lečenja i najmanje 6 meseci nakon toga
zabrani učešće na takmičenjima, preventivno uzimanje anabolika
nema etičkog opravdanja a i medicinski razlozi mogu seriozno biti
prodiskutovani.
278
Posledice kod pretreniranosti prvog stadijuma ne postoje, dok

kod drugog a naročito trećeg stadijuma, definitivno se smanjuju
sportski rezultati i fizičke sposobnosti sportista.
10. OSNOVI SPORTSKE TRAUME

10.1. PODELA SPORTSKE TRAUME PO LOKALIZACIJI,
UČESTALOSTI, TE@INI I UZROCIMA POVRE\IVANJA
Budući da se osnovni pojmovi iz opšte traumatologije nalaze u
PRAKTIKUMU u našem izlaganju ćemo se zadržati na osnovnim
momentima sportske traumatologije kao što su:
 uzroci i učestalost povreĎivanja,

 klasifikacije sportskih povreda,
 regionalna sportska trauma
 specifičnost povreĎivanja po sportovima,
 opšti simptomi sportske traume i
 osnovni principi prve pomoći i rehabilitacije.
279
Za one koji su posebno zainteresovani za ovu problematiku

toplo preporučujemo dve izvanredne publikacije iz ove oblasti,
"Sportska traumatologija" od C.Rakića i "Sportske povrede" od V.
Smodlake.
Naravno, odmah na početku moramo naglasiti da su u sportsku
traumu uvršćena dva potpuno različita entiteta:
 sportska povreda
 sportsko oštećenje
i mi ćemo ih, koliko to bude moguće, posebno razmatrati.

Definiciju portske povrede preuzimamo od doajena sportske
medicine kod nas V.Smodlake koja glasi - "Sve povrede koje se
dešavaju tokom vežbanja, treninga i takmičenja u sportu, fizičkom
vežbanju ili rekreaciji nazivamo sportskim povredama". Za razliku od
ove definicije, sportska oštećenja bi definisali kao one patološke
promene nastale usled dejstva akutnog ili hroničnog prenaprezanja
lokomotornog aparata u toku bavljenja sportskim aktivnostima.
Sportskih povreda, a naročito sportskih oštećenja, ima sve
više. Prema podacima Franka 3.5-10% povreda tretiranih u bolnicama
su sportske povrede. Iako su statistike od autora do autora različite,
zdrav razum nameće polaznu hipotezu da je povreda i ozleda sve više
zato što su obim i intezitet treninga sve veći, brzina kontrakcije, snaga
i ukupna brzina kretanja takoĎe i po pravilu na granici zone
maksimalne adaptacije, pa je naravno, i incidencija povreĎivanja i
oštećenja u "eksplozivnoj fazi". U prilog ove hipoteze govore i
rezultati naše studije kojom smo pratili učestalost i težinu povreĎivnja
u zimskim sportovima u zavisnosti od sportskog majstorstva. Naše
istraživanje otkriva da se težina povreĎivanja može pozitivno vezati sa
stepenom masjstorstva, dok se učestalost povreĎivanja smanjuje.
Rezultati ove studije prikazani su na grafikonu 21. MeĎutim, sportske
povrede možemo podeliti i po specifičnosti pa tako dobijamo podelu
(M.Stojanović):
280
 obične povrede (svojstvene svim načinima povreĎivanja a

ne sama fizičkoj aktivnosti)
 sportske (svojstvene samo sportskim aktivnostima poput
teniskog lakta)
 sportska oštećenja rezervisana za mehanizme
prenaprezanja u toku fizičkog vežbanja
SKIJAŠKE POVREDE STUDENATA FFK-a

U ZAVISNOSTI OD STEPENA OBUČENOSTI
neznatne
45
lake
40
sred.te{ .
35
te{ ke
30
25
20
15
10
5
0
pocet. srednji napredni
Grafikon 21
ŠTA se najčešće povreĎuje?Analiza povreda na Olimpijadi u
Minhenu pokazuje sledeće:
281
Najviše se povreĎuju:
 mišići
 tetive
 zglobovi i
 kosti.
Od najčešćih obolenja, dolaze oboljenja i infekcije usta i grla

(respiratorni sistem), pa onda oboljenja digestivnog trakta.
Analiza povreĎivanja prema polu pokazuje da se žene srazmerno više
povreĎuju od muškaraca (i po broju povreda i po težini (Medved)).
Najpogodnija klasifikacija sportskih povreda je po nama ona po
dijagnozi:
1. Rane (vulnera)
2. Kontuzije (contusio)
3. Potresi (commotio)
4. Ozlede mišića (tri stepena - vidi praktikum)
5. Izvinuća (distorsio)
6. Iščašenja (luxacio)
7. prelomi (frakture)
8. Ostalo
Po Smodlaki, uzroke povreĎivanja treba tražiti u sledećih pet
kategorija
1. Usled početništva
2. Usled loše i nedovoljne opreme
3. Klimatski i terenski uslovi
4. Usled zamora i slabe kondicije
5. Usled rĎavih sudija i nastavnika
Podela sportskih povreda po težini po Vahmutu i Volku sa našim
podacima u %.
Vahmut i Volk FFK*
Neznatne povrede 11. 5 17. 7
Lake povrede 63. 5 19. 5
Srednje teš. povrede 2. 0 53. 65
282
Teške povrede 3. 0 9. 7
Tabela 21
Očigledna je razlika u težini povreĎivanja (na štetu studenata

FFK) koji su, i pored daleko povoljnije situacije u pogledu opreme,
daleko nadmašili podatke Mahmuta i Volka.
I na posletku, prema lokalizaciji povrede dajemo uporednu
tabelu Vahmuta i Volka i naših podataka u smučanju:
Vahmut FFK*
glava 6. 1% 8. 9
trup 10. 9 7. 1
ruke 23. 1 16. 2
noge 59. 9 67. 8
Tabela 22
*Podaci uzeti iz radova Ugarkovića i sar.
Mora se na kraju ovog uvodnog izlaganja naglasiti da pod

sportskim povredama u užem smislu smatramo one povrede koje se
tipično javljaju u odreĎenim sportovima (rvačko uho, bokserski nos,
skakačko koleno, teniski lakat, plivačko rame, fudbalsko stopalo itd).
O ovim povredama ćemo govoriti kada bude govora o specifičnoj
sporskoj traumi.
283
10.2. SPORTSKA TRAUMA PO LOKALIZACIJI
10.2.1. POVREDE GLAVE

Povrede glave u sportu nisu tako česte (vidi prethodno
poglavlje) ali su,ukoliko je došlo do povreĎivanja moždanih struktura,
veoma teške i opasne po život. Povrede mekih tkiva glave,
kože,delova lica poglavine i ušiju su, u biti, najčešće povrede glave.
Istakli bi smo, za naše potrebe, tipično sportske povrede:
 povrede nosa-bokserski nos

 povrede uha-rvačko uho
 barotrauma uha
 povrede arkade
 povrede oka
 povrede kostiju lica (donja vilica, kosti lica i zuba)
BOKSERSKI NOS nastaje čestim i ponavljanim
udarcima u predeo nosa što anatomski izmeni graĎu nosa (poremećaj
kako hrskavičavog tako i koštanog dela arhitekture nosa). Anatomska
poremećenost strukture nosa dovodi do poremećaja same funkcije
nosa (usled pojave opstrukcije nosnih kanala) i onemogućivanja
kvalitetne ventilacije. Ovo,u slučajevima kada se u toku same borbe
udruži sa pojavom edema usled izliva krvi izmeĎu rskavice i
perihondrijuma,može značajno da onemogući disanje pa, usled
smanjene propusne moći otvora za vazduh na gumenim zaštitnicima,
bokser veoma brzo dolazi u situaciju da zaštitnik ispljune i na taj način
stvori preduslov za povreĎivanje usne duplje i zuba (prelom vilice ili
zuba). Veoma često,usled prisustva devijacije nosne pregrade, i
delimične ili potpune opstrukcije jedne nosne šupljine, sinus sa te
strane reaguje zapaljenjem. Nije tačno poznat patogenetski
mehanizam nastanka ovih"sekundarnih sinusitisa" ali se pretpostavlja
da se,zbog gubljenja kontakta sinusa sa spoljašnjom sredinom i
prestanka njihove ventilacije,stvaraju pogodni uslovi za nastajanje
infektivnog žarišta. Ove sekundarne sinusitise je veoma kompleksno
lečiti i najčešće i nemoguće bez prethodnog operativnog odstranjenja
devijacije. Borba protiv ovog stanja je preventivno hirurško lečenje
284
koje podrazumeva odstranjivanje hrskavičavog dela nosa što dovodi

do pojave tipičnog izgleda -bokserskog nosa sa jedne strane, a sa
druge, onemogućuje pojavu obilnijeg krvarenja i izliva u toku borbe.
Po prestanku bavljenja boksom, plastični hirurzi mogu kvalitetno
rešiti estetiku i povratiti normalan izgled nosu. Za razliku od
nosa, gde je uzrok povreĎivanja udarac ili ponovljeni udarci,kod
RVAČKOG UHA uzrok su ponovljeni pritisci i jaka trenja koje ušna
školjka u pojedinim rvačkim zahvatima trpi. Najpre se pojavi otok
ušne školjke usled izliva krvi u prostor izmeĎu kože i hrskavice koji je
sklon prskanju , sem ukoliko se blagovremeno, pod sterilnim uzusima,
ne odstrani punkcijom. Ukoliko doĎe do spontanog prskanja, stvaraju
se uslovi za unošenje infekcije u povredu što može dovesti do
gnojenja hrskavice i shodno tome, njenog skvrčavanja. Ovo
skvrčavanje daje tipičan bizaran izgled rvačkom uhu. Pored infekcije,
ponovljene povrede i pored blagovremene punkcije mogu oštetiti vrlo
osetljivo tkivo rskavice i dovesti do njene delimične resorpcije (svaka
povreda tkiva ima i fazu u kojoj se, u cilju ozdravljenja vrši resorpcija
izliva i koju nazivamo resorptivna faza) što direktno menja
arhitekturu ušne školjke dajući joj ponekad i bizaran izgled. I ovde je,
po završetku karijere, potrebno uraditi plastiku ušne školje i to , kao i
kod nosa, ne samo iz estetskih razloga ,već i zbog povratka funkcije
ušne školjke.
Pored navedenih tipičnih povreda u borilačkim sportovima
kojih, zbog velike popularnosti ovih sportova ima veliki broj, ovde
ćemo opisati i jednu tipičnu povredu srednjeg uha koja se, do pojave
zaštitne opreme, dosta često javljala u vaterpolu i plivanju, a sada je
rezervisana prvenstveno za podvodne sportove. Reč je o
BAROTRAUMI uha. Ova povreda nastaje u slučajevima kada ne
doĎe do blagovremenog izjednačavanja pritiska u šupljini srednjeg
uha pri zaronjavanju, pa dolazi do prskanja bubne opne, krvarenja i
ulaska hladne vode u šupljinu srednjeg uha. Usled kontakta labirinta
sa hladnom vodom, dolazi do poremećaja ravnoteže, muke i gubitka
orijentacije u prostoru što za ronioca može biti pogubno. Nije redak ni
gubitak svesti a nažalost , smatra se da je 99% gubitka svesti u vodi
fatalno. Uzrok leži u edemu Eustahijeve tube koji može nastati usled
infekcije ždrela ili ostalih mekih tkiva usta uključujući naravno i
285
sinuse. Ovaj edem onemogućuje kvalitetnu komunikaciju srednjeg uha

sa usnom dupljom što, pri povećanju pritiska u spoljašnjoj sredini ,
dovodi do uvijanja bubne opne ka unutra, u šupljinu srednjeg uha i
do njenog prskanja. Pojavom kapica sa štitnicima za uši (koji
imaju rupice za neometan prolazak vazduha i vode ) rupture bubne
opne u vaterpolu su svedene na neznatan broj. Kapica štiti bubnu opnu
od "vodenog udara" koji bi, kod snažnog udarca šakom po uhu
mogao da izazove prskanje bubne opne. S druge strane, odreĎen broj
plivača koristi specijalne čepove za uši ( kod hroničnih upalnih
procesa na ušnom kanalu usled stalne iritacije sluzokože uha sa
hlorisanom vodom). Obzirom da se i vaterpolisti i plivači najčešće
nalaze u vodama koje su hiperhlorisane i preko dozvoljenih normi,
ova pojava hroničnog upalnog procesa nije retka. Da sportista ne bi
prekidao trening, prinuĎen je da nosi zaštitne tampone. Njihova
upotreba krije opasnost od povreĎivanja bubne opne, ali ovog puta u
obrnutom smeru. Naime, kod skokova u vodu ili starta u plivanju,
povećan pritisak se sada iz usne duplje (Tampon sprečava pojavu
povećanog pritiska preko ušnog kanala) , širi ka unutrašnjem uhu, i
budući da u takvim uslovima dolazi do ispupčenja bubne opne ka
spolja, neretko se mogu desiti i rupture što u literaturi (S. Gošović)
srećemo pod nazivom "obrnuto uho" .
10. 2. 2. OTVORENE POVREDE

10. 2. 2. 1. GLAVE
Otvorene povrede mekih tkiva glave imaju jednu specifičnost,

mnogo i dugo krvare ukoliko se ne pruži blagovremeno kvalitetna
prva pomoć. Ona se sastoji u tamponadi, kompresivnom zavoju i
transportu kod lekara koji hirurški mora da zbrine ranu. Česte su
povrede kosmatog dela glave (usled sudara u kontaktnim sportovima
i sportskim igrama) i povrede lica od kojih bi naglasili povredu
arkade. U poslednje vreme, u boksu koji je bio generator ove
povrede, preduzete su preventivne mere pa se u amaterskom boksu
moraju koristiti zaštitne kacige sa mekim obodima koji sudare glava
ublažuju i štite arkade od povreĎivanja.
286
10. 2. 2. 2. POVREDE MOZGA

Najteže povrede glave su povrede koje usled jake mehaničke
sile mogu izazvati povratna ili nepovratna oštećenja mozga. Povrede
mogu biti otvorene, kada je koštana struktura lobanje prekinuta, i
zatvorene. U zavisnosti od snage mehaničke sile i stepena oštećenja
moždanih struktura kao i evolucije povrede razlikujemo nekoliko
kliničkih sindroma :
 Potres mozga (Commotio cerebri)

 Kontuzija mozga (Contusio cerebri)
 Kompresija mozga (Compresio cerebri)
 Edem mozga
Pošto sve povrede mozga prati i kraći ili duži, plići ili dublji
poremećaj svesti moramo ih ovde navesti i opisati. Poremećaje svesti
klasifikujemo kao: a) Konfuzno stanje. Najlakši stepen poremećaja
svesti. PovreĎeni je aktivan, budan, pokretan, sa njim je moguće
uspostaviti verbalan kontakt. MeĎutim, postoji poremećaj orijentacije
prema vremenu, mišljenje i shvatanje je usporeno i otežano. Postoji
nekritičnost u smislu svojih trenutnih sposobnosti. Ovo stanje se
pojavljuje i kod "sportske bolesti" usled akutne hipoksije i
hipoglikemije mozga.
b) Somnolencija (pospanost) Sama reč govori o otežanom
uspostavljanju kontakta sa povreĎenim koji je ipak moguć. PovreĎeni
leži ili sedi, postoji poremećaj orijentacije prema vremenu i prostoru,
često postoji psihomotorni nemir, javlja se amnezija u vremenu pre i
posle povrede.
c) Sopor. (duboka pospanost). U ovom stanju se veoma teško može
uspostaviti verbalni kontakt i to na kratko vreme. Postoji
dezorijentisanost prema vremenu,prostoru i ličnostima. Postoji totalna
amnezija (ničeg se ne seća). Kontrola sfinktera ne postoji.
d) Subkoma. Karakteriše je nepokretnost povreĎenog sa kojim je
verbalni konrtakt nemoguć. Postoji reakcija na grube draži. Nema
kontrole sfinktera, puls je najčešće usporen. Održan je refleks zenice.
e) Koma. Najteži oblik poremećaja svesti koje karakterišu sledeći
simptomi:
287
 potpuna nepokretnost povreĎenog

 verbalni kontakt nemoguć
 nema reakcije na bolne nadražaje
 refleksi zenice su, kao i ostali refleksi, ugašeni
10. 2. 3. POTRES MOZGA
Posle povrede mekih tkiva potres mozga je najčešća povreda
glave. Praćen je gubitkom svesti (osnovni simptom) koji traje jedan do
dva minuta, glavoboljom,mukom i povraćanjem, amnezijom za
dogaĎaje neposredno pre i posle povreĎivanja. PovreĎeni ne zna da
opiše kako se povredio.
U zavisnosti od trajanja amnezije potrese delimo na četri
stepena (V. Smodlaka) :
1. stepen-lak potres (amnezija do jednog sata)
1. " -umeren potres (amnezija od 1-24h)
2. " -jak potres (amnezja od 1-7 dana)
3. " -vrlo jak potres (amnezija više od 7 dana)
Prva pomoć kod potresa mozga je kontrolisanje respiracije i
sprečavanje da u toku trajanja nesvesnog stanja doĎe do zapadanja
jezika i gušenja. Obavezan je transport u "koma položaju" u kome
povreĎeni leži na boku sa podmetnutim jastukom pod glavom tako da
ne može doći do gušenja zbog zapadanja jezika ili povraćanja.
Potresi mozga su najčešći u boksu (nokaut) i ostalim
borilačkim sportovima gde je dozvoljen udarac u glavu. Kod potresa
mozga nema morfoloških promena na tkivu mozga ali svaki udarac u
glavu nosi sa sobom veće ili manje poremećaje u funkcionisanju. I
pored toga, posle prvog nokauta u boksu, prema pravilima AIBA,
zabranjeno je treniranje i nastup mesec dana, posle drugog tri, a posle
trećeg i godinu dana. Mišljenja smo da je ovo jedini put da se spreči
teško OŠTE]ENJE mozga o kome ćemo govoriti u nastavku-
BOKSERSKE ENCEFALOPATIJE. Sva ostala stanja poremećaja
svesti, kao i teži stepeni povreĎivanja mozga, sem sa pozicije
pružanja prve pomoći i transporta koji su isti za sve zatvorene povrede
mozga, nisu predmet našeg proučavanja.
10. 2. 4. ENCEPHALOPATHIA TRAUMATICA
288
Jedno od dosta čestih sportskih oštećenja boksera (oko 5% svih

boksera ) je i ovo podmuklo i opasno oštećenje mozga, zbog kojeg
je, u više navrata, (a naročito zbog sve češćih smrtnih slučajeva na
ringu) pokretan postupak brisanja boksa sa liste sportova i njegove
zabrane u smislu takmičenja. Javlja se kod boksera prosečne tehnike
koji su u toku svoje karijere primili više udaraca u glavu. Nemci su
uveli specijalan naziv koji se i danas često upotrebljava (staklena
brada) za one boksere koji, na lagane udarce, pokazuju prve
simptome poremećaja pokretljivosti, tromost i sklonost nokautu.
Bokserska encefalopatija je dosta dobro proučeno sportsko oštećenje
mozga nastalo akumulacijom mikrotrauma mozga usled ponavljanog
mehaničkog dejstva na njegove strukture i danas se opisuju tri
stadijuma prema La Cavi (iz Medveda)
- Prvi stadijum ili početna faza je faza u kojoj sportista ništa ne

primećuje i može se dijagnostikovati tek naknadnom analizom. U
anamnezi se dolazi do nekog teškog meča sa mnogo izmenjenih i
primljenih udaraca ili nokdauna. Eventualno,u ovoj fazi jedino
iskusni trener može primetiti gubitak do tada fine tehnike,pad
koordinacije i interesovanja za trening i česte promene raspoloženja.
Pojavljuje se sklonost ka socijalnim ekscesima (tuče u kafanama,
poremećaj odnosa u porodici, promena odnosa prema treneru) i
napuštanje dotadašnjeg sportskog života. Uspešnost u sportu još uvek
ne mora biti ugrožena. Javljuju se povremene glavobolje,ponekad
praćene povraćanjem. Euforičnost i nedostatak autokritičnosti dovode
boksera u teške situacije jer prihvata borbe i sa objektivno jačim i
spremnijim protivnikom što može biti uzrok novog povreĎivanja i
napredovanja bolesti. Prelaz u drugi stadijum je postepen,
ponekad i neprimetan.
- Drugi stadijum se karakteriše daljim opadanjem sportskog
umeća, gubitkom do tada dobrih refleksa, slabim podnošenjem
udaraca (staklena brada). U ovom stadijumu bokseri obično, posle
nekoliko neuspeha i teških nokauta napuste boks, mada je tada često
već kasno jer nastupa
289
-Treći stadijum koji se karakteriše jakom i učestalom

glavoboljom, nagluvošću i čestim vrtoglavicama. Socijalni status
prati sve teže stanje boksera. Oni su obično napušteni od strane
porodice zbog svoje asocijalnosti, u društvu se ponašaju
nepredvidljivo. Posebno ih karakteriše refleksno ponovljanje
udaraca iz boksa koji podsećaju na oponašanje borbe sa zamišljenim
protivnikom. Psihički i intelektualni status su takoĎe poremećeni,
otežano je mišljenje i shvatanje.
Jedina pomoć u ovakvim stanjima je zabrana boksa (ukoliko

se nije reagovalo u drugom stadijumu) i redovna zdravstvena
kontrola.
10. 3. P O V R E D E T R U P A
10. 3. 1. POVREDE GRUDNOG KOŠA
Grudni koš sportiste je veoma izložen traumi naročito u

sportovima gde se koriste sredstva za kretanje i u kontaktnim
sportovima. Značaj organa koje grudni koš štiti,ove povrede dovodi u
red teških povreda koje su često opasne po život i od spretnosti osobe
koja ukazuje prvu pomoć može zavisiti i ishod ovakve traume.
Povrede mogu u odnosu na kontinuitet zida grudnog koša
biti :
 otvorene
 zatvorene
Otvorene povrede grudnog koša su nešto reĎe (ubod sabljom u
mačevanju ili pod dejstvom izrazito jakog tupog udara i nastanka
višestrukih preloma grudne kosti i rebara kod sudara u automobilskim
trkama). Ove povrede su izuzetno teške. Praćene su manjim ili većim
oštećenjem parenhima pluća i srca i često se završavaju letalno ( bilo
neposredno ili u toku prvih 24 časa po povreĎivanju) zbog
komplikacija koje ugrožavaju vitalne funkcije organizma. Za razliku
od otvorenih,zatvorene povrede su daleko češće i veoma opasne jer
imaju po pravilu dramatičnu kliničku sliku i zahtevaju veoma brzu i
stručnu hiruršku pomoć.
290
Najčešća patološka stanja koja srećemo kod zatvorenih

povreda grudnog koša, kad je reč o mekim tkivima i organima su:
a) pneumotoraks
b) hematotoraks
c) kontuzija srca
d) ruptura dijafragme
e) ruptura aorte
Od povreda čvrstih tkiva kod povrede grudnog koša
razlikujemo:
 prelom rebara
 prelom grudne kosti
 povrede kičmenih pršljenova
PNEUMOTHORAX nastaje uspostavljanjem privremene ili
stalne komunikacije izmeĎu pleuralne šupljine i spoljašnje sredine. U
prvom slučaju govorimo o zatvorenom, a u drugom slučaju o
otvorenom pneumotoraksu. Klasični simptom ovakve povrede je
dispnea (otežano disanje) koja pokazuje tendenciju pogoršavanja sa
odmicanjem vremena i vodi ka respiratornoj insuficijenciji. Najbitnije
u prvoj pomoći je otvoreni pneumotoraks pretvoriti u zatvoreni
(previjanjem) i u sedećem položaju transportovati povreĎenog u
hiruršku ustanovu gde će se izvršiti dalje zbrinjavanje.
HAEMATOTHORAX je stanje nakupljanja krvi u pleuralnoj

