1.

СИСТЕМАТИКА (КЛАСИФИКАЦИЈА ЖИВОТИЊА)

Сматра се да је живот на планети Земљи настао прије неколико милијарди година. Током времена настајале
су и нестајале многобројне врсте организама. Рачуна се да данас живи неколико стотина врста биљака и око
1.500.000 врста животиња.
Систематика је једна од најстаријих биолошких дисциплина, а посљедица је настојања човјека да тај
разноврсни и многобројни живи свијет који нас окружује сврста у одређене групе по сродности ради лакшег
изучавања. Зависно од степена развоја науке систематика је пролазила кроз различите фазе јер је користила резултате
сазнања многих других биолошких дисциплина као што су палеонтологија, физиологија живог свијета, ембриологија,
анатомија, генетика, хистологија, биохемија и многе друге. Зато савремена систематика представља једну
мултидисциплинарну науку.
Биосистематика је научна дисциплина која се бави проучавањем разноврсности и узроцима разноврсности
живих бића. Основни задатак биосистематике је да класификује жива бића у одређене групе.
Основна јединица систематике је врста (species). Врста представља популацију или више популација, група
јединки сличних међусобно и са својим родитељима. Јединке унутар врсте имају заједничко поријекло, међусобно се
размножавају и дају потомке. Врста насељава одређену област – ареал. Свака врста означена је научним именом које
се састоји од два имена, како је увео швеђанин Карл Лине 1735. године. Прво име увијек означава род којем врста
припада, а друго име означава саму врсту. Назив врсте попраћен је именом аутора који је први описао врсту и обично
се пише скраћено: Canis familiaris L. Linne (pas).
Име врсте припада аутору који је први пут описао и оно се не смије мијењати. Док су прописи зоолошке
номенклатуре веома строги када се ради о имену врсте, они дозвољавају да се име рода може мијењати и врсте
груписати у нове родове. Према праву приоритета врста добива име под којим је први пут описана. Остала накнадна
имена те врсте називају се синоними и треба их у свим радовима назначити. Нижа систематска категорија од врсте се
разликују у извјесним особинама, а то су: подврста-субспецијес ако се ради о дивљим животињама, ако се ради о
домаћим животињама употребљава се назив пасмине (расе) и варијетета, као на примјер пасмине паса, коња, говеда.
Подврста се означава са три имена: прво рода, друго врсте и треће подврсте. Примјер – у Босни живи подврста змије
шарке и означава се са Vipera berus bosniensis.
Блиске сродне врсте групишу се у вишу систематску категорију род (genus). У истом роду су сродници Canis
familiaris - пас, Canis lupus - вук, Canis vulpes - лисица, Canis aureus-шакал и др. Сродне родове групишемо у
породице (familia), фамилије у редове (ordo) , редове у класе (classis), а класе у коло или стабло (phyllum). Пас Canis
familiaris припада роду Canis, породици Canidae, реду Carnivora, класи Mammalia подколу Vertebrata и колу Chordata.
Према грађи све животиње се дијеле у двије категорије: животиње чије се тијело састоји од једне ћелије која
обавља све животне функције и оне припадају само једном организационом типу Protozoa или праживотиња или
једноћелијских животиња, и животиње чије се тијело састоји од већег, обично огромног броја ћелија које образују
разна ткива и органе мање више сложене, а називамо их Metazoa. Метазое се дијеле на двије групе: животиње са
радијалном симетријом, које имају више равни симетрије и на животиње које имају билетералну симетрију, чије се
тијело може подијелити само једном равни на два симетрична дијела.
Шездесетих година овога вијека предложен је систем класификације живог свијета на пет царстава
америчког биолога Роберта Витакера која је, данас, у савременој систематици прихваћена. То су царства:

1. Monera (прокариотски организми –бактерије, модрозелене алге)

2. Protista (различите групе једноћелијских еукариотских организама, и алге)
3. Fungi (гљиве)
4. Plantae (биљке)
5. Animalia (животиње)

РЕГНУМ (ЦАРСТВО) PROTISTA

Protozoa (једноћелијске животиње)

