RAZNOVRSNOST IVOTA

ivot predstavlja najviu formu kretanja materije, najsloeniju i najznaajniju pojavu prirode. Priroda ivota je jo nedovoljno poznata da bi se mogla dati jedna zadovoljavajuda i nesporna definicija. U biologiji, glavnoj nauci koja se bavi prouavanjem ivota, ivo bide je svaka jedinka koju odlikuju ivotni procesi. iva bida podleu evolutivnim mehanizmima, to znai da su podlona promenama. Takoe, svaki ivi organizam je sainjen iz delija. to se tie ostalih niova organizacije, oni se razlikuju u zavisnosti od sloenosti samog organizma. Jedino mesto u svemiru za koje se zna da je na njemu mogud ivot jeste Zemlja. Kao i ostala iva bida ivotinje su zauzele sva podruja izmeu donjeg sloja Zemljine atmosfere i dna okeana. ivotinje naseljavaju svaki ugao zemaljske kugle i mogu se nadi u izuzetnom mnotvu oblika, veliina i boja; shodno tome predmet izuavanja zoologije veoma je obiman. Koliko vrsta ivotinja postoji na Zemlji? Jedan milion, deset miliona, 50 miliona? Do danas je opisano oko dva miliona vrsta - smatra se da je stvaran broj nekoliko puta vei. Koliko nepoznatih vrsta riba je skriveno u dubinama okeana, koliko vrsta insekata je ostalo neotkriveno u tropskim praumama? Sudei po broju "novih" insekata koji se pronalaze svake godine, oni za koje se zna, su samo deli onoga to postoji .Zbog toga neki istraivai procenjuju da moda samo insekata postoji 50 miliona vrsta. Velika raznovrsnost ivota sadrana u drugim grupama na moe da se meri s najpoznatijim kimenjacima po pitanju velicine, snage ili opte popularnosti. Za vedinu ljudi lenjivci se ne nalaze u istoj ligi u kojoj su tigrovi, niti se cvrci i rakovi mogu takmiiti sa delfinima i pandama. Ipak, ove relativno nepopularne ivotinje sposobne su za zadivljujude podvige. Na primer, sipa putuje na mlazni pogon, dagnje menjaju pol kad ostare, mravi ive u slozi u kolonijama od vie miliona lanova. Raznovrsnost ivota medu kimenjacima je zbunjujuda. Plavi kit je dug 30m dok je najmanji salamander kradi od 3cm. Ostatak se pojavljuje u svim oblicima i veliinama izmeu ove dve krajnosti. Ipak, kimenjaci se ne istiu samo telom, nego neobinim nainima njihovog koricenja. Na primer, guterica de odbaciti rep ako gladni predator sklopi celjusti oko njega. I dok bezrepi gmizavac bei ,njegov napada se bavi priveskom koji se jo vrti. udnovata aba predstavlja jo jedno iznenaenje. Dok svi drugi kimenjaci starenjem rastu, ovaj vodozemac u stvari urasta tako da su punoglavci vedi nego odrasla aba. A slepi mievi, koji lete zahvaljujudi koi koja je razapeta preko izduenih kostiju prednjih nogu, uspevaju da lociraju plen u mraku koristedi sonar. Oni isputaju visoke krikove koji se odbijaju od okolnih predmeta, a vreme potrebno za povratak jeke oznaava veliinu i mesto

onoga to se tamo nalazi. Ovo su samo tri primera izuzetne raznovrsnosti prisutne u kraljevstvu kimenjaka. Svi ivi organizmi se kredu, pa cak i biljke, iako pokreti biljaka nisu toliko oigledni kao kod ostalih. ivotinje se kredu da bi umakle grabljivcima, da bi pronale hranu ili partnera ili da izbegle neku neprijatnu situaciju. Pokret kod ivotinja i kod ljudi podrazumeva pokretanje miica skeleta. Kod nekih beskimenjaka, kao na primer kod insekata, skelet se nalazi van tela (trupa). Sisari i ostali kimenjaci imaju skelet sainjen od kostiju koji se nalazi unutar tela (trupa). Kosti se meusobno dodiruju preko zglobova, koji skeletu daju pokretljivost, fleksibilnost i omogudavaju mnotvo pokreta. ivi svet se deli na 5 carstava: MONERA-jednodelijski prokariotski organizmi (bakterije) PROTISTA-jednodelijski eukariotski organizmi PLANTAE-carstvo biljaka ANIMALIA- carstvo ivotinja, gde pripada i ovek FUNGI-carstvo gljiva Osnovni principi taksonomije i sistematike ivih bida

Pod klasifikacijom organizama podrazumeva se njihovo sreivanje i grupisanje po slinosti i srodstvu, redosledom kojim su nastajali u prirodi tokom evolucije. Klasifikacija organizama neophodna je zbog njihovog ogromnog broja (biolozi pretpostavljaju da danas na planeti Zemlji ivi izmedu 3 i 10 miliona razliitih vrsta organizama). Da bi se obavila klasifikacija organizama, neophodno je poznavanje morfologije, ekologije i embrionalnog razvoja tih organizama, a izuzetno su korisni i paleontoloki podaci. Najstarije klasifikacije bile su zasnovane, po pravilu, na izraenim morfolokim karakteristikama, nainu ivota i mestu na kome organizmi ive. To su bile vrlo esto vetake klasifikacije, jer je pri grupisanju kao primaran parametar uziman spoljanji izgled. Takav pristup dovodio je do brojnih greaka, na primer do grupisanja vrsta koje uopte nisu srodne (npr. kitovi su svrstavani u ribe samo zato to na prvi pogled podsedaju na ribe). Sa druge strane, mnogi srodni organizmi su razdvajani samo zato to po spoljanjoj morfologiji nisu liili. U savremenoj klasifikaciji ima mnogo primera da su ekoloka, fizioloka, citoloka, molekularno-genetika i druga istraivanja pomogla u determinaciji organizama i njihovoj klasifikaciji, a esto su odluujudu ulogu imali paleontoloki podaci.

Ekoloka prouavanja su pokazala da se biljke i ivotinje prilagoavaju uslovima sredine na vrlo aktivan nacin. Adaptiranost organizama na spoljanju sredinu ogleda se u: - njihovom spoljanjem izgledu, - anatomskoj grai i - u karakteru fiziolokih procesa Priroda je puna primera koji pokazuju blisku povezanost oblika i funkcija sa uslovima spoljanje sredine (primer: razlike izmedu rasa - crnci, arapi, kinezi; razlike izmeu polarne lisice i tropske lisice). Upravo zbog te povezanosti, odnosno sposobnosti adaptacije uslovima sredine, esto se, pod slinim ivotnim uslovima javljaju sline ivotne forme biljaka i ivotinja koje su u sistematskom pogledu vrlo udaljene. Pojava slinosti u obliku i funkciji kod filogenetski vrlo udaljenih organizama naziva se EKOLOKA KONVERGENCIJA ili ANALOGIJA. SISTEMATIKA - predstavlja nauno prouavanje tipova i razliitosti organizama i svih srodnikih odnosa meu njima. TAKSONOMIJA -(poreklom od grkih rei taxis, red, poloaj i nomos, zakon) bavi se klasifikovanjem organizama, tako da se esto kae da je TAKSONOMIJA - teorija i praksa klasifikovanja organizama. Ona obuhvata imenovanje, opisivanje, rangiranje i razvrstavanje organizama po hijerarhijskom principu od evolutivno starijih i jednostavnijih do mladih, savremenih i sloenijih oblika. Sistem klasifikacije pocinje konceptom VRSTE.

VRSTA (species) predstavlja skup jedinki koje imaju sutinske slinosti u anatomskoj grai i koje se slobodno ukrtaju i daju plodno potomstvo. Srodne vrste grupisane su u ROD (genus) Srodni rodovi cine FAMILIJU (familia) Srodne familije svrstavaju se u RED (ordo) Srodni redovi objedinjuju se u KLASU (classis) Klase organizama sa istom optom gradom ine TIP (phylum) Svi filumi objedinjeni su u CARSTVO (regnum)

NOMENKLATURA je deo sistematike koji se bavi davanjem naziva taksonima. Danas je u upotrebi binarna nomenklatura koju je uveo Karl Line, 1758 godine (Hipoderma bovis, Linne, 1758 ).

"Karl Line je uspostavio konzistentnu upotrebu binominalnog imenovanja biljaka i ivotinja, kao i klasifikaciju utemeljenu na hijerarhijskom principu srodnikih grupa (taksona vieg ranga), zbog ega se izvesno moe smatrati "ocem taksonomije". Predlog nove klasifikacije Line izneo je u dva dela, Systema Naturae i Species Plantarum, tampana iste, 1753 godine. Do dananjih dana ovakvo razvrstavanje i imenovanje ivih bica na Zemlji prepoznaje se kao Lineova taksonomija. Veliki, ako ne i najveci broj biljnih i ivotinjskih vrsta i danas nosi iza svog naunog imena oznaku L., kao prepoznatljivo Lineovo autorstvo."

GRAA CELIJE
Prokariotska delija Bakterije su najbrojnija grupa organizama koja imaju prokariotsku grau. Bile su bitne u biolokoj evoluciji, a i danas su osnova svakog lanca ishrane u prirodi. Nalazimo ih svuda oko nas, u zemljitu, vodi, ukljuujudi i ljudski organizam. Dakle, bakterije su pripadnici i fizioloke flore ljudi i ivotinja- nalazimo ih na koi, u usnoj i nosnoj sluznici, crevima, donjem delu enskih polnih organa, gde uestvuju u veoma korisnim hemijskim procesima. Od oko 1500 opisanih vrsta bakterija, samo je stotinak vrsta patogeno za oveka. Za oveka je veoma znaajna i korisna bakterija Escherichia coli koja ivi u crevima i pomae u varenju hrane. Ona u crevima predstavlja deo normalne flore dok u drugim organima moe biti patogena (npr.upala mokradne beike). Morfologiju, rast, gajenje, metabolizam i genetiku bakteriju prouava deo mikrobiologije koji se zove bakteriologija.

Prva posmatranja bakterija vrio je Antoni van Leeuwenhoek davne 1683. godine, pomodu mikroskopa koji je sam napravio .(Sliku mikroskopa moete ovde pogledati). Naziv bakterija uveden je u upotrebu 1828.(gr. bakterion to znai "tapid, palica"). Prouavanjem bakterija kao uzronika i prenosioca bolesti bavili su se Louis Pasteur i Robert Koch.

Prokariotske delije su prve delije koje su se javile u evoluciji ivog sveta. Najstariji fosili ovih delija su stari 2.8 milijardi godina i pronaeni su u sedimentnim stenama zapadne Australije. To su sitne (1- 1.5 m) relativno jednostavne delije koje imaju delijsku membranu i izvan nje dosta vrst delijski zid dok nemaju jedro niti delijske organele, osim ribozoma. Poto u citoplazmi nemaju organela njihovu funkciju obavljaju supramolekularne strukture. Ove delije imaju malo membranskih struktura i najede je to samo delijska membrana ili njene invaginacije kao to su mezozomi u bakterijskim delijama i tilakoidi u delijama cijanobakterija. Mezozomi predstavljaju uvrate membrane a doprinose povedanju njene povrine a time povedavaju i intetnzitet procesa vezanih za membranu. Kod cijanobakterija, koje mogu da obavljaju fotosintezu, za uvrate membrane su vezani pigmenti i enzimi koji

uestvuju u fotosintezi. Delijska membrana je semipermeabilna tj. polupropustljiva te kao takva kontrolie kretanje materija u deliju i izvan nje i predstavlja selektivnu barijeru. Debljina delijske membrane je 5-10 nm i predstavlja dvoslujnu strukturu tj. ine je molekuli fosfolipida poreani u dva paralelna niza. Vidljiva je elektronskim mikroskopom.

Unutranji matriks delije je koloidnog karaktera sa sitnim granuliranim esticama. Sadri 80% vode, ugljene-hidrate, proteine, lipide, neorganske materije, ribozome, inkluzije i genetski materijal.

Genetski materijal u ovim delijama predstavlja kruno uoblien lanac DNK koji nije zaodenut membranom nego se nalazi slobodno u citoplazmi i oznaen je kao nukleoid. Sadri sve genetike informacije vezane za strukturu i funkciju delije. Ne sadri histone.Prokariotske delije imaju najede jedan nukleoid a razmnoavaju se prostom delijskom deobom. Dakle kod njih ne postoji mitoza i mejoza.

Isto tako, prokariotske delije nemaju endoplazmatski retikulum kao ni mitohondrije, ali imaju respiratorne enzime koji su vezani za unutranju stranu njihove delijske membrane. Premda imaju relativno jednostavnu strukturu, prokariotske delije su u biohemijskom pogledu veoma raznovrsne i dinamine, tako da se kod njih mogu sresti svi glavni metaboliki putevi ukljuujudi tri glavna procesa u kojima se oslobaa energija: glikolizu, respiraciju i fosforilaciju.

Ribozomi su mesta sinteze proteina, graeni su od dve subjedinice koje se sastoje od proteina i ribozomske RNK (r-RNK), ali im je sedimentacijski koeficijent, za razliku od eukariotskih ribozoma,70S (S je koeficijent sedimentacije, tj. taloenja, koji odreuje veliinu i oblik nekog molekula; naziva se jo i Svedbergova konstanta),te su sitniji od eukariotskih ribozoma. Mogu biti slobodni ili vezani za citoplazmatsku membranu. U citoplazmi se mogu videti i plazmidi koji imaju ulogu naslednog aparata ali nisu vezani za nukleoid te se i replikuju nezavisno od njega. Predstavljaju male krune dvolanane molekule DNK, po veliini veoma razliite koje pod odreenim uslovima mogu prodi kroz delijsku membranu. Bakterijskoj deliji plazmidi nisu preko potrebni za ivot ali joj mogu pomodi da preivi nepovoljne uslove. Mnogi tipovi plazmida nose gene koji bakterije ine otpornim na antibiotike, teke metale ili ultraljubiasto zraenje. Zatitu od antibiotika plazmidi obavljaju tako to spreavaju da antibiotici prodru u bakteriju ili se u samoj bakterijskoj deliji sintetiu enzimi koji razlau antibiotike. Za oveka su najznaajniji R-plazmidi jer sadre gene kojima bakterija stie otpornost na antibiotike.

Delijski zid je jedinstven po sastavu jer sadri peptidoglikan - murein. Prema strukturi mureina i udelu dodatnih materija u delijskom zidu razlikujemo:

1. Gram-pozitivne bakterije - graene su od nekoliko slojeva mureina unutar kojih se nalazi teihonska kiselina, te imaju deblji delijski zid. 2. Gram-negativne bakterije - imaju manji broj slojeva mureina i ne sadre teihonsku kiselinu. Skoro sve vrste bakterija poseduju delijski zid koji okruuje i titi unutranjost bakterijske delije od mehanikih otedenja i promene pritiska. Za razliku od biljaka eukariota, prokariotski delijski zid nikada ne sadri celulozu. Neke bakterije na povrini imaju i sluzavi omota oznaen kao kapsula koji ih titi od nepovoljnih uticaja okoline tj. od odbrambenog sistema organizma u koji je dospela. Izgraena je od polisaharida. Kod mnogih bakterija je zapaeno da obrazuju gust, somotast omota od kapsulinih polisaharida nazvan glikokaliks. Tako npr. bakterija (streptokoka) koja izaziva karijes, se najbolje privrduje za povrinu zuba onda kada stvara glikokaliks. Za proizvodnju glikokaliksa neophodni su ederi.

Delijski zid ne sadri samo nekoliko vrsta bakterija. Njegovo otedenje dovodi do smrti bakterije. Antibiotik penicilin spreava stvaranje delijskog zida. Organele za kretanje

Razlikujemo dve vrste organela za kretanje: 1. Bievi (flagele) predstavljaju duge i tanke izrataje privrdene za delijski zid i delijsku membranu, koji rotirajudim pokretima pokredu deliju. Njihovim gubitkom bakterije postaju nepokretne.Za razliku od bieva eukariota ovi nisu pokriveni delijskom membranom. Prema broju i poloaju bieva razlikujemo: a) MONOTRIH- jedan bi na jednom kraju b) AMFITRIH - po jedan bi na oba kraja delije c) LOFOTRIH - dva ili vie bieva na oba kraja delije d) PERITRIH - bievi se nalaze okolo itave delije

2.Pili predstavljaju tvorevine nalik na vlasi kose privrdene na bakterijsku deliju na polovima ili na celoj povrini delije. Krade su i tanje od bieva, ali su brojnije. Omoguduju bakterijama da se privrste za drugu deliju ili na odreen supstrat. Loptaste bakterije ili koke - imaju oblik kugle. Ukoliko nakon deobe delije ostaju zajedno, tada nastaju diplokoke (dve delije), streptokoke (u vidu lanca), stafilokoke(u obliku grozda), tetrakoke (dva para) ili sarcine )osam jedinki).br>

*tapidaste bakterije ili bacili - mogu biti razliite duine i prenika. Kada se nakon deobe ne razdvoje, nazivamo ih diplobacili (u paru) a grade i streptobacile(lanac) i palisade(poreani paralelno)

*Spiralne bakterije ili spirili - su u osnovi tapidaste bakterije, jednom ili vie puta zavijene oko svoje zamiljene ose. Mogu imati i oblik zareza te se tada nazivaju vibrioni a mogu formirati i vie zavoje kada se nazivaju spirohete.

Razmnoavanje

Bakterije se poinju razmnoavati kada njihove delije narastu do veliine karakteristine za datu vrsti.Najvedi broj bakterijskih vrsta se razmnoavaja binarnom deobom pri kojoj se jedna delija podeli na dve nove delije. Rast bakterija podrazumeva povedanje njihove veliine, ali i povedanje njihovog broja nakon razmnoavanja, a kao rezultat toga stvara se kolonija. Neke bakterije se veoma brzo razmnoavaju. Pod povoljnim uslovima dele se na svakih 20-30 minuta.

U sluaju nepovoljnih ekolokih uslova (nedostatak hrane i vode, nepovoljan ph, temperatura, toksini agensi, zraenja) unutar bakterijskih delija stvaraju se endospore, dolazi do gubljenja bieva i kapsule. Endospore ne slue za razmnoavanje ved za preivljavanje nepovoljnih uslova.Proces stvaranja spora naziva se sporulacija, a bakterije sa tom sposobnodu su sporogene bakterije. Spore se obrazuju kao zatita genetikog materijala i mogu imati razliit poloaj u deliji, terminalo, subterminalno i centralno. Prenik spore moe biti manji, jednjak ili vedi od prenika bakterijske delije. Kada u spoljanjoj sredini ulovi postanu povoljni iz spore isklija nova bakterija.

Putevi irenja zaraze bakterijama

Bakterijama se moemo zaraziti hranom i vodom, vazduhom, direktim kontakom sa ivotinjama. Bakterije unete preko digestivnog sistema mogu izazvati tifus, koleru...Preko vazduha, govorom, kijanjem i kaljanjem prenose se uzrocnici upale disajnih puteva, pluda, tuberkuloza, difterija. Ui kao paraziti ivotinja prenose uzronike pegavog tifusa. Uzronik Lajmske bolesti je bakterija koja se prenosi ujedom krpelja.

Zarazu moemo spreiti: odravanjem istode i line higijene, vakcinacijom, proidavanjem vode za pide, mikrobiolokom kontrolom hrane, postupcima pasterizacije i sterilizacije, izolacijom obolelih ivotinja.

Pasterizacija je postupak zagrevanja tenosti (npr.mleka, vodnih sokova) pola sata na oko 65 stepeni, pri emu ugiba vedina prisutnih bakterija, a ostaju sauvani vitamini i drugi korisni sastojci.

Sterilizacija je postupak unitenja ivih bakterija i njihovih spora na visokoj temperaturi ili hemijskim sredstvima. Primenjuje se u zdravstvenim ustanovama.

EUKARIOTI

Eukariote (Eucaryota) su jednodelijski i viedelijski organizmi sa eukariotskim tipom grae delije svrstani u carstvo Eucarya.

Primordijalna eukariotska delija je ivela kao predator, hvatala i prodirala druge delije. Zato je bila neophodna fleksibilna membrana i razvijen citoskelet da je podupire i pokrede. Fragilna DNK je trebalo da se atiti u odvojenom kompartmentu - jedru. Uslonjavanje organizma je vodilo povedanju povrine delijske membrane. Stoga se javljaju unutranje membrane, odnosno formiraju organele koje imaju odreene funkcije.

ivotinjske delije su tipine eukariotske delije. Za razliku od eukariotskih delija biljaka i gljiva, ivotinjske delije nemaju delijski zid. Ova funkcija je izgubljena davno u prolosti na jednom jednodelijskom organizmu koji je dao povod za carstvo ivotinja. Vedina delija i biljnog i ivotinjskog porekla ima veliinu u rasponu od 1 do 100 mikrometara te su vidljive

samo pomodu mikroskopa. Nedostatak krutog delijskog zida kod ivotinja dozvolio je da se razvije veda raznolikost tipova delija, tkiva i organa.

ivotinjsko carstvo je jedinstveno meu eukariotskim organizmima po prisustvu proteina kolagena u ekstracelularnom matriksu,koji povezuje vedinu ivotinjskih delija. Kolagen ini ak 25% svih proteina organizma sisara. Stvara se u cisternama granulisanog endoplazmatinog retikuluma kao prokolagen. Kod biljaka tu ulogu vri pektin.injenica da nema drugih organizama koji sadre kolagen jedan je od pokazatelja da sve ivotinje potiu od zajednikog pretka.

elijska membrana (plazma membrana)

Membrana je u eukariotskoj deliji prisutna na povrini delije i u njenoj unutranjosti gde ograniava pojedine organele. Ove membrane obezbeduju uslove za odvijanje svih ivotnih procesa i odravanje razlike izmedu unutardelijske i vandelijske sredine. Istovremeno plazma membrana uspostavlja kontakte sa drugim delijama i vandelijskom sredinom i razmenjuje materije sa njima. U prokariotskoj deliji membrana se nalazi samo kao spoljanji omota delije, odnosno, ne obrazuje se sistem unutranjih membrana, kao u eukariotskoj deliji. Delijska membrana je tanak (7,5 - 10nm), metaboliki aktivan omota koji odvaja citoplazmu od ekstracelularnog prostora. Posmatrana TEM-om (Transmisioni Elektronski Mikroskop) membrana se vidi kao troslojna struktura, sa dva tamna sloja izmedu kojih je jedan svetao sloj. Plazmalema ima sloenu i dinaminu molekulsku organizaciju i brojne funkcije. Ona je vrlo selektivan filter koji regulie transport materija u deliju i iz delije. Liposolubilne materije lako prolaze kroz membranu rastvarajudi se u njenim lipidima, a hidrosolubilne materije prolaze uz pomod membranskih proteina, jonskih kanala i nosaa (za taj transport se koristi ili gradijent koncentracije ili metabolika energija). Svojim transportnim sistemima membrana istovremeno regulie sastav citoplazme i ekstracelularne tenosti koja okruuje deliju. Poseduje specijalizovane delove za prepoznavanje, povezivanje i komunikaciju sa susednim delijama, osim njih, delija ima hormonske, imune i druge receptore.

Struktura membrane
Osnovu strukture svih membrana delije ini kontinuirani fosfolipidni dvosloj koji je relativno nepropustljiv za vodene rastvore. Osim fosfolipida (precizniji naziv: fosfogliceridi), u sastavu membrane su jo i holesterol, glikolipidi i proteini. Molekuli fosfolipida se sastoje iz polarne (hidrofilne) glave i nepolarnog (hidrofobnog) repa. Kada se nau u vodi, spontano stvaraju dvoslojeve koji zatvaraju vezikule, lipozome. U molekulu fosfolipida, masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Jedna je uvek zasidena, a druga nezasidena masna kiselina. U membrani, molekuli fosfolipida su hidrofilnim krajevima okrenuti prema njenim spoljnim povrinama, a hidrofobnim prema unutranjosti membrane. Lateralna pokretljivost molekula fosfolipida i drugih molekula membrane, predstavlja osnovnu dinaminost membrane,

odnosno njene fluidnosti u nivou jedne ravni, dok su razliiti proteini mozaino rasporedeni u njoj. Zato se ovakva struktura membrane naziva modelom fluidnog mozaika. U membranama su najvie zastupljene etiri vrste fosfolipida: fosfatidilholin, fosfatidiletanolamin, fosfatidilserin i sfingomijelin. Molekuli holesterola se nalaze izmedu molekula fosfolipida, a njihova funkcija je da ograniavaju kretanje fosfolipida i da povedaju stabilnost membrane. Glikolipidi se nalaze samo u spoljnom sloju fosfolipida, odnosno sloju lipida koji nije okrenut prema citosolu.

Transport kroz membranu

Postoje dve osnovne vrste: pasivan i aktivan transport. Pri pasivnom transportu materije se kredu iz sredine sa vedom u sredinu sa manjom koncentracijom [niz hemijski gradijent], pri emu se energija ne troi. Oblici pasivnog transporta su osmoza, difuzija i olakana difuzija. Aktivan transport se vri kroz delijsku membranu nasuprot hemijskom gradijentu materije se transportuju iz sredine sa manjom u sredinu sa vedom koncentracijom, pomodu proteina nosaa i uz utroak energije. Energija za odvijanje aktivnog transporta dobija se hidrolizom ATP-a u ADP. Proteini nosai rade kao pumpe i kao enzimi ATP - aze [adenozin trifosfataze] jer katalizuju razlaganje ATP -a. Najbolje prouena je Na - K pumpa koja nasuprot hemijskom gradijentu, aktivno ispumpava jone Na+ iz delije, a upumpava jone K+ u deliju. Natrijum kalijum pumpa ima glavnu ulogu u stvaranju membranskog potencijala ivotinjskih delija.

Endocitoza i egzocitoza

Makromolekuli kao to su proteini, polisaharidi, polinukleotidi ili ak itave delije *npr. bakterije] ne mogu prolaziti kroz membranu ni jednim od do sada navedenih tipova transporta. Unoenje i izlucivanje velikih molekula obavlja se aktivnim ucedem delijske membrane pri emu ona obrazuje vezikule, a procesi se nazivaju endocitoza i egzocitoza. Proces unoenja makromolekula i rastvora naziva se endocitoza , dok se izbacivanje specifinih proizvoda delije ili nekih drugih materija u vandelijsku sredinu naziva egzocitoza. Endocitoza obuhvata dva procesa: fagocitozu i pinocitozu. Unoenje krupnih cestica je fagocitoza [grc. phagein = jesti], a rastvorenih materija je pinocitoza [grc. pino = piti].

elijske organele - unutranje membrane

U odnosu na zapreminu eukariotske delije, plazma membrana na povrini delije je suvie male povrine za smetaj enzima neophodnih za obavljanje svih ivotnih funkcija. Usled toga se u unutranjosti delije obrazuje itav sistem membrana koje dele deliju na odeljke za obavljanje razliitih funkcija. Ti odeljci su delijske organele. Delijske organele mogu biti obavijene jednostrukom ili dvostrukom membranom, mada ima i organela i struktura u deliji koje nemaju membranu. Citoplazmine organele se mogu grupisati prema srodnosti njihovih funkcija u deliji na: Organele koje uestvuju u procesima sinteze:

Ribozomi su jedine organele prisutne i u prokariotskoj i u eukariotskoj deliji. Sastoje se od dve subjedinice [velike i male] koji se poveu sa molekulom i-RNK i tada sintetiu protein. Povezivanjem vedeg broja ribozoma sa i-RNK nastaje polizom. Endoplazmatini retikulum *ER+ je mrea membrana koja se prostire kroz itavu deliju. Osnovna uloga ove organele je sinteza i transport materija kroz deliju. Razlikuju se dve vrste granularni i agranularni. Granularni ER na membranama nosi ribozome pa se u njemu sintetiu proteini. Agranularni ER nema ribozome i u njemu se sintetiu lipidi i njihovi derivati. Goldijev aparat se sastoji iz spljotenih paralelno postavljenih krupnih vezikula [kao naslagani tanjiri+ od kojih se odvajaju sitnije vezikule koje sadre proizvodi lucenja ove organele. Uloga mu je u dozrevanju, obeleavanju i usmeravanju kretanja molekula ka tacnom odreditu u celiji: ka lizozomima, van celije [sekretorna uloga], ka cel. membrani.