šupljini zbog povrede plućnog tkiva, meĎurebarnih krvnih sudova, ili
velikih krvnih sudova u grudima. Klinička slika je veoma dramatična,
sa izraženom dispneom i nastupanjem cirkulatornog (hemoragičnog)
šoka zbog iskrvavljenja. Potrebna je urgentna hirurška intervencija, sa
drenažom i eventualnom intervencijom na povreĎenim krvnim
sudovima. Od brzine ukazivanja hirurške pomoći zavisi prognoza i
oporavak.
10. 3. 1. 1. KONTUZIJA SRCA
291
Može nastati pri svakom jačem udarcu u sternum koji

prenese sile kompresije ka kičmenom stubu i stoga treba biti veoma
oprezan jer se, ovakve povrede provuku neopaženo, a sportista se u
dužem vremenskom periodu žali na nepravilan rad srca za koji naoko
ne možemo otkriti uzrok. Ponekad se dijagnoza može postaviti samo
putem "biološke slike povrede" u krvi , otkrivanjem visokih vrednosti
srčanih enzima. Češće, kompresija srca daje trenutne simptome koji
mogu varirati od slučaja do slučaja i po težini biti lakšeg stepena kada
se samo registruje prolazni poremećaj ritma do teškog stepena kada
imamo maligne aritmije koje prete da izazovu akutno popuštanje
srčanog mišića (akutnu kardijalnu insuficijenciju) pa i srčani zastoj
(cardiac arrest). Prva pomoć se satoji u praćenju kliničkih znakova
kontuzije srca i trenutnom reagovanju ukoliko se ustanovi srčana
insuficijencija ili srčani zastoj. Ovi slučajevi nisu tako retki u
sportskoj praksi, najčešći su u kontaktnim sportovima (boks, karate)
a nedavno je opisan i slučaj na fudbalskom terenu .
RUPTURA DIJAFRAGME kao retka povreda, u početku

protiče nedramatično. MeĎutim, postepenim ubacivanjem trbušnih
organa u grudni koš, dolazi do kompromitovanja funkcije pluća i
srčanog rada, češće do plućne insuficijencije, što predstavlja
dramatično stanje i zahteva urgentnu hirurušku pomoć. Ove
povrede nastaju najčešće u saobraćajnom traumatizmu i mogu se
ponekad sresti kod dizača tegova. Upotreba pojasa je gotovo ovu
povredu izbrisala sa spiska povreda. Češće, dijafragma puca iznad
želudca (leva polovina) jer se smatra da jetra svojom konzistentnošću
sprečava prenos mehaničke sile udarca u predelu abdomena dok
želudac, kao cevast organ , to nije u stanju da učini.
RUPTURA AORTE je povreda koja se najčešće sreće u
saobraćajnom traumatizmu,udarom grudnog koša o volan i prenošenja
sile udara na unutrašnje organe i aortu. Češće puca aorta na kojoj
postoje sklerotične promene ali, u zavisnosti od siline udarca, moguća
su pucanja i potpuno intaktne aorte bez vidljivih degenerativnih
promena u njenom zidu. Klinička slika je izuzetno dramatična, sa
znacima kompresije srca i cirkulatornog šoka i potrebna je neodložna
hirurška intervencija.
292
FRAKTURA REBARA predstavlja zatvorenu povredu

grudnog koša koja se, veoma često, i ne vidi na RTG snimku, pa se
dijagnoza postavlja kliničkim nalazom. Prelom rebara može oštetiti
interkostalne krvne sudove, pleuru i plućno tkivo pa se klinička slika
komplikuje pneumotoraksom ili hematotoraksom. Kod običnog
preloma rebara, bol treba okupirati nekom od interkostalnih blokada
ili lokalnim anestetikom. Za dve do tri nedelje dolazi do potpunog
oporavka. Kod povrede unutrašnjih organa, prvo se saniraju simptomi
pneumo i hematotoraksa pa tek onda pristupa rešavanju problema
preloma rebara. Klasične imobilizacije specijalnim zavojnim
tehnikama (cingulum i sl. ) su napuštene.
10. 3. 2. POVREDE ABDOMENA
Poput povreda grudnog koša i povrede abdomena najčešće
nastaju dejstvom tupe mehaničke sile u sportovima gde se koriste
sredstva za kretanje (usled sudara) ili u kontaktnim sportovima gde je
moguće plasirati udarac u trbuh bilo rukom ili nogom. Penetrantne
povrede abdomena su retke u sportu (mačevanje, skijanje).
Povrede abdomena možemo podeliti na:
 povrede zida abdomena
 povrede organa abdomena
a) POVREDE ZIDA ABDOMENA
Od povreda zida abdomena izdvojili bi smo KONTUZIJU
REKTUSA ABDOMINISA praćenu izlivom krvi u mišićnu opnu.
Ova povreda može nastati i indirektnom silom (enormno naprezanje
trbušne prese). Hematom (vidljiv) je u 90% lokalizovan u blizini
pupka, češće ispod i sa desne strane. Budući da u ovoj lokalizaciji
nepostoji zadnji zid vagine rektusa, to usled izlivanja krvi, dolazi do
nadražaja peritoneuma, što izaziva jak bol u trbuhu, parezu creva sa
mukom i povraćanjem. U poreĎenju sa, ponekad i zanemarljivom
kliničkom slikom, u trenutku povreĎivanja, docnije se razvija burna
klinička slika koja, u pojedinim slučajevima, zahteva hiruršku
sanaciju. Ipak, po pravilu, povreda se spontano sanira nakon 3-4
nedelje. b) POVREDE ORGANA ABDOMINALNE
DUPLJE
Povreda bilo kog organa trbušne duplje dovodi ili do šoka ili do
peritonitisa, a ponekad i do kombinacije ovih dramatičnih stanja.
293
c) POVREDE JETRE
Fiksiranost jetre i njena veličina su osnovi uzroci njenog
čestog povreĎivanja. Najčešće strada u saobraćajnim sudarima i pri
padovima. Kao i svi inkapsulirani organi, ruptura može biti:
 ruptura i kapsule i parenhima
 ruptura sa očuvanom kapsulom
Kod kompletne rupture i kapsule i parenhima, klinička slika
veoma brzo ide ka razvoju hemoragičnog šoka, dok kod očuvane
kapsule imamo tipično "krvarenje u dva vremena". Nakon izvesnog
"mirnog perioda",u kome se polako nakuplja krv ispod kapsule i
postepeno zateže njen zid, uz prividno dosta dobro subjektivno stanje
povreĎenog, dolazi do prskanja i dramatičnog razvoja teškog
hemoragičnog šoka zbog velikog i naglog krvarenja. Stoga sve
kontuzije abdomena moraju biti hospitalizovane i pod stalnom
lekarskom kontrolom prvih 72 h da bi se ovakva iznenaĎenja izbegla.
d) POVREDE SLEZINE
Ova povreda je nešto češća od povrede jetre i naročito se sreće
u borilačkim sportovima (karate, boks). Pri tom postoji i lakša
povreda slezine u vidu njene kontuzije. Kod 20% povrede slezine
postoji i prelom rebara. Zato je poželjno sve povrede donjih rebara
obavezno hospitalizovati. Karakteristično za ovaj organ je da se
ponovna ruptura (ruptura u dva vremena) može pojaviti i nakon 30
dana od povrede (kada popusti privremena tamponada od strane
izliva-hematoma). Znaci rupture slezine su ponekad minimalni,retko
dramatični, sa postepenim progrediranjem ka hemoragičnom šoku
usled iskrvavljenja. Bol u trbuhu je lokalizovan na levi hipohondrijum
i čestim širenjem u levo rame odaje nadraženost nervusa frenicusa
koji inerviše mišiće dijafragme. Nadraženost nerva nastaje usled
pritiska otečene slezine na dijafragmu, usled čega se ona isteže i
iritira nerv. Budući da se nervus frenicus izdvaja iz svog kičmenog
pleksusa još u vratnom delu kičmenog stuba, dolazi do širenja bola
čak u rame nadražene strane i može predstavljati diferencijalno
dijagnostički problem (povreda ramena napr. ).
10. 4. POVREDE UROGENITALNIH ORGANA U SPORTU
10.4.1. POVREDE BUBREGA
294
Kao uzroke povreĎivanja bubrega u sportu naveli bi smo

padove sa visine na čvrstu podlogu i udarac u predeo bubrega
(zabranjen u svim borilačkim sportovima). Od svih urogenitalnih
povreda,na povrede bubrega otpada 20%. Povreda bubrega se može
dogoditi i i pri jakoj i nagloj kontrakciji trbušnih mišića. Najčešći
mehanizam je pritisak poslednjih rebara po bubrezima pri jakom
udaru spreda,što bubrege prignječi o kičmeni stub i izazove njihovo
prskanje. Najvulnerabilniji sportovi su boks, hokej,karate, i sportske
igre. Simptomi su, pored jakog hemoragičnog šoka, jaki bolovi u
predelu povreĎenog organa, hematurija (pojava krvi u mokraći).
Lečenje, zavisno od težine oštećenosti bubrega, može biti i
konzervativno i operativno.
10. 4. 2. POVREDE MOKRA]NE BEŠIKE
Nastaju tupim udarom u predeo stomaka iznad pubičnih kostiju i

mogu biti zatvorene i otvorene, udružene sa prelomom karličnih
kostiju ili samostalne. Ukoliko je bešika poluprazna ,ruptura
predstavlja posledicu preloma karličnih kostiju (kostiju pubisa), pa se
rascepi bešike javljaju na njenoj prednjoj strani. Sasvim drugačiji je
slučaj kod prskanja pune bešike koja zbog prenošenja sile udara kroz
mokraću na zadnji zid, izaziva njegovo prskanje i izlivanje mokraće u
peritonealnu šupljinu, što izaziva njegovo zapaljenje (urinarni
peritonitis) . Simptomi povrede mokraćne bešike su šok, bol i
osetljivost na pritisak u povreĎenom regionu, mišićni grč trbušne
muskulature (defans) , meteorizam, zastoj stolice i vetrova. Lečenje
je uvek operativno.
10. 4. 3. POVREDE PENISA,TESTISA I SKROTUMA
Veoma su česte povrede u sportu, iako različitog stepena i
najčešće lakšeg oblika i bez trajnih posledica. Nastaju dirktnim
udarom bilo spravom ili rekvizitom (lopta) bilo direktnim
kontaktom (noga, sudar). Kod povreda penisa karakterističan je jak
295
bol koji dovodi do šoka. Penis kao izuzetno dobro vaskularizovan

organ brzo zarasta i restituiše se ad integrum-u potpunosti.
Povrede testisa i skrotuma su takoĎe česte i lakšeg su
kontuzionog stepena, a prolaze bez posledica. Ponekad može nastati
reaktivno zapalenje epididimisa koje može izazvati atrofiju tih organa
i muški sterilitet.
Kod težih povreda, poput ruptura testisa ili torzije penisa,
postoji opasnost po život povreĎenog usled iskrvavljenja i šoka, pa je
potrebna hitna hirurška pomoć.
10. 5. POVREDE GORNJIH EKSTREMITETA
10. 5. 1. P O V R E D E R A M E N A
Po najvećem broju modernih analiza u sportskoj
traumatologiji, rame je najugroženiji zglob i najviše se povreĎuje.
Nikholas i saradnici (po N. Popoviću), su analizirali 63 sportske
discipline i došli do zaključka da postoji 7 (sedam) osnovnih
kategorija pokreta tela u sportu:
 hodanje
 trčanje
 bacanje
 skakanje
 udaranje
 plivanje
 letenje
Po ovoj analizi, bacanje je bilo najčešće zastupljena
kategorija pokreta. Iz toga je sasvim očigledno da bogata patologija
traume ramena proističe i iz činjenice da je rame zloupotrebljeno u
sportu. Kako drugačije protumačiti jednu frapantnu činjenicu da na
primer, jedan vrhunski rukometaš (po N. Popoviću) u toku jedne
296
takmičarske sezone izvede oko 100. 000 bacanja dominantnom rukom

sa prosečnom brzinom kretanja lopte od 100-120km/h. Ako prosečna
karijera rukometaša iznosi oko 10-15 godina ispada da, u toku tog
perioda, se izvede blizu 2 miliona bacanja.
Kod plivača je izračunato(Ričardson), da sportista u toku svoje
desetogodišnje karijere izvede preko 7 miliona zaveslaja. Otuda
sindromi prenaprezanja ramenog pojasa su meĎu najučestalijim u
sportskoj traumatologiji.
Nije samo prenaprezanje i ogroman obim i intenzitet upotrebe
uzrok povrede ramena. Delom je to zasluga izuzetno specifične
anatomske strukture ramenog zgloba i ramenog pojasa koji, zbog
velike pokretljivosti, ponekad i nemaju neke osnovne karakteristike
standardnog zgloba. Standardni zglobovi, u biti, predstavljaju jedan
izuzetan anatomski oslonac i daju podršku i stabilnost pokretu, dok
se za rameni zglob to ne može uvek reći. U pojedinim fazama nekih
pokreta, anatomski se i ne može govoriti o tipičnom "zglobljavanju",
jer,usled nepostojanja potpune morfološke saglasnosti čašice zgloba i
okrajka humerusa (glave) koji u njega ulazi, dolazi do konstantnog
ispadanja iz čašice čime se, zauzvrat, dobija ekstremna pokretljivost
ruke u ramenom pojasu. Ovo bi kod ostalih zglobova protumačili
tipičnim isčašenjem dok kod ramenog pojasa se to kompenzuje
preuzimanjem funkcije nekog sinergičnog zgloba koji se nalazi u
sklopu ramenog pojasa.
Četri kosti: scapula, clavicula, humerus i sternum, sačinjavaju
pet zglobova sinergijskog delovanja koji čine rameni pojas:
1. glenohumeralni zglob (rameni zglob u užem
smislu)
2. akromioklavikularni
3. subakromijalni
4. skapulotorakalni
5. sternoklavikularni
Stabilizatore ramenog zgloba delimo na pasivne i aktivne.
Pasivni su fibrozno tkivne strukture (zglobna kapsula,
ligamenti) dok aktivne strukture predstavljaju mišići koje možemo
podeliti u površnu i duboku grupu. U površnu spada 9 mišica od kojih
bi nabrojali m. deltoideus, m. pectoralis major, m. trapezius
297
m. biceps brahi a duboku grupu posebno izdvajamo zbog njihove

osetljivosti na povreĎivanje. To su mišići rotatorne manžetne u
koju spadaju:
 m. supraspinatus
 m. infraspinatus
 m. teres major
 m. subskapularis.
U ramenom zglobu postoje anatomski paradoksi kao ni u
jednom zglobu. Dok je specifičnost svakog drugog zgloba da
anatomskim rešenjem potpomogne što finije klizanje dve kosti koje
zglobljava (ponegde se posebnim organima poput meniscusa i
amortizuje ovo klizanje), dotle u ramenom zglobu RADI ŠTO VE]E
POKRETLJIVOSTI, postoji mogućnost povrede čak i tetiva nekih
mišića u toku klizanja kostiju što izdvajamo kao poseban entitet:
povrede kliznog puta ramena.
Naime, u meĎukoštanom prolazu izmeĎu akromiona i glave
humerusa, koji kod normalnih ljudi iznosi izmeĎu 7-14 mm., nalazi
se , izmeĎu ostalog i tetiva m. supraspinatusa za koga smo rekli da
pripada mišićima rotatorne manžetne (sama reč govori o funkciji ove
grupe mišića). To je prva slaba tačka kliznog puta ramena. Druga
slaba tačka kliznog puta je klizanje duge glave m. bicepsa brahi pri
ekstremnoj hiperekstenziji i njeno "zapinjanje" o glavu humerusa.
Trenjem prilikom klizanja dolazi do povreĎivanja tetiva ova dva
mišića, reaktivnog zapaljenja njihovih ovojnica što se manifestuje
bolom i onemogućavanjem normalne pokretljivosti u zglobu ramena.
Svaki pokret dovodi do ponovnog trenja već otečene tetive i stanje se
pogoršava što onemogućava trening sportiste.
10. 5. 2. SPORTSKE POVREDE RAMENA U U@EM
SMISLU
10. 5. 2. 1. AKUTNE POVREDE

Povrede ramenog pojasa u sportu mogu biti izazvane kako
direktnim tako i indirektnim mehanizmima. Akutno se povreĎuju
kapsulo-ligamentarne strukture, mišići , nervi i na kraju koštani
delovi. Već smo ranije naglasili da se u sportu dobro izdvaja
298
jedan osnovni pokret-BACANJE. U akutnoj traumi, pri aktu bacanja,

možemo izdvojiti četri različita momenta ili mehanizma nastanka
povrede:
1. akt suprostavljanja bacanju (blokada)

2. akutno prenaprezanje izuzetno jakim silama u momentu
bacanja
3. pad
4. kontakt
Od najčešćih akutnih povreda ramena izdvojili bi smo:
10. 5. 2. 2. IŠČAŠENJA
Iščašenja ramenog zgloba u sportu su relativno česta i obično

se dešavaju pri padu na ispruženu ruku u različitom stepenu rotacije.
Stoga, mogu biti prednje luksacije, zadnje luksacije i luksacije u više
pravaca.
Luksacije glenohumeralnog i akromioklavikularnog zgloba su
najčešće i gotovo po pravilu ostavljaju za sobom relativnu nestabilnost
ramenog zgloba koja se u ekstremnim slučajevima mora i hirurški
rešiti.
Prva pomoć u iščašenju remena se sastoji u pravilnoj
blagovremenoj repoziciji (trakcijom ili Hipokratovim zahvatom),
imobilizaciji i transportu u ortopedsku ustanovu gde će se ukazati
definitivna pomoć .
10. 5. 2. 3 AKUTNE POVREDE MIŠI]A RAMENOG POJASA
-površinska grupa
Pošto smo u uvodnom izlaganju izdvojili povrede kliznog
puta (m. supraspinatus i duga glava bicepsa) ovde ćemo navesti
povrede mišića iz površinske grupe:
 m.deltoideu
 m.trapezius
 m.triceps brachi
 m.pectoralis major
299
Smatra se da postojanje udaljene posturalne anomalije može

biti uzrok povrede mišića (ne samo kada je reč o mišićima ramenog
pojasa) a kod ramena je to izuzetno bitno. Još u poglavlju o
asimetrijama tela naveli smo da se kod dugotrajnog bavljenja sportom
dominantna strana tela pojačano dodatno razvija i može u pojedinim
drastičnim slučajevima, predstavljati patološku asimetriju koja može
poremetiti koštanu stukturu skeleta, naročito kičmenog stuba. Tako
se mogu razviti, kod osoba koje treniraju u plastičnom periodu
razvoja po principu specijalizovanog treninga, deformiteti kičmenog
stuba poput skolioze što, u krajnjem efektu, menja biomehaniku
pokreta većine zglobova tela a naročito zgloba ramena i kuka.
Povreda m. deltoideusa koji daje spoljašnji reljef ramenu,
mogu biti, najčešće, usled bacanja, a reĎe usled pada.
Simptomatologija povrede se postepeno razvija i najveći intenzitet
bolova i ostalih simptoma povrede se javlja negde oko 10 sati posle
povrede. Osnovni simptomi su otok, bol, nemogućnost abdukcije u
prednjoj ravni. Lečenje podrazumeva primenu bazičnih principa
prve pomoći.
Povrede m. pectoralis majora se najčešće sreću kod

tenisera, rukometaša, bacača, vaterpolista, reĎe rvača i boksera.
Češće su povrede jedne strane (dominantne). Simptomi povrede su bol
pri pokretu ramena nazad (istezanje mišića),otok. Lečenje kao i kod
ostalih mišićnih povreda-bazični principi lečenja sportskih povreda.
10. 5. 3. HRONIČNE POVREDE-OŠTE]ENJA
10. 5. 3. 1. SINDROM PRENAPREZANJA RAMENA