Праживотиње су најситније, једноћелијске животиње, већином невидљиве голим оком. Њихова тјелесна
организација је релативно једноставна. Тијело праживотиња нема никаквих ткива ни органа и састоји се само од
незнатног дијела протоплазме са једним или више једара. У њиховој протоплазми се врше сви животни процеси као у
тијелима виших животиња: варење хране, дисање, избацивање несварених материја. За обављање ових функција
служе дијелови протоплазме који се називају органеле, оне одговарају органима виших организама. Код многих
протозоа протоплазма је гола и незаштићена, па им је због тога облик промјенљив. Код већине површина тијела је
заштићена танком опном, која се назива пеликула, а која настаје као производ лучења протоплазме, такве животиње
имају сталан облик тијела.
Код протозоа, чије протоплазматично тијело није заштићено површинском опном, као што је случај код
амеба, узимање хране и избацивање несварених састојака врши се цијелом површином тијела. Међутим код оних
чије је тијело заштићено опном, за узимање хране постоји посебан орган који одговара устима вишећелијских
организама, а назива се (цитостом), док се несварени састојци избацују кроз цитопиг. Код већине праживотиња, у
унутрашњости протоплазме се повремено образују мјехурићи испуњени течношћу који садрже различите ферменте.
Ова проширења се називају вакуоле и у њима се врши варење хране (хранљиве вакуоле). Код праживотиња постоје и
контрактилне вакуоле, чијим се наизмјеничним скупљањем и ширењем из организма избацују сувишне материје.
Највећи број протозоа су хетеротрофне животиње. Најпримитивнији облици су аутотрофни, јер слично
биљкама, имају способност да врше процес фотосинтезе тј. да из неорганских материја стварају органске.
Праживотиње се крећу помоћу разноврсних цитоплазматичних израштаја који се налазе на површини тијела,
као што су: трепље (цилије), бичеви (флагеле) те „лажне ножице“ (параподије). Већином су солитарне (усамљене)
врсте, али је знатан број и колонијалних облика.
Размножавају се полно и бесполно. Бесполан начин диобе се углавном одвија простом диобом или
пупљењем.
Протозое живе у слатким и сланим водама те на влажним мјестима различите природе. Многе врсте
паразитирају на вишећелијским организмима, а код вишећелијских организама изазивају тешке заразне болести. Код
човјека то су нпр. срдобоља, болест спавања, маларија итд.
Организациони тип Protozoa обухвата велики број разноврсних група, које су по неким карактеристикама, а
посебно по начину кретања и размножавања су груписане у 4 типа: SARCOMASTIGOPHORA, MASTIGOPHORA,
SPOROZOA и CILIOPHORA.
Класа амебе (SARCODINA), припада типу SARCOMASTIGOPOHORA, а обухвата организме који се крећу
помоћу псеудоподија или лажних ножица.Међу амебама најпозантије су обична амеба (без пеликуле) и амебе које
стварају љуштуре које изграђују поједине кречњачке формације. Од слатководних амеба које изграђују љштуре
познате су: Testacea и Heliozoa, а од морских Foraminifere и Radiolariа.
Међу једноћелијским организмима срећу се многи паразитски облици који могу изазвати различите болести
човјека и животиња. Навешћемо неке паразитске облике који могу бити значајни за агрономе.
Од паразитских врста кола амеба најопаснија је врста Entamoeba dysenteriae узрочник амебне дизентерије.
Живи у танком и дебелом цријеву човјека, рјеђе пса и мачке. Продире испод цријевне слузокоже гдје се интензивно
размножава и на тај начин повређује цријевну слузокожу, ствара гризлице у зиду цријева. Крвним путем из зида
цријева доспијевају до јетре гдје образују нова жаришта. У цријевној дупљи се обавијају опном градећи цисте које се
заједно са изметом избацују вани и расијавају се.
Бичари укључују велики број врста које се крећу помоћу бича (fllagetum). Бичева може бити један или више.
Тип бичара бухвата једноћелијске, колонијалне, слободноживуће и паразитске облике.
Међу врстама типа бичара срећу се многи паразитски облици. Trichomonas foetus, живи у полним органима
крава и бикова. Mоже да доведе до стерилитета, или побачаја плода. Заражени бикови се морају избацити из
приплода јер се преноси парењем. Усну дупљу насељава T. bucalis, дебело цријево T. hominis и T. vaginalis женске
полне органе човјека.
Trypanosoma aquiperdum, напада коње и магарце код којих доводи до сифилиса копитара. Болест траје до
двије године и завршава се смрћу. Најсигурнији начин за уништавање ове болести је кастрација обољелих јединки.
Trypanosoma gambiensе изазива код човјека и неких мајмуна тешку и смртоносну болест спавања. Почиње
нападима грознице који се правилно понављају, а затим натекну лимфни чворови, слезина, долази до одузимања
појединих дијелова тијела, психичког поремећаја и неодољиве жеље за спавањем. У то вријеме у крви човјека се
налазе покретне трипаносоме. Болест је раширена у тропској Африци и подудара се са географским
распрострањењем муве Glossina palpalis, која преноси ову трипаносому.
Lеishmania donovani живи у слезени, јетри, лимфним чворовима, коштаној сржи, бубрезима, сјеменицима и
другим органима код човјека, пса и мачке. Изазива болест „кала-азар“ или црну грозницу. Преносилац паразита су
инсекти из рода Phlebotomus-папатача, па се зове и папатачка грозница.

