1.

ПОЈАВА ВИШЕЋЕЛИЈСКИХ ОРГАНИЗАМА НА ЗЕМЉИ

🙣 Први организми били су једноћелијски и колонијални, а живели су у условима мале

концентрације кисеоника у атмосфери.
🙣 Спајањем најстаријих једноћелијских организама, археа и бактерија, постала је прва еукариотска
ћелија.
🙣 Ендосимбионтска теорија о настанку еукариотске ћелије.
🙣 Недостатак кисеоника у атмосфери је условљавао организме да остану ограничених димензија
тела и спречавао појаву и еволуцију крупнијих облика (ситни организми имају такав однос
површине и запремине да омогућава кисеонику да доспе до свих делова тела).
🙣 Главни разлози појаве вишећеличности:
I селективна предност у коришћењу доступних ресурса (боља покретљивост при
тражењу станишта и ловљењу плена)
II ефикаснија заштита од предатора
🙣 Теорије порекла вишећелијских животиња:
I Савремена теорија порекла: Вишећелијски облици вероватно воде порекло од
једноћелијских еукариота са бичевима и крагном сличних данашњој групи
Choanoflagellata.
​ Најпре су настали колонијални, па тек онда вишећелијски организми.
​ Соматске ћелије са бичевима и/или протоплазматичном структуром у виду „крагне“
постоје и код неких рецентних (савремених) вишећелијских организама: Porifera,
Cnidaria, Echinodermata
​ Доказ су и заједнички гени укључени у контролу ћелијских адхезија, међућелијску
комуникацију и сигнализацију и у регулацију транскрипције. Ови гени су одговорни
за контролисану координацију активности, одрживост и стабилност вишећелијског
организма и за успостављање поларности и симетрије тела. Сматра се да су и
вишећелијски и једноћелијски организми са крагном и бичевима потекли од
заједничког маринског претка са бичевима.
II Најједноставнија: Активно окупљање и повезивање различитих типова ћелија и
формирање ћелијских агрегација, тј. сложенијег организма.
​ Мана: Имплицира генетичку хетерогеност унутар једног организма
III Колонијална теорија (теорија гастреје), Хекел: Животиње воде порекло од колоније
бичара налик данашњој колонији Volvox sp. која је у виду шупље лопте, док се ћелије
налазе на њеној сферичној површини. Савијањем овакве структуре би се добио двослојни
мешколики организам попут дупљара.
​ Први организми: дупљари, жарњаци (Cnidaria)
​ У прилог иде сличност колонијалних бичара са стадијумом бластуле у
ембрионалном развићу животиња и то да се ћелије са бичевима јављају готово код
свих животиња (пр. сперматозоиди). Овиме објашњава и постанак Porifera.
IV Синцицијелна теорија, Хаџи: У току еволуције неких једноћелијских облика долазило је
до непотпуних ћелијских деоба, након чега се појединачне ћелије нису раздвојиле, већ су
остале заједно градећи синцицијум. Организми су настали процесом целуларизације
синцицијума
​ Синцицијум – вишеједарна цитоплазма оивичена мембраном.
 ​ Базира се на морфологији и екологији врсте којој организам припада.
​ Предачки организам: вишеједарни трепљар (Opalinidae)
​ Први организам: пљоснати трепљасти црви – турбеларије
​ Недостатак: За сунђере и дупљаре каже да су настали од ових црва процесом
регресивне еволуције.
V Полифилетска теорија, Гринберг – комбинација колонијалне и синцицијелне теорије. По
њему су сунђери и дупљари настали колонијалном, а сви остали (билатерално симетрични)
синцицијелном теоријом.
VI монофилетска, дифилетска и полифилетска порекла
🙣 Појава епитела и апоптоза – главни догађаји у еволуцији вишећеличности
🙣 Епител – спољашњи ћелијски слој који прави разлику између организма и колоније јер јасно
разграничава унутрашњост тела од околне средине
🙣 Апоптоза – програмирана ћелијска смрт.
🙣 Да би неки вишећелијски организам могао несметано да фунцкионише, неопходно је да број
ћелија у његовом телу буде релативно стабилан.
🙣 Нивои организационе сложености организама:
I протоплазматични ниво – све животне функције се одвијају у једној ћелији;
једноћелијски организми (једноћелијски протисти)
II ћелијски ниво – постоји подела рада између ћелија, али се оне не удружују у права ткива;
колонијални протисти, плакозое и сунђери
III ћелијско-ткивни ниво – специјализоване ћелије, сличне грађе, су прилагођене за
обављање само 1 или неколико сличних функција, груписане су у ткива (дупљари). Неке
ћелије и даље могу функционисати самостално, док остале показују тенденцију ка
формирању групација; жарњаци
IV ткивно-органски ниво – више ткива која су груписана у органе. Око органа постоје и
друга ткива која обављају такође веома битне функције; пљоснати црви
V органско-системски ниво – више функционално повезаних органа чине органске
системе.
🙣 Организам – највиши ниво индивидуалне организације који може бити различите сложености.
🙣 Царство едијакара – изумрла полифилетска и широко распрострањена група хетеротрофних
морских организама. Сматрају се еволуционим прецима плакозоа, жарњака, прстенасих црва,
зглавкара и бодљокожаца.

2. ГРАЂА И ОРГАНИЗАЦИОНИ ПЛАН ЖИВОТИЊА

🙣 Зоологија – биолошка дисциплина која се бави проучавањем најважнијих особина животиња и
њиховом класификацијом.
🙣 Хекел у животиње убраја само вишећелијске организме (метазое), међутим познато је да постоје и
организми ћелијског нивоа сложености који припадају овој групи животиња.
🙣 Подела метазоа на паразое и еуметазое.
🙣 Плезиоморфије – примитивне одлике животиња које су наслеђене од неког даљег претка.
🙣 Апоморфије – напредне одлике које су наслеђене од неког ближег заједничког сродника.
🙣 Главне одлике грађе тела животиња:
I СИМЕТРИЈА
​ Симетрија – појава да, услед одређене правилности распореда елемената грађе,
супротне стране тела стоје једна према другој као предмет и лик у огледалу.
​ Тип симетрије утиче на функционални положај органа.
​ На основу симетрије животиње се деле у 2 несистематске групе:
1 Radiata – животиње радијалне симетрије
2 Bilateria – билатерална (двобочна) симетрија
​ Оса симетрије може бити:
1 хомополна – делови тела на крају су једнаки
2 хетерополна – делови тела на крају нису једнаки
​ Радијална симетрија се одликује 1 главном хетерополном осом
(орално-аборална) кроз коју се може провући безброј имагинарних равни
симетрије тако да се тело лонгитудинално (уздужно) дели на 2 симетричне
половине. Релативно је честа код акватичних животиња које воде углавном сесилан
начин живота или имају слабу покретљивост. Облик тела је звонаст или
цилиндричан те као такав омогућава да хидростатички притисак воде и сила
гравитације скоро уједначено делују на тело. Групе животиња са овим типом
симетрије: жарњаци и бодљокошци.
​ Петозрачна симетрија – облик радијалне симетрије где се кроз тело
јединке може провући ограничен број равни симетрије базиран на
броју 5 и присутна је у адултном ступњу већине бодљокожаца.
​ Билатерална симетрија је одлика активно покретних организама и одликују је 3
осе симетрије од којих су 2 хетерополне: сагитална (леђно-трбушна,
дорзо-вентрална) и антеро-постериорна (лонгитудинална, главено-репна), а 1
хомополна: трансверзална (повезује бочне стране тела). Са еволуцијом је довела и
до боље покретљивости, усмерености тела у кретању и цефализације. Обезбеђује
хидро- и аеродинамичност и одржавање равнотеже тела, бољу навигацију,
оријентацију и способност брзих покрета. Генетска испитивања указују на то да су
први билатерално симетрични организми били сесилни организми или пузећи
организми који су били прилепљени за морско дно.
​ Цефализација – тенденција издвајања предњег дела тела у засебан регион у коме
се концентришу нервни и чулни органи, али и органи везани за процесе уноса
хране.
​ ЈЕДИНО РАВАН СИМЕТРИЈЕ ОДРЕЂЕНА ХЕТЕРОПОЛНИМ ОСАМА ДЕЛИ
ТЕЛО НА ЛЕВУ И ДЕСНУ ПОЛОВИНУ, КОЈЕ СТОЈЕ ЈЕДНА ПРЕМА ДРУГОЈ
КАО ПРЕДМЕТ И ЛИК У ОГЛЕДАЛУ.
​ Сферична симетрија – посебан облик симетрије који је карактеристичан за
лоптасте организме/колоније и кроз њихово тело је могуће провући безброј
имагинарних хомополних оса, а самим тим и равни симетрије (2 осе одређују 1
раван) које деле тело свуда на 2 идентичне половине (једноставни планктонски
организми).
​ Неке животиње могу имати спољашњу радијалну симетрију, али унутрашњу
билатералну (пр. организација грађе ждрела корала) или пак могу имати различите
симетричности у току свог животног циклуса (пр. билатерално симетричне ларве
бодљокожаца)
 ​ Асиметрија – облик симетрије у коме се тело не може поделити на једнаке делове,
тј. немогуће је дефинисати осе и равни симетрије (амебе, сунђери и пужеви). Јавља
се свуда (пр. оогенеза, грађа ћелијске мембране, биомолекули).
​ Пужеви су секундарно изгубили своју билатералну симетричност те се они
одликују секундарном асиметричношћу.
​ Флуктуирајућа асиметрија – суптилне промене симетрије тела које одступају од
савршене билатералне симетрије. Настаје у току ембрионалног развића.
​ Функционална асиметрија – у обављању неке функције учествују оба дела органа
(пр. хемисфере мозга), али је један доминантнији у обављању одређене функције
или за различите аспекте исте функције.
II СЕГМЕНТАЦИЈА
​ Сегментација (метамерија) – биолошки феномен који представља понављање
грађе делова тела (сегмената) дуж антеро-постериорне осе тела.
​ Може бити:
1 спољашња – сегментисани су сви телесни слојеви (честа је код
бескичмењака) и по правилу је прати уређен низ унутрашњих структура и
органа
2 унутрашња – сегментација се не уочава споља већ је она присутна у грађи
унутрашњих органа (карактеристична за хордате)
​ СЕГМЕНТИ СЕ ДОДАЈУ ПОСТУПНО ТОКОМ РАЗВИЋА НА ПОСТЕРИОРНОМ,
РАСТУЋЕМ ДЕЛУ ЕМБРИОНА/ЛАРВЕ.
​ Врсте код којих се анатомски елементи поступно додају у подручју постериорне
зоне раста се одликују правом сегментацијом (имају праве сегменте¸тј. чланке).
Постоји код прстенастих црва, зглавкара и хордата
​ Псеудосегментација – животиње се одликују одређеним периодичним обрасцем
понављања морфолошко-анатомских јединица (метамера) дуж главне осе тела (пр.
пантљичара – проглотиси расту у нивоу сколекса у зони врата).
​ Метамерија – појава низа телесних структура сличних по спољашњој и
унутрашњој грађи које се периодично понављају на телу. Присутна код свих
осталих животиња без праве сегментације.
​ Хомономна сегментација – сви или готово сви сегменти у низу дуж
антеро-постериорне осе су веома слични (прстенасти црви и стоноге)
​ Хетерономна сегментација – сегменти у низу дуж антеро-постериорне осе су
веома различити (зглавкари). Код зглавкара се поједини сегменти фузионишу у
посебне морфолошко-анатомски различите целине.
​ Тагме – морфолошке целине зглавкара које се састоје од сталног броја сегмената и
имају на телу одређени положај и функцију.
​ Тагматизација – феномен појаве тагми. Примери су телесни региони инсеката
(цефалон, торакс и абдомен), ракова (цефалоторакс и абдомен), хелицерата
(прозома и опистозома). Код неких хетерономно сегментисаних организама може
доћи до срастања тагми, па она није јасно уочљива споља, али се јасно уочава у
ембрионалном развићу.
III ПОЈАВА ТКИВА И ВИШЕСЛОЈНОСТИ ОРГАНИЗМА
​ Већина животиња поседују органе и системе органа.
​ Као резултат браздања оплођеног јајета, у ембрионалном развићу животиња настаје
бластула (стадијум са једним слојем ћелија, лоптастог је облика).
 ​Бластоцел (примарна телесна дупља) – шупљина унутар бластуле која нема
ћелије, већ само течну/желатинозну масу (само код неких животиња, ацеломата, она
је испуњена ћелијама). Животиње које су телесно организоване попут бластуле су
из групе паразоа (сунђери).
​ Бластула се даље развија у стадијум гаструле мигрирањем ћелија од споља ка
унутра.
​ Рани стадијум гаструле се састоји од ектодермa (ectoderm) и ендодерма (endoderm).
​ Диплобластични органими – животиње које у току ембриналног развића и касније
поседују само 2 слоја ћелија из којих потичу све структуре тела (пр. жарњаци)
​ У току гаструлације се обично развија још једна додатна шупљина ембриона –
гастроцел (архентерон, працрево)
​ Триплобластични организми – организми који поред ектодерма и ендодерма
поседују и један средишњи слој – мезодерм (mesoderm) који је настао деобама и
мигрирањем ћелија унутар гаструле. Код сегментисаних животиња, сегментација
прво захвата мезодерм.
IV НАСТАНАК ТЕЛЕСНИХ ДУПЉИ
​ Значај телесне дупље:
1 омогућава несметани раст унутрашњих органа
2 олакшава унутрашњи транспорт материја
3 амортизује спољашње ударце и повреде
4 течност под притиском даје потпору меким деловима тела (функција
хидроскелета)
​ Acoelomata –животиње које ни у једној фази онтогенетског развића немају телесну
шупљину између екто- и ендодерма. Код њих су ћелије мезодерма са свих страна у
контакту са другим ћелијама између којих могу постојати само уски међућелијски
простори у виду лакуна испуњених течношћу (пр. пљоснати црви). Уколико постоји
шупљина за варење, она има само 1 отвор и не сматра се телесном дупљом на
основу свог порекла.
​ Псеудоцелом (pseudocoelom) – лажна телесна дупља која по пореклу представља
остатак бластоцела - Pseudocоelomata (пр. ваљкасти црви, ротаторије, ентопрокте и
акантоцефале). Код адултног стадијума се налази између телесног зида и црева тако
да сви унутрашњи органи пливају у псеудоцеломској течности. Обложен је
ламином (базалном мембраном) коју луче ћелије ектодерма и ендодерма, али
никада сопственим епителом.
​ Целом (coelom, eucoelom) – секундарна (права) телесна дупља која постоји у телу
већине бескичмењака и свих кичмењака. Код правих целомата она се не развија
између ендодерма и мезодерма, већ настаје ембрионално као потпуно нови простор
у мезодерму. Омеђена је посебним епителом мезодермалног порекла –
перитонеумом са којим су у непосредном контакту репродуктивни, екскреторни и
транспортни органи. Еуцелом не настаје од бластоцела.
​ Хемоцел (hemocoel) – део бластоцела који остаје присутан и у адултном стадијуму
и који функционише као део циркулаторног система.
​ Основни начини настанка еуцелома:
1 шизоцелно – формира се расцеп унутар трака, плоча или масе ћелија
мезодерма и са леве и са десне стране тела – шизоцелом
 2 ентероцелно – формира се унутар џепова мезодерма (мешкова) који се
развијају као парне евагинације архентерона – гастроцелом. Гастроцелом
може настати на 2 начина:
a од дела ендодерма архентерона настаје мезодерм и он се
евагинише у 2 самостална целомска мешка
b ћелије мезодерма, који је преходно настао и одвојио се од
архентерона, се размичу.
​ Гастроцелом се лонгитудинално диференцира у 3 одвојена дела: предњи протоцел
и задње мешкове мезоцел и метацел.
​ Перитонеум – слој мезодерма којим је еуцелом увек окружен. Додатна погодност је
и та што везује црево и унутрашње органе за телесни зид преко мезентера
(дупликатуре целомског епитела) чиме они постају стабилни, а њихова
перисталтика независна од покрета организма.
​ Подоците – специјализоване ћелије перитонеума за улаз течности из околних ткива
у целом процесом ултрафилтрације преко њихових мембрана (уметнуте су између
других ћелија перитонеалног епитела и својим наставцима омогућавају да садржај
из ткива (филтрат екскреције) улази у целом.
V ПОЈАВА „ДРУГИХ УСТА“ – ДЕУТЕРОСТОМЕ
​ Архентерон се отвара у спољашњу средину преко отвора – бластопор. Који се
може различито диференцирати:
1 уколико се диференцира у уста, а анални отвор се накнадно отвара на крају
ембриона (карактеристичан за већину бескичмењака) реч је о
протостомијама (пљоснати, ваљкасти и прстенасти црви, мекушци и
зглавкари)
2 уколико се диференцира у анални отвор, а уста се накнадно отварају на
супротном крају тела реч је о деутеростомијама (бодљокошци и хордати).
​ Деутеростомије се одликују тотипотентношћу ембриона.
🙣 Основна “класификација” животиња на основу ових карактеристика:
I Parazoa – немају мезодерм као трећи клицин листић и имају ћелијски ниво организације
​ Spongia
​ Placozoa
II Eumetazoa – имају сва 3 телесна слоја и више нивое телесне организације
​ Radiata – животиње са (би)радијалном симетријом
1 Cnidaria
2 Ctenophora
​ Bilateria – животиње са билатералном симетријом
1 Acoelomata – немају телесну дупљу
​ Nemertina
​ Platyhelminthes
2 Coelomata – имају телесну дупљу
​ Pseudocoelomata – целом је заостали бластоцел
a Nematoda
b Rotatoria
​ Eucoelomata – целом је секундарна телесна дупља
a Schisocoelomata / Protostomia – шизоцелни настанак целома /
од бластопоруса настаје усни отвор
 ​ Lophtrochozoa – до раста организма долази повећањем
телесне масе
o Mollusca
o Annelida
​ Ecdysozoa – до раста организма долази пресвлачењем
егзоскелета (ecdysis)
o Arthropoda
o Nematoda
b Enterocoelomata / Deuterostomia – ентероцелни настанак
целома / од бластопоруса настаје анални отвор
​ Echinodermata
​ Chordata
🙣 ДНК баркодинг – таксономски метод који користи један или више стандардизованих кратких
молекулских маркера ради валидне идентификације таксона – дијагностичка секвенца
🙣 COI (cox1) – цитохром c оксидаза подјединица 1 ген је стандардизовани баркодинг ген (високо је
информативан на специјском нивоу)
🙣 Постојале су и вишерадијалне форме симетрије

3. ОСНОВНЕ ЖИВОТНЕ ФУНКЦИЈЕ

🙣 Најважније животне функције:

I заштита и потпора: интегумент, мишићи и скелет
II покретљивост и кретање
III перцепција, интеграција и координација: чула, нерви и жлезде
IV метаболички процеси одржавања хомеостазиса: исхрана, дисање, циркулација и
екскреција
V репродукција
🙣 Заштиту потпору и покретљивост организми обезбеђују интерактивним деловањм 3 основна
система органа: интегумент, мускулатура и скелет. Ови системи учествују и у другим
функцијама.
🙣 Интегумент (епидермис) – граница између тела и спољашњ средине; обавија тело и штити га од
повреда и инфекција. Учествује и у процесима респирације и одржавања хомеостазиса (исхрана
паразитских организама), али и у перцепцији (чулне ћелије у епидермису). Код акватичних
организама има улогу и у спречавању прекомерне осмозе, а код терестричних прекомерно
одавање воде. Штити тело и од штетног ултравиолетног зрачења, хемијских супстанци,
биолошких агенаса, итд. У њему се могу наћи слузне жлезде за кретање и размену материја,
пигменти код неких бескичмењака.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ПРОТИСТА
​ На површини тела се налази само танка ћелијска мембрана – плазмалема која овим
организмима даје несталан и променљив облик тела.
​ Улоге плазмалеме:
1 заштита
2 примање дражи
 3 размена материја
4 кретање
​ Код вечине протиста се на површини плазмалеме налази пеликула – слој који телу
даје релативно сталан облик, али је ипак донекле еластична. Организми са
пеликулом поседују поседују посебне отворе за унос хранљивих честица –
ћелијска уста, цитостом (cytostom) и за избацивање несварених делова хране –
ћелијски анални отвор, цитопиг (cytopig). Код трепљара је пеликула веома
структурисана и назива се кора, кортекc (cortex) и прекривена је трепљама,
цилијама.
🙣 Код бескичмењака је интегумент у виду континуираног спољашњег слоја ћелија чврсто збијених
и повезаних међућелијским везама. Ћелије овог једнослојног епитела одликује поларност (могу
се разликовати база ћелије, која је спојена са базалном мембраном (подепителском ламином) –
галертно везиво, са везивним влакнима које луче ћелије епитела, и вршни, апикални део окренут
ка спољашњој средини). Вршни део може лучити заштитну кутикулу или слуз или формирати
различите израштаје (микровили, цилије, ...). Епител интегумента је ектодермалног порекла.
еднослојни епител унутрашњих органа није исто што и епидермис.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ СУНЂЕРА
​ Интегумент чине пинакоците (густо збијене полигоналне ћелије) које чине слој
пинакодерм (егзопинакодерм). У оквиру овог слоја се налазе пороците (ћелије
којима су обложене поре кроз које вода улази у унутрашње канале)
​ Између ћелија пинакодерма постоји међућелијска комуникација иако су ови
организми на ћелијском нивоу организације.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ЖАРЊАКА
​ Формирају га епитело-мишићне (миоепителне) ћелије ектодермалног порекла
које имају издужени, епителијални део и супротно оријентисан, миофибрилни део
са способношћу контракције. Контрактилна мишићна влакна се пружају упоредо са
антеро-постериорном осом тела. Поред миоепителних у епидермису се налазе и
следеће ћелије: жлездане, мултиполарне нервне, чулне, интерстицијалне и
жарне (книдоците, нематоците) имају спољашњи наставак книдоцил (cnidocil)
који прима дражи и книде (нематоците) са одбрамбеном течношћу (протеини
спиналин и книдоин) у којима је смештен жарни конац који се избацује само
услед непосредног надражаја ћелије при чему се, дејством ензима, мења осмотски
притисак и отвара оперкулум (operculum), тј. поклопац книдоците. Након извршене
функције книдоциту замењује нова недиференцирана интерстицијална ћелија
(крупан нуклеус са великом количином ДНК, смештене су ближе бази епидермиса)
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ПЉОСНАТИХ ЦРВА
​ Код слободноживећих је интегумент изграђен од трепљастог епитела са цилијама
посебно израженим на вентралној страни тела. Цилије имају међусобно повезана
базална тела тако да је њихова улога код ситнијих организама у синхронизованом
кретању.
​ Између епителијалних се налазе и жлездане ћелије са улогом у смањењу отпора при
кретању или у приљубљивању за супстрат (адхезивне жлезде вентралне стране
тела) и за хватање плена.
​ У епидермису слободноживећих припадника се налазе и ћелије са рабдитима
(структуре штапићастог изгледа) које имају одбрамбену функцију (ћелије са
сличном фунцкијом могу настати у паренхиму). Рабдити формирају слузав омотач
 око тела који одбија непријатеља или штити јединку од неповољних услова средине
(секрет рабдита појединих врста може имати и токсично дејство на плен).
​ Паразитски представници на површини формирају тегумент (слој у коме се не
уочавају границе између ћелија) – синцицијелно ткиво. Тегумент од синцицијума
има способност сталног обнављања захваљујући присуству стем ћелија необласта.
​ Код метиља се на површини тегумента могу уочити туберкуле или трнови, а код
пантљичара микротрихе које повећавају апсорпциону површину за упијање хране.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ВАЉКАСТИХ ЦРВА
​ Интегумент је у виду синцицијелног слоја или у виду једног слоја епителних ћелија
(метаболички је врло активан слој ћелија). На својој површини луче дебели слој
кутикуле са способношћу периодичног пресвлачења.
​ Кутикула – глатка, чврста и еластична нећелијска творевина састављена од
колагена. Она штити тело паразитских врста од дигестивних ензима домаћина, али
је пропустљива за гасове, воду и неке јоне. Раније је слојевитост кутикуле погрешно
тумачена, па је прави интегумент означаван као хиподерм, а кутикула као
интегумент.
​ Хиподерм има 4 задебљања: дорзално, вентрално и 2 бочна и представља ослонац
за слој мускулатуре смештене испод њега.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ МЕКУШАЦА
​ Интегумент је веома танак, нежан и често цилијатан (поготово код ларвалних
ступњева).
​ Карактеристично је присуство жлезданих ћелија које на површини тела луче
кречњачку љуштуру која штити тело. Ћелије епидермиса луче и седефасти слој
са унутрашње стране љуштуре, а састоји се од плочица СаСО3 повезаних
конхиолином
​ Епидермис има и ћелије за излучивање слузи са улогама у:
1 пливању (смањује отпор воде)
2 кретању по чврстој подлози (клизање по слоју слузи)
3 влажењу респираторних површина (копнени пужеви)
​ Код главоножаца је интегумент изграђен од кутикуле, епидермиса и слоја везивног
ткива испод њега са неправилно испреплетаним мишићним влакнима. У
епидермису постоје и пигментне ћелије (хроматофоре, леукофоре, рефлекторске
ћелије) које омогућавају брзу промену боје тела.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ЧЛАНКОВИТИХ ЦРВА
​ Интегумент је једнослојни епидермис који лучи танак слој кутикуле (танка и
неструктуирана). Неки црви имају анулацију кутикуле (пр. пијавице) узрок је
пругастог светлуцавог изгледа површине ела
​ Код терестричних врста су у епидермису присутне и ћелије пехарастог облика које
луче слуз која излази на површину тела преко пора на кутикули. Влажна и слузава
површина има улогу у микробиолошкој заштити и у процесу респираације.
​ Чуло додира је веома добро развијено, нарочито на истуренијим деловима тела (пр.
параподије).
​ Посредно једноћелијске епидермане жлезде учествују и у процесу размножавања
јер су добро развијене на сегментима у области клителума.
​ Клителум – жлездано задебљање интегумента са улогом у парењу. Слуз помаже у
преносу сперме и за формирање кокона око оплођених јаја
 ​ Код маринских врста са седентарним начином живота оне луче секрет за изградњу
цевчица за живот јединки
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ЗГЛАВКАРА
​ Интегумент је састављен од густо збијених жестоугаоних ћелија између којих се
налазе жлездане и пигментске ћелије. Епидермис лучи ванћелијски матрикс који
изграђује кутикулу специфичне структуре.
​ Епикутикула – површински танак слој кутикуле прожет воштаном материјом
(структура и састав утичу на водоотпорност тела). На њњој се могу формирати и
израштаји у виду длака, љуспи, чекиња (сета), ...
​ Прокутикула – слојеви испод епикутикуле хитинске природе и могу бити
инкрустрирани минералним солима. Унутрашњи деонајближи епидермалним
ћелијама је мембрански слој састављен само од протеина.
​ Ограничење овог типа интегумента јесте могућност коришћења површине тела за
респираицју, екскрецију и друге функције па су честа пресвлачења.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ БОДЉОКОЖАЦА
​ Интегумент чини једнослојни цилијатни епидермис. Покрети цилија усмеравају
хранљиве честице према усном отвору или одстрањују честице нечистоћа са тела
тако што изазивају струјање воде од оралне ка аборалној страни.
​ Осим епителних, присутне су и жлездане и чулне ћелије, али и тамно обојене ћелије
са улогом у фагоцитози за заштиту од патогена.
​ Скелет се налази испод епидермиса.
​ Део интегумента испод епидермиса чини везивно ткиво (ткиво колагена) чиј
влакна имају способност мењања механичких особина од ригидних до
флексибилних и обратно. Ово ткиво је веома развијено код морских краставаца
пошто они имају редукован ендоскелет.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ ХОРДАТА
​ Код припадника вез диференциране кичменице епидермис (покожица) се састоји из
једнослојног епитела изграђеног од високопризматичних ћелија са једрима која се
налазе у једној равни. Са спољашње стране покожица лучи танку кутикулу док
испод епидермиса гради танку и прозрачну базалну мембрану испод које се налази
галертно везивно ткиво. Интегумент има и чулну функцију.
​ Код плашташа, епидермис лучи тунику (плашт) која може бити танка, чврста или
јако задебљала, бледа или обојена, али је увек изграђена од материје сличне
целулози – туницина.
🙣 Ramnit worm
​ Рамнит – ћелијска структура турбеларија коју поред рабдита избацују у случају
опасности.
​ Компјутерски малвер.