Već smo u uvodu naglasili koliki intenzitet i obim upotrebe ima
rame u sportu. Priest i Nogel navode da od 84 vodeća svetska
tenisera njih 56 je u toku karijere imalo bolne epizode ramena.
Vodeći simptom svih sportskih prenaprezanja je BOL koga prati veća
ili manja promena u funkciji.
300
Sindrom prenaprezanja ramena (a videćemo da to važi za

klinički tok najvećeg broja prenaprezanja) u biti prolazi kroz tri
stadijuma kada je u pitanju osnovni simptom:
 Prvi stadijum - pojava bolova isključivo posle napora
 Drugi stadijum- pojava bola već na početku treninga
koji se zagrevanjem gubi i nakon treninga ponovo
pojavljuje
 Treći stadijum- bol i u miru i pri naporu, u svako doba
dana , često i u toku spavanja.
Da bi bolje razumeli sindrome prenaprezanja nastale u toku
bacanja moramo prikazati biomehaničku analizu bacanja po Tulosu i
Kingu (N . Popović) . Oni su pokret bacanja podelili u
četri osnovne faze:
 inicijalni polozaj (stav)
 pripremna faza bacanja (zamah)
 inicijalna akcija ubrzanja (faza akceleracije)
 faza posle bacanja (faza deceleracije)
Prenaprezanja su najčešće vezana za drugu i treću fazu
bacanja i posledica su mišićnog zamora. Postoje i prenaprezanja
vezana za prvu fazu (bol u prednjem ramenom pojasu) kao i četvrtu
fazu ( prenaprezanje zadnje strane ramena) . U sindrom
prenaprezanja ramenog pojasa možemo ubrojati sledeće povrede:
1. stres frakture (kosi prelom humerusa ili procesusa
korakoideusa kod plivača)
2. "impinqment" (impindžment) sindrom (povreda tetive
supraspinatusa u subakromijalnom zglobu)
3. osteohondroza proksimalne epifize humerusa (kod bezbol
igrača)
4. sindrom prenaprezanja prednje strane ramena
5. sindrom prenaprezanja zadnje strane ramena
Kao posledica prenaprezanja ramenog pojasa, sve češće se
sreće nestabilnost ramenog pojasa koja, sama po sebi, generiše čitav
spektar novih mogućnosti za povreĎivanje. Lečenje sindroma
prenaprezanja je kompleksna terapiijska procedura zbog čega se
smatra da je PREVENCIJA povreĎivanja najdelotvorniji način borbe.
301
Pod prevencijom podrazumevamo organizovanje trenerskih tribina za

kvalitetnu edukaciju trenera, sportista i sportskih lekara o pojmovima
"over use" sindroma i preduzimanje mera da se najčešći mehanizmi
povreĎivanja izbegnu (smanji obim treninga na potreban nivo, otkriju
i otklone posturalne anomalije, isprave tehnički nedostatci u toku faze
izbačaja (širok zamah) itd.
U užem smislu, sva prenaprezanja se leče otklanjanjem uzroka
povrede koji podrazumeva kraći ili duži selektivni odmor,
konzervativnu terapiju i fizikalne procedure, a ponekad operativni
zahvat.
U svakom slučaju, terapija je kompleksan proces i zahteva
dugotrajan i uporan rad sa pravilnim postavljanjem dijagnoze i
strpljivim lečenjem.
10. 5. 4. POVREDE I OŠTE]ENJA LAKTA
10. 5. 4. 1. AKUTNE POVREDE
Lakat, kao jedan od relativno dobro stabilizovanih zglobova,

je češće predmet hroničnih prenaprezanja u sportu (over use povrede)
nego akutne traume. Ipak, ako govorimo o akutnim povredama lakta
onda na prvo mesto moramo staviti :
10. 5. 4. 2. IŠČAŠENJA LAKATNOG ZGLOBA
Za razliku od iščašenja ostalih zglobova kod kojih reĎe imamo
i prelome zglobnih delova matičnih kostiju, kod iščašenja lakatnog
zgloba, zbog anatomske strukture zgloba, prelomi olekranona su dosta
česti. Stoga su i iščašenja lakatnog zgloba, po prognozi, a i sa
terapijskog stanovišta, izuzetno složene povrede i često zahtevaju
duže odsustvo sa sportskih terena. Mahanizam iščašenja je najčešće
pad na ispruženu ruku ili dejstvo tupe sile (saobraćajni
traumatizam). Prva pomoć se sastoji u imobilizaciji, i bazičnim
principima prve pomoći.
Pored iščašenja, lakat kao izuzetno stabilan zglob, veoma
često biva povreĎen silama koje dovode do maksimalnih naprezanja
njegovih struktura, prilikom sprečavanja nedozvoljenih obima
pokreta, pa tako govorimo o
10. 5. 4. 3. HIPEREKSTENZIONIM POVREDAMA LAKTA
302
Ove povrede nastaju usled jakog udarca u predeo

ispružene podlaktice (lopta kod rukometnih golmana) ili usled
poluge (judo, rvanje) pri bacanju protivnika. Bolna osetljivost pri
pokretu i na palpaciju, naročito medijalne strane lakta, su glavni
simptomi. Do povrede dolazi zbog angažovanja muskulature i
ligamenata u sprečavanju iščašenja. Vrlo je tipična za rukometne
golmane (naročito žene zbog anatomskih i biomehaničkih
karakteristika lakta ) i budući da postoji velika sklonost ka
recidivima potrebno je preduzeti preventivne mere u vidu"kolan
bandaže". Ova bandaža ima za cilj da ograniči ekstenzione pokrete
podlaktice do približno 130-140 stepeni i tako onemogući ponovno
povreĎivanje.
10. 5. 4. 4. HRONIČNE POVREDE I OŠTE]ENJA LAKTA
U hronične povrede spada jedna tipična sportska povreda

(naročito golmana) BURSITIS BURSAE olekranona. Radi se o
posttraumatskom reaktivnom zapaljenu burse zbog čestih padova na
sam lakat i prenošenja sila udara preko olekranona na masno jastuče
ispod njega. Zapaljenje je praćeno bolom, smanjenom pokretljivošću
lakta i otokom usled reaktivnog izliva u bursu. Otok može biti i dosta
veliki, kada ga je potrebno punktirati. Povreda je sklona recidiviranju
i vrlo je neprijatna za povreĎenog. Prva terapija ove povrede je
preventivna upotreba mekanih jastučića-štitnika za lakat koji
amortizuju udarce.
10. 5. 4. 5. PRENAPREZANJA MEKIH STRUKTURA LAKTA
Hronična prenaprezanja lakatnog zgloba i mišića koji
učestvuju u ostvarivanju njegove funkcije spadaju u domen specificne
sportske traume i predstavljaju dobro proučene entitete. Na ovom
mestu izdvojićemo dva:
 teniski lakat
 kopljaški lakat
Iz naziva se može pretpostaviti da su ove povrede

"rezervisane " za navedene sportove, što nije tačno. Kopljaški lakat u
medicini rada srećemo pod nazivom"tesarski lakat", a teniski lakat se
često sreće i u igrača bezbola-najpopularnije igre u Americi.
303
10. 5. 4. 6. TENISKI LAKAT

Još u poglavlju o povredama ramenog pojasa govorili smo o
"zloupotrebi"ramena u sportovima gde su zastupljena bacanja. I ovde
se, zbog izuzetne popularnosti tenisa i njegove profesionalizacije,
srećemo sa sindromom hroničnog prenaprezanja jednog zgloba bilo
po obimu ili po intenzitetu vežbanja.
Razvojem tenisa kao igre i poboljšanjem morfoloških i
motoričkih karakteristika samih igrača, pojavila se situacija pogodna
za prenaprezanja mekih tkiva zasnovana na činjenici da se svaki
ofanzivni udarac u tenisu mora izvesti maksimalnom snagom i
najvećom mogućom brzinom. Neki udarci ne spadaju u "uobičajen "
radius kretanja lakatnog zgloba i sami mišići koji ga podržavaju
svojom snagom nisu uvek u stanju da se kvalitetno adaptiraju na
dejstvo sila a da im se neke od najostljivijih struktura ne oštete.
Posebno, kada je reč o bekhend udarcima kod kojih, u uslovima
supinacije i ekstenzije podlaktice, dolazi do prenaprezanja pripoja
mišića na spoljašnjem epikondilu humerusa. Postoji bezbroj teorija o
etiologiji ove povrede, no mi smo mišljenja, da za sada najviše
argumenata za prihvatanje ima teorija o entezitisima tetivnih pripoja
na koštanu strukturu. Svaki vretenasti mišić (sem kratkih glava
bicepsa) se, pomoću svojih tetiva,pripaja na kost čineći posebnu
organsku strukturu. Reaktivnim zapaljenskim procesom tetivnog
pripoja dolazi do stanja koje nazivamo entezitisom i koji se
karakteriše bolom na specifičan pokret koji vrlo brzo onemogući
sportistu da trenira i da se takmiči. Direktno, kada je teniski lakat u
pitanju smatra se da se radi o entezitisu tetive m. ekstensora carpi
radialis brevisa i m. ekstensor digitorum communisa.
Klinička slika se razvija kao kod svih prenaprezanja u tri
stadijuma (vidi prenaprezanja ramena) i terapija je, uostalom, kao i
kod svih over use povreda, kompleksna i podrazumeva
PREVENTIVNI pristup kao najsigurniji metod lečenja. U preventivi
teniskog lakta postoje neka praktična pravila:
 zlatno pravilo u radu sa mlaĎim uzrasnim kategorijama-"mala

lopta za malu ruku" ovde dobija svoju pravu dimenziju. To
304
znači da je za svaki uzrast i nivo biološke i tehničke

spremnosti, potrebno odrediti pravilnu veličinu reketa,
debljinu drške i nategnutost žica (špan)
 da se bekhend udarci , ukoliko se želi uzvratiti ofanzivno,
izvode sa dve ruke, gde su mišići dominantne ruke
potpomognuti mišićima pomoćne ruke.
 preporučuje se preventivno bandažiranje podlaktice
(proksimalne četvrtine) neelastičnim bandažem koji
prenošenje sila duž angažovanih mišića deli na još jedan
oslonac i na taj način umanjuje njegovo krajnje dejstvo na
pripoju.
 Potrebno je preventivno jačanje muskulature podlaktice
specifičnim vežbama
 Poboljšanje fleksije šake vežbanjem sa i bez reketa.
 Izbor podloge na kojoj se trenira (brze podloge poput betona i
veštačkih brzih podloga pogoduju nastanku teniskog lakta jer
se forsiraju ofanzivni udarci pa je sila kojom mreža reketa
udara o lopticu veća i predstavlja mogućnost za
prenaprezanje).
U fizikalnom tretmanu, upotreba lasera i elektromagnetne

impulsne terapije dobila je prednost nad lokalnom upotrebom
kortikosteroida, iako se, još uvek, ova povreda često uporno održava
i jako dugo predstavlja i sportski i medicinski problem. Pravilo je,
da kod povreda nastalih prenaprezanjem terapija traje onoliko koliko
je trajalo vreme prenaprezanja. Ponekad, to vreme traje i više godina,
što zanči da se radi o trajnom oštećenju usled prekomernog bavljenja
odreĎenim sportskim aktivnostima i moglo bi se tretirati kao
"profesionalna povreda".
Etiološki slična povreda prenaprezanja, lokalizovana na
unutrašnjem epikondilusu humerusa, nazvana je"kopljaški lakat". Ova
povreda nastaje prilikom maksimalne kontrakcije fleksora i supinatora
podlaktice prilikom faze akceleracije u toku bacanja koplja. U
biomehanici je bitan i momenat maksimalne fleksije šake pri izbačaju
koplja. Javlja se i kod bezbol igrača (bacača). Klinička slika je slična
305
kliničkoj slici teniskog lakta ako se izuzme lokalizacija bola sa

unutrasnje strane lakta. I terapija , najčešće konzervativna, je slična
terapiji teniskog lakta budući da se radi o entesitisu tetivnih pripoja
ovog puta fleksora i supinatora podlaktice.
10. 5. 5. POVREDE ŠAKE
10. 5. 5. 1. POVREDE MEKIH TKIVA
Povrede šake, kao najfinijeg dela lokomotornog aparata, su
ubedljivo najbrojnije povrede u sportu. Njihova težina varira od
najlakših,(koje su na sreću i najbrojnije), do najtežih (amputacije)
koje su veoma retke.
U povrede mekih tkiva šake, ubrajamo povrede ligamenata i
zglobne čaure kostiju ručja i prstiju, kao i povrede mišića thenara i
hipothenara.
Kontuzije šake su daleko najčešće povrede šake,ali je
upotreba zaštitnih rukavica i druge zaštitne opreme u mnogim
sportovima ova povreĎivanja svela na minimum.
Distorzije (izvinuća) prstiju, bilo parcijalne ili kompletne,
su izuzetno česte i veoma bolne sportske povrede. Nastaju
hiperekstenzionim mehanizmom i ukoliko se u kratkom vremenskom
intervalu reaguje moguća je laka repozicija kostiju u zglobnu šupljinu
i minimiziranje ostalih znakova povrede. Zbog slabe čvrstine
zglobova prstiju potrebna je preventivna imobilizacija (najbolje
leukoplastom u posebno traumatogenim sportovima kao što su boks,
odbojka, rukomet, košarka). Nešto reĎe je iščašenje cele šake pri
padu bilo na dlan ili na flektiranu šaku. Prva pomoć se sastoji u
imobilizaciji i bazičnim principima pružanja prve pomoći.
Teža povreda od izvinuća je iščašenje zglobova ručja i prstiju
koje zahteva stručnu ortopedsku repoziciju i dužu gipsanu
imobilizaciju.
Iako povrede mekih tkiva ručja i podlaktice nisu specifične za
odreĎenu sportsku disciplinu , kao što su to povrede nekih tvrdih
struktura (kostiju ručja i podlaktice) ,zbog svoje učestalosti
predstavljaju izuzetno bitno poglavlje u sportskoj traumi. Tako
su prelomi prve,druge,treće,četvrte i pete metakarpalne kosti,
proglašeni za tipične "bokserske prelome" nastale direktnim udarcem
zatvorene šake .
306
Prelom prve metakarpalne kosti nastale luksacijom palca

(udarac dorzalnom površinom stisnutog palca) naziva se Benett-ov
prelom .
Prelom navikularne, kosti kao jedan od najčešćih preloma
kostiju ručja sa sportskomedicinskog stanovišta, ima poseban značaj
zbog izuzetne funkcije ove kosti u zglobu ručja , teške i dugotrajne
terapije i neizvesnog ishoda lečenja. Prelom nastaje padom na
otvorenu šaku i manifestuje se bolom pri pritisku na drugi i treći
opruženi prst i pritiskom u fosi radialis. Često su radiografski nalazi
negativni pri prvom pregledu pa se preporučuje ponovno snimanje za
2-3 nedelje kada se pojavi zona zarastanja koja je vidljiva na snimku.
Od kostiju ručja, izdvojili bi smo jedino još prelom kukaste

kosti (os hamatum),koji nastaje prilikom udara ispruženim bridom
šake (hipotenarom). Ovakvi udarci se upotrebljavaju kod karatista.
Kao i kod ostalih preloma kostiju ručja i ovaj prelom sporo zarasta i
prognoza u sportskom smislu je neizvesna.
PRELOM RADIUSA (prelom radiusa na tipičnom mestu) je
najčešći prelom kostiju podlaktice, a spada u najčešće prelome uopšte.
Naročito se javlja kod sportista koji se nalaze u pubertetu (pojačan
tempo rasta kostiju) ali se može javiti i kod odraslih prilikom pada na
ispruženu ruku. Zbog tipične lokalizacije na 2. 5cm iznad zgloba
ručja, dobio je i ime. Imobilizacija sa preciznom repozicijom je
obavezna i traje oko 3 nedelje. Mogući su ponovljeni prelomi kod
osoba koje su i inače sklone prelomima, naročito u fazi rasta.
10. 6. POVREDE I OŠTE]ENJA KARLIČNOG POJASA I
DONJIH EKSTREMITETA
10. 6. 1. POVREDE I OŠTE]ENJA KARLIČNOG

POJASA
10.6.1.1. TRAUMATOLOGIJA MEKIH TKIVA
Iz izuzetno bogate sportske traume ovog regiona izdvojićemo
samo nekoliko, za nas najznačajnijih, entiteta. Značaj ovog regiona u
sportstkoj traumi je izuzetan najviše zbog anatomskog značaja karlice
u stvaranju oslonca za kontrakciju,kako mišića donjih ekstremiteta
307
zaduženih za funkciju kretanja,tako i mišića trupa (trbušne prese sa

prednje strane i ekstenzora kičmenog stuba sa zadnje strane). Nigde
kao u predelu karličnog pojasa ne dolazi do silovitih sinergičnih
dejstava gore navedenih mišićnih grupacija koje su po biološkim a i
motoričkim karakteristikama različite snage. Ukoliko sam trenažni
proces još poveća tu razliku (kao kod sportova gde donji ekstremiteti
pored funkcije trčanja imaju i dominantnu tehničku funkciju), mogu se
pojaviti tipični sindromi prenaprezanja koje ćemo, kao izuzetno
interesantne, izdvojiti. I ovde, naravno, važe sve do sada navedene
teoretske postavke o prenaprezanjima u sportu pa ih nećemo
ponavljati.
10.6.1.2. SINDROM BOLA U PREPONI
Povreda koja na najneprijatniji način može da udalji sportistu

od sporta je povreda prepona koju u literaturi nalazimo pod grupnim
nazivom SINDROM PREPONSKE BOLI. U biti, ovde egzistiraju
dve klinički dobro izdvojene vrste povrede koje se i sa terapijskog
stanovišta razlikuju:
1. SINDROM PREPONSKE BOLI (u užem smislu)

"Sindroma simfize"
2. ADDUKTOR SINDROM
1. Sindroma simphisae je oštećenje pripoja m. rectus
abdominisa na simfizu karlične kosti (na bazi entezitisa) i karakteriše
se progrediranjem simptoma boli (vidi klasifikaciju u tri faze datu
kod prenaprezanja ramena) koja, naposletku, onemogućava sportistu
da trenira. Postoji značajna razlika u snazi mišića natkolenice i mišića
trbušnog zida koja vremenom progredira i može dovesti do kliničkih
simptoma preteće trbušne kile (otvoren gornji otvor ingvinalnog
kanala je znak izrazite slabosti trbušne muskulature a naročito kosih
trbušnih mišića). Kod ove povrede preponske regije indikovan je
operativni tretman koji je u svetu afirmisao nas poznati ortoped
B.Nešović i kojim se vrši plastika i restauracija mišića trbušnog zida i
ojačavanje njihovih pripoja na karlicu. Nakon operacije potreban je
duži vremenski period rehabilitacije koji uključuje i specifičan način
308
vežbanja i jačanja trbušne muskulature radi sprečavanja ponovne

pojave disbalansa i recidiva povrede. Ova povreda je najčešća kod
fudbalera i pored kliničkih znakova mogu se, kod starijih povreda, na
RTG snimku otkriti osteoporotične promene na kostima simfize.
2. Adduktor sindrom je povreda pripoja većine adductora od
kojih izdvajamo povredu m. iliopsoasa. Karakteriše se bolom sa
unutrašnje strane natkolenice i u pripojima adduktora na karlici. Svi
pokreti primicanja i odmicanja noge, a naročito pod opterećenjem,
izazivaju povećanje bola. Kod fudbalera ova se povreda javlja
najčešće kod nepravilnih klizećih startova ili trčanja na raskvašenim i
mekim podlogama. Veoma je česta kod rukometnih golmana zbog
izuzetno velike potrebe za odnoženjem prilikom odbrana. Često se
javlja kod vaterpolista naročito u periodu intenzivnih priprema kada se
radi na suvom sa vežbama za povećanje snage. Ovde se ne konstatuje
razlika u snazi trbušnih mišića i mišića natkolenice, nema slabosti
kosih trbušnih mišića pa je i operativni zahvat kontraindikovan.
Lečenje fizikalnim procedurama je kao i kod svih entezitisa
dugotrajno, a oporavak i povratak sportiste postepen i
baziran na principu selektivnog treninga.
10. 6. 2. POVREDE I OŠTE]ENJA NATKOLENICE
10.6.2.1. POVREDE MEKIH TKIVA