Organele u kojima se skladite hidroliticki enzimi:

Lizozomi su oblika kesica obavijenih jednostrukom membranom. Ispunjeni su mnogobrojnim hidrolitikim enzimima pa se nazivaju ''organele za varenje''. U njima se mogu razloiti razliite materije, strane materije ili ak itave delije *npr. bakterije+, delovi sopstvene delije a u odreenim uslovima i itava delija *''kese samoubice''+. Peroksizomi su male, jednostrukom membranom okruene vezikule. Sadre enzime za oksidaciju masnih kiselina i aminokiselina, pri emu se kao sporedan proizvod javlja vodonikperoksid. Peroksizomima, koji su svojstveni ivotinjskim delijama, odgovaraju glioksizomi u biljnim delijama, mada ih dosta citologa smatra jednom te istom organelom. Oksizomi se nalaze u semenima koja su bogata uljima i omogudavaju rast klice tako to joj obezbeuju energiju razgradnjom masnih kiselina. Vakuole je karakteristina samo za biljne delije. Ima ulogu biljnih lizozoma i daje vrstinu deliji. Njena membrana se naziva tonoplast.

Organele u kojima se sintetie ATP:

Mitohondrije su organele sa najvedom koliinom membrana. Njihov sadraj je obavijen dvema membranama - spoljanjom i unutranjom, izmeu kojih se nalazi meuprostor. Spoljanja membrana je glatka i u kontaktu je sa citoplazmom. Unutranja membrana gradi mnoge uvrate oznaene kao kriste *pregrade+ na kojima se nalaze enzimi respiratornog lanca. U mitohondrijalnom matriksu nalaze se ribozomi [70S] i mitohondrijalna DNK [prstenasta je+. U procesu delijskog disanja razlau se organske materije do krajnjih proiizvoda CO2 i H2O i oslobaa se energija u vidu molekula ATP-a. Odvija se kroz dve faze: glikolizu [u citoplazmi u odsustvu O2] i Krebsov ciklus [u mitohondrijama, u prisustvu O2]. Osnovni izvor energije u ivotinjskim delijama je glikoza. Razlaganjem 1 mol glikoze kroz obe faze oslobodi se 38mol ATP-a.

Hloroplasti su prisutni samo u biljnoj deliji. Razlikuju se tri vrste hromoplasti, hloroplasti i leukoplasti [bez pigmenta, u njima se magacioniraju hranljive materije]. Hloroplasti su i po gradi i po funkciji slini mitohondrijama. Hloroplasti sadre pigment hlorofil i u njima se odvija proces fotosinteze. Fotosinteza predstavlja proces kojim se pomocu hlorofila apsorbuje suneva svetlost i pretvara u hemijsku energiju [ATP] a zatim se ta energija koristi za sintezu organskih materija iz neorganskih [CO2 i H2O].

Ovom podelom nisu obuhvaeni jedro u kome su smeteni hromozomi [geni] i centrozomi koji uestvuju u deobi.
Par centriola meusobno povezanih i ureenih pod odredenim uglom, su konstituenti strukture zvane centrosom. Centriole su strukturalno uplji cilindar dijametra 150 nm i 300500 nm duine. Karakteristine su za ivotinjsku deliju. Najupadljivija, velika organela eukariotskih delija je jedro. Sam latinski naziv - nucleus *jezgro+, govori o znaaju jedra za deliju. U njemu se nalazi DNK *geni+ u kojoj je zapisano sve ono to delija treba da uradi da bi se odrala u ivotu i prilagodila na promene u okolini. Jedro regulie *upravlja+ sve procese u deliji, u njemu se obavlja i sinteza DNK *replikacija+ i svih vrsta RNK [transkripcija].

Jedro se sastoji od jedrove opne [nuklearnog ovoja] i jedrovog soka [nukleoplazme]. Nuklearni ovoj je izgraen od dve membrane : spoljanje i unutranje izmeu kojih se nalazi perinuklearni prostor. Nuklearni omota sadri otvore *nuklearne pore+ preko kojih se obavlja razmena materija izmeu nukleoplazme i citoplazme delije. Nukleoplazma je unutranjost jedra odvojena od citoplazme unutranjom jedrovom membranom. U nukleoplazmi se nalaze hromozomi - hromatin i jedarce [nukleolus].

Hromatin
Hromatin se uoava u interfaznom jedru *to je jedro delije koja nije u deobi, ved se nalazi u tzv. interfazi]. On je u obliku hromatinskih vlakana koja se, kada se obrade odreenim enzimima, vide kao niska perli. Tokom delijske deobe dolazi do kondezovanja hromatinskih vlakana tako da ona postaju samostalna telaca - hromozomi. Naziv hromatina [hromozoma] potie od grc. chromos to znadi boja, odnosno, lepo se boji odredenim baznim bojama. Hromatin se sastoji od DNK, male koliine RNK i dve vrste proteina: histona i nehistonskih proteiona. Na slededim slikama moete videti nachr;in kondenzacije hromatinskih vlakana

Hromozomi
Hromozomi su telaca karakteristinog oblika koja se u jedru mogu uoiti za vreme deobe. Najbolje se uoavaju za vreme metafaze mitoze pa se tada i izuavaju i nazivaju metafazni

hromozomi. Broj hromozoma je stalan i karakteristican za svaku bioloku vrstu i naziva se kariotip.

Telesne *somatske+ delije imaju diploidan *grc. diploos = dvostruk+ broj hromozoma *obeleava se kao 2n+. Telesna delija oveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri emu jedna garnitura potie od majke, a druga od oca pa se tako obrazuje 23 para homologih hromozoma.

Polne delije ili gameti *kod oveka su to spermatozoidi i jajna delija+ sadre upola manji broj hromozoma u odnosu na telesne delije, nazvan haploidan *grc. haploos = jednostruk+ obeleen kao n. Ako telesna delija ima dve, onda ce polna delija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim delijama oveka je 23.

Svaki metafazni hromozom se sastoji od dve sestrinske hromatide i centromere [primarnog suenja+. Ove delove sadre svi hromozomi, dok se samo kod nekih javlja i sekundarno suenje.

Jedarce[nucleolus]
Jedarce se nalazi u nukleoplazmi od koje nije odvojeno membranom. Vidljivo je u interfaznom jedru, dok prividno nestaje za vreme deobe. Obrazuje se u predelu sekundarnog suenja hromozoma, pa se taj deo naziva organizator jedarceta. U jedarcetu se sintetiu delovi ribozoma, pa je stoga ono krupno u jedru delija koje vre intenzivnu sintezu proteina. Jedro moe da sadri jedno ili vedi broj jedaraca.

ELISKA DIOBA
MITOZA
Mitoza se oznaava i kao M-faza, a predstavlja deo delijskog ciklusa u kojem prestaju sintetiki procesi u deliji i vri se deoba delije. Ona se odvija veoma brzo i u proseku traje 1 - 2 sata. U normalnom delijskom ciklusu iz faze rasta delija neminovno prelazi u fazu delijske deobe, koja podrazumeva kako deobu jedra, njenog genetskog materijala, tako i deobu citoplazme. Deoba koja se odigrava u somatskim delijama naziva se mitoza. U ovoj deobi od roditeljske delije nastade dve derke delije od kojih svaka ima istu koliinu i isti DNK kao i delija od koje su nastale, te de one biti identine roditeljskoj u svakom pogledu. Zahvaljujudi mitozi nastaju nove delije neophodne za rast viedelijskog organizma kao i za obnovu otedenih tkiva. meutim, deoba koja se odigrava u polnim delijama u procesu gametogeneze i koja se

naziva mejoza ima za rezultat stvaranje polnih delija koje nisu genetski identine deliji od koje su nastale i imaju za polovinu redukovan broj hromozoma kao i duplo manju koliinu DNK.

Mitoza je mehanizam delijske deobe koji podrazumeva podelu jedra (kariokinezu) i delijske citoplazme (citokinezu). Pri ovoj deobi vri se distribucija kako genetskog materijala tako i ostalog sadraja na dva jednaka dela, na dve identine derke delije. Mitoza se odvija brzo i kontinuirano kroz faze koje su oznaene kao: * profaza * prometafaza * metafaza * anafaza i * telofaza (poreane su po redosledu deavanja, a moete ih pogledati na animaciji sa desne strane) Meu njima profaza traje najdue, a metafaza najkrade. Na samom poetku mitoze hromozomi se uoavaju kao dugaki konci, po emu je i sama deoba dobila ime (grc. mitos = konac)

Profaza
Profaza se karakterie prisustvom maksimalno izduenih hromozoma, konastog izgleda mreoliko isprepletanih po celom jedru. Na svaki kraj delije tj. na polove, odlazi po jeda par centriola bududi da je dolo do njihove duplikacije u G2 fazi interfaze. Migracija centriola na suprotne polove delije odvija se na taj nain to parovi centriola, koji nakon duplikacije stoje u neposrednoj blizini, intenzivno sintetiu mikrotubule koje se umedu izmeu njih kao luno uobliene niti. Kako polimerizacija mikrotubula napreduje ove niti se sve vie izduuju i potiskuju centriole na suprotne krajeve delije. Figura koja u ovom procesu nastaje naziva se mitotsko ( deobno ) vreteno. Krajem ove faze hromozomi postaju vidljivi, kradi, deblji i tamnije su boje, a uzduno su podeljeni na dve identine hromatide koje su spojene centromerom. Na svakoj centromeri dolazi do formiranja dva kinetohora, po jedan na svakoj hromatidi, smetenim na suprotnim stranama hromozoma. Kinetohor predstavlja proteinski kompleks za koji de se vezati odreeni tip mikrotubula, odnosno niti deobnog vretena tzv. kinetohorne mikrotubule. Ostale mikrotubule predstavljaju polarne mikrotubule i one se proteu izmeu suprotno postavljenih parova centriola, ali u predelu ekvatora ne dolaze u kontakt sa

hromozomima. U humanim somatskim delijama za jedan kinetohor se zakai u proseku 30 mikrotubula. Prometafaza zapoinje fragmentacijom jedrovog omotaa pri emu se sadraj jedra mea sa citoplazmom, a zatim iezava jedarce i definitivno se formira deobno vreteno. Hromozomi vezani za kinetohorne mikrotubule poinju grupisanje u ekvatorijalnoj zoni.

Metafaza
Metafaza traje veoma kratko i u njoj su hromozomi ved u velikoj meri kondenzovani tako da su vrlo dobro vidljivi zbog ega su upravo ovde najpogodniji za analizu. Bududi da su osloboeni jedrove membrane, oni se, potiskivani od strane kinetohornih mikrotubula, smetaju u ekvatorijalni ( sredinji ) region delije. Tu se postavljaju jedan pored drugog tako da su im hromatide paralelne ekvatoru deobnog vretena, pri emu se formira figura oznaena kao metafazna ploa. Hromatide na hromozomu se razdvajaju i ostaju spojene jo samo na nivou centromere.

Anafaza
Anafaza je takoe kratka i traje svega nekoliko minuta. Na njenom poetku centromere se dele, to omoguduje i hromozomima da se podele na dve hromatide koje de postati sestrinski hromozomi. Niti deobnog vretena se tokom ove faze postepeno skraduju i sestrinske hromozome povlae na suprotne polove deobnog vretena. Za kretanje hromatida ka polovima potroi se nekoliko molekula ATP-a. Od svakog hromozoma jedna hromatida odlazi na jedan, a druga na drugi pol delije. Rezultat ovoga je da se na oba delijska pola naao ponovo diploidan broj hromozoma. U humanoj deliji, ijih se 46 hromozoma podelilo na 92 hromatide, po 46 hromatida (novih hromozoma) se nalazi na svakom polu delije. Krajem ove faze poinje i deoba citoplazme, citokineza stvarnjem kontraktilonog prstena koji predstavlja prstenasto suenje koje se obrazuje oko delije na nivou ekvatora deobnog vretena. On nastaje kao rezultat kontrakcije mikrofilamenata, aktina i miozina, koji su vezani za delijsku membranu.

Telofaza
Telofaza, zavrna faza mitoze (grc. thelos = kraj), poinje u momentu kada hromozomi dostignu polove deobnog vretena. Za vreme ove finalne faze mitoze dolazi do despiralizacije hromozoma, oni se izduuju i postaju slabije vidljivi. Oko hromozoma, na svakom delijskom polu, formira se jedrova membrana i pojavljuje se nukleolus. Tako su formirana dva nova jedra i time je kariokineza definitivno zavrena. Istovremeno dolazi i do ravnomerne raspodele organela kao i ostalog delijskog sadraja u citoplazmi oko novoformiranih jedara.

Citokineza koja je zapoela u anafazi dalje se nastavlja na taj nain to se oko delije sve vie stee kontraktilni prsten zahvaljujudi kontrakciji aktina i miozina, to uslovljava sve dublju

invaginaciju delijske membrane. Podela citoplazme se zavrava kada se dve suprotne strane delijske membrane potpuno priblie i spoje, ime su definitivno formirane dve diploidne, genetski identine derke delije. Derke delije imaju upola manju koliinu citoplazme od majke delije. Kada uu u interfazu tokom perioda rasta one de dostidi veliinu majke delije

MEJOZA
Mejoza je delijska deoba koja se odvija u polnim delija. Obrazovanje polnih delija (gameta) oveka naziva se gametogeneza . Razlikujemo

- spermatogenezu (obrazovanje spermatozoida) i - oogenezu (obrazovanje jajne delije)

U procesu mejoze se od diploidnih, matinih delija spermatogonija i oogonija stvaraju polne delije, tj. muke i enske gamete koje sadre haploidan broj hromozoma (n), odnosno za polovinu manje od somatskih. Znaaj mejoze se ogleda u odravanju stalnog broja hromozoma iz generacije u generaciju. U suprotnom bi se broj hromozoma duplirao u svakoj slededoj generaciji,i na kraju desete generacije broj hromozoma kod oveka bi iznosio 23552. Haploidan broj hromozoma nastaje u procesu tzv. redukcione deobe (lat. reductio = smanjenje) matinih polnih delija. Ova deoba se odvija kroz dve brze, uzastopne deobe koje su oznaene kao prva i druga mejotika deoba. U ovoj deobi se jedna diploidna delija dva puta deli i nastaju etiri haploidne delije. Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, oznaenoj kao mejoza I, kada se majka-delija (2n broj hromozoma) podeli na dve derke delije (n broj hromozoma). U drugoj deobi, mejozi II, se obe derke delije (sa n brojem hromozoma) podele tako da nastaje ukupno 4 delije. Rezultat ove deobe su polne delije gameti koji su genetski razliiti. Jo jedan znaaj mejoze je u odravanju ogromne genetike raznovrsnosti to omoguduje sluajan raspored majinih i oevih hromozoma u polnim delijama. U ovim hromozomima je prethodno dolo i do crssing-overa to takoe doprinosi raznovrsnosti. U gametima oveka od 23 hromozoma mogude je 223 kombinacija, to zanai da ovek moe da obrazuje 8 000 000 razliitih polnih delija.

Mejoza I
Prva mejotika deoba se, slino kao i mitoza, sastoji od etiri faze koje su oznaene kao: profaza I, metafaza I, anafaza I i telofaza I. Ovoj deobi podleu primarne spermatide i primarne spermatogonije koje su diploidne, a nastale su mitotikom deobom iz spermatogonija. Mejozi I prethodi interfaza u kojoj je, izmedu ostalog, izvrena replikacija DNK. Svaki hromozom delije koja ulazi u mejozu I se sastoji od 2 molekula DNK (dve hromatide).

Profaza I

Profaza prve mejotike deobe je dua nego kod mitoze i podeljena je na pet podfaza:

- leptoten - zigoten - pahiten - diploten - dijakinezis Metafaza I

Metafaza I se karakterie prisustvom homologih hromozomskih parova spojenih hijazmama, koji se, zakaeni za mikrotubule deobnog vretena, grupiu u podruja ekvatora gde formiraju figuru oznaenu kao metafazna (ekvatorijalna) ploa. Ovde se hromozomi nalaze u parovima od kojih svaki vodi poreklo od jednog od roditelja- jedan od oca, a jedan od majke.Za razliku od mitoze, gde su na ekvatoru delije bili pojedinani, u metafazi mejoze I nalaze se parovi homologih hromozoma. Centromere hromozoma su koncima deobnog vretena vezane za polove delije i to tako to je jedan hromozom iz para vezan za jedan, a drugi hromozom za drugi pol delije.

Anafaza I

Anafaza I poinje razdvajanjem homologih hromozoma, kidanjem spojeva na hijazmama, tako da na svaki delijski pol odlazi jedna kompletna, po broju haploidna (n) garnitura hromozoma, ali ona je diploidna (2n) po sadraju DNK bududi da na polove odlaze kompletni hromozomi, a ne hromatide kako je bilo u anafazi mitoze. To znai da u ovoj fazi dolazi do redukcije broja hromozoma. U humanim delijama na polovima se nalazi po 23 hromozoma i to iz svakog od 23 para po jedan hromozom.

Telofaza I

Telofaza I poinje i zavrava se kompletnom citokinezom koja de kod mukog pola rezultovati stvaranjem dve sekundarne spermatocite od poetne primarne spermatocite, a kod enskog pola od primarne ovocite, nakon ove deobe, nastje jedna sekundarna ovocita i jedno polarno telo. I sekundarna spermatocita i sekundarna oocita, iako haploidne po broju hromozoma, su diploidne po koliini DNK, koja de se u narednoj, drugoj mejotikoj deobi redukovati da bi se dobile definitivne haploidne muke i enske polne delije. U ovoj fazi se formira jedrova opna oko hromozoma koji su na polovima i obrazuje se jedarce.

Mejoza II

Nakon telofaze sledi kratka interfaza u kojoj se, meutim, ne odvija sinteza DNK tako da ova faza ne predstavlja pravu interfazu zbog ega se naziva jo i interkineza. Nakon nje sledi druga mejotika deoba koja se, takoe sastoji od etiri faze oznaene kao : profaza II, metafaza II, anafaza II i telofaza II i predstavlja pravu mitotiku deobu. Mejoza II

Nakon telofaze sledi kratka interfaza u kojoj se, meutim, ne odvija sinteza DNK tako da ova faza ne predstavlja pravu interfazu zbog ega se naziva jo i interkineza. Nakon nje sledi druga mejotika deoba koja se, takoe sastoji od etiri faze oznaene kao : profaza II, metafaza II, anafaza II i telofaza II i predstavlja pravu mitotiku deobu. Slino je i kod enskog pola kod kojeg u procesu oogeneze od diploidne oogonije, odnosno primarne oocite nastaje jedna oocita haploidna po broju hromozoma i koliini DNK uz istovremeno obrazovanje tri polarna tela, od kojih dva nastaju deobom prvog polarnog tela, a trede deobom sekundarne oocite.

EVOLUCIJA
ivotinje i drugi oblici ivota nisu se iznenada pojavili na zemlji. Oni su se razvili tokom vie milijardi godina u bezbrojne razliite forme. Mehanizam pomodu kojeg su se razvili naziva se prirodna selekcija. Proces prirodne selekcije prvi je upotrebio britanski prirodnjak arls Darvin

Mnogi biolozi procenjuju da na zemlji ima priblino 30 miliona vrsta, ali su do danas naunici otkrili i opisali samo oko 2 miliona. Gde se, onda nalaze ostale? One ive u neverovatnom nizu stanita, od voda dubokih okeana gde ive glavate uljarke do meksikih pusinja nastanjenih modnim, otrovnim monstruoznim guterom hila. Problemi s kojima se suoavaju ivotinje u ovim i drugim stanitima na zemlji veoma su razliiti, pa se ivot razvio u velikoj raznolikosti. Svakoj ivotinji je potrenbno telo koje moe da se bori sa sopstvenim okruenjem. Na pocetki XIX veka geolozi su poeli shvatati da je ivot neverovatno star. Prouavali su ivotinjske fosile - obino tvrde ostatke, kao koljke i kosti, koji su sauvani u kamenu - i merili su starost izloenih slojeva stena naenih u kanjonima. Dakle, fosil (latinski fossus, u bukvalnom prevodu onaj koji je zakopan) je ouvani ostatak organizma, njegovog dela ili tragova ivota to se moe videti na slici sa desne strane. Fosili daju podatke o razvoju organskog sveta u prolosti, kako se ivotna sredina menjala kroz geoloku prolost, o evoluciji i biogeografiji ivih bida.

Danas prihvatamo da je Zemlja stara oko 4.5 milijardi godina, ali poetkom XIX veka ideja da je svet neverovatno star poela je da u potpunosti menja shvatanja ljudi o poreklu ivota.

Osim toga, prirodnjaci su oduvek znali da postoji neverovatna raznolikost ivotinjskog sveta, ali su sada shvatili da se mnoge ivotinje mogu svrstati u porodice, kao da su srodne. Sredinom XIX veka dva britanska biologa, nezavisno jedan od drugoga, formulisali su ideju koja de zauvek promeniti nain na koji ljudi sagledavaju sebe i svet prirode. Carls Darvin i Alfred Volas smatrali su da su se razlicite ivotinjske vrste postepeno razvile od izumrlih roaka, kao oni koji su sauvani kao fosili.

Darvin je prvi, 1859, objavio svoje ideje. Bee ih formulisao dok je putovao po Junoj Americi gde je prouavao razlike izmeu raznih zeba i raznih gorostasnih kornjaa na ostrvima Galapagos u Tihom okeanu. Volas je istupio sa slinim idejama negde u isto vreme dok je pouavao razne ivotinje na ostrvima jugoistone Azije i Nove Gvineje.

Opstanak najsposobnijih
Obojica su izala sa istom idejom - prirodnom selekcijom. Kao to su uzgajivai znali generacijama, ivotinje prenose svoje karakteristike na mladunad. Darvin i Volas su sugerisali da su se i divlje ivotinjske vrste postepeno razvile putem prirodne selekcije, to je slian sistem vetakoj selekciji koju su ljudi koristili za uzgoj rasnih goveda, ovaca i pasa sa pedigreom.

Teorija prirodne selekcije esto se opisuje kao opstanak najsposobnijih. To je zato to se ivotinje moraju meusobno takmiiti za ograniene resurse ukljuujui hranu, vodu, skrovite i partnere za parenje. Meutim, one nisu jednake tako da e neki lanovi ivotinjske populacije imati karakteristike koje ih ine "sposobnijim"prilagoenijim okolini u datom trenutku.

Sposobnije ivotinje e zato biti uspenije u pronalaenju hrane i u izbegavanju predatora. Shodno tome, one e verovatno stvoriti vie potomaka, od kojih e mnogi takoe imati iste karakteristike kao sposobni roditelji. Zbog ovoga e sledea generacija imati vie pojedinaca sa "sposobnim" crtama. A posle mnogo narataja mogue je da celokupna populacija dobije takve crte,s obzirom na to da ivotinje koje ih nemaju izumiru. Varijacije i vreme

Okruenje nije fiksno i ne ostaje isto sve vreme.Vulkani, bolesti i postepene klimatske promene, na primer menjaju uslove s kojima ivotinje moraju da se suoe. Prirodna selekcija poiva na nainu na koji se raziite individue ivotinje bore s tim promenama. Individue koje su nekad bile sposobne mogu kasnije da izumru, kao to druge koje poseduje razliit niz karakteristika postaju uspenije u izmenjenom okruenju.

Darvin to nije znao, ali roditelji prenose svoje karakteristike na mladunad preko gena. Tokom polnog razmnoavanja geni oba roditelja se pomeaju da bi stvorili novu individuu sa jedinstvenim nizom karakteristika. Svako malo ovi geni mutiraju u novi oblik, tako da te mutacije predstavljaju izvor svih novih varijacija.

Kako se proces prirodne selekcije nastavlja milionima godina, tako se grupe ivotinja mogu radikalno izmeniti, dovodei do stvaranja nove vrste. Smatra se da se ivot razvija 3.5 milijarde godina. U tom vremenu prirodna selekcija je stvorila neverovatan broj vrsta, od hrastova do vidri i od korala do kobri.

Vrsta je grupa organizama koji mogu da meusobno stvaraju potomstvo. Do nove vrste dolazi kada se ivotinje toliko izmene da nisu vie sposobne da se

razmnoavaju sa svojim precima. A ako ovi potonji vie ne postoje,onda su izumrli. Nove vrste mogu postepeno da nastanu iz pojedinane grupe ivotinja. U stvari, originalnu vrstu moe da zameni jedna ili vie novih vrsta. To se moe dogoditi kada se dve zasebne grupe jedne vrste dre odvojeno neprelaznom geografskom preprekom, kao to je okean ili gorski lanac. Izolovane jedna od druge, obe grupe se razvijaju na razliite naine i zavravaju tako da postaju nove vrste.

ULA KOD IVOTINJA

Da bi preivele ivotinje moraju da nau hranu i sklonite, te da se odbrane od predatora. Da bi postigle sve ovo one su opremljene nizom ula za nadgledanje okoline. Razliite vrste imaju ula prilagoena za noni i dnevni ivot. Krtica, koja njuka po mranim tunelima, ivi u svetu mirisa i dodira. Veina ivotinja uglavnom dobija informacije koje registruje preko nekoliko ula istovremeno.

ula ivotinja predstavljaju sistem za upozoravanje. Ona upozoraaju ivotinju na promene u okruenju - promene koje mogu da ukazuju na prilike za ishranu ili parenje, ili na potrebu da pobegnu od neposredne opasnosti. Sposobnost brzog i odgovarajueg reagovanja mogua je zbog toga to su ula povezana s mozgom mreom nerava koji alju poruke u obliku elektrinih impulsa. Kada mozak dobije informaciju od ula on koordinira svoj odgovor.

U mnogim sluajevima, obino kao odgovor na neto to dodiruje telo, signal sa senzora ne stigne do mozga pre nego to se radnja preduzme. Umesto toga on dovodi do refleksnog odgovora koji je ugraden u nervni sistem. Na primer kada dodirnete veoma vru predmet, vaa ruka automatski uzmie, o tome ne morate da razmiljate.

Dok sova neujno lebdi na meseini, njene ui reaguju i na najmanje ukanje u travi, a oi - na skoro neprimetni pokret. Mi njuka kroz vlati trave i pronalazi put do hrane pomou svojih drhtavih brkova , uvek oslukujui da li ce uti zamah krila.

Da bi opstali i sova, i mi oslanjaju se na svoja ula. Ako ih ula iznevere, vrsta se nee produiti. Generacije potiu od ovih koji preive, jer su im ula izuzetno izotrena. Njihovi mladunci nasleduju tu prednost. Tako ula i napadaa, i plena postaju istananija u borbi za opstanak i sve se vie razvijaju.

Za nas je vid najvanije ulo, ali neke ivotinje se savreno snalaze bez njega u mranom svetu, gde vladaju ula mirisa i dodira, mada i ova stvorenja reaguju na neki nain na svetlost. Glista nema oi, ali njeno telo svom povrinom reaguje na svetlost dana, kada kopamo batu, osea je i brzo se krije u mrak zemlje, gde je ne mogu napasti gladne ptice.

Kod veine ivotinja osetljivost na svetlost je koncentrisana u grupama receptivnih elija ili oima. Neke od najprostijuh su kod larvi insekata - gusenice imaju siuna "okca" koja detektuju svetlost, a samim tim i senku potencijalnog neprijatelja i nita vie. Svako okce sastoji se od grupe elija, osetljivih na svetlost mrenjae, izdignute iza malog nepokretnog soiva koje ih tite i fokusira svetlost.

Sve ivotinje moraju da budu osetljive na okolinu da bi opstale. ak i najjednostavnije ivotije, kao to su meduze , reaguju na promene u okruenju .Jednostavne ivotinje, meutim, imaju ogranienu sposobnost kretanja i zatite, pa zato imaju i ograniena ula. Vee ivotinje, kao to su kimenjaci, imaju mnogo sloeniji niz ulnih organa. Veina kimenjaka ima ulo sluha, vida, mirisa, ukusa i dodira.