4. МУСКУЛАТУРА

🙣 Покретљивост је омогућена присуством специјализованих мишићних ћелија, контрактилних

протеина (актин и миозин) и скелета који их подупире.
🙣 Својства мишићних ћелија: контрактилност, надражљивост и еластичност (растегљивост).
🙣 Функције мускуларуте: кретање, покрети делова тела и одржавање тела у одређеном положају.
🙣 За снажнији развој мускулатуре је у току еволуције била заслужна повећана концентрација
кисеоника на Земљи (за рад мишића је потребна енергија која се највећим делом ослобађа у току
респирације (оксидативне фосфорилације) у телу аероба).
🙣 Прво се развила мускулатура на ткивном нивоу у виду миоепителних ћелија жарњака, а затим и у
виду правих мишићних влакана код свих билатерално симетричних организама.
🙣 Праве мишићне ћелије (миофибрили, мишићна влакна) су пореклом од мезодерма.
🙣 Мишићи могу бити различите грађе: попречно-пругасти и глатки.
🙣 Мускулатура – мишићни систем који чине сви мишићи у телу. Главну масу тела чини соматска
мускулатура.
🙣 Попречна-пругавост соматских мишићнх влакана је основа брзих мишићних контракција.
Омогућава брзе и прецизне покрете, поготово предаторима.
🙣 Осим соматске постоји и специјализована мускулатура унутрашњих органа, али учествују и у
размножавању (улазе у састав семених жлебова, ејакулаторних органа и налазе се око женских
полнх отовра).
🙣 МУСКУЛАТУРА ПРОТИСТА
​ Контрактилну улогу обављају субцелуларне структуре – мионеме. Одговорне су за
струјање цитоплазме, промену облика тела и формирање органела са локомоторном
функцијом.
​ Тела неких сесилних животиња (Vorticella spp., Stentor spp.) су веома контрактилна.
Наиме, у њиховој дршци којом су причвршћени за подлогу се налазе спазмонеме
(контрактилна протеинска влакна са способношћу јако брзе контракције и веома
споре релаксације).
​ Мионеме, за разлику од спазмонема, се одликују споријом контракцијом и
ундулентним покретима. Код неких оне могу бити груписане у снопиће и вршити
сложеније функције (отварање и затварање цитостома)
🙣 МУСКУЛАТУРА СУНЂЕРА
​ Актиноците (миоците) – ћелије са способношћу контракције. У основи су
модификоване пинакоците (епителског порекла). Утичу на сужавање и
ширење пора (својеврсни сфинктери око оскулума и каналића које окружују)
чиме регулишу проток воде и спречавајуулазак непожељних честица. Могу
се наћи и у мезоглеји (мезохилу). По изгледу одговарају глатким мишићним
влакнима (издужени, вретенасти изглед и уздужно протегнути контрактилни
филаменти; разлика је што код између актиноцита постоји велики
екстрацелуларни простор, а међућелијски контакти су сведени на минимум
тако а свака миоцита делује као засебна контрактилна јединица). У њима је
присутан актин, а само код неких и миозин. Неки дубински сунђери
захваљујући актиноцитама могу померати своје спикуле и тако „ловити“
храну
🙣 МУСКУЛАТУРА ЖАРЊАКА
​ Јасно дефинисана компонента у оквиру миоепителних ћелија ектодерма и
ендодерма са контрактилним карактером.
​ У слоју ектодерма контрактилни наставци се пружају паралелно уздужној оси тела
и одговорни су за скраћивање и издуживање (лонгитудинални наставци).
 ​ У слоју ендодерма контрактилни наставци су постављени нормално на уздужну осу
тела, а постављени су кружно и њиховим контракцијама се тело сужава
(трансверзални наставци).
​ Трансверзални и лонгитудинални наставци се контрахују наизменично (имају
антагонистичко дејство)
​ Оваква грађа мускулатуре је карактеристична за хидру, док се код сложенијих
припадника и мускулатура усложњава.
​ Код медуза се формира слој миофиламената који су готово одвојени од епителног
дела ћелије и који показују попречну-пругавост и омогућавају ритмично покретање
звона, покрете везане за напад и одбрану и приношење хране усном отвору.
​ Код корала, везано за сесилни начин живота у колонији и формирање скелета,
мишићни делови ћелија су редуковани у ектодерму, али су присутни у
гастродермису и помоћу њих се полип контрахује, а они учествују и у процесу
уноса и варења хране.
​ Мишићна влакна дају форму и облик телу дупљара тако да течност у њему има
функцију хидроскелета
🙣 Црволики организми који се активно крећу имају кожно-мишићни слој од једнослојног
епидермиса испод којег се налази субепителна базална ламина (потпорна структура за коју се
везују мишићи у мишићном слоју мезодермалног порекла).
🙣 Код ваљкастих црва се испод епидермиса налази само 1 слој мишића који се пружају дуж тела.
Мишићне ћелије имају контрактилни део смештен непосредно испод епидермиса, док је
неконтрактилни део (садржи једро и друге органеле) у вези са нервним системом (МИШИЋИ СЕ
КАЧЕ ЗА НЕУРОНЕ, А НЕ ОБРНУТО!!!). Антагонистичко деловање је редуковано те уместо тога
долази до локалних контракција мипића појединих делова тела уз истовремену релаксацију
мишића остатка тела. Услед оваквог типа антагонизма ови црви се крећу искључиво извијањем
тела и не могу изводити неке сложеније и усмерене покрете. Број мишићних ћелија код неких
врста је сталан.
🙣 Код неких црволиких бескичмењака испод базалне мембране су смештена, прстенасто
распоређена, кружна мишићна влакна чијом се контракцјом сужава лумен тела, Испод њих су
смештени уздужни мишићи чијом се контракцијом тело скраћује и издужује (прстенасти црви).
Поред ових су, у зависности од начина живота, у телу присутни и дијагонални (вишечекињасти
црви) или радијални мишићи (пљоснати црви). Радијални мипићи служе за регулацију
дијаметра лумена унутрашњих органа. Постоје и дорзовентрални мишићи који служе за
промену волумена тела у дорзовентралном правцу.
🙣 МУСКУЛАТУРА МЕКУШАЦА
​ Мишићно ткиво се састоји од сплета мишићних влакана испод епидермиса која су
неправилно распоређена у одређене континуиране слојеве (дебљине мишићних
слојева су различите и у зависности су од функције коју обавља тај део тела).
​ Најразвијенији је вентрални део кожно-мишићног слоја који чини стопало (орган за
кретање). У стопалу се налазе мишићи протрактори и ретрактри стопала који су
распоређени у паровима и донекле сегментисани, а улога им је у избацивању,
издуживању и увлачењу стопала.
​ Мускулатура се састоји од глатких мишићних влакана (релативно споро и
перисталтичко кретање). Изузетак су главоношци који имају снажније мишиће који
у потпуности обавијају тело, а нарочито су добро развијени на вентралној страни.
 ​ Мускулатура плаштаног зида и пераја главоножаца: уздужни, кружни и радијални
мишићи. Контракцијом кружних мишића се омогућава снажно истискивање воде
из плаштане дупље кроз левак (по пореклу одговара стопалу других мекушаца) и
он се може померати у разним правцима што овим организмима омогућава брзу
промену правца пливања. Радијални мишићи утичу на ширење зида плашта и
улазак воде у плаштану дупљу. Мишићи у тентакулама су веома слични
попречно-пругастој мускулатури других организама
​ Мекушци са љуштуром поседују снажне мишиће адукторе (затвараче) љуштуре.
Струјање воде кроз плаштану дупљу потпомогнуто радом мишића је много
ефикасније и врло је важно за филтрациони начин исхране и дисање.
🙣 Код животиња са скелетом се мишићи ослањају или на чврсту кутикулу епидермалног порекла
(егзоскелет) или на скелетне структуре дубље у телу мезодермалног порекла (ендоскелет).
🙣 МУСКУЛАТУРА ЗГЛАВКАРА
​ Попречно-пругаста мускулатура која се ослања на егзоскелет.
​ Појаву чврстог скелета прате редукција кожно-мишићног слоја, реорганизација
мишићне масе и специјализација појединих мишића за обављање специфичних
функција.
​ Унутрашњи распоред мишића је измењен због покретно-зглобљеног егзоскелета.
Мишичи су у сваком чланку диференцирани у мишићне снопове или групације
снопова које међусобно делују антагонистички. Овакав распоред егзоскелета и
мускулатуре омогућава веома сложене, брзе и прецине покрете.
​ Чланковити делови функционишу по принципу полуга за чију се унутрашњост
везују снопови мускулатуре у виду мишића флексора и екстензора који
смањују/повећавају угао између 2 покретно-зглобљена скелетна елемента.
​ Веома добро развијену мускулатуру имају инсекти јер је код њих мишићни систем
јасно подељен на одређене регионе (развијени мишићи главе, груди и екстремитета)
и омогућавају кретање тела, покретање региона (нпр. главе), покретање усног
апарата и чулних органа (антена). Мишићи торакалног (грудног) региона су веома
сложени јер су одговорни за покретање ногу и крила. Наиме махање крила се код
неких група постиже независним покретањем сваког крила помоћу контракција
директних мишића, док код сложенијег регулисања рада крила приликом летења
оба крила се покрећу истовремено што се постиже контракцијама директних и 2
групе индиректних мишића који нису директно везани за крила.
​ Индиректни мишићи утичу на положај крила тако што се њиховим радом мења
облик дорзалне (тергит) и вентралне плоче (стернит) одговарајућег грудног
сегмента. Групе дорзовентралних и лонгитудиналних индиректних мишића
делују међусобно антагонистички што за резултат има синхронизоване покрете
парова крила. Код неких инсеката се већи број мишића може контраховати као
одговор на исти нервни импулс чиме се постиже већа покретљивост и брзина
летења.
🙣 МУСКУЛАТУРА БОДЉОКОЖАЦА
​ Бодљокошци имају једноставну мускулатуру у телесном зиду и унутрашњим
органима (соматска и висцеларна мускулатура). У мускулатури доминирају
глатки мишићи, док се попречно-пругасти ретко јављају. Соматска мускулатура
учествује у покретању амбулакралних ножица, читавог тела или апарата за
ситњење хране.
 ​
Амбулакралне ножице су еректабилне пошто се у зидовима ампула за чување воде и
у ножицама налазе фина мишићна влакна. Контраховањем ампула се вода потискује
у ножицу која се издужи и причврсти за подлогу. Заједничким радом великог броја
ножица се омогућава кретање и велика снага покрета (морске звезде раздвајају
љуштуру шкољке). Постоје и мишићи за покретање бодљи и за покретање
штипаљки педицеларија.
​ Педицеларије – посебне структуре за чишћење тела, хватање ситнијег плена и
одбрану од предатора.
🙣 МУСКУЛАТУРА ХОРДАТА
​ У састав телесног зида улазе 2 мишићне масе попречно-пругастих мишића које се
пружају дуж бокова и омогућавају кретање наизменичним контракцијама леве и
десне стране тела. Мишићи су миосептама (везивним опнама) издељени на
миомере (мишићне масе), а мускулатура је развијенија на дорзалној страни тела.
​ Еволуцијом је дошло до поделе мускулатуре на већи број одвојених мишићних маса
(пр. главена, трупна, мускулатура екстремитета) што је омогућило и већи
диверзитет независних покрета.