Типу SPOROZOA припадају паразитске животиње које у развићу пролазе кроз стадијум споре. Eimeria zurni
припада колу Sporozoa и породици Eimeridae, а изазива кокцидозну дизентерију код говечета, а нарочито код телади
до двије године, живи у говечету, нарочито у тијелу телади до двије године старости. Болест је веома честа у току
кишних љета, а говечад се заразе пијући воду или пасући влажну траву.
 Eimeria avium, живи у епителу цријева домаће живине и многих дивљих птица. Постоје еимерие које
нападају свињу, магарца, пса, мачку, овцу и шест врста које су паразити птица.
Toxoplasma изазива код животиња и човјека опасно обољење токсоплазмозу. Изазивач обољења је
Toxoplasma gondii. У развоју ове врсте постоје два домаћина, дефинитивни и прелазни. За сада се зна да је
дефинитивни домаћин мачка и јш двије фелиде. Прелазни домаћини могу бити многобројни сисари и птице.
Врсте рода Plasmodium паразитирају у еритроцитима проузрокујући маларију. Најраспрострањенији
изазивач маларије је Plasmodium vivax. Проузроковаче маларије на човјека преносе комарци из рода Anopheles.
Паразит се развија бесполно у човјеку а полним путем у маларичном комарцу. Човјек се зарази спорoзоитима које
при убоду комарца са пљувачком продру кроз епител крвних судова у крв човјека. Ови ступњеви се умножавају,
прелазе у друге облике. гдје се образују шизонти. Нападају црвена крвна зрнца гдје расту, хране се њиховим
садржајем и доводе до прскања еритроцита. Из еритроцита се ослобађају токсичне материје које код обољелих особа
изазивају високу температуру и друге тегобе са могућим смртним исходом.
Sarcocystis tenella напада овце и козе, налази се у влакнима попречно-пругастих мишића.
Sarcocystis miesheriana нападају мишиће свиња.

ВИШЕЋЕЛИЈСКЕ ЖИВОТИНЈЕ (METAZOE)

Вишећелијске животиње се дијеле на PARAZOA и EUMETAZOA. PARAZOA су најпримитивније

вишећелијске животиње, дијеле се на тип PLACOZOA и SPONGIA. Плакозоа обухватају малу групу морских
животиња чије тијело подсјећа на амебу.

Тип СУНЂЕРА (SPONGIA, PORIFERA)

Спужве су примитивна група вишећелијских животиња. Спужве су претежно морске животиње, у слатким
водама живи само неколико врста. У морима су широко распрострањене почевши од приобалног подручја па све до
највећих дубина. Одрасле спужве живе претежно у колонијама, везане за подлогу (сесилни организми) и наизглед не
показују никакве особине животиња Примитивна грађа се огледа у томе што им ћелије не образују органе и ткива.
Сунђери су двослојне животиње, тијело се састоји од спољашњег слоја ектодерма и унутрашњег ендодерма. Између
њих налази се пихтијаста маса – мезоглеја. Вањски тјелесни зид је избушен ситним рупицама или порама кроз које
улази вода са раствореним кисиком и хранљиве материје. Вода заједно са отпадним материјама излази кроз велики
отвор (оскулум). Унутрашњу шупљину сунђера (спонгоцел)облажу ћелије са бичевима (хоаноците). У мезоглеји
налазе се различити ћелијски елементи: ћелије које образују скелет, покретне амебоидне ћелије, полне ћелије итд.
Вода заједно са отпадним материјалом, избацује се кроз велики отвор који се налази на горњој страни тијела.
Сунђери се размножавају бесполно – пупљењем, фрагментацијом и унутрашњим пупољцима (гемулама) и
полно – стварањем полних ћелија (јаја и сперматозоида). Одликују се посебно израженом регенерацијом. Гемуле
служе за преживљавање неповољних спољашњих услова у току зиме.

Сунђери имају скелет који се код већине врста састоји од малих елемената различитог облика. Скелет
сунђера може бити грађен од органске материје – спонгина или од иглица (спикула) неорганског поријекла.

.
Класификација сунђера изведена је према типу скелета. На основу тога разврстане су на три класе:
кречњачки сунђери (CALCAREA), стакласти сунђери (HEXACTINELLID) и силикатни сунђери (DEMOSPONGIA).
Кречњачке сунђере одликује присуство скелета од калцијум карбоната. Овој групи припадају
најпримитивнији облици, малих димензија, који искључиво живе у мору. Тијело стакластих сунђера прожето је
силикатним иглицама које личе на танке стаклене нити и често формирају јединствену решетку. Живе у морима.
Демоспонгије имају скелет од силицијум-диоксида или спонгина (код неких врста комбиноване су обје врсте
материјала. Ово су колонијални облици и претежно живе у мору.
Сунђери се скупљају и користе за купање и чишћење предмета. Комерцијалне врсте сунђера нарочито су
бројне у приобалним подручјима тропских и субтропских мора.

EUMETAZOA
Eumetazoa су праве вишећелијске животиње са формираним ткивима, органима и системима органа.