RAZMNOAVANJE
Sve ivotinje dele nagon da stvore potomstvo koje ce iveti kada roditelji umru. Proces naslednosti odreen je genima preko kojih se karakteristike prenose sa roditelja na potomke. Razmnoavanje podrazumeva nekoliko problema pa su ivotinje usvojile razne strategije za njihovo savladivanje. ivotinje imaju dva glavna cilja: da nau hranu i partnera. Da bi ostvarile ove ciljeve moraju da preive sve ime ih napada okruenje, od ekstremnih vremenskih neprilika, kao to su poplave i sue, do gladnih predatora. Moraju da nau dovoljne zalihe hrane, a povrh toga da lociraju partnera pre rivala. Ako pronau dovoljno hrane a ne uspeju da stvore potomstvo, njihova borba za opstanak bie uzalud protraena. Jedan ili dva roditelja Postoje dva naina na koje ivotinje mogu da se razmnoavaju, polno ili bespolno. ivotinje koje nastaju bespolnim razmnoavanjem ili partenogenezom imaju samo jednog roditelja, majku. Potomci su identini majci i jedan drugom. Polno razmnoavanje podrazumeva dva roditelja suprotnog pola .Potomci su hibridi dva roditelja, sa pomeanim roditeljskim karakteristikama. Potomci nasleuju roditeljske crte preko gena. Geni se mogu definisati na razne naine. Jedna jedinstvena

definicija glasi da su oni jedinica naslednosti - jedina nasledna karakteristika koja ne moe dalje da se deli. Geni su takode segmenti DNK (dezoksiribonukleinske kiseline), sloene hemijske supstance koja stvara duge lance. Ona se nalazi u srcu svake ive elije. Svaka karika u lancu DNK ini deo koda koji kontrolie razvoj i preivljavanje ivotinjskog tela. A svaka elija u telu sadri niz DNK koji bi mogao da se upotrebi za stvaranje celog novog tela.

ivotinje nastale putem polnog razmnoavanja dobijaju po pola DNK, ili po pola gena, od svakog roditelja. Muki roditelj obezbeduje polovinu gena, sadranih u spermatozoidu. Jedina uloga svakog spermatozoida jeste da nae put do jajeta, svog enskog ekvivalenta, i da ga oplodi. Osim to sadri drugu polovinu DNK, jaje takode sadri zalihu hrane za potomstvo dok se razvija u novu individuu. ivotinje nastale partenogenezom dobijaju sve gene od majke i sve su zato istog pola-enskog. Svi sisari se razmnoavaju polno, kao i veina gmizavaca i vodozemaca. Meutim, postoji znatan broj gmizavaca i vodozemaca, naroito gutera, koji se razmnoavaju partenogenezom. Postoje prednosti i nedostaci kod obe vrste razmnoavanja. Partenogeneza je brza i povoljna. Majka ne mora da trai partnera i moe svu energiju da posveti stvaranju velikog broja mladih. Ova strategija je idealna za nastanjivanje jo nekoricene teritorije. Meutim, budui da su identine,ove ivotinje su vrlo ranjive. Ako, na primer,jedna nastrada od bolesti ili bude nadmudrena od strane predatora, vrlo je verovatno da e sve doiveti istu sudbinu. Shodno tome, cele zajednice ivotinja nastale partenogenezom mogu da budu izbrisane sa spiska ivih. Polne ivotinje ,s druge strane, mnogo su raznolikije. Svaka je jedinstvena, nastala meavinom gena oba roditelja. Ova varijacija znai da e grupa ivotinja nastala polnim razmnoavanjem verovatnije trijumfovati nad nesreom nego nepolne grpe. Meutim polno razmnoavanje zahteva mnogo vremena i napora. Kako enke proizvode samo ogranien broj jaja, one ude za tim da ih oplodi mujak sa dobrim genima. Ako je mujak sposoban i zdrav, onda je to znak da ima dobre gene. Dobri geni ce obezbediti da potomci budu sposobni da se takmie sa drugim ivotinjama za hranu i za partnere. Kako enke imaju konanu re kod pristanka na parenje, mujaci moraju da uloe mnogo napora da budu primeeni.Mnogi od njih su svetlih boja,stvaraju veliku buku i esto su vei od enki. Kod mnogih vrsta mujaci se takmice za pravo da se pokau pred enkama.Sticanje tog prava dobar je znak da imaju najbolje gene.

Stepen brige koju potomstvo dobija od roditelja mnogo varira.Postoji potreban kompromis izmedu koliine korisne nege koju roditelji mogu da daju svakom mladunetu, broja mladunadi koje mogu da stvore i koliko redovno mogu da stvaraju potomstvo.Sisari mnogo ulau u roditeljsku negu,dojei mladuncad posle njihovog rodenja, dok vecina vodozemaca ili gmizavaca nikada ne sretnu svoje roditelje. p>

Dojenjem sisari obezbeduju da njihova mladunad narastu toliko da mogu da se staraju o sebi. Opte uzev,mladi ostaju s majkom dok njoj ne doe vreme da donese na svet sledeu mladunad - barem mesec ili dva dana. Medutim, kod mnogih vrsta,ukljucujui ljude, mladi ostju s roditeljima mnogo godina. Druge vrste ivotinja sprovode drugu strategiju,donosei na svet mnogo mladih kojima ostaje da se staraju sami o sebi. Velika veina kod svakog legla jaja - kojih moe da bude na stotine i cak na hiljade - ugine pre nego to odraste, a mnoga se ak nikada ne izlegu.Tako je,na primer,procenat preivljavanja aba veoma nizak.

ivotinje koje ive u sloenim drutvima, kao to su slonovi,majmuni i ljudi,obicno stvore po jednog potomka svakih nekoliko godina.Roditelji usmeravaju energiju na zatitu i podizanje mladih, dajui im veliku ansu da preive. ivotinje koje ive kratko, kao to su mievi,zecevi, gmizavci i vodozemci uopte, moraju brzo da se razmnoavaju da ne bi protraile ivot.One raaju veliki broj mladih i ne gube vreme ni na ta drugo nego na goli minimum roditeljske nege.Ako su uspene, ove ivotinje mogu da se razmnoavaju neverovatno brzo. VODOZEMCI Vodozemci su veza izme]u riba i kopnenih ivotinja. Jedna osmina svih kimenjaka spada u vodozemce. U ovu grupu spadaju abe i dadevnjaci, kao i ree vrste, kao to su dinovske sirene, ameriki dadevnjaci i slepi guteri. Vodozemci se jednako dobro snalaze u vodi i na kopnu. Vodozemci ili amfibije (lat. Amphibia) su prvi stanovnici kopna medu kimenjacima (kopneni kimenjaci - Tetrapoda) i istovremeno njihovi evoluciono najnii predstavnici. Veina vodozemaca lee se iz jaja koja su poloena u vodu, ili u nekoliko sluajeva, u vlano tlo ili gnezda napravljena od stvrdnute sluzi. Kada se izlegu, mladi vodozemci ili larve ive kao potpuno vodene ivotinje. Oni koji se rode na kopnu odvijugaju u najbliu baru ili ispadnu iz gnezda u reku. Larve aba zovu se punoglavci. Punoglavci u poetku nemaju noge. Plivaju koristei dugi rep koji ima peraju slinu ribljoj koja prolazi celom duinom tela. Kako rastu, larvama niu noge. Obino zadnje noge poinju da rastu prve, posle ega sledi par prednjih nogu. Odrasle abe nemaju rep, a posle nekoliko prvih meseci rep punoglavca poinje da se upija u telo - ne otpada. Svi odrasli salamnderi zadravaju rep, a one vrste koje ceo ivot provode u vodi esto zadravaju peraju du repa, skupa sa ostalim delovima, kao to su krge, to je karakteristika koja se ece via u larvenoj fazi.

Larve vodozemaca izlegu se sa spoljnim krgama, ali tokom rasta mnoge (ukljuujui abe i veinu salamandera koji ive na kopnu) razvijaju unutranje krge. Kod veine kopnenih vrsta ove unutranje krge se na kraju zamenjuju pluima. Vodozemci su takoe sposobni da apsorbuju kiseonik direktno preko koe, naroito preko tankog i

vlanog tkiva u ustima.Veliki broj kopnenih salamndera dobija sav kiseonik na ovaj nain zato to nemaju plua. Sve odrasle abe vraaju se u vodu da legu jaja, koja esto odlau u elatinoznoj masi zvanoj ablji mrest. Nekoliko vrsta salamndera ne lee jaja, nego enke dre oploena jaja u svom telu. Larve se razvijaju unutar jaja, hranei se bogatim umancetom i ne izlegu se dok ne dostignu odraslu formu. Veina odraslih vodozemaca ima etiri uda, sa etiri prsta na prednjem paru i pet na zadnjem. Za razliku od ivotinja koje ive na kopnu, kao to su gmizavci ili sisari, njihova koa je gola i meka. Koa zelenih aba je glatka i vlana dok abe krastae imaju bradaviav izgled. Koa mnogih salamandera je svetle boje, sa arama koje se esto menjaju tokom cele godine. Promena boje pre sezone parenja signal je da je salamander spreman za parenje. Mnoge abe takode imaju svetlu boju koe. Iako se nijanse boje njihove koe mogu znatno menjati pod razliitim nivoima svetlosti, ove boje obino nisu signal za parenje drugim abama. U pitanju je signal predatorima da je ablja koa premazana smrtonosnim otrovom. Dok abe krastae obino imaju mrke boje, mnoge takoe lue toksine materije da bi odbile predatore. Ove materije se esto nakupljaju u nabreklim bradavicama koje prskaju kada je krastaa napadnuta. Kao rezultat prilagoavanja na suvozemni nain ivota najvee promene pretrpeli su njihov respiratorni i krvni sistem. U razviu su ipak vezani za vodu oploenje je spoljanje i jaja i larve se razvijaju u vodi.

Veina vodozemaca ne vodi brigu o svom potomstvu mada ima i onih kod kojih je to veoma dobro razvijeno. Tako mujak abe primalje (Alytes abstetricans) oploene jajne celije nosi prilepljene za zadnje noge sve dok se iz njih ne izlegu mladunci, dok mujak junoamerike abe Rhinoderma darwini jaja smeta u rezonatorske kese. Slino njemu enka amerike abe (Pipa dorsigera) na leima ima komorice u koje smeta jaja sve do izleganja mladih.

Larve se od odraslih jedinki razlikuju po tome to: - diu na krge; - nemaju noge ve plivaju pomou pljosnatog, dugakog repa. Posle preobraaja (metamorfoza) larve postaju pravi kopneni kimenjaci koji: - diu pluima i preko vlane koe;

- Koa im je , za razliku od iskljuivih kopnenih kicmenjaka (amniota), pokrivena tankim ronim slojem ili kutikulom bez dodatnih ronih tvorevina. U njoj se nalaze ,

mnogobrojne sluzne lezde iji produkt, sluz, odrava kou uvek vlanom i ljigavom to omoguava da se preko nje odvija kono disanje. - Crevo se zavrava kloakom. - Srce se sastoji iz dve pretkomore i jedne komore. Imaju mali i veliki krvotok. Kroz njihovo srce protie meovita krv. - Razvili su se od akoperki, grupe izumrlih riba. Najstariji poznati vodozemci su izumrli stegocefali.

Podela vodozemaca

Svi dananji (recentni) vodozemci pripadaju potklasi Lissamphibia, koja se deli na tri reda:

* 1. red beznogi vodozemci (gimnofioni) ili Apoda (Gimnophiones) - najpoznatiji predstavnik je cecilija (tropski, crvoliki vodozemac); telo im je pokriveno kotanim ploicama po emu se razlikuju od svih ostalih vodozemaca; * 2. red repati vodozemci ili Urodela (Caudata) imaju rep tokom itavog ivota; Predstavnici:

- dadevnjak,

- mrmoljak,

- oveija ribica; ovecija ribica je neotenian oblik (neotenija pojava sticanja polne zrelosti na larvenom stupnju); * 3. red bezrepi vodozemci (abe) ili Anura (Batrachia, Salientia) u odraslom stadijumu bez repa; razvice putem metamorfoze, larva punoglavac; Predstavnici:

- zelena aba,

-krastava aba,

- gatalinka.

GMIZAVCI
Gmizavci (Reptilia) su odigrali izuzetno znaajnu ulogu u istoriji razvoja ivotinjskog sveta jer je to prva grupa kimenjaka koja je u potpunosti izala na kopno. Ova evolucija omoguena je zahvaljujui razvitku jaja sa amnionom: opna (amnion) je obavijala embrion koji se nalazio u tenoj sredini, pa je embrion mogao da se razvija lebdei u tenosti, a nije bilo potrebno da se jaja polau u vodi. Gmizavci ukljuuju gutere, zmije, aligatore, krokodile, kornjae, kao i sada izumrla stvorenja kao to su dinosauri i preci ptica. Krokodili lutaju zemljom 200 miliona godina i jo uvek su veoma uspeni lovci. Gmizavci su velika i raznovrsna grupa ivotinja koja se sastoji od oko 6500 vrsta. Mnoge od ovih ivotinja se meusobno razlikuju i ive u velikom broju stanita, od dubokih okeana do velikih pustinja. Uprkos velikoj raznolikosti svi gmizavci dele neke karakteristike.

Veina gmizavaca lee jaja, ali se ona razlikuju od jaja vodozemaca zato to imaju vrstu, tanku ljusku umesto elatinaste. Ova ljuska titi razvoj mladih u jajetu, a to je jo vanije spreava njihovo izumiranje. Jaja s ljuskom su bila evolucioni napredak zato to tada odrasli gmizavci nisu vie morali da se vraaju k vodi da bi se razmnoavali. Njihova vodootporna jaja mogla su da se polau bilo gde, ak i na suvljim mestima. Gmizavci su takoe bili prva grupa kopnenih ivotinja koja se razvijala u odraslu formu unutar jajeta. Nisu dolazili na svet kao nerazvijene larve, to je slucaj s veinom vodozemaca. Gmizavci su poikilotermne ivotinje ija telesna temperatura zavisi od temperature okoline. Sa padom temperature spoljanje sredine, pada i njihova telesna temperatura. Izlaui telo sunevim zracima, gmizavci nastoje da zadre telesnu toplotu. Zbog toga su u nepovoljnom poloaju u onim oblastima gde oblano i hladno vreme umanjuje takve mogunosti. To je razlog to gmizavci uglavnom prebivaju u toplijim krajevima. Relativno mali broj vrsta nastanjuje predele velike geografske irine. Dakle, kao i vodozemci, i gmizavci su ivotinje hladne krvi i ne mogu da zagreju telo iznutra kao to mogu sisari. Usled toga gmizavci uglavnom ive u toplim predelima.

Osloboeni veza s vodom, gmizavci su razvili jedinstvene naine zadravanja vlage. Njihova koa je prekrivena ovrslim ploicama ili ljuskama koje spreavaju gubitak vode. Ljuske su takoe obloene proteinskim keratinom, istom onom materijom koja se koristi za stvaranje noktiju i kose.

Na prstima imaju kandice, koje olakavaju kretanje po kopnu, takoe od rone materije. To je, naime materija, koja se sree u razliitim organima, jo i kod ptica i sisara, to evolutivno povezuje sve tri klase.

Lobanja je izgraena od kostiju tako da hrskavice skoro da nema. Kod zmija i gutera, kosti vilino-nepanog aparata obrazuju pokretan zglob sa lobanjom to omoguava lako hvatanje pokretnog plena. Kod kornjaa, koje su biljojedi i krokodila, koji raskidaju plen, ovaj sistem kostiju je potpuno nepokretan. Kimenica se sastoji od procelnih prljenova koji se dele na: vratne, grudne, slabinske, krstane i repne. Redukcija udova kod zmija, ukljuujui i pojaseve, dovela je do pojave velikog broja prljenova (esto i preko 200). Osim toga, njihova kimenica je diferencirana na samo dva regiona: trupni prljenovi, za koje su vezana rebra i repni, bez rebara. Kod kornjaa su rebra i kimenica srasli sa oklopom. Kretanje je slino geganju, osim kod zmija koje nemaju udove. Kod morskih kornjaa su udovi slini perajima.

Miii su rasporeeni prema telesnim regionima: - u trupnom delu su: trbuni mii, kosi miii (spoljanji i unutranji), grudni i meurebarni - u vratnom delu je trapezni mii - iroki leni mii.

Nervni sistem sastoji se od mozga i kimene modine. Mozak se sastoji od prednjeg mozga, meumozga (sa epifizom i hipofizom, srednjeg mozga i zadnjeg mozga.

ula vida i mirisa su dobro zrazvijena. Miris oseaju ravastim jezikom koji neprekidno izbaciju i uvlae (palacanje) sakupljaju estice mirisa. Oi su velike i nalaze se sa strane glave. Na njima se nalaze gornji i donji kapak (oba su pokretljiva), sluzna lezda i prozirna opna (migavica) koja se pomera od prednjeg ugla oka ka nazad. Ova opna odrava vlanost i istou oka. Kod gutera se na glavi nalazi neparno temeno oko, koje sadri svetlosne receptore i pigmentne elije. Ispunjeno je staklastim telom i pokriveno prozirnom opnom kroz koju svetlost pada na temeno oko. Organ ula sluha sastoji se od:

- bubne opne, - srednjeg uha, povezano preko Eustahijeve tube sa usnom dupljom - unutranjeg uha

Sistem za varenje se sastoji od: - usne duplje u kojoj se nalaze: jezik, zubi (koji se obnavljaju tokom itavog ivota), veliki broj vilinih lezda (nalaze se ispod gornje i donje usne) - drelo - jednjak - eludac - crevo - kloaka. Uglavnom su mesoderi koji love iz zasede, dok su pojedine kornjae i guteri biljojedi. Crevo biljojeda je due, podeljeneo je u nabore. Hrana kroz njega prolazi sporo, a celulozu razgraduju bakterije. Poto ne odravaju stalnu telesnu temperaturu iz metabolikih procesa, ne zahtevaju mnogo hrane. Tako je jedan mi dovoljan zmiji za odravanje ivota kroz vie nedelja.

Svi gmizavci diu preko plua koja se sastoje od dva pluna mehura; ako bi morali da apsorbuju vazduh kroz kou, to bi podrazumevalo veliki gubitak vode. Od otvora za disanje nastavlja se grkljan, a on na dunik (traheja). Dunik se grana na dve dunice (bronhije) koje vode u pluna krila gde se nalazi kapilarna mrea koja preuzima kiseonik.

Srce se sastoji od dve pretkomore, leve i desne, i komore koja je delimino podeljena na dva dela (pregrada nije potpuna). Sam krokodili imaju potpunu pregradu koja deli komoru na dva dela. Ispred srca nalazi se vensko proirenje u koje ulazi sva venska krv.

Izluivanje se obavlja bubrezima koji su po tipu metanefrosa. Veina ekskreta je neotrovna, mokrana kiselina (u obliku kristala) koja ne zahteva vodu za izluivanje. Kod veine gmizavaca je tena, dok je kod gutera i zmija u obliku guste kae bele boje koja se u

kloaki sjedinjuje sa fekalijama. Voda koja izlazi iz krvi se reapsorbuje u bubrenim kanaliima, kloaki ili mokranoj beici.

Oploenje je unutranje i veina mujaka poseduje kopulatorni organ (penis). Kopulatorni organ je kod raznih vrsta razliitog oblika i uzima se kao kriterijum pri klasifikaciji gmizavaca. Guteri i zmije imaju dva kopulatorna organa smetena u kloaki, koji se za vreme parenja izvale kao prsti rukavice i uvlae u kloaku enke. Otvor kloake kod gutera i zmija je poprean i nalazi se pri osnovi repa, dok je kod kornjaa i krokodila uzduan. Veina gmizavaca je oviparna mada je znatan broj i viviparnih (raaju ive mladunce). enke polau manji broj jaja nego ribe i vodozemci, to je u vezi sa kleidoikim jajetom koje titi embrion pa je smrtnost mladih daleko manja. Jaja su krupna i bogata umancetom. Zakopavaju ih u pesak, zemlju ili organski kompost gde dolazi do raspadanja organskih materija pa se osloboena toplota koristi za inkubaciju jaja. Jaja zarivena u pesak ili zemlju greje suneva svetlost. Kod nekih gutera i morskih zmija inkubacija jaja odvija se u telu.

Embrioni oviparnih vrsta pri kraju razvia dobijaju na vrhu njuke jedan zuboliki izrataj kojim razbijaju ljusku i izlaze iz jajeta. Viviparnim vrstama pripadaju neke og ogromnih topskih zmija, morske zmije iz grupe Hydrophina, a od gmizavaca koji ive kod nas to su arka (Vipera berus), slepi, planinski guter Lacerta vivipara i dr. arka i planinski guter mogu da ive na planinama preko 2000 m nadmorske visine i naseljavaju junu Skandinaviju pa je sa tim u vezi i njihova sposobnost raanja ivih mladunaca.

Sposobnost regeneracije je jako dobro izraena. Kornjaama i posle odstranjivanja znatnih telesnih delova ivot nije ugroen. Guteri vrlo uspeno regeneriu odstranjen rep. Osim na nisku spoljanju temperaturu, veoma su otporne ivotinje. Mogu dugo da izdre bez hrane. Neki pitoni mogu bez hrane da provedu i vie od godinu dana. Spadaju meu najdugovenije ivotinje na naoj planeti: - velike tropske zmije i krokodili mogu da ive preko sto godina; - neke gigantske kornjae ive i preko 300 godina - duina ivota slepia je 30 - 35 godina.

Herpetologija je nauka koja se bavi ispitivanjem gmizavaca. Dok se nauka o njihovoj nezi i uzgoju u terarijima naziva se vivaristika.

Budui da su tako raznovrsna grupa, gmizavci dele nekoliko bitnih karakteristika osim jaja s ljuskom, ljuskaste koe i plua. Dele se na etiri reda. U prvi red spadaju krokodili, sa aligatorima i kajmanima; oni su savremenici dinosaurusa, a obe grupe se vezuju za zajednikog pretka. U stvari, dananji krokodili su se malo promenili od doba kada su svetom vladali dinosaurusi, pre vie od 200 miliona godina. Za razliku od dinosaurusa, koji su nestali pre 65 miliona godina, krokodili se jo odlino dre. Tehnicki govoreci, dinosaurusi nisu izumrli; njihovi direktni potomci, ptice, jo se dobro oseaju. Iako se sada ptice svrstavaju odvojeno od gmizavaca, naunici znaju da su se one razvile od predaka koji su iveli pre nekih 400 miliona godina. Sisari, s druge strane, odvojili su se od ove grupe pre otprilike 300 miliona godina.

POSTELJINI SISARI
Sisari (Mammalia) su najpoznatiji i evolutivno najmlai kimenjaci. Razlog za to je ne samo to su ljudska bia sisari, nego to veina domaih ivotinja i kunih ljubimaca pripada ovoj kategoriji. Posteljini sisari su takoe rasprostranjeniji od drugih vrsta ivotinja, budui da ive u svim delovima sveta. Sisari se svrstavaju skupa zato to dele vei broj karakteristika. Meutim, ove zajednike karakteristike ne mogu ni sluajno da opiu veliku raznolikost unutar klase sisara. Na primer, najvea ivotinja koja je ikad postojala na Zemlji - plavi kit - je sisar, pa ovo udovite morskih dubina deli nekoliko bitnih crta ak sa najmanjim sisarima, - kao to su najmanje rovice. U druge sisare spadaju slonovi i krtice, majmuni i nilski konji, slepi mievi i kamile. Ovoj velikoj raznolikosti doprinosi injenica da sisari ive na mnogo vie mesta na Zemlji od bilo koje druge grupe ivotinja, od zaleenih oblasti Arktika do vlanih kronji amazonskih kinih uma, pa ak i ispod peskovitog tla afrikih pustinja. Najoitija karakteristika sisara je dlaka. Svi sisari imaju dlaku u nekom trenutku svog ivota, koja se sastoji od keratina i u veini sluajeva dlaka formira gusti krzneni prekriva, iako su mnogi sisari relativno goli,naroito ljudi. Dlaka ima vie uloga: - termoizolacija - senzorne funkcije (npr. brkovi maaka) - kamuflaa - zatita od predatora Za razliku od gmizavaca i vodozemaca, svi sisari su toplokrvne ivotinje, to znai da mogu da odravaju temperaturu tela na stalnom nivou. Iako ovo zahteva mnogo energije, znai da sisari nisu potpuno zavisni od temperature okoline. Na mestima na kojima bi se drugi kimenjaci smrzli, sisari mogu da preive traei hranu i odravajui toplinu. Mnogi sisari, ukljuujui ljude, mogu takode da hlade telo koristei znoj (imaju znojne i lojne lezde) . Tenost koja se izluuje preko koe efikasno hladi telo, ali to ne znai da ove ivotinje treba da piju vie vode od ostalih grupa. Uzgred, naziv sisar potie od sisnih lezda. Ove lede su

sredstvo preko kojeg sve enke sisara obezbeduju mleko (ili tenu hranu) za mlade u razvoju. Mladi sisaju mleko preko bradavica tokom prvih nekoliko nedelja ili meseci ivota. Mleko, kojim se hrane mladunci, je bogato mastima i proteinima. Mlene lezde se obino javljaju na trbunoj strani kod enke rasporeene u redovima kada ih ima vie od dve. Ljudi i majmuni imaju dve mlene lezde (jedna desno, jedna levo), dok ostale ivotinje mogu imati desetak ili vie. Ostale osobine karakteristicne samo za sisare (Mammalia) su:

-Sisari imaju veoma razvijene hemisfere velikog mozga i kompleksno ponaanje. ula sisara su dobro razvijena. Od svih kimenjaka, sisari imaju najbolje razvijeno ulo ukusa.

-Heterodontizam - visoka diferenciranost zuba (sekutii - incisivi, onjaci - canini, prekutnjaci - praemolares i kutnjaci -molares) koja omoguava "podelu rada", najrazliitije naine ishrane, kao i intenzivnije koricenje hrane. Zahvaljujui tome oni su se prilagodili na razliite uslove ivota i evoluirali su u raznim pravcima; Zubi se sastoje iz krunice i korena. -Dijafragma razdvaja grudnu i trbunu duplju i uestvuje u disanju.

-Srce se sastoji iz dve komore i dve pretkomore i imaju levi aortin luk.

-Eritrociti su bez jedra, sa izuzetkom familije Camelidae kod kojih postoje eritrociti sa jedrom.

-Dobro su razvijena ula. Henlejeva petlja u bubregu;

-Tri slune koice u unutranjem uhu: ekic (maleus), nakovanj (incus) i uzengija (stapes), za razliku od amfiba, reptila i ptica gde postoji samo jedna;

Razmnoavanje

Sisari se razmnoavaju na nekoliko naina. Trematodi, kao to je kljunar, legu jaja, ali svi drugi sisari raaju mlade. Torbari, relativno mala grupa ivotinja u koju spadaju kenguri, raaju veoma nerazvijene mlade koji zatim nastavljaju da rastu u torbi na majinoj koi. Veina sisara, zvanih posteljini sisari, ne raa mlade dok se potpuno ne formiraju i ne budu nalik odraslima. Oploenje je unutranje embrioni se razvijaju u materici. Mlado u razvoju, ili zametak, raste u materici gde dobija hranu od majke preko posteljice. Ovaj veliki organ omoguuje mladunetu da ostane u majinoj utrobi mnogo due nego to je sluaj sa drugim ivotinjama. On predstavlja vezu izmeu majinog krvotoka i krvotoka mladuneta, pri emu kiseonik prelazi sa roditelja na potomka. Posteljica je povezana sa zametkom preko pupane vrpce koja otpadne ubrzo posle roenja. Rasprostranjenost

Sisari su razvili nekoliko prilagoenosti koje su im pomogle da postanu dominantna grupa ivotinja: - zubi su specijalizovani za rezanje, seenje; debeli zatitni sloj glei spreava oteenja - sposobni su da se brzo kreu - veliina mozga po kilogramu telesne mase je vea nego kod veine drugih ivotinja - imaju savreniju termoregulaciju od ptica - dlaka omoguava termoizolaciju - mlene lijezde proizvode mleko za ishranu mladunaca Sisari ive u veem broju stanita od bilo koje druge grupe ivotinja. Iako svi sisari udiu vazduh pluima, to nije spreilo mnoge od njih da se nastane u vodi. Na mnogo naina hidrodinamina tela kitova i delfina, na primer, lie telima ajkule i drugih velikih riba. Meutim, oni su uveliko sisari, udiu vazduh preko velike nozdrve ili rupe na vrhu glave, ali su dlake na telu svedene na samo nekoliko ekinja. Na drugoj strani spektra neki sisari mogu ak da lete. Slepi mievi koji sunu kroz tamu letnje veeri mogu izgledati kao male ptice, ali su i oni sisari sa krznatim telom i krilima sainjenim od rastegnute koe umesto perja. Iako veina drugih sisara ima konvencionalniji telesni plan, sa etiri noge i repom, i oni su se razvili evolucijom da bi mogli da opstanu u zadivljujuem broju stanita. Postigli su to ne samo prilagoavanjem svom telu, nego i promenom ponaanja. Opte uzev, sisari imaju vei

mozak od gmizavaca, to im omoguuje da bolje shvate okruenje u kojem ive. Mnogi sisari, kao to su majmuni i psi, opstaju tako to ive u sloenim grupama u kojima pojedinci meusobno sarauju prilikom lova, titei grupu od opasnosti i ak pronalazei partnere. Podela sisara

1. sisari sa kloakom imaju kljun, polau jaja, mladi se hrane mlekom; ive samo u Australiji; - predstavnici: mravinji je (ehidna) i kljunar; 2. torbari ive u Australiji i manji broj u Junoj Americi; imaju koni nabor torbu u kojoj su mlene lezde; mladunci se raaju nerazvijeni i smetaju u torbu; - predstavnici : kengur, koala, torbarska krtica i dr. 3. placentalni sisari embrion se razvija u placenti; mladunci se raaju gotovo potpuno razvijeni; - veoma su raznovrsni

bubojedi (krtica, je),

glodari (veverica, mi, pacov, dabar),

zveri (make, psi),

papkari (svinja, koza, govee),

kopitari (konji, zebre),

kitovi (najvea ivotinja plavi kit),

primati (majmun, ovek). TREMATODI I TORBARI Ne poinju svi sisari ivot u obliku zametka koji se razvija u materici u majinoj utrobi. Trematodi i torbari se razvijaju na drugi nain. Trematodi su jedini sisari koji legu jaja kao ptice ili guteri dok torbari podiu mlade u torbi koja se nalazi van njihovog tela. Sisari koji legu jaja

Trematodi su grupa od samo tri vrste sisara koji jo legu mlade u jajima: dve vrste bodljikavog praseta, kratkonosno i dugonosno (takoe poznate kao bodljikavi mravojedi),i kljunar koji udno izgleda.