5. СКЕЛЕТ

🙣 Функције скелета:
I обезеђује чврстину и потпору
II пружа ослонац мишићима
III даје облик телу заједно са мишићима
IV омогућава кретање заједно са мишићима
🙣 Скелет – свака механичка структура која мишићима служи као ослонац да би могли да испоље
своју снагу. Може бити чврст или еластичан. Он штити унутрашње органе и код многих
животиња је резервоар минерала и других супстанци за обављање различитих животних
функција.
🙣 Цитоскелет – скелетни елементи унутар појединачних ћелија. Обавља различите функције код
једноћелијских организама, али и функције појединачних ћелија вишећелијских организама.
Захваљујући његовој организацији ћелије могу да мењају свој облик, да се покрећу и мигрирају из
једног слоја у други (приликом гаструлације). Ћелије мезенхима имају бројне цитоплазматске
наставке – филоподије које су богате актином који им омогућава покретљивост.
🙣 Велика густина воде омогућава акватичним организмима достизање знатних димензија тела, али
истовремено пружа отпор његовом кретању. Адаптација на ово је способност промене
хидростатичког притиска у појединим деловима тела што је омогућавало брже кретање –
хидроскелет
🙣 Хидроскелет поседују многи бескичмењаци, а састоји се од 1 или више шупљина окружених
мишићима и испуњених течношћу константне запремине. Уколико је тело сегментисано, притисак
се може локализовати на поједине сегменте или у неколико њих истовремено.
🙣 Предности хидроскелета:
I тело је лакше и има флексибилније кретање уз незнатно ангажовање мишићне масе
 II променљив облик тела омогућава кретање кроз неправилне пукотине, убушивање у
подлогу и пливање
III способност регенерације је јако развијена
IV ублажава и амортизује потресе тела
V омогућава циркулацију гасова и хранљивих материја и екскрецију штетних материја
🙣 Недостаци хидроскелета:
I ограничена чврстина тела (не постоји чврста површина за причвршћивање мипића и
екстремитета)
II слаба заштита унутрашњих органа
III димензије тела су ограничене (свако значајније повећање величине би довело до колапса
тела под сопственом тежином)
🙣 Осим код акватичних, хидроскелет се јавља и код неких терестричних бескичмењака (станиште
ових животиња мора бити влажно, пр. кишне глисте).
🙣 Групе са хидроскелетом: жарњаци, мекушци, пљоснати, ваљкасти и чланковити црви,
бодљокошци.
🙣 Као одговор на активнији начин живота и предаторство, али и цефализацију и појаву цревног
тракта и мактрофагије, јавља се потреба током еволуције за масивнијим телом и скеротизацијом.
Чврст скелет се развио као адаптација на копнени начин живота, а главни проблем који је било
потребно превазићи је био губитак ефекта потиска (олакшава одржавање тела усправно у води).
🙣 Егзоскелет је хитинозне природе. Појавио се у воденој средини у виду љуштуре или низа
плочица које препокривају тело. Егзоскелет је продукт епидермиса. Може заузимати место и у
дубљим слојевима тела, али је увек ЕКТОДЕРМАЛНОГ ПОРЕКЛА, а по хемијском саставу
органске или неорганске природе. Може бити ојачан, тј. калцификован, али и лаган уколико се
састоји од супстанци мале густине те као такав омогућава летење. На месту спајања суседних
чланака кутикула је танка и еластична што доприноси бољој покретљивости.
🙣 Предности егзоскелета:
I чврста површина за везивање мишића (везују се са унутрашње стране)
II омогућава локомоцију
III штити мека унутрашња ткива и органе од повреда и исушивања у сувоземној средини
IV структурна подршка и даје облик телу
🙣 Недостаци егзоскелета:
I ограничена величина тела (веће тело има тежи скелет)
II не расте заједно са телом, већ је неопходно пресвлачење при чему су животиње рањиве док
егзоскелет не отврдне
III места спајања суседних чланака су и места потенцијалне структурне слабости па је
егзоскелет подложнији оштећењу
🙣 Групе организама: мекушци, зглавкари
🙣 Ендоскелет се формира од ћелијских елеменат мезодерма и код бескичмењака се најчешће
састоји од различитих мембранско-везивних елемената који дају потпору унутрашњим ткивима и
органима. Код неких бескичмењака се ендоскелет може састојати од хрскавичавог ткива.
🙣 Предности ендоскелета у односу на егзоскелет:
I мишићи су везани за спољашњу страну међусобно покретно спојених елемената скелета
што даје већу флексибилност тела и добру потпору при кретању.
II омогућава такође разноврсну локомоцију
III ефикасно штити виталне унутрашње органе, али може бити и сам подложан инфекцијама и
болестима
🙣 Главни недостатак у односу на егзоскелет је што тело са ендоскелетом нема физичку заштиту од
спољашњих утицаја или промена у околној средини
🙣 Групе организама: бодљокошци, хордати
🙣 СКЕЛЕТ ПРОТИСТА
​ Кућице многих протиста имају полисахаридну компоненту – матрикс који је
инкрустриран солима што им даје додатну чврстину.
​ Под скелетом се подразумева и омотач цисте који је изграђен од псеудохитина,
целулозе или силикатних соли (силицијумова киселина, калцијум-карбоната,
баријум-сулфат, једињења магнезијума, алуминијума, ...). И код најједноставнијиј
организама постоје субцелуларне структуре за потпру у виду морфонема које дају
облик ћелији.
​ Спољашњи скелет је присутан код фораминифера у виду спољашњих кућица
саграђених од комора одвојених септама. У зависности од броја коморица оне се
деле на: Monothalamea (једна коморица), Polythalamea (више коморица).
​ Форамен – отвор на септама комора којим су коморе повезане.
​ Пролокулус – почетна комора.
​ Последња комора је најмлађа и она носи отвор за пролаз псеудоподија.
​ Од распореда комора у простору зависи и изглед читаве љуштурице, па оне могу
бити порећане у 1, 2 или више низова.
​ Унутрашњи скелет је присутан код радиоларија које имају централну
перфорирану капсулу изграђену од финих силикатих или стронцијумских спикула
које окружују интракапсуларну плазму са нукеусом и органелама. Изван централне
капсуле се налази слој екстракапсуларне цитоплазме одакле полазе псеудоподије.
На самој површини тела се могу налазити и минералне спикуле које се пружају
радијално или тангенцијално што повећава укупну површину организма и олакшава
живот у планктону.
🙣 СКЕЛЕТ СУНЂЕРА
​ Скелет може бити минерални и органски.
​ Биоминерални скелет је по саставу кречњачки или силикатни, док је органски по
саставу склеропротеин (спонгин) сличан колагену са високим садржајем јода.
​ У средишњем слоју телесног зида сунђера се налази слој колагенског мезохила
(мезоглеја) у коме су склеробласти (ћелије које производе скелетне елементе –
спикуле) и/или спонгобласти (ћелије које учествују у изградњи спонгина).
​ Спикуле су разноврсне по облику и величини.
​ Мегасклере – дуге спикуле које дају облик телу и подупиру канале и коморице
унутар тела сунђера.
​ Микросклере – ситне и распоређене тако да подупиру пинакодерм.
​ Спикуле могу бити игличасте (једно-, тро- и четвороосне) или звездасте
(вишеосне).
​ Код неких сунђера (камени сунђери) кречњачки скелет се депонује у пинакоцитама
ектодерма те се скелет налази са спољне стране. Иглице неких сунђера могу
продрети и ван епидермиса.
​ Силикатни скелет од силицијум-диоксида је еволутивно најстарији. Силикатни
сунђери живе на великим дубинама где нема силе удара таласа и утицаја плиме и
осеке, јер им је тело веома крто.
 ​ Кречњачки и сунђери са органским скелетом су становници плићих зона мора и
океана. Скелет неких сунђера може бити сложен и представљати комбинацију 2
типа скелета (силиконске и органске компоненте – спонгин повезује мегасклере у
јединствену мрежу).
🙣 СКЕЛЕТ ЖАРЊАКА
​ Код солитарних хидроидних полипа и медуза, потпору организму даје мезоглеја, а
сама дупља функционише као хидроскелет.
​ Код неких корала (меки корали) су појединачне кречњачке спикуле распоређене у
мезоглеји што телу даје чврстину, а појединачни полипи усађени у заједничку
желатинозну масу – цененхим.
​ Дрвенасти корали – корали са рожним скелетом (протеинске природе) који граде
разгранате колоније
​ Код неких корала (камени корали) епидермис лучи егзоскелет од калцита или
арагонита у виду кречњачке превлаке на површини тела. Сваки појединачни полип
се налази у чашици од кречњачких наслага. Када јединке угину њихов скелет се
нагомилава са скелетом других организама које су живеле у заједници са коралима
и тако се образују атоли (корални морски спрудови)
​ Корали који граде коралне гребене живе у симбиози са алгама (зооксантеле) које су
смештене у ћелијама гастродермиса полипа (алге обезбеђују хранљиве материје и
помажу при формирању кречњачког скелета)
🙣 Код организама без јасно диференцираног чврстог скелета, функцију скелета могу обављати
различите шупљине у телу (пљоснати црви).
🙣 Код ваљкастих и чланковитих црва псеудоцелом и целом имају важну функцију хидроскелета.
Хидроскелет је нарочито ефикасан при кретању чланковитих црва код којих се, синхроном
контракцијом мускулатуре и претакањем целомске течности, у сваком сегменту могу посебно
изводити врло прецизни покрети (пр. убушивање у чврсту подлогу).
🙣 Кутикула на површини ваљкастих црва може образовати егзоскелет који се повремено замењује
новим, процесом пресвлачења који се састоји из 2 одвојена процеса:
I одбацивање старе кутикуле
II формирање нове кутикуле (ecdysis) коју лучи епидермис (хиподермис), без могућносит
реасорпције једињења из старе кутикуле.
🙣 СКЕЛЕТ МЕКУШАЦА
​ Присутна је снажно развијена спољашња кречњачка љуштура која штити меко тело
од предатора и исушивања код терестричних врста.
​ Љуштуре могу бити билатерално симетричне (шкољке) или асиметричне
(наутилуси и пужеви). Код неких је присутна и метамерија (полиплакофоре). Код
главоножаца је она, услед активног начина кретања, повучена у унутрашњост тела
(пр. сипина кост), док код појединих група она може потпуно одсуствовати.
​ Љуштуру лучи плашт (pallium) који је дорзални део телесног зида. Епидермални
део плашта лучи кречњак и конхиолин (протеинска супстанца). Љуштура се
састоји из више слојева:
​ периостракум – први слој
​ оостракум (призматични слој) – испод периостракума
​ седефасти слој – најближи меком телу; сачињен је од бројних
плочица од калцијум-карбоната у форми калцита или арагонита
 (ређе заступљен код данашњих врста). Иако је арагонит чвршћи, он је
растворљивији од калцита у морској води.
​ Иридесценција – појава светлуцавог изгледа седефастог слоја која је последица
дифракције и интерференције светлости по ивицама плочица.
​ Код шкољки је спољашња љуштура изграђена од 2 капка спојена еластичним
лигаментом. Код неких врста постоји и испупчење на једном капку коме одвогара
удубљење на другом (брава). Капци су мање-више симетрични и изнутра
прекривени седефастим слојем који код неких врста може бити порцеланског
изгледа. На спољашњој страни се уочавају нараштајне линије (раст тела прати и
раст љуштуре)
​ Љуштура пужева је спирално увијена и асиметрична. Умбо (апекс) – најстарији део
љуштуре (врх), затим следе спирални навоји спојени сутуром (шавом) – последњи
навој носи отвор гротло. Кроз читаву љуштуру се пружа колумела (columella) –
централна осовина око које је увијено тело пужа. Формира се приликом развића
љуштуре од сраслих делова спиралних навоја. Навоји љуштуре су углавном
усмерени: декстрална љуштура – од врха се љуштура увија у смеру казаљке на
сату и гротло се налази са десне стране,
​ Љуштура, међутим, може бити супротно увијена, са гротлом на левој стани –
синистрална љуптура
​ Главоношци, услед активног начина живота, имају редукован егзоскелет. Једини
рецентни род са спољашњом љуштуром је Nautilus sp. Љуштура осталих је веома
измењена, а најчешће у виду кречњачких плочиица (пр. сипина кост) или
прозрачних уских трака (лигње) које се налазе са дорзалне стране тела и прекривене
су танким епидермисом. Код хоботница је љуштура у потпуности редукована, што
је адаптација на провлачење кроз уске пукотине. Код главоножаца постоји
унутрашњи скелет изграђен од хрскавичавог ткива. Хрскавичава капсула у
главеном региону штити главене ганглије и очи, слично као и лобања, али
хрскавичаву потпору поседују и статоцисти (органи за равнотежу), ручице и
пераја главоножаца-
🙣 СКЕЛЕТ ЗГЛАВКАРА
​ Имају вишеслојни хитински егзоскелет.
​ Хитин – дериват глукозе који је у чистом облику еластичан, отпоран на алкохол,
слабе базе и киселине, али и на дигестивне сокове.
​ На површини егзоскелета се налази танак слој епикутикуле која код терестричних
организама има улогу у заштити од исушивања. Епикутикула се састоји од
кутикулина (комбинација протеина склеротина и липида) – воштани слој
(водонепропусан, хидроизолационе особине липида и чврстоћа склеротина).
​ Испод епикутикуле се налази прокутикула која је знатно чвршћа и састоји се из 2
слоја: егзокутикуле и ендокутикуле чија је улога у механичкој заштити и пружању
ослонца мишићима. Егзоскелет облаже и: предњи и задњи део црева и трахејни
систем за дисање.
​ Хитинска кутикула може бити и инкрустрирана калцијум-карбонатом или
калцијум-фосфатом. Нарочито добро је калцификована егзокутикула, док је
ендокутикула изграђена само од хитина.
​ Чврстина егзоскелета зависи од тога да ли у скелету доминира ендокутикула (тело
је мекше, присутно код ларвених ступњева) или егзокутикула. Прокутикула је
 уједно и место складиштења калцијума у организму. Калцијум може доспети путем
водене средине или исхране, а важај не за циклусе пресвлачења.
​ Егзоскелет је у сваком сегменту изграђен од 4 плоче: тергит (дорзална), стернит
(вентрална) и 2 плеуре (бочне, тање су и еластичније). Одговарајуће плоче
суседних сегмената су међусобно повезане артикуларним мембранама од
еластичног хитина што им омогућава већу еластичност појединих делова тела.
Биолошки значај овакве грађе егзоскелета:
1 флексибилне везе између кутикуларних плоча дозвољавају ширење абдомена
до одређених размера
​ Екстремитети су покретно зглобљени са телом, а и сами се састоје од покретно
зглобљених чланака прекривених егзоскелетом, а међусобно повезаних кутикулом
која је сада танка и еластична (спојеви су јачи од људских тетива) што допрноси
издржљивости и покретљивости организма.
​ Обојеност егзоскелета је део специфичне еколошке адаптације на различите услове
средине (боје зависе од таласне дужине рефлектованог остатка упадне светлости на
пигментима у хитину). Боја тела, поред пигментације, може бити заснована и на
структурној обојености (јавља се услед физичких појава рефлекције, рефракције,
...) где нема пигмената.
​ Егзоскелет не расте заједно са телом, па се повремено мора обављати пресвлачење
(екдизис).
​ Егзувија (кошуљица) – стара, одбачена кутикула.
​ На унутрашњој површини егзоскелета се могу јавити аподеме (шири наставци за
причвршћивање мишића) и ендофрагме (плочасте потпорне структуре које држе
унутрашње органе у правилном положају).
​ Унутар тела се може формирати ендоскелет мезодермалног порекла.
​ Ендостернит – плочице ендоскелета које носе наставке за причвршћивање мишића.
​ Мембранозни зидови лакуна за струјање транспортне течности такође могу
представљати део ендоскелетних структура.
🙣 СКЕЛЕТ БОДЉОКОЖАЦА
​ Ендоскелет мезодермалног порекла (изнад њега на површини тела се налази слој
ектодерма)
​ Може бити масиван и компактан или у виду осикула (појединачне плочице од
кречњака) које су уроњене у строму од живог мезенхима. Осикуле су међусобно
повезане помоћу мишића колагеног везива и имају правилан облик и радијалан
распоред у телу. Код морских јежева оне формирају чврст оклоп, док су код других
група оне мање-више редуковане.
​ Јаче и оштре осикуле су диференциране у бодље које су зглобљене са скелетним
плочицама и покрећу се помоћу мишића. Скелет бодљи се састоји од мешавине
органских супстанци и калцита, са високим садржајем магнезијума и других
метала. Овај слој чврстине и еластичности омогућава боље апсорбовање удараца и
потреса у неким ситуацијама, али и ефикасну одбрану.
​ Педицеларије – бодље које се на врховима клештолико завршавају и
специјализоване су за одређене функције (прихватање хране, чишћење тела и
заштита).
​ Одликује их и постојање амбулакралног система који обавља улогу хидроскелета.
🙣 СКЕЛЕТ ХОРДАТА
 ​Хорда (chorda dorsalis) – главни ендоскелетни осовински орган хордата коју код
највеће групе на адултном ступњу замењује кичменица.
​ Код нижих хордата хорда се задржава током читавог живота и обавијена је
омотачем од везивних влакана која се пружају и у простор између хорде и нервне
цеви.
​ Као део ендоскелета се диференцирају и миосепте (везивне опне) које се пружају
између појединачних мишићних маса.
​ Миосепте, везивни елементи у перајима, преоралном удубљењу и респираторним
органима чине заједно део ендоскелета.
​ Како ендоскелет садржи живе ћелије, он расте заједно са телом, а осим везивног и
хрскавичавог, чини га и коштано ткиво које се јавља само код групе кичмењака.
🙣 Избељивање корала

6. КРЕТАЊЕ
🙣 Сврха кретања:
I проналажење хране
II проналажење склоништа
III проналажење партнера за размножавање
IV бежање од предатора
🙣 Покретљивост омогућавају контрактилни протеини који могу да мењају своју дужину.
🙣 Енергија за кретање се обезбеђује исхраном и ослобађа у виду хемијске енергијеиз молекула
АТП-а. Кретање је могуће захваљујући раду мишића који троше изузетно много енергије чак и
када нема споља видљивог рада, јер се део енергије користи за одржавање мишићног тонуса и
држање мишића у балансираном положају. Само мала количина енергије се троши за рад мишића
и кретање, а остатак се ослободи у виду топлоте. Покрети се изводе уз помоћ локомоторних
органела и органа, а у неким случајевима и пасивним транспортом путем спољашњег медијума
(вода, ваздух)
🙣 КРЕТАЊЕ ПРОТИСТА
​ Локомоторне органеле: псеудоподије, бичеви, цилије
​ Кретање помоћу псеудоподија имају припадници Sarcodina. Овај тип локомоције је
тесно повезан са струјањем цитоплазме, а протеини који омогућавају локомоцију су
актин и миозин којисе налазе у субмембралном региону и захваљујући њиховим
активностима долази до реверзибилног претварањ цитоплазе из гушћег плазмагел
стања у житкије плазмасол стање, до покретања цитоплазме, а затим и формирања
псеудоподија.
​ Типови псеудоподија:
1 лобоподије – кратке и широке, прстолике и налик на режњеве
2 филоподије – дуге и танке, кончасте; могу међусобно правити и анастомозе
(међусобне везе)
3 ретикулоподије – мрежасте; граде мреже неправилног облика
4 аксоподије (актиноподије) – радијално распоређене и подупрте системом
микротубула; могу бити и контрактилне, али никада не анастомозирају
​ ПРИМАРНА УЛОГА ПСЕУДОПОДИЈА ЈЕ У ИСХРАНИ
 ​ Бичеви (флагеле) су локомоторне органеле карактеристичне за групу
Mastigophora. На телу постоји најчешће 1 бич, али има и припадника са више њих.
Бичеви су структуре у виду танких нити причвршћене за кортикалну плазму помоћу
базалног тела (кинетозом). Састоје се од парова микротубула груписаних по
формули 9+2. Бич еукариота поседује и плазматску мембрану која је анставак
плазмалеме. Кретање бичем може бити разнолико зато што се може покретати у
свим равнима. Приликом уздужног срастања бича са површином тела настаје
ундулента мембрана која омогућава таласасте, ундулентне покрете који
олакшавају кретање у густовискозној средини (море, крв).
​ Цилије су сличне бичевима, само што су од њих много краће и покрети су им
ограничени на 2 равни (функционишу као весла). Покрете цилија карактерише
метахроно кретање (споља гледано се крећу у виду таласа), а у зависности од
локације на површини ћелије и од функције које имају оне се могу покретати и
асинхроно. Правац кретања одређују јони калцијума који (де)поларизују
мембрану. И цилије могу формирати структуре у виду ундулентних мембрана и
мембранела које се састоје од низова уздужно спојених циљева. Осим у кретању,
мембранеле могу учествовати и у исхрани.
​ Цири (cirri) – структуре карактеристичне за неке протисте, а чине их снопићи
стопљених, релативно дугих цилија смештених на вентралној страни тела и служе
за кретање по чврстој подлози налик ходању.
🙣 Код већине метазоа постоји сложена неуро-мишићна контрола биомеханике кретања, а сам начин
кретања зависи од животне средине и других фактора. У води се животиње крећу активно
пливањем, али многе мењају место пасивно (ношене воденим струјама). Кретање на копну може
бити ходање, пролажење кроз земљу или вијугањем тела. Кроз ваздушну средину се животиње
крећу летењем (најсавршенији и најзахтевнији вид кретања).
🙣 Висока густина воде омогућава организмима да плутај, с обзиром да на њих делује сила потиска
која је својствена течној средини (могу имати знатну величину захваљујући овој сили). Код
медуза и других водених организама кретање је по „ракетном“ принципу. Ситнији водени
адултни организми (ктенофоре, реброноше, пакет 9+3) и ларвални ступњеви са повољним
односом површине и запремине имају способност кретања помоћу творевина на површини тела
(цилије) – пр. велигер – ларва пужева.
🙣 Код крупнијих организама се унутрашња запремина тела повећава па је капацитет творевина на
површини да покрећу цело тело прилично лимитиран (цилије и бичеви нису довољно ефикасни
да самостално покрену тело). Кретање ових животиња се врши помоћу мишићних контракција, а
уколико постоје цилије онда оне имају улогу помоћних структура при кретању (пр. планарија).
Осим снажног развоја мускулатуре, очвршћава и скелет.
🙣 Код животиња са хидроскелетом се кретање врши захваљујући способности промене
хидростатичког притиска у различитим деловима тела што резултира променом облика тела који
омогућава кретање кроз неправилне пукотине, убушивање у подлогу и пливање. Поседују низ
адаптација за смањење трења, мање трошење енергије и убразавање кретања.
🙣 Бодљокошци поседују унутрашњи водено-васкуларни (амбулакрални) систем са низом
ампулица испуњених водом од којих полазе танки еректибилни наставци у виду амбулакралних
ножица са пијавкама на крају, а померају се променом притиска воде у њима. Овај систем служи
и као хидроскелет који регулише кретање.
🙣 Већина водених животиња поседују специфичне телесне наставке за кретање (пр. параподије
полихета). На сваком сегменту тела се налазе бочно постављене параподије (израштаји телесног
 зида) са 2 режња: неуроподијум (вентрални режањ) и нотоподијум (дорзални режањ), а на њима
се могу налазити различити израштаји – цири, набори, ... који обављају респираторну и чулну
функцију. Кроз параподију се пружа чврста структура – ацикула која функционише као потпора,
а заправо је само снажно развијена чекиња (хета) о коју се ослањају друге хете које у виду снопа
извиру из сваког пара параподије. Параподије подупиру тело и омогућавају кретање пузањем или
пливањем које се заснива на антагонистичком деловању мишића супротних страна тела. Осим
параподија улогу у кретању има и целомска течност, тј. хидроскелет, на чију промену притиска
утичу контракције мишића.
🙣 Најзаступљеније кретање је кретање активношћу екстремитета који су ужи од тела и псотављени
испод њега, одижу га од подлоге и покретно су зглобљени са њим, па је кретање лакше и
ефикасније. Зглобови делују по принципу полуге (екстремитети зглавкара) – ПРИМАРНА УЛОГА
ЕКСТРЕМИТЕТА ЗГЛАВКАРА ЈЕ У КРЕТАЊУ. Брзина кретања зависи од броја и дужине
екстремитета.
🙣 Код ракова су екстремитети у основи двограни, док су код осталих група зглавкара једнограни.
Двограни екстремитети се састоје од: протоподита (двочланковита основа) који се рачва на 2
гране: егзоподит (спољашњу) и ендоподит (унутрашњу) којом се обавља кретање корачањем по
подлози. Остали екстремитети обављају друге функције: чулна (антене), исхрана (мандибуле и
максиле), пливање, респирација или филтрација (филоподије). Код многих ракова читави
екстремитети или пак њихови делови могу бити модификовани у копулаторне органе или служити
за придржавање јаја.
🙣 Код инсеката постоје 3 пара екстремитета који се могу сврстати у 5 основних типова између којих
постоје прелази у зависности од начина живота:
I курсоријални – за ходање и трчање по чврстој подлози; релативно дуги, танки,
цилиндричног облика и омогућавају врло брзу промену места у простору
II салтаторијални – за кретање у скоковима код којих је основа задњих екстремитета
проширена и снабдевена моћним мишићима за кретање у веома дугим скоковима
III рапторијални – инсекти који су предатори; први пар екстремитета је модификован за
хватање плена
IV нататоријални – инсекти који живе у води и уз помоћ њих могу да пливају; спљоштени су
и на крајевима снабдевени густим длачицама које додатно повећавају површину и
омогућавају кретање попут веслања
V фосоријални – инсекти који живе у земљишту; кратки, снажни, на врховима снабдевени
канџама за копање
🙣 Инсекти су једини бескичмењаци који имају способност летења захваљујући крилима која се
налазе на грудном региону. Крила морају да обезбеде силу која ће тело одићи од подлоге, тј.
супротставити се сили гравитације. Она омогућавају и бочну стабилизацију тела при летењу.
Способност одржавања стабилности летења и промена положаја тела при лету зависе од
фреквенције покрета крила.
🙣 Крила су заправо дупликатуре телесног зида. Често се предња и задња крила покрећу
истовремено или се чак физички спајају у јединствену летну површину. Сам чин летења се
обавља помоћу 2 основна принципа:
I директни – код примитивнијих група и приликом њега се контрахују 2 групе мишића које
су инсертоване директно при основи крила и које раде наизменично (веслање кроз ваздух),
захтева се већа количина енергије, јер се скоро свако од 4 крила покреће независно од
остала 3 што омогућава велику прецизност и брзину лета (могу у лету хватати плен)
 II индиректни – приликом њега се контрахују 2 групе мишича које су инсертоване за торакс,
тако да промена облика грудних сегмената условљава померање крила. Подизање крила се
врши контракцијом мишића који спуштају дорзални зид дела торакса за који су зглобљена
крила. Спуштање крила се врши радом антагонистичких мишића; захтева се много мање
енергије и крила могу да мењају свој облик приликом летења у виду локалних
деформација (присуством крилне нерватуре, протуберанци по ободима крила, различитом
дебљином појединих делова крила).
🙣 Неки инсекти на месту зглобљавања крила поседују протеин резилин у зглобним површинама
које се скраћују у моменту подизања крила (понаша се попут опруге и помаже летење тако што
ослобађа енергију приликом наредног спуштања крила). Претварање потенцијалне енергије
резилина у кинетичку енергију екстремитета се користи и за покретање других врста инсеката.