Mišiće natkolenice, inače veoma sklone povreĎivanju,
možemo anatomski podeliti na :
 mišiće prednje lože

 mišiće zadnje lože
 mišiće unutrašnje lože
Povrede mišića prednje lože (m. qvadriceps femoris)
mogu biti akutne, usled direktnog dejstva grube mehaničke sile
(sudar) i najčešće su po tipu kontuzije i hronične kada govorimo o
povredama prenaprezanja.
Kontuzije kvadricepsa su, zbog njegove veličine i funkcije,
po pravilu onesposobljavajuće i praćene manjim ili većim otokom na
mestu udarca. Jak bol može biti prateći simptom. Ukoliko se spoljni
309
znaci povrede, zbog velike reljefnosti četvoroglavog mišića, ne

uočavaju kvalitetno, potrebno je uraditi funkcionalni test po Hirati
koji otkriva postojanje izliva krvi u mišiću i stanje akutne povrede.
Test je jednostavan i izvodi se u ležećem položaju na stomaku
postepenim savijenjem potkolenice (fleksija). Ukoliko se bol u mišiću
pojavi pre završetka kompletnog savijanja, onda je test pozitivan.
Prenaprezanja mišića prednje lože dešavaju se najčešće na

njihovim pripojima na čašici (pateli) u sklopu Sinding-Larsenovog
sindroma (skakačko koleno) i biće obraĎeni u poglavlju povreda
kolena.
Povrede mišića zadnje lože koju sačinjavaju mišići fleksori

potkolenice, su izrazito sportske povrede i daleko češće nastaju usled
(akutnog) prenaprezanja. Iz kliničke slike povrede koju sportisti
popularno nazivaju"povreda zadnje lože"izdvojili bi povredu kratke
glave m.biceps femorisa. Etiološki,pored akutnog prenaprezanja, u
povredi učestvuje i specifični anatomski supstrat koji leži u činjenici
da kratka glava biceps femorisa nema svoje polazište, poput drugih
dugih mišića na karlici, već na sredini samog femura.
Biomehanički,ovo automatski skraćuje polugu i u prenaprezanjima
(start, pretrčavanje, uklizavanje) predstavlja"slabu tačku"sistema
koja popušta. Simptom povrede je bol u sredini zadnje strane butine
koji trenutno onemogući sportistu i primora na prekid aktivnosti.
Palpacijom na mestu pripoja, može se izazvati pojačan bol kod
povreĎenog. Bazični principi prve pomoći i terapije sportskih povreda
su jedini izbor. Sama povreda je neugodna za rehabilitaciju(zahteva
strogo doziran selektivan pristup u treningu) i česti su recidivi. Javlja
se najčešće kod sprintera,preponaša,u sportskim igrama kod igrača
koji se odlikuju brzinom i startnošću Preventivno bandažiranje nema
nikakvog efekta jer sile naprezanja uveliko prevazilaze ograničenja
mišićnog steznika i može imati samo psihološki smisao.
Povredu unutrašnje lože mišića natkolenice (adduktori) ,
obradili smo u poglavlju preponske boli .
10. 6. 3. POVREDE I OŠTE]ENJA KOLENA
310
10. 6. 3. 1. UVOD
Iako koleno predstavlja, po svojoj anatomskoj strukturi i po
statičkim i biomehaničkim rešenjima, ingeniozno sastavljen deo
lokomotornog aparata, njegova povreĎivanja su izuzetno brojna i,
nažalost, veoma često, nespojiva sa daljnim nastavkom uspešne
vrhunske sportske karijere.
Koštane delove zgloba kolena predstavljaju:
 femur
 tibia
 patella koja je urasla u tetivu m. qvadricepsa
Stabilizacija kolenog zgloba postiže se pasivnim i aktivnim

stabilizatorima.
Pasivni stabilizatori su ligamenti kojih ima pet (vidi dalje
tekst) . Svi ligamenti sinergično deluju pomažući u stabilizaciji jedni
drugima što se najviše ogleda u krajnjoj ekstenziji kolena kada su SVI
ligamenti zategnuti. U pojedinim fazama pokreta kolenog zgloba,
jedni ligamenti se delimično opuštaju da bi drugi preuzeli njihovu
funkciju. Zbog embrionalnog razvoja kolenog zgloba (postojanja
spoljašnjeg i unutrašnjeg zgloba), kolateralni unutrašnji ligamenti
istovremeno deluju sa prednjim ukrštenim, koji su, u embrionalnom
stadijumu razvoja kolena, bili ono što su sada kolateralni ligamenti. Iz
istog razloga kolateralni spoljašnji ligamenti su povezani sa zadnjim
ukrštenim ligamentima. Ovo,u slučaju povreĎivanja, objašnjava
njihovu najčešće objedinjenu povredu.
Nabrojaćemo ligamente kolena:
 Kolateralni unutrašnji
 Kolateralni spoljašnji
 Ukršteni prednji
 Ukršteni zadnji
 Zadnji ligamenti
Najveću stabilnost kolenom zglobu daju aktivni stabilizatori.
Aktivni stabilizatori kolena su mišići: spreda m. kvadriceps a pozadi
m. popliteus. Tri snopa četvoroglavog mišića
311
 vastus medialis, vastus lateralis i vastus intermedius su

zaduženi za "zaključavanje" kolena i od njihove snage
zavisi kvalitet stabilizacije kolena. Često se ova činjenica
koristi kod povrede nekih pasivnih stabilizatora, pa se
vežbama za jačanje vastusa, dodatno izvrši kvalitetnija
stabilizacija i omogući dalji nastavak sportske karijere.
10. 6. 3. 2. POVREDE MEKIH TKIVA
KONTUZIJE kolenog zgloba su izuzetno česte povrede, a u
nekim sportovima je bilo neophodno u zaštitnu opremu uvrstiti
zaštitne kolenice radi sprečavanja pojave prevelikog broja povrede
pod nazivom PREPATELARNI BURSITIS. Ova neugodna povreda,
se karekteriše bolom u kolenom zglobu, balonirajućim izlivom koji
je, u slučaju da je većeg obima, potrebno aspirirati. Nekad se pojave i
znaci upale (temperetura kolena) pa je potrebna kompleksnija
terapija pored bazičnih principa terapije.
10. 6. 3. 3. PRENAPREZANJA KOLENA
SKAKAČKO KOLENO
Povrede pripoja mišića ekstenzora na nivou patelarnih pripoja
poznate su pod nazivom "skakačko koleno" (Sinding-Larsenov
sindrom). Povreda se bazira na entezitičnim promenama na pripojima
tetive m.kvdricepsa na gornjem i donjem polu čašice. Mnogo je češća
u adolescenata, znači osoba u fazi intenzivnog rasta i razvoja
koštanog sistema koji, gotovo po pravilu, ne prati istovetan tempo
rasta i razvoja mišićnog sistema. Usled nastalog disbalansa dolazi do
prenaprezanja manje naprednog sistema na mestima koja su najviše
opterećena prenaprezanjem i označena kao "slabe tačke". To su, u
svakom slučaju upravo pripoji qvadricepsa na polovima čašice.
Istovetna prenaprezanja po tipu "over use" povreda, javljaju se i kod
odraslih sportista usled prekomernog prenaprezanja učestalim i
ponavljanim maksimalnim opterećenjima pripoja. Ovakva opterećenja
se sreću bilo usled izuzetno jakih ekstenzija kolena nasuprot
prevelikoj masi, (skokovi visokih igrača opterećenih povećanom TM)
ili pri odrazu u atletskim disciplinama kada se u faktor prenaprezanja
mora uzeti i brzina kretanja (ubrzanje) tela u trenutku odraza. Sile
koje se u tom trenutku pojavljuju na pripojima patele kreću se i do
600 Nt, što se smatra izuzetnom veličinom.
312
Povreda se odvija u već poznatim fazama za povrede

prenaprezanja i dovodi do nesposobnosti za trening i takmičenje. Bol
u kolenu u toku skoka može biti dopunjen i nizom simptoma u miru
(nesigurnost i nestabilnost kolena) što može dovesti do zabune i
sumnje na povredu meniskusa. Terapija se sastoji u selektivnom
mirovanju, fizikalnim tretmanima, i opreznom dovoĎenju u sportsku
formu. Kod mlaĎih uzrasta preporučuje se prekid treninga od 6-12
meseci da bi se izbeglo povećanje disbalansa u fizičkom razvoju
koštanog i mišićnog sistema. U najtežim slučajevima, povreda kod
sportista sa dugotrajnim skakačkim stažom, može doći do najteže
komplikacije-rupture ligamenta patele što podrazumeva operativnu
sanaciju povrede i dug, naporan i neizvestan sportsko-takmičarski
oporavak.
MORBUS PELLEGRINT Gotovo identično
patoanatomskom nalazu kod sportske povrede koju smo obradili pod
nazivom kopljaški lakat, na medijalnom epikondilusu femura srećemo
entezitične promene donjih pripoja mišića adduktora natkolenice koje
ponekad mogu dovesti i do pojave kalcifikacija vidljivih na RTG
snimku. Diferencijalno diojagnostički,ova povreda se često zamenjuje
sa povredom unutrašnjih kolateralnih veza. Srećom, za razliku od
povrede ligamenata, ova povreda reko dovodi do takmičarske
nesposobnosti.
POVREDE LIGAMENATA KOLENA
Ove povrede predstavljaju najznačajnije povrede u traumi
kolenog zgloba.
Po učestalosti razlikujemo sledeći redosled povreĎivanja:
 povreda kolateralnih unutrašnjih ligamenata.
 povreda " spoljašnjih "
 povreda ukrštenih prednjih "
 povreda " zadnjih "
POVREDE KOLATERALNIH LIGAMENATA
Kolateralni ligamenti sprečavaju nastajanje povreĎivanja
kolena pod dejstvom jakih mehaničkih sila koje teže da otvore koleni
zglob dejstvujući sa bočnih strana (sile rotacije potkolenice i stopala i
sile pritiska na potkolenicu u njenim fiksiranim delovima) . Najčešće
313
se povreĎuju u momentu FIKSACIJE stopala za podlogu kada se

smanji mogućnost amortizacije dodatnom rotacijom u zglobu stopala.
Na ovom principu povreĎivanja baziraju se i povrede u fudbalu
(mehanizam fiksacije stopala zbog krampona na kopačkama) i u
smučanju, zbog fiksacije moderne duboke skijaške cipele vezovima
za skiju. Povrede, po opšte prihvaćenoj klasifikaciji pri distorzijama
zglobova mogu biti trostepene
1. Elongacione povrede (prvi stepen) ligamenata koje su
praćene oskudnom simptomatologijom od strane zgloba, sem
ograničenog bola na pokrete uvrtanja (kada se imitira pokret
povreĎivanja). Otok je obično mali,i osim bolne osetljivosti na
palpaciju pripoja ligamenata, nema drugih, većih simptoma. Ovaj tip
povrede srećemo u slučaju povreĎivanja početnika u skijanju koji,
usled loše tehnike (plug) i male brzine kretanja, povrede pripoj
unutrašnjih kolateralnih ligamenatana na kondilu femura što se
manifestuje bolnom osetljivošću na pritisak (" smučarska tačka " ) .
2. Laceracione povrede (drugi stepen) . Ovde dolazi do
manje, parcijalne rupture ligamenata i manjeg otvaranja i
nestabilnosti zgloba. I klinička slika je kompleksnija, obiluje izlivom
i bolom do blokade kolena, često znacima upale kolena (povišena
temperatura kolena) .
3. Rupturaciona povreda (treći stepen) se odlikuje
potpunim prekidom ligamenata, kliničkom slikom velikog otoka i
reaktivnog zapaljenja, nestabilnošću kolena,koja se na RTG snimku
može verifikovati postojanjem velikog zglobnog meĎuprostora i do 2
cm (0. 5cm u intaktnom stanju) . Bol u ovom stadijumu može biti i
manji (nema sila trakcija na mestu povrede) ali je zato terapija, po
pravilu, operativna i to u prvim satima nakon povreĎivanja, kada su
šanse za oporavak dobre , iako je period oporavka dugačak (6-12
meseci).
POVREDE UKRŠTENIH LIGAMENATA
Budući da se slobodno može reći da se kod povrede ukrštenih
ligamenata radi o povredi "druge linije odbrane" kolena , moramo
naglasiti da se oni najčešće povreĎuju simultano sa kolateralnim
ligamentima. Tako se, prednje ukrštene veze povreĎuju zajedno sa
unutrašnjim kolateralnim ligamentom. Kada se na ovaj spoj nesreće
314
nadoveže i povreda unutrašnjeg meniskusa (što nije čudo jer se on

nalazi u anatomskoj vezi sa koleteralnim unutrašnjim ligamentom)
onda govorimo o vrlo teškoj povredi"nesrećna trijada"koja se
operativnim putem mora tretirati . Ukršteni ligamenti
predstavljalju pasivnu stabilizaciju kolena od mehaničkih sila koje
deluju spreda i od pozadi. Budući da su zadnji ukršteni ligamenti
daleko snažniji od prednjih, a i mehanizam povreĎivanja od straga je
u sportu izuzetno redak, to se prednji mnogo češće povreĎuju.
Zahvaljujući artroskopskim tehnikama u dijagnostici i operativnom
tretmanu kolenog zgloba, većina povreda kolena i pored ozbiljne
operativne intervencije, su spojive sa daljim bavljenjem vrhunskim
sportom, iako je kod plastika ukrštenih veza oporavak dug i
mukotrpan.
POVREDE MENISKUSA
Iako anatomski izuzetno skromne graĎe (rsakvica), meniskusi
su zbog svoje funkcije u očuvanju kongruentnosti kolenog zgloba,
dobili status organa. Njihova funkcija je da omoguće što prisnije i
skladnije zglobljavanje zglobnih kostiju u toku svih biomehaničkih
ekskurzija, dovela ih je u situaciju da se vrlo često, i bez vidljivog
prenaprezanja (dubok turski sed napr. ) povrede. Anatomski
razlikujemo dva meniskusa:
 Unutrašnji meniskus u obliku slova C
 Spoljašnji meniskus u obliku slova O
Mnogo češće su povrede unutrašnjeg meniskusa zbog njegove
fiksiranosti za unutrašnje kolateralne ligamente i nemogućnosti da
pokaže "neposlušnost" i pobegne neprijatnim uklještenjima ( što je
slučaj kod spoljašnjeg). Spoljnja rotacija potkolenice sa fiksiranim
stopalom je najčešći mehanizam povreĎivanja unutrašnjeg, a
unutrašnja rotacija potkolenice sa fiksiranim stopalom (turski sed ili
dubok čučanj) je najčešći mehanizam povreĎivanja spoljašnjeg
meniskusa. Povreda meniskusa se ponajpre može postaviti
anamnestičkim ispitivanjem, jer klinička slika može biti i izuzetno
oskudna i nejasna i praviti diferencijalno dijagnostičke smetnje. U
anamnezi je najbitniji MEHANIZAM POVRE\IVANJA iz koga se
može postaviti radna dijagnoza ili sumnja, pacijent uputiti na
artroskopiju. Kada doĎe do dobro poznatih simptoma blokiranja
315
kolena ili povremene neposlušnosti i čujnog preskakanja u toku

manuelnog pregleda, onda je dijagnoza daleko lakša ali, ponekad sa
sportskog stanovišta, kasna. Kasna, iz prostog razloga što povreda
meniskusa neblagovremeno dijagnostikovana (artroskopijom)
postepeno, dovodi do ireverzibilnih promena, kako na samom
meniskusu, tako i na dodirnim površinama femura i tibije. Tada je
operativni tretman radikalniji (potrebno je uraditi odstranjivanje
celog meniskusa umesto njegovog lepljenja ili odstranjivanja samo
jednog dela) i potrebna je plastika sada ogoljenih a nepripremljenih
površina za zglobljavanje.
C. Rakić sindrome uzrokovane povredom meniskusa deli u
dve grupe:
 one u kojima su blokade i dijagnoza evidentni
 one u kojima blokade izostaju, a pridodat je širok
spektar dodatnih simptoma koji otežavaju dijagnozu.
U pregledu povreĎenog kolena mora se obratiti pažnja na
stanje "ključa kolena"- m. vastus medialisa, koji je kod lezije
meniskusa, po pravilu, hipotrofičan. Pored ovoga, povreda
meniskusa podrazumeva izliv u kolenom zglobu, nekad praćen i
reaktivnim zapaljenjem. Povreda se, u inicijalnoj fazi, mora tretirati
po svim principima bazične terapije sportskih povreda do definitivne
dijagnoze i danas, u vrhunskom sportu, neizbežne operacije.
10. 6. 4. POVREDE POTKOLENICE

KONTUZIJE potkolenice pogaĎaju prednju, često
nezaštićenu stranu i mogu biti veoma bolne. Ukoliko su jačeg
intenziteta mogu povrediti krvne sudove pokosnice i izazvati
krvarenje izmeĎu nje i kosti(subperiostalni hematom). Ovaj izliv je
bolan i sklon komplikacijama (ponekad u slučaju postojanja nekog
infektivnog fokusa poput kariesa i sklon gnojenju) pa je indikovana,
pored uobičajene terapije i upotreba antibiotika.
Povrede mišića prednje lože potkolenice (m. tibialis anterior)
nastaju u početku pripremnog perioda, posle pauze i odlikuju se
zatezanjem , ponekad i oticanjem mišića praćenim bolom i otežanim
trčanjem, ponekad i otežanim hodom. Uzrok je nagli početak sa
intenzivnim treningom trčanja a nekad i podloga na kojoj se trenira
316
(tvrde podloge). Ukoliko se ne pristupi lečenju već nastavi sa

intenzivnim treningom, može doći do tipičnih simptoma entezitisa
mišićnih pripoja, a u krajnjem slučaju i do pojave osifikacije pojedinih
pripoja.
Povrede mišića zadnje lože potkolenice nastaju usled
prenaprezanja, uglavnom mehanizmom istezanja. Na prvom mestu je
tu m. gastrocnemius. Njegovim povreĎivanjem pojavljuje se otežan
ili nemoguć hod na prstima, a postoji i sklonost ka osifikacijama
hematoma.
Poput kratke glave biceps femorisa u natkolenici (caput brevis
biceps femoris) , tako u regionu potkolenice, m. soleus ima mišićni
pripoj za kost ispod zgloba za koji daje funkciju i istovetnu sklonost
ka povreĎivanju. Postoje svi znaci da se radi o povredi prenaprezanja
(javlja se u punoj takmičarskoj formi) sa tendencijom ka čestim
recidivima i potrebna je kompelksna fizikalna procedura da bi se
povreĎeni sportista oporavio.
Ruptura tetive m. plantarisa, mišića dubokog sloja zadnje lože
potkolenice, do koje dolazi pri izuzetno jakoj kontrakciji
(sprinteri,teniseri), spada u tipične sportske povrede. Pri rupturi
mišića, povreĎeni ima utisak kao da ga je neko udario po listu, nekad
se čuje i prasak. Nakon nekoliko dana,usled gravitacije,dolazi do
spuštanja hematoma ka Ahilovoj tetivi i pojave ekhimoza.
Povreda može sporo da se restituiše i da traje nedeljama (teniska
noga) iako sam mišić nema neku izrazito značajnu ulogu u
dorzifleksiji potkolenice.
Ruptura Ahilove tetive spada, po nama, u "profesionalnu
sportsku povredu" iako takve kvalifikacije još nema u sportskoj
literaturi. Javlja se kod sportista na kraju karijere , posle mnogih
godina hroničnog prenaprezanja. Ponekad, može doći do rupture
usled naglog započinjanja sa rekreativnim aktivnostima kod osoba
koje su se morfološki promenile, dobile na telesnoj masi, a fizičkim
vežbanjem hoće da povrate vitki stas. Po pravilu, rupturira morfološki
već oštećena tetiva. Pri samoj rupturi oseća se intenzivan bol uz čujan
prasak. Terapija , ukoliko se radi o sportisti, je isključivo operativna i
to već u prvim satima nakon povreĎivanja. Konzervativna terapija
(ukoliko se radi samo o parcijalnoj rupturi), podrazumeva
317
dugotrajnu gipsanu imobilizaciju i izuzetno spor fizikalni oporavak pa

je rezervisana samo za rekreativce i starije osobe. POVREDE
TVRDIH TKIVA POTKOLENICE
U nekim sportovima prelomi kostiju potkolenice su veoma

česti. I pored sve većeg usavršavanja zaštitne sportske opreme
(skijanje, fudbal, pravila igre) i dalje ima dosta preloma koji su
samo promenili kliničku sliku. Ranije česti spiralni prelomi tibije na
spoju srednje i donje tećine potkolenice, sada su pojavom izrazito
dubokih cipela , gotovo iščezli. MeĎutim, traumatogenost skijanja
time nije razrešena. Naprotiv, došlo je do pojave"epidemije" povreda
kolenog zgloba koji je sledeći u biomehaničkom nizu.
Kosi prelomi tibije, često sa simultanim prelomom fibule,
veoma su česta pojava u fudbalu i pored kostobrana. Ovde
neusavršenost kopački doprinosi povećanju sila torzije (uvrtanja) pri
fiksaciji stopala što, ukoliko ne dovede do preloma kostiju
potkolenice, daljim prenošenjem sila pogaĎa pasivne stabilizatore
kolena o čemu smo već govorili.
10. 6. 5. POVREDE SKOČNOG ZGLOBA
Skočni zglob je posle lakta i kolena najugroženiji zglob i

sastoji se od dva zgloba
 gornji skočni zglob koga grade tibia., fibula i talus
 donji " " " talus, kalkaneus i navikularna
kost.
Za donji skočni zglob govorimo da je skočni zglob u pravom
smislu. Gornji skočni zglob, pomoću maleolusa, gradi zglobnu
viljušku koja pored ligamenata čini osnov pasivne stabilnosti zgloba.
Ligamente delimo na:
1. spoljne kolateralne ligamente

2. Unutrašnje kolateralne ligamente
3. prednje i zadnje tibiofibularne ligamente
Najveći broj povreda skočnog zgloba je na principu uvrtanja ili
"iskretanja" zgloba. Povrede spoljnjeg kolateralnog ligamenta
su najčešće povrede skočnog zgloba (90%). Postoje, po prihvaćenoj
318
klasifikaciji, tri stepena povrede ligamenata (vidi povrede ligamenata

kolena). Terapija povrede skočnog zgloba je kompleksna, ali su
bazični principi prve pomoći sa imobilizacijom, kompresijom pomoću
koluta od sunĎera ili gume i hlaĎenjem, nezamenljiv početak.
Oporavak kod povreda prvog stepena je brz (nekoliiko
dana) , kod drugog stepena 7-14 dana, a kod trećeg stepena je
potreban operativni zahvat.
Prvo povreĎivanje ovih ligamenata, zbog njihove ranije
intaktnosti treba obavezno snimiti radiografski jer postoji opasnost od
avulzionog preloma maleolusa fibule što predstavlja veliku
komplikaciju i zahteva drugačiji terapijski koncept.
10. 6. 6. POVREDE STOPALA

Već na nekoliko mesta smo naglasili da posturalne anomalije
mogu biti onaj odlučujući momenat povreĎivanja udaljenih zglobova.
Najčešća pojava posturalnih anomalija sreće se kod stopala.
Stopalo sačinjava 26 kostiju spojenih u zglobove. Svod
stopala (taban) ima tri luka (dva uzdužna i jedan poprečan) koje
podupiru tri oslonca, petna kvrga, i glave prve i pete metatarzalne
kosti. Uzdužni lukovi se dele na medijali (pokretni) i lateralni koji je
fiksira i služi kao stalni oslonac.
Svodovi stopala imaju tipičnu funkciju amortizera, a u slučaju
gubitka ove funkcije traumetogene sile od podloge imaju"otvorena
vrata" za širenje svog dejstva na bliske pa i udaljene zglobove.
PRENAPREZANJA STOPALA
Pojava bola u stopalu, bez obzira da li je nastala na bazi

hroničnog prenaprezanja ili kao rezultat deformiteta (ravna stopala-
pedes plana) je uvek onesposobljavajuće stanje za trening i
takmičenje. Razvojem novijih podloga poput tartana (uglavnom radi
postizanja veće brzine kretanja) došlo je do pojave specifičnih
oštećenja poput spazma i upale plantarne fascije (uzdužni unutrašnji
svod) koji nazivamo Fascitis plantaris. Ova povreda je vrlo neugodna
za lečenje (potrebna je pošteda od hodanja) i sklona je hroniciranju što
često znači kraj karijere.
319
Dugotrajna naprezanja fleksora stopala i plantarne fascije

mogu izazvati bolnu oseljivost na osloncu petne kosti (Calcar
calcanei) što se sreće u sportista sa dužim sportskim stažom. Lečenje
ove povrede je kompleksno,uglavnom konzervativno i sa lošom
prognozom.
PRENAPREZANJA TVRDIH TKIVA STOPALA
Prenaprezanja koštanih delova stopala, poznata pod imenom