Trematodi polau dva ili tri veoma sitna okrugla jaja koja imaju mnogo meku ljusku od jaja ptica ili mnogih gmizavaca. I za razliku od drugih sisara, trematodi nemaju poroajni kanal. Njihova jaja putuju kroz isti telesni otvor kao mokraa i izmet. Ovakav otvor sa viestrukom namenom naziva se kloaka i predstavlja karakteristiku koju trematodi dele sa pticama i gmizavcima. U stvari, naziv monotremi (to je drugo za njih) znai ivotinja sa jednom rupom.

Njivi mladunci ostaju u jajima samo nekoliko dana pre nego to se izlegu, a zatim nastavljaju razvoj tako to ih majka hrani. enke bodljikavog praseta dre mladunad u torbi ispod trbuha dok mladi kljunara provode prve dane ivota u podzemnom gnezdu. Dok drugi sisari imaju sise za napajanje mladih mlekom, trematode ne poseduju takav aparat. Umesto toga, majka lui masnu tenost na krzno i mladunad liu jezikom. Trematodi se izlegu u veoma nerazvijenom stanju. Bez dlake su, slepi i dugi jedva 1 cm, sa udovima koji tek predstavljaju zaetke. Mladi dugo zavise od majinog mleka - kod bodljikavog praseta to je est meseci. Iako je re o maloj grupi u poreenju s drugim redovima sisara, trematodi su odlino prilagoeni na stanita i divni su sisari.

Bodljikavo prase je veliki glodar tupe glave i dugih bodlji na zadnjem delu tela i repu. Bodlje su duge i do 40 cm i predstavljaju debele, ovrsle dlake bele boje sa tamnim prstenovima. Glava i prednji deo tela prekriveni su, naroito na leima, dugim, uspravnim i debelim dlakama. Noge su mu kratke i snane, na prstima ima vrste kande. Telo mu je dugako do 70 cm, rep do 12, a teinom tela dostie i 15 kilograma. Nona je ivotinja. Za vreme zime uglavnom miruje. Kada se nae u opasnosti, nakostrei bodlje na telu i repu, trese ih i tako stvara utav zvuk. Skriva se u pukotinama i upljinama meu kamenjem i ivi usamljeno.

ivot u torbi

Iako 270 vrsta ini torbare mnogo veom grupom od trematoda, oni su uveliko manjina u poreenju sa otprilike 4000 vrsta posteljinih sisara koji nastanjuju sve delove sveta. Torbari ive samo u Australiji i na ostrvima Nove Gvineje, a nekoliko vrsta ivi u Americi. Torbari su mnogo srodniji posteljinim sisarima nego trematodi. Biolozi veruju da su se torbari najpre razvili u Americi a zatim se proirili na Australiju preko Antarktika, u vreme kada su ova tri kontinenta bila spojena. Kada je Australija postala ostrvo, njeni torbari su ostali preovlaujui sisari, dok su u drugim delovima sveta poeli da ih potiskuju posteljini sisari

Posteljini sisari imaju jednu matericu koja je povezana sa jajnicima preko jajovoda, dok torbari imaju dve manje materice, od kojih je svaka povezana sa jednim jajnikom .Materica posteljinog sisara moe da se iri kako zametak raste. Meutim, materice torbara ne mogu da se ire, to znai da mladi moraju da se rode mnogo pre.

Kao novoizleena, sitna torbarska beba je bez dlake i slepa je, sa zdepastim prednjim nogama. Posle dve-tri nedelje provedene u materici, beba izlazi na svet kroz poroajni kanal koji se razvija specijalno za ovo putovanje. Kada izae, mladune se probija kroz majino krzno do bradavica. Mnogi torbari imaju bradavice unutar torbe. Kada se nae u torbi, mladune se uhvati za bradavicu koja nabrekne u njegovim ustima i tako stvara vrstu vezu. Vei torbari, kao to su crveni kenguri, provode nekolio meseci u torbi, a kasnije mogu da im se pridrue mlada mladunad. Zalihe majinog mleka predviene su za svako mladune, pri emu svako od njih dobija pravu koliinu masti i proteina u skladu sa uzrastom. Mladune torbara koje je dovoljno odraslo da napusti torbu zove se doji. Oni se esto vraaju u majinu torbu da bi spavali ili da bi se hranili jo nekoliko meseci dok ne postanu samostalni.

Kengur je rod torbara iz familije Macropodidae. Kengur je simbol Australije; lik kengura se nalazi na Grbu Australije, na nekim novanicama i koristi se od strane mnogih australijskih organizacija. Rec kengur vodi poreklo od australijskog aboridinskog jezika Guugu Yimidhirr od rei gangurru, odnosei se na sivog kengura. Naziv prvi put spominje 4. avgusta 1770. godine na obalama reke Endevur (na mestu dananjeg Kuktauna gde se nasukala barka Endevur) kapetan Dejms Kuk kao re "kangooroo" ili "kanguru". Prema nekim izvorima, Dejmsa Kuka je zanimalo ime ovih, tada, nepoznatih ivotinja. Kada je postavio pitanje Aboridinima na engleskom jeziku za njihovo ime, oni su odgovorili na svom - "Kenguru", to u stvari znaci "Ne razumemo". Kapetan je odgovor prihvatio kao ime ivotinje i svetu prikazao nepoznatu ivotinjsku vrstu.

Kenguri imaju malu glavu, dugake, velike i jake stranje noge prilagoene za skakanje kao i dugaak, miiav rep koji im slui da odre ravnoteu. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunad posle poroaja. Kenguri su jedine vee ivotinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobiajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 2025 km/h, ali moe da ubrza i do 70 km/h na kraim razdaljinama, dok na duim uspeva da odri brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugakih nogu, kengur ne moe da hoda normalno. Proseni ivotni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeleen rekord od 23 godine. Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako to je preivaju. Mnoge vrste su none ivotinje, obino provodei dane izleavajui se, dok nou i ujutru su u potrazi za hranom, kreui se u gomili. Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifini zubi. Sekutiima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga to dve strane donje vilice na kojoj se sekutii nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju irok ujed. Razliite vrste kengura jedu razliitu vrstu hrane. Crveni kenguri vie vole suvlju travu od sonije jer je sonija trava teka. Sivi kenguri, pak, se opredeljuju za sveije, sonije izdanke trave jer su umske ivotinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje. Tokom sune sezone, svi kenguri zadravaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu dui period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Medutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da odre vodu njihovom umskom stanitu. Udvaranje

Jednu grupu kengura sainjava deset ili vie mujaka i enki. Dominacija mujaka se zasniva na osnovu njegove veliine i starosti. Sezona parenja poinje u razliito vreme kod razliitih vrsta kengura. enke crvenog kengura su spremne za parenje u svako doba; sivi kenguri se pare i raaju mlade izmeu oktobra i marta (letnji period june hemisfere); dok antilopski kenguri su spremni za parenje u jesen, u martu i aprilu. U toku udvaranja, enke esto odbijaju sitnije mujake. Udvaranje ukljuuje "ispitivanje" mujaka kloake enki. Tada one ponu da mokre, dok je mujak mirie dok se ne zadovolji kada dolazi do samog parenja. Seksualno uzbuen mujak prati enku koja mu uzvraa tako to podie svoj rep. ekanje repova moe biti sastavni deo predigre. Savijeni rep jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje. Adaptacije

Kao i svi torbari, i kenguri se raaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoe koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladune je teko svega 12 grama i dugako 25 mm. Tada su samo prednji udovi neto razvijeniji da bi mu omogucili da se uspuzi do torbe i zakai za majinu bradavicu. Mladunad e obino ostati u torbi u narednih devet meseci

(180-320 dana kod istonog sivog kengura) pre nego to e poeti da povremeno izlazi iz nje. Majka ce ga hraniti dok ne napuni 18 meseci. enka kengura je obino trudna u neprekidnosti, osim na dan kada raa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok predhodno mladune ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i deava se u okolnostima kada je predeo gde ive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno moe da produkuje dve razliite vrste mleka istovremeno za novoroene i za ono starije, koje je jo u torbi. Koni sistem kimenjaka Moete li da zamislite da nosite odelo iz jednog dela napravljeno od vrstog konog mateijala koji je otporan na pljusak, otporan na vetar, jak, a ipak rastegljiv i, to je neverovatno, obnavlja se sam od sebe? E pa, nosite ga svakog dana - to je vaa koa.

Koa je na najvei organ. Kada bi se poloila na ravnu povrinu, koa odraslog oveka bi imala povrinu od skoro 2 kvadratna metra, skoro kao arav za jednu osobu. Bila bi teka 3 kg, a to je otprilike , dvadeseti deo ukupne teine tela.

Debljina koe varira od 0,5 mm do preko 5 mm. Tanja je na mestima na kojima ne dolazi do trenja ili pritiska, kao to je unutranjost podlaktice, a deblja je na povrinama koje su izloenije, kao to su tabani. Koa se oko telesnih otvora transformie u sluzokou. Uloge koe

Koa predstavlja omota tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljanjom sredinom. Kod beskimenjaka i niih hordata (platai, amfioksus) koa je jednoslojna, dok je kod kimanjaka izgraena od vie slojeva. Osnovne uloge koe su:

-zatitna titi telo od mehanikih povreda, patogenih organizama (koa je nepropustljiva za viruse i bakterije kad je neoteena), od tetnih UV Sunevih zraka. Koda dakle predstavlja prvu liniju odbrane organizma od bakterija, virusa i drugih mikroorganizama.

-odravanje stalnog sastava unutranje telesne sredine (homeostaza) tako to kod kopnenih spreava gubitak vode i soli, a kod vodenih kimenjaka preveliki ulazak vode u telo;

-uestvuje u razmeni materija razmena gasova, to je od posebnog znaaja za disanje vodenih organizama;

-uestvuje u procesima ekskrecije (izluivanja) koji se vre konim lezdama;

-primanje spoljanjih nadraaja pomou brojnih ulnih organa koji su u njoj smeteni. U njoj se nalaze receptori za toploto i hladno, dodir, pritisak i bol.

- uestvuje u termoregulaciji kod homeotermnih organizama (to su organizmi koji imaju stalnu telesnu temperaturu i pripadaju im ptice i sisari) tako to regulie odavanje toplote iz tela (znojenje).

Graa koe
Pod mikroskopom se moe videti da se koa kimenjaka sastoji iz dva dela:

- Spoljanji deo ini pokoica (epidermis);

- Unutranji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po grai, funkciji i poreklu. Pokoica (epidermis) se uvek sastoji od vie slojeva epitelijalnih elija koje su zbijene jedna uz drugu i grade kompaktan sloj. Broj slojeva (od 20 do 30) je razliit na raznim mestima na telu, kao to je npr. kod oveka broj slojeva vei na dlanovima i stopalima. Povrinski slojevi sastoje se iz sasvim spljotenih elija, koje postepeno izumiru i zamenjuju se novim. Te elije se preklapaju kao crepovi na krovu i tako omoguuju da se koa ratsee dok se kreemo. Svakog dana otpadne hiljade mrtvih elija, ali se koa ne istroi zato to se elije neprestano obnavljaju. Donji slojevi pokoice koji se nalaze uz krzno su aktivni u toku celog ivota i svojim deobama obrazuju gornje slojeve elija. Oni predstavljaju tzv. germinativni sloj. U elijama gornjih slojeva pokoice dolazi do procesa oronjavanja elije se postepeno ispunjavaju ronom materijom (keratinom) to dovodi do izumiranja tih elija. Tako se na samoj povrini tela obrazuje sloj mrtvih elija roni sloj. Izmedu ronog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima oronjavanje nije dovreno. Roni sloj ima zatitnu ulogu i naroito je dobro razvijen kod tipinih kopnenih kimenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je kod vodozemaca relativno tanak.

Povrinski roni slojevi odbacuju se stalno i delimino (perutanje) ili periodino u celini u vidu presvlaenja (kod zmija zmijska kouljica). Tokom svog ivotnog veka, jedna osoba izgubi otprilike 18 kg mrtve koe. Po donjem sloju epiderma su rasporedeni melanociti. Oni prave pigment melanin, koji titi kou od prekomernog ultravioletnog zraenja. Melanin apsorbuje svetlosnu energiju koja ga potamnjuje. To je ono to stvara preplanuli ten kada je koa izloena suncu. Melanin se prenosi do povrine i otpada zajedno sa mrtvim elijama, zbog ega preplanuli ten bledi. Ljudi koji imaju tamniji ten imaju vie melanina. Melanociti mogu da se jave i u grozdovima i tako prouzrokuju pegice. Na raun ronog sloja razvile su se u toku evolucije razne zatitne tvorevine kao to su rone krljuti (pokrivaju telo gutera i zmija), rone ploe (kornjae i krokodili), perje, dlake, kande, nokti, kopita, rogovi idr. Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takoe periodino odbacuju. Krzno Krzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna utopljena u matriksu koji sadri elije: - fibroblaste - makrofage - limfocite - adipozne elije. Isprepletana vlakna specijalnih proteina pod nazivom kolagen i elastin ine kou rastegljivom. Pored toga u krznu su smeteni i: - zavreci krvnih i limfnih sudova; - nervni zavreci - razni ulni organi - miina vlakna - derivati epidermisa i krzna Povrina krzna obrazuje mnoga ispupenja koja zalaze u epidermis ime je ostvarena tesna veza izmeu ova dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih miicnih vlakana (vezuju se za dlake i perje), slobodni nervni zavreci i ulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine lezde koje preko izvodnih kanala izbacuju sekret na povrinu koe. Kada nam je previe vrue, hiljade siunih krvnih sudova dermisa, se ire i vie krvi tee njima. Ovaj viak krvi blizu povrine koe omoguuje da toplota izae iz tela i da se tako rashladimo. Zbog toga pocrvenimo kada nam je vrue. Ako nam je previe hladno, krvni sudovi se skupe i tako uvaju toplotu, te izgledamo bledi.

Krv u ovim krvnim sudovima prenosi i hranljive materije do oba sloja koe, a odnosi nusproizvode. Kada se poseemo ili povredimo, napravi se ugruak krvi koji zatvori ranu. To nam slui kao zatita od klica, a istovremeno i uva vane telesne tenosti. Dermis sadri i razliite nervne zavretke, povezane sa mozgom, koji nam omoguuju da svet osetimo putem dodira. Nervni zavreci, ili receptori, koji se granaju ka epidermisu reaguju na bol. U gornjem dermisu se nalaze Majsnerova telaca - receptori dodira koji detektuju lagani pritisak. Malo dublje u dermisu se nalaze Rifini telaca - receptori toplote - i Krausova telaca - receptori hladnoe. Blizu korena dermisa se nalaze Pacinijeva telaca, koja reaguju na veliki pritisak. Ako ovi nervni zavreci detektuju bilo kakav bol, pritisak ili promenu temperature, oni alju poruku mozgu. Mozak zatim kae miiima da deluju - i tako mi sklonimo ruku od vrele olje, na primer. Kone lezde Kod niih kimenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskimenjaka, jednoelijske i proizvode sluz koja smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kimanjaka kone lezde su vieelijske. Kod vodozemaca one izluuju sluz koja vlai kou to omoguava disanje koje se kod njih u znatnoj meri obavlja preko koe. Neke sluzne lezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji slue za zatitu. Kod gmizavaca kone lezde nemaju ekskretornu ulogu, vec uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao npr. mousne lezde krokodila. Najea i najpoznatija lezda u koi ptica je trtina lezda koja lui masan sektret kojim se premazuje perje i koja je naroito razvijena kod vodenih ptica. Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlene lezde. Duboko u dermisu su smetene znojne lezde. Tenim sekretom znojnih lezda se izbacuju proizvodi razmene materija, a imaju vitalnu ulogu i u termoregulaciji (sniavanje telesne temperature). U obliku su cevica iji je donji kraj uvijen u klupko i smeten u krznu, a gornji se izliva na povrinu koe. Te lezde proizvode znoj, vodenastu, blago slanu tenost, koja iz znojnih pora izlazi na povrinu koe kada nam je previe vrue. Tenost isparava i tako nam pomae da rashladimo. Te lezde mogu da proizvedu izmeu 20 ml i 500 ml znoja svakog dana. U toplim, vlanim uslovima, to moe da iznosi i do 2 litre. Sekret znojnih lezda moe da bude gust i masan, npr. u uhu oveka. Mogu da budu rasporeene po celoj povrini tela ili samo na odreenim mestima ( kod psa se nalaze na njuci). Kod kitova nema ovih lezda. Kod oveka se nalazi oko 2,5 miliona znojnih lezda, ukupne teine oko 100g, koje su najgue rasporeene na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i na elu. Na primer, na dlanovima imamo oko 350 znojnih lezda po kvadratnom centimtru. Znoj nam pomae da drimo predmete. Tanak sloj znoja prekriva nabore na koi prstiju i tako nam pomae da uhvatimo glatke predmete. Operite i osuite prste da biste otklonili sav znoj, a zatim pokuajte da podignete iglu ! Nabori na prstim stvaraju ablone jedinstvene za svakog od nas. To su otisci prstiju koji pomau detektivima da identifikuju kriminalce.

Lojne lezde proizvode gust masan sekret ili sebum koji se izluuje pri korenu dlake i slui za njihovo podmazivanje i spreava isuivanje i perutanje koe. Bez te zatite , koa bi se isuila i ispucala i ne bi mogla da preivi svakodnevno habanje. Nema ih na golim delovima tela, osim na onim kapcima i usnama. Lojne lezde kod nekih ljudi stvaraju upale, naroito od tinejdera, jer stvaraju previe loja. To blokira folikule dlake, koji mogu da se inficiraju bakterijama i da se pretvore u bubuljice. Za svaki folikul dlake vezan je po jedan mii podiza. Kada nam je hladno ili ste uplaeni, ovi miii se skupljaju i vuku dlaku na gore. Koa oko dlake se takoe podie i tako se najeimo. Ta reakcija vodi poreklo iz vremena kada je ljudsko telo bilo prekriveno gustim dlakama. Kada je bilo hladno, dlake bi se nakostreile da mogu da uhvate vie vazduha i obezbede bolju izolaciju. Kada je maka uplaena njeno krzno se nakostrei, pa ona izgleda vea i stranija. Iz istog razloga i ljudske dlake se nakostree kada se ovek uplai. Ispod dermisa se nalazi salo, koje se ponaa kao izolator i omota, titei telo od hladnoe tako to spreava gubitak toplote. To je i izvor energije u iznenadnim situacijama. Ako konzumirate suvie kalorija, to je mesto na kojem se obe taloe. Ispod ovog sala su unutranji organi, ukljuujui i miie, lezde i glavne nerve i krvne sudove. Svi oni svoju bezbednost duguju ovoj ivoj prepisci, to jest koi. Mlene lezde su dobro razvijene samo kod enki i njihov sekret slui za ishranu mladunaca. Osim navedenih, kod sisara postoji itav niz drugih lezda iji je sekret miriljav i slui za meusobno prepoznavanje ili kao sredstvo za odbranu.

Boja koe Boja koe zavisi od tri faktora: - ukaste nijanse elija epidermisa; - prozranosti elija epidermisa, usled ega se provide krvni sudovi ispod njega, to daje ljubiaste tonove koi; - vrste i koliine pigmenta. elije koje nose pigment lee preteno u krznu, ali ih ima i u epidermisu. Ispod koe nalazi se potkoni sloj koji je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kou sa miiima. U njemu se esto nagomilavaju rezerve masti. Skeletni sistem kimenjaka Visoki soliter ima elicnu strukturu i betonske stubove da bi stajao uspravno. Dinovski dambo dip ima upornice i ramenjae koje dre krila. Na isti nain telo ima unutranju strukturu - kostur koji ga dri. Bez kostura telo bi bilo jedna mlohava masa miia, krvnih sudova i unutranjih organa. Meutim, kosti su jake i daju telu vrstinu i unutranju strukturu koja dri njegove druge delove. Kostur i miii omoguavaju nam da trimo, skaemo i savijamo se u raznim pravcima.

Ljudski kostur se sastoji od oko 206 pojedinanih kostiju, povezanih razliitim zglobovima. Svaka kost ima odredenu veliinu i oblik u zavisnosti od svoje uloge. Veliina kostiju se kree u rasponu od snane butne kosti ili bedrenjae koja je duga 50 cm, do siune stremenjae, najmanje kosti u uhu koja je poput buve, duine 2,6 mm. Postoje 4 glavne grupe kostiju. Duge kosti su, kako sam naziv kae, izduene, blago povijene i takve grade da apsorbuju pritisak. Tu spadaju none i rune kosti kao i kosti prstiju. Kratke kosti su etvrtaste i debele. Koren ake u runom zglobu i koren stopala u lanku su kratke kosti. Nepravilne kosti se razlikuju po veliini i obliku. Nalaze se na licu i leima. Ravne kosti poput rebara, lobanje i lopatica tite vitalne organe. Skelet daje telu vrstinu, prua oslonac za privrivanje miia i titi osetljive organe (ula i nervni sistem). Nastaje od mezoderma i nalazi se u unutranjosti tela (endoskelet). U toku evolutivnog razvia kimenjaka najpre se javio skelet vezivne prirode (horda) koji je kasnije zamenjen hrskaviavim, odnosno kotanim skeletom. Hrskaviav skelet imaju najnii kimenjaci (kolouste, hrskaviave ribe), dok ostali kimenjaci poev od koljoriba imaju kotani skelet. U toku embrionalnog razvia skelet se takoe najpre javlja u vezivnoj formi, a kasnije se zamenjuje prvo hrskaviavim, a zatim i kotanim tkivom. Skelet je po grai vrlo slian kod svih kimenjaka. Njega cini:

osovinski skelet skelet ekstremiteta (udova) krni (visceralni) skelet koni skelet Osovinski skelet

Osovinski skelet ini:

kimenica i glaveni skelet rebra i grudna kost Glaveni skelet

Glaveni skelet sainjavaju:

lobanja i vilino - jezini aparat.

Lobanja Lobanja obuhvata i titi mozak i glavne ulne organe. Vilino - jezini aparat nastaje od krnog (visceralnog) skeleta. Ovaj skelet je najsloenije graen deo skeletnog sistema. Kod kolousta lobanja je uglavnom vezivne prirode, a vilie nisu razvijene. Kod niih riba (ajkula) je hrskaviava i formiraju se vilice. Poev od viih riba pa nadalje u evoluciji lobanja je sastavljena od veeg broja sraslih kostiju. Kod svih riba ona je nepokretno vezana za kimenicu to pogoduje probijanju kroz vodu. Kod kopnenih kimenjaka obrazovan je pokretan zglob izmeu lobanje i kimenice. Na lobanji se obrazuju potiljani glenjevi (zglobni nastavci) koji zalaze u odgovarajua udubljenja na prvom kimenom prljenu. Vodozemci i sisari imaju dva, a gmizavci i ptice jedan neparan potiljani gleanj. Vilino - jezini aparat krni skelet se sastoji od 6-7 pari krnih lukova koji imaju ulogu podupiraa krga. Kod svih kimanjaka prva dva krna luka stupaju u vezu sa lobanjom i gube prvobitnu ulogu zatite i oslonca krga. Prvi od njih je vilini (mandibularni) luk koji podupire i uokviruje usni otvor, a drugi je jezini (hioidni) luk koji slui kao oslonac jeziku, a osim toga povezuje prvi luk sa lobanjom. Kod viih riba se u gornjoj vilici obrazuje kvadratna kost, a u donjoj vilici artukularna kost pa se preko ovih kostiju zglobljavaju gornja i donja vilica. Kod vodozemaca ostaje isti zglob donje i gornje vilice i dolazi do potpunog srastanja gornje vilice sa lobanjom. Usled toga, jezini luk, preko koga se veza izmedu lobanje i vilica ostvarivala, gubi tu funkciju i od njegovog dela nastaje mala kost u srednjem uhu nazvana kolumela. Kolumelu imaju i gmizavci i ptice, dok kod sisara ona odgovara uzengiji (jedna od tri slune koice). Kod gmizavaca, u zavisnosti od naina ishrane kosti vilinog skeleta mogu biti pokretno meusobno zglobljene ili nepokretne i vrste. Kod zmija i gutera koje hvataju pokretan plen sve su kosti pokretno zglobljene kako meusobno tako i sa lobanjom. Zahvaljujui tome usta se mogu jako otvoriti tako da ove ivotinje mogu da progutaju krupan plen. Ta pokretljivost je naroito izraena kod otrovnih zmija, ija vilina kost napred nosi otrovne zube. Kada su usta zatvorena ovi zubi su okrenuti unazad, a kada se usta otvore pokretni mehanizam automatski uspravlja zub. Kod kornjaa koje se hrane biljnom hranom i krokodila koji raskidaju plen, ovaj sistem kostiju je nepokretan i vrst. Kosti lobanje, kao i celog skeleta, ptica su vrlo tanke, lake i meusobno srasle, a zubi su zamenjeni kljunom. Kod sisara kvadratna i artikularna kost su prele u srednje uho i od njih nastaju eki i nakovanj, a od kolumele je nastala uzengija. U vezi sa tim ostvaren je novi zglob donje vilice izmeu donjoviline kosti i lobanje. Ostatak visceralnog skeleta obrazuje podjezini skelet i hrskavicu grkljana. Kimenica, rebra i grudna kost

Kimenica je sastavljena iz pokretno zglobljenih kimenih prljenova koji obrazuju vrst a elastian osovinski skelet to kimenjacima omoguava brzo i raznoliko kretanje (tranje, gmizanje, skakanje, letenje). Prljenovi se obrazuju okohorde koja je kod sisara veoma redukovana pa se njeni poslednji ostaci nalaze u vezivnom tkivu izmedu prljenova. Kod kolousta se javljaju samo hrskaviavi zaeci kimenice. Kod niih riba (ajkula) je potpuno razvijena, ali je hrskaviava, dok je kod koljoriba i ostalih kimenjaka potpuno okotala. Graa kimenog prljena Na prljenu se razlikuje telo sa koga polazi par donjih, par gornjih lukova i nekoliko nastavaka za meusobno zglobljavanje prljenova. Gornji luci okruuju kimenu modinu, srastaju iznad nje obrazujui jedan neparan trnoliki nastavak. Donji luci se kod kopnenih kimenjaka redukuju i svode na dvojne nastavke na koje se oslanjaju rebra. Broj kimenih prljenova se razlikuje kod razliitih grupa kimenjaka pa ih tako, npr. kod zmija moe biti i preko 400. Regionalna diferencijacija kicmenice Prljenovi se u izvesnoj meri meusobno razlikuju zavisno od regiona kimenice u kome se nalaze, odnosno zavisno od funkcije koju vre. Kod riba se uoavaju samo dva regiona:

trupni (nose rebra) i repni.

Kod suvozemnih kimenjaka kimenica je izdeljena na 5 regiona: 1. vratni kod sisara (oveka) ih ima 7; prvi (atlas) ima izgled prstena ma kome se nalazi jedno ili dva udubljenja za zglobljavanje sa potiljanim glenjevima; drugi (epistrofeus) nosi zuboliki nastavak koji zalazi u prsten atlasa koji se moe oko njega okretati (okretanje glave); 2. grudni ima ih 12 kod oveka; nose rebra; 3. slabinski ima ih 5; 4. krsni ima ih 5 i kod oveka su srasli u krsnu kost; 5. repni ima od 3 do 6; kod oveka se od zakrljalih prljenova obrazuje trtina kost Grudni ko

Kod viih kimenjaka (gmizavci, ptice i sisari) rebra se vezuju za kimenicu i za grudnu kost pa se tako obrazuje grudni ko. On ima velikog znaaja u procesu disanja (menja se zapremina grudne duplje), a osim toga je i oslonac prednjim udovima.