7. ПЕРЦЕПЦИЈА СИГНАЛА И ИНТЕГРАЦИЈА ИНФОРМАЦИЈА

У ОРГАНИЗМУ

🙣 Способност перцепције организмима даје општу слику о стању организма или о дешавањима у
околном простору. Одговор на добијене информације може уследити у виду слања хемијских
сигнала или синтезе хормона. Резултат је адекватно функционисање организма у његовом
окружењу.
🙣 Проблеми за опстанак животиња:
I тражење хране
II репродукција
III избегавање или минимализација повреда.
🙣 Ови проблеми се превазилазе уз помоћ чулног, нервног и ендокриног система.
🙣 Перцепција и интеграција су веома значајне за билатерално симетричне организме са
антериорно-постериорном организацијом тела и активним начином кретања.
🙣 Рецептори – пријемници дражи који играју улогу трансформатора енергије, тј. имају способност
да различите облике енергије (механичка, хемијска, електромагнента) претварају у нервне
импулсе.
🙣 Адекватна драж – драж за коју поједине ћелије имају појачану осетљивост. Под њеним утицајем
се у рецепторним (чулним) ћелијама јавља надражај који се преноси на нервне ћелије и
аферентним нервним влакнима доспева до централног нервног система.
🙣 Бескичмењаци имају 2 типа чулних ћелија: неуросензитивне и чулно-нервне. Пореклом су од
нервних ћелија и имају рецепторску улогу, али и улогу у спровођењу надражаја.
🙣 Неруосензитивне ћелије – смештене су близу површине тела и директно комуницирају са
спољашњом средином.
🙣 Примарне чулне ћелије (чулно-нервне) – имају тело ћелије дубље испод површине тела, а
издуженим рецепторним наставцима (слободни нервни завршеци) контактирају са околном
средином.
🙣 Код већине животиња, осим сунђера и плакозоа, чулне ћелије се налазе по читавом телу, а по
правилу су најгушће распоређене на истакнутим деловима тела (пр. тентакуле, антене) и око
усног отвора.
🙣 Чулне ћелије се групишу у чулне епителе који се групишу у чулна ткива, а она у чулне органе
(чула).
🙣 Према месту сакупљања информација чула се деле на:
I екстерорецепторе – налазе се близу површине тела и примају дражи из спољашње
средине
II интерорецепторе – примају дражи из унутрашњих органа
III проприорецепторе – смештени су у тетивима, зглбовима и скелетним мишићима, а шаљу
информације у вези са положајем тела и његових делова
🙣 Рецептори који примају информације из спољашње средине су соматички, а рецептори који
примају информације из унутрашњости тела висцеларни. Изузетак су хеморецептори
(рецептори хемијских дражи) који су висцеларни по природи, али се могу налазити и у
површинским деловима и примати информације из спољашње средине.
🙣 Према врсти стимулуса на које реагују, чула се могу поделити на:
I механичка
II хемијска
III светлосна
IV топлотна
🙣 РЕЦЕПТОРИ ЗА ПРИЈЕМ МЕХАНИЧКИХ ДРАЖИ (МЕХАНОРЕЦЕПТОРИ)
​ Најзаступљенији су у животињском свету због потребе да се што боље прикупе
информације из околне средине. Налазе се по читавом делу, али је њихова највећа
концентрација у пределу истакнутих делова органа.
​ Преводе енергију додира, притиска и вибрација средине у нервни импулс.
​ Еволутивно су најстарији и најједноставији за чуло додира. Најчешће су у виду
сензорних длачица или хитинских филамената.
​ Хитинске сензорне длачице функционишу због флексибилне грађе кутикуле у
којој се развијају. Полазе од базе епидермиса где ступају у близак контакт са другим
ћелијама епидермиса, пробијају се кроз све слојеве кутикуле и долазе до површине
тела. Ово је посебно карактеристично за зглавкаре.
​ Функције механорецептора:
1 пријем механичких дражи
2 чуло слуха
3 чуло мириса
4 чуло укуса
5 терморецепција
​ Акватични бескичмењаци имају посебне чулне органе равнотеже помоћу којих
одређују положај тела у простору, а њихов принцип функционисања је између група
веома сличан: у кружном простору, јамици или мехуру (статоцист) изнутра
обложеном чулним ћелијама са бројним сензорним длачицама, које по структури
одговарају цилијарном епителу, се налази чврто телашце статолит које се услед
промене положаја тела и силе гравитације помера унутар статоциста и надражује
одређене чулне ћелије одакле се импулс преноси нервним и тако организам добија
информације о положају тела у простору (медузе, пљоснати црви, мекушци, ракови)
​ Неки жарњаци поред статоциста могу имати и ропалије (медузе из класе сцифозоа)
које се јављају код кубомедуза где достижу највиши ниво сложености и састоје се
из 2 статоциста, 2 „ока“ са сочивом и 2 проста „ока“. Ове сензорне структуре
 могу примати надражаје из разних праваца, а детектују светлост и повезане су са
истакнутим нервним задебљањима у епидермису (у бази сваке ропалије).
​ Фонорецепција – способност пријема информација насталих таласним кретањем
ваздуха или воде и претварање тих звучних дражи у нервне импулсе. Чуло слуха
није баш развијено код бескичмењака, али поједини инсекти имају органе за пријем
звучних сигнала и истовремено имају способност производње звука. Акватични
организми најбоље разликују звуке нижих фреквенција, док терестрични најбоље
разликују звуке из виших фреквенција.
​ Тимпанални органи – органи чула слуха код инсеката који су у ствари проширене
трахеје са 1 или 2 затегнуте танке мембране, а налазе се на тибијама, изгледају као
добош и функционишу тако што се вибрације танких затегнутих хитинских
мембрана преносе на чулне ћелије са наставцима у виду длачица, а затим и на
нервне ћелије.
​ Хордотонални органи – органи за просторну оријентацију (уобичајени код
инсеката и ракова). Морфолошки овај орган представља скуп продужетака чулних
ћелија (сензила) које су струнасто разапете између 2 зглобљена дела скелетне
кутикуле или су у вези са трахејним системом.
​ Трихоботрије – посебне чулне длаке пауколиких зглавкара за које се претпоставља
да представљају органе механичког чула. У питању су дуге и танке длачице које се
налазе у удубљењима на екстремитетима и другим деловима тела где ступају у везу
са нервним системом.
​ Код стонога су чулни органи унутар јамица у бази антена, али и на самим антенама.
🙣 РЕЦЕПТОРИ ЗА ПРИЈЕМ СВЕТЛОСТНИХ ДРАЖИ
​ Фоторецепција – основни биолошки феномен карактеристичан за готово сва жива
бића.
​ Фототаксис – вид кретања организма ка или од извора светлости.
​ Код једноћелијских организама су у виду специјализованих органела, а код
вишећелијских фоторецепторе чине чулне ћелије. У оба случаја електромагнетни
таласи светлости су окидач сложеног низа молекуларних, еммбранских и
унутарћелијских процеса, што за резултат има способност разликовања светлости
од таме, могућност перцепције обојености и кретање објеката у околном простору.
​ Разликовање светлости и заме могу обављати појединачне фоторецепторне ћелије,
што је значајно за фотопериодизам и синхронизацију циркадијалних ритмова и код
најједноставнијих организама.
​ Фотокинеза – повећана или смањена мобилност као одговор на промену
интензитета светлости.
​ Око – чулни апарат који чине додатне структуре за пријем светлости таласа и
разликовање и одређивање правца светлости које постоје уз фоторецепторе.
​ Код акватичних организама еволутивно развиће ока је фаворизовало реакцију на
одсуство светлости, док је код терестричних оно фаворизовало реакцију на њено
присуство. Већина бескичмењака нема довољно добар оптички апарат за постизање
оштрине вида, формирање детаљније слике предмета, па чак ни за пружање
довољно прецизних информација о облику предмета. Способност колорног виђења
је установљена само код неких група зглавкара у оквиру бескичмењака.
​ Очна мрља (стигма) – скуп липидних глобула у цитоплазми који садрже
каротеноиде услед чега потиче и њихова карактеристична обојеност, а присутне су
 код неких протиста. Неке хетеротрофне динофлагелате поседују веома сложену
органелу која се састоји од сочивастог тела, пигментног слоја и „мрежњаче“ што
подсећа на мало „око“. Међутим и многи протисти који немају стигму нити друге
облике диференцираних фоторецептора су такође способни за различите облике
фототаксије.
​ Најједноставније грађене очи су у суштини груписане чулне ћелије обложене
пигментним ћелијама, а имају их медузе, пљоснати и чланковити црви. Сматра се да
имају способност разликовања светлости од таме и налазе се на најистакнутијим
деловима тела (код црва на главеном делу, а код медуза су радијално распоређене по
ободу звона).
​ Већина пкољки има једноставне пигментне јамице које заузимају периферни
положај дуж руба плашта, међутим шкољке из фалилије Pectinidae имају
специфично чуло вида у облику великог броја видних јединица („очију“) по ободу
плашта које функционишу по принципу телескопа (умето сочива, свако око садржи
микроскопски ситне плочице кристала гуанина распоређених у виду конкавног,
параболичног огледала на коме се фокусира и рефлектује светлост, а осим тога
постоје и 2 рецепторне површине – горња и доња ретина које имају способност да
детектују промене образаца светлости и тако укажу на потенцијалну опасност од
предатора).
​ Фоторецепторне површине бескичмењака садрже оптички пигмент – протеин
опсин који има способност апсорбовања фотона светлости. Ова површина може
бити увећана формирањем групација рецепторних ћелија унутар инвагинисаних
делова епидермиса, чинећи пехарасте очне јамице. Овакав распоред омогућава
бољи вид животиња.
​ Развићем додатних оптичких елемената – сочива и рожњаче, организми су стекли
праву способност вида (јасну детекцију смера светлости и распознавање облика).
Код пауколиких зглавкара очи су и даље грађене у виду пехара, али са јако добро
развијеном и вишеслојном ретином и сочивом које испуњава велики део очног
пехара. Код њих су предње (главне) очи задужене за стварање лика предмета, а
секундарне (остале) очи нису. Код неких се очи могу окретати око своје осе, а
интегрисана слика из околине се формира од информација из просторно оптимално
расопређених сетова очију које су задужене за претраживање одређеног дела
простора.
​ Еверзно виђење – светлост пада директно на чулне ћелије
​ Инверзно виђење – светлост пролази кроз читав ретинални део и пада на
постретинални епител (тапетум) који рефлектује светлост и побуђује чулне ћелије
ретине.
​ Присуство дебљег рефлектујућег слоја је адаптација на услове смањеног
интензитета светлости.
​ Већина стонога има очи на боковима главе – стемате које су изграђене од групе
оцела и срећу се код јувенилних ступњева. Свака оцела има пехарасту грађу са
ретинулом (слој фоторецепторних ћелија), кристалним језгром у унутрашњости и
биконвексним сочивом на површини. Очи су дизајниране за монохроматско
виђење уз присуство механизма за адаптацију на промену интензитета светлости
(негативно фототропно понашање).
​ Током онтогенезе јувенилни стадијуми и ступњеви ларве и нимфе ракова и
инсеката развијају оцеле (просте очи) које се код многих задржавају током целог
живота. На овај начин се формирају 2 анатомски одвојена и функционално
различита видна пута, што омогућава боље перципирање промена светлости,
покрета у околној средини и одржавање стабилности (пр. при летењу).
​ Код преадултних стадијума инсеката , стемате имају распоред сличан као код
оматидија и функционишу као чуло вида.
​ Ракови током адултног периода могу задржати науплијусово око (ембрионално
чуло вида састављено од 3 или 4 медијална проста ока која чине једну заједничку
сруктурну јединицу, а међусобно су одвојена слојем пигментних ћелија).
​ Фацетоване (сложене) очи инсеката и ракова имају способност јаснијег виђења
предмета и виђења у боји. Састоје се од већег броја оматидија које се састоје од
сочива, кристалнонг тела и ретине (ћелије мрежњаче). Сматра се да свка
појединачна оматидија може да продукује само делић слике тако да се при
прикупљању информација из свих оматидија у мозгу формира слика у виду
мозаика (мозаички вид).
​ Све оматидије једног фацетованог ока су грађене по јединственом принципу и
геометријском распореду и уроњене у заједнички базални матрикс у коме се налазе
интероматидне пигментне ћелије. На пворшини сваке оматидије је егоскелет
модификован у рожњачу која прелама светлост, а испод ње је кристално купасто
тело које сабира и прелама светлост. У центру оматидије се налази фоторецепторси
део састављен од ретинула – примарне чулне ћелије са рабдомерама (чулни
делови). Површине ретинула су богате међусобно испреплетаним микровилима
који формирају штапићасти централни рабдом. Међу ретинулама постоји „подела
рада“ тако да свака детектује одређени интензитет боје (опсег одговара плавој,
жутој и црвеној боји) и шаље информацију о малом делу веће слике. Због распореда
оматидија, фацетоване очи имају широк угао гледања (велика осетљивост на боју,
способност детектовања брзих покрета и широко видно поље). Већина инсеката има
трихроматски вид, али таласне дужине њима видљиве светлости нису исте као код
људи (пр. пчеле могу регистроваи и ултравиолетни део спектра)
​ Морфофункције фацетованих очију на основу начина креирања слике:
1 апозиција – суседне оматидије су међусобно потпуно одвојене пигментом
(распоред пигментних ћелија спречава расипање светлости из једне
оматидије ка осталима (слика високе резолуције) и својствене су дневно
активним животињама)
2 суперпозиција – код ноћних животиња и оних које живе у условима
константно смањеног интензитета светлости су пигментне ћелије
распоређене тако да омогућавају уједначено искоришћавање светла од страе
свих оматидија (светлост која се прелама у једној се може усмерити и ка
суседним оматидијама). Осетљивост је повећана на рачун оштрине вида јер
се видна поља делимично преклапају.
3 неурална суперпозиција – еволутивно најмлађи облик формирања слике
код зглавкара и представља посебан вид суперпозиције где постоји
„отворени рабдом“ па поједине рабдомере из различитих оамтидија шаљу
информације о различитим тачкама у окружењу и конвергирају на исте
 синаптичне јединице у мозгу. Обезбеђује се повећана осетљивост и виђење
објекта у високој резолуцији, а среће се код двокрилаца.
​ Главоношци поседују мехурасти тип очију (очи су налик очима кичмењака, али су
другачијег порекла). Очи су настале инвагинацијом пехарасте очне јамице која се
продубљивала и затварала у комору (очи по типу камере, са суженим отвором који
усмерено пропушта светлост у унутрашњост ока које функционише по принципу
мрачне коморе. Сочиво је окружено цилијарним мишићима, али НЕМА
способност акомодације. Мрежњачу лине издужени фоторецептори са надражајним
крајевима усмереним према унутрашњости ока (око директног типа са еверзним
виђењем, око киччмењака је индиректно и има инверзно виђење). Код еверзног
виђења не постоји слепа мрља зато што се нервни наставци спајају са оптичком
ганглијом у области иза ретине. Зеница је постављена хоризонтално. Имају добар и
прецизан вид на кратким растојањима. Код хоботница је могућа и перцепција
светлости преко коже у којој је пронађен протеин сличан опсину, локализован на
сензорним неуронима. На тај начин светлост може директно да стимулише
ширење/скупљање хроматофора у кожним ћелијама и тако изазове тренутну
промену боје тела у складу са бојом околине, без команде из мозга.
🙣 ТЕРМОРЕЦЕПЦИЈА И ХЕМОРЕЦЕПЦИЈА
​ Терморецептори – чула која реагују на промену температуре, у виду су сензорних
длачица на предњем крају тела уз које су смештене и чулне ћелије које детектују
промену влажности у спољашњој средини. Овакав рецептор се назива
термохигрорецептор. Ексцитација термохигрорецептора укључује промене
метаболизма ћелија рецептора под утицајем промењене температуре (преко
промене брзине ћелијских реакција). Посебно развијени код паразитских
бескичмеака.
​ Хеморецептори – органи за пријем хемијских дражи и они су еволутивно
најстарији чулни органи бескичмењака. Смештени су на истакнутим деловима тела,
у близини усног отвора и у нарочитим удубљењима на површини тела.
​ Офлакторни органи – органи чула мириса; садрже хеморецепторе способне да
детектују присуство различитих испарљивих материја (примарне биполарне чулне
ћелије са микровилима/дендритима који се пружају у мирисни епител слузокоже).
Ови органи могу бити на екстремитетима или у офлакторним јамицама које се
налазе бочно на предњем крају тела. Ноћне животиње се веома ослањају на чуло
мириса.
​ Чуко укуса је смештено у близини усног отвора да би се укус осетио што пре.
​ Код инсеката у социјалним друштвима велику улогу имају семиохемијске супстанце
– феромони (нарочити биомолекули који су специфични за сваку врсту животиња и
имају важну улогу у проналажењу партнера супротног пола, али и у животу
сложених заједница).
​ Код пауколиких зглавкара на опистозоми, усним органима и екстремитетима
постоје лириформни органи за које се претпоставља да су хеморецептори, али да
су такође и органи чула слуха. Ови организми поседују и специфичне органе сличне
трихоботријама које могу примати хемијске дражи и регистровати вибрације из
ваздуха.
​ Џонсонов орган женки дрозофила за детекцију звучних таласа
 8. НЕРВНИ СИСТЕМ
🙣 Функција му је да координише рад свих делова тела и посредује између рецептора (органи
пријемници стимулуса) и ефектора (органи који реагују на стимулус)
🙣 Неурон (нервна ћелија) – основна градивна и функционална јединица нервног система.
Способни су да преносе електричне сигнале што се заснива на 2 особине ових ћелија:
надражљивост и проводљивост.
🙣 Грађа неурона: тело + аксон (неурит) + дендрити
🙣 Према функцији коју обављају неурони могу бити:
I сензорни (аферентни) – спроводе надражај од чулних ћелија
II моторни (еферентни) – проводе импулс од централног нервног ткива до ефектора
III асоцијативни неурони (интернеурони) – повезују 2 система нервног система
🙣 Сензорни неурони који проводе импулсе од рецептора до централног нервног ткива могу бити:
I соматски – полазе од интегумента или мускулатуре
II висцеларни – полазе из унутрашњости тела
🙣 Моторни неурони се деле на:
I соматске – ефектор је мишић у фунцкији кретања организма
II висцеларни – ефектор је мишић у склопу унутрашњег органа или жлезда.
🙣 Неуроглија (неуроглијске ћелије) – ћелије које нису носиоци нервне проводљивости али зато
имају улогу у потпори и исхрани нервних ћелија. Оне електрично изолују неуроне, контролишу
прелазак супстанци од телесних течности ка неуронима и служе за уклањање штетних продуката
метаболизма из нервног ткива. Као и неурони и неуроглије потичу од ектодерма.
🙣 Неурони се јављају код свих рецентних група, осим сунђера и плакозоа. Сматра се да неурони
потичу од секреторних ћелија чија је примарна функција била ослобађање хемијских једињења у
спољашњу средину.
🙣 Синапсе – међућелијске комуникације између 2 неурона и између неурона и ћелије ефектора. Оне
могу бити:
I електричне синапсе – електрични импулс са пресинаптичке мембране ексцитира
постсинаптичку мембрану
II хемијске синапсе – постсинаптичка мембрана је побуђена помоћу неуроактивних
супстанци (неуротрансмитера) упакованих у везикуле које се премештају од
пресинаптичке до постсинаптичке мембране преко синаптичке пукотине
🙣 Током еволуције се код билатерално симетричних организама појавио тренд ка преласку од
двосмерних према једносмерним синапсама.
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ ПРОТИСТА
​ Код специјализованих протиста (трепљари) у ћелијском кортексу постоји
субцелуларна неуромоторна мрежа која повезује базална тела моторних и
сензорних цилија. Ова мрежа омогућава адекватан одговор организма на промену у
спољашњој средини.
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ СУНЂЕРА
​ Постоје молекули типични за нервни систем који учествују у провођењу сигнала.
​ НЕ ПОСЕДУЈУ ПРАВИ НЕРВНИ СИСТЕМ
​ То су само сигнални путеви кроз епител како би усисни систем могао да
функционише ефикасно
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ ДУПЉАРА
​ Изграђен је од равномерно распоређених неурона који омогућавају примање дражи
са било ког дела тела (важно за сесилне и планктонске врсте). Састоји се од
биполарних и мултиполарних неурона повезаних у субепидермалну неуралну
мрежу. Овакав нервни систем је дифузног (мрежастог) типа. Јасна централизација
не постоји.
​ Код неких врста јавља тренд ка стварању центара координације. Тако могу
постојатии нарочита задебљања, чворишта тј. ганглије у којима се обрађују
инфомације које сензитивни нерви допремају од рецептора и даље упућују према
ефекторима. У неким деловима тела неурони могу градити нервне прстенове (база
тентакула, око усног отвора, обод звона медуза).
​ Код корала постоји спољашња и унутрашња нервна мрежа која је изграђена од
мултиполарних неурона.
🙣 КОД ПРОТОСТОМИЈА СА БИЛАТЕРАЛНОМ СИМЕТРИЈОМ ЈЕ НЕРВНИ СИСТЕМ
ЛОКАЛИЗОВАН ВЕНТРАЛНО!!!
🙣 Код сегментисаних организама су парови ганглија трансверзално (попречно) повезани
комисурама, а лонгитудинално (уздужно) конективима. Комисуре и конективи су изграђени
искључиво од дужих, аксонских наставака интернеурона. У главеном региону се налази дорзално
постављена ганглија најближе сензорним органима.
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ ПЉОСНАТИХ ЦРВА
​ Са цефализацијом долази до концентрације нерава у предњем делу тела који се
први среће са новим информацијама у природи – централни нервни систем.
​ ЦНС: у глави се налази церебрална ганглија која се састоји од тела сензитивних
неурона док се дуж тела према задњем крају обично пружају 2 нервне врпце. Од
врпци се одвајају органци и остају ван нервних стабала и представљају периферни
нервни систем.
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ ВАЉКАСТИХ ЦРВА
​ Врпчаст нервни систем
​ У предњем делу нервног система је неуропил равномерне дебљине и у облику
прстена окружује ждрело и од неуропила се протежу нервне врпце, на чијим се
појединим деловима код неких врста могу наћи дискретна нервна задебљања у виду
слабо развијених ганглија
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ МЕКУШАЦА
​ ЦНС се састоји од неколико парова ганглија повезаних уздужним и попречним
везама које немају правилан распоред због одсуства сегментације. Од сваког пара
полази низ гранања од којих периферни нерви одлазе у све делове тела.
​ Мозак се састоји од више парова церебралних ганглија.
​ Код пужева ганглије формирају нервни прстен око једњака, а кратак пар нервних
конектива пружа се до пара букалних ганглија које се налазе у области усног
отвора и инервишу радулу и друге делове усног апарата.
​ Најразвијенији нервни систем у овој групи имају главоношци – готово све ганглије
су сконцентрисане у предњем делу тела чинећи мозак који је заштићен скелетном
главеном чауром, а из појединих делова мозга излазе нерви који инервишу
различите делове тела.
🙣 Код бескичмењака са сегментираном организацијом тела парови ганглија имају један метамерни
распоред (лествичасти нервни систем). Најразвијенија је парна дорзална (надждрелна,
 церебрална) ганглија у предњем делу тела. Од ње се пружа околождрелни конектив према
вентралној страни тела одакле се пружа вентрална нервна лествица. Код чланковитих црва парови
ганглија у оквиру нервне лествице имају правилан распоред (у сваком сегменту се налази по пар
ганглија). У случају тагматизације долази и до фузије ганглија, па се губи форма симетричне
лествице.
🙣 Код зглавкара број ганглија не мора одговарати спољашњој сегментацији. Најчешће долази до
стапања појединих ганглија у веће нервне масе. У главеном региону ганглије чине мозак
(syncerebrum) који се састоји од 3 дела: протоцеребрума, деутоцеребрума и тритоцеребрум.
Информације које полазе од синцеребрума не морају нужно ићи од ганглије до ганглије, већ се
могу пружати дуж нервних лествица до најудаљенијих чиме се убрзава пренос сензорних и
моторних информација кроз тело.
🙣 Код инсеката постоји и посебан део нервног система који се састоји од непарног вентралног
(медијалног) нерва чији огранци инервишу висцеларне органе. Врста вегетативног нервног
система (аналогија симпатикусу).
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ БОДЉОКОЖАЦА
​ Услед изгубљене билатералне симетрије нервни систем прати њихову петозрачну
радијалну симетрију тако што се састоји од 3 тасебна дела: оралног
(ектонеуралног), хипонеуралног и аборалног (ентонеуралног) прстена.
​ Орални прстен окружује орални регион, грана се на 5 врпци које воде у ручице или
дистално према супротном крају тела. Чине га сензорни нерви
​ Хипонеурални прстен чине моторни нерви.
​ Аборални прстен код неких група изостаје.
​ Иако немају ЦНС, у неким групама постоји неуропил око усног отвора и радијално
распоређене ганглије на главним нервним путевима
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ ХОРДАТА
​ ЦНС настаје од ектодерма и по типу је цеваст нервни систем. Нервна цев лежи
ДОРЗАЛНО изнад осовинског скелета и има неуроцел (централни канал). Слој
колагених влакана обавија нервну цев са спољашње стране. Код хордата који не
припадају групи кичмењака не постоји диференциран мозак већ се на предњем делу
нервне цеви може уочити мало проширење са зачетком унутрашње коморе. Код
копљаша се разликују предњи и ужи (издужени постериорни део).
​ У састав овог нервног система улазе посебно грађене нервне ћелије са издуженим
неуритимаи организоване су у снопове који представљају специјализоване нерве.