MARŠ FRAKTURE, sreću se u literaturi još iz prvih sportsko-
medicinskih radova prošlog veka. Tipičan prelom kod dugotrajnih
pešačenja (marširanja) vojnika pod punom ratnom opremom , je
prelom druge metatarzalne kosti, koja je inače najviše fiksirana
tvrdim svodom čizme. RTG snimak ne mora u početku pokazati stanje
preloma pa ga je potrebno ponoviti za 7 dana.
10. 7. TRAUMATOLOGIJA SPORTSKIH DISCIPLINA
10. 7. 1. ATLETIKA
TRKAČKE DISCIPLINE
Hodanje i trčanje predstavljaju prirodan način kretanja, pa su

povrede pri ovakvim kretanjima obično lakše prirode i lokalizovane
na meka tkiva -mišiće i tetive. Povrede mišića su najčešće
prvog i drugog stepena i lokalizovane su na onim mišićima koji
imaju udaljen pripoj od zgloba sa kojim učestvuju u funkciji. Tako
izdvajamo povrede"zadnje lože" (kratka glava biceps femorisa) i
"tenisku nogu" (povreda m. plantarisa) .
Najviše sklonosti ka ovim povredama imaju sprinteri i
preponaši.
Od povreda tetiva izdvajamo bursitis Ahilove tetive.
320
Prenaprezanja kod atletičara srećemo u vidu pojave preponske

boli (sindroma simfize) i vrlo čestom pojavom Fascitisa plantarisa.
SKAKAČKE DISCIPLINE
U atletici postoje dve vrste skokova:
 u dalj
 u vis (sa ili bez motke)
Možemo razlikovati povrede u zavisnosti od faze skoka:

U fazi ubrzanja imamo tipične sprinterske povrede (vidi gore) .
U fazi skoka (odraza) prenaprezanja su na ligamentumu
patele i pripojima kvadricepsa na polovima patele (skakačko koleno).
U fazi doskoka se povreĎuje skočni zglob (iščašenja) i
oštećuje petna kost (petna bodlja-kalkar kalkanei)
BACAČKE DISCIPLINE
Za bacanje smo rekli da je jedan od najčešće

upotrebljavanih pokreta u sportu (posle trčanja). U funkciji bacanja
najviše učestvuju dva zgloba, rameni i lakatni. Otuda i njihove
povrede su najbrojnije.
KOPLJAŠKI LAKAT je tipična povreda u bacačkim
disciplinama (vidi povrede lakta) .
IMPINQMENT SINDROM (povreda kliznog puta ramena-
tetiva m. supraspinatusa) Pored ovih već opisanih povreda, pri
bacanju postoje povrede nastale od same sprave i mehanizma bacanja
(iščašenja metakarpofalangealnih zglobova kod kugle, povreda
bicepsa brachi kod diskusa, povrede jagodica kod kladiva) .
10. 7. 2. KONTAKTNI SPORTOVI
FUDBAL
Budući da, u savremenom fudbalu, više ne preovlaĎuju

statičke koncepcije igre već se taktički zadaci svih igrača, osim
golmana, odlikuju izuzetnom količinom kretanja (trčanja) sa manje ili
više zastupljenom duel igrom, traumatologiju ćemo obraditi po
mestima u timu.
321
Povrede golmana: Povrede golmana su direktne (sudar sa

igračima, pad na podlogu ili udarac o stativu) ili indirektne
(prenaprezanja) . Direktne povrede golmana su izuzetno česte.
Tu spadaju kontuzije mišića raznog stepena i na različitim lokaltetima,
iščašenja ramenog zgloba ili zglobova prstiju.
Tipične povrede golmana, pre upotrebe zaštitnih jastučeta i
zabrane igranja na šljaci, su bile prepatelarni bursitis i bursitis bursae
olekranoni. Sada se te povrede sreću na nižim rangovima takmičenja
gde se fudbal igra na tvrdim podlogama (šljaka) a materijalna
sredstva ne dozvoljavaju nabavku kvalitetne zaštitne opreme.
Povrede bekova: Bekovi se, u modernom fudbalu, odlikuju
izuzetnom brzinom i sposobnošću za veliki radijus kretanja. Zbog
duel-igre u kojoj imaju aktivnu ulogu, česte su povrede prepona,
kontuzije potkolenice i povrede glave pri sudarima. Bekovi se često
nalaze u ulozi krila, kada u duel-igri imaju pasivnu ulogu i mogu biti
povreĎeni (vidi krila)
Povrede centrahalfa i halfova: Igru ovih igrača
odlikuje duel-igra i igra glavom (odlikuju se srazmerno većom TV)
pa se zbog toga i dešavaju najčešće povrede glave, bilo kontuzione sa
potresom mozga, ili naprsnuća poglavine i arkade u sudaru sa glavom
protivničkog igrača. Zbog duel-igre na zemlji, česte su povrede
prepona, skočnog zgloba i potkolenice.
Povrede polutki: Polutke se odlikuju relativno nižom graĎom i
velikim aerobnim sposobnostima. Mnogo trče i meta su protivničkih
odbrambenih igrača. Na njima se najviše pravi prekida igre, jer se kod
njih najduže zadržava lopta. Vrlo često (u defanzivnoj taktici) ovi
igraci od žrtve prelaze u aktivan stav i povreĎuju protivnika. U
kontaktu česte su povrede potkolenice (prelomi), povrede meniskusa,
i naročito povrede prepona.
Povrede krila: Krilni igrači se odlikuju sprinterskim
sposobnostima i često pate od sprinterskih povreda (vidi povrede u
atletici). Česta su meta protivničkih bekova i njihovih oštrih startova
(i sami se brzo kreću pa i start odbrambenog igrača mora biti silovit)
pa nisu retki prelomi potkolenice.
Povrede modernog centarfora; Centarfor, u modernom
fudbalu, obavlja zadatke i klasičnog i savremenog centarfora. Radijus
322
kretanja mu je znatno veći od većine igrača u timu (jedino vezni igrači

se više kreću) i odlikuje se kako igrom glavom tako i kvalitetnom
tehnikom i jakim udarcem. Potrebno je da ima i sprinterska svojstva
(kratak beg) pa je sklon sprinterskim povredama. Meta je svih igrača
odbrane i povrede su raznovrsne. Može se reći da je on najugroženija
osoba na terenu. Povrede glave, kontuzije skočnog zgloba, laceracije
potkolenice su najčešće.
Na kraju,moramo da naglasimo dve podjednako zastupljene
specifične povrede fudbalera; povredu unutrašnjeg meniskusa sa ili
bez povreĎivanja ligamenata i"fudbalsko stopalo" (vidi oštećenja
stopala). Povrede unutrašnjeg meniskusa su plod još uvek neusavršene
fudbalske cipele (kopačke) . Naime, kramponi su u stanju da u bilo
kojem stepenu rotacije potkolenice istu FIKSIRAJU ZA TLO i na taj
način povrede meke strukture kolena (ligamente i meniskuse). Bilo je
predloga da se u izradi kopačke poveća centralni krampon na koji
način bi se omogućila rotacija potkolenice i smanjilo naprezanje u
kolenom zglobu, ali za sada, nema većeg razumevanja od strane
fudbalskih saveza i ova ideja nije realizovana.
RUKOMET
Po mnogo čemu rukomet predstavlja najvulnerabilniji sport
meĎu sportskim igrama. Brzina kretanja i sila sa kojom u pojedinim
fazama kretanja dolazi do kontakta ili sudara je daleko veća u odnosu
na fudbal i košarku (jedino bi hokej po brzini i silini mogao da
konkuriše ). S druge strane, u rukometnim kretnjama, pored trčanja i
skokova, postoje i bacanja kao i neprekidna kontakt igra. Sve ovo
dovodi rukomet na prvo mesto po vulnerabilnosti meĎu sportskim
igrama, iako same povrede ne moraju biti i teške. Najtipičnije i
najčešće povrede rukometaša su povrede prstiju poput distorzija,
luksacija pa i preloma. Zbog izuzetnog broja šuteva,veoma često se u
rukometu pojavljuju dva tipična sindroma prenaprezanja.
1. epikondilitis medijalis lakta (kopljaški lakat)
2. povreda kliznog puta ramena (impinqment sindrom)
Pored ovih povreda prenaprezanja, nisu retke pojave
skakačkog kolena , a od akutnih povreda-distorzija skočnog zgloba.
323
KOŠARKA
Po popularnosti to je druga sportska igra kod nas, odmah posle
fudbala i broj sportista koji se njome bave je veliki. Otuda i relativno
velik spisak opštih i specifičnih povreda u košarci. Najtipičnije
povrede su interfalangealne distorzije zglobova prstiju. Povrede
meniskusa su neznatne u ovom sportu, ali je jedna povreda izuzetno
tipična: skakačko koleno. Pored ovoga,od povreda prenaprezanja
navešćemo i bolne spazme trbušne i leĎne muskulature. Hronične
lumbalgije mogu biti posledica skraćenja lumbalne fascije, pa su
vežbe istezanja kompletne ekstenzorne muskulature tela vrlo pogodne
i često daju pozitivan efekat. Pored navedenih česti su i:
 plantarni fascitisi
 hronične promene na Ahilovoj tetivi
 distorzije skočnog zgloba
Iako je i ovde zastupljeno bacanje, kao jedna specifična vrsta
pokreta, relativno su retke povrede ramenog pojasa.
10. 7. 2. BAZIČNI PRINCIPI PRVE POMO]I U

SPORTSKOJ
TRAUMATOLOGIJI
Slobodno možemo reći da rehabilitacija sportske povrede
mora da nastupi onog momenta kada se dogodila povreda. A to je
moguće samo ukoliko osoba koja ukazuje prvu pomoć povreĎenom
poznaje bazične principe pružanja prve pomoći kod povreda i
oštećenja. Pod bazičnim principima prve pomoći podrazumevamo
sledeće procedure: 1. HLA\ENJE - podrazumeva neposrednu
upotrebu hladnoće na mestu povrede. Pod ovim podrazumevamo
hladne obloge (vodene ili pak alkoholne), led i razna rasprskavajuća
sredstva u vidu sprejeva za rashlaĎivanje . Kod primene leda
potrebno je izvršiti zaštitu kože od smrzavanja na taj način što se led
upakuje najpre u najlon kesu a potom obavije tankim platnom. Nakon
30 minuta od početka stavljanja ledenih obloga, potrebno je proveriti
stanje kože i ukoliko se rashlaĎivanje želi nastaviti, napraviti pauzu od
5 minuta pre ponovnog stavljanja ledenog paketa. Ukoliko se aplikuje
ledena kocka na golu kožu (što se praktikuje samo u slučaju lečenja
324
hroničnih povreda kada govorimo o krioterapiji) vreme aplikovanja ne

sme biti duže od 5 minuta i sa kockom se lagano kruži po predelu
povrede tako da se sprečavaju pojave lokalnog oštećenja kože.
Primena hlaĎenja u smislu bazične terapije sportske traume
podrazumeva primenu u toku prvih 48 -72 časova i to 3 puta po 30-45
minuta dnevno. Po odreĎenom broju autora rasprskavajuća
sredstva imaju prednost nad aplikacijom leda zbog analgetskog
dejstva, meĎutim, naša iskustva govore suprotno. Hiperemija koju
sprej izaziva, vrlo brzo dovodi do povećanja otoka povreĎenog tkiva
što je neželjeni neprijatelj i otežava oporavak. S druge strane, i
hladnoća sama po sebi, ima analgetsko dejstvo pa smo mišljenja da
apsolutnu prednost treba pružiti ledenim pakovanjima, tim pre što se i
na domaćem tržištu mogu nabaviti suva pakovanja koja su izuzetno
pogodna za transport i mogu se nalaziti kao redovna oprema u običnoj
lekarskoj torbi. Aplikovanjem leda odmah po povreĎivanju,
presecaju se ili se umanjuju neki patofiziološki mehanizmi povrede
poput krvarenja i izlivanja ostalih tečnosti (limfe, meĎućelijske
tečnosti). Ovo direktno dovodi do manjeg stvaranja otoka i sticanja
preduslova za kasnije ubrzano resorbovanje. Pored smanjenja otoka
(edema) smanjuje se i bol zbog dejstva hladnoće na senzitivne
završetke nerava i time olakšava vreme oporavka.
2. KOMPRESIJA je procedura kojom potpomažemo i poboljšavamo
dejstvo hlaĎenja na taj način što pritiskom na mesto povreĎivanja
povećamo otpor krvarenju i izlivu tkivnih tečnosti, zaustavljamo
proces stvaranja bolnog otoka i na taj način skraćujemo vreme koje će
biti potrebno za resorpciju. Kompresiju radimo uporedo sa hlaĎenjem
i to tako što ledeno pakovanje pričvrstimo elastičnim zavojem.
Ukoliko ne raspolažemo elastičnim zavojem može se upotrebiti
standardni širi zavoj, a ukoliko ni on nije pri ruci, kompresija se može
vršiti i manuelo, blagim pritiskom sopstvenim rukama preko
komprese sa ledom. Nakon skidanja komprese sa ledom ponovo se
postavlja elastični zavoj vodeći računa da se omotavanje vrši u pravcu
srca tako da ne doĎe do lokalizovanja i blokiranja odreĎenih delova
otoka zbog nepravilne kompresije. Zavoj mora biti propisno
postavljen da ne bi kompromitovao oticanje izlivene tečnosti i ne sme
biti previše pritegnut ( jer može doći do prekida protoka krvi kroz
325
venske krvne sudove i limfotok) što je jedini način da se tečnost iz

otečenog predela odvede u sistemsku cirkulaciju i preradi. 3.
ELEVACIJA je podizanje povreĎenog ekstremiteta ili dela trupa u
položaj u kome će se omogućiti olakšano oticanje tečnosti sa
povreĎenog mesta, vodeći računa da se pri tom ne dogodi ponovno
povreĎivanje i da sama manipulacija ne bude bolna. U slučaju
povreĎenog kolena ili stopala, elevaciju je najpogodnije postići
podmetanjem nekog mekog predmeta ispod zgloba (jastuk ili peškir
ili sl.). Elevacija je na taj način fiksirana na duže vreme (24-48h),
zapravo za sve vreme za koje u patogenezi povrede govorimo o
eksudativnoj fazi (fazi izliva i stvaranja otoka). Tek kad ustanovimo
da se otok više ne povećava i da više nije elastičan i mekan već da
menja konzistenciju i daje otpora pritisku, možemo smatrati da nije
više potrebna elevacija. Tada se gube inicijalni znaci povrede kao što
su rubor (crvenilo), kalor (toplota), dolor (bol). Ova eksudativna
faza može trajati različito, u zavisnosti od težine povrede i vrste
povreĎenog tkiva, ali se uglavnom dešava u rasponu od 24-72 sata.
4. IMOBILIZACIJA je postupak koji je u poslednje vreme u
sportskoj medicini poprimio sasvim drugačije značenje od
standardnog. Zaista,relativnost reči imobilizacija je velika i pod njom
se može podrazumevati i sama zabrana nastupa sportiste na
takmičenju. Ipak pod imobilizacijom podrazumevamo stavljanje
povreĎenog dela tela u položaj u kome mu je obezbeĎeno
mirovanje,nemogućnost ponovnog, slučajnog povreĎivanja.
Imobilizacija može biti pasivna i potpuna, kada govorimo o upotrebi
odreĎenih sredstava za imobilizaciju (šine, klinovi, gips, longete,
zavoji) i aktivna i parcijalna kada se povreĎenom dozvole
svakodnevne aktivnosti s tim da se zabrani upotreba povreĎenog
ekstremiteta, iako nije definitivno imobilisan. Prednosti aktivnog
pristupa u imobilizaciji su primećene još iz perioda kada su iskusni
ortopedi registrovali da im se neposlušni pacijenti, koji su se protiv
volje lekara iskradali iz svojih kreveta, brže oporavljaju i uspešnije
leče. Tada je nastupio preokret u tretmanu i povreĎenima je pored
obične imobilizacije savetovano da se uz pomagala što više kreću.
Danas smo svedoci da je imobilizacija doživela potpunu
transformaciju. I u najtežim frakturama postoje konstruisani aparati
326
koji imobilišu samo povreĎenu kost dok se pacijent sasvim normalno

ponaša i čak obavlja svoju radnu obavezu. Prednosti ovakve
imobilizacije su očigledne. Ne dolazi do atrofije muskulature
imobilisanog ekstremiteta što je u slučaju povrede kod sportista
izuzetno važno, jer su kod njih atrofični procesi daleko brži i
posledice po ponovno osposobljavanje za sport, ponekad, veoma
teške. S druge strane, dugotrajna imobilizacija je skopčana i sa
dodatnim komplikacijama (Sudekova bolest napr. ) što se aktivnim
pristupom izbegava.
U slučaju imobilizacije je i otkriveno pravilo da fizičko
vežbanje jednog dela tela ima pozitivno dejstvo i na deo tela koji ne
vežba što je predstavljalo veliko i značajno otkriće i postalo jedan od
krunskih dokaza pozitivnog dejstva fizičkog vežbanja na celokupan
organizam. 5. MITELA (mirovanje) , predstavlja postupak poštede
povreĎenog sportiste od treninga i takmičenja i u biti u sebi sadrži i
elemente imobilizacije. MeĎutim, s druge strane, mitela ili pošteda
ima sasvim dobro definisane sopstvene kritrerijume i možemo je
podeliti u nekoliko faza 1. Prva faza mitele- koja se podudara
sa eksudativnom ili akutnom fazom povrede obuhvata vreme primene
bazičnih principa terapije i traje od momenta povreĎivanja pa do 48-
72h u zavisnosti od težine povrede i vrste povreĎenog tkiva. Ova faza
mitele je najstroža i predstavlja fazu apsolutne poštede gde, osim
kretanja zbog ličnih potreba i statičkih vežbi nepovreĎenih delova
tela, nikakvo drugo kretanje nije dozvoljeno. 2. Druga faza
mitele se poklapa sa resorptivnom fazom povrede i u njoj se
započinje sa nekom od fizikalnih procedura, gde se pacijent pored
lečenja slobodno kreće, a u lakšim povredama i započinje sa opštim
fizičkim vežbanjem. U ovoj fazi pored aparaturnog fizikalnog
tretmana,dolaze u obzir plivanje, kineziterapijske seanse, masaža i
hidromasaža kao i standardni oblici kretanja (šetnje, gimnastika). Ova
faza takoĎe različito traje, od 72 časa do 14 dana i, ukoliko se radi o
lakoj povredi, unutar ove faze se i završi oporavak. Kod težih i teških
povreda, prelazi se u sledeću fazu koja se samo u relativnom smislu
tumači kao mitela, u fazu selektivnog vežbanja.
3. Treća faza (faza selektivnog vežbanja) u kojoj povreĎeni
sportista započinje fizičko vežbanje koje ima obeležje trenažnog
327
procesa sa selektivnim pristupom, štedeći povreĎeni ekstremitet od

maksimalnih trenažnih opterećenja (selektivna mitela). Ova faza
može trajati od 14 dana do 6 meseci (kod izuzetno teških povreda) i
vrlo je osetljiva. I najmanja nestrplljivost može dovesti do ponovnog
povreĎivanja,što bi značilo pretvaranje povrede u hroničnu koja uvek
ima obeležje oštećenja, koje je teško , ili daleko teže, sanirati.
328
11. FIZIKALNA MEDICINA
11. 1. DELOVANJE RAZLIČITIH OBLIKA FIZIČKE

ENERGIJE NA LJUDSKI ORGANIZAM
U većini udžbenika fizikalne medicine, najčešće iz didaktičkih, a i

edukativnih razloga , fizikalna medicina je podeljena na tri velike
oblasti;
1. FIZIKALNA PREVENTIVA
 Ima za cilj očuvanje zdravlja, podizanje otpornosti,

sprečavanje povreda i obolenja.
 Uključuje niz postupaka (sistematski pregledi, praćenje
razvoja, otkrivanje deformiteta) i mera (korektivne vežbe,
rekreacija, sport) koji pomažu pravilnom razvoju.
2. FIZIKALNA REHABILITACIJA
 puno funkcionalno osposobljavanje posle povreda i
bolesti.
 može biti rana i definitivna rehabilitacija
 često se nastavlja medicinskom rekreacijom, koja ima
za cilj poboljšanje kvaliteta zivota.
Fizikalna medicina i rehabilitacija, kao izuzetno dobro
definisane medicinske grane, našle su svoje punopravno mesto i u
okviru sportske medicine. Ne samo zbog toga što je sa povećanjem
učesnika u fizičkoj kulturi u poslednjim decenijama naglo povećan
traumatizam, niti zbog toga što se u odreĎenom broju slučajeva zaista
može govoriti o specifičnoj traumi, rezervisanoj samo za sport , već i
zbog toga što se u sportskoj rehabiltaciji oduvek postavljalo mnogo
više zahteva nego u klasičnim slučajevima traume. Ne mislimo pri
286
tom na one zahteve tipa"što pre osposobiti takmičara za nastup" jer

takvim stavovima nije mesto u literaturi ovakvog profila, već na
notornu činjenicu da se ciljevi rehabilitacije u sportu drastično
razlikuju od ciljeva rehabilitacije uopšte. Jednostavno,krajnji cilj
rehabilitacije povreĎenog sportiste sa frakturom potkolenice nije
osposobiti sportistu da hoda, već osposobiti sportistu da normalno
nastavi svoju sportsku karijeru, što znači -maksimalni režim rada za
oporavljeni ekstremitet. Ovo je kompeksniji i teže ostvarljivi
cilj,zbog čega sportska rehabilitacija oduvek predstavlja avangardnu
disciplinu u okviru klasične rehabiltacije.
3. FIZIKALNA TERAPIJA
11. 2. OSNOVI FIZIKALNE TERAPIJE U SPORTSKOJ