Skelet udova Kod kimenjaka su se u toku evolucije razvili parni i neparni udovi. Neparni udovi su zastupljeni samo kod kolousta i riba, u vidu neparnih peraja. Neparna peraja riba su leno, repno i analno, dok su grudna i trbuna parna. Parni udovi kimenjaka Sastoje se od osnovnog nepokretnog dela (ramenski i karlini pojas), koji daje oslonac skeletu pokretnog dela udova. Prednji udovi

Ramenski pojas je kod riba spojen sa glavom, nepokretan je. Kod suvozemnih kimenjaka, s obzirom da je glava pokretna, njegova veza sa glavenim skeletom je iezla pa se on vezuje za grudnu kost. Rameni pojas suvozemnih kimenjaka sastoji se od tri parne kosti: 1. lopatica nalazi se na lenoj strani; 2. kljunjaa 3. korakoidna kost. Kljuna i korakoidna kost se nalaze na trbunoj strani i oslanjaju se na grudnu kost. Ove dve kosti mogu biti redukovane ili ak iezavaju. Kod sisara korakoidna kost je redukovana i svedena na nastavak na lopatici nazvan gavranov kljun. Kod nekih sisara (kopitari, zverovi) iji se udovi jednoliko kreu (napred nazad) iezava i kljunjaa pa se njihov rameni pojas sastoji samo od lopatice. Pokretni deo skeleta prednjih udova ine:

ramenjaa bica lakatna kost kosti korena ake kosti ake kosti prstiju

Za ramenski pojas se zglobljava ramenjaa, koja se preko lakatnog zgloba vezuje sa bicom i lakatnom kosti. Na njih se nadovezuju kosti korena ake sitne kosti poreane u tri niza. Za korenom ake slede kosti ake koju ine due koice iji broj odgovara broju prstiju. Na njih se nastavljaju sitne kosti prstiju. Broj prstiju kod kimenjaka primarno iznosi pet. Meutim, kod mnogih je dolo do redukcije broja prstiju to je u vezi sa nainom kretanja. Kod ptica (krila) postoje tri prsta, kod nekih papkara, npr. svinje, ih ima 4 (dva dua i dva kraa) dok kod drugih (goveda) ih je 2. Kod kopitara je samo jedan prst i to trei. Zadnji udovi Karlini pojas je kod riba slabo razvijen, dok je kod kopnenih kimenjaka mnogo jae

razvijen jer su zadnji udovi od velikog znaaja za kretanje. Privren je za krstani region kimenice. U njegov sastav ulaze sa svake strane po tri kosti: 1. bedrenjaa na lednoj strani; 2. sednjaa 3. preponjaa Sednjaa i preponjaa se nalaze na trbunoj strani. Leva i desna strana trbunog dela karlinog pojasa meusobno srastaju u zatvoren prsten. Izuzetak ine ptice iji je karlini pojas otvoren zbog noenja jaja. Pokretni deo skeleta zadnjih udova sainjavaju sledee kosti:

karlina kost - pojas butna kost golenjaa linjaa kosti korena stopala kosti stopala kosti prstiju

Pokretni deo skeleta zadnjih udova izgraen je po istoj emi kao i skelet prednjih udova. Za karlini pojas se zglobljava snana butna kost, najvea kost kod kimenjaka. Ona se preko kolenskog zgloba vezuje za golenjau i linjau (slabije razvijena). Kod sisara se na prednjoj strani kolena nalazi mala kost aica. Koren stopala se sastoji od tri niza kostiju, pri emu su u prvom nizu petna i skona kost. Na koren stopala se nadovezuju due kosti stopala iji broj zavisi od broja prstiju. Za stopalom slede kosti prstiju iji je broj primarno pet. Koni skelet

Zastupljen je kod riba u vidu krljuti smetenih u krznu koe i kod kornjaa i krokodila u vidu kotanih ploa koje su odozgo prepokrivene ronim ploama i obrazuju oklop. Meu sisarima samo oklopnik ima razvijen koni skelet u vidu kotanih ploa pokrivenih ronim ploama. Miini sistem kimenjaka

Sve pokrete tela, od treptaja oka do skoka u visinu, omoguuju miii. Od miia zavisi, ak, i varenje hrane kao i prtok krvi kroz organizam. Miina masa naeg tela sastoji se od tri grupe miia. U prvu grupu spadaju popreno - prugasti miii kojima upravlja mozak. Ova grupa zajedno sa skeletom i tetivama odgovorna je za sve vrste pokreta, poevi od osmeha do tranja uz stepenice. U drugu grupu spadaju glatki miii - zovu se tako zbog njihovog izgleda pod mikroskopom - a njihovu funkciju predstavljaju pokreti unutranjih organa kojih nismo

svesni, kao to su utroba ili beika. Treu grupu predstavlja kardijalni mii koji ini glavni deo srca. Miini sistem zajedno sa skeletnim ini aparat za kretanje; osim toga on uestvuje u mnogim fiziolokim procesima: - ishrani; - disanju; - cirkulaciji krvi. Miii se za kosti spajaju snopovima vezivnih vlakana tetivama. Kraj tetive, najblie centralnom delu tela, naziva se koren miia i obino je krai od vezivnih delova na drugom kraju. Obino je koren na jednoj strani zgloba, a vezivni deo na drugom udaljenom kraju, tako se grenjem miia pomera i zglob. Veza sa nervnim sistemom je ostvarena tako to je svaki mii inervisan posebnim nervom. Tako jedan mii moe da vri samo jednu vrstu pokreta pa su zbog toga miii udrueni u funkcionalne grupe koje deluju antagonistiki (pr. dvoglavi mii na prednjoj strani nadlakta kod oveka savija ruku, a troglavi na zadnjoj strani je oprua). Osim odreenih konih miia, koji potiu od ektoderma, svi ostali su mezodermalnog porekla. Muskulatura kimenjaka sastoji se iz: - glatkih i -popreno - prugastih miinih vlakana. Popreno - prugasti miii prostiru se po celom telu, ineci veoma veliki deo ukupne mase tela - i do 25 %, ak i kod novoroeneta. Dakle, popreno - prugasta vlakna izgrauju miie telesnog zida, glave, udova, onih miia i dijafragme. Kontroliu pokrete raznih delova skeleta, ukljuujui i uni mii (stapedijus) koji radi na bubnju, siunoj unoj kosti kao i najvei butni mii - gluteus maksimus, koji pored svoje funkcije na butini, kontrolie i zglob kuka. Glatka vlakna grade miie unutranjih organa, creva, bubrenih i polnih odvoda, zida krvnih sudova i konu muskulaturu. Telesni miii kolousta iriba, kao i miii u toku embrionalnog razvia viih kimenjaka, predstavljeni su sa dve uzdune trake na bokovima tela. Ove trake su podeljene poprenim pregradama (mioseptama) na vei broj segmenata (miomera). Struktura miia Popreno - prugasti trakasti mii moe da se uoi kao snop grupisanog tkiva, povezanog u kompletnu celinu. Najmanji deo ovog tkiva - baza radne celine miia su filamenti aktin i miosin, toliko siuni da ih je mogue videti samo pomou mikroskopa. Proteinske su grae i esto se nazivaju kontraktilni proteini. Miii se kontrahuju po duini, kada svi filamenti miosina prou pored filamenata aktina.

Filamenti se grupiu u miofibrile. Izmeu njih nalaze se ostaci miinog goriva u obliku glikogena i uobiajeni proizvoai energije, mitohondrije, gde se kiseonik i hrana sagorevaju u energiju. Miofibrili se dalje grupiu u miina vlakna. Do svake elije dopire nervno vlakno koje ih pokree, kada je potrebno. Miina vlakna se sama grupiu u snopove obavijene vezivnim tkivom, poput izolacije na bakarnim icama za struju. Manji mii moe da se sastoji od samo nekoliko snopova vlakana, dok krupniji mii moe da se sastoji od stotine snopova vlakana. Ceo mii je obavijen vlaknastim tkivom, kao deo strujnog kabla sa vie ica. Nervi prolaze niz kimu od motorikih delova (koji kontroliu pokrete) do kore mozga i dopiru iz kime u pojedinane nerve, pa do razliitih miia. Ako mii nema svoj nerv, on gubi sposobnost da se kontrahuje i poinje da propada. Na povrini miia se nalaze delovi, gde se nervi vezuju za mii. Struja nervnog impulsa, kada stigne do miia, je veoma mala, dok su strujne promene koje se deavaju u miiima, kada se kontakuju, na primer, prilino velike tako da je potrebna neka vrsta pojaavanja. Prenos impulsa kontrakcije odigrava se u posebnoj ploi motorikog kraja na mestu, gde dolazi do kontakta izmeu nervnog i miinog vlakna. Strujni impuls, koji ide do nerva, ne stimulie mii direktno ve oslobaa pre nosnu hemikaliju koja se zove acetil - holin, ime se izaziva kontrakcija

Snaga miia

Klizanje filamenata miosina preko filamenata aktina je kompleksan proces u kojem serije hemijskih veza nastaje i prekida se. Za to je potrebna energija, koja se dobija sagorevanjem kiseonika i hrane u mitohondrijama, a uva se i prenosi kao sloeno jedinjenje ATP, bogato visokoenergetskim fosfatom. Kontrakcija miia poinje dopiranjem kalcijuma u miine elije kroz veliki niz cevica, mikrotubula, koje prolaze izmeu miofibrila. Miii, takoe, sadre grupu vlakana, koja registruju snagu kontrakcije i onih, unutar tetiva, koje vode od miia do kostiju, koji mere istezanje. Ova informacija, koja se ponovo upuuje u mozak, je bitna za kontrolu miine aktiivnosti. Miii kopnenih kimenjaka

Prelaskom na kopneni nain ivota dolazi do promena u muskulaturi:

- za kretanje po podlozi najvei znaaj dobijaju udovi pa su njihovi miii snano razvijeni; u vezi sa tim, segmentisanost telesnih miia u znatnoj meri iezava i dolazi do formiranja pojedinih miia; (segmentacija se i dalje moe uoiti na trbunom pravom miiu; - u vezi sa razviem grudnog koa, razvili su se meurebarni miii. - kod sisara je trbuna muskulatura podeljena na grudnu i trbunu usled izdvajanja grudne duplje od trbune pojavom dijafragme; - kod ptica je naroito jako razvijen grudni mii (m. pectoralis) koji ima znaaja za letenje. - od miia krnog aparata riba, kod kopnenih kimenjaka su se zadrali miii koji pokreu donju vilicu, miii drela i grkljana i miii koji se rasporeuju oko oiju, usta, uiju, na obrazima; ovi miii ine pokrete lica i daju mu izraz. Kod sisara je ispod koe razvijen jedan miini sloj koji obrazuje potkonu muskulaturu ija je uloga pokretanje koe. Kod oveka i primata su posebno dobro razvijeni potkoni miii vrata i glave koji uestvuju u pokretima mimike lica. Veoma dobro razvijenu potkonu muskulaturu ima npr. je koji se, zahvaljujui njoj, moe saviti u klupe. Nervni sistem kimenjaka

Svaki put, kad bilo ta uradimo, na nervni sistem se diskretno ukljuuje na svaki stupanj radnje. Ovaj sistem je najkompleksnija i najvanija mrea komunikacije i kontrole. Nervni sistem je od sutinske vanosti za vid, sluh, nau percepciju bola, kontrolu pokreta, regulaciju telesnih funkcija, poput varenja i disanja, kao i za razvijanja miljenja, jeziko izraavanje, pamenje i donoenje odluka. Nervni sistem obezbeduje usaglaavanje organizma ivotinje sa spoljanjom sredinom kroz stalne i brze reakcije na promene u toj sredini i koordinaciju delovanja organizma kao celine. Nervni sistem je u osnovi izgraen od neurona (nervnih elija) koji predstavljaju njegove "radne delove" i glavne funkcije nervnog sistema upravo obavljaju neuroni. Njihova funkcija je slina funkciji ica u sloenoj elektrinoj mrei. Oni mogu pratiti promene u spoljanjoj sredini (drai, stimulusi) i kao odgovor na njih generisati i prenositi informaciju u vidu brzog talasa depolarizacije elijske membrane (nervni impuls) do efektornih elija. Dakle , neuroni primaju signale u jednom delu nervnog sistema i prenose ih u drugi deo, gde mogu da se prenesu i dalje na druge neurone ili da proizvedu neku radnju, kao to je kontrakcija miinih vlakana.

Neuroni su osetljive elije, mogu lako da se otete ili unite zbog povrede, infekcije, pritiska, hemikalija ili nedostatka kiseonika. tavie kako neuroni ne mogu da se obnavljaju kada su jednom uniteni, takvi poremeaji imaju ozbiljne posledice. Nastanak i evolucija neurona su vezani za upotrebu potencijala svih elija da kontroliu koncentracije jona sa dve strane plazma membrane. Verovatno je jedinstvena karakteristika neurona njihov konast oblik, koji omoguava prenoenje signala na relativno velike udaljenosti. Neuroni postoje u raznim oblicima i veliinama, ali svi imaju istu osnovnu strukturu. Kao i sve elije, imaju nukleus ili jedro koje se nalazi u sfernoj oblasti neutona, nazvanoj elijsko telo. Iz elijskog tela izlazi vie finih, korenastih vlakana. Ova vlakna se nazivaju dendriti. Iz elije , takoe, izlazi jedno dugo vlakno koje se naziva akson. Na drugom kraju rava se u vie granica, a svaka od njih se zavrava siunim kracima. Svaki krak je veoma blizu, ali, zapravo ne dodiruje dendrite drugih neurona. Taj prazan prostor naziva se sinapsa i kroz te upljine poruke se prenose pomou hemikalija koje se zovu nervne prenosne supstance ili neurotransmiteri. Kada signal stigne do kraka na kraju aksona, moe, u nekim okolnostima, da preskoi preko sinapse do dendrita susednog neurona i tako nastavi svoju putanju. Celokupan centralni nervi sistem mora da se odrava velikom koliinom dotoka krvi koja obezbeduje kiseonik i hranljive materije. Ima takoe dve vrste zatite. Prva je kotana zatita: lobanja, koja okruuje mozak i kima, koja okruuje kimenu modinu. Druga vrsta zaite sastoji se od tri membrane vlaknastog tkiva koje nazivaju modane opne. One prekrivaju ceo mozak i kimenu modinu. Modano kimena tenost tee kroz razliite prostore mozga i kimene modine i amortizuje ok. U filogenetski primitivnom stanju, nervni sistemi su blisko asocirani sa epidermom ivotinja, i najcece locirani upravo u njegovoj osnovi. Ova pozicija oslikava njihovo zajednicko embrioloko poreklo. Postoji nekoliko osnovnih tipova nervnog sistema kod ivotinja: difuzan, vrpcast, lestvicast, ganglioneran, cevast. Kimenjaci poseduju cevast nervni sistem koji se sastoji od dva dela: - centralnog nervnog sistema (CNS) - perifernog nervnog sistema (PNS). Periferni nervi sistem se deli na dva glavna dela: spoljanji sistem koji se naziva somatski nervni sistem i unutranji, autonomni nervi sistem. Somatski sistem ima dvostruku ulogu. Prva je da sakuplja informacije iz organa ula i prenosi ih do centralnog nervnog sistema. Druga je da prenosi signale iz centralnog nervnog sistema do popreno - prugastih, skeletnih ,miia, kao odgovor na primljenu informaciju i na taj nain se inicira pokret.

Svesno i nesvesno Delatnost autonomnog nervnog sistema je regulacija rada unutranjih organa i lezda - poput srca, stomaka, bubrega i pankreasa - za razliku od somatskog nervnog sistema koji ima dve glavne komponente - sistem ula i motorike. Informacije o spoljnom svetu dobijaju se preko organa ula kao to su oi, koje sadre posebne receptorske elije. Postoje sline elije za bol, dodir i temperaturu koe. Signali ovih receptora se prenose ka centralnom nervom sistemu kroz senzorska nervna vlakna. ema signala u ovim vlaknima, koja moe da se sastoji od miliona impulsa u jednoj sekundi, prua nam sutinske podatke o spoljnom svetu. Ba kao to senzorska vlakna prenose informacije ka centralnom nervnom sistemu, tako i motorilka vlakna prenose signale od centralnog nervnog sistema ka miiima. I senzorska i motorika vlakna su i sama sastavni deo senzorskih i motorikih neurona. Svi neuroni imaju elijsko telo, kao i vie vlakana koja iz njega izlaze. Motorika i senzorska vlakna periferog nervnog sistema su samo najdua vlakna odgovarajuih neurona. elijska tela senzorskih vlakana nalaze se izvan mozga u njegovoj neposrednoj blizini ili u kimenoj modini, dok se elijska tela motorikih neurona nalaze unutar mozga ili kimene modine. Motorika i senzorska vlakna, koja prenose poruke do i od odreenog organa ili oblasti, nalaze se grupisana u nervu. Razliiti nervi "opskrbljuju" odreene oblasti ili organe. Ukupno 43 para nerava izlazi iz centralnog nervnog sistema: 12 parova lobanjskih nerava iz mozga i preostali 31 par sa obe strane kimene modine. Lobanjski nervi uglavnom snabdevaju organe ula i miia na glavi, mada jedan veoma vaan lobanjski nerv - vagus - opskrbljuje organe za varenje, srce i vazdune puteve u pluima. Neki kranijalni nervi, poput optikog nerva, sadre senzorska vlakna. Stoga, periferni nervi sistem slui za prenoenje senzorskih i motorikih poruka izmedu CNS, s jedne strane, i miia, lezda i organa ula, s druge strane. Nema nikavu ulogu u analizi senzorskih signala, kao ni u iniciranju motorikih signala. Razlog tome je to se obe ove aktivnosti deavaju u CNS-u. Centralni nervni sistem

Centralni nervni sistem je deo nervnog sistema koga grade neuroni skoncentrisani u nervnim centrima i smeten je u kimenom kanalu i lobanjskoj duplji. Prua se du uzdune ose tela i kod kimenjaka se sastoji od: - mozga, smeten u lobanjskoj duplji i - kimene modine, smetena u kimenom kanalu. Delovi CNS-a oveka su: - kimena modina (medulla spinalis) - produena modina

- most - mali mozak - srednji mozak - medumozak - veliki mozak

Mozak

Mozak predstavlja proirenje prednjeg dela nervne cevi i sastoji se iz: prednjeg (velikog) mozga, meumozga, srednjeg mozga, malog mozga i produene modine. Ljudski mozak se esto naziva biolokim kompjuterom ili biokompjuterom. "Biolokim", jer predstavlja deo ivog organizma, a "kompjuterom" zato to moe da sakuplja, koristi i uva informacije, kao i da deluje u skladu sa njima, poput svakog kompjutera. Poreenje ljudskog mozga sa kompjuterom daje neku predstavu koliko je sloeno funkcionisanje mozga, no to je samo donele tano. Pre svega, na mozak moe da barata sa vie informacija nego kompjuter i moe da koristi podatke na mnogo vie naina od kompjutera. Nijedan kompjuter ne moe da misli, niti da donosi zakljuke, kao ni da poseduje emocije. Iako komjuter moe da izvodi nezamislive matematike operacije, ipak ne moe da dizajnira automobile, spejs - atlove ili nebodere, ne moe da pie poeziju ili da reira filmove. Ljudski mozak je meko, roze - sivo tkivo, koje po formi i obliku podsea na ogromni orah sa velikim brojem brazda i izboranom povrinom. Mozak mukarca u proseku tei 1350 g , a ene 1200 g. Teina mozga predstavlja oko 2% ukupne telesne teine. Mozak je izgraen od vie od 10 000 miliona neurona, od kojih je svaki manji od take na kraju ove reenice. U centralnom delu svakog neurona se nalazi nukleusni centar ili jedro, kontrolni centar elije, debela vlakna, akson i mnogo delikatnih vlakana koji se nazivaju dendriti. Aksonima su modane elije povezane sa ostatkom tela, a dendritima sa uspostavlja komunikacija izmeu neurona. Prednji ili veliki mozak (telencephalon) U toku evolucije je prednji mozak CNS-a najvie progresivno evoluirao. Njegova primarna funkcija je centar ula mirisa i to on obavlja kod niih kimenjaka. Kod viih kimenjaka je, osim mirisne, dobio ulogu glavnog koordinacionog centra i centra vie nervne delatnosti. Nervne elije se kod viih kimenjaka nalaze u povrinskom sloju sive mase modanoj kori, dok nastavci nervnih elija grade unutranjost mozga belu masu. Modana kora je centar celokupne nervne delatnosi i umne aktivnosti. Kod veine kimenjaka povrina velikog mozga je glatka; meutim, kod viih sisara, posebno oveka, ona je uveana pojavom brazda i nabora. Raspored i izgled brazda je isti kod svih ljudi bez obzira na njihove umne sposobnosti.

Nervni centri su lokalizovani, odnosno u kori mozga se razlikuju zone sa razliitim, tano odreenim funkcijama. Tako se u potiljanoj oblasti nalazi centar za vid, u slepoonoj je centar za sluh itd. Poto se nervna vlakna ukrtaju na svom putu, bilo u mozgu bilo u kimenoj modini, to desna polovina mozga kontrolie levu stranu tela i obrnuto. Najveu povrinu kore zauzimaju tzv. asocijativne zone. U njima su smeteni neuroni koji ostvaruju vezu izmeu drugih oblasti, objedinjuju sve impulse; to su zone psihikih funkcija, uenja, logikog miljenja. Pokriven je ostalim delovima mozga tako da se vidi samo sa donje strane. U njemu lei trea modana komora. Na njegovom krovu je razvijena epifiza, lezda sa unutranjim luenjem. Na donjoj strani, podu komore, oznaenoj kao hipotalamus, javlja se levkasto ispupenje (infundibulum) koje je u vezi sa hipofizom. Hipotalamus je vrlo znaajan refleksni centar koji kontrolie temperaturu tela, rad unutranjih organa, krvni pritisak, san, oseaj gladi, ei, straha, besa. Naroito jako je razvijen kod niih kimenjaka. Jednom uzdunom brazdom podeljen je na dva dela, samo kod sisara postoji i poprena brazda koja ga deli na etiri renja. U srednjem mozgu nema komora ve se nalazi Silvijusov kanal koji povezuje treu i etvrtu komoru. Du njegove osnove teku snopovi vlakana koji povezuju prednji mozak sa produenom modinom i malim mozgom. Mali mozak (cerebellum)

Kod sisara je podeljen na dve hemisfere i srednji deo. Mali mozak je centar ravnotee i miine koordinacije pa je njegova veliina proporcionalna pokretljivosti ivotinje. Naroito jako je razvijen kod ivotinja koje se brzo i okretno kreu (kod riba su to npr. ajkule, kod ptica su to dobri letai, a kod sisara trkai). Kod vodozemaca i gmizavaca je slabo razvijen. Siva masa je smetena u perifernom delu (kori), dok se bela nalazi u unutranjosti. Kod sisara dolazi do jakog nabiranja malog mozga pa bela masa zalazi izmedu nabora sive mase, to na poprenom preseku izgleda kao razgranato drvo. Usled toga se vrlo esto naziva drvo ivota. Produena modina (medulla oblongata)

To je zadnji deo mozga koji se nastavlja na kimenu modinu. U njoj se nalazi etvrta komora iji je krov jako tanak, ali su pod i bokovi zadebljali i u njima se nalaze: nervna vlakna koja povezuju produenu modinu sa prednjim delovima mozga; nervni centri za: disanje, rad srca, irenje i skupljanje krvnih sudova, gutanje, povraanje. Kod oveka produena modina svojim gornjim krajem obrazuje modani most (pons) i sa nje polaze modani nervi: IX, X, XI i XII par.Takode kod oveka produena modina gradi pod etvrte modane komore. Modane komore

Kanal nervne cevi u nivou mozga obrazuje proirenja modane komore, koje su medusobno povezane i nastavljaju se u kanal kicmene modine. U velikom mozgu se nalaze I i II modana komora (u svakoj hemisferi po jedna), osim kod riba kod kojih veliki mozak nije izdeljen na hemisfere pa je i komora neparna. III modana komora nalazi se u medumozgu, a IV je smetena u zadnjem mozgu (zadnji mozak sacinjavaju mali mozak, produena modina i kod coveka i modani most). III i IV komora povezane su Silvijusovim kanalom (u srednjem mozgu), a III je preko otvora u vezi sa I i II komorom. IV komora se nastavlja na kanal kicmene modine. Prenos poruka Mozak prima poruke od ulnih organa - oiju, uiju, nosa, jezika i koe, kao i od niza receptora u miiima i senzorima temperature krvi. Oni se ponaaju poput ureaja za unos informacija u komjuter. Ove informacije putuju do specijalnih prijemnika, odnosno senzora, smetenih u hemisferama mozga. Poruke, koje alju nervi, su poznate kao impulsi. Oni u mnogome podseaju na elektrine signale u strujnim kolima u okviru kompjutera. Svaki neuron je slabo naelektrisan, ak i onda kada se ne koristi i to zahvaljujui naelektrisanim hemijskim supstancama u eliji i oko nje. Svi impulsi su identini. Svaki deo mozga tumai poruke na osnovu toga koliko ih primi u odreenom trenutku. Mozak odreuje koje su poruke od vee vanosti za telo. Nervni impulsi putuju mozgom brzinom do 400 km/h, a 200 ovakvih impulsa moe proi neuronom svake sekunde. Za razliku od kompjutera kojeg moemo iskljuiti, mozak je uvek aktivan. ak i kada spavamo svake sekunde do mozga i iz njega putuje 50 miliona nervnih poruka. Hemijska veza Kao i u sluaju hemijskih supstanci u vezi sa nervnim impulsima, mozak upravlja i specifinim hemijskim "kuririma" koji prenose poruke, poznatim kao hormoni. U telu postoji vie od 30 razliitih hormona koje proizvode endokrine lezde, kao to su pankreas, titna lezda, jajnici i testisi. U svrhu dostave poruka ove lezde oslobaaju hormone u krvotok, ali i vre kontrolu aktivnosti onih organa kojima su te poruke upuene. Dok se nervni impulsi kreu i deluju brzo, hormoni dovode do sporih i dugoronih promena kao to su rast, razvoj organa za razmnoavanje, uvanje i iskoritavanje energije koja se dobija iz hrane. Sve endokrine lezde su pod uticajem hipofize. Ova lezda veliine graka, koja se nalazi na korenu mozga, funkcionie poput sistemskog softvera ili glavnog programa kompjutera. Ona usmerava druge lezde tako to oslobada hormone koji pokrecu ili zaustavljaju njihovo delovanje ili pak pojaavaju ili smanjuju njihovu aktivnost. Hipofizu kontrolie hipotalamus koji se nalazi na mozgu. On deluje 24 h dnevno, nadzirui i reguliui sve to ulazi u organizam. To je i izvor oseaja gladi, ei, sna, emocija. Hipotalamus i hipofiza su

samo dva organa za prikazivanje podataka ija funkcija se moe uporediti sa funkcijom monitora ili tampaa na kompjuteru. Ostali glavni aparati, koje mozak koristi za prikazivanje poruka, su miii. Pod uticajem "motornih" zona u mozgu miii ine da se telo pokree. Kimena modina (medulla spinalis) Zadnji deo nervne cevi, kimena modina, predstavlja cilindrini stub nervnog tkiva, dugaak oko 40 cm, prostire se celom duinom tela od mozga do sedalnog dela. Idui ka zadnjem kraju tela ona se suava, ima centralni kanal u sredini. Sa obe stane kimene modine polaze nervi koji su segmentalno rasporeeni ima ih onoliko koliko i kimenih prljenova. Raspored sive i bele mase je obrnut u odnosu na veliki mozak bela masa je spolja, a siva se nalazi unutra. Siva masa na poprenom preseku daje oblik slova H, naime, ona obrazuje jedan par lenih i jedan par trbunih rogova. Sa lenih rogova polaze senzitivna, a sa trbunih motorna nervna vlakna pa se po izlasku iz kimene modine sjedinjuju u zajedniki nerv. Belu masu ine uzlazna i silazna nervna vlakna kojima se provode nadraaji ka mozgu kao i impulsi od mozga ka raznim organima. Kimena modina je prema tome sprovodnik nadraaja u pravcu mozga (uzlazna nervna vlakna) kao i impulsa koji se alju od mozga (silazna vlakna). Osim toga, ona je centar za mnoge proste reflekse, odnosno, kimena modina vri kontrolu prostih refleksnh radnji. To se postie neuronima ija vlakna se prostiru na kratkim razdaljinama uz i niz kimenu modinu, kao i pomou interneurona koji prenose poruke direktno izmedu senzorskih i motorikih neurona. Ako, na primer, sluajno stavimo ruku na vrelu ringlu, receptori bola u koi alju poruke putem senzorskih vlakana do kimene modine.Neke od ovih poruka se odmah prenose neuronima do motorikih neurona koji kontroliu pokrete miia ruke i ake, te brzim, "automatskim" pokretom povlaimo ruku. Druge poruke idu uz kimenu modinu i prenose se pomou neurona do motorikih neurona koji kontroliu pokrete vrata. Na ovaj nain, glava se odmah okree u pravcu izvora bola. Naredne poruke se alju do mozga i izazivaju svesni oseaj vreline i bola. Modanice i likvor

CNS je obavijen vezivnim opnama (modanicama) kojih kod sisara ima tri: 1. tvrda spoljanja, ka lobanji; 2. pauinasta srednja, nena, rastresita i bogata limfom; 3. meka unutranja, nalee na mozak i sadri krvne sudove koji prodiru u unutranjost mozga. Prostor izmedu modanica je ispunjen likvorom (cerebrospinalna tenost) tako da ceo CNS pliva u tenosti i na taj nain se titi od udara o tvrdu povrinu lobanje i kimenih prljenova.