9. НЕУРОСЕКРЕЦИЈА
🙣 ЕНДОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ
​ Трансфер информација путем хормона у циљу изазивања сврсисходног одговора је
прилично спор зато што се врши путем телесних течности.
​ Само ћелије које имају специфичне рецепторе за одређени хормон ћереаговати када
се тај хормон ослободи.
​ Ћелијска комуникација путем ових сигнала је филогенетски старија у односу на
пренос информација путем нервних импулса.
​ Чак и протисти и животиње без нервног система производе велику количину
једињења хормонске природе која су у неким случајевима идентична хормонима
 сложенијих организама. Код једноставнијих група хормони су заправо
неуропептиди за које се сматра да су еволуционо први сигналн молекули у
животињском свету.
​ Хормони не морају бити специфични за врсту. Заједно са чулним и
нервнимсистемом чине интеграциони систем. Хормони регулишу велики број
хомеостатских механизама и утичу на веома важне животне процесе и стања, али су
важни и за репродукцију и регенерацију.
​ Неуросекреторне ћелије постоје код свих група животиња које поседују нервни
систем. Жарњаци поседују групе неуроендокриних ћелија. Наиме они поседују
различити спектар неуротрансмитера и хормона од којих су неки слични онима код
зглавкара и хордата. Присутни су у виду пептида који делују као посредници у
комуникацији неурона унутар нервне мреже и стимулишу ефекторна ткива и органе
(пр. тентакуле). Учествују и у иницирању метаморфозе ларве плануле у полип
корала или регенерацију делова тела.
​ Ендокрини систем билатералних животиња чине ендокрине жлезде и
неуроендокрини систем (неуросекреторне ћелије ступају у контакт са органима)
​ Велики број неуроендокриних ћелија које ослобађају секрет пептидне природе се
јавља у оквиру нервног система ваљкастих црва. Неурони ЦНС-а производе пептид
сличан инсулину, а постоји и индиција да унутар тела постоје и стероидни хормони
који активирају пресвлачење
​ Код мекушаца постоје групације ћелија нервног система окружене глијалним
омотачем које ослобађају хормонски садржај у хемолимфу. Ове ћелије граде
синапсе са периферним сензорним неуронима у епидермису и контролишу
сазревање јајних ћелија, понашање приликом полагања јаја и раст тела. Код
главоножаца постоји оптичка жлезда са неуросекреторном улогом и лучи
гонадотропне хормоне.
​ Код прстенастих црва су аксони неуросекреторних ћелија у вези са
перикапсуларним органом (структура на вентралној страни главене ганглије) који
се састоји од глијалних, епителијалних и неуросекреторних ћелија (место је
неуро-хормонске активности).
​ Неуросекреторни систем зглавкара из мозга и вентралне нервне лествице пружа
аксоне према сету ендокриних жлезда.
​ Главни жлездани органи инсеката су: corpora allata и corpora cardiaca. Ове жлезде
су у близини церебралне ганглије са којом су морфолошки и функционално
повезане. Постоје и проторакалне жлезде смештене у првом грудном сегменту.
Ове жлезде своје секрете ослобађају директно у хемолимфу.
​ Жлезда corpora cardiaca лучи хормон који регулише рад срца, али делује и на рад
проторакалних жлезда.
​ Проторакалне жлезде луче хормон пресвлачења – екдизон. Екдизон је стероидни
хормон, дериват липида холестерола који се излучује у хемолимфу.
​ Жлезда corpora allata се налази изнад једњака и лучи јувенилни хормон (хормон
раста) који има 2 главне улоге: контрола метаморфозе и регулација репродуктивног
развоја. Под дејством овог хормона, ларве прелазе из једног у други ступањ. Овај
хормон инхибира рад проторакалних жлезда и екдизона, тј. спречава метаморфозу
последњег ларвалног ступња/нимфе хемиметаболних инсеката у адултни стадијум.
 ​
Неуропептиди – класа неурохормона пептидне природе који стижу директно до
циљних ћелија или преко аксона неурона и хемолимфе или врпе индиректну
контролу преко инхибиторног/стимулирајућег деловања на друге жлезде.
​ Ракови имају неуроендокрини Х-орган (нема га код инсеката) који представља део
проксималног оптичког режња мозга чији се аксони пружају кроз очну дршку и у
завршном делу граде неурогхемалну структуру – синусна жлезда (лучи велики број
неуропептида који утичу на пигментацију, ниво угљених хидрата, осморегулацију,
раст и пресвлачење и репродукцију).
​ Перикардијални орган (хомолог са corpora cardiaca) лучи хипергликемијски
хормон који контролише ниво шећера и масних киселина у хемолимфи.
Метаморфоза и пресвлачење се одвијају по скоро истом принципу као и код
инсеката, само што ракови поседују жлезду – Y-орган која производи хормоне
сличне екдизону.
​ Мандибуларни орган – жлезда ракова која ослобађа хормоне сличне јувенилном
хормону инсеката
​ Присуство гонадотропнох неуропептида у радијалним нервима морских звезда
стимулише сазревање и ослобађање гамета. Неки пептиди бодљокожаца делују као
мишићни релаксанти и учествују у избацивању желуца приликом храњења.
Миоактивни пептиди такође делују као гонадотропни неуропептид (регулисање
сазревања гамета и њихово ослобађање из гонада у спољашњу средину.
​ Код хордата се појављују групације ендокриних ћелија у оквиру ждрела и средњег
црева. У оквиру ендостила (вентрални део ендодерма ждрела) постоје секреторне
ћелије и сматра се да од њихводе порекло неке жлезде (штитаста и параштитаста) и
акцесорна жлезда цревног система кичмењака (ендокрини панкреас)
🙣 ЕГЗОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ
​ Јављају се код скоро свих група бескичмењака и улазе у састав епидермиса и
ендодермиса.
​ У зависности од порекла и положаја оне преко секрета могу обављати различите
функције: одбрамбена, причвршћивање, дисање, варење, кретање, ...
​ Излучивање секрета жлезданих ћелија се обавља по систему ћелијске егзоцитозе.
​ Егзокрини органи зглавкара се састоје од 3 дела: секреторне ћелије, жлездани
мешак, изводни жлездани канал. Зид жћезде је контрактибилан пошто садржи и
мишићни слој. Канали жлезда код појединих група су ереверзибилни (избацују се
на површину само у случају потребе). Одбрамбене супстанце се синтетишу унутар
тела у специфичним жлездама и складиште у резервоарима (ендогене), али постоје
и токсини који су унети из спољашњег извора и који су онкорпорисани у ткивима
или хемолимфи (егзогене).
​ Паукови имају паучинасте жлезде на опистозоми.
🙣 АРОМАТИЧНЕ ЖЛЕЗДЕ
​ Најчешћи је тип у интегументу бескичмењака.
​ Луче секрете специфичног мириса који могу бити: репеленти (за одбијање) и
атрактанти (за привлачење). Ово су семихемијске (комуникационе) супстанце које
могу бити у улози оријентира, обележивача путање кретања, маркирања територије
и за проналажење партнера.
​ Заједничка карактеристика свих репелентних жлезда јесте испуштање течности
непријатног мириса (за одбрану од предатора). Јаки мирис потиче од алдехида,
 алкохола, киселина или естарских једињења, али и на бази цијанида и других
токсина.
​ Репелентне жлезде су псоебно развијене код бубашваба, стеница (фамилија
Pentatomidae) и неких тврдокрилаца. Смрдибубе поседују метаторакалне жлезде на
дорзалној страни тела
​ Осмотеријум – торакална врећица за складиштење токсина која се евертује
узнемиравањем тела гусенице и из њега се излучује токсична супстанца. Његова
боја је у супротности са бојом тела (упозоравајућа, апосематска обојеност). Врсте
из фамилија бубамара и мајских кока луче одбрамбене хемијске супстанце из
хемолимфе кроз отворе феморо-тибијалних зглобова екстремитета.
​ Семиохемија – хемијска комуникација.
​ Феромони – органски молекули који представљају неку врсту специфичних
хемијских гласника. Њихово својство је да делују у малим количинама, али да имају
високу специфичност за врсту или групу што се све више користи за
хемотаксономију бескичмењака.
🙣 ОТРОВНЕ ЖЛЕЗДЕ
​ Веома честе код зглавкара.
​ Отров је често неспецијализован (има широк спектар дејства).
​ Многи пауци поседују пар отровних жлезда у прозоми чији се канали отварају на
врху хелицера. Код шкорпија је отровни апарат састављен од пара отровних жлезда
у последњем сегменту задњег краја тела (метазоми) које се отварају на врху отровне
бодље. Унутрашњи слој жлезде чини секреторни епител, ћелијске органеле
укључене у синтезу отровног секрета се налазе у основи ћелија, док се у апикалном
делу лумена жлезде лучи велики број секреторних гранула различитих величина,
облика и густине.
​ Многе врсте стонога такође поседују отровне жлезде смештене унутар проширеног
проксималног чланка предњих екстремитета, док је дистални чланак зашиљен у
виду бодље саотровом
🙣 Боја тиријски пурпур

10. ИСХРАНА И ВАРЕЊЕ ХРАНЕ

🙣 Животиње се хране ингестијом, тј.узимањем хранљивих честица из спољашње средине које
потом метаболичким путевима обрађују у супстанце које су организму потребне, а при тим
процсима се ослобођена енергија користи за све животне потребе.
🙣 Хербивори – животиње које користе биљну или претежно биљну храну у својој исхрани. Они се
могу хранити читавим биљкама, њиховим појединим деловима или биљним соковима. Они који
се хране читавим биљкама или њиховим појединим деловима наилазе на проблем варења
целулозног ћелијског зида (целулоза је за животиње несварљива и нутритивно безвредна) те они
овај проблем рпевазилазе улазећи у симбионтске односе са појединим микроорганизмима који
настањују њихов цревни тракт, а поседују ензиме за разградњу целулозе. На тај начин хербивори
долазе до нутријената, а микроорганизми користе целулозу као извор енергије.
🙣 Карнивори – животиње које користе храну животињског порекла у својој исхрани. Они могу
користити читав плен као храну, али могу користити и само неке делове, крв и друге телесне
течности, мукус и сл. Могу бити предатори те је њима потребно да онеспособе плен да би га
 лакше савладали. За ситњење крупне хране у устима или ждрелу поседују рожне зубиће или
сличне структуре хитинске природе. Дигестивни тракт им је краћи и једноставнији него код
хербивора, јер је њихова храна нутритивно богатија, али зато имају и све неопходне ензиме за
њену обраду.
🙣 Омнивори – животиње које користе храну и биљног и животињског порекла у својој исхрани.
🙣 Детритивори – животиње које користе детритус (угинули остаци биљака и животиња који су
разложени дејством микроорганизама)
🙣 Филтрациона исхрана – адаптација на акватични начин живота. Подразумева постојање
посебних израштаја на телу који треперењем усмеравају хранљиве честице, али и оних на које ће
се оне залепити.
🙣 Паразитске врсте се хране течном храном. Предњи део црева је специјализован за усисавање
хране, а црево је увећане површине, разгранато и са проширењима (дивертикулуми или цекуми)
чија је унутрашња површина додатно увећана микровилима и/или цилијама. Код њих постоје
жлезде које луче антикоагулансе и анестетике.
🙣 Кораци у исхрани:
I ингестија – уношење хране
II привремено складиштење
III механичка обрада
IV дигестија – хемијска обрада
V апсорпција – асимилирање хранљивих материја у тело
VI ресорбција воде
VII егестија – привремено складиштење несварених материја
VIII дефекација – избацивање несварених материја из тела
🙣 Према месту варења хране варење може бити:
I интрацелуларно – унутарћелијско; задовољава потребе веома ситних организама и
организама којима нису метаболички процеси много активни или су непокретни. Исхрана
се врши фагоцитозом, а у исхрани се користе веома ситне честице.
II екстрацелуларно – ванћелијско; омогућена исхрана када год је организам у прилици. У
исхрани се може користити и крупнија храна
🙣 Само код мањег броја животиња (дупљари и пљоснати црви) постоји јединствена шупљина у телу
која комуницира са спољашњом средином преко једног отвора кроз који организам узима храну и
избацује несварене остатке и продукте метаболизма.
🙣 Гастроваскуларна дупља – шупљина која врши и варење и транспорт супстанци. Обложена је
слојем ћелија ендодермалног порекла – гастродермис.
🙣 Црево се дели на 3 дела: предње, средње и задње, при чему је само предње црево ендодермалног
порекла. Стомодеум (предње црево) и проктодеум (задње црево) настају инвагинацијом
ектодерма.
🙣 Ензими за варење се синтетишу у акцесорним жлездама (егзокрине жлезде; пљувачне жлезде,
јетра и панкреас) и путем изводних канала се ослобаћају у цревну шупљину (лумен дигестивног
тракта).
🙣 Основни делови цревног тракта:
I усни отвор и усна дупља
II ждрело
III једњак
IV желудац
V средње црево
 VI задње црево
🙣 Према потребној количини хранљиве материје се могу поделити на:
I макронутријенте – узимају се у већој количини (протеини, липиди и угљени хидрати).
Протеини се не могу складиштити, већ се разлажу на аминокиселине.
II микронутријенте – уносе се у врло малим количинама (витамини и минерали). Не могу се
синтетисати у организму.
🙣 ИСХРАНА ПРОТИСТА
​ Хетеротрофни протисти имају интрацелуларни тип варења.
​ Хранљиве честице у ћелију доспевају ендоцитозом (фагоцитозом) где се
фузионишу са лизозомима који су богати ензимима за варење лизозимима. На овај
начин се формира хранљива вакуола у којој се врши варење и прерађене молекуле
преузима цитоплазма док се несварени и непотребни продукти егзоцитозом
избацују из ћелије
🙣 ИСХРАНА СУНЂЕРА
​ Немају дефинисан орган у виду црева за варење ни у једном животном ступњу..
​ Изазивају водену струју којом доводе хранљиве честице до унутрашњости тела.
​ Према спонгоцелу се налази слој ћелија хоаноцита помоћу којих се врши
филтрирање хране из околне водене средине. Оне су базалним делом причвршћене
за мезоглеју (мезенхим), а другим крајем штрче слободно ка спонгоцелу (аскон
тип), ка лумену канала (сикон тип) или ка лумену коморица (леукон тип).
​ На слободном крају је бич окружен протоплазматичним израштајем у виду крагне
(хоане). Хоаноците филтрирају плактонске организме, микроорганизме или честице
детритуса. Након делимичног варења у хоаноцитама, хранљиве честице се преносе
у амебоците које их амебоидним кретањем преносе до свих делова тела
​ Изузетак од немогуће исхране крупном храном су морски сунђери из фамилије
Cladorhizidae (Demospongia) који имају предаторски начин исхране и лове плен
филаментозним израштајима тела прекривеним спикулама у виду кукица.
🙣 Изузетак су пљоснати црви из групе Acoela који од пробавног тракта имају само усни отвор, а
храна се фагоцитарно вари у ћелијама синцицијелног ткива ендодермалног порекла (изузетак од
осталих еуметазоа)
🙣 ИСХРАНА ЖАРЊАКА
​ Поседују целентерон (гастроваскуларна шупљина); други назив за њих је
Coelenterata
​ Целентерон настаје од архентерона ембриона и уједно служи и за варење и за
обезбеђивање транспорта супстанци кроз тело. Обложен је гастродермом
​ Присутна су оба типа варења (и екстра- и интрацелуларно варење).
🙣 ИСХРАНА ПЉОСНАТИХ ЦРВА
​ Код слободноживећих постоји шупљина обложена ендодермом са једноставним
усним отвором који уједно служи и као анални отвор. Усни отвор нема терминални
положај, већ се налази негде на средини тела, а на њега се наставља езофагус
(ждрело), a затим следи пространа шупљина за варење хране и транспорт
супстанци, обложена је слојем фагоцитних ћелија између којих су појединачне
жлездане ћелије. С обзиром на функције које обавља ова дупља се може сматрати и
гастроваскуларном. Може бити у виду једноставне шупљине или у виду 2 или више
слепо завршених грана.
​ Код неких врста (Polycladida) постоји веома разграната шупљина за варење.
 ​ Код паразитских врста она може потпуно да изостане (пр. пантљичаре)
🙣 Потпуно проходни систем за варење у виду црева по први пут у еволуцији се јавља код
слободноживећих црва који припадају типу Nemertea (Nemertina, Rhynchocoela).
🙣 Потпуно (комплетно) црево – црево које има 2 отвора, при чему се анални отвор формира на
супротној страни тела у односу на усни.
🙣 Стомодеум (усни отвор) се формира у виду једноставног уврата обложеног кутикулом или може
бити сложеније грађе са неколико различитих функционалних целина. Код већине бескичмењака
кутикула облаже и ждрело које заједно са стомодеумом чини предње црево. Код неких врста не
постоји мишићна перисталтика зида црева, већ се храна покреће захваљујући раду трепљастог
епитела. Варење се одвија у средњем цреву и по типу је екстрацелуларно. Проктодеум (задње
црево) је у виду кутикуларног уврата који се може диференцирати у ректум или клоаку.
🙣 ИСХРАНА МЕКУШАЦА
​ Велику улогу има цилијарни епител при уношењу хране и њеном покретању кроз
цревни систем.
​ Код шкољки постоји филтрациони начин исхране и цилије имају улогу у
стварању водених струјања, разврставању честица хране и њиховом слепљивању
помоћу слузи, али и даљем спровођењу кроз цревни тракт. Цилије једњака могу
бити спирално распоређене и помагати лакше преношење слузаве траке са
хранљивим честицама до желуца. Након екстрацелуларног варења у желуцу,
апсорпција се одвијау дивертикулумима црева који су богати жлездама које луче
ензиме за варење.
​ Пужеви у устима имају радулу која је изграђена од хитина и има низове зубића, док
се код предаторских врста мекушаца јављају и снажне вилице.
🙣 ИСХРАНА ЧЛАНКОВИТИХ ЦРВА
​ Црево осим једнослојног епитела око лумена има и слојеве уздужних и кружних
мишића, а варење је искључиво ванћелијско.
​ Код врста које се хране детритусом из подлоге (богат је хумусним киселинама), са
спољашње стране једњака се диференцирају Моренове (кречњачке) жлезде које
излучују кречњачке аморфне честице у цревну шупљину чиме се регулише рН
телесне течности. Иза једњака се налази вољка и мишићни желудац који се
наставља у средње црево .
​ Код олигохета са дорзалне стране средњег црева постоји уврат (тифлозолис) чиме
је повећана површина обложена цревним епителом за варење. Црево у одређеном
положају придржавају мезентере целома, али и преграде (септе, дисептименти) које
се налазе између сегмената тела.
​ Захваљујући детритиворности, земљиште се аерише, уситњава и обогаћује
хранљивим материјама чиме се увећава његова плодност.
​ Пијавице могу бити предатори или бити ектопаразити који се хране крвљу и другим
телесним течностима. Код пијавица са хематофагним начином исхране постоје
посебни цекуми (дивертикулуми) црева који служе као резервоари хране. Желудац
не постоји, па се на ждрело директно надовезује вољка са парним слепим
завршецима који имају метамерни распоред. Изглед вољке зависи од количине крви
која се у њој налази. Помоћу мишићног сфинктера вољка се отвара у ендодермално
средње црево које је у виду једноставне цеви, а у њему постоји богата бактеријска
микрофлора која пијавицама обезбеђује додатне нутријенте.
🙣 ИСХРАНА ЗГЛАВКАРА
 ​ Комплетан цревни тракт.
​ Предње црево: уста, ждрело, једњак и мишићни желудац. Код многих се у предњи
део црева отварају пљувачне жлезде које имају улогу у почетној фази варења.
​ Код пауколиких зглавкара је ждрело преображено у орган за усисавање, с обзиром
да ензимско варење хране може започети и ван тела.
​ Код ракова и инсеката на глави постоје хитински набори и покретно зглобљене
структуре око усног отвора (максиле – доње вилице; мандибуле – горње вилице)
повезане снажним мишићима. Код инсеката хитинска структура која представља
набор главене капсуле је лабрум (горња усна), док уздужно срасли усни
екстремитети чине лабијум (други пар максила, доња усна). Еволутивно је ово
најстарији начин исхране са усним апаратом за грицкање.
​ Типови усних апарата:
1 усни апарат за грицкање
2 усни апарат за грицкање и сркање
3 усни апарат за сисање
4 усни апарат за бодење и сисање
​ Средње црево је по правилу уска цев у коју се уливају жлезде које излучују секрете
(хепатопанкреас, „јетра“). Садржај се покреће захваљујући мишићној
перисталтици која постоји у једњаку, средњем и задњем цреву.
​ Задње црево осим у формирању фецеса код терестричних врста има и улогу у
ресорпцији воде, поготово код врста које живе у сувом окружењу. На његовом крају
се налази анални отвор.
🙣 Код деутеростомија се цревни систем разликује од црева осталих група по томе што се отвор
архентерона формира на задњем крају ембриона, док се усни отвор образује накнадно, са
вентралне стране предњег дела тела. Још једна разлка је и ждрело и задње црево, али и скоро цео
цревни систем ендодермалног порекла. Једино стомодеум и проктодеум представљају деривате
ектодерма.
🙣 ИСХРАНА БОДЉОКОЖАЦА
​ На њиховом телу се разликује орална (у центру је усни отвор) и аборална страна (у
центру је анални отвор). Црево се пружа паралелно са главном осом тела, али због
своје издужености оно прави уврате који се помоћу мезентера држе у одређеном
положају.
​ Свака група бодљокожаца има неку специфичност у вези грађе цревног система.
1 У устима морских јежева се јасно уочавају 5 зубића који припадају
комплексној структури за дробљење хране (Аристотелова лампа),
састављена од 25 међусобно повезаних кречњачких елемената
2 Морске звезде имају пространи желудац чији слепи завршеци завршавају у
свим крацима, а који се може избацити приликом исхране и ван тела.
3 Код морских змијуљица црево је у виду мешка, нема слепих избочина, а због
недовољне висине тела може бити и секундарно непроходно (без аналног
отвора)
4 Код морских краставаца делови цревног система мају велику способност
регенерације.
🙣 Код деутеростомија које воде сесилни начин живота: морски кринови (Echinodermata), Bryozoa
(Lophophorata), Tunicata (Chordata), црево је савијено у виду латиничног слова U, па се усни и
анални отвор налазе приближно са исте стране тела.
🙣 ИСХРАНА ХОРДАТА
​ Ждрело (предњи део црева) је јако пространо, а на његовом зиду се налази велики
број прореза и преграда на којима се налази респираторни епител, ждрело осим у
варењу има улогу и у респирацији, па се усни отвор назива и бранхијални отвор.
🙣 Антикоагулант хирудин.
🙣 Састојци пљувачних жлезда пијавица: хирудин, хијалуронидаза, катепсин, еластаза,
колагеназа, проеиназе, естеразе, липазе, енцефалин (неуропептид, неуротрансмитер који
ублажава бол) и серотонин (анестетичко дејство), али и неки стероидни хормони кортизол,
тестостерон, естрадиол.