ДУПЉАРИ (COELENTHERATA)
 Дупљари обухватају многобројне и врло разноврсне облике који готово искључиво припадају морској фауни.
Код њих се први пут у животињском свијету појављују ткива, органи и системи органа (цријевни, мишићни и чулни).
Општа какрактеристика дупљара је да сви имају зрачну симетрију (радијалну симетрију).. Њихов тјелесни зид је
састављен од два слоја, спољашњи (ектодерм) сачињава кожни епител у коме су смјештене жарне ћелије, и
унутрашњи (ендодерм) има улогу органа за варењеи облаже цријевну дупљу. Између њих се налази средњи слој
(мезодерм) који је врло слабо развијен. Унутрашњост тијела ових животиња има облик једноставне или разгранате
дупље која се назива працријево или целентерон. Примарно функционише као орган за варење хране и разношење
хранљивих материја по тијелу. Осим тога, у ову дупљу се избацују несварени дијелови хране, као и остали
екскреторни продукти. Веза дупље са спољашњом средином остварује се само преко једног отвора који служи за
узимање хране и избацивање несварених материја. У ектодерму имају нарочите жарне ћелије (книде), које им служе
за лов и одбрану од непријатеља. Дисање и излучивање се одвија преко површине тијела. Нервни систем дупљара је
дифузно граде га разбацане нервне ћелије повезане неуритима. распоређен по цијелом тијелу (полипи) или образује
нервне врпце (медузе).
Дупљари се јављају у два различита облика: као полипи, причвршћени за подлогу и као слободно пливајуће
медузе. У животном циклусу многих дупљара ова два облика се смјењују. Размножавају се полним и бесполним
путем. Већина врста су одвојених полова. Бесполни начин размножавања је пупљење, а полни се образује стварањем
полних ћелија. Ови видови размножавања се најчешће одвијају наизмјенично, што значи да је код дупљара присутна
смјена генерација.
Дупљара обухвата врсте које припадају типу CNIDARIA и CTENOPHORA.

Економски значај дупљара је незнатан. Од неких врста особито црвеног корала, израђују се разноврсни
накити и украси.
Тип: ЖАРЊАЦИ (CNIDARIA) обухвата класе: HYDROZOA, SCYPHOZOA и ANTHOZOA .

ПАРЕНХИМАТИЧНЕ ГЛИСТЕ (PLATODES)

Паренхиматичне глисте су најједноставније билетерално симетричне животиње. Као посљедица активног

начина кретања развијен је главени регион у коме су концентрисане нервне и чулне ћелије. Немају тјелесну дупљу,
простор између органа је испуњен паренхимом. Дисање се одвија цијелом површином тијела. Први пут се код
Platodes јављају органи за излучивање типа протонефридија. Групи Platodes припадају типови PLATYHELMINTHES
и NEMERTINA.

Тип: ПЉОСНАТЕ ГЛИСТЕ (PLATYHELMINTHES)

Пљоснати црви су животиње билетералне (двобочне) симетрије, које се одликују специфичном тјелесном
организацијом. Немају тјелесну дупљу. Тијело им је пљоснатог, листоликог или тракастог облика, састављено од три
слоја. Спољашњи слој чини неку врсту „кожно-мишићне вреће“. Цјелокупна унутрашњост тијела је испуњена
везивним, паренхиматичним ткивом. Цријевни канал почиње усним отвором: само цријево је мање више разгранато и
већином без аналног отвора. Код неких паразитских облика цријево уопште не постоји. Нервни систем је врпчаст,
најчешће састављен од двије уздужне траке, од којих се гранају живци по цијелој унутрашњости тијела. Код
пљоснатих глиста се, по први пут у еволуцији, јављају најједноставнији органи за излучивање (протонефридије). Оне
се састоје из јако разгранатих цјевчица, које својим огранцима улазе у све дијелове тијела животиње. Почетни
крајеви екскреторних цјевчица које имају прамен трепаља упија течни екскрет из околних ткива и потискује га кроз
каналиће напоље. Циркулаторни органи и органи за дисање код ових животиња не постоје.
Пљоснате глисте су најчешће хермафродити. Њихови полни органи су веома сложени и заузимају највећи
дио унутрашњости тијела. Код паразитских облика, полни органи потискују готово све остале. Развиће у већине
облика је врло сложено: постоји смјена полне и бесполне генерације, а и промјена домаћина.
Описано је око 5000 врста ових животиња. Међу њима постоје слободно живуће форме, које насељавају
слатке и слане воде, а велики број врста паразитира на животињама и човјеку.
С обзиром на неке битне карактеристике, пљоснате глисте су сврстане у три класе: трепљасте глисте
(TURBELLARIA), метиљи (TREMATODES) и пантљичаре (CESTODES).
Трепљасте глисте или вирњаци су широко распрострањене мале животиње које живе у слатким водама и
мору, неке међу њима су паразити. Површина тијела им је обрасла покретљивим трепљама. Ова класа има нешто
више од 1500 врста, међу којима су најбројније рабдоцеле и вирњаци.