Krvni sudovi mozga kod oveka Delovi mozga dobijaju arterijsku krv preko arterijskog estougaonika (circulus arteriosus cerebri). Na bazi mozga njega grade: - prednja modana arterija (a. cerebri anterior) - srednja modana arterija (a. cerebri media) - grane a. basilaris koja nastaje spajanjem leve i desne kimene arterije (a. vertebralis). Prednja i srednja modana arterija su zavrne grane unutranje karotidne arterije. Spoljanja karotidna arterija daje zavrnu granu koja ishranjuje modanice i naziva se srednja modanina arterija (a. meningea media). Sva krv mozga se iz lobanjske duplje prikuplja venskim sinusima. Zidove ovih sinusa gradi tvrda modanica pa su vrsti i nerastegljivi, neelastini. Van lobanje se sinusi produavaju u unutranju jugularnu venu (v. jugularis interna) koja se uliva u venski ugao. Evolucija nervnog sistema Najprostiji tip nervnog sistema, mreast (difuzan) javlja se prvi put kod arnjaka i rebronoa. Suneri, najprimitivnije vieelijske ivotinje, nemaju diferenciran nervni sistem ve kod njih sposobnost nadraivanja i kontraktilnosti imaju samo epitelijalne elije koje se nalaze oko pora. Respiratorni sistem kimenjaka Kiseonik je najvanija materija od koje nam ivot zavisi. On se unosi u telo kada udiemo, a njegov nus-proizvod, ugljen-dioksid, se izbacuje kada izdiemo. Ova vitalna razmena gasova je poznata pod nazovom disanje. Svim ivim biima je potreban konstantan izvor energije da bi preiveli, a ta energija se dobija sagorevanjem ugljenih hidrata, masnoa ili proteina. Nakon to kiseonik sagori (oksidie), dobijaju se tri krajnja proizvoda: energija, voda i ugljen-dioksid. Za izbacivanje ugljen-dioksida, koji telu nije potreban, potrebna je razmena. Ugljendioksid se krvlju prenosi do plua, gde se on izbacuje, a uzima se kiseonik. Disanje je veoma efikasno regulisano, tako da koncentracija gasa u krvi ostaje priblino ista da bismo ostali zdravi. Koliina kiseonika koji je telu potreban, zavisi koliko smo u datom trenutku aktivni. Prosean odrasli mukarac, koji miruje udahne, udahne oko 3.75 litara vazduha svakog minuta. Taj vazduh sadri 750 kubika kiseonika, od ega se iskoristi oko jedna trena. Da tri, trebalo bi mu mnogo vie kiseonika, jer njegovi miii vie rade. On bi tada uzeo 15 puta vie vazduha, a iskoristio bi i vie kiseonika iz njega. Unos kiseonika moe da se povea oko 30 puta. Poto koliina potrebnog vazduha zavisi od toga koliko smo aktivni u datom trenutku, potrebno je mesto gde moemo da uskladitimo rezerve, a struktura plua,

naroito alveola, nam omoguuje upravo to. Moramo da imamo stalan balans izmeu tempa i dubine udaha i protoka krvi kroz plua. Sistem organa za disanje (respiratorni sistem) dakle, obavlja razmenu gasova izmeu organizma i spoljanje sredine. Prosesom difuzije se preko respiratornih povrina usvaja kiseonik, a otputa ugljendioksid u spoljanju sredinu. Vazduh unosimo kroz gornje disajne puteve - nos i usta. Oni se pozadi spajaju kod mekog nepca koje se ponaa kao vrata i zatvara jedno ili drugo. Nos je obloen finim dlaicama, a i nos i usta oblae sluz koja vlai vazduh. Vazduni kanali se suavaju u larinks ili grkljan. Od larinksa se prua traheja ili dunik. Dunik se dalje deli na dve bronhije, i njih oblae sliz koja im pomae da ostanu mekane i da zadre prainu. Glavne bronhije vode u plua, gde se dele na manje sekundarne bronije, po jednu za svako pluno krilo: levo krilo ima dva renja, a desno tri. Zatim se dalje dele, a svaki kanal postaje manji i ui. Najpre se pretvara u prve bronhiole, a zatim u krajnje bronhiole. Krajnje bronhiole se otvaraju ka malim upljinama, vazdunim depovima, od kojih svaki ima po nekoliko komponenti, zvanih alveole.

Prirodni refleks
Disanje je refleksna radnja kojom upravlja respiratorni centar - grupa nervnih elija koja se nalazi u najniem delu mozga. Odatle se nervni impulsi alju do respiratornih miia i alju informaciju da se skupe ili proire, u zavisnosti od nivoa kiseonika ili ugljen-dioksida u krvi. Od vika ugljen - dioksida krv postaje manje alkalana, to stimulie respiratorni centar, tako da udiemo i dublje i bre, a izbacuje se i vie ugljen - dioksida. Meutim, ako se viak ugljen - dioksida ukloni,taj centar nam kae da diemo sporije i plie, dok se ponovo ne postigne ispravan odnos. Sve organizme moemo podeliti u dve grupe, zavisno od njihovog odnosa prema kiseoniku: - aerobne organizme kojima je za ivot i razvoj neophodan kiseonik; - anaerobne kojima kiseonik nije potreban. Da bi proces razmene gasova bio uspean potrebno je da respiratorna povrina bude to vca i bogato snabdevena krvnim sudovima. U zavisnosti od toga na kom nivou se odvija, disanje je mogue podeliti na: - unutranje disanje - obuhvata razmenu gasova na nivou tkiva i elija; - spoljanje disanje - razmena gasova kroz respiratorne povrine koje su u dodiru sa spoljanjom sredinom. Spoljanjim disanjem usvaja se kiseonik koji prelazi u krv, vezuje se za hemoglobin (obrazuje se oksi-hemoglobin )i njome dospeva do svih tkiva i elija u organizmu. Kiseonik iz krvi difuzijom ulazi u elije i omogucava elijsko disanje. Kao krajnji proizvod elijskog disanja stvara se ugljen - dioksid koji opet po zakonima difuzije prelazi iz elija u krv. U krvi se vezuje za hemoglobin (nastaje karbaminohemoglobin) i tako transportuje do respiratornih organa, a zatim iz njih u spoljanju sredinu.

Poto je molekularni kiseonik u visokim koncentracijama tetan za tkiva (dovodi do oksidacije organskih materija) on se ne moe magacionirati kao to to mogu hranljive materije ili voda. Zato je neophodno njegovo neprekidno snabdevanje iz spoljanje sredine.

Respiratorni organi vodenih kimenjaka

Endodermalnog su porekla, obrazovali su se od prednjeg creva. krge (branchia) kod vodenih kimenjaka (riba i larvi vodozemaca) i beskimenjaka funkcioniu kao respiratorni organi, dok se kod kopnenih kimenjaka javljaju samo u toku embrionalnog razvia, a kasnije se redukuju. krge beskimenjaka su ektodermalnog porekla i predstavljaju nabore koe u obliku listia ili razgranate strukture. Obino se nalaze na istaknutim delovima tela. Kod kimenjaka krge su endodermalnog i mezodermalnog porekla mogu da budu: - unutranje koje nastaju kao evaginacije unutranjeg zida drela i obrazuju se kod riba - spoljanje koje polaze sa spoljanjeg zida drela i karakteristine su za larve vodozemaca krge riba

Kod koljoriba je sa svake strane tela iza glave razvijena krna duplja u kojoj lee krge. krne duplje komuniciraju sa jedne strane sa drelom, a sa druge sa spoljanjom sredinom i kroz njih stalno cirkulie voda. krne duplje su pokrivene kotanim krnim poklopcem, operkulumom. Koljoribe imaju 4 para krga. Ruljoribe imaju, za razliku od koljoriba, pet pari krga koje se zasebno otvaraju preko uzanih krnih proreza i nemaju operkulum. Ispred prvog krnog proreza nalazi se siuan otvor, spirakulum (spiraculum) koji se otvara u usnu duplju. Svaka krga se nalazi u zasebnoj krnoj kesi i odvojena je od susedne krnom pregradom. Kod njih su krge zatiene konim tvorevinama koje predstavljaju produetke samih krnih pregrada, dok su kod koljoriba pregrade iezle. Svaka krga se sastoji od lune osnove (krnog luka) koja nosi dva niza finih krnih listia (primarne lamele). Primarne lamele imaju jako polumeseasto nabranu povrinu. Ti polumeseasti nabori nazivaju se sekundarne lamele, bogato su snabdevene krvnim sudovima i predstavljaju respiratornu povrinu preko koje se vri razmena gasova. krni luk daje oslonac krgama i kod ruljoriba je hrskaviav, a kod koljoriba je kotan. Du njega se pruaju:

* dovodni krvni sud koji nosi redukovanu krv i * odvodni krvni sud koji nosi oksidovanu krv. Voda ulazi kroz usta riba, iz njih dospeva u drelo, a odatle preko krnih otvora ulazi u krne kese (kod ruljoriba), odnosno krnu duplju (kod koljoriba). U respiratornom epitelu sekundarnih lamela izvri se razmena gasova, a zatim se voda kontrakcijama krnih miia preko krnih otvora izbacuje u spoljanju sredinu. Riblji mehur

Riblji mehur ili vazduni mehur je neparan organ koji ima veina koljoriba i koji predstavlja evaginaciju creva ispunjenu vazduhom. Homolog je pluima kopnenih kicmenjaka. Moe biti izdeljen na na dva ili tri dela koji su meusobno u kontaktu, kao to je napr. kod porodice arana podeljen na dva dela. Sastav vazduha u njemu se moe menjati, a time se menja specificna teina tela to uslovljava odravanje tela na razliitim dubinama u vodi. Kod riba pluaica ili dvodihalica u uslovima sue funkcionie kao plua i omoguava ovim ribama korienje atmosferskog vazduha. Veliki broj koljoriba poseduje specijalni kanal, pneumatini kanal (ductus pneumaticus), preko koga je riblji mehur povezan sa jednjakom. Prema toma da li ovaj kanal postoji ili ne postoji sve ribe sa ribljim mehurom se dele na dve grupe: * fizostomi (Physostomi), koji imaju pneumatini kanal * fizoklisti (Physoclysti) koji su bez njega. Kod nekih riba (pluaice ili dvodihalice) koje ive u plitkim vodama koje presuuju, riblji mehur vri ulogu dopunskih respiratornih organa kojima u vreme sue ove ribe mogu da koriste atmosferski vazduh. Riblji mehur predstavlja ispupenje jednjaka. Ima preteno funkciju aparata kojim se regulie kretanje na manjim ili veim dubinama, ali po potrebi moe da funkcionie i kao plua.

Plua

Plua kimenjaka su po pravilu parna, sastoje se od dva pluna krila. (Izuzetak su zmije kod kojih je jedno pluno krilo zakrljalo.) Plua suvozemnih kimenjaka su vrlo slina ribljem mehuru pluaica. Ona stoje u vezi sa crevom preko dunika, koji se otvara u drelu jednim pukotinastim otvorom. Iznad tog otvora je kod sisara razvijen izrataj u vidu poklopca (epiglotis), koji zatvara ulazak u dunik za vreme gutanja. Poetni deo dunika, u nivou otvora, je grkljan. Grkljan, naroito kod sisara, funkcionie kao glasni organ zahvaljujui glasnim icama, koje se proteu u njegovoj unutranjosti. Zid dunika je poduprt hrskaviavim prstenovima. Na svom kraju dunik se grana na bronhije koje se dalje granaju u samim pluima. Kod ptica je na mestu grananja dunika smeten organ koji proizvodi glas.

Plua su naroito sloene grae kod ptica i sisara. Kod ptica od plunih krila polaze proirenja vazdune kese, iji izrataji zalaze izmeu unutranjih organa i u kosti. One smanjuju specifinu teinu tela i uestvuju u disanju za vreme letenja. Prilikom leta, grudni ko ptica se ne iri, pa pokreti grudnog miia izazivaju irenje i skupljanje kesa. Kod sisara plua lee u grudnoj duplji koja je od trbune odvojena dijafragmom. Vazduh dospeva u plua pokretima grudnog koa. Njegovim naizmeninim irenjem i vraanjem u prvobitnu zapreminu menja se i zapremina plua. U tim pokretima uestvuju: - inspiratorni miii uestvuju u irenju grudnog koa, odnosno, udisaju (inspirijum); glavni meu njima su: - spoljanji meurebarni miii - dijafragma - ekspiratorni miii pomau izdisaj (ekspiriracija); pripadaju im: - unutranji meurebarni miii - trbuni miii. Bronhije se u pluima granaju na bronhiole koje se zavravaju plunim mehuriima iji zidovi obrazuju komorice alveole. Alveole su tankih zidova i bogate mreom kapilara i predstavljaju respiratornu povrinu preko koje se vri razmena gasova.

Crevni sistem kimenjaka

Proces probave poinje od trenutka kada hrana ue u usta, gde se pretvara u energiju, dajui telo gorivo. Probava se deava u probavnom kanalu, jednoj cevi dugoj 9 m koja se protee od usta do rektuma. Dok hrana putuje ovim kanalom, to traje dan ili due, enzimi - materije, koje se proizvode u ivim elijama i podstiu hemijske promene - teku kroz zidove i meaju se sa hranom, ubrzavajui njeno razlaganje. Tek kada je hrana potpuno razloena, telo moe da je koristi. Dakle, sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je privreno za telesni zid trbunom maramicom mezenterom.

Crevni kanal sainjavaju:

-usna duplja; -drelo; -jednjak; -eludac; -tanko crevo;

- debelo crevo; - analni otvor (rektum)

Usna duplja
Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju. U usnoj duplji se nalaze pomoni organi za varenje: - zubi, - jezik, - pljuvane lezde, - krajnici (samo kod sisara). Usne imaju nekoliko funkcija, od kojih je glavna da unesu hranu u usta na najekonominiji nain. Usne poseduju veliki broj nervnih zavretaka, te su veoma osetljive na veliinu, teksturu i temperaturu hrane. Kada se unese zalogaj hrane, ona se vae da bi se razloila. Dok vaemo, miii usana i obraza postaju vri i pomau jeziku da pomera hranu u ustima. Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde glei. Unutranjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zuba je pokriven slojem cementa (kotano tkivo). Kod niih kimenjaka zubi funkcioniu ogranieno vreme i menjaju se celog ivota. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mleni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutii glodara, onjaci moreva). Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen. Pljuvane lezde ne postoje kod riba jer kroz njihovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile su se kod kopnenih kimenjaka sa primarnom funkcijom vlaenja hrane. Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne lezde. Kod sisara su razvijene podjezine, podviline i zaune. Njihov sekret sadri enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate, i amilazu koja deluje na ugljene hidrate (skrob) iz hrane i pretvara ih u jednostavne eere. Pored ovih enzima pljuvaka sadri 98% vode i lizozom koji unitava bakterije. Dotok pljuvake se ubrza kada vidimo, namiriemo ili pomislimo na hranu. Kada se hrana savae i razloi uz pomo pljuvanih enzima, jezik je oblikuje u lopticu, spremnu za gutanje. Jezik pogura lopticu do zadnjeg dela usta, u drelo, miiavi zadnji deo nosa, usta i grla.

drelo

Kod vodenih kimenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) drelo je jae razvijeno i sadri proreze za komunikaciju sa spoljanjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dunikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutranjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom

Jednjak
Jednjak je miina cev koja sprovodi hranu do eluca. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proirenje voljka, sa mnogobrojnim sluznim lezdama iji sekret razmekava hranu. Traheja (dunik) se otvara ka drelu i da bi se spreilo da hrana grekom zaluta u njega, dok gutamo, disanje se zaustavlja. Na larinks (grkljan) se podigne do epiglotisa - pareta hrskavice iza jezika - da bi se zatvorio ulaz u dunik. Meko nepce zatvara zadnji ulaz ka nosu (nazofarinksu). Ako komadi hrane grekom zaluta u dunik, poeemo da kaljemo, to gura hranu iz dunika nazad u usta. Kada mii jezika i obraza poguraju hranu do korena jezika, ta radnja postaje refleksna i vie nemamo kontrolu nad njom. Talasi miinih kontrakcija, koji se zovu peristaltika, guraju hranu niz jednjak.

Zatvarai kanala
Na jednjak je miina cev koja sa oba kraja ima specijalne prstenaste miie, zvane sfinkteri. Gornji sfinkter se otvara kada hrana prolazi iz drela, a zatim se ponovo zatvara, a peristaltika gura hranu niz jednjak ka eludcu. lezde u zidu jednjaka lue sluz koja pomae da se zalogaj lake kree. Na dnu jednjaka drugi prstenasti mii, sfinkter eludanih usta, kontrolie ulaz u eludac. Sadraj eludca je pod veim pritiskom nego u jednjaku, tako da je vano da on ne krene ka jednjaku, kada se sfinkter otvori da bi propustio jo hrane. Da se to ne bi desilo, jedan mali deo glatkog miia jednjaka se kontrahuje ba u trenutku kada hrana treba da ue u eludac, podiui pritisak taman toliko da se sadraj eluca ne bi podigao. Sfinkter eludanih usta se otvara da propusti zalogaj ka elucu, a zatim se ponovo zatvara. Hrana provodi vie vremena u elucu nego u jednjaku.

eludac
eludac je kesa u obliku slova "J", kao meh gajdi, predstavlja proireni deo creva u kome se hrana nagomilava i zapoinje varenje da bi se zatim postepeno proputala u crevo. Na elucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u eludac) i pilorini (granici se sa crevom). eludac ima jak miini omota, tako mea hranu da bi se razloila i izmeala sa njegovim sokovima (eludani sokovi) koji hemijski razlau hranu. eludane lezde produkuju hlorovodoninu kiselinu i enzim pepsin koji zapoinje varenje belanevina. Kontakcije miinog omotaa kontrolie nervni sistem, a naroito pluno-eludani nerv, koji kontrolie i proizvodnju i luenje probavnih materija. Kada je hrana spremna da ode iz eluca, ona je u obliku mlene tenosti koju nazivamo kaa. Na eludac je jedini deo tela koji proizvodi velike koliine jake kiseline (hlorovodonina).Ona pomae da se probave proteini, sterilie hranu i ubija bakterije. Ali ona moe i da nam stvori probleme, naroito loe varenje i ir. Prevelika koliina kiseline moe da stvori ireve u elucu. Problemi nastaju kada se kiselina proizvodi u pogrenim koliinama u pogreno vreme. Kod ptica se sastoji iz lezdanog (lezde lue sluz i enzime) i mehanikog dela (bubac). Bubac je veoma muskulozan i obloen vrstom prevlakom koja pomae drobljenju hrane, ime se nadoknauje nedostatak zuba. Kod preivara je eludac veliki i sloen. Izdeljen je na 4 dela: 1. burag najvei deo koji moe da primi veliku koliinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu jedino preivari, zahvaljujui ovim bakterijama, mogu da vare celulozu; 2. kapulja sa mreasto naboranom sluzokoom; tu se hrana mea sa sokom, a zatim se vraa u usnu duplju na ponovno vakanje (preivanje); 3. litonja deo u koji se hrana vraa posle preivanja; 4. sirite tu se vri varenje.

Probavni proteini
Jedna od glavnih uloga eluca je probava proteina. To uglavnom radi enzim pepsin, koji se proizvodi u elijama u fundinoj oblasti. Pepsin razlae dugake lance molekula proteina na manje fragmente. To razlaganje poinje u elucu, hrana putuje dalje da bi se proces zavrio. Poto pepsin razlae proteine, kako to da ne razloi i zid eluca? Ipak je taj zid delimino sainjen od proteina. Izgleda da odgovor lei u tome da se pepsin prvolui u neaktivnom obliku, zvanom pepsinogen, da ne bi razloio i same elije koje ga proizvode. Potrebna je hlorovodonina kiselina da bi pretvorila pepsinogen u aktivni pepsin, a ta promena se ne odvija dok je pepsinogen slobodan u eludanim sokovima. elije stomaka su zatiene oblogom od sluzi koji stvara barijeru izmedu sokova zidova eluca. Jedino ako ta barijera od sluzi

popusti, pepsin i hlorovodonina kiselina mogu da probiju rupu u zidu stomaka i izazovu ir na elucu. Luenje eludanih sokova kontroliu i nervi, i hormoni. Prve izluevine se proizvode pomou stimulacije iz nerava, kada mislimo o hrani ili je vidimo, okusimo ili namiriemo. Problemi mogu da nastanu, ako obeana hrana ne stigne, jer se kiselina tada ne rastvara, ali ako hrana stigne, njeno prisustvo stimulie dalje luenje, koje ovog puta inicira lokalna proizvodnja hormona, zvanog gastrin. Gastrin se lui u pilorinoj oblasti eluca, kada je prisutna proteinska hrana, a i zbog delovanja nerava koji stimulie prisustvo bilo kakve hrane.

Crevo
Najvanija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vri i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do poveanja njegove povrine na razliite naine. Kod viih kimenjaka ono je manje ili vie izdueno (due je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztataji koji su oznaeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod oveka, povrina resica iznosi 10 m ili 5 puta vie od povrine koe. Crevo se sastoji od dva dela: 1. prednjeg, tankog creva; 2. zadnjeg, debelog creva. Granica izmedu njih je obeleena jednim slepim izratajem slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva. Nakon to se hrana u elucu delimino razloi i pretvori u kiselu kau, ona je spremna za sledeu fazu u procesu probave. Kaa izlazi kroz jedan uzani ispust na dnu eluca u prvi deo tankog creva, koji se naziva dvanaestopalano crevo. Kada elije, koje oblau zid dvanaestopalanog creva, stimuliu kiseline i masnoe iz kae, one proizvode nekoliko hormona, od kojih neki krvlju putuju do ostala tri bitna organa u probavnom procesu - une kese, jetre i pankreasa.

Tanko crevo
Nae tanko crevo je deo digestivnog trakta koji je povezan sa elucem i debelim crevom. Ono je elastino, meko crevo od miia i mukozne membrane, koje je vrsto uvijeno i smeteno u donji deo stomaka. Moe da bude dugako oko 6 m. Poetni deo tankog creva je dvanaestopalano crevo (duodenum) koje je u obliku "C",a u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa, privrcen je za abdomen pomou trbune maramice. U zidu tankog creva nalaze se lezde koje lue velike koliine sluzi i enzime. Sluz kao omota titi crevnu sluzokou od dejstva enzima. Oko 90% hrane koju jedemo se apsorbuje u krvotok iz tankog creva. im hrana ue u tanko crevo, kruni miii se prvi kontahuju i dele crevo na segmente. Drugi miii izmeu ovih segmenata, se takoe kontahuju, pravei manje segmente, a prva grupa miia se oputa. Proizvod toga je neto slino ljapkanju, koje se naziva ritmika segmentacija i deava se 12 - 16 puta u minuti. Istovremeno se duni miii naizmenino kontrahuju i oputaju pokretima koji se nazivaju pokreti klatna; zbog toga kaa se

potpuno mea sa probavnim sokovima u tankom crevu. Ova meavina se potiskuje kroz tanko crevo pomou peristaltike, talasima kontrakcije.

Jetra
To je najvea lezda u organizmu kimenjaka, tei oko 1.4 kg kod odrasle osobe i predstavlja hemijsku fabriku. Nalazi se tano ispod dijafragme u desnoj etvrtini abdomena i toliko je velika da nam njen pun kapacitet verovatno nikada nee trebati. Meutim, taj dodatni kapacitet ponekad moe da bude veoma koristan. Jetra se otruje lake od bilo kog drugog organa u telu, jer sve to dolazi u eludac odatle prelazi pravo u jetru. Sreom, mogue je da se oteti i do tri etvrtine jetre, pre nego to zdravlje bude ozbiljno ugroeno. ak i kada je jetra veoma oteena, njene elije imaju ogromnu mo regeneracije i mogu da se oporave, ukoliko se ukloni izvor trovanja. Krv bez kiseonika se prenosi u jetru iz slezine, eluca i creva pomou jetrene vene, koja donosi sve hranljive materije koje se apsorbuju iz hrane. Ove materije kroz kapilare prelaze u elije jetre. Svea kiseonikom bogata, dolazi kroz jetrenu arteriju. Ovi krvni sudovi zajedno obezbeuju sve sirovine i gorivo koje je jetri potrebno da bi izvrila svoje komplikovane zadatke. Jetrin sekret je u koja se sakuplja u unoj kesi krukastog oblika, a odatle kroz uni kanal izliva u duodenum. u je tenost ukasto - zelene boje koja se uglavnom sastoji od vode i holesterola, unih soli i unih kiselina, pigmenata i vika holesterola, koje ona isti iz naeg tela. Ne sadri enzime, ali omoguava varenje masti tako to vri njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Hormon, holecistokinin skuplja unu kesu i tako potiskuje u kroz uni kanal u dvanaestopalano crevo, gde se ona mea sa kaom. Kada nema kae, jedan zalistak u unom kanalu, koji se naziva Odijev sfinkter, ostaje zatvoren i u ostaje u ucnoj kesi. Ljudskom telu je u potrebna da bi svarila masnoe. Bez nje, masnoe bi jednostavno prole kroz na creva i izbacile bi se na drugom kraju. Jetra proizvodi otprilike jednu litru ui dnevno i ta tenost neprestano curi u unu kesu, koja je previe mala da bi mogla da zadri toliko tenosti. Jaka, lepljiva tenost, koja ostaje, se uva na slian nain kao to eludac zadrava hranu - naborani zidovi ili nabori, koji se nalaze na unutranjem zidu une kese, se ire kada se u nagomila. U normalnim okolnostima masni holesterol u koncentrovanoj ui ostaje tean i ne moe da stvori naslage. Meutim, ako proporcije tenosti iz bilo kog razloga variraju, unutar une kese mogu da se nataloe kristali holesterola. Ti kristali u kombinaciji sa unim solima i pigmentima mogu da formiraju kamen u unoj kesi. Kamen u ui se javlja tri puta ee kod ena nego kod mukaraca, naroito kod osoba koje uzimaju hranu sa mnogo zasienih masnoa. Manje kamenje obino prolazi kroz creva i izbacuje se iz tela, a da ne prouzrokuje nikakve probleme, ali ponekad neki moe da se zaglavi u unom kanalu. Pored toga jetra obavlja jo niz znaajnih funkcija: - u njoj se glukoza pretvara u glikogen; - predstavlja skladite vitamina i gvoda;

- transformie otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opti krvotok) i dr. Jetra je i centar za reciklau. Normalni ivotni ciklus crvenih krvnih zrnaca je oko 100 dana; kada se istroe, izvesne elije u jetri ih razloe, zadravajui delove koji mogu ponovo da se iskoriste, a izbacujui one koji ne mogu, ukljuujui i pigment bilirubin koji prelazi u unu kesu. Ako je taj sistem naruen i jetra ne moe da ukloni bilirubin iz krvi ali ako su uni kanali toliko zapueni da bilirubin na moe da se izlui, ti zlatno - uti pigmenti se gomilaju u krvotoku i mogu da prouzrokuju uticu. Bilirubin tada prelazi u druga tkiva tela, ukljuujui kou i oi i daje im ukastu boju. Crvena krvana zrnca nisu jedine stvari koje se recikliraju u jetri; ak i tri ili etiri grama unih soli se koriste uvek iznova. Pored ovih osnovnih funkcija jetra predstavlja i efikasno skladite. Ona pretvara materije koje uu u krvotok u materije koje telo moe da koristi u drugim procesima. Da bi to uradila ona skladiti neke enzime koji deluju kao katalizatori u procesu prtvaranja jedne materije u drugu. Naprimer, ugljeni hidrati, koji u jetru dospevaju u obliku prostih eera, se odmah pretvaraju u glukozu, energetski izvor koji telo moe odmah da iskoristi. Kada je potrebna instant energija, jetra vraa jedan deo glukoze u krvotok. Jetra ne moe da skladiti svu glukozu te je pretvara u vee molekule ugljenih hidrata koji se zovu glikogen, a koji mogu da se uvaju i u jetri, i u elijama nekih miia. Ako su sva ova skladita popunjena glukoza se pretvara u trei oblik, u masnou, koja se skladiti pod koom i u drugim delovima tela. Kada je potrebna dodatna energija, glikogen i masnoa se ponova pretvaraju u glukozu. Glikogen zauzima najvei deo skladitenog prostora jetre, ali u njemu se nalaze i sve koliine gvoda i vitamina A, D i B12 koje su potrebne telu. Oni su nepohodni za zdravlje ljudi i oslobadaju se po potrebi. Pored njih jetra uva i neke materije koje su manje korisne, ukljuujui i neke otrove koje telo ne moe da razloi. Neki otrovi se unitavaju u jetri. Meutim, ni kapacitet jetre nije beskonaan i ako se tokom dugom perioda konzumira previe otrova, npr. alkohola, oteene elije e se ipak oporaviti, ali fibrozna vezivna tkiva e zameniti normalne elije jetre i izazvati oteenje. To stanje se naziva ciroza jetre i ako se ne lei, spreava jetru da obavlja svoje normalne funkcije i vodi do smrti.