11. РАЗМЕНА ГАСОВА

🙣 Енергија се може екстраховати из појединих молекула и у одсуству кисеоника (гликолиза), ипак
она је много ефикаснија у његовом присуству (оксидативна фосфорилација, беа оксидација
масних киселина).
🙣 Спољашње дисање (вентилација) – процес у којем се кисеоник из спољашње средине доводи у
тело.
🙣 Унутрашње дисање – кисеоник унет процесом спољашњег дисања се спроводи до сваке ћелије
ради обављања ћелијског дисања.
🙣 Респирација – размена респираторних гасова између организма и спољашње средине.
🙣 Унутрашње (ћелијско) дисање – оксидација глукозе (процес оксидативне фосфорилације) до
угљен-диоксида и воде при чему долази и до синтезе молекула аденозинтрифосфата (АТР) чијом
се каснијом хидролизом добија неопходна енергија за све животне процесе (одвија се у
митохондријама).
🙣 Најједноставнији начин обезбеђивања кисеоника за функционисање организма је путем дифузије
кроз површину тела. Овиме су задовољене потребе ситних организама, пошто је та потреба као и
потрошња енергије пропорционална маси тела која је сразмерна запремини. Што се величина
животиње смањује, однос њене површине и запремине се повечава (мања животиња има
пропорционално већу површину у односу на животињу веће масе). Битна је већа површина у
односу на запремину (ситне ларве Metazoa и ситни адултни жарњаци, пљоснати црви) што
омогућава да довољна количина кисеоника доспе до свих ћелија.
🙣 Дифузија гасова преко површине тела код крупнијих организама може само мањим делом да
обезбеди неопходан кисеоник. Као директна последица ове неадекватности дифузије, еволуција
респираторнох система ја ишла у правцу развоја структура за размену гасова и њихов транспорт
то ткива и ћелија. Циљ су били органи за дисање који имају веома танке зидове како би гранични
слој између спољашње средине и простора у коме се одвија респирација био што тањи, а размена
тиме ефикаснија. Појављују се увећане површине за размену гасова, разношење гасова преко
носача (респираторни пигменти) и усмерени ток телесних течности са раствореним гасовима
кроз тело (крв, хемолимфа).
🙣 Коришћење атмосферског кисеоника је ефикасније од коришћења кисеоника раствореног у води
(његова концентрација је већа, густина средине мања) уједно је и енергетски повољнија.
🙣 ДА БИ НЕКА РЕСПИРАТОРНА ПОВРШИНА БИЛА ФУНКЦИОНАЛНА, ОНА МОРА БИТИ
ВЛАЖНА (РАЗМЕНА ГАСОВА СЕ ИСКЉУЧУВИ ОБАВЉА У ТЕЧНОЈ ФАЗИ). Код
организама који живе на копну су органи за респирацију смештени унутар тела како би се
 заштитили од исушивања и одржавали константну влажност. Уједно кожа копнених животиња
знатно губи респираторну улогу.
🙣 У шкргама, проток воде са раствореним кисеоником је једносмеран, а у случају дисања
атмосферског кисеоника постоји један отвор на површини тела који води у канал и доводи ваздух
до унутрашње респираторне површине, а након размене гасова истим птуем одводи ван тела –
проток ваздуха кроз респираторни тракт је двосмеран).
🙣 У неким случајевима је размена гасова потпомогнута мишићним активностима појединих делова
тела или структура.
🙣 Анаероби – организми који могу да опстану без присуства кисеоника (пр. ендопаразити – користе
кисеоник растворен у храни домаћина за ћелијско дисање)
🙣 Због слабе солубилности кисеоника у води, током еволуције су се развили молекули са високим
реверзибилним афинитетом за кисеоник и угљен-диоксид како би их брже и лакше допремили до
или од ћелија и они могу бити безбојни (пр. ахроглобин – безбојан респираторни молекул
мекушаца и туниката) или обојени па се називају и респираторни пигменти (хемоглобин –
црвен; хемоцијанин – плав; хемеритрин – љубичаст; хлорокруорин – зелен).
🙣 Код организама без развијеног циркулаторни систем (сунђери и дупљари) или оних код којих не
постоји директна веза између респираторног и циркулаторног система (инсекти), кисеоник се
допрема до ћелија процесом дифузије. Код осталих животиња се гасови преносе путем
циркуалторне течности.
🙣 Шкрге – органи за дисање акватичних организама. Њихова површина је велика услед мале
количине кисеоника у води, а оне су углавном веома танких зидова како би кисеоник брже
дифундовао. Најједноставније шкрге су смештене на избочинама тела и сталним треперењем
обезбеђују размену гасова, али истовремено и места за филтрирање хране.
🙣 Код терестричних врста се респираторне површине јављају у виду инвагинација телесног зида и
тако настају цевчице за дисање (трахеје – стоноге, пауколики зглавкари и инсекти). Заједно са
шкргама су ЕКТОДЕРМАЛНОГ ПОРЕКЛА.
🙣 Код хордата су органи за дисање настали као деривати црева – ЕНДОДЕРМАЛНОГ ПОРЕКЛА.
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ПРОТИСТА
​ читава површина тела
​ процес дифузије кисеоника и процес дифузије угљен-диоксида
​ Дифузионо дисање – и кисеоник и угљен-диоксид се уносе процесом дифузије.
🙣 РЕСПИРАЦИЈА СУНЂЕРА
​ Дифузионо дисање
​ Кисеоник се усваја на нивоу појединачних ћелија процесом дифузије, а ефикасност
размене гасова се повећава сталним радом флагелума хоаноцита (транспорт воде)
​ Веома аеробни организми
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ЖАРЊАКА
​ Размену гасова врше преко епидермиса и гастродермиса телесног зида.
​ Корали са унутрашње стране ждрела поседују и неколико жљебова са цилијама
(сифоноглифе) који потпомажу струјање воде
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ПЉОСНАТИХ ЦРВА
​ Дифузијом преко површине тела
​ Могу да користе и површину гастроваскуларне дупље
​ Ендопаразитске врсте могу имати анаеробни метаболизам не зависно да ли у
околини има или нема кисеоника. Код неких је пронађен хемоглобин чија је улога
везивање кисеоника из ткива домаћина.
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ВАЉКАСТИХ ЦРВА
​ Интегумент
​ Кутикула је пермеабилна за воду, респираторне гасове и неке јоне.
​ Цревни паразити имају анаеробни метаболизам, али могу користити и кисеоник ако
им је на располагању.
​ Транспортни пигмент је сличан хемоглобину.
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ЧЛАНКОВИТИХ ЦРВА
​ Површином тела
​ Терестричне врсте имају увек влажну површину тела, а непосредно испод
интегумента густу мрежу капилара – кожно дисање (индиректна дифузија –
кисеоник не улази у ћелије већ у транспортну течност аферентних крвних судова
којима се доводи дезоксигенисана крв)
​ Код полихета поред кожног дисања постоји и дисање помоћу параподија (размена
гасова). Код седентарних врста постоје перасте шкрге (наставци телесног зида у
којима се врши респирација)
​ Респираторни пигменти: хемоглобин, еритрокруорин и, код неких, хлорокруорин
(у оксигенисаном стању је црвен, а у дезоксигенисаном облику).
🙣 РЕСПИРАЦИЈА МЕКУШАЦА
​ Шкрге су смештене у плаштаној дупљи и грађене су по типу ктенидија
(чешљевите) које имају основу са бројним филаментима или ламелама. Ти
филаменти могу бити спојени под одређеним углом, градећи тако структуру која
личи на латинично слово W
​ Шкрге – нежне листолике структуре које по принципу контрапроточног система
преузимају кисеоник растворен у води при чему вода пролази у супротном смеру од
протицања транспортне течности у самим шкргама чиме се одржава разлика у
парцијалним притисцима кисеоника у обе течности (адаптивна особина). Ови
органи су танких зидова, добро прокрвљени и снабдевени цилијама чији покрети
усмеравају воду са кисеоником.
​ Аферентни транспортни судови у шкргама преузимају кисеоник и капиларном
мрежом га предају еферентним судовима који га одводе до срца одакле се крајње
транспортује до свих делова тела.
​ Код шкољки шкрге служе и за филтрацију хране и за дисање.
​ Код терестричних пужева постоји унутрашњи орган за респирацију који обавља
функцију плућа (то је веома васкуларизована површина унутрашњег зида плаштане
дупље) – пужеви плућаши.
​ Плућа бескичмењака су дифузиона, а кичмењака вентилациона. Наиме, у
дифузионим плућима гасови доспевају дифузијом до плућа и назад. Ваздух улази у
плаштану дупљу кроз спиракулум који се налази између плашта и тела животиње.
Спиракулум је стално отворен, али код неких врста може бити контрактибилан
(регулација уласка ваздуха у плаштану дупљу и спречавање сувишног испаравања
воде из тела). Ови пужеви ипак већи део респирације обављају преко површине
тела (активнији при повишеној влажности ваздуха или у доба дана без јаке
инсолације).
​ Акватични пужеви имају посебне органе (шкрге или ктенидије) и поред њих
респирацију врше преко површине тела.
​ Код пужева голаћа се размена гасова обавља искључиво преко површине тела.+
 ​
Шкрге главоножаца нису цилијатне – контрапроток воде и телесне течности се
обезбеђује мишићним контракцијама, тј. активним покретањем воде кроз плаштану
дупљу.
​ Респираторни пигмент: хемоцијанин (у оксигенисаном стању хемолимфи даје
плаву боју)
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ЗГЛАВКАРА
​ Акватични зглавкари дишу шкргама које су везане за екстремитете или су настале
њиховим преображајем.
​ Терестрични зглавкари дишу трахејама
​ Трахеје – систем цевчица које се гранају до ситних огранака по читавом телу (у
основи су инвагинације телесног зида и обложене су кутикулом у виду нарочитих
спиралних задебљања која спречавају слепљивање трахеја и омогућавају брз и
ефикасан проток ваздуха). Могу међусобно да анастомозирају, а са спољашњом
средином комуницирају путем серијално распоређених спиракула (стигми)
постављених латерално који се по потреби отварају и затварају. Од спиракулума
полазе уздужна трахејна стабла од којих се одвајају ситније цевчице које се
завршавају капиларним цевчицама – трахеолама испуњеним течношћу (слеп
завршене цевчице, танких зидова пропустљивих за воду и гасове и кисеоник
директно предају околном ткиву). Продукт дисања се из тела избацује преко
трахејног система
​ Зглавкари који имају способност респирације преко површине коже по правилу
имају тању кутикулу и веома ситно тело (адултне гриње и неки ларвени ступњеви)
​ Примарни органи ракова су шкрге (могу бити у основи екстремитета или у
посебним коморама на боковима тела) које су листолике и заштићене од
механичких повреда. Немају цилијатни епител, већ се размена гасова одвија
директном дифузијом између воде и шкржних ламела (прекривене су танким слојем
хитинске кутикуле) и шкржних ламела и транспортне телесне течности.
Покретањем се обезбеђује потребна количина кисеоника.
​ Нижи ракови дишу читавом површином тела или преко филоподија (листолики
екстремитети)
​ Неки терестрични зглавкари имају унутар тела листолика плућа која се налазе у
опистозоми и њихово ембрионално порекло је у вези са телесним наставцима
опистозоме (никада нису локомоторни екстремитети).
​ Током летења је већа потреба за кисеоником. У складу са овим инсекти који су
добри летачи (пр. медоносна пчела) имају проширене трахеје еластичних зидова
(ваздушне кесе) које служе као резервоари ваздуха током лета и смањују
специфичну тежину тела.
​ Примитивни инсекти имају стално отворене спиракулуме и респирација се обавља
дифузијом, док се код крупнијих и сложенијих покретима торакалних мишића тело
додатно вентилира (спречава се одавање воде).
​ Респираторни пигмент: хемоцијанин
​ Телесна течност: хемолимфа
​ Хемоците – ћелијски елементи хемолимфе
🙣 РЕСПИРАЦИЈА БОДЉОКОЖАЦА
​ Дишу целом површином тела, али у респирацији могу послужити и неки делови
амбулакралног система.
 ​
Код морских јежева улогу имају метаморфозиране амбулакралне ножице које су у
виду кожних шкрга снабдевених цилијама. Постоји 5 пари кожних шкрга на
оралној страни у близини перистомалног поља
​ Морске звезде имају испупчења на површини тела у виду папула (са спољашње и
унутрашње стране имају цилијатни епител)
​ Морски краставци имају способност кожног дисања и дисања преко проширења
задњег дела црева од којег полазе слепи огранци кроз које циркулише вода (водена
плућа)
🙣 РЕСПИРАЦИЈА ХОРДАТА
​ Систем за респирацију је пореклом од предњег дела црева.
​ Зид ждрела има велики број прореза и преграда на којима се налази респираторни
епител.
​ Код неких плашташа уздужни набори ждрела повећавају респираторну површину
​ Код нижих хордата, ждрело је у виду мешка, смештено у околождрелној
(атријалној) дупљи и поседује велики број прореза и преграда.
​ Код кичмењака се на рачун ждрела формирају шкрге и права плућа.

12. ТРАНСПОРТНИ СИСТЕМ

🙣 Пренос гасова, хранљивих материја, хормона, метаболички активних супстанци и других
продката метаболизма, дистрибуција топлоте, хидроскелет
🙣 У састав телесне циркулаторне течности улазе и молекули са одбрамбеном улогом у организму и
као такви представљају део имунског система.
🙣 Метаболички активни органи у којима се производи топлота су скелетни мишићи и они заједно са
транспортним системом одржавају термичку хомеостазу организма.
🙣 Повећањем притиска транспортне течности се даје чврстина и потпора органима.
🙣 Продирањем телесних течности у поједине делове тела, тело се чини крупнијим са циљем
застрашивања и одбијања потенцијалних предатора.
🙣 Не јавља се код свих група бескичмењака (крупнији организми су развили транспортни систем)
🙣 Током еволуције постоји тенденција од отворених према затвореним транспортним системима.
🙣 Отворени транспортни систем – постоји 1 или више срца (контрактилни органи) која
усмеравају циркулаторну телесну течност у одређеном смеру. Циркулаторна течност је
хемолимфа и истог је састава као и течност у интерстицијалним просторима. Пролази кроз
телесне шупљине и делом кроз цевасте судове, облива унутрашње органе и враћа се опет у срце.
Капиларна мрежа не постоји, као ни артерије и вене. Овакав тип транспрота имају мекушци и
зглавкари.
🙣 Затворени транспортни систем – кретање циркулаторне течности – крви кроз крвне судове увек
у истом смеру. Крвни судови су обавијени слојем властитих епителијалних ћелија (ендотела).
Након гранања у капиларну мрежу, крв се враћа у срце које ритмичним покретима пумпа крв кроз
крвне судове.
🙣 У отвореном систему течност пролази кроз судове, али се излива у синусе, лакуне и облива
унутрашње органе, брзина протока, стопа размене материје и притисак течности су мали
🙣 У затвореном систему течност стално протиче кроз судове, брзина протока је велика, размена
материја веома ефикасна и обавља се кроз капиларну мрежу
🙣 Срце је централни орган
🙣 Артерије одводе течност из срца, а вене доводе течност у срце
🙣 КОД БЕСКИЧМЕЊАКА ЈЕ СРЦЕ ПОСТАВЉЕНО СА ДОРЗАЛНЕ СТРАНЕ, А КОД
КИЧМЕЊАКА СА ВЕНТРАЛНЕ.
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ПРОТИСТА
​ Транспорт се заснива на једноставној дифузији супстанци у цитоплазми чијим
струјањем може бити потпомогнут.
🙣 Хидролимфа – телесна течност по саставу веома блиска спољашњој акватичној средини.
🙣 Респираторни пигменти – носачи којима се врши транспорт гасова у крви и хемолимфи.
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА СУНЂЕРА:
​ Водени ток
​ Обједињења функција транспортно, респираторног и дигестивног система.
​ Искоришћена вода излази кроз оскулум у спољашњу средину.
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ЖАРЊАКА:
​ Гастроваскуларна дупља.
​ Ектодерм у контакту са водом, а ендодерм са гастроваскуларном дупљом
​ Хидролимфа
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ПЉОСНАТИХ ЦРВА
​ Гастроваскуларна дупља са цилијатним епителом
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА МЕКУШАЦА
​ Отворени транспортни систем
​ Транспортна течност: хемолимфа
​ Срце се састоји од атријума (преткомора) и вентрикулуса (коморе) и од
артеријских и венских судова. Артеријски одводе из коморе, а венски уливају у
преткомору.
​ Лакуне – систем отворених простора који омогућава директан контакт и размену
материја између хемолимфе и међуткивне течности. Хемолимфа потом улази у
екскреторне судове где се врши филтрација крајњих продуката метаболизма, а
затим до шкрга.
​ Остије – отвори кроз које улази оксигенисана крв у срце.
​ Терестрични имају лакуне и синусе. Дезоксигенисана хемолимфа доспева у судове
који се налазе око дела плаштане дупље који има функцију плућног органа. Срце се
састоји од 1 ПК и 1 К
​ Код главоножаца су диференцирани сви судови, постоји и мрежа капилара, право
срце и додатна латерална (шкржна) срца. Омогућен већи притисак транспортне
течности и бржа и ефикаснија циркулација.
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ЗГЛАВКАРА
​ Транспортни систем је једноставне грађе због присуства трахејног система.
​ У дорзално постављено срце, преко остија, доспева хемолимфа и контракцијама се
усмерава према глави, а потом враћа у торакални и абдоминални део тела одакле се
излива у синусе и лакуне и преко перикардијалног синуса враћа опет у срце.
Између срца и главних судова су залисци који обезбећују једносмерно кретање
телесне течности (остије такође имају залиске)
​ Отворени транспортни систем због трахејног система.
​ Циркулација се додатно поспешује радом антена, екстремитета и крила.
​ Телесна дупља такође учествује у транспорту.
 ​ Код акватичних зглавкара се хемолимфа из ткивних лакуна усмерава ка
респираторним лакунама које воде до шкрга, а одатле натраг преко синуса у
перикардијалну дупљу. Поред главног се јављају и сегментално распоређена
помоћна срца која повећавају притисак
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА БОДЉОКОЖАЦА
​ Отворени транспортни систем
​ Систем канала испуњених транспортном течношћу без срца и респираторног
пигмента.
​ Последица седенталног акватичног начина живота и постојања амбулакралног
система који има улогу унутрашњег транспорта
🙣 Основна схема затвореног транспортног система:
​ 2 главна уздужна крвна суда (дорзални, вентрални) са паралелним пружањем
изнад и испод црева, а међусобно су повезани бочним крвним судовима.
​ Крв је под притиском који настаје као резултат контракције неколико крвних судова
мускулозних зидова (имају функцију, али не и грађу срца) што омогућава
једносмеран ток крви
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ЧЛАНКОВИТИХ ЦРВА:
​ Пренос растворених гасова
​ Респираторни пигменти + ћелијски елементи
​ Немају право срце, већ улогу пулсирајућег органа има дорзални или неки од
бочних крвних судова (бочна срца)
🙣 ЦИРКУЛАЦИЈА ХОРДАТА:
​ Једноставан затворени транспортни систем имају копљаши. Код амфиоксуса
постоји абдоминална аорта (вентрални уздужни крвни суд) који има улогу
пулсаторног органа и од које крв циркулише према предњем делу тела и великом
броју крвних судова у септама зида ждрела, између ждрелних прореза
​ Код плашташа је срце смештено у близини црева (цевасти орган без залисака).
Течност се усмерава ка једном, а потом контракцијама ка другом крају тела. Садржи
велики број ћелијских елемената, али без респираторног пигмента. Имају отворен
транспортни систем (сесилан, колонијални или пелашки начин живота)
​ Крв у дорзалним крвним судовима се креће од предњег ка задњем крају тела, а у
вентралним у супротном смеру (од задњег ка предњем). Срце (кор – cor) се код
хордата налази са вентралне стране тела.

15. REGNUM PROTISTA

🙣 Обухвата једноћелијске и колонијалне организме са еукариотском организацијом ћелије.