Класа: МЕТИЉИ (TREMATODES)

 Тијело им је обавијено јаком кутикулом испод које се налази више слојева мишићних влакана постављених
у разним правцима (кружно, уздужно и диогонално) те је тијело јако савитљиво. Као посљедица паразитизма јављају
се органи за причвршћивање, обично двије пијавке, једна на устима а друга мање више средишња. Пијавке посједују
мишићна влакна која омогућавају да се метиљи причврсте за зид цријева или површину тијела домаћина.
Сви органи трематода показују паразитну деградацију. Простор између органа испуњен је паренхимом.
Органи за варење састоје се из уста окружена пијавком, мишићног ждријела за усисавање хране и једњака који се
рачва у два разграната цријева без аналног отвора. Органи за дисање и крвоток секундарно су редуцирани. Органи за
излучивање су протонефридије. Нервни систем је врпчаст, састоји се од мождане ганглија, одакле полазе парне
нервне врпце попречно повезане међу собом. Чула не постоје код одраслих облика, али се код ларви неких врста
јављају очне мрље. Органи за размножавање су врло сложени. Мушки полни органи се састоје из два сјеменика, два
сјеменовода и једне кесице са полним органом. Женски полни органи се састоје од малог јајника, јајовода и
проширења у коме се задражава рудимент вагине и утеруса, који у свом почетку игра улогу вагине, а отвара се
гениталним отвором. У овај почетни дио утеруса излијева се сперма коју избацује партнер. Јаја се спермом оплођују
по реду по коме су доспјели у утерус. У исто проширење се улијева и одвод жуманчасте жлијезде. Ова жлијезда
изграђује око јајета жуманце или хранљиве материје које служе јајету у првом периоду развића. Јаја се гомилају у
утерусу из кога када сазру бивају избачени у спољашњу средину. Врсте трематода су хермафродити, али, се, по
правилу, врши унакрсна оплодња, нема самооплодње.
Метиљи обухватају више од 3000 искључиво паразитских врста. Неке од њих паразитирају на спољашњим
дијеловима, нарочито шкргама и кожи риба (ектопаразити), док су већина њих унутрашњи (ендопаразити) у готово
свим унутрашњим органима бескичмењака и кичмењака. Изазивају веома тешке заразне болести. Од различитих
врста метиља за пољопривреду су од посебног значаја велики и мали метиљ који паразитирају у жучним каналима
биљоједа и наносе велике штете сточарству. Неке врсте крвних метиља се јављају у цријеву, крви и тјелесној дупљи
људи, а узрокује веома тешка обољења разних органа.
Fasciola hepatica (велики метиљ) је листоликог облика. Одрасли облик живи у жучним каналима овце, а
може и козе, коња, магарца, свиње, зеца а ријетко човјека. Паразит се храни крвљу ових животиња. Полно зреле
оплођене јединке снесу око 30 јаја сваког дана која се избацују преко измета у спољашњу средину. Да би се развиће
јаја наставило потребно је да доспију у воду. Из јајета се у води развија трепљаста ларва - мирацидијум. Да би се
развиће даље одвијало неопходно је да ларва нађе барског пужа-Limnea truncatula (прелазни домаћин) у коме се
развија у спороцисту. Диобом герминативних ћелија у спороцисти се образује редија, а из редија ларвени стадиј
церкарија са репом. Из разорене јетре пужа излази церкарија излази из редија, напушта пужа, у спољашњу средини
плива помоћу репа и причвршћује се за дијелове биљака гдје се учаури (стадиј метацеркарије). Овца или говече пасе
траву и са њом уноси у тијело учаурену меатацеркарију. Када чауру поједе неки домаћин у цријевном тракту развија
се млади метиљ који кроз цријевни зид доспијева у јетру и којој остаје до полне зрелости (Сл.34)
 Слика 34. Развојни циклус великог метиља. а: полно зрели домаћин у јетри домаћина; б: сложено јаје; ц:
ларава (мирацидијум); д и е: одрасла спороциста; д: са церкаријама; е: са редијама (постали партеногенетским путем
у унутрашњости); г: церкарија која је доспијела у воду; х: учаурен млади метиљ у води или другом посредном
домаћину. (Кин)

Dicrocoelium lanceolatum (мали метиљ), мањи је од великог метиља, тијело је провидно и копљасто. Живи у
јетри овце и других животиња које нападају, развиће је исто као код великог метиља, али су прелазни домаћини
сувоземни пужеви. Избачену церкарију требају да поједу мрави гдје се у њима врши претварање у метацеркарију,
која је једина заразна за овце. Овце пасући поједу мраве. Мање је опасан великог метиља.

Класа: ПАНТЉИЧАРЕ (CESTODES)

Пантљичаре су такође унутрашњи паразити. Оне су стални паразити без слободне фазе живота, те показују
много јачу деградацију тијела. Одрасле јединке живе у цријеву разних кичмењака, док се млади ступњеви јављају у
тјелесној дупљи и различитим органима (најчешће јетри и мишићима), како бескичмењака, тако и кичмењака. Тијело
се састоји из сколакса – главе, врата и проглотиса – сегмената. Глава служи само као орган за причвршћавање и
садржи вијенац пијавки или пијавке и мале кукице. Врат је узак. На њему су попречним линијама означени будући
проглотиси. Цијели остали дио се састоји из добро развијених проглотиса, задњи зрели проглотиси отпадају а нови
се формирају из врста пупљењем.
Тијело је обмотано кутикулом испод које су два слоја мишића, који омогућавају лако црволико кретање.
Између органа унутрашњост тијела је испуњена мезенхимом.
Дисање се обавља цијелом површином тијела. Немају органа за варење и хране се апсорбујући цијелом
површином тијела. Систем органа за дисање не постоји. Органи за екскрецију су протонефридије које се састоје од
јако разгранатих каналића са терминалним трпљастим ћелијам. Нервни систем се састоји од двије ганглије и двије
издужене нервне врпце са огранцима у проглотисима (врпчасти нервни систем).
Описано је више од 1500 врста пантљичара. Најпознатије међу њима су: свињска, говеђа и псећа које
паразитирају у човјеку, а чији су прелазни домаћини свиња, говече и пас. Од свих ових врста, за човјека је
најопаснија пасја пантљичара (ехинококус), а особито је честа код народа Сјевера (Исланд, Сибир). Многе друге
пантљичаре изазивају тешка обољења оваца, говеда и коња.
Најважније и најопасније врсте цестода су: свињска, говеђа и псећа.