Pankreas
Pankreas (guteraa) lei u krivini dvanaestopalanog creva, iza donjeg dela eluca i izgleda kao flaa koja lei postrance. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih lezdanih vorova u crevnoj mezenteri. Pankreas ima dve funkcije: 1. Lui pankreasni sok u kome su snani enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) koji su potrebni za razlaganje ugljneih hidrata, proteina i masnoa a aktiviraju se dospeem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin). 2. Kontrolie nivo eera u telu Svakog dana ovekov pankreas proizvede od 1200 - 1500 kubika bistre, bezbojne tenosti koja se naziva guterani sok, koji niz guterain kanal dospeva u

dvanaestopalano crevo. Pankreas poinje da proizvodi svoje sokove im hrana dospe u usta. To je samo preliminarna priprema i kada kisela kaa doe u kontakt sa elijama dvanaestopalanog creva koje proizvode hormone, lui se jo sokova. Dvanaestopalano crevo u krv lui dva hormona koja deluju na pankreas: 1.sekretin 2.pankeozimin Pankreasni sok ima pet enzima, od kojih tri dovravaju probavu proteina koja poinje u elucu. Ostali su amilaza, koja prerauje ugljene hidrate i lipaza, jedini enzim koji razgraduje masti u telu. Lipaza deluje na siune kapljice masti koje je pripremila u i uva se u unoj kesi. Druga glavna funkcija ovekovog pankreas je da proizvodi osnovne hormone insulin i glukagon. Oni se stvarju u grupama elija pankreas koje se nazivaju Langerhansova ostrvca. Glukagon podie nivo eera u krvi, ubrzavajui luenje glukoze u krv, dok insulin sniava nivo eera, stimuliui tkiva da crpe glukozu iz krvi. Kada zajedno rade, ovi hormoni kontroliu koliinu energije u telu. Ako se desi bilo kakav disbalans u koliini ovih hormona, dobija se dijabetes, bolest koja potencijalno ugroava ivot.

Debelo crevo
Kada na poslednji obrok stigne do kraja tankog creva, veina korisnih hranljivih materija je ve apsorbovana. Ono to je ostalo mora da se eliminie. Taj ostatak ulazi u debelo crevo gde se odvija zavrni stadijum varenja. Debelo crevo je dugo oko 2 m i 6.5 cm iroko. Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnotvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vri apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja. Debelo crevo sastoji se od tri dela:

- slepog creva (lat. cecum), - kolona (lat. colon) i - zadnjeg ili marnog creva (lat. rectum). Ovaj deo digestivnog trakta poinje od ileocekalnog otvora, na kome se nalazi zalizak koji spreava vraanje sadraja iz debelog u tanko crevo. Slepo crevo je slepo zatvoreno na svom donjem delu i odatle potie njegov naziv. Od njega se nanie sputa crvuljak (lat. appendix vermiformis), koji se u narodu esto pogreno naziva slepim crevom. Kod veine kimenjaka u zavrni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljanjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake vec je zavrni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbuni deo, u koji se izlivaju bubreni i polni odvodi i leni deo pravo crevo, koje se zavrava analnim otvorom.

Krvni sistem kimenjaka

ta je posao cirkulatornog sistema? Krvi sistem je odgovoran za transport materija po celom telu. Transportuje hranljive materije, vodu i kiseonik u milijarde elija a uzima otpad kao to je ugljen-dioksid koji proizvode elije tela. To je neverovatan autoput koji prolazi kroz celo telo i povezuje sve elije tela. Osnovni delovi krvnog sistema su: 1. Srce 2. Krv 3. Krvni sudovi Najprimitivniju telesnu tenost poznatu pod nazivom hidrolimfa sreemo kod protozoa, sunera i dupljara. To je tenost iz spoljanje sredine. Neto sloenija je hemolimfa.Sadri pigmente (plavi hemocijanin) i hemocite, najprimitivnije uobliene krvne elemente. Hemolimfu nalazimo kod crvi, mekuaca, zglavkara i bodljokoaca. Krv je neverovatna tenost koja stalno protie kroz nae telo i putuje kroz kilometre krvnih sudova nosivi hranljive materije, vodu ,kiseonik i otpadne materije iz elia. Krv nije samo crvena tenost ve se sastoji od tenog dela i uoblienih elemenata. Uobloeni elemenati su: -eritrocita -leukocita i -trombocita koji su suspendovani u tenom matriksu, krvnoj plazmi. Volumen krvi odrasle osobe iznosi 6-8% od njene telesne mase. Sastav krvi zavisi od brojnih faktora, fiziolokih i patolokih. Fizioloki faktori su: genetski faktori, pol, starost, ivotna sredina, fizioloko stanje (menstruacija, graviditet, teak fiziki rad), doba dana. Razliita oboljenja imaju daleko vei uticaj na sastav krvi od fiziolokih faktora. Krvna plazma je tenost sloenog sastava, odnosno to je vodeni rastvor organskih i neorganskih sastojaka. Koncentracije njenih sastojaka se homeostatskim mehanizmima odravaju u fiziolokim granicama. Plazma se moe izdvojiti centrifugiranjem krvi kojoj je dodato antikoagulantno sredstvo. Normalna plazma je transparentna i svetloute boje. Njen pH se kree u uskim granicama od 7.35 do 7.45. U njoj su rastvoreni:

elektroliti (9g/l Na+, Cl- ) proteini (60-80g/l; albumini,globulini,enzimi) lipidi ugljeni hidrati (glukoza 2.5 do 4.7 mmol/l krvi ili 80-120mg/100 ml) aminokiseline

vitamini produkti metabolizma koji sadre azot(urea, mokrana kiselina, kreatinin, bilirubin) gasovi - kiseonik, ugljendioksid i azot 90-92% plazme ini voda

Eritrociti-crvena krva zrnca su dakle uoblieni elemnti krvi pored leukocita i trombocita. Imaju oblik bikonkavnog diska koji omoguava visok odnos zapremine i povrine. Nemaju jedro i veinu organela. Veoma su elastini. Kvalitativno i kvantitativno najzastupljeniji sastojak eritrocita je hemoglobin poznat i kao krni pigment. Prosecan dijametar im je 7.5 mikrometara, a debljina 2 mikrometra. Broj eritrocita zavisi od pola, uzrasta, cirkadijalnih ritmova, laktacije, miinog rada. Fizioloke granice broja eritrocta:

Za ene: 3.5 -5.5 x 1012/l Za mukarce: 4-6 x 1012/l

Eritrociti riba, vodozemaca, gmizavaca i ptica imaju jedro, kod sisara su bez jedra (osim kamile).Proces formiranja zrelih eritrocita iz nediferenciranih matinih elija, traje oko 8 dana i naziva se eritropoeza. U prenatalnom ivotu odvija se redom u jetri,slezini,limfnim vorovima. Do 5.godine ivota u eritropoezi uestvuje kotana sr svih kostiju. Posle puberteta eritropoetino tkivo je kotana sr i to: pljosnatih kostiju (prljenovi, sternum, rebra, karlica) i epifiza dugih kostiju. Prosean vek eritrocita je oko 120 dana posle ega ih preuzimaju makrofage RES-a slezine, jetre, kotane sri. Tu se hemoglobin razlae na Fe i hem. Gvode se transferinima transportuje do kotane sri ili jetre, a hem se preko bilirubina izluuje u ui. Svako smanjnej broja eritrocita se definie kao anemija.

Leukociti se nalze u krvi,limfi, vezivnom tkivu i tkivnm tenostima. Imaju sposobnost ameboidnog kretanja i dijapedeze. Kreu se hemotaksino. Normalne vrednosti su 4-10 x 106/l krvi. Leukocitoza je povean broj leukocita. Fizioloka 10-20 x 10 9/l se javlja kod novoroenadi, pri laktaciji, trudnoi, menstruaciji, posle obilnog obroka, tekog fizikog rada. Preko ovih granica je leukemija. Leukopenija predstavlja smanjen broj leukocita. Trombociti ili krvne ploice su male, diskoide strukture bez jedra. Oni nastaju fragmentacijom citoplazme dinovske elije kotane sri, megakariocita tokom procesa trombopoeze. Njihov broj se kree od 150 x

10 6 do 300 x 10 6/l. Povean broj trombocita je trombocitopoeza,a smanjen broj trombocitopenija.Trombociti imaju izuzetno sloenu grau. Membrana je troslojna, a na periferiji citoplazme se nalazi otvoren sistem kanala kroz koje se sadraj granula trombocita prazni u spoljanju sredinu. U citoplazmi trombociti sadre dva tipa granula. Jedan tip granula sadri neproteinske supstance: serotonin, ATP i ADP. Drugi tip granula sadri razliite proteine. Glavnu ulogu trombociti imaju u procesu zaustavljanja krvavljenja (hemostaza). Oni formiraju trombocitni ep koji moe privremeno da zaustavi krvavljenje iz male rane. Zahvaljujuci faktorima koagulacije koje sadre, trombociti imaju ulogu i u procesu koagulacije. Hemostaza je proces spreavanja isticanja krvi iz povreenog krvnog suda. Sastoji se u prevoenju krvi u stanje gela, pihtijastu masu koja se naziva krvni koagulum. Krajnji efekat procesa je prevoenje solubilnog proteina plazme fibrinogena u nesolubilni fibrilarni protein fibrin.

Uloge krvnog sistema kimenjaka

- Transportna uloga -Krvni sistem ima funkciju transportnog sistema jer prenosi : - kiseonik i hranljive materije do elija u telu; - ugljen - dioksid i druge materije koje su proizvodi elijskog metabolizma do plua i organa za izluivanje; - hormone do organa na koje deluju; - odvodi suvinu vodu i regulie pH (omoguava homeostazu); - Zatitna uloga od virusnih i bakterijskih infekcija koju ostvaruju bela krvna zrnca (leukociti) - Uloga u termoregulaciji ostvaruje se cirkulacijom krvi kroz kou. Termoregulacija predstavlja sposobnost odravanja stalne telesne temperature, organizmi koji tu sposobnost imaju nazivaju se homeotermi. Za razliku od njih, poikilotermi tu sposobnost nemaju. Osnovne osobine

Krvni sistem svih kimenjaka je zatvorenog tipa sastoji se od zatvorenog sistema sudova po kojima cirkulie krv. Cirkulacija krvi se ostvaruje zahvaljujui radu srca. Srce lei u posebnom delu celoma perikardu koji je obloen delom peritoneuma i ispunjen tenou. Krvni sudovi koji dovode krv u srce su vene, dok su odvodni krvni sudovi arterije. Arterije i vene se granaju po celom telu na manje sudove, obrazujui na kraju mreu najsitnijih kapilara, koji spajaju arterije i vene i zatvaraju krug krvne cirkulacije. Kroz zidove kapilara se vri razmena gasova i prolaz hranljivih materija i produkata metabolizma. Izvesna koliina tenosti ostaje u tkivima i vraa se limfnim sudovima u vene. Progresivne promene krvnog sistema kimenjaka bile su vezane sa izlaskom na kopno kao i sa poveanjem aktivnosti. Krvni sistem riba

Srce riba sastoji se iz jedne pretkomore i jedne komore koja je postavljena ispred pretkomore okrenuta je prema napred, u pravcu krga. Od komore polazi trbuna aorta koja nosi redukovanu krv u krge gde se ona oksiduje. Svaki par krga snabdeven je dovodnim (nose redukovanu krv) i odvodnim (nose oksidovanu krv) arterijama. Sistem dovodne i odvodne krne arterije svake pojedine krge prdstavlja tzv. aortin luk. Kod embriona se javlja 6 pari aortinih lukova, dok kod adulta ostaju samo 4 para aortinih lukova. Odvodne krne arterije se sa svake strane tela ulivaju u levi i desni koren, koji se spajaju u lenu aortu (nosi oksidovanu krv). Lena aorta oksidovanu krv raznosi po telu. Redukovana krv se sistemom vena vraa u srce. Tako kroz srce riba prolazi samo redukovana krv (dezoksigenisana krv) koja dolazi iz tkiva, zatim prelazi u krge iz kojih se kao oksigenisana raznosi u ostale delove tela. Kod larvi vodozemaca krvni sistem je isti kao kod riba. Promene kod suvozemnih kimenjaka Prelaskom na kopno redukuju se krge i javlja se pluno disanje pa se, usled toga, menja i krvni sistem. Te promene se najvie ogledaju u sledeem: - broj aortinih lukova se smanjuje, a ostvaruje se veza sa pluima; - srce uvek ima dve pretkomore i jednu ili dve komore; - krv cirkulie u dva kruga (veliki i mali). Krvni sistem vodozemaca

Srce ima dve pretkomore i jednu komoru. U komoru dospeva kako redukovana krv iz tela tako i oksidovana krv iz plua i koe, usled ega nastaje njihovo meanje. Kod vodozemaca se to nadoknauje konim disanjem. Vodozemci imaju levi i desni aortin luk. Krvni sistem gmizavaca

Srce se sastoji od dve pretkomore i jedne komore. U komori se javlja pregrada koja je kod veine nepotpuna i samo u izvesnoj meri spreava meanje krvi. Postoje dva aortina luka: levi i desni koji se iza srca spajaju i grade aortu. Iz leve polovine komore polazi desni luk koji nosi preteno oksidovanu krv, a iz desne polovine komore polazi

levi luk sa preteno redukovanom krvi. Prema tome, u aorti se nalazi meovita krv. Iz desne polovine komore, pored levog luka, polazi pluna arterija koja nosi redukovanu krv u plua na oksidaciju. Iz plua se oksidovana krv vraa u levu pretkomoru. Krvni sistem ptica Proces odvajanja puteva oksidovane i redukovane krvi je doveden do kraja srce ptica je potpuno podeljeno na levu i desnu plovinu. Srce ptica se, dakle, sastoji od dve pretkomore i dve komore. Osim toga, ptice imaju samo jedan aortin luk i to desni koji polazi iz leve komore i nastavlja se u aortu. Krvni sistem sisara

Srce je neverovatan orga. Otkuca oko 3 milijarde puta u toku prosenog ivotnog veka. To je mii veliine vae pesnice,izgraen od dve pretkomore i dve komore. Nalazi se u centru grudi pomeren malo na levu stranu. Posao mu je da pumpa i odrava kretanje krvi kroz telo.Na srcu razlikujemo, bazu, vrh i tri strane (prednju, zadnju i levu). sastoji se od dve pretkomore i dve komore. Leva pretkomora je manja od desne. Leva komora gradi u celini vrh srca. Postoji samo levi aortin luk koji polazi iz leve komore i nastavlja se u aortu. Aorta raznosi oksidovanu krv po celom telu. Redukovana krv se vraa gornjom i donjom upljom venom u desnu pretkomoru. Iz desne komore polazi pluna arterija koja redukovanu krv nosi u plua na oksidaciju. Oksidovana krv se plunim venama vraa u levu pretkomoru srca. Krv, dakle, cirkulie kroz dva kruga: - veliki i - mali krvotok. Veliki krvotok poinje u levoj komori iz koje polazi aorta. Ona raznosi oksidovanu krv po itavom organizmu. U tkivima se elijama predaje kiseonik, a u krv ulazi ugljen - dioksid. Redukovana krv se upljim venama vraa u desnu pretkomoru srca, a odatle ide u desnu komoru. Mali krvotok poinje u desnoj komori iz koje polazi pluna arterija koja se zatim grana na levu i desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u plua. U pluima se krv oksiduje (otputa se SO2, a prima O2) i vraa plunim venama u levu pretkomoru. Videli smo kakav zadatak ima srce a Va zadatak je da sauvate zdeavlje Vaeg srca. Postoje tri glavne stvari koje morate da zapamtite kako bi Vam srce bilo zdravo. 1. Redovno vebajte ( etanje. brzo hodanje, tranje, vonja bicikla, klizanje, plivanje...) 2. Hranite se zdravo 3. Nemojte puiti ! Nemojte puiti ! Nemojte puiti ! Nemojte puiti ! Nemojte puiti

Endokrini sistem kimenjaka

U endokrinim lezdama se pod uticajem informacija iz spoljanje ili unutranje sredine sintetiu hormoni koji su u stvari odgovor na te informacije. Ovim putem reguliu se mnoge aktivnosti: metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, metamorfoza, koliina vode i minerala u organizmu i dr. Pored endokrinih organa hormone lue i neke nervne elije neurosekretorne elije. Hormoni se oslobaaju, poto ove lezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tenost i na taj nain dospevaju do ciljnih organa na koje deluju. Endokrine lezde kimenjaka su razliitog porekla neke nastaju od drelnog epitela (titna, grudna lezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se tree razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrene lezda). Unutranje luenje kao sporednu funkciju mogu vriti i izvesni drugi organi: jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce, a znaajnu endokrinu funkciju imaju i polne lezde. Hipofiza Smetena je u udubljenju, turskom sedlu, klinaste kosti. Spojena je pomou infundibuluma sa hipotalamusom. Sastoji se, kod oveka, iz tri renja: - prednjeg (adenohipofiza), - srednjeg (intermedijarni) i - zadnjeg (neurohipofiza). Adenohipofiza Lui dve grupe hormona: - somatotropni hormon (hormon rasta) koji regulie rast i razvoj organizma; - tropini (stimulini) koji deluju na rad drugih lezda; u njih spadaju: * tireotropni hormon (TSH) simulie luenje titne lezde; * adenokortikotropni hormon (ACTH) stimulie rad kore nadbubrene lezde; * folikulostimulirajuci hormon (FSH) simulie razvoj folikula jajnika i luenje estrogena; kod mukarca uslovljava spermatogenezu; * luteostimulirajui hormon (LH) stimulie luenje polnih hormona: kod ene progesterona, a kod mukarca testosterona; * luteotropni hormon (LTH) ili prolaktin izaziva luenje mleka kod ena. Neurohipofiza

Predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu. To su: - antidiuretini hormon (vazopresin) koji stimulie reapsorpciju vode iz primarne mokrae ime se smanjuje izluivanje definitivne mokrae; - oksitocin pojaava kontrakcije materice prilikom poroaja i naviranje mleka.

Endokrini pankreas

Izmeu lezdanih mekova egzokrinog pankreasa rasporeena su Langerhansova ostrvca koja se sastoje od nekoliko tipova endokrinih elija: - alfa- elije ili A- elije - beta- elije ili B- elije - delta- elije ili D- elije - PP- elije - E- elije, kojih najverovatnije u pankreasu oveka nema - prelazne elije koje se prema morfologiji mogu svrstati i u endokrine i u egzokrine elije od kojih elije lue insulin (insula = ostrvo), a lue glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistiki na metabolizam glukoze insulin smanjuje, a glukagon poveava koncentraciju glukoze u krvi. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povien nivo eera u krvi) to izaziva eernu bolest. titna lezda (tiroidea) Nalazi se priljubljena uz prednju i bone strane grkljana i dunika. Na rad titne lezde utice adenohipofiza preko TSH. Tiroidea lui tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin, hormone za iju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiu na fiziki i psihiki rast i razvoj. Tireokalcitonin sniava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D regulie okotavanje kostiju. Paratitna lezda Parna lezda dve gornje i dve donje su priljubljene uz zadnju stranu titne lezde. Lui parathormon koji regulie koliinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima. Nadbubrene lezde Nalaze se na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i sri, koji se meusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji. Kora lui sledee grupe hormona:

- mineralokortikoide,koji reguliu promet minerala (posebno natrijuma i kalijuma) i vode, ime odravaju homeostazu; nazivaju se hormoni koji uvaju ivot: * aldosteron, * kortikosteron, - glikokortikoide: meu njima je najaktivniji kortizol; reguliu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida; - androgene i estrogene hormone koji utiu na razvoj polnih organa u deijem uzrastu. Sr nadbubrene lezde lui: - adrenalin i - noradrenalin. Njihovo dejstvo je slino dejstvu simpatikog nervnog sistema: - ubrzavaju rad srca, - poveavaju krvni pritisak itd. Polne lezde Rad polnih lezda je pod uticajem adenohipofize. Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih elija koje lue: - testosteron - androstedion (manje koliine). Testosteron u pubertetu dovodi do rasta polnih organa (primarne polne odlike) i razvia sekundarnih polnih odlika.

Ovarijum lui: -estrogene - progesteron. Estrogeni u pubertetu utiu na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika. Oba hormona reguliu menstrualni ciklus. Progesteron ima ulogu i u trudnoi koju odrava

dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu odravanja trudnoe luenjem ovih hormona. Urinarni (ekskretorni) sistem kimenjaka

Kod kimenjaka su ekskretorni organi anatomski i funkcionalno povezani sa polnim organima pa je ovaj sistem organa oznaen kao urogenitalni. Veza se sastoji u tome to se polni elementi izvode ekskretornim odvodima. Bubrezi imaju presudnu ulogu kada je re o filtriranju, ienju i balansiranju krvi i ostalih tenosti. Oni nas osobaaju od otrovnih otpadnih materija i spreavaju da nam se telo nadima kao balon ispunjen vodom. Neprestani dotok vode je neophodan za ivot. Zbog toga, da bismo zadovoljili ovu neprestanu potrebu, mi svakog dana unosimo vodu putem pia ili putem hrane. Takoe je znaajno i da se telo oslobaa vika vode. Ono to ini proizvodei urin, rastvor vode i otpadnih materija koji se stvara u bubrezima. Ekskretorni organi (organi za izluivanje)

Uloga ovih organa je izluivanje azotnih produkata razmene materija kao i regulisanja koliine tenosti, soli i drugih materija u organizmu. Vrlo su znaajni za odravanje stalnog sastava krvi (homeostaza). Iako spolja izgledamo prilino vrsto, unutra smo preplavljeni tenostima. Skoro dve treine telesne teine je voda, polovina od toga je voda unutar elija, a ostatak se mea sa prirodnim telesnim solima i pere sve elije. Ako elija ima previe soli oko sebe, one se naboraju i skupe. Ako je soli premalo, one e se naduti i pui. Zbog toga je nuno da tenost za ispiranje bude tano odgovarajue koncentracije. elije se oteuju i zbog amonijaka, jednog od otpadnih proizvoda, koji se stvara kada one razlau proteine da bi se dobila energija. Manje od jednog hiljaditog dela amonijaka moe da ubije oveka. Amonijak se u jetri pretvara u drugu manje otrovnu materiju, ureu. Urea je isto smrtonosna ako se nagomila. Bubrezi uklanjaju ureu iz krvi. Istovremeno, bubrezi kontroliu kiselost telesnih tenosti kako bi elije mogle optimalno da funkcioniu, oni takode reguliu i ukupnu koliinu telesnih tenosti. Kod kimenjaka se javljaju tri tipa bubrega koji se smenjuju tokom embrionalnog razvia. Kod niih se javljaju dve generacije bubrega, a kod viih kimenjaka tri generacije:

pronefros mezonefros metanefros

Pronefros

Ovaj tip bubrega se javlja kod kolousta, larvi riba i larvi vodozemaca, dok kod ostalih kimenjaka funkcionie samo na stupnju embriona. Sastoji se od dva niza kanalia. Ovi kanalii na jednom kraju imaju levkasti otvor (nefrostom) kojim su u vezi sa celomom, a drugim krajem se izlivaju u zajedniki odvod. Veza sa krvnim sistemom ostvarena je tako to se nefrostom nalazi u blizini spleta krvnih sudova (spoljanji glomerul) koji naleu na zid celoma. Svaki niz kanalia se uliva u sopstveni odvod, a zatim se ta dva odvoda izlivaju u zadnje crevo. Mezonefros Odrava se na odraslom stanju kod riba i vodozemaca. Kod ovog tipa se gubi veza sa celomom tako to iezava nefrostom. Na zidu kanalia se javlja ispupenje u vidu dvoslojnog pehara (Boumanova ahura) koje obuhvata splet kapilara (unutranji glomerul). Boumanova ahura i glomerul grade bubreno telace. Koriste se isti odvodni kanali kao kod pronefrosa, samo to se kod mezonefrosa oni nazivaju Volfovi kanali . Metanefros Funkcionie kod gmizavaca, ptica i sisara na odraslom stupnju, dok se na stupnju embriona kod njih javljaju pronefros i mezonefros. Meutim, u mukom polu se deo mezonefrosa zadrava kao pasemenik. Kanalii metanefrosa sastoje se iz:

bubrenog telaca (glomerul obavijen Boumanovom ahurom); prednji izuvijani deo; Henlejeva petlja koja se sastoji od silazne i uzlazne grane; zadnji izuvijani deo koji se nastavlja u odvodni deo.

Odvodni delovi se izlivaju u bubrenu karlicu. Kod oveka, dva bubrega su smetena u zadnjem delu abdomena, iza eludca i jetre, po jedan sa svake strane kime, uukana u najnia rebra. (Levi bubreg je obino malo vii od desnog.) Svaki bubreg je dugaak oko 10 cm, 6 cm irok i teak oko 150 g. On je spojen sa glavnim sistemom krvi pomou velike bubrene arterije koja ga snabdeva krvlju i bubrenom venom koja odvodi filtriranu i oienu krv. Ova dva organa prime jednu petinu ukupne koliine krvi koju srce ispumpa - 1200 ml svakog minuta. Bubreg sisara se sastoji iz kore (spoljanji deo) i sri. U kori lee bubrena telaca i prednji izuvijani deo kanalia, a u sri su smeteni ostali delovi kanalia. Od bubrega polaze novi kanali ureteri i oba se ulivaju u mokranu beiku kod sisara, a kod gmizavaca i ptica u kloaku. Od mokrane beike polazi odvod uretra. Urin i beika

Urin se prilino razlikuje od drugog telsnog otpada - fekalija. One su ostaci procesa probave - stara hrana i drugi otpadi. One stiu do kraja probavne cevi, creva, gde se uvaju neko vreme, a potom bivaju izbaeni napolje. Urin se dobija filtriranjem krvi. Dok krv cirkulie po telu, ona kupi viak vode i otpadne hemikalije. Kada krv protee kroz dva bubrega, oni uklone viak vode i otpadne hemikalije da bi se stvorio urin. Ljudsko telo proizvede 1 - 1.5 l urina svakog dana. Urin se proizvodi gotovo neprestano, iako mnogo sporije nou nego danju. On curi niz mokrane kanale, tanke miine cevi, duge oko 25 cm. Iz svakog bubrega vodi po jedan mikrani kanal (ureter) i prenosi urin u rastegljivu kesu u donjem abdomenu, koja se naziva mokrana beika. Ona moe da primi 700 ml i vie urina. Ali kada se napuni do pola, senzori za rastezanje u njenom zidu trae da se isprazni putem uriniranja! Miii oko mokranog kanala se oputaju, a drugi miii u zidu beike se steu. Urin se istisne i istie napolje. Vie znoja, manje urina Bubrezi ne filtriraju jednake koliine otpadnih materija svakog dana. Oni odgovaraju na promenjive potrebe tela. Na primer, kada je vreme vrue, telo nastoji da gubi vie vode u obliku znoja. To bi moglo da dovede do nedostatka vode u telu. Da bi se to spreilo, bubrezi reapsorbuju vie vode nego obino iz tenosti u tubulima. Zbog toga imamo manje urina, a on je koncentrovaniji i tamniji. Ravnotea Zamislite da trite naokolo po vrelom danu. Poinjete da se znojite, to znai da gubite vodu iz tela. Nivo vode u telu, pa tako i u krvi, opada. Dok krv cirkulie kroz mozak aktiviraju se specijalni senzori nazvani osmoreceptori, smeteni u hipotalamusu u korenu mozga. Oni alju nervne poruke ka jednom organu veliine zrna graka, hipofizi, tano ispod mozga. Stimuliu je da oslobaa, ADH (antidiuretski hormon). On juri u krv i prenosi se do bubrega. U bubrezima ADH utie na unutranjost distalnih tubula i aica. To ih ini propustljivijima, to znai da voda kroz njih moe lake da prolazi. Ureaj za filtraciju U bubrezima, bubrena arterija se vie puta deli na sve manje i manje ogranke. Na kraju se ogranci dele u odvojene setove mikroskopskih kapilara. U njima poinje filtriranje. Svaki set kapilara se spaja u klupko nazvano glomerul (od latinske rei koja znai "kuglica"). U glomerulu s zidovi kapilara ispresecani siunim porama koje su toliko male da se ponaaju kao minijaturni filteri. Oni zadravaju velike stvari, kao to su crvena i bela krvna zrnca, ali proputaju manje materije.