🙣 Представници су полифилетског порекла.
🙣 Класификација се врши према типу исхране, начину кретања и размножавања.
🙣 Класификација протиста:
I Аутотрофни протисти:
1 Pyrrophyta (Dinoflagellata)
2 Euglenophyta
 3 Bacillariophyta
4 Chrysophyta
II Хетеротрофни сапробни протисти:
1 Myxomycota
2 Acrasiomycota
3 Oomycota
III Хетеротрофни холозојски протисти:
1 Zoomastigina (Zooflagellata) – локомоторне органеле су бичеви (присутни
макар у некој фази животног циклуса)
2 Sarcodina – локомоторне органеле су псеудоподије, немају сталан облик тела
3 Sporozoa – облигатни паразити без локомоторних органела, имају апикални
комплекс (специфична структура на јендом полу ћелије)
4 Ciliophora – локомоторне органеле су цилије, присутан је једров дуализам
🙣 ZOOMASTIGINA (ZOOGLAFELLATA)
​ Еволутивно најстарија група
​ Одлика: присуство најчешће 1 или 2 бича (флагелума - flagellum)
​ Неке врсте поседују и псеудоподије.
​ Флагелум полази од базног тела (блефаропласт - blepharoplast) и покреће се
спирално у свим правцима.
​ Због диференциране пеликуле (pelicula) облик тела је постојан.
​ Начин живота: солитарно/колонијално, слободно/симбионти/паразити
​ Фамилија Trypanosomatidae обухвата ендопаразите који живе у крви кичмењака.
Најзначајнији род је Trypanosoma, чији су представници: Trypanosoma rhodesiense и
Trypanosoma gambiense.
​ Објекат: микроскопски пепарат Trypanosoma sp., in toto
​ Посматрано: кинетопласт, блефаропласt, ундулентна мембрана, једро, бич
​ СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ тело је на предњем крају зашиљено, а на задњем овално
​ на површини тела се налази еластична опна – пеликула
​ цитоплазма је гранулирана
​ са задњег краја, од блефаропласта полази флагелум који се пружа
читавом дужином тела и сраста са пеликулом формирајући тако
прозрачан набор – ундулентну мембрану која омогућава кретање
паразита кроз вискозну крвну плазму. На предњем крају тела бич је
слободан и релативно кратак
​ Парабазно тело (кинетопласт) – модификована митохондрија чија је
улога регулација метаболизма моносахарида и обезбеђивање додатне
количине енергије.
​ ЈЕДРО:
​ Крупно, јасно обојено и смештено на средини тела
​ РАЗМНОЖАВАЊЕ:
​ Уздужна деоба: бинерна или мултипна
​ БИОМЕДИЦИНСКИ ЗНАЧАЈ:
​ Trypanosoma rhodesiense и Trypanosoma gambiense су изазивачи
болести спавања у земљама западне и централне Африке, а преносе
их муве це-це (Glossina palpalis, Glossina morsitans)
 ​ Симптоми болести спавања: напади грознице, оток лимфних жлезда,
исцрпљеност и све дужи интервали спавања, смрт
🙣 SARCODINA
​ Морфолошки најједноставнији хетеротрофни протисти.
​ Одлика: присуство псеудоподија (лажне ножице - pseudopodiae)
​ Плазмалемa (plasmalema) – ћелијска мембрана која је танка и налази се на
површини тела, а дозвољава промену његовог облика.
​ Многе врсте поседују и љуштурице.
​ Псеудоподије – локомоторне органеле које омогућавају амебоидно кретање. Према
облику се деле на:
1 филоподије – нитасте
2 лобоподије – прстасте
3 ретикулоподије – мрежа око ћелије
4 аксоподије – зракасте
​ Број псеудоподија је несталан.
​ Амебе имају лобоподије. На њима се може разликовати танак светлији слој
ектоплазме на површини, и тамнији слој ендоплазме у унутрашњости.
​ Према присуству љуштурице Sarcodina се деле на:
1 Amoebida
2 Foraminifera
3 Radiolaria
​ Oбјекат: микроскопски препарат Amoeba sp., in toto
​ Посматрано: псеудоподије, плазмалема, хранљиве вакуоле, ендоплазма, једро,
контрактилна вакуола, ектоплазма
​ СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ несталан облик тела
​ локомоторне органеле: псеудоподије
​ ПЛАЗМАЛЕМА:
​ танка, на површини тела, врши улогу интегумента и омогућава
промену облика тела
​ ЦИТОПЛАЗМА:
​ Ектоплазма (ectoplasma) – танак, прозиран периферни слој који је у
гушћем, гел стању
​ Ендоплазма (endoplasma) – унутрашњи, гранулирани слој у коме су
смештене органеле и у житком је, сол стању.
​ Слојеви ектоплазме и ендоплазме могу у реверзибилним процесима
прелазити једни у друге.
​ НУКЛЕУС:
​ Крупно, дискоидног облика, смештено у центру ћелије
​ ВАРЕЊЕ:
​ Одвија се унутар хранљивих вакуола
​ Процес хетерофагије
​ Фаголизозом – структура која се формира од хранљиве честице и
компонената лизозомског система.
​ Несварени остаци се избацују на било ком делу тела процесом
егзоцитозе.
 ​
ОСМОРЕГУЛАЦИЈА И ЕКСКРЕЦИЈА:
​ Обављају се помоћу контрактилних вакуола
​ Најчешће постоји само 1 која пулсира (ритмично се пуни и празни на
сваких 5-8 минута на собној температури).
​ Маринске и паразитске врсте не поседују контрактилну вакуолу због
живота у изотоничној средини. Доказује да је примарна функција
контрактилне вакуоле осморегулаторна, а не екскреторна.
​ РАЗМНОЖАВАЊЕ:
​ Бинерна деоба
​ У неповољним условима образују цисте.
​ БИОМЕДИЦИНСКИ ЗНАЧАЈ:
​ Entamoeba histolitica – узрочник дизентерије
🙣 СКЕЛЕТ ПРОТИСТА
​ Према положају може бити:
1 спољашњи
2 унутрашњи
​ Према хемијском саставу може бити:
1 органски – од псеудохитина
2 неоргански – од Са, Ѕi, ...
3 комбиновани
​ СПОЉАШЊИ СКЕЛЕТ
​ Код Foraminifera су све љуштурице изграђене од СаСО3.
​ Према броју комора из којих се састоје деле се на:
a једнокоморне (Monothalamia)
o мешколике
o цевасте
o спиралне
o звездолике
b вишекоморне (Polythalamia)
o нодозароидни – најједноставније грађени тип;
унутрашњост љуштурице је непотпуним
преградама издељена на коморице постављене у
низу једна испод друге
o спирални – коморице су постављене у низу и
читава љуштурица је спирално увијена;
o инволутна – последњи завој спиралне
љуштурице потпуно обухвата претходне
o милиолидни – издужене коморе постављене у
правцу паралелном уздужној оси у неколико
равни (највише 5) које се пресецају под
одређеним углом
o текстуларијски – коморе су постављене у 2 реда
o циклични – коморе су распоређене
концентрично
​ Imperforata – љуштурице које носе само један отвор за пролаз
псеудоподија.
 ​
Perforata – љуштурице које носе већи број отвора за пролаз
псеудоподија.
​ УНУТРАШЊИ СКЕЛЕТ
​ Код Radiolaria, у њиховој унутрашњости се налази централна
капсула од псеудохитина која дели тело на интракапсуларни и
екстракапсуларни део.
​ На централну капсулу се тангенционално постављају иглице од ЅiО2,
а ређе од калијум-алуминијум сулфата или од остатка скелета других
организама. Оне се повезују међусобно и формирају решеткасту
сферу. Уколико екстракапсуларна капсула доспе ван граница сфере,
око ње се формира нова решеткаста сфера.
​ Овако грађен скелет штити тело од притиска околне воде и повећава
његову површину – адаптација на планктонски начин живота.
🙣 SPOROZOA
​ Искључиво екстрацелуларни и интрацелуларни паразити без локомоторних
органела.
​ Током животног циклуса образују споре за преживљавање неповољних услова
средине.
​ На предњем полу ћелије се налази апикални комплекс – структура за продирање
инфекционих ступњева у тело домаћина.
​ Фамилија Gregarinidae обухвата екстрацелуларне паразите бескичмењака и нижих
хордата.
​ Објекат: микроскопски препарат Gregarina sp., in toto
​ Посматрано: кутикула, ендоплазма, протомерит, деутомерит, примит, сателит, syzygi
ступањ.
​ СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Грегарине су веома крупне, имају издужено тело подељено на 3
региона: епимерит, протомерит и деутомерит
​ Епимерит је снабдевен кукицама, танким нитима и осталим
структурама за причвршћивање за епителијалне ћелије црева свог
домаћина
​ На површини тела се налази ребраста кутикула (cuticula) на чији
рачун настаје епимерит. Испод ње је танак слој ектоплазме која дели
тело на протомерит и деутомерит.
​ Једро је округло, мехурасто и смештено у ендоплазми деутомерита.
​ ЕКТОПЛАЗМА:
​ Јасно диференцирана.
​ У њој је смештен систем уздужних и кружних влакана – мионема
(омогућавају промену облика тела) и морфонема (потпорна улога)
​ ЕНДОПЛАЗМА:
​ Ређа, мање провидна и прожета зрнцима парагликогена (резервна
материја)
​ ИСХРАНА, ДИСАЊЕ И ЕКСКРЕЦИЈА:
​ Обављају се целом површином тела
​ КРЕТАЊЕ:
 ​ Клизањем – у жлебовима кутикуле се налазе поре кроз које се према
задњем крају тела лучи слуз која очврсне, а животиња се помера
унапред.
​ РАЗМНОЖАВАЊЕ:
​ Syzygi ступањ – ступањ када се 2 јединке срећу у пару и који
претходи полном размножавању. Прва јединка је примит, а друга
сателит.
​ Укључује сменy бесполног и полног процеса
​ БИОМЕДИЦИНСКИ ЗНАЧАЈ:
​ за човека нису од већег значаја
🙣 CILIOPHORA
​ Одлика: трепље (цилије - ciliae) су локомоторни органи барем у некој фази живота;
једров дуализам
​ Цилије су краће од бичева и за разлику од њих се покрећу само у једној равни.
Њихова унутрашња грађа је слична грађи флагелума.
​ Цилије могу бити мање-више равномерно распоређене по целом телу или
сконцентрисане само у појединим регионима. Спајањем више цилија се могу
образовати мембране или мембранеле које су обично распоређене око цитостома и
које својим треперењем усмеравају хранљиве честице.
​ Објекат: посматрање живог организма у инфузуму Paramecium sp. (Paramecium
caudatum)
​ Посматрано: цилије, контрактилна вакуола, перистом, вестибулум, цитостом,
цитофаринкс, хранљива вакуола, цитопиг, трихоцисте, макронуклеус, микронуклеус
​ СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Парамецијум насељава устајале слатке воде. Тело им је прилично
крупно, издужено и вретенаст са донекле заравњеном једном страном
(вентрална страна). Приликом кретања ротира и око уздужне осе па
у неким моментима подсећа на папучицу.
​ Перистом – удубљење на вентралној страни које се простире дуж
прве 2/3 тела. У њему су цилије нешто дуже и усмеравају хранљиве
честице према ћелијском усном отвору.
​ Пеликула (pelicula) – чвршћи омотач на површини тела који
представља еластичну опну која организму даје сталан облк.
Структуирана је у виду шестоугаоних удубљења из чијих средишта
излазе 1-2 цилије. Структуирана је у виду вишеугаоних поља.
​ На спољашњој страни је ћелијска мембрана испод које се налази
слој густо пакованих везикула (алвеоле) које имају сопствене
спољашње и унутрашње мембране. Са места сустицања алвеола
пролазе цилије.
​ Испод алвеола се налази инфрацилијални систем који се састоји од
кинетозома и кинетодезми.
​ Са алвеолама алтернирају и трихоцисте (trichocystae) – специфичне
органеле за одбрану од предатора који формирају дубљи слој
пеликуларног система.
​ Кинетозоми (kinetosom) – основе из којих полазе цилије.
 ​ Кинетодезме (kinetodesmae)– нити којима су међусобно повезани
кинетозоми у јединствену неуромоторну мрежу којом се остварује
координација рада цилија.
​ Објекат: пеликула парамецијума
​ Посматрано: пеликула, кинетодезма, кинетозом, алвеоле, трихоцисте, мембране,
цилије
​ ЕКТОПЛАЗМА:
​ Прозрачна, хомогена и у њој су смештене морфонеме и мионеме које
телу дају чврстину и еластичност, али и способност промене облика
тела.
​ ТРИХОЦИСТЕ:
​ Трихоцисте – органеле за одбрану смештене између ектоплазме и
ендоплазме, а састоје се од штаполиких структура полутечне
конзистенције које се приликом деловања одређених стресних
стимулуса избацују у спољашњу средину где очврсну и око организма
формирају заштитни „кавез“
​ ПОВРШИНСКИ СЛОЈ
​ Укључује пеликулу, ектоплазму, кинетозоме, кинетодезме,
трихоцисте, морфонеме и мионеме што све заједно чини – ћелијски
кортекс.
​ ЕНДОПЛАЗМА
​ Заузима већидео тела, житка је и гранулирана са различитим
органелама.
​ ЈЕДРОВ АПАРАТ:
​ Састоји се од макронуклеуса (macronucleus) (бубрежастог облика и
постављен централно у телу) и микронуклеуса (micronucleus)
(смештен у удубљењу у близини макронуклеуса.
​ Улога макронуклеуса: управљање разменом материја и контрола
кретања
​ Улога микронукелуса: процес полног размножавања
​ ИСХРАНА И ВАРЕЊЕ:
​ У задњем делу перистом се сужава и прелази у левкасту структуру –
вестибулум (vestibulum) на чијем се дну налази цитостом (ћелијски
усни отвор - cytostom) који даље води у издужени цитофаринкс
(cytopharynx) (ћелијско ждрело) на чијем се дну формира хранљива
вакуола која се, када се напуни, одваја од цитофаринкса и бива
ношена струјом цитоплазме. Након 1 или 2 круга енсварени остаци
хране се избацују на истом месту на ћелији – цитопиг (ћелијски
анални отвор, cytopyg – формира се пролаз кроз ектоплазму)
​ ЕКСКРЕЦИЈА И ОСМОРЕГУЛАЦИЈА:
​ Обавља се помоћу 2 контрактилне вакуоле смештене у првој и
последњој трећини тела. Свака од њих се састоји од централног
резервоара, 7-10 радијално распоређених доводних канала и 1
одводног канала помоћу којег се успоставља комуникација са
спољашњом средином.
 ​
Прво се из околне цитоплазме екскрети прикупљају у доводним
каналима који се пуне (централни резервоар је празан), потом наступа
фаза дијастоле (канали се празне у резервоар), а потом и фаза
систоле (резервоар се празни кроз одводни каналић у спољашњу
средину).
​ Како је избацивање течности континуирано вакуоле раде
наизменично (у супротним фазама).
​ РАЗМНОЖАВАЊЕ:
​ Бесполно – бинерна деоба
​ Полно – конјугација

16. PHYLUM SPONGIA (PORIFERA) – СУНЂЕРИ

🙣 Водене сесилне животиње (највећи део свог животног циклуса проводе причвршћене за подлогу).
🙣 Примитивне су грађе – ћелијски ниво организације (немају ткива и органе).
🙣 Углавном су марински организми, али постоје и неке слатководне врсте.
🙣 Најчешће су асиметрични и имају филтрациони начин исхране.
🙣 Основни нивои телесне организације:
I аскон
II сикон
III леукон
🙣 Могу живети солитарно или у колонијама.
🙣 Објекат: микроскопски препарат Grantia sp. са попречним и уздужним пресеком сиконоидног
сунђера, гемула сунђера
🙣 СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Солитарни сунђери малих димензија, пехарастог облика и радијалне симетрије.
🙣 Телесни зид чине 2 слоја: ектодерм (пинакодерм; изграђују га пинакоците - ectoderm) и
ендодерм (хоанодерм; изграђују га хоаноците - endoderm) између којих се налази слој
бесћелијске структуре – мезоглеја (mesoglea).
🙣 Хоаноците по свом изгледу подсећају на припаднике Choanoflagellata. То су ћелије са бичем и
огрлицом која служи за хватање хранљивих честица
🙣 Оскулум (osculum) – главни отвор на дисталном крају тела. Поред њега на телу постоје и
многобројне дермалне поре кроз које вода улази у тело.
🙣 Спонгоцел (централна дупља - spongocoel)– код сиконоидних сунђера је главна дупља са
прстолико избоченим многобројим радијалним каналима чији су зидови обложени
хоаноцитама (choanocytae). Између радијалних канала се налазе интеррадијални (доводни)
канали који су заправо инвагинације телесног зида па су обложени слојем ектодерма.
🙣 Проток воде: пора » интеррадијални канал » прозопиле (prosopilae) » радијални канал »
апопиле (apopilae) » спонгоцел » оскулум.
🙣 Варење се одвија интрацелуларно. У хоаноцитама се око честице формира хранљива вакуола.
Варење се обавља у самој ћелији - амебоците (амебоидне ћелије - amoebocytae) преузимају
хранљиве честице од хоаноцита, варе их и преносе до осталих делова тела путем ћелијског
транспорта. Несварени остаци се избацују у спонгоцел а одатле кроз оскулум у спољашњу
средину.
🙣 Респирација и екскреција се обављају читавом површином тела. Продукт разлагања протеина је
амонијак.
🙣 Скелет се образује у склеробластама (scleroblastae) и може бити у виду спикула (појединачних
иглица - spiculae) различитог облика или у виду мреже.
🙣 Спикуле – унутрашњи скелет сунђера који се зачиње у мезоглеји. Сачињени су од неорганске
материје (калцијумска или силицијумска једињења). Скелет може бити и органске природе
(спонгин) и такав скелет гради мрежу. Спикуле од спонгина су неправилног облика, док су
минералне правилног.
🙣 Према грађи спикуле се могу поделити на монаксоне, триаксоне, тетраксоне и полиаксоне.
🙣 Микросклере – спикуле мањих димензија које се налазе разбацане у астерама (епидермалне
ћелије).
🙣 Мегасклере – веће спикуле које граде мрежаст скелет и ограђују цеви и коморице на телу
сунђера. Често пробијају зид епидермалних ћелија и штрче са спољашње површине тела. Оне га
штите од притиска и струјања воде, али и од предатора.
🙣 РАЗМНОЖАВАЊЕ:
I Бесполно – пупљењем
​ Код неких се формирају унутрашњи пупољци – гемуле помоћу којих сунђери
преживљавају неповољне услове
​ Гемулација – процес унутрашњег пупљења
​ Гемула (gemmulae) – агрегација ембрионских ћелија заштићена двоструком опном
од спонгина
II Полно
​ Полне ћелије настају од недиференцираних амебоцита (јајне ћелије и
сперматозоиди). Након оплођења настаје зигот од кога се низом деоба формира
ларва паренхимула која плива неко време у планктону, а затим се причврсти за
подлогу и метаморфозира у млади сунђер.
🙣 Класе:
I Calcarea – скелет од СаСО3
II Hexactinellida – силикатни скелет (стакласти сунђери) и синцицијелни епидермис
III Demospongia – скелет изграђен од ЅiО2 или спонгина или од комбинације ова 2 типа.
🙣 Представници
I Tethya aurantium
​ морска поморанџа
​ лоптастог облика и наранџасте боје са кратким и тупим папилама
​ настањује муљевита и песковита дна
​ космополит
​ симбиоза са биолуминисцентним бактеријама
II Suberites domuncula
​ масивно тело са глатком површином наранџасте или плавичасте боје
​ на телу постоји прстолико удубљење
​ муљевита подлога
​ симбиоза са раком самцем из рода Pagurus sp.
​ поседује у себи суберисцин који је токсична амтеирја
III Aplysina aerophoba
​ тело је цевастог облика јарко жуте боје које на ваздуху потамни до црвене или мрке
боје
 ​ пешчано дно Јадранског мора у већим колонијама
IV Euspongia officinalis
​ тело је масивно врло разноликог облика
​ скелет је искључиво од спонгина
​ може се користити за купање или брисање табле
​ Средоземно море

17. PHYLUM CNIDARIA – ЖАРЊАЦИ, ДУПЉАРИ

🙣 Искључиво акватични организми са вишим нивоом телесне организације од сунђера
(ћелијско-ткивни ниво) и назнаке трослојне оргнизације.
🙣 Радијално су симетрични и главна карактеристика им је присуство жарних ћелија (книда - cnidae)
које се у највећем броју налазе на пипцима (тентакулама - tentaculae) у виду групација –
жарних батерија.
🙣 Имају само један отвор који служи и као усни и као анални отвор, а у њиховој унутрашњости се
налази гастроваскуларна дупља која има функцију у варењу и транспорту материјаунутар тела.
🙣 Респирација и екскреција се обављају читавом површином тела и гастроваскуларне дупље.
🙣 Нервни систем се по први пут појављује и он је дифузан.
🙣 Јављају се у 2 основна облика телесне организације: полип и медуза који су по основном плану
грађе слични, уједно су и различити по начину живота и размножавања.
🙣 Објекат: микроскопски препарат Hydra sp., попречни и уздужни пресек
🙣 Објекат: телесни зид и епителомишићне ћелије Pelmatohydra sp. (слатководна хидра).
🙣 Eпидермис хидре је изграђен од епителомишићних ћелија (високопризматичне ћелије које се
састоје од проширеног епителијалног и вретенастог контрактилног дела). Базни контрактилни
део може имати 2, 3 или више наставака оријентисаних паралелно уздужној оси тела. Остале
ћелије које изграђују епидермис:
I жарне ћелије (книде) – имају жарну капсулу у којој је смештен жарни конац
II чулне ћелије – издужене, тамно обојене и уметнуте између епителомишићних ћелија
III нервне ћелије – звездастог облика и смештене ближе бази епидермиса
IV интерстицијалне ћелије – мале, недиференциране и смештене при основи епидермиса
V жлездане ћелије – испуњене прозрачним секретом и нарочито бројне у области стопала
🙣 Дупљари имају интра- и екстрацелуларно варење. Варење се одвија у целентерону
(гастроваскуларној дупљи - coelenteron) која је обложена гастродермисом (ендодермом -
gastrodermis). Око усног отвора се налази венац тентакула које усмеравају храну ка њему. У
целентерону започиње екстрацелуларно варење, а затим се честице полусварене хране уносе у
ћелије гастродермиса где започиње процес интрацелуларног варења. Кроз целентерон се одвија и
транспорт амтерија и екскреција.
🙣 Гастродермис чине ћелије за варење богате вакуолама и са по 1 паром бичева, у којима се одвија
интрацелуларно варење, и жлездане ћелије које поседују секреторне грануле које продукују
ензиме неопходне за процес екстрацелуларног варења.
🙣 Немају посебне мишићне ћелије већ се мишићна влакна налазе у оквиру епителомишићних
ћелија које се налазе и у ектодерму и у ендодерму, а разликују се једино по правцу пружања
мишићних влакана. Наиме мишићна влакна епителомишићних ћелија ектодерма имају уздужно
пружање (пружају се паралелно уздужној оси тела и издужују/скраћују тело), док мишићна
 влакна епителомишићних ћелија ендодерма имају кружно пружање (пружају се управно на
уздужну осу тела и шире/скраћују лумен целентерона).
🙣 Класе:
I Hydrozoa – имају и полипоидну и медузоидну форму
II Anthozoa – полипоидна форма је доминантна
III Scyphozoa – медузоидна форма је доминантна
🙣 Код корала је спољашњи скелет у виду пехара који обавија тело које се код колонијалних облика
могу спојити у јединствен егзоскелет.
🙣 Врсте:
🙣 Објекат: микроскопски препарат Obelina geniculata – Hydrozoa; in toto колоније полипа и медузе
​ Има правилну смену генерација
​ Колоније полипа живе у зони плимеи осеке, а медузе у планктону
​ ПОЛИПОИДНА ГЕНЕРАЦИЈА
​ Жбунасте колоније које су хидроризом (коренчићем - hydrorhiza)
причвршћене за подлогу
​ Хидрокаулус (стабаоце - hydrocaulus) – разгранати део колоније
​ Перисарк – заштитни и прозрачни омотач целе колоније
​ На гранам колоније се разликују 2 типа полипа:
a хидрант (hydrant) – вегетативни полип
​ Имају улогу у исхрани целе колоније
​ Пехарастог облика са венцем тентакула око усног
отвора на дисталном крају тела. Усни отвор води у
целентерон, који је код појединих хидраната повезан са
осталим целентеронима помоћу ендодермских канала
који се пружају унутар целе колоније.
​ Хидротека (hydrothaeca) – омотач са спољашње стране
сваког хидранта
b гонангија – репродуктивни полип
​ Крупније од хидраната
​ Гонотека (gonothaeca) – омотач са спољашње стране
сваке гонангије.
​ Бластостил (blastostyl) – ембрионска зона унутар
гонангије у виду дршке на којо пупљењем настају
младе медузе (ларва ефира)
​ Оперкулум (operculum) – поклопац на дисталном крају
тела кроз који излазе зреле медузе
​ МЕДУЗОИДНА ГЕНЕРАЦИЈА
​ Тело је звонастог облика.
​ Ексумбрела (exumbrella)– спољашња, испупчена страна
​ Субумбрела (subumbrella)– унутрашња, угнута страна
​ Манубријум (усно стабаоце - manubrium) – полази из средишњег
дела субумбреле и на његовом врху се налази усни отвор. У виду је
цеви која води до проширења целентерона одакле полазе 4 радијална
канала који се уливају у један кружни канал постављен на ободу
звона. По ободу звона се налазе тентакуле, а уз сваку од њих
статоцисти (чула равнотеже која омогућавају медузи да одреди свој
 положај у води) који су смештени по ободу звона, а понекад и на
самим тентакулама.
​ У нивоу радијалних канала су распоређене гонаде.
​ Обелије су раздвојених полова, оплођење је спољашње и из зигота се
развија трепљаста билатерално симетрична ларва планула из које се
касније развија полипоидна генерација.
🙣 Статички органи информишу организам о положају тела у простору и о његовим променама.
Саграђени су из статоциста (јамица, мехурић - statocyst) обложених чулним ћелијама. У сваком
статоцисту се налази 1 или више статолита (чврста телашца - statolit).
🙣 Представници:
I Chrysaora hysoscella – Scyphozoa
​ Изразито спљоштено звоно бледо жуте боје са 24 тентакуле, честа у северном и
средњем Јадрану.
II Aurelia aurita – Scyphozoa
III Alcyonium palmatum – Anthozoa
​ Цененхим – црвени део тела настао од мезоглеје
​ Кожасти корал
​ Прстолики наставци са цилиндричним полипима
IV Actinia equina – Anthozoa
​ црвена морузгва
​ телесни зид са концентричним тамносмеђим пругама
​ услед контракције тело се сасвим спљошти уз подлогу
​ морски плићаци
V Pennatula phosphorea – Anthozoa
​ симбионтске бактерије са фосфоресценцијом
​ колонија у облику пера
​ морско пероретка у Јадранском мор, живи на дубинама већим од 20 метара.
VI Cladocora caespitosa – Anthozoa

18. PHYLUM PLATYHELMINTHES – ПЉОСНАТИ ЦРВИ

🙣 Билатерално симетрични, дорзовентрално јако спљоштене организме код којих је простор између
телесног зида и црева испуњен паренхимом.
🙣 Органски ниво телесне организације.
🙣 Издвојен главени регион на предњем крају тела.
🙣 Цревни систем: предње и средње црево
🙣 Транспортни систем: Х; функцију обавља црево
🙣 Екскреторни систем: протонефридије
🙣 Респираторни систем: површина тела
🙣 Нервни систем: врпчаст
🙣 Чулни систем: присутан само код слобдноживећих врста
🙣 Полни систем: код паразитских врста је веома сложен зато што су хермафродити.
🙣 Класе:
I Turbellaria – слободноживећи организми са трепљастим епителом. Насељавају водене
екосистеме. Размножавају се бесполно (фрагментацијом), полно или комбиновано
 II Trematodes – дорзовенрално спљоштени, копљастог (ланцетастог) облика са усном
пијавком на предњем крају тела (тањираста кожно-мишићна структура за причвршћивање).
На телу малог метиља у нивоу прве трећине тела се налази и трбушна пијавка. Екто- и
ендопаразити. Могу имати и више домаћина
III Cestodes – имају тракасто тело саграђено из главе (scolex, сколекс), врата и низа
проглотиса (strobilla). На сколексу се налази венац кукица и пијавке
🙣 Објекат: пресек, мускулатура и интегумент млечне планарије Dendrocoelum lacteum.
​ Код планарија ћелије имтегумента су цилиндричне и без кутикуле; са вентралне
стране тело је покривено цилијама које имају и базна тела.
​ Мускулатура је диференцирана на кружну и уздужну (издуживње и скраћивање
тела). Кружна препокрива уздужну.
​ Постоји и дорзовентрална мускулатура (спљоштавање тела). У ждрелу се налази и
радијална мускулатура (мења лумен ждрела)
🙣 Објекат: микроскопски препарат малог метиља Dicrocoelium lanceolatum, in toto
🙣 СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА
​ Дорзовентрално спљоштен, ланцетастог облика.
​ На предњем крају се налази усна пијавка у чијем се центру налази усни отвор, а
постоји и у нивоу прве трећине тела и трбушна пијавка која је већа.
🙣 ЦРЕВО
​ Некомплетно (предње и средње), усни отвор је једини отвор дигестивног тракта.
​ Усни отвор се анставља у кратко мускулозно ждрело (фаринкс – pharynx), које се
наставља у узани једњак (езофагус – oesophagus), а он у средње црево састављено
од 2 гране које се пружају уназад и слепо завршавају
🙣 ЕКСКРЕТОРНИ ОРГАНИ
​ Протонефридије које чине системи каналића слепо затворених на проксималном
крају који је грађен од пламене ћелије. Дистални делови каналића се спајају
међусобно у све шире заједничке канале који се нефридиопором отварају у
спољашњу средину. Постоји и резервоар (мокраћна бешика) где се сакупља екскрет
пре избацивања
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ
​ Врпчаст; у предњем делу тела је надждрелна ганглија (мозак) од које се према
задњем делу тела пружају нервне врпце.
🙣 ПОЛНИ СИСТЕМ
​ МУШКИ ДЕО ПОЛНОГ СИСТЕМА
​ Састоји се од 2 крупна асиметрично постављена испод трбушне
пијавке семеника (testis). Од сваког полази по 1 семени каналић (va
efferens) који се испод трбушне пијавке спајају у један непарни канал
– семевод (vas defferens) који се продужује у цирусну кесу где је
смештен копулаторни орган (cirrus) на чијем се крају налази мушки
полни отвор
​ ЖЕНСКИ ДЕО ПОЛНОГ СИСТЕМА
​ Сложенији је
​ Почиње непарним јајником (ovarium) који се налази иза семеника, од
њега полази јајовод (oviduct) који се наставља у материцу (uterus) у
чији се почетни, проширени део оотип (ootyp) уливају канали
љушчаних жлезда и канали крупних жуманчишних жлезда које су
 смештене на боковима тела. У завршни део јајовода се излива кратак
канал – Лауреров канал који се отвара у спољашњу средину и има
улогу у одвођењу вишка сперматозоида. Насупрот овом каналу се
налази семепријемник (receptaculum seminis) који служи за чување
сперматозоида друге јединке примљених приликом копулације.
Утерус се прво пружа уназад, а затим пресавија и пружа унапред где
се завршава женским полним отвором. Ствара многобројне бочне
огранке.
​ Полне ћелије у оваријумима сазревају касније од ових у тестисима.
​ Развиће обухваа смену генерација и промену домаћина
​ Мали метиљ паразитира у жучним каналима оваца и говеда
🙣 Представници:
I Fasciola hepatica – велики метиљ
II Taenia solium – пантљичара