TRAUMI
FIZIKALNA TERAPIJA koristi različite oblike fizičke
energije u lečenju.
Fizikalna terapija može biti : -aktivna i pasivna
 aparaturna i bezaparaturna
 ili koristi klimatske faktore.
Za ovaj prikaz , sve fizikalne procedure možemo grubo
podeliti na dve
odvojene skupine:
1. Aparaturne procedure
2. Bezaparaturne procedure
Pored ove , sve više se nameće podela fizikalnih tretmana u
odnosu na vreme njihovog započinjanja od momenta povreĎivanja.
Tako govorimo o:
 ranom fizikalnom tretmanu
 standardnom fizikalnom tretmanu
U APARATURNE fizikalne procedure ubrajamo one
procedure za koje je potrebna primena aparata u terapiji, od kojih bi
nabrojali najčešće korišćene u sportskoj traumi:
287
1. elektroforeza lekova
2. dijadinamičke struje
3. ultrazvuk
4. termoterapija KLASIČNA TERAPIJA
5. elektrostimulacija
6. galvanske struje
7. vakum terapija
8. elektromagnetna terapija MODERNA TERAPIJA
9. laser terapija
10. radar
Prvih šest aparaturnih procedura spadaju u klasiku fizikalne

terapije ,iako i danas veoma često upotrebljavanu i ubrajaju se u
standardni fizikalni tretman. Zbog njihove osobine da zagrevaju tkivo
kroz koje prolaze, ne mogu se upotrebiti u prvoj, akutnoj fazi
povreĎivanja jer bi pogoršali stanje povrede. To ne važi za vakum
terapiju, elektromagnetnu visokofrekventnu terapiju, laser i radar,
koji (sem poslednjeg), u svojim portabl verzijama predstavljaju
standardnu opremu sportskog lekara. Većina ovih aparata je
napravljena u verzijama sa sopstvenim energetskim napajanjem, pa je
aplikacija terapije moguća i u toku transporta. Svi spadaju u aparate
koji otpočinju rani fizikalni tretman i na taj način drastično skraćuju
vreme oporavka. Po podacima D.Jović-a, rani fizikalni tretman može
za trećinu da skrati ukupno vreme oporavka. Princip je vrlo
jednostavan. Potenciranjem dejstva bazičnih principa terapije (jer se
rani fizikalni tretman nadovezuje na njih) minimiziraju se posledice
povreĎivanja i reakcija tkiva na povredu smanjuje. Na taj način se,uz
ubrzanje resorpcije vrlo brzo završava najopasnija,eksudativna faza
povrede i prelazi u resorptivnu koja omogućuje selektivnu mitelu o
čemu smo prethodno govorili. Skraćivanje vremena
rehabilitacije za skoro trećinu učinilo je opravdanim i neophodnim
prisustvo ekipa za rehabilitaciju u svim reprezentativnim selekcijama
na većim sportskim takmičenjima (Univerzijada, Mediteranske igre,
Evropska, Svetska prvenstva i Olimpijada).
288
U BEZAPARATURNE fizikalne procedure ubrajamo:

 masažu
 samomasažu
 kineziterapiju
 peloidoterapiju (topla lekovita blata)
 krioterapiju
 kriomasažu
 terapeutsko fizičko vežbanje (sportske aktivnosti u
cilju lečenja)
Daleko veću popularnost meĎu sportistima zauzimaju
bezaparaturne fizikalne metode lečenja jer, uz potrebno znanje,
zahtevaju samo malo dobre volje a uzvraćaju višestrukom korišću. Na
spada u domen ovog štiva da podrobnije govorimo o gore navedenim
metodama (terapeutsko fizičko vezbanje smo izdvojili u posebno
poglavlje) jer o masaži i kineziterapiji postoji veoma kvalitetna
literatura dostupna svakom studentu a koju smo naveli na kraju našeg
udžbenika. Mišljenja smo da jedino još nekoliko reči treba reći o
KRIOTERAPIJI I KRIOMASA@I
Krioterapija predstavlja specijalnu terapijsku proceduru koja

podrazumeva rashlaĎivanje povreĎenog mesta (postoje i aparati) sa
pakovanjima leda. Krioterapija je najčešće indikovana u akutnoj fazi
bolesti što smo naveli kod bazičnih principa terapije sportskih
povreda, ali i kod lečenja hroničnih ili hroniciranju sklonih oštećenja
(teniski lakat, skakačko koleno, povreda kliznog puta ramena,
bursitisa). Komprese sa ledom su indikovane i u slučaju akutnih
abdominalnih zapalenja (appendicitis, adneksitis i u nizu ginekoloških
infektivnih stanja u maloj karlici) i nezamenljiva su dopunska terapija
u sprečavanju širenja infekcije. Nasuprot krioterapiji, koja
podrazumeva kontinuirano aplikovanje leda ili niskih temperatura u
odreĎenom vremenskom intervalu, kriomasaža je procedura u kojoj
se blagim , laganim kružnim pokretima masira povreĎeno mesto sa
slobodnim ledom. Pored jednostavnosti u primeni i malom broju
kontraindikacija, ova terapija pruža veoma dobre rezultate i veoma
često predstavlja poslednji adut lekara. Poneka hronična sportska
289
oštećenja poput starog "skakačkog kolena" i pored svih modernih

fizikalnih procedura završe na redovnoj dugogodišnjoj kriomasaži
nakon treninga. Kriomasaža se može raditi najviše tri puta po 5 minuta
blagog kružnog masiranja i to do 10 dana. Ukoliko se u ovom periodu
ne regfistruje poboljšanje tipa smanjenja tegoba i povraćaja funkcije,
terapija se mora prekinuti i potrežiti bolje rešenje.
Fizikalna medicina u lečenju koristi različite vrste fizičke
energije;
Helioterapija - sunčeva svetlost
Hromoterapija - okom vidljivi
1. SVETLOST svetlosni zraci
Ultraljubičasti zraci
Infracrveni zraci
Infra zvuk
2. ZVUK:
Čujni zvuk
Magnetna polja velike snage
3. MAGNETIZAM:
Eektromagnetna polja
Jednosmerne i naizmenicne struje
4. ELEKTRICITET:
Visoko i nisko frekventne struje
5. TOPLOTNA Indiferentna i visoka temperatura:
ENERGIJA: Niske temperature: KRIOTERAPIJA
TERMOTERAPIJA
AKTIVNA - Kineziterapija
6. MEHANIČKA - Ergoterapija
ENERGIJA: PASIVNA - Pasivni pokret
- razni oblici masaže
Hidrotemalne procedure
7. VODA:
Hidrokinetičke procedure
Snižen - Hipobarična terapija
8. PRITISAK:
Povišen - Hiperbarična terapija
290
12. ZDRAVSTVENA KONTROLA
U FIZIČKOJ KULTURI
12.1. ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE SLU@BE
U SR Jugoslaviji organizacija zdravstvene službe u fizičkoj

kulturi je zadržala regionalni karakter koji je imala i pre
reorganizacije, s tim što je najviši nivo stručno-medicinskog
organizovanja sa Saveznog spušten na Republički nivo. Strukturna
šema organizacije bi izgledala ovako:
A)
 školske ambulante (Domovi zdravlja)
 ambulante po klubovima i sportskim društvima
 školski dispanzeri
B)
 ambulante sportske medicine po Domovima Zdravlja
 Gradska poliklinika za zdravstvenu zaštitu studenata
 Gradski dispanzer sportske medicine
C)
 Regionalni zavodi za sportsku medicinu
D)
 Republički zavod za sportsku medicinu
I profil zdravstvenih radnika koji učestvuju u ostvarivanju
zdravstvene zaštite nije jedinstven i u zavisnosti je od nivoa na kom se
zdravstvena zaštita ostvaruje. Na najnižem nivou organizovanja, u
školskim ambulantama i klubskim ambulantama, rade lekari opšte
prakse ili specijalizanti iz pedijatrije i sportske medicine, a nije redak
slučaj da u njima rade lekari opšte prakse sa završenim kursom za
sportskog lekara. Ne tako retko,kad je sport u pitanju, u ovim
ambulantama rade lekari svih specijalnosti medicine,često i onih koji
nemaju mnogo blisku vezu sa sportom.
Na drugom nivou, u školskim dispanzerima , najčešće rade
specijalisti pedijatri, a u sportskim dispanzerima -specijalisti sportske
medicine. U ovim ustanovama je kvalitet zdravstvenih usluga na
291
višem nivou, budući da su sportistima-pacijentima na raspolaganju

kabineti ostalih specijalističkih službi,laboratorija i Rentgen. Na
žalost, broj specijalističkih ambulanata iz sportske medicine u SR
Jugoslaviji je izuzetno mali i daleko ispod potrebnog broja.
Najveći broj ambulanti su ambulante u regionalnim
Zavodima za sportsku medicinu ili regionalnim Domovima zdravlja.
I ovde rade specijalisti sportske medicine u uslovima koji su još
povoljniji jer se nalaze u mogućnosti da koriste usluge gotovo svih
specijalnosti medicine od strane Regionalnih bolnica ili Kliničkih
centara. Što se tiče organizacije zdravstvene službe za školski
uzrast, školski dispanzeri su trijažno mesto odakle, prema potrebi,
pacijenti imaju mogućnost da budu upućeni u bilo koji klinički Centar
u republici. Za sportiste postoje još Reginalni zavodi za sportsku
medicinu u kojim, pored zdravstvenih radnika, svoje usluge pružaju i
kvalifikovani pedagozi fizičke kulture. Profil kadrova je na najvišem
nivou jer se radi o multi-disciplinarnim timovima sa visokim
akademskim zvanjima koji su osposobljeni da , pored klasičnih
zdravstvenih usluga, pruže i usluge iz oblasti sportske fiziolgije,
antropomotorike, metodike sportskog treninga itd.
I na kraju, na vrhu piramide stoji Republički Zavod za
fizičku kulturu i medicinu sporta, vrhunska ustanova u kojoj sportisti
mogu da dobiju najviši stepen stručne i pedagoške pomoći. Ova
ustanova je opremljena najmodernijom opremom za preglede i
testiranja sportista bilo pojedinaca ili ekipa, kako u laboratorijskim
uslovima tako i na terenu. Tim stručnjaka je sastavljen od
najiskusnijih specijalista sportske medicine i pedagoga fizičke kulture
i osposobljen da testira vrhunske sportiste. Ovaj Zavod tesno
saraĎuje kako sa drugim bliskim zdravstvenim ustanovama tako i sa
Republičkim i regionalnim organizacijama fizičke kulture (SOFK-a i
JOK). Ova ustanova je registrovana i za edukaciju kadrova iz oblasti
sportske medicine (specijalizacija iz sportske medicine) i u poslednjih
15 godina iz nje je izašlo preko 40 novih mladih specijalista .
U ovu šemu organizacije želi da uĎe i Fakultet za fizičku
kulturu i Beograda, budući da je stručno, materijalno i metodološki
osposobljen za pružanje odreĎenih, kako zdravstvenih, tako i
pedagoških usluga na najvišem nivou. U tu svrhu, na Fakultetu je
292
osnovana Metodološko- istrazivačka laboratorija (MIL) u čijem

okrilju se stvara i Laboratorija za funkcionalnu dijagnostiku u fizičkoj
kulturi i sportu. Budući da je predviĎeno da, pored osoblja sa
Biološke katedre, u radu ove laboratorije punopravno učešće uzmu i
stručnjaci sa svih ostalih katedri Fakulteta, stvoreni su preduslovi za
nastajanje "kritične mase" znanja, sposobnosti, opreme i prostora koja
bi u najskorijoj budućnosti trebalo da rezultira kvalitetnim nastupom u
svim oblastima fizičke kulture. Naravno, osnovno opredeljenje
Fakulteta je i dalje edukacija visoko obrazovanih stručnjaka iz oblasti
fizičke kulture ali će se, uporednim istrazivačkim radom kao i
pružanjem rutinskih stručnih usluga, poboljšati kvalitet kako samih
predavača tako i svršenih studenata.
12. 2. METODOLOGIJA ZDRAVSTVENE ZAŠTITE U
FIZIČKOJ KULTURI
Da fizičko vežbanje, pored pozitivnog ima i evidentna
negativna dejstva na zdravlje, najbolje svedoči podatak da je u
oblasti fizičke kulture sve više lekara koji su uključeni u direktno
pružanje zdravstvene zaštite sudionicima u njoj. I potrebno navedena
šema svedoči o potrebi da se omogući dobro organizovana, stručna i
kvalitetna zdravstvena zaštita kako bi se predupredile negativne
pojave i posledice bavljenja sportom ili rekreacijom.
Budući da se sportom, u najvećem broju, bavi školska i
studentska omladina, dakle osobe u plastičnom periodu svog
biološkog razvoja,to je PREVENCIJA patoloških pojava na prvom
mestu i glavni zadatak celokupne zdravstvene mreže u fizičkoj kulturi,
jer se radi o najosetljivijem periodu ljudskog razvoja u kome čak i
fizičko vežbanje, poznato po blagotvornom dejstvu, pod odreĎenim
uslovima može postati veoma opasan neprijatelj zdravlja i fizičkog
razvoja. Da bi se preventivno delovalo, oformljen je sistem
zdravstvenih pregleda koji je zasnovan na strogo odreĎenim načinima
sprovoĎenja lekarskog pregleda, što nazivamo
12. 2. 1. METODOLOGIJA ZRRAVSTVENOG

PREGLEDA.
293
Osnova karika sistema prevencije je redovni SISTEMATSKI

PREGLED SPORTISTE. Pod sistematskim pregledom
podrazumevamo strogo definisan skup postupaka i merenja pomoću
kojih lekar ustanovljava sledeće činjenice:
 zdravstveni status pacijenta u celini pregledom svih
predviĎenih organskih sistema ponaosob,
metodologijom predviĎenom za ovaj nivo pregleda
 biološku starost pacijenta na osnovu procene
hronološke starosti i stepena razvoja antropometrijskih
i sekundarnih polnih karakteristika.
 stanje fizičkog razvitka i eventualno prisustvo pojave
deformiteta u razvoju
 nivo funkcionalnih sposobnosti kardiovaskularnog
sistema
 nivo razvoja osnovnih motoričkih karakteristika
(snaga, brzina, fleksibilnost, koordinacija) .
Sve podatke o pregledu lekar unosi u ZDRAVSTVENI
KARTON.
Podaci iz zdravstvenog kartona su tajni i mogu se saopštavati
trećim licima samo uz saglasnost pacijenta. Budući da je to treće lice u
fizičkoj kulturi ili profesor fizičkog vaspitanja u školi ili trener
ukoliko se radi o sportisti, smatra se da se ne radi o kršenju principa
tajnosti, jer se radi o osobama koje treba tesno da saraĎuju. S druge
strane, pozitivno koriščenje podataka iz Zdravstvenog kartona
podrazumeva njihovo koriščenje radi blagovremenog ispravljanja
patoloških tendencija u toku biološkog razvoja kao i radi usmeravanja
dejstva fizičkog vežbanja radi otklanjanja početnih simptoma
deformacija i poremećaja u biološkom razvoju. Ovde saradnja lekar-
pedagog u fizičkoj kulturi dolazi do punog izražaja i od kvaliteta te
saradnje zavisi uspešnost celog sistema zdravstvenog preventivnog
delovanja i pozitivnog dejstva fizičkog vežbanja na zdravlje dece i
omladine.
Zdravstveni karton obavezno sadrži sledeća poglavlja;
294
1. Zaglavlje ili deo za GENERALIJE u kome se unose opšti

podaci o pacijentu bitni za njegovu identifikaciju, ime i prezime,
matični broj graĎana, registarski broj zdravstvenog osiguranja i broj
zdravstvene knjižice, starost , pol, i adresa stanovanja 2. Deo
za ANAMNESTIČKE PODATKE u kome se u najkraćim crtama
unose podaci iz lične, porodične i sportske anamneze pacijenta.
3. Deo za STATUS PRAESENS,(trenutno stanje)u koji lekar
unosi , u najkraćim crtama ili često samo pozitivan nalaz, ili podatke
sopstvenog pregleda po sledećem redosledu:
a. Glava i vrat sa kožom i vidljivim sluzokožama
Pregled se radi u sedećem položaju i podrazumeva
somatoskopiju konfiguracije glave, pregled otvora ušnih i nosnih
kanala, palpaciju limfnih žlezda i osetljivih tačaka frontalnih i
maksilarnih sinusa. Dalje, pregled grla i usta (stomatološki status).
Ukoliko postoji karies, zabeleži se tačan broj obolelih zuba i saopšti
pacijentu da je obavezan da ih popravi u odreĎenom roku.
b. Pregled grudnog koša, pluća i srca.

U pregled grudnog koša ubraja se somatoskopija grudnog
koša i kičmenog stuba,pregled pluća i srca auskultacijom plućnih
šumova i srčane radnje. Tom prilikom se meri puls i arterijska tenzija
ukoliko se poseduje aparat za merenje pritiska sa prilagoĎenom
manžetnom za uzrast pacijenta. I ovaj deo pregleda se sprovodi u
sedećem položaju.
c. Pregled abdomena
Podrazumeva pregled pacijenta u ležećem stavu sa savijenim
nogama u kolenima gde lekar proverava mekoću trbušnog zida, zatim
da li se jetra i slezina mogu palpirati i ukoliko mogu kolike su
veličine i da li se radi o njihovom povećanju. Zatim se u sedećem
položaju radi gruba veterinarska perkusija lumbalnog dela radi
provere osetljivosti bubrežnih loža na potrese.
d. Pregled lokomotornog aparata se vrši u stojećem stavu gde se
ispitaniku naloži da prvo iz profila a zatim okrenut leĎima stoji na
dva metra od lekara da bi ovaj uočio položaj i stepen iskrivljenosti
kičmenog stuba, opšti stav pacijenta, položaj ekstremiteta prema trupu
kao i krivinu Ahilove tetive. Zatim mu se naloži da hoda, pri čemu
295
se proverava pravilnost hoda i stav potkolenice i stopala pri hodu radi

otkrivanja ravnih stopala i valgus položaja potkolenice. Ovaj položaj
potkolenice je najčešće posledica dugogodišnjeg zanemarivanja
spuštenog svoda stopala što zbog promenjene statike u toku rasta
kostiju doprinosi njenom krivljenju i nepopravljivom deformitetu.
4. deo za antropometrijska merenja u koji se unose podaci
o osnovnim antropometrijskim podacima. Ovaj deo sadrži najmanje
5 kolona da bi se u njih redovno upisivala nova merenja i odreĎivao
tempo razvoja.
5. OPŠTI DEO u kome je predviĎeno mesto za kontrolne i
prevremene preglede do kojih dolazi ukoliko se sportista povredio ili
na prethodnom pregledu nije bio osposobljen za redovno treniranje.
U sistematski pregled ,po metodološkom uputstvu
Republičkog zavoda za fizičku kulturu i medicinu sporta, predviĎeno
je i snimanje EKG u miru i naporu RTG pluća i uzimanje krvi i
mokraće na analizu jednom godišnje. Nalaz lekara nakon
sistematskog pregleda može biti:
 sposoban
 ograničeno sposoban
 privremeno nesposoban (naznačiti dokle)
 stalno nesposoban
Pravilnikom zdravstvene Komisije bivše SFKJ, svi

registrovani sportisti do 18 godina starosti su bili dužni da se tri puta
sistematski pregledaju u toku kalendarske godine, u odreĎenim
regionalnim ambulantama, a sportisti stariji od 18 godina samo dva
puta u toku jedne godine za vreme bavljenja sportom.
12. 3. SELEKCIJA U SPORTU - LABORATORIJSKI MODEL
Verovatno da nema puno nacija u svetu koja sa tako volje i

žara svakodnevno učestvuje u sportu i sportskim tokovima. Bezbroj
časopisa , sportskih emisija , TV sati sportskog programa, jedan su od
dokaza zainteresovanosti ljudi sa ovih prostora sportskim temama i
sportskim tokovima. Jedan od najinteresantnijih sportskih problema sa
kojima se naš prosečan čovek redovno bavi je selekcija u sportu.
296
Nema ni jedne naše sportske selekcije koja nije, zbog izuzetnog

interesovanja prosečnog čoveka , trpela takozvani -pritisak javnosti i
nije bila manje ili više kritikovana. Poneki zvanični selektori su bili ,
pod ovim pritiskom , značajno ometani u vršenju svojih dužnosti. S
druge strane, ne može se izbeći činjenica da je proces masovnog
učestvovanja u sportskoj selekciji neizbežna pa i poželjna pojava koja
nabolje govori o čvrstini veze sporta kao bitne karike sociološkog
prostora i čoveka kao pojedinca-individue. Što je veza čvršća , i sam
sport je snažniji i kvalitetniji. I obratno, naravno. Postoje dosta jaka
naučna objašnjenja samog procesa individualnog selekcionisanja
preko pojave koja se u informatici često naziva ekspetni sistem.
Naime, svaki čovek je u stanju da snimanjem odreĎenih situacija (pa i
sportskih motoričkih zbivanja) stvori sopstveni sistem vrednosti i na
osnovu njega kategoriše pojavu i stvara redosled vrednosti. Ova
činjenica leži u srži objašnjenja otkud toliko selektora u našem sportu.
MeĎutim, do ekspertnog sistema stoji samo jedan mali stepenik koji
99. 9 % selektora deli od vrha. Taj stepenik je neprelazan jer se
sastoji od osobina koje samo pojedinci mogu da poseduju. Te osobine
su imaginacija , sposobnost predviĎanja i znanje zasnovano na
ogromnom iskustvu i snimljenim podacima o velikom broju sportista,
njihovom razvojnom putu preprekama koje ih na tom putu čekaju.
Otuda u jugoslovenskom sportu pravih selektora ima svega desetak ali
su zato svetskog ranga. Ali, da se vratimo na osnovnu temu-selekcija
u sportu. Šta pod ovim pojmom se podrazumeva? Selekcija u sportu
je proces odabiranja sportista prema njihovim individualnim
biološkim kvalitetima i izraženim specifičnim karakteristikama sa
ciljem da se kroz proces razvoja dovedu u poziciju postizanja
sportski vrednih rezultata.
Iz definicije proizilazi da bi osnovni zadaci selekcije

trebali biti
A) otkrivanje velikih bioloških potencijala pojedinaca

B) usmeravanje ovih potencijala u segment sportskog
prostora u kome će doćI do najvećeg izražaja
C) Periodična kontrola razvoja
297
Već na samom početku postoji jedna velika nepoznanica.