Tenia solium - свињска пантљичара, одрасли облици живе у танком цријеву човјека, а ларве се развијају
нарочито у свињи, али и у псу и другим врстама сисара. Тијело је састављено од 700-1000 чланака. Сколекс-глава
има 4 пијавке и два вијенца кукица. Почевши од врата проглотиси су све веће. У њима се развијају мушки и женски
полни органи. Послије оплођења стварају се огромне количине јаја која се нагомилавају у утерусу који испуњава
цијели зрео чланак. Зрели чланци избацују се фекалијама из тијела. Са изметом се избацује вани и млади ембрион
који ствара око себе чврсту радијарно пругасту љуштуру. Када свиња поједе јаје пантљичаре са ембрионом оно
долази до желудца, излази из опне и кроз дијелове цријева доспијева гдје се ембрионална љуштура раствара и из ње
излази ларва која има 6 кукица (хексаканта). Помоћу кукица ларва продире у цријевни зид, доспијева у крвне судове
и бива крвљу однешена до мишића, јетре, мозга, гдје се усади и развије у други ларвени ступањ, бобицу са
шупљином коју испуњава течност. Зид бобице образује зачетак главе пантљичаре у облику цијеви, на коме су пијавке
и вијенац кукица. Човјек се зарази бобицом пантљичаре ако једе бобичаво месо. Ако бобица доспије у цријево новог
домаћина, глава пантличаре се изврће као прст рукавице; остатак мјехура бобице бива одбачен и са задњег краја
главе почињу да израстају први тјелесни чланци – проглотиси. На тај начин завршава се метаморфоза са једном
промјеном домаћина (Сл.35).

Tenia saginata-говеђа пантљичара живи у танком цријеву човјека, а ларве у говечету, али у овци и кози.
Сколакс је крушкастог облика и садржи само 4 пијавке. Развиће говеђе пантљичаре је слично развићу свињске
пантљичаре.
Еchinococcus granulosus је псећа пантљичара или клобучара изазива опасну болест ехинококозу. Одрасли
паразити живе у танком цријеву пса, а ларве у тијелу свиње, оваца и говеда. Човјек се најчешће зарази милујући
зараженог пса на чијој длаци се налазе јаја ехинококуса. Ларва псеће пантљичаре је у облику мјехураа а у себи
садржи велики број пантљичара. Има два реда кукица и свега два до три чланка, од којих је само посљедњи зрео.
Ларва најчешће доспијева у јетру, срце, плућа и мозак. Болест је врло опасна, ларва споро расте и може проћи дуго
година да човјек не зна да је заражен
 Слика 35. Развојни циклус свинјске пантлјичаре. Дијелови тијела пантљичаре; а: глава-сколекс; б:
проглотиси са полном зрелим мушким апаратом; ц: даље смјештени проглотиси са женским апаратом; д: утерус
испуњен јајима; е: ембрион у љуштури; ф: ослобођена ларва хексаканта; г: бобица у мишићу; х: бобица са
извраћеном главом; и: млада пантљичара. (кин)

Тип НЕМЕРТИНА (NEMERTINA)

Нмертине су паренхиматичне пљоснате глисте са прогресивним усложњавањем тјелесне грађе и развојем сложених
органских система. Значајне су за еволуцију животиња јер се код њих први пут јавља крвни систем (затворени крвни
систем) и комплетан цријевни систем (предње, средње и задње цријево са аналним отвором)
Коло: Nematoda (ваљкасте или обле глисте).

ВАЉКАСТИ ЦРВИ (PSEUDOCOELOMATA)

Ови организми се одликују присуством тјелесне дупље псеудоцелома. Дупља је испуњена течношћу. У
псеудоцеломској течности је смјештен цријевни систем и полни органи са одводима. Цријево је спојено са тјелесним
здом код усног и аналног отвора, а цијелом дужином је уроњено у псеудоцеломској течности. Псеудоцеломска
течност има транспортну улогу, а код неких врши улогу хидроуличког скелета. Немају крвни систем. Од ове групе
најзначајнији представници су тип ROTATORIA који обухвата ситне организме (зоопланктон), важне чланове ланаца
исхране водених екосистема и тип NEMATODA.

ВАЉКАСТЕ ГЛИСТЕ (NEMATODA)

Тијело ваљкастих глиста је на попречном пресјеку округло, а иначе вретенасто, кончасто, на врху зашиљено.
Претежно су малих димензија, дужине од неколико милиметара до неколико центиметара, а само мали број
представника достиже дужину до 1 m. Тијело им је једноставно и несегментисано.
Површина ваљкастих глиста обложена је дебелим кутикуларним слојем. Испод коже налази се мишићни слој
састављен од глатких уздужних влакана. Испод тјелесног зида је унутрашња шупљина (псеудоцелом), испуњена
течношћу. Цријевни систем је у облику једне праве цијеви, која почиње устима, а завршава се аналним отвором.
Усна дупља је обложена кутукулом, прилагођна за пробијање тијела домаћина, на њу се наставља трограно ждријело
и цријево. Предњи дио цријева је мишићав и служи као пумпа за усисавање. Нервни систем је врпчаст, састоји од
околождријелног прстена од којег полазе нервне врпце (најразвијеније су леђна и трбушна) међусобно повезане
попречним нервним влакнима. Екскрециони систем је најчешће састављен по типу протонефридија, цјевчица
жљезданог поријекла. Нематоде, посебно слободноживеће, имају многобројне чулне органе у облику чекиња и
папила. Неке врсте водених нематода имају пар веома једноставних очију.
Ваљкасте глисте су готово искључиво раздвојених полова, са обично израженим полним диморфизмом
(мужијаци су обично ситнији од женки). Неки представници су хермафродити, а рјеђе се јављају партеногенетски
начин размножавања.
Полни органи нематода грађени су врло једноставно. Женски полни органи су дугачки кончасти јајници од
којих воде дуги јајоводи у два дуга утеруса, а ови у вагину.Почетни дио утеруса представља складиште
сперматозоида. У утерусу се скупљају јајне ћелије и одвија ембрионално развиће. Мушки полни апарат се састоји од
непарног кончастог сјеменика, широког сјеменовода који је изувијан и шири се у сјемену кесицу, чија је функција
прикупљање сјемена. Оплођење је унутрашње, немају ларвених ступњева, млади личе потпуно на одрасле.
Ова група обухвата више хиљада врста распрострањених у свим крајевима свијета. Обично имају слободан
начин живота у морима и слатким водама, а многе паразитирају у човјеку, животињама и биљкама. Откривено је
више од 50 врста ваљкастих глиста паразита у човјеку, неке од њих су безазлене, док већина изазива озбиљна
обољења. Најпознатије међу њима су: човјечија глиста (паразит у танком цријеву), филарија (изазива зачепљење
лимфних судова, тзв. „слоновска болест“), рударска глиста (Ancylostoma duodenale), бијела глистица, трихина и
друге. Познати биљни паразити су Anquina tritici, изазива трулеж зрна пшенице и Heterodera schachti пштеећује
коријен шећерне репе и смањује садржај шећера.
Аscaris lumbricoides – човјечија глиста, паразитира у танком цријеву човјека, свиње, овце, говечета и пса.
Увлачи се у слузокожу танког цријева одакле попут пумпе сише храну. Женке се развијају из јаја након избацивања
изметом у спољашњу средину. Јаја су заштићена двоструком опном. Човјек се зарази пијући загађену воду, једући
недовољно опрано воће и поврће, када са храном унесе јаја са ембрионом. Ембрион пробија зидове цријева и преко
крви доспијева у органе за дисање. У плућима расте, а затим прелази у бронхиоле-трахеје-ждријело-једњак-желудац
и долази до танког цријева гдје од ларви настају полно зреле јединке које се паре и избацују јаја.
Ancylostoma duodenale – рударска глиста је мала глиста. Има једну усну капсулу са два пара јаких кукастих и
једним паром као сјечице оштрих зуба, ждријело за сисање и јако развијене жлијезде које луче фермент који спречава
згрушавање крви. Женке су фиксиране за слузокожу танког цријева, сишу крв и изазивају понекад и крварење.
Плодност женки је велика.
Enterobius vermicularis – бијела дјечија глистица паразитира у танком цријеву човјека гдје долази до
оплођења, мужијак угине, а женке излазе из цријева домаћина, полажу јаја око аналног отвора што изазива свраб и
чешање. Човјек се зарази јајима преко хране и прљавих руку.
Међу њима је, свакако, најопаснија трихина (Trichinella spiralis) којом се човјек инфицира једући заражено
месо дивљих и домаћих животиња у коме се налазе учаурене младе трихине. Живи у танком цријеву човјека, свиња и
других сисара. Оплођене женке увлаче се у зид цријева и рађају живе ембрионе или ларве. Ларве продиру кроз зид
цријева у лимфне судове, па у крвне судове којим се разносе по цијелом тијелу. Задржавају се скоро увијек у
попречно-пругастим мишићима. Ту стварају цисте које живе дуго, чак и више година. Да би се ларва поново
развијала треба је појести један од домаћина.