19. PHYLUM NEMATODA – ВАЉКАСТИ ЦРВИ

🙣 Билатерално симетрични, несегментисани организми са округлим телом на попречном пресеку.
Имају органско-системски ниво организације и псеудоцелом који је испуњен течношћу са улогом
хидроскелета.
🙣 РАСТУ УВЕЋАЊЕМ ВЕЛИЧИНА ЋЕЛИЈА, А НЕ ЊИХОВИМ УМНОЖАВАЊЕМ
🙣 Постоје и паразитске врсте
🙣 Објекат: микроскопски препарат попречног пресека женске коњске глисте Ascaris megalocephala
🙣 СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Ваљкасто тело беле боје, зашиљено на оба краја
​ На предњем делу тела је усни оствор са 3 усне: 1 дорзалном и 2 дорзолатералним.
Иза њега се налази екскреторна пора, а у близини задњег краја тела се налази
анални отвор.
​ Изражен полни диморфизам: женке су крупније, док су мужјаци ситнији и имају
карактеристично повијен задњи крај тела у виду кукице. Код мужјака се у
клоакалном отвору могу уочити и 2 копулационе спикуле које се помаљају кроз сам
отвор. Код женке на задњем крају тела, иза аналног отвора, налази пар бочних
чулних брадавица, а код мужјака је присутно 80-105 пари гениталних брадавица
🙣 ИНТЕГУМЕНТ:
​ На површини тела је вишеслојна кутикула (cuticula) која штити тело од
механичких повреда, цревних сокова домаћина и подупире мишиће.
​ Епидермис се налази испод кутикуле и може бити ћелијске или синцицијелне
грађе, а означава се као хиподермиc (hypodermis). Он према псеудоцелому формира
4 задебљања: дорзално, вентрално и 2 латерална који деле мишићни слој у 4
траке.
🙣 МУСКУЛАТУРА:
​ Мишићне ћелије се састоје из вретенастог базног дела са глатком мускулатуром и из
проширеног саркоплазматичног дела без фибрила, већ има само једро и органеле.
Ове ћелије поседују и цитоплазматичне наставке према нервном стаблу са којим
 остварују везу, тачније са неуронима који пролазе кроз дорзално и вентрално
задебљање хиподерма.
🙣 ПСЕУДОЦЕЛОМ (pseudocoelom):
​ Простор између телесног зида и црева и испуњен је псеудоцеломском течношћу
која има улогу у транспорту, а због притиска функционише као хидроскелет.
🙣 ЦРЕВНИ СИСТЕМ:
​ Комплетан (постоји предње, средње и задње црево са аналним отвором).
​ Иза усног отвора се налази усна дупља танких зидова, обложена кутикулом. После
ње је мишићно ждрело које се наставља у дорзовентрално спљоштено средње
црево, а на њега се надовезује задње црево обложено кутикулом. Перисталтика
црева, услед одсуства мускулатуре, зависи од покрета тела.
🙣 ЕКСКРЕТОРНИ СИСТЕМ:
​ Протонефридијски изграђен од малог броја ћелија. Канали су смештени у бочним
каналима хиподерма.
🙣 РЕСПИРАТОРНИ СИСТЕМ:
​ Читавом површином тела
🙣 ТРАНСПОРТНИ СИСТЕМ:
​ Одсуствује, а функцију обавља псеудоцелом
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ:
​ Врпчаст – од надждрелне ганглије полазе нервне врпце према предњем и задњем
крају тела, а најснажније су развијене врпце које се пружају кроз дорзално и
вентрално задебљање хиподерма.
🙣 ПОЛНИ СИСТЕМ:
​ Женке: налази се у задње 2/3 тела у виду изувијане цеви неколико пута дуже од
тела. Почетни део парних цевастих оваријума – клицина зона, у њој су смештене
јајне ћелије које са сазревањем заузимају радијални положај око стожера – рахиса
(rachis) – творевина која има улогу у исхрани јаја. Зона рахиса се наставља у
овидукте који воде до 2 крупна утеруса у којима се врши оплођење. Утеруси се
спајају у вагину која је вентрално постављена на предњем крају тела (граница
предње 1/3 тела).
🙣 Представници:
I Ascaris lumbricoides
II Trichinella spiralis (ларве инцистиране у мишићима су ваљкасте и спирално увијене)

20. PHYLUM ANNELIDA – ПРСТЕНАСТИ (ЧЛАНКОВИТИ)

ЦРВИ

🙣 Тело је издељено на велики број чланака (сегмената). Сегментација је хомономна (сви телесни
сегменти су морфолошки једнаки).
🙣 Телесна дупља је целом.
🙣 Класе:
I Polychaeta – поседују многобројне чекиње – хете (chaetae) смештене на параподијама
(парни кожно-мишићни израштаји телесног зида)
 II Oligochaeta – немају параподије, а хете су малобројне и усађене непосредно у телесни зид
III Hirudinea – немају параподије ни хете. Имају 1 или 2 мускулозне пијавке (1 на завршетку
тела и служи за ослонац, а 1 окрожује усни отвор и осим за кретање служи за припијање за
кожу домаћина приликом храњења). Поред примарне сегментације, постоје и површински
секундарни сегменти – анули (annuli)
🙣 Објекат: микроскопски препарат параподије Nereis sp.
​ Параподије (parapodiae) – парни израштаји телесног зида који омогућавају
кретање. Могу бити једногране, двогране или да у потпуности изостају.
​ Нереис има двогране параподије које се састоје из 1 дорзалне (нотоподијум –
notopodium) и 1 вентралне гране (неуроподијум - neuropodium). На свакој од њих се
налазе бројне хете (чекиње) од којих је једна нарочито снажно развијена и
подупире гране параподије – ацикула (acicula).
​ На обе гране параподије се налази по 1 израштај – цирус (cirrus) који на дорзалној
грани има чулну и респираторну функцију (cirrus dorsalis), а на вентралној само
чулну функцију (cirrus ventralis)
🙣 Објекат: микроскопски препарат попречног пресека кишне глисте (Lumbricus terrestris) у нивоу
средњег црева
🙣 СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Издужено тело цилиндричног облика, зашиљено на предњем и дорзо-вентрално
спљоштено на задњем крају тела. Подељено је на велики број сегмената и главени
регион није уочљив.
​ Протосомијум (protostomium) – предусни део испред полумесечинастих уста са
вентралне стране тела
​ Перистомијум (peristomium) – први телесни сегмент
​ Пигидијум (pygidium) – последњи телесни сегмент који носи анални отвор
​ На сваком сегменту постоји 4 пара хета које су смештене у нарочитим џеповима
телесног зида, а имају улогу у локомоцији.
🙣 ИНТЕГУМЕНТ:
​ Чине га кутикула и једнослојни епидермис. Кутикула је на површини, танка је и
беструктурна. Испод ње се налазе епидермске, беланчевинасте, слузне и чулне
ћелије. У основи епидермиса се налази подепителска ламина (lamella
subepithelialis).
🙣 МУСКУЛАТУРА:
​ Испод епидермиса се налази слој кружне мускулатуре са израженим мишићним
влакнима која се протежу кружно у односу на уздужну осу тела. Испод овог слоја је
слој уздужне мускулатуре са влакнима груписаним у снопиће који се пружају
паралелно у односу на уздужну осу тела, а налазе се у коморама од везивног ткива.
Наизменичним контракцијама је омогућено убушивање и кретање унутар
земљишта.
🙣 ЦЕЛОМ (coelom):
​ Простор између телесног зида и црева.
​ Има сопствени омотач перитонеум (peritoneum).
​ У њему се налази целомска течност са амебоидним и другим ћелијама, без органа и
органских система.
​ Паријетални перитонеум (соматоплеура – somatopleura) – слој који належе на
уздужну мускулатуру.
 ​Висцеларни перитонеум (спланхноплеура – splanchnopleura) – слој који належе
на црево.
​ У сваком сегменту постоји по пар целомских мешкова; спајањем перитонеалног
епитела левог и десног мешка истог сегмента настају мезентере (mesenthaerae).
​ Епители целома суседних сегмената належу један на други и чине преграду, септу
(septa, disepiment).
​ Код ове врсте паријетални перитонеум је у виду слоја ниских полигоналних ћелија,
док висцеларни чине издужене, високо-призматичне хлорагогене ћелије (улога у
екскрецији).
🙣 ДИГЕСТИВНИ СИСТЕМ:
​ Усни отвор се налази вентрално на перистомијуму, иза њега је ждрело са снажном
радијално распоређеном мускулатуром. Ждрело се наставља у дуг езофагус
(једњак) у који се бочно, на задњем крају, отварају Монрове жлезде (3 пара
кречњачких жлезда) чији секрет неутрализује хумусне киселине из детритуса.
Езофагус се наставља у жлездани желудац (вољку), он у мишићни желудац, а он
у сегментисано ендодремско средње црево.
​ Интестинум има двојаку функцију:
1 почетни део је специјализован за лучење дигестивних ензима
2 остали део је специјализован за апсорпцију хране
​ Иза средњег цледи кратко задње црево које нема тифлозолис и које се завршава
аналним отвором.
🙣 ЦРЕВО:
​ Снабдевено је сопственом мускулатуром, па је перисталтика независна од
контракција телесног зида, а чине је танки слојеви кружних и уздужних мишића.
​ Према лумену се налази један слој издужених ендодермских ћелија са трепљама
које се трође, па њихова базна тела формирају цревну „кутикулу“.
​ Са дорзалне стране на попречном пресеку је олучасто удубљење – тифлозолис
(typhlosolis) који лумену црева даје потковичаст изглед, а улога му је у повећању
активне апсорпционе површине црева. Хлорагогене ћелије испуњавају и удубљење
тифлозолиса
🙣 ТРАНСПОРТНИ СИСТЕМ:
​ Затворен и грађен од 2 уздужна крвна суда (дорзалног и вентралног).
​ Дорзални крвни суд (vas dorsalis) је изнад црева, а у њему тече крв од задњег ка
предњем крају тела. Од њега полазе мањи сдови ка зидовима црева где се гранају
међу ћелијама епитела и мускулатуре и образују цревни синус
​ Дуж тифлозолиса се пружа крвни суд тифлозолиса који се у сваком сегменту спаја
са дорзалним судом
​ Вентрални (трбушни, супранеурални) крвни суд (vas ventralis) је са вентралне
стране и у њему крв тече од предњег ка задњем крају тела. Спојен је са дорзалним
путем бочних крвних судова.
​ Бочни крвни судови су у сегментима од 7. до 11. проширени и контрактилни –
срца. Њиховом, као и контракцијом дорзалног суда се врши циркулација.
🙣 РЕСПИРАЦИЈА:
​ Целом површином тела
🙣 ЕКСКРЕТОРНИ СИСТЕМ:
 ​ Изграђен је од метанефридија (metanephridiae) које су метамерно распоређене и
богато снабдевене крвљу.
​ Метанефридије – цевчице које су отворене на оба краја. По пар постоји у сваком
сегменту осим у прва 3. Састоје се од пресепталног и постсепталног дела.
​ Пресептални део почиње трепљивим левкастим отвором – нефростомом
(nephrostom) који се отвара у целом и од кога полази одводни канал управљен
уназад. Пробија зид дисепиментра и прелази у следећи сегмент где се наставља у
постсептални део.
​ Постсептални део – јако дугачак, изувијан и образује петљу. У свом задњем делу
прелази у задебљали жлездани канал који се проширује у мокраћни мехур и излива
одатле у спољашњу средину преко нефридиопоре која је у близини вентралних
хета.
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ:
​ Лествичаст – изграђен је од надждрелне ганглије, околождрелног нервног
прстена и вентрално положене нервне лествице. У сваком сегменту је по пар
крупних ганглија спојених кратким комисурама, а ганглије суседних парова
конективима. Од сваке од њих ка боковима полазе по 3 нерва
🙣 ПОЛНИ СИСТЕМ:
​ Хермафродити
​ Смештен је у предњем делу тела на 32. до 37. сегменту у виду жлезданог задебљања
– клителума (clitellum).
🙣 Представници:
I Nereis sp. – на последњем сегменту су 2 израштаја cirri anales
II Spirographis sp. – шкрге су у спиралним низовима, а живе у правим, кожастим цевчицама
III Lumbricus terrestris
IV Hirudo medicinalis – тело је дорзо-вентрално спљоштено и зашиљено на оба краја

21. PHYLUM MOLLUSCA – МЕКУШЦИ

🙣 Билатерално симетричне, несегментисане шизоцелне протостомије које су углавном акватични

организми.
🙣 Поседују кречњачку љуштуру коју лучи плашт (кожни набор који према телу формира
плаштану дупљу)
🙣 Локомоторни орган је стопало (мишићни орган са вентралне стране тела.
🙣 Класе:
I Polyplacophora (хитони)
​ Љуштура је са дорзалне стране и саграђена је од 8 покретно спојених плочица
поређаних у низу. Стопало је широко и пљоснато. Искључиво морски организми.
​ Представници:
1 Chiton sp. – плочице са израженом ребрастом скулптуром
II Gastropoda (пужеви)
 ​ Имају асиметричну грађу, главу јасно одвојену од трупа, добро развијено пљоснато
стопало и једноделну спирално увијену љуштуру која понекад може бити
редукована.
​ Калцификовану љуштуру лучи плашт (модификовани део интегумента) процесом
таложења кристала СаСО3 у органски матрикс, конхиолин.
​ Код неких врста љуштура је планспирално увијена (сви увојци су у истој равни),
док је код других конусног облика. Површина љуштуре може бити глатка или да
поседује израштаје (бодље, туберкуле).
​ Најбројнија класа
​ Има и терестричних врста
​ Апекс (арех) – врх љуштуре
​ Представници:
1 Murex sp. – морски пуж са трноликим и кврголиким израштајима на
љуштури. Гротло је овално са назубљеном спољашњом и глатком
унутрашњом ивицом.
2 Helix sp. – виноградарски пуж; гротло је велико, а на завојцима се налазе
радијалне бразде.
3 Lymnaea sp. – барски пуж; очи су у основи тентакула; љуштура је зашиљена
са широким гротлом. Прелазни домаћин великог метиља
III Scaphopoda
​ Љуштура је конусног облика, а из њеног ширег дела вире глава и стопало
​ Живе заривене у меку подлогу морског дна.
​ Представници:
1 Dentalium sp. – слонов зуб; љуштура беле боје са ружичастим уздужним
тракама
IV Bivalvia (шкољке)
​ Бочно спљоштено тело, глава одсуствује, стопало је секиричасто, а плашт се састоји
из 2 набора. Искључиво акватични организми
​ Љуштура је дводелна (састоји се из 2 капка који су по правилу једнаки по величини
и облику, са изузецима).
​ Умбо (umbo) – најиспупченије место на капку уједно и најстарији део љуштуре.
​ На љуштури се уочавају нараштајне линије (слојеви годишњег прираста).
​ Са унутрашње стране љуштуре је седефасти слој.
​ Представници:
1 Mytilus edulis – дагња; шиљати предњи крај љуштуре
2 Pecten sp. – капица светог Јакоба; капци исте величине, али неједнаки по
боји и изгледу (десни је јако испупчен, а леви спљоштен и раван). Љуштура
има радијална ребра
3 Unio sp. – речна шкољка; љуштура је на задњем делу сужена и издужена.
Капци су дебели, а умбо издигнут. Брава је са оштрим зупцима, а седеф
сјајан и чист
V Cephalopoda (главоношци)
​ Глава је добро развијена, стопало измењено у ручице и левак. Ганглије
сконцентрисане у мозак. Мехурасте очи сложене грађе.
​ Веома покретни, грабљиви организми, најсложеније грађени мекушци.
​ Искључиво морски организми
 ​ Постоји тенденција редукције љуштуре. Добро развијена спољашња љуштура је
присутна код рода Nautilus ѕр. и она је планспирално увијена и попречним спетама
подељена на коморе које међусобно комуницирају (кроз средину септи и комора
пролази сифон); највећа комора има пространо гротло са телом животиње, а
унутрашњост љуштуре је седефаста.
​ Сипина кост – спољашња љуштура редукована у виду плочице која се током
еволуције спустила у дубље слојеве тела. Има специфичну орнаментуру и поре
испуњене азотом који смањује специфичну тежину животиње.
​ Представници:
1 Nautilus sp. – реликтна врста са билатерално симетричном љуштуром
септирана на коморе. Кроз средину септи пролази сифон. Индијски океан
2 Sepia officinalis – редукована љуштура у виду широке и овалне сипине кости
дорзално постављене. Две ручице (ручице за лов) са пијавкама на врху и 8
краћих тентакула са пијавкама у 4 реда (декаподе). Тело има бочна пераја и
издужено је.
3 Loligo vulgaris – љуштура редукована у виду танке љуспе; пијавке на
тентакулама су дуже у средњем у односу на бочне низове; пераја су у задњем
делу тела и троугласта
4 Octopus sp. – мешколико телобез љуштуре (октоподе); пијавке на
тентакулама у 2 низа
🙣 Објекат: фиксирани материјал речне шкољке Unio sp. / барска шкољка Anodonta sp.
🙣 СПОЉАШЊА МОРФОЛОГИЈА:
​ Тело је прекривено двокапком љуштуром
​ Глава одсуствује
🙣 ГРАЂА ЉУШТУРЕ:
​ Капци су са леђне стране спојени бравом коју чине зупчасти израштаји леђног
краја једног капка који улазе у одговарајућа удубљења на другом капк. Барска
шкољка нема браву
​ Поред браве капке спаја и лигамент од еластичног протеина.
​ Заобљени и краћи крај је предњи, а више сужени је задњи.
​ Најиспупченије место на капцима је умбо и представља најстарији део љуштуре
која расте слободним крајем
​ Присутне нараштајне линије које указују на старост шкољке
​ Унутрашњост је пресвучена седефастим слојем
🙣 МУСКУЛАТУРА:
​ Дуж обода љуштуре су узане плаштане линије које су трагови прилепљивања
плаштаних мишића.
​ Предњи крај:
1 предњи адуктор љуштуре (adductor)
​ Педални мишићи
2 предњи ретрактор (retractor) – горњи
3 протрактор стопала (protractor)
​ Задњи крај:
1 задњи адуктор љуштуре
2 задњи ретрактор стопала
​ Адуктори – затварачи љуштуре
 ​ Протрактор – покреће стопало унапред
​ Ретрактор – покреће стопало уназад
🙣 ПЛАШТ:
​ Препокрива тело са дорзалне стране и са бокова. Плаштани покривач на боковима
прелази у леви и десни плаштани набор који се са вентралне стране завршава
слободно.
​ На задњем делу образује сифоне: леђни (одводни, клоакални) глатких обода и
трбушни (доводни) оивичен прстоликим наставцима.
​ Плаштана дупља – између плаштаних набора и тела у којој су смештене шкрге,
изводи полног, екскреторног и цревног система и стопало које је зашиљеним крајем
управљено ка предњем крају тела. Може се кретати или убушивати у подлогу тако
да вире само сифони.
🙣 ШКРГЕ
​
Ламеларне (решеткасте) грађе
​
Свака шкрга () се састоји од 2 полушкрге () настале срастањем усходне
(спољашње полушкрге окренуте ка површини капка, а унутрашње ка телу) и
нисходне ламеле (полушкрге постављене једна ка другој).
​ Ламеле су изграђене од шкржних нити (филамената) међусобно повезаних
попречним преградама. Узлазни и низлазни део сваке нити су такође повезани те
шкрге тако добијају решеткасту структуру. Шкржни филаменти и преграде су
прекривени респираторним епителом.
​ У основи спољашњих нисходних ламела је спољашњи шкржни канал, а у основи
унутрашњих унутражњи шкржни канал. Канали се са предње стране слепо
завршавају, а у задњем делу се спајају са каналима супротне стране и дају
клоакални простор који са спољашњом средином комуницира преко одводног
сифона и дорзалног плаштаног отвора
🙣 ПРОТОК ВОДЕ КРОЗ ПЛАШТАНУ ДУПЉУ:
​ Дејством трепаља епитела плашта, шкрга и тела хранљиве честице се прикупљају и
допремају до усног отвора, а вода кроз многобројне ситне отворе на ламелама
продире у унутрашњост шкрга где се одвија размена гасова и преко шкржних
канала доспева до клоакалног отвора, а затим у спољашњу средину.
🙣 ЦРЕВНИ СИСТЕМ
​ Испред усног отвора се налазе усне лопатице (велуми – vellum) чијим радом се
покреће вода доспела у плаштану дупљу и тиме омогућава прикупљање хране
помоћу трепљавог епитела. За усним отвором следи једњак, мешколики желудац
око којег се налази дигестивна жлезда, изувијано црево са тифлозолисом и кратко
задње црево са пукотинастим аналним отвором на задњем крају тела.
🙣 ТРАНСПОРТНИ СИСТЕМ
​ Чине га срце и неколико пари доводних и одводних судова
​ Срце се налази у перикардијалној дупљи (перикардијум) и диференцирано је на
1 комору цевастог изгледа која обухвата задње црево и 2 преткоморе са
мембранозним зидовима лепезастог изгледа.
​ Од коморе полазе предња и задња артерија које се гранају и прелазе у систем
синуса или лакуна.
​ Циркулациона течност: хемолимфа; доспева у срце из свих ткива и органа преко
доводних судова.
 ​ Кроз срце речне шкољке протиче делимично оксигенисана циркулациона течност
🙣 НЕРВНИ СИСТЕМ
​ Првобитни мекушци су имали 4 пара ганглија: церебралне, плеуралне,
висцеларне и педалне ганглије.
​ Комисуре – везе између ганглија сваког пара
​ Конективи – уздужне везе између других парова ганглија
​ Речна шкољка има 3 пара ганглија: церебро-плеуралне, педалне и
висцеро-паријеталне ганглије.
​ Церебро-плеуралне ганглије – испод телесног зида у области усног отвора између
протрактора и предњег адуктора. Повезане су церебралним комисурама. Улога је
у инервацији предњег дела плаштане дупље, предњег адуктора, велума и плашта.
​ Висцеро-паријеталне ганглије – на задњем крају тела испод задњег адуктора.
Крупне и повезане кратким комисурама; са вентралне стране имају изглед
раширених лептирових крила. Улога: инервација задњег дела плаштане дупље,
задњег адуктора, сифона и шкрга
​ Педалне ганглије – у предњем делу основе стопала, Ганглије су троугластог облика
и смештене једна близу друге и повезане кратким педалним комисурама. Улога је
у инервацији стопала
🙣 ПОЛНИ СИСТЕМ
​ Непарна, крупна гонада и 2 кратка гонодукта која се изливају у шкржне канале
​ Полни диморфизам присутан
​ Оплођење: унутрашње
​ Ларва глохидија (glochidia)