Kako definisati proces otkrivanja talenata i u kom slučaju o ovom
procesu možemo govoriti kao o sistemu. Po nekim važećim svetskim
standardima samo ako bi se pod kontrolom sistema koji oformi država
nalazilo više od 10% raspoložive baze za selekciju možemo govoriti o
organizovanoj selekciji. U tom slučaju kod nas su samo poneki
sportovi (fudbal i košarka) u položaju da ispune ovaj oštar preduslov.
Svi ostali sportovi uključujući i one najtrofejnije (vaterpolo, odbojka
,rukomet) ne ispunjavaju ovaj preduslov i možemo smatrati da nema
sistemske selekcije.
Ni druge dve bitne osobine sportske selekcije-usmeravanje i
kontrola procesa razvoja, nisu bez značajnih otežavajućih okolnosti jer
proces selekcije u sportu je samo delimično kontrolisan proces u
kome sportski radnici (treneri, sportski savezi, klubska rukovodstva)
imaju udela. Velikim delom , proces selekcije u sportu se odigrava i
prema prirodnim zakonima eliminacije i prirodne selekcije kao i
prema sociološkim zakonima ponašanja uže grupe. Ovo sam proces
selekcije postavlja na višeslojan nivo i zahteva da o svakom od njih
kažemo ponešto.
Proces prirodne selekcije je najlakše opisati jer u biti sadrži
već odavno poznate zakonitosti da biološka svojstva pojedinca
predstavljaju grupisani kvalitet koji u poreĎenju sa drugim
pojedincima imaju odreĎen odnos. Snažnije jedinke , sa biološkim
potencijalom većim od ostalih u grupi, predstavljaju vodiča-
predvodnika i vrlo brzo se nameću grupi. Od njegovog stava veoma
često zavisi odnos grupe prema nekom manje vrednom članu. Tako
se već u pionirskim selekcijama može govoriti o uređenom odnosu
pojedinaca i trener je zadužen da ga otkrije , kanališe i sprečii
incidentne situacije. Pojedini treneri zato imaju potrebu da ONI
predstavljaju vodiča grupe eliminišući prirodnom selekcijom
odabranog vodiča što u mlaĎim uzrasnim kategorijama još i može da
zaživi, ali u starijim ima kontraproduktivne efekte. Proizvod ovakvog
pristupa je sputavanje najboljeg a to nikad nije donosilo kvalitet.
MeĎusobnim uklapanjem prirodnih tokova selekcije u sportu i
selektivnog rada stručnjaka, dolazi se do kvaliteta u seniorskom
298
sportu. Sada se opravdano postavlja pitanje čemu onda laboratorijska

selekcija i šta ona zapravo predstavlja? Odgovor je kompleksan i zbog
njega je postavljen ovako obiman uvod. Naime , dobro organizovane
društvene zajednice stepen svoje dobre organizovanosti refektuju,
izmeĎu ostalog, sposobnošću da stvore sopstveni sistem regulisanja
tokova u pojedinim socijalnim delovima prostora. Prevedeno na jezik
sporta, dobro organizovane društvene zajednice putem organizovanog
sistema i modela utiču da na prostoru sporta kontinuirano se odigrava
kvalitetan proces sportske selekcije. Kao merilo ovog procesa može
poslužiti mesto te društvene zajednice meĎu ostalim meĎunarodnim
subjektima na nekom velikom svetskom takmičenju poput Olimpijade.
Pri tom, veličina društvene zajednice nije i preduslov njene uspešnosti
što organizaciju stavlja u prvi plan (Pirogov). Najbolji dokaz je
status Bugarske na pretposlednjim olimpijskim igrama kada je zauzela
četvrto mesto ispred barem deset daleko moćnijih (u ekonomskom
smislu) i mnogoljudnijih nacija.
Svaki sistem selekcije zavisi od najmanje dve komponente:
 baze selektivnog modela

 modela selekcionisanja u užem smislu (program
selekcije)
Veće nacije se mogu bezbrižno osećati barem kada je u pitanju

prva komponenta , baza za selekciju -broj dečaka i devojčica koji se
svake godine opredele da započnu sa sportskim treningom. Male
nacije već na prvom koraku imaju problem. Baza za selekciju je
mala. Otuda , u jako generalizovanom smislu, postoje u biti dva
svetska modela selekcije u sportu
 Intenzivni - dirgovan jakim uplivom organizovane
društvene zajednice i
 Ekstenzivni koji se u najvećoj meri odigrava spontano
zbog prirodno bogatih resursa nacije.
Koji je model u Jugoslaviji? I ovo predstavlja teško pitanje jer
se naša zemlja već skoro deceniju nalazi u tranziciji i veći delovi
socijalnog prostora nisu u stacionarnom stanju već doživljavaju
299
konstantne promene. Može se reći da , barem u ovom trenutku,

istovremeno deluju oba modela i oba su sa velikim nedostatcima.
Kod ekstenzivnog modela nema dovoljne baze za većinu sportova
(naročito za individualne sportove), dok intenzivni metod nije ni
institucionalizovan ni povezan u celinu. Tako, u sporadičnim
slučajevima, nekoliko grupa stručnjaka pokušava da osmisli
intenzivniji i organizovaniji nastup u sportskoj selekciji u kome bi
nauka imala više udela i omogućila efikasniji i ekonomičniji rad.
Jedan, ne mali problem,označio je prekretnicu u razmišljanju da li je
laboratorija potrebna ili ne. Taj problem je izišao iz procesa iniciranog
od osnovne socijalne ćelije porodice koja se u jednom trenutku
pojavila kao osnovni pokretač baze sportske selekcije. Roditelji su
odjednom postali i inicijatori sportskog usmeravanja i moderatori tog
procesa. Ponegde je proces doveden do apsurda. Nestručni ili
poluobučeni roditelji su svoju decu uvodili u sport za koji su sami , po
svojim kriterijumima , odredili da je dete talentovano i rukovodili
trenažnim procesom!. Pri tome , ponekad i nesvesno, odluke su
donosili iz različitih motiva (trenutna aktuelnost sporta, materijalna
egzistencija, modni trend) koji , sami za sebe ne predstavljaju
kvalitetan motivacioni prostor i , što je najbitnije, ne potiču od deteta,
centra celog procesa. Zato se potreba za stručnom pomoći , naročito u
momentu pojave tata-mama selekcije. iskazala kao imperativ i jedina
mogućnost kakvog takvog kanalisanja ovog procesa u ekspanziji.
Jedan od modela ćemo predstaviti u sledećim redovima pod uslovnim
nazivom
12. 4. BEOGRADSKI MODEL LABORATORIJSKE

SELEKCIJE U SPORTU.
Svaki model selekcije počiva na osnovnim principima na

kojima je utemeljio polazišne tačke i oslonce za nadgradnju. Naš
model se zasniva na sledećim principima:
 svaki sportista je integralna biološka celina
300
 svaka biološka celina se sastoji od dobro

izdiferenciranih delova-komponenti koje i same za
sebe mogu predstavljati kvalitet .
 testiranjem pojedinih segmenata bioloških
svojstava sportiste moguće je ostvariti uvid u
pojedinačne njegove kvalitete i proceniti moguću
efikasnost u vršenju odreĎenih sportskih radnji
 Vrednost bioloških svojstava je moguće pretvoriti u
sitem numeričkih vrednosti -OCENU
Iz principa je proizašla i strategija koja se bazirala na

sledećem:
1. Stvoriti Multidisciplinarni tim u procesu testiranja

2. Nabaviti Multikomponentnu opremu
3. Usmeriti se na Ekspertno tumačenje rezultata (svaki
prostor ima svog stručnjaka koji , zajedničkim usklaĎivanjem
sa ostalim mišljenjima , stvara procenu talentovanosti za
odreĎen sport)
Za ekspertizno mišljenje potrebno je izučiti kvalitete sledećih

prostora pojedinca usmerenog u selektivni model:
 zdravstveno stanje
 morfološke karakteristike ( telesna kompozicija,
morfotip, prognoza razvoja)
 funkcionalne sposobnosti ( respiratornog i
kariovaskularnog sistema)
 psihološke karakteristike ( konativni i kognitivni
status)
 opšte motoričke sposobnosti (brzina, snaga , sila,
agilnost, koordinacija, fleksibilnost, okretnost)
 specifične motoričke sposobnosti ( motorika u
specifičnim uslovima odreĎenog sporta)
301
Ovakav pristup Laboratorija za Metodičko-istraživački rad pri

Fakultetu fizičke kulture u Beogradu neguje već 6 godina.
Laboratorija je koncipirana na sledeći naćin:
a) biohemijski odsek
b) medicinski odsek
c) odsek za morfo- funkcionalna testiranja
d) odsek za motorička testiranja
e) odsek za psihološka testiranja
f) računski centar
Svaki odsek poseduje svoje ljude, opremu , prostor i

metodologiju testiranja. Veza izmeĎu odseka je putem zajedničkog
informacionog sistema baziranog na specijalno programiranom
Radnom individualnom kartonu. Kako se pojedinac testira , tako se
unose podaci u karton i kompjuter , prema stabdardima koji su mu
zadati, procenjuje individualna svojstva svakog pojedinca i sumira
ocenu. OdreĎene prognostičke funkcije (prognoza razvoja TV i VO2
date su prema poznatim matematičkim modelima ) dok su pojedine
funkcije poput morfotipizacije i procene motoričkih sposobnosti,
autorizovane od strane Laboratorije.
 Zdravstveni status ispitanika je proveren sistematskim pregledom,

EKG-om u miru , testom opterećenja i osnovnom biohemijom
krvne slike, šećera u krvi i pregleda urina.
 Morfološki prostor je analiziran izdvajanjem komponenti telesnog
sastava metodom po Mateigki modifikovanom od Jovića i sar.
Prognoza def TV je uraĎena odreĎivanjem biološke starosti na
osnovu sekundarnih polnih karakteristika ispitanika metodom po
Taneru a onde je ova vrednost uneta u Beylijeve tablice dostignute
TV i izračunata definitivna TV. Na ovu vrednost dodata je 0.9cm
za muškarce i 0.7cm za žene kao broj kojim se koriguje
akceleracija (ekskluzivni podaci ove laboratorije). Morfološki
prostor se ocenjuje na osnovu MFR-a (mišIćno masni indeks) i
broj poena tako osvojen služI za proces dalje selekcije.
302
 Funkcionalne sposobnosti KVS-a procenjene su ergotestom

odreĎivanjem :
a) VO2max/lit i ml/kg/TM= procena aerobne moćI

b) Laktatne krivulje (tip metaboličkog odgovora)
c) anaerobnog praga ( aerobna efikasnost)
d) maksimalnog zakišeljenja (anaerobni kapacitet)
Prognostiku razvoja VO2 max relativno je lako uraditi ako se

pogleda krivulja biološkog razvoja VO2/lit (apsolutne vrednosti) i
uoči postojanje matematičkoog objašnjenja njenog toka parabole.
 Psihološki status je opredeljen testovima

inteligencije, testovima motivacije i testovima
ličnosti.
 Motorički status je opredeljen sledećim testovima:
a) za agilnost i brzinu 10 x 5 m (fotoćelije)

b) za mišIćnu silu dinmamometrija
c) za koordinaciju taping test za ruke i noge
d) za eksplozivnost skok u vis i skok u dalj ( ergojump)
e) za energetski anaerobni potencijal 15 sec ergo jump
f) za procenat brzih vlakana (%FT) isti test
g) repetitivna mišIćna sila testovima za rameni i trbušni pojas
Pri koncepciji testova Laboratorija je prihvatila sve

preporuke EUROFITA i sve testove ugradila u svoj program.
Specifična motorika se opredeljuje baterijom različitih testova
koji se razlikuju od sporta do sporta. U sportovima gde je potrebno
opredeliti preciznost i jačinu šuta koristi se MAC refleks
kompjuterizovana infracrvena kamera .
Na kraju testiranja dolazi najodgovorniji posao. Gomilu
podataka sastaviti u celinu, formirati zajedničku ocenu koja će svakom
pojedincu opredeliti mesto u prostoru sporta u kome je testiran, i
podatke saopštiti na način koji će biti razumljiv i korektan. Ponekad,
303
ocena selekcije nije dobra i znači potrebu da se izaĎe iz prostora

sporta u kome je pojedinac testiran i opredeli neki drugi sport u kome
je mogućnost postizanja boljeg rezultata veća. MeĎutim , nije problem
iz prostora postignuća izvršiti izmeštanje. Problem je objasniti detetu
da mu sport kojim se trenutno bavi oštećuje zdravlje i da iz njega, iz
preventivnih razloga, mora izaći. Najbolji primer je pojava dilatacije
leve komore kod dečaka u pubertetu kod kojih je otkriveno i
povećanje masne komponente na više od 20%. Ovu dilataciju, kada se
radi o sportovima na suvom , nije lako tretirati kao pred fazu
hipertrofije i razvoja sportskog srca iz prostog razloga što je prisustvo
balasta (velika količina masnog tkiva) nož sa dve oštrice i
potencijalna opasnost od prenaprezanja srca i KVS-a. Zato takvoj deci
savetujemo barem privremeno (dok je akutna faza puberteta u toku)
promenu sportske aktivnosti za neki vodeni sport. Tek po završetku
puberteta ovakva deca mogu da se eventualno vrate u prethodni sport.
Davanje ekspertiznog mišljenja radi konzilijum eksperata i takvo
mišljenje se koriguje i proverava za šest meseci. Najveća moguća
ocena je zbir poena koji se ostvari ocenjivanjem svih testiranih
prostora i od 1.1.1998 nije ograničen. Naravno da procenat krajnjeg
uspeha laboratorijske selekcije nije lako izračunati, pogotovo ako se
radi svega 6 godina. MeĎutim, postoje već prvi rezultati i nekolicina
vrsnih jugoslovenskih šampiona registrovana je u našoj Laboratoriji i
njihovi podaci služe za modelno struktuiranje ekspertnog mišljenja
svih koji su u dosadašnjem procesu selekcije učestvovali.
Jasno je da se sistem sportske selekcije ne može bazirati na
laboratorijskoj selekciji u jednom centru. TakoĎe je jasno da bi
formiranje više jako dobro opremljenih centara bio prevelik finansijski
zalogaj za našu državu , barem u ovom trenutku. Ostaje da se iznaĎe
polovično rešenje koje bi zadovoljilo potrebe razvoja naŠe velike i
dobroopremljene laboratorije a u isto vreme vodilo računa o razvoju
procesa stručne selekcije i u manjim sportskim celinama (regioni,
manji gradovi). Naše mišljenje je da bi za ostvarenje ovakvog cilja
bilo potrebno prvenstveno rešiti dva problema
1. Opredeliti minimum metodološkog pristupa u
laboratorijskoj selekciji koji bi bio dostupan i manjim sportskim
ambulantama i društvima
304
2. Maksimalno ojačati dve ili tri vrhunske laboratorije sa

zajedničkom metodologijom
Naše mišljenje je da bi za rešenje oba zadatka trebalo
formirati tim eksperata koji bi na odreĎenom mestu (savetovanje)
opredelio ovakvu metodologiju i strateški opredelilo centre razvoja i
potrebna materijalna sredstva za njega. Ovo bi trebalo da bude jedan
od prioritetnih zadataka, kako JOK-a, tako i strukovnih sportskih
saveza u najskorijem vremenskom periodu.
305
LITERATURA
1. Blagajac,M. i sar. ;(1984);STRUKTURA ČASA SPORTSKE

REKREACIJE;NIP-PARTIZAN,Beograd
2. Blagajac,M. ;(1994);TEORIJA SPORTSKE
REKREACIJE;SIA,Beograd
3. Brdarić,R. ;(1979);PRIRUČNIK ZA ISHRANU
SPORTISTA;NIPRO Partizan ,Beograd
4. Brdarić,R. ;(1994)BIOHEMIJA SPORTA-skripta za studente
Više trenerske škole;SIA,Beograd
5. Bunak,V. V;(1964);SOVREMENAJA
ANTROPOLOGIA,Univerzitet u Moskvi,Moskva
6. Čogovadze,A. ,Butčenko,L. ;(1984);SPORTIVNAJA
MEDICINA;Medicina Moskva
7. Caregorcev,G. Lekurin,V. (1970);METODOLOGIČNI
PROBLEMI NA SAVREMENNATA BIOLOGIJA I
MEDICINA;FIS,Moskva
8. Conić,@. (1980);OSNOVI FIZIKALNE MEDICINE I
REHABILITACIJE,
Naučna knjiga,Beograd
9. Dembo,A. G. ;(1970);ZABOLEVANIA I POVRE@DENIA PRI
ZANJATIAH SPORTOM;Medicina-Lenjingrad
10. Dembo,A. G. ;(1975);SPORTIVNAJA MEDICINA;FIS-
MOSKVA
11. Dembo,A. G. ;(1979):SPORTIVNAJA MEDICINA I
LEČEBNAJA FIZIČESKAJA KULTURA;FIS,Moskva
12. Dembo,A. G. ;(1980);AKTUALJNIE PROBLEMI
SOVREMENOI SPORTIVNOI MEDICINI,FIS,Moskva
13. Dirix . ,A. ,Knuttgen,H. G,Tittel. ,K. (1988);THE OLYMPIC
BOOK OF SPORTS MEDICINE,Blackwell publ.
14. Dirix,H. ;Knuttgen,H. ;Tittel,K. ;(1988);Internet. Olimp.
Committee,
306
15. Djurdjević,V. (1981);SPORTSKO SRCE;Sportska

knjiga,Beograd
16. Djurdjević,V. ;(1968);POVIŠEN KRVNI PRITISAK I FIZIČKI
NAPOR-KARDIOVASKULARNA OBOLJENJA I FIZIČKO
VE@BANJE;JZFK,Beograd
17. Djurdjević,V. ;(1978);ERGOMETRIJA;Medicinska knjiga
Beograd-Zagreb
18. Ebert J.(1970)OSNOVE RAZVOJNE BIOLOGIJE;Školska
knjiga,Beograd
EUROPIAN TEST OF PHYSICAL FITNESS,(1988)Council of
Europe,Rome
19. Filin,V. P. (1962);PROBLEMI JUNOŠESKOGO SPORTA;FIS-
MOSKVA
20. Gajić,M. (1985);OSNOVI MOTORIKE ČOVEKA;FFK-Novi
Sad
21. Harrison. G. A. et all. ;(1977);HUMAN BIOLOGY;Oxvord
University Press
22. Jakovljev,N. ;(1979);BIOHEMIJA SPORTA;NIPRO-Partizan
SFKJ,Beograd
23. Jović,D. ;Marković,Lj. ;Ugarković,D. ;(1986); Gojaznost i drugi
faktori rizika u žena sa preležanim infarktom
miokarda,Sportskomedicinski Galasnik SMG 1:43-51
24. Jović,D. i sar. ;(1974);STRUČNO METODOLOŠKI
PRIRUČNIK-za rad u organizacijama Saveza za sport i rekreaciju
invalida;Sav. za sport i rek. invalida ,Beograd
25. Karpman,V. L. ;(1980);SPORTIVNAJA
MEDICINA;FIS,Moskva
26. Komfort,A. ;(1967);BIOLOGIJA STARENIJA;Mir-Moskva
27. Kukolj,M. ,Jarić,S. ,Bokan,B. ,Ugarković,D. ,(1995):
Metodičko istraživačka laboratorija Fakukteta fizičke kulture u
Beogradu, Godišnjak FFK-a br 7 ,51-56
28. Kuper,K. ;(1979);NOVI AEROBIK;Biblioteka sport u službi
čoveka,Beograd
29. Kuper,M. ;Kuper,K. ;(1979);AEROBIK ZA
@ENE;SFKJ,Beograd
307
30. Laron,Z. ;Rogol,A. D. (1989);HORMONES AND

SPORT;Raven Press,New York
31. Leskošek,J. 1976);TEORIJA FIZIČKE KULTURE;NIPRO-
PARTIZAN SFKJ,Beograd
32. Letunov,S. P. ;(1964);METODI ISLEDOVANIA
SPORTIVNOI MEDICINE;FIS-Moskva
33. Letunov,S. P;Motiljanska,PE. ;(1951);VRAČEBNII KONTROL
V FIZIECEKOM VOSPITANII,FIS,Moskva
34. Lipsitt,P. L. ;Spiker,C. ;(1963);ADVENCES IN CHILD
DEVELOPMENT AND BEHAVIOR;Academic press-New York-
London
35. Martisorov,E. G. ;(1982);METODI ISLEDOVANIA V
SPORTIVNOI MEDICINE,FIS,Moskva
36. Matković,B. ;(1987);BIOLOŠKA DOB I AEROBNI
KAPACITET;SMG,1-2;72-79
37. Medved,R. i sar. ;(1987);SPORTSKA MEDICINA;JUMENA
Zagreb
38. Miklaševskoi,N. N;(1973);ROST I RAZVITIE
REBENKA;Univerzitet Moskva
39. Milošević,P. ;(1986);OSNOVI ISHRANE
SPORTISTA;NIPRO-Partizan,Beograd
40. Milojević,M. ;Berić B. ;(1983);@ENA I SPORT;FFK ,Novi sad

41. Nešić,Lj. (1982);100 ČASOVA SPORTSKE
REKREACIJE;NIPRO -Partizan,Beograd
42. Nikolić,Z. ;Ilić,N. ;(1994);PRAKTIKUM IZ
FIZIOLOGIJE;FFK,Beograd
43. Paranosić,V. ;(1982);PSIHOLOGIJA SPORTA;NIPRO-
PARTIZAN SFKJ,Beograd
44. Paranosić,V. ;Savić,S. (1977);SELEKCIJA U SPORTU;NIPRO
PARTIZAN-SFKJ,Beograd
45. Paranosić,V. ;Savić,S. (1977);SELEKCIJA U
SPORTU;SFKJ,Beograd
46. Pasinkov,E. I. ;(1969);OBŠ]AJA FIZIOTERAPIJA;Medicina-
Moskva
308
47. Pećina. ,M. Heimer(1995);ŠPORTSKA MEDICINA,Medicinska

biblioteka,Zagreb
49. Popović,N. ;(1986);SPORTSKE POVREDE U
RUKOMETU;Sportska knjiga,Beograd
50. Rakić,C.;(1979);SPORTSKA TRAUMATOLOGIJA;NIPRO-
Partizan SFKJ,Beograd
51. SFKJ ;POVREDE U SPORTU I NJIHOVO LEČENJE;( 1988);
Beograd
52. Smodlaka,V. ;(1984);SPORTSKA MASA@A I
SAMOMASA@A;SPORTSKA KNJIGA,Beograd
53. Smodlaka,V. ;(1985);SPORTSKE POVREDE;SPORTSKA
KNJIGA Beograd
54. Spasojević,N. ;(1982);MEDICINA SPORTA;ZFK-
Vojvodine,Novi Sad
55. Stanojević,I. ;Dragićević,M. ;Adamović,K(1971);UTICAJ
FIZIČKOG VE@BANJA ADEKVATNOG INTENZITETA NA
SOMATSKI RAZVOJ,MOTORNE SPOSOBNOSTI I
KONATIVNE OSOBINE UČENIKA OSNOVNIH
ŠKOLA;JAZKMS,Beograd
56. Stojanović,M. ;(1979);BIOLOGIJA RAZVOJA ČOVEKA SA
OSNOVAMA SPORTSKE MEDICINE;FFK,Beograd
57. Stojanović,M. ;(1979);FIZIČKI RAZVITAK I
KARDIORESPIRATORNI TESTOVI I NJIHOVA
POVEZANOST SA IZDR@LJIVOŠ]U U TRČANJU MLADIH
ODRASLIH MUŠKARACA,Doktorska disertacija,Beograd
58. Stojanović,M. ;Vučo,J. ;Vlah,R. (1970);OSLOBADJANJE
UČENIKA OD NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA U
SLUČAJEVIMA BOLESTI I POVREDA I STRUČNA
INSTRUKCIJA O USLOVIMA I POSTUPKU
OSLOBADJANJA;Rep. Sekretarijat za obrazovanje i
nauku,Beograd
59. Ugarković,D. ;(1987);MORFOFUNKCIONALNI
POKAZATELJI SPORTSKE IREKREATIVNE POPULACIJE
OBA POLA;SMG 1-2;36-41
309
SADR@AJ
1. POREKLO I SISTEMATSKO MESTO ČOVEKA U