Voda, telesne soli i druge hemikalije, ukljuujui i vitamine, glukoza (telesni eer) i urea, cure iz krvi u kapilare, kroz siune pore u zidove kapilara. Oni ulaze u jednu kesu u obliku olje koja je omotana oko kapilarnog vora. Svaki kapilarni vor i njegova kapsula se nalaze u spoljanjem delu bubrega, koji se naziva kora. Kapsula ima jednu cev koja je mikroskopski tanka, ali je duga oko 30 cm i izlazi iz nje. Ona se naziva uvijeni tubul. Ona vodi do unutranjeg sloja ili medule (sri) bubrega, pravi polukruni okret i vraa se u koru. Reproduktivni (genitalni) sistem kimenjaka

Kimenjaci su odvojenih polova izuzev nekih kolousta i nekih riba koji su hermafroditi. Genitalni ili polni organi obuhvataju posebne organe u kojim nastaju polni elementi. Genitalni sistem obuhvata polne lezde ili gonade u kojima procesom mejoze nastaju polne elije i izvodne kanale ili polne odvode putem kojih se polne elije izbacuju u spoljanju sredinu. U toku mejoze se proizvode spermatozoid i jajne elije. Jedna elija sa diploidnim brojem hromozoma (46) se deli dvaput da bi proizvela etiri elije od kojih svaka ima haploidni broj hromozoma (23). U polnim lezdama, kojih kod kimenjaka ima samo po jedan par, nastaju muke i enske polne elije ili gameti. Polne lede enki oznaene su kao jajnici ili ovarijumi i u njima se stvaraju jajne elije, dok su polne lezde mujaka semenici ili testisi i u njima nastaju spermatozoidi. Kod kimenjaka sa spoljanjim oploenjem (vodeni kimenjaci i vodozemci) polni produkti oba pola se izluuju u spoljanju sredinu gde se vri oplodnja. Kod kopnenih kimenjaka zastupljena je unutranja oplodnja, odnosno direktno unoenje sperme uz pomo kopulacionog organa ili penisa u izvodne kanale polnih organa enke u kojima se vri oplodnja jajne elije. Dok gmizavci i ptice polau jaja na suvom, kod sisara se embrion razvija u materici majke. Muki polni sistem Kod kimenjaka koji imaju mezonefros semenik stupa u vezu sa prednjim delom mezonefrosa pa se polni produkti izbacuju Volfovim kanalom. Ovaj kanal ima ulogu i semevoda i mokrovoda. Kod viih kimenjaka, sa metanefrosom, od dela mezonefrosa se obrazuje pasemenik, a Volfov kanal postaje semevod. Osim polnih lezda (testisa) i njihovih odvoda javljaju se i izvesne dopunske lezde semene kesice i prostatine lezde koje produkuju semenu tenost. Komponente mukog reproduktivnog sistema su: - Parne gonade- testisi - Sistem odvojenih kanala: *pasemenik - epididimis *semevod - duktus deferens - Pridodate lezde: *semene kesice, kestenjaa - prostata, bulbouretralne lezde

- Kopulacioni organ - penis - Skrotum TESTISI (SEMENICI) Testisi ili semenici predstavljaju primarne parne muke polne organe ovalnog oblika. Nalaze se u preponskom delu, u konom naboru koji se naziva skrotum. Dakle dva testisa su smetena u kesicama izvan tela da bi bili na hladnom, jer spermatozoidi u razvoju moraju da budu na nioj temperaturi od one na kojoj funkcionie ostali deo tela. U razvoju fetusa se testisi spuste u monice neposredno pre roenja iz prostora neposredno ispod bubrega. Semenici su obavijeni vezivnotkivnom kapsulom (tunika albuginea),od koje polaze kratke septe, koje dele parenhim semenika na 250-400 lobusa (renjia).U svakom od lobusa se nalaze 2-3 semena kanalia. Parenhim (unutranjost) semenika ine semeni kanalii, unutar kojih se nalazi semeni epitel i intersticijalne Lajdigove elije, koje su odgovorne za endokrinu funkciju semenika. Naime, Lajdigove elije proizvode muki polni hormon testosteron koji stimulie spermatogenezu, kontrolie razvoj i odravanje sekundarnih seksualnih karakteristika i deluje na ispoljavanje mukog seksualnog ponaanja. Semene kanalie oblae semeni epitel koji sadri elije spermatogeneze i potporne Sertolijeve elije. vrste veze izmedu susednih Sertolijevih elija dele seminiferni epitel na bazalni deo gde se nalaze spermatogonije i adluminski deo koji sadri spermatocite i spermatide. Na izlazu iz testisa je oko 6 metara duga cev (epididymis) i u njoj se nalaze spermatozoidi u procesu maturacije. Glatki miii guraju spermatozoide u kanal koji se naziva ductus deferens koji zatim prelazi u ejakulatorni kanal. Zidovi kanala su od glatkih miia koji doprinose izbacivanju sperme u toku ejakulacije. Oba kanala (levi i desni) ulaze u uretru. Prostata je lezda neposredno ispod mokranog mehura koja obuhvata prvih nekoliko centimetara uretre. Prostata lui alkalni fluid koji ima za cilj da odri pokretljivost spermatozoida. Glatki miii prostate se kontrakuju da bi pomogle ejakulaciju (izbacivanje spermatozoida iz uretre). Neposredno pre ejakulacije lui se i alkalni sekret koji neutralizuje sadraj uretre i kiselosti koja je tipina za vaginu. Ukupna koliina sekreta i spermatozoida je 2-4 ml, tj nekoliko stotina miliona spermatozoida. Penis je spoljni organi sa karakteristinom sposobnou erekcije (miino delovanja, punjenja krvlju iregularnih krvnih sudova, i zatvaranje kanala za povratak krvi iz penisa.

SPERMATOGENEZA

Spermatogeneza je proces stvaranja mukih polnih elija ili spermatozoida, koji se odigrava u mukim polnim lezdama testisima ili semenicima. Spermatogeneza se odvija u toku ciklusnih promena epitela u semenim kanaliima. U oveku, ceo ciklus spermatogeneze traje 72 dana. Proces spermatogeneze je podeljen u 3 faze: 1.spermatogonijalnu fazu (fazu razmnoavanja) 2.spermatocitnu fazu (fazu rasta) 3.spermatidnu fazu ili spermiogenezu (fazu sazrevanja). Pre nego to kaemo neto o ovim fazama pogledajte emu procesa stvaranja reproduktivno sposobnih spermatozoida

Spermatogonijalna faza

Spermatogonijalna faza traje 27 dana. U njoj se na raun primarnih germinativnih elija miotikim deobama obrazuju ishodne (matine) elije koje se nazivaju spermatogonije. Spermatogonije imaju diploidan broj hromozoma i umnoavaju se miotiki stvarajui nove spermatogonije. Postoje dva tipa spermatogonija: spermatogonije A, koje mogu biti i tamne i svetle i spermatogonije B. Tamne A spermatogonije lee na bazalnoj membrani i svojom deobom obezbeuju dovoljan broj tamnih A spermatogonija za samoreprodukciju. Sledeom deobom tamne A spermatogonije daju svetle A spermatogonije koje posle nekoliko deoba prelaze u B spermatogonije,ija pojava predstavlja poslednji dogaaj u spermatogonijalnoj fazi. Spermatocitna faza

Spermatocitna faza traje 25 dana. U njoj od spermatogonija B neposredno nastaju spermatocite prvog reda koje takoe imaju diploidan broj hromozoma. Spermatidna faza (spermiogeneza)

Spermiogeneza traje 22 dana i sastoji se iz dve deobe.Prva je mejoza ili redukciona deoba, a druga ekvaciona ili izmenjena mitotika deoba. U prvoj deobi, na raun svake spermatocite prvog reda nastaju po dve spermatocite drugog reda kod kojih je broj hromozoma reduciran sa diploidnog na haploidan. U drugoj deobi, svaka spermatocita drugog reda se deli na po dve spermatide. Dakle, na raun svake spermatocite prvog reda se obrazuju ukupno etiri spermatide. Procesom spermiogeneze se iz spermatida obrazuju spermatozoidi.

Glavne karakteristike spermiogeneze su obrazovanje akrozoma i galea capitis u prednjem delu glave spermatozida, spiralizacija i kondenzacija hromozoma, stvaranje vrata i kinetikog dela i odbacivanje citoplazme. Regulacija proizvodnje spermatozida potie od hipotalamusa (hormoni FSH i LH doprinose stvaranju i zrenju - maturaciji). Hormon inhibin koji stvaraju testisi utie na smanjenje luenja FSH. Stvaranja spermatozoida poinje u ivotu deaka u pubertetu (10 do 14) godina i u najveem broju sluajeva ne prestaje do kraja ivota. Broj spermatozoida se smanjuje u starosti. enski polni sistem enski reproduktivni sistem se sastoji od para ovarijuma (jajnika) i falopijanski cevi (jajovoda), uterusa (materica), vagine, i spoljnih genitalnih struktura. Kod ena dakle,postoje posebni izvodni kanali jajnika jajovodi (Milerovi kanali). Jajnici su, kao i testisi, parne lezde. Izuzetak su ptice kod kojih postoji samo jedan jajnik i to levi, dok je desni redukovan to je posledica veliine jaja. Vagina je miina cev koja je duga priblino 10 cm. Vaginalna mukoza posle puberteta je ojaana tako da postane relativno otporna na patogene. U normalnim uslovima ovo je kisela sredina da bi se eliminisali patogeni. Sa spoljne strane je vagina zatvorena sa labium minor i labimum major. Labiumi spreavaju suenje mukoze. Bartolinijeva lezda lui sekret koji odrava vlanost u toku polnog odnosa.

Jajovod sisara sastoji se iz tri dela:

poetni deo (Falopijeva tuba) sa levkastim otvorom koji nalee na jajnik; materica proireni, sredinji deo; vagina zavrni deo.

Jajovodi sisara mogu na razliite naine da srastaju kod nekih srastaju vagine, kod drugih delimino i materice. Kod majmuna i oveka su materice potpuno srasle u jednu neparnu matericu. Dopunske lezde u enskom polu su Bartolinijeve lezde koje lue sluzni sekret. Jajnici (ovarijumi) su strukture koje sadre stotine hiljada primarnih folikula koji su prisutni od roenja. Od svih ovih folikula samo 300 do 400 ce biti aktivirano i proizvesti jajnu eliju. Svaki folikul sadri oocit (potencijalnu jajnu eliju). U ovom delu se lui hormon estrogen. Pod dejstvom FSH i LH, i estrogena dolazi do maturacije pojedine jajne elije u folikulu odnosno ovarijumu. Zrela jajna elija se transportuje do materice peristaltikom falopijanske cevi koja je priblino 10 cm duga. Stvaranje jajne elije je proces mejoze koji poinje u jajniku (ovarium) i koji je regulisan hormonima. FSH inicira rast ovarijumskog folikula koji sadri jednu eliju koja e stvoriti jajnu eliju. FSH takoe stimulie maturaciju - sazrevanje jajne elije. Samo jedna od 4 elije koje nastanu mejozom e postati jajna elija, a ostale nazivamo polarne elije (nemaju nikakvu funkciju i nestaju). Stvaranje jajnih elija poinje u pubertetu (10 do 14 godina) i traje do menopauze (45 do 55 godina) kada

jajnici atrofiraju i ne reaguju na stimulus hipofiznih hormona i hipotalamusa. U periodu dok postoji proizvodnja jajne elije to je ciklian proces sa periodom od priblino 28 dana (menstrualni ciklus). U svakom periodu pone razvoj nekoliko folikula, ali ovulacija jednog zaustavlja rast ostalih. Pogledajte emu procesa stvaranja reproduktivno sposobnih jajnih elija Materica ima oblik kruke visine 7.5 cm, i prenika 5 cm. U toku trudnoe materica se jako poveava i sadri placentu (posteljicu) koja obezbeuje potrebnu ishranu plodu i pomae u izbacivanju ploda u toku poroaja. Fertilizacija se dogaa u falopijanskoj cevi. Ako jajna elija nije fertilizovana ona umire u intervalu od 24 do 48 asova i dezintegrie se u cevi ili u uterusu. Ako je jajna elija fertilizovana prelazi u zigot i to traje 4 do 5 dana. Moe da se dogodi da zigot ostane vanmaterice (van materina ili ektopina trudnoa). Novi ivot nastaje u vreme zaea - trenutka u kome se muki spermatozoid i ensko jajace spoje u jedno. Spajanje polnih elija se deava u telu ene kao rezultat seksualnog odnosa izmedu dva roditelja. ivot poinje od jedne elije zigota koja nastaje fertilizacijom jajne elije jednim od miliona spermatozoida koji su u tom trenutku raspoloivi. U procesu kretanja kroz jajovod spermatozoidi prolaze kroz finalnu fazu kapacitacije koji omoguuje da enzimskom reakcijom spoj dobije jednu elijsku membranu. Posle ovog membrana spreava ulazak bilo kog drugog spermatozoida. Pri formiranju nove elije po 22 hromozoma (autozomi) i jedan par (polni hromozomi) uestvuju u procesu. ene imaju XX hromozom, a mukarci XY polni hromozom. Posle stvaranja zigota poinje proces umnoavanja elija deobom. 3 dana posle oploenja ima 16 elija, i proces se nastavlja u formiranju sfernog tela morule. U daljem procesu mitoze sfera dobija upljinu i sve se naziva blastocit (veliine zigota). Blastocit se ugraduje u matericu 7. ili 8. dana posle oploenja. Embrion je bie u razvoju u periodu od 8 nedelja posle oploenja. Posle 12 dana se formira embrionini disk (potencijalna osoba). Zatim se formiraju tri osnovna sloja: ektoderm, mezoderm i endoderm. 20. dana embrionalne membrane se formiraju. Formira se i amnion (vodenjak) glavni zatitnik od mehanikih povreda pri pokretima majke. Posle 5 nedelja poinju da se jasno razlikuju delovi tela embriona. Posteljica (placenta) se formira od tkiva i majke i ploda. Placenta je formirana tipino posle 12 nedelja. Placenta u zrelosti ima oko 17 cm u preniku. Nema meanja krvi majke i ploda. Placenta je mesto razmene nutrijenata i ostalih sastojaka izmeu krvi majke i ploda. Pupana vrpca povezuje plod i placentu.

MESEC TRUDNOE 1 Srce poinje da kuca, formiranje ekstremiteta, crte lice se formiraju

2 3 4 5 6 7

Poinje kalcifikacija, vide se prsti, sistemi u telu se formiraju Formirane crte lica, oi zatvorene, nokti, moe da se odredi pol Glava jo uvek velika, kosa, sistemi u telu se formiraju Skeletni sistemi postaju aktivni, telo pokriveno finim dlaicama Naborana koa, obrve i trepavice, otvaranje kapaka Telo i glava dobijaju normalne odnose u veliini, stvaraju se masnoe, pa se smanjuju nabori na koi Razvoj plua, pojava testisa Plua boje razvijena, formiranje kostiju lobanje

8 9

NAKNADNO PRONAENO

Biocenoza (iz grkog bios = ivot i koins = zajedno) je zajednica organizama razliitih
vrsta biljki, ivotinja, gljiva i mikroorganizama u jednom ogranienom ivotnom prostoru (biotop). Biocenoza i biotop zajedno tvore ekosustav. Organizmi jedne ivotne zajednice nalaze se izmeu sebe u brojnim meuodnosima, na njih utjeu abiotiki faktori a oni opet povratno utjeu na te abiotine faktore (biocenozne veze). Ove meusobne odnose prouava biocenozologija, jedna poddisciplina ekologije. Pojam biocenoza ili ivotna zajednica u znanost je uveo Karl August Mbius 1877. kad je prouavajui organizme koji su zajedno ivjeli na jednoj stijeni s kamenicama tako nazvao ovu zajednicu.

Hromozom
Hromozomi su telaca karakteristinog oblika koja se u jedru mogu uoiti za vreme deobe. Najbolje se uoavaju za vreme metafaze mitoze pa se tada i izuavaju i nazivaju metafazni hromozomi. Graa metafaznog hromozoma Svaki metafazni hromozom se sastoji od: * dve sestrinske hromatide koje sadre po jedan molekul DNK, i s obzirom da nastaju replikacijom, ti molekuli su potpuno jednaki po sadraju gena; zato se hromatide nazivaju sestrinske; * centromere ili primarnog suenja koje spaja hromatide. Pored ovih delova, specifinih za sve hromozome, poneki hromozomi mogu imati i sekundarno suenje. Akrocentrini hromozomi u humanom kariotipu imaju to suenje. Vrste hromozoma Po poloaju centromere u hromozomu razlikuju su: * metacentrini hromozomi, kod kojih je centromera postavljena medijalno, a p i q kraci su priblino

iste duine. U obu grupu spadaju hromozomi 1, 2, i 3 (A grupa) * submetacentrini hromozomi, kod kojih je centromera postavljana neto nie nego to je to sluaj kod metacentrinih, pa je p krak neto kradi od q kraka. (B, C, E, F grupa) * akrocentrini hromozomi, kod kojih je centromera jako pomerena ka jednom kraju hromozoma, a p krak daleko kradi od q kraka. (D i G grupa) * telocentrini hromozomi, kod kojih se centromera postavljena na samom kraju hromozoma, odlikuje ih odsustvo p kraka. Broj hromozoma Broj hromozoma je stalan i karakteristian za svaku bioloku vrstu i naziva se kariotip. Telesne (somatske) delije imaju diploidan (gr. diploos = dvostruk) broj hromozoma *obeleava se kao 2n+. Telesna delija oveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri emu jedna garnitura potie od majke, a druga od oca pa se tako obrazuje 23 para homologih hromozoma. Polne delije ili gameti *kod oveka su to spermatozoidi i jajna delija+ sadre upola manji broj hromozoma u odnosu na telesne delije, nazvan haploidan *gr. haploos = jednostruk+ - obeleen kao n. Ako telesna delija ima dve, onda de polna delija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim delijama oveka je 23. Hromozomi oveka Somatske delije oveka sadre 46 hromozoma ili 23 para hromozoma. Hromatin Hromatin se uoava u interfaznom jedru (to je jedro delije koja nije u deobi, ved se nalazi u interfazi ).

Ribonukleinska kiselina
Ribonukleinska kiselina (RNK ili RNA skraenica od engl. Ribonucleic acid) je bioloki vaan tip molekula koji se sastoji od dugih kovalentno vezanih jedinica nukleotida. Svaki nukleotid se sastoji od nukleobaze, eera riboze i fosfata. RNK je veoma slina DNK, ali se od nje razlikuje u nekoliko vanih strukturnih detalja. RNA u elijama se sastoji iz jedne zavojnice dok je kod DNK dvostruka zavojnica, dok RNK nukleotide ine riboza i uracil za razliku od DNK koja se sastoji od deoksiriboze (tip riboze kojoj nedostaje jedan atom kiseonika) i timina. RNK nastaje transkripcijom DNK pomou enzima koji se nazivaju RNK polimeraze, a dalje se procesira preko drugih enzima. Uloga RNK u sintezi bjelanevina je nezamjenjiva. U tom procesu, vrsta RNK koja se naziva prijenosna RNK prenosi informacije sadrane u vidu aminokiselina sa DNK na strukture koje se nazivaju ribozomi. Ovi ribozomi su nainjeni iz bjelanevina i ribozomske RNK, koji zajedno formiraju molekularnu mainu za itanje prijenosne RNK i prevodi informacije koje ona prenosi u bjelanevine. Postoji mnogo vrsta RNK sa razliitim ulogama: od odreenih reguliranja kako je pojedini gen izraen do sainjavanja genoma veine virusa. Svaki nukleotid u RNK sadri eer ribozu, sa atomima ugljika oznaenim od 1 do 5. Baza je spojena na poziciju 1, obino je na poziciju 3 jedne molekule riboze spojena fosfatna grupa i na poziciju 5 slijedee riboze. Fosfatne grupe imaju negativni naboj, svaka sa fiziolokom pH vrijednou, inei RNK molekulu polianionom. Baze mogu formirati vodonikove veze izmeu citozina i guanina, izmeu adenina i uracila te

izmeu guanina i uracila[1]. Meutim, mogue su i druge interakcije, poput meusobnog povezivanja grupe adeninskih bazaili kao tetrakruni GNRA koji ima guanin-adenin bazni par Vana strukturalna osobina RNK koja je razlikuje od DNK je prisustvo hidroksil grupe na poziciji 2 eera riboze. Prisustvo ove funkcionalne grupe uzrokuje da zavojnica poprimi geometriju A-forme DNK umjesto B-forme koja je obino prisutna u DNK. Ova osobina dovodi do veoma dubokih i uskih glavnih brazda i plitkih i irokih sporednih brazda u molekuli. Druga posljedica prisustva hidroksilne grupe na drugoj poziciji je ta da konformaciono fleksibilna podruja molekule RNK (ona koja nisu ukljuena u formiranje dvostruke zavojnice) mogu hemijski napasti susjedne fosfodiesterske veze vezane na kostur zavojnice

RNK se transkribira sa samo etiri baze (adenin, citozin, guanin i uracil), ali postoje brojne izmijenjene baze i eeri u starijim molekulama RNK. Pseudouridin, u kojem je veza izmeu uracila i riboze izmjenjena iz C-N veze u C-C vezu, te ribotimidin (T) su pronaeni na raunim mjestima (meu najznaajnijim u T?C zavoju u transportnoj RNK) Druga znaajna izmijenjena veza je hipoksantin, deaminizirana adeninska baza iji se nukleosid naziva inosin (I). Inosin igra kljunu ulogu u dinamikoj hipotezi genetskog koda. Postoji gotovo 100 drugih prirodnih izmijenjenih nukleosida od kojih su najei pseudouridin i nukleosid sa 2'0-metilribozom. Detaljne uloge mnogih od ovih modifikacija u RNK nisu u potpunosti istraene. Meutim, znaajno je da se u ribozomskoj RNK pojavljuju mnoge od posttranskripcijskih modifikacija u visoko funkcionalnim podrujima, poput sredita peptidil transferaze i interfejsu podjedinica, to vodi do zakljuka da su veoma vane za normalne funkcije Funkcionalna forma jednostruko uvijene molekule RNK, poput bjelanevina, esto zahtijeva odreene tercijarne RNK strukture. Osnova za ovu strukturu je zasnovana na sekundarnim strukturalnim elementima koji su u principu vodonikove veze unutar molekule. Ovo dovodi do nekoliko prepoznatljivih domena sekundarne strukture poput zailjenih prstenova, unutranjih prstenova i deformacija. Poto je RNK molekula sa naelektrisanjem, ioni metala poput magnezijuma Mg2+ su neophodni za stabilizaciju mnogih sekundarnih i tercijarnih struktura RNK i DNK su nukleinske kiseline, ali se razlikuju u tri vana elementa. Prvo, za razliku od DNK koja je dvostruka zavojnica, molekula RNK je samo jednostruko uvijena u veini svojih biolokih uloga i ima daleko manji lanac nukleotida. Drugo, dok DNK sadro eer deoksiribozu, RNK sadri ribozu (u kojoj nema hidroksil funkcionalne grupe spojene na pentozni prsten na poziciji 2' kod DNK). Ove hidroksilne grupe ine RNK manje stabilnom molekulom od DNK jer su daleko podlonije hidrolizi. Tree, komplementarna baza adeninu nije timin, kao to je sluaj kod DNK, nego je uracil, koji je nemetilirana forma timina Poput DNK, bioloki najaktivnije RNK poput mRNK, tRNK, rRNK i druge nekodne RNK, sadre sekvence komplementarne sebi koje omoguavaju dijelovima RNK da se dijele i uparuju sa samom sobom obrazujui na taj nain dvostruke zavojnice. Strukturalna analiza

ovih RNK je otkrila da su one veoma kompleksno struktuirane. Za razliku od DNK, ove strukture se ne sadre iz dugih dvostrukih zavojnica, ve od nakupina kratkih zavojnica spojenih zajedno u strukture dosta sline bjelanevinama. Na ovaj nain, molekule RNK mogu biti podvrgnute hemijskoj katalizi, poput enzima. Na primjer, prouavanje strukture ribozima - enzima koji katalizira formiranje peptidne veze otkriva da je njegovo aktivno mjesto sastavljeno u potpunosti iz RNK

Dezoksiribonukleinska kiselina
Dezoksiribonukleinska kiselina - DNK - je materija specifina za svaku ivu jedinku na planeti. Ona je osnovna materija naslijea - prenoenja osobina sa roditelja na potomke.Smjetena je unutar elijskog jezgra u strukturnim jedinicama zvanim hromosomi. Na svakom od hromozoma se nalazi jedan specifian dio koji se naziva Gen. Svaki gen definie jednu od osobina kod ovjeka, koju je naslijedio od svojih roditelja.

Karakteristike molekule DNK

Duina ukupne DNK u jednoj eliji se kod ovjeka procijenjuje na 174 cm. Sama DNK je graena od specifinih supstanci. DNK ine dezoksiriboza, ortofosforna kiselina i jedna heterociklina baza. Struktura koju sainjavajau ove tri komponente naziva se Nukleotid. DNA je spiralizovana, ima dva lanca, a na svakom od tih lanaca su "nanizani" nukleotidi, po principu komplementarnosti heterociklinih baza. Heterocokline baze, koje su dio nukleotida, podijeljene su prema svojim hemijskim specifinostima na purinske baze i pirimidinske baze. U purinske baze spadaju adenin i guanin, a u pirimidinske spadaju citozin, timin i uracil (uracil je dio RNK). Sistem komplementarnosti se zasniva na spajanju jedne purinske sa jednom pirimidinskom bazom, vezajui tako DNK u dvolananu spiralnu strukturu. U dvostrukom lancu DNK se spajaju Adenin-Timin i Guanin-Citozin
---A-T-----T-A-----T-A-----G-C-----G-C-----C-G-----T-A-----G-C---

PRIMJER
Ovakva jedna specifina sekvenca ini genetiki kod, koji e svojim ispoljavanjem na organizmu dati odreenu osobinu. Dakle, gen je jedna precizna sekvenca kombinacija nukleotida koja odreuje odreenu osobinu kod organizma. Svaki se gen nalazi na odreenom, njemu specifinom mjestu na posebnom hromosomu, na DNA. To DNA ini osnovnom naslijednom makrostrukturom

Genetika
Genetika je bioloka disciplina koja se bavi problemom prenoenja nasljednih osobina s generacije na generaciju. Ocem moderne genetike smatra se Gregor Mendel, koji je doao do odreenih zakona u svom samostanu u Brnu, Austrije. Zakona su 3, a oni glase:

1. Zakon uniformnosti - Ako su roditelji iste linije, svi potomci bit de jednaki po genotipu (svi geni jednog organizma) i fenotipu (vanjska obiljeja nastala pod uticajem genotipa i okolia). 2. Zakon segregacije - Ako kriamo potomke filijalne generacije, nastaju potomci s razliitim svojstvima i to: 3:1 u korist dominantnog tokom monohibridnog krianja s dominacijom; odn. 1:2:1 tokom intermedijalnog krianja. 1. Zakon nezavisnog nasljeivanja - Ako se kriaju jedinke istih svojstava, pojedina svojstva de se nasljeivati nezavisno. Aleli (par gena za isto svojstvo) u zigoti se nede spajati, nego de se mozaino kombinirati.