Нематоде често паразитирају и у разним биљним врстама. Међу њима су најпознатије оне које нападају
културе биљака (шећерна репа, пшеница и др.), наносећи велике штете пољопривредној производњи.

ЦЕЛОМСКЕ ЖИВОТИЊЕ (COELOMATA)

Код ових животиња се између унутрашњих органа налази секундарна тјелесна дупља (целом). Целом је
испуњен течношћу која даје чврстину тијелу и омогућава транспорт. Појава секундарне тјелесне дупље побољшава
метаболичке процесе и доводи до усложњавања тјелесне организације.
COELOMATA се дијеле на PROTOSTOMIA и DEUTEROSTOMIA. У ембрионалном развићу
PROTOSTOMIA од бластопора (ембрионалних уста) настаје усни отвор. У овој групи су мекушци (MOLLUSCA),
чланковите глисте (ANNELIDA) и зглавкари (ARTHROPODA).
DEUTEROSTOMIA обухватају животиње код којих од бластопора настаје анални отвор, а у ову групу
организама спадају бодљокожци (ECHINODERMATA) и хордата (CHORDATA).

PROTOSTOMIA

Тип МЕКУШЦИ (MOLLUSCA)

 Организациони тип мекушаца обухвата бројну и релативно хетерогену групу животиња које се одликују
извјесним заједничким особинама. Као што и само име каже, ове животиње имају меко тијело. Имају примарно
билатерално симетрично тијело која је код многих пужева и још неких мекушаца током еволуције је накнадно
поремећена. Тијело се састоји од главе, утробне кесе, плашта, стопала и љуштуре.
Површина тијела покривена је једнослојним епителом, са многобројним жлијездама које луче велику
количину слузи. Због тога је увијек влажно и љигаво. Мекушци су претежно водене животиње, а живе на влажним
копненим стаништима. Тјелесна дупља им је врло слабо развијена и ограничена само на простор око срца. Предњи
дио је глава коју немају само шкољке. На њој се налази усни отвор и очи, а код неких облика пипци. Већи дио
тијела заузима труп који садржи готово све унутрашње органе (утробна кеса).Међу унутрашњим органима највећи
дио заузима велика јетра. Трбушни дио обухвата један снажан мишићни орган, који се према своме облику и улози
назива стопало, а служи за кретање по подлози. Изнад стопала налази се кожни набор-плашт који обухвата готово
цијело тијело, излучује материјал за љуштуре које штите њихово меко тијело. Између плашта и тјелесног зида
налази се плаштана дупља у којој су смјештени органи за дисање (код водених-шкрге, а копнених-плућа).
Цријевни канал мекушаца је добро диференциран и састоји се од три дијела, међу којима се нарочито истиче
добро развијен желудац. Почиње усним отвором у коме је смјештена радула која је назубљена и служи за стругање
хране. Усна дупља се наставља у ждријело, једњак, добро развијен желудац и цријево које се на задњем крају
плаштане дупље завршава аналним отвором. Само код најпримитивнијих предствника нервни систем је врпчаст, док
је код свих осталих ганглионаран и састоји се од неколико парова добро развијених ганглија, међусобно повезаних
нервним тракама.
Систем циркулације тјелесних течности се састоји од срца и судова, који функционишу као вене и артерије.
Отвореног је типа. Срце се налази на леђној страни и састоји се од једне коморе и једне предкоморе. Судови се
завршавју у систему канала примарне тјелесне дупље, па кажемо да мекушци имају отворен систем циркулације.
Излучивање штетних материја се врши у плаштаној дупљи помоћу метанефридија. Полни органи су добро развијени
и имају веома сложену грађу. Размножавају се искључиво полним путем, а постоје облици са раздвојеним половима
и хермафродити су. Већина их полаже јаја, а има и вивипарних (живородних) врста. Код највећег броја врста развиће
је директно, али постоје и форме са метаморфозом (ларва мекушаца је веома слична ларви анелида, што говори о
њиховој филогенетској сродности). Мекушци су послије инсеката најбројнија група животиња. Описано је више од
100 000 врста мекушаца, разврстаних у четири класе: хитони, пужеви (GASTROPODA), шкољке (BIVALVIA) и
главоножци (CEPHALOCHORDATA).

Класа ПУЖЕВИ (GASTROPODA)

Пужеви су најбројнија класа мекушаца. Насељавају копно, слану и слатку воду. Тијело се састоји од главе
са усним отвором, пипцима са очима, љуштуре и мишићног стопала. Хермафродитни су организми са унакрсном
оплодњом. Виноградарски пуж (Helix pomatia) се користи у исхрани људи, мишићно стопало је богато хранљивим
протеинима, па се организовано врши узгајање пужева на фармам. Пужеви су најбројнији мекушци. Виноградарски
пуж и пужеви голаћи су биљоједи, наносе штету пољопривреди, а нарочито пољски (Limax sp.) и шумски голаћ
(Arion sp.). Барски пуж (Lymnaea truncatula) је прелазни домаћин ларвених ступњева неких метиљ.

Класа ШКОЉКЕ (BIVALVIA)