PRIRODI.........Error! Bookmark not defined.
2. BIOLOŠKI RAZVOJ
ČOVEKA........................................................3
2. 1. BIOLOŠKE ZAKONITOSTI
RAZVOJA.....................................13
2. 2. FAKTORI RAZVOJA
ČOVEKA.................................................Error! Bookmark not
defined.
2. 2. 1. UNUTRAŠNJI FAKTORI
RAZVOJA...............................Error! Bookmark not defined.
2. 2. 1. 1.
NASLE\E..............................................................Error!
Bookmark not defined.
2. 2. 1. 2
POL..........................................................................Error!
2. 2. 1. 3. NEURO - ENDOKRINI
SISTEM.............Error! Bookmark not defined.
2. 2. 1. 4. EFEKTORNA TKIVA I
ORGANI............................Error! Bookmark not defined.
2. 2. 1. 5.
RASA.....................................................................Error!
2. 2. 2. SPOLJAŠNJI FAKTORI
RAZVOJA.................................Error! Bookmark not defined.
2. 2. 2. 1. SOCIO-EKONOMSKI
USLOVI.............................Error! Bookmark not defined.
2. 2. 2. 2. GEOGRAFSKO-KLIMATSKI
FAKTORI.................Error! Bookmark not defined.
2. 2. 2. 3. DEJSTVO FIZIČKE AKTIVNOSTI NA TELESNI
RAZVOJ......................................................................................
Error! Bookmark not defined.
310
2. 2. 2. 4. POVREDE I
BOLESTI...........................................Error! Bookmark not
defined.
2. 2. 2. 6. PSIHIČKI FAKTOR-
STRES...................................Error! Bookmark not defined.
3. PERIODI RAZVOJA
ČOVEKA........................................................32
3. 1. EMBRIONALNI
RAZVOJ.........................................................32
3. 1. 1. OPLO\ENJE...................................................................35
3. 1. 2 PORO\AJ........................................................................37
3. 2. POSTNATALNI
RAZVOJ...................................................38
3. 2. 1. FIZIČKA ZRELOST
DETETA.........................................40
4. RAZVOJ OSNOVNIH TELESNIH ODLIKA I UTICAJ
FIZIČKOG VE@BANJA NA PROCES
RAZVOJA..............................................44
4. 1. VISINA
TELA.............................................................................44
4. 2. RAZVOJ TELESNE
MASE.................................................50
4. 2. 1. SPORTSKA
TE@INA.....................................................53
4. 2. 2.
GOJAZNOST...................................................................Error!
4. 2. 3. ŠIRINE TELA -TRANSVERZIONALNA
DIMENZIONALNOST..................................................................
....55
4. 3. OBIMI TELA - CIRKULARNA
DIMENZIONALNOST...........64
4. 3. 1. TELESNA
KOMPOZICIJA..............................................66
4. 3. 2 SPORTSKI
MORFOTIPOV..............................................70
311
4. 3. 2. 1. BEOGRADSKI SPORTSKI
MORFOTIP................70
4. 3. 4. ASIMETRIJA
TELA.......................................................77
5. RAZVOJ FUNKCIONALNIH SISTEMA I UTICAJ FIZIČKOG
VE@BANJA NA PROCES
RAZVOJA....................................................81
5. 1. KOŠTANI
SISTEM.................................................................82
5. 1. 1.
ZUBI...............................................................................Error!
5. 2. RAZVOJ MIŠI]NOG
SISTEMA...............................................112
5. 3. RAZVOJ SISTEMA ZA
DISANJE............................................112
5. 3. 1. FUNKCIONALNE KARAKTERISTIKE
RESPIRATORNOG
SISTEMA........................................................................................
.Error! Bookmark not defined.
5. 3. 2. POTROŠNJA KISEONIKA –
VO2..........................................................Error! Bookmark not defined.
5. 4. RAZVOJ KARDIOVASKULARNOG
SISTEMA..........................128
5. 4. 1.
SRCE..............................................................................Error!
5. 4. 2. KRVNI
PRITISAK............................................................Error!
5. 4. 3. SISTOLNI I MINUTNI
VOLUMEN...............................Error! Bookmark not defined.
5. 4. 4. SPORTSKO
SRCE.........................................................Error! Bookmark not
defined.
312
5. 4. 5.
KRV................................................................................Error!
5. 5. RAZVOJ DIGESTIVNOG
TRAKTA...........................................141
5. 5. RAZVOJ UROGENITALNOG
SISTEMA..................................147
5. 5. 2. RAZVOJ ENDOKRINOG SISTEMA I NJEGOVA
ULOGA U RAZVOJU FIZIČKIH SPOSOBNOSTI
MLADIH.......................149
5. 5. 3. 1.
HIPOFIZA............................................................150
5. 5. 3. 2. POLNE
@LEZDE..................................................158
5. 6. RAZVOJ NERVNOG SISTEMA I
ČULA................................159
5. 7. RAZVOJ
ČULA......................................................................161
5. 7. 1
VID.................................................................................161
5. 7. 2
SLUH.............................................................................163
5. 7. 3. ČULO
MIRISA..............................................................164
5. 7. 4. ČULO
UKUSA.............................................................164
5. 8.
PUBERTET............................................................................164
6. PSIHOMOTORNI
RAZVOJ..........................................................172
6. 1. MOTORNI
RAZVOJ........................................................172
6. 1. 2. RAZVOJ OSNOVNIH MOTORIČKIH
SPOSOBNOST.179
6. 1. 2. 1. RAZVOJ
BRZINE.................................................179
313
6. 1. 2. 2. RAZVOJ MIŠI]NE
SILE......................................181
6. 1. 2. 4. RAZVOJ OKRETNOSTI I
FLEKSIBILNOSTI.......191
6. 1. 2. 5. BIOLOŠKI RAZVOJ I
SPORT.............................195
7. FIZIČKO VE@BANJE I ZDRAVLJE.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114

7. 1. UTICAJ KRETANJA NA BIOLOŠKE
PROCESE....................203
7. 2. FIZIČKO VE@BANJE I ZDRAVLJE
FAKTORI........................206
7. 2. 1. KARAKTERISTIKA SAME
VE@BE................................207
7. 2. 2. KARAKTERISTIKA SAMOG
VE@BAČA.......................209
7. 2. 3. ODNOS PREMA
VE@BANJU......................................210
7. 2. 4. USLOVI ZA
VE@BANJE...............................................210
7. 2. 5. METODIKA
VE@BANJA...............................................210
7. 3. FENOMENI ADAPTACIJE LJUDSKOG ORGANIZMA
NA FIZIČKI
RAD.........................................................................211
7. 3. 1. ADAPTACIJA NEURO-ENDOKRINOG
SISTEMA......213
7. 3. 1. 1. BIOLOŠKI ALGORITAM ADAPTACIJE NA
FIZIČKI
RAD..........................................................................................2
14
7. 3. 2. ADAPTACIJA RADNIH
SISTEMA.............................218
7. 3. 2. 1. KARDIOVASKULARNI
SISTEM...........................218
314
7. 3. 2. 2. RESPIRATORNI
SISTEM.....................................219
7. 3. 2. 3. LOKOMOTORNI
SISTEM...................................220
7. 3. 3. 1. ADAPTACIJA DIGESTIVNOG
TRAKTA..............221
8. OSNOVI SPORTSKE
ERGOMETRIJE..........................................223
8. 1. OSNOVI FIZIOLOGIJE FIZIČKOG
RADA.............................223
8. 2. TESTIRANJA U SPORTSKOJ
MEDICINI..............................226
8. 2. 1 OSNOVNI PRINCIPI
TESTIRANJA................................228
8. 2. 2. TESTOVI ANAEROBNIH RADNIH
SPOSOBNOSTI.....232
8. 2. 2. 1. ODRE\IVANJE ALAKTATNE
KOMPONENTE...232
8. 2. 2. 2. ANAEROBNI PROCESI RESINTEZE ATP-
a......234
8. 2. 3. TESTOVI AEROBNIH RADNIH
SPOSOBNOSTI.........235
8. 2. 3. 1. ODRE\IVANJE ANAEROBNOG
PRAGA.........237
8. 3.
ZAMOR.................................................................................241
9. OSNOVI SPORTSKE
PATOLOGIJE.............................................245
9. 1. NEGATIVNO DEJSTVO FIZIČKOG VE@BANJA NA
ORGANIZAM....................................................................................
.245
9. 2. PRETPATOLOŠKA I PATOLOŠKA STANJA NASTALA
PRENAPREZANJEM U TOKU FIZIČKOG
VE@BANJA....................249
315
9. 2. 1. OPŠTE O PRENAPREZANJIMA I DOZIRANJU

FIZIČKOG
VE@BANJA................................................................249
9. 2. 2. AKUTNA PRENAPREZANJA NEKIH ORGANSKIH
SISTEMA U TOKU FIZIČKOG
VE@BANJA.................................254
9. 2. 2. 1. AKUTNA PRENAPREZANJA CENTRALNOG
NERVNOG
SISTEMA...............................................................254
9. 2. 3. 1. PROMENE NA SRCU USLED AKUTNOG
PRENAPREZANJA...................................................................
258
9. 2. 4. AKUTNA PRENAPREZANJA RESPIRATORNOG
SISTEMA.......................................................................................
264
9. 2. 5. AKUTNA PRENAPREZANJA UROGENITALNOG
TRAKTA........................................................................................
266
9. 2. 6. AKUTNA PRENAPREZANJA KRVOTVORNIH
ORGANA......................................................................................2
68
9. 2. 6. 1. POREME]AJI U STVARANJU KRVNIH
ELEMENATA............................................................................
268
9. 2. 7. AKUTNI POREME]AJI CIRKULACIJE-KOLAPSNA
STANJA........................................................................................2
69
9. 2. 7. 1. ORTOSTATSKI
KOLAPS.....................................269
9. 2. 7. 2. KOLAPS USLED
NAPINJANJA..........................270
9. 2. 7. 3. KOLAPS USLED PRODU@ENE APNEE.
..........270
9. 2. 7. 4. KOLAPS KOD SPORTSKE
BOLESTI.................271
316
9. 3. PRETPATOLOŠKA I PATOLOŠKA STANJA IZAZVANA

HRONIČNIM
PRENAPREZANJEM....................................................272
9. 3. 1. CENTRALNI NERVNI
SISTEM.....................................272
9. 3. 1. 1. NEURO-CIRKULATORNOJ
DISTONIJI............272
9. 3. 1. 2.
NEUROZE...........................................................273
9. 3. 2. ENDOKRINA OBOLJENJA I FIZIČKO
VE@BANJE....275
9. 3. 2. 1. PRENAPREZANJA ENDOKRINOG
SISTEMA....276
9. 3. 3.
PRETRENIRANOST.....................................................277
10. OSNOVI SPORTSKE
TRAUME.................................................279
10. 1. PODELA SPORTSKE TRAUME PO LOKALIZACIJI,
UČESTALOSTI, TE@INI I UZROCIMA
POVRE\IVANJA..................279
10. 2. SPORTSKA TRAUMA PO
LOKALIZACIJI...........................284
10. 2. 1. POVREDE
GLAVE..................................................284
10. 2. 2. OTVORENE
POVREDE.............................................286
10. 2. 2. 1.
GLAVE...............................................................286
10. 2. 2. 2. POVREDE
MOZGA...........................................287
10. 2. 3. POTRES
MOZGA..................................................288
10. 2. 4. ENCEPHALOPATHIA
TRAUMATICA.........................288
10. 3. P O V R E D E T R U P A.............................................290
317
10. 3. 1. POVREDE GRUDNOG

KOŠA...................................290
10. 3. 1. 1. KONTUZIJA
SRCA............................................291
10. 3. 2. POVREDE
ABDOMENA............................................293
10. 4. POVREDE UROGENITALNIH ORGANA U SPORTU
POVREDE
BUBREGA..........................................................................................
..........294
10. 4. 1. POVREDE MOKRA]NE
BEŠIKE..............................295
10. 4. 2. POVREDE PENISA,TESTISA I
SKROTUMA.............295
10. 5. POVREDE GORNJIH
EKSTREMITETA...............................296
10. 5. 1. POVREDE
RAMENA...............................................296
10. 5. 2. SPORTSKE POVREDE RAMENA U U@EM
SMISLU.........................................................................................
298
10. 5. 2. 1. AKUTNE
POVREDE..........................................298
10. 5. 2. 2.
IŠČAŠENJA.......................................................299
10. 5. 2. 3 AKUTNE POVREDE MIŠI]A RAMENOG
POJASA....................................................................................2
99
10. 5. 3. HRONIČNE POVREDE-
OŠTE]ENJA.......................300
10. 5. 3. 1. SINDROM PRENAPREZANJA
RAMENA..........300
10. 5. 4. POVREDE I OŠTE]ENJA
LAKTA.............................302
10. 5. 4. 1. AKUTNE
POVREDE..........................................302
318
10. 5. 4. 2. IŠČAŠENJA LAKATNOG

ZGLOBA..................302
10. 5. 4. 3. HIPEREKSTENZIONE POVREDE
LAKTA........302
10. 5. 4. 4. HRONIČNE POVREDE I OŠTE]ENJA
LAKTA303
10. 5. 4. 5. PRENAPREZANJA MEKIH STRUKTURA
LAKTA.......................................................................................
303
10. 5. 4. 6. TENISKI
LAKAT.................................................304
10. 5. 5. POVREDE
ŠAKE........................................................306
10. 5. 5. 1. POVREDE MEKIH
TKIVA..................................306
10. 6. POVREDE I OŠTE]ENJA KARLIČNOG POJASA I
DONJIH
EKSTREMITETA...............................................................................
..307
10. 6. 1. POVREDE I OŠTE]ENJA KARLIČNOG
POJASA..307
10. 6. 1. 1 TRAUMATOLOGIJA MEKIH
TKIVA...................307
10. 6. 1. 2 SINDROM BOLA U
PREPONI..........................308
NATKOLENICE...............309
10. 6. 2. 1 POVREDE MEKIH
TKIVA....................................309
KOLENA........................310
10. 6. 3. 1. POVREDE MEKIH
TKIVA..................................312
10. 6. 3. 2.
PRENAPREZANJA............................................312
319
10. 6. 4. POVREDE
POTKOLENICE........................................316
10. 6. 5. POVREDE SKOČNOG
ZGLOBA.............................318
10. 6. 6. POVREDE
STOPALA.................................................319
10. 7. TRAUMATOLOGIJA SPORTSKIH
DISCIPLINA...................320
10. 7. 1. ATLETIK
A..................................................................320
10. 7. 2. KONTAKTNI
SPORTOVI............................................321
10. 7. 2. BAZIČNI PRINCIPI PRVE POMO]I U SPORTSKOJ
TRAUMATOLOGIJI......................................................................
.324
11. FIZIKALNA
MEDICINA..............................................................286
11. 1. DELOVANJE RAZLIČITIH OBLIKA FIZIČKE
ENERGIJE NA
LJUDSKI
ORGANIZAM.....................................................................286
11. 2. OSNOVI FIZIKALNE TERAPIJE U SPORTSKOJ
TRAUMI..287
12. ZDRAVSTVENA KONTROLA U FIZIČKOJ
KULTURI................291
12. 1 ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE
SLU@BE..........................291
12. 2. METODOLOGIJA ZDRAVSTVENE ZAŠTITE U
FIZIČKOJ
KULTURI...........................................................................................
293
12. 2. 1. METODOLOGIJA ZRRAVSTVENOG
PREGLEDA...293
12. 3. SELEKCIJA U SPORTU - LABORATORIJSKI
MODEL......296
320
12. 4. BEOGRADSKI MODEL LABORATORIJSKE

SELEKCIJE U SPORTU.
.........................................................................................300
321
CIP –Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
796.323.2(075.8)
Ugarkovi},Dušan
Osnovi sportske medicine.Dušan L.
Ugarkovi}.
Beograd: Viša košarkaška škola,2001
(Novi Sad:Print).-314 str.:ilustracija
:24 cm.
Edicija:JUGOSLOVENSKA KO[ARKA[KA KNJIGA
YUGOSLAV BASKET BOOK Sveska-Book: 5
Tira`: 600.Bibliografija: str.304-307
ISBN 86-7486-001-X
a)Košarka
ID=80060172
Odlukom Nastavničkog veća Više košarkaške škole ova

publikacija je prihvaćena kao udčbenik za predmet OSNOVI
SPORTSKE MEDICINE
322

Osnovi Sportske Medicine

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osnovi Sportske Medicine

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Osnovi sportske medicine - D.

I.POREKLO I SISTEMATSKO MESTO ČOVEKA U PRIRODI

BIOLOGIJA je, u najslobodnijem, a ipak preciznom tumačenju, nauka

briljantnom i pronicljivom logikom,Erazmus Darvin je pretpostavio da

organizma i pokazo se kao bolji i kvalitetniji

već ranije pomenuta mutacija,slepljivanje dva hromozoma u jedan

U prethodnom pasususu smo naveli da čovek predstavlja jedinstvenu

ubiološkoj(psihološkoj,morfološkoj,funkcionalnoj ili motoričkoj sferi)

3.SVEST, ta definitivno najznačajnija i najsnažnija

može pouzdano dokazati povezanost i direktna evolutivna zajednička

HOMO SAPIENS - Ima lobanju koja se i po veličini i izgledu znatno

snaga ne bi mogla da valjano dokaže kada bi se principi naučnog

2. BIOLOŠKI RAZVOJ ČOVEKA

Već smo naglasili da biološki razvoj čoveka nije tekao

podrazumevamo više složenih procesa kao što su dole nabrojani

1) KONSTANTNOST RAZVOJNOG REDA predstavlja

2) RAZVOJ U CEFALO-KAUDALNOM SMERU (od

3) ZAKONITOST RAZVOJA U PROKSIMALNO

(mišići očne jabučice i vrata), ka mišićima na rukama,

Prve cifre se odnose na ženski pol. O ovoj problematici biće

2. FAKTORI RAZVOJA ČOVEKA

Već ranije smo naglasili da biološki razvoj ljudske jedinke ,kako u

u genetskom materijalu već i izuzetno veliki broj drugih faktora koje

U UNUTRAŠNJE FAKTORE razvoja ubrajamo:

5.higijensko-dijetetske postupke i stimulativna sredstva(

UNUTRAŠNJI FAKTORI RAZVOJA

Najvažniji faktor razvoja nosimo u sebi.On je tajna života,

svojom,potpuno novom kombinacijom.Pod genetskim materijalom

napisana A- C-G-T koja se ponavlja više od 100 puta.Ovo predstavlja

mehanizmom ,utiče na aerobne performanse(Uzgred ovaj gen se

tome jasno obeleženi i uvek se zna od kog roditelja

dodirivanje gena.U ovom procesu dodira gena odvija se i hipertrofija

EFEKTORNA TKIVA I ORGANI

MUTACIJOM.Naravno,ogromna većina mutacija,u toku evolutivnog

spoljašnje uticaje.Dokaz za ovu konstataciju su istraživanja na

SPOLJAŠNJI FAKTORI RAZVOJA

došli do zaključka da su se morfo-funkcionalne karakteristike dece

Pored socio-ekonomskih uslova na telesni razvoj utiču i:

Vidljive razlike meĎu telesnim karakterstikama indo-evropske grupe

delovanju spoljašnjih faktora na NASLEDNU MATRICI,izazivajući

I zaista depresije se karakteristične za nordijski tip a neurotična

visina.Ljudski rod je daleko fleksibilniji od većine bioloških sistema

nadbubrežne žlezde i najveća im je uloga u regulisanju psihofizičkih

DEJSTVO FIZIČKE AKTIVNOSTI NA TELESNI RAZVOJ-

Ovaj fenomen je izuzetno proučavan proces sa obiljem

sedećem položaju i svoje telo, koje se kroz evoluciju upravo razvijalo

Telesni razvoj može biti usporen a ponegde i zaustavljen

HIGIJENSKO-DIJETETSKO POSTUPCI I STIMULATIVNA

U novije vreme, razvojem sporta kao profesije od koje se može

opasan po život ,javila kod 67% anketiranih sportista. Nama se čini

Ovim je naša lista iscrpljena,mada ni izdaleka nisu obuhvaćeni

3. PERIODI RAZVOJA ČOVEKA

U biti sam razvoj čoveka može se posmatrati iz dva ugla:

1. embrionalni period (intrauterini)

Embriologija je naučna disciplina biologije koja proučava rast

Fetus karakterišu procesi:

1. rasta ćelija, (u embrionalnom periodu procesi rasta nisu

U uskoj vezi sa ovom materijom je i sam proces oploĎenja, pa

gameta se spoji sa reduciranim materijalom ženskog gameta i

Muški gamet prestavlja muška oplodna ćelija-spermatozoid

momenta ovulacije nastaje takozvana progesteronska faza

Ukoliko se u periodu ovulacije, (3 dana pre i 3 dana posle),

 22 para + XX (ženski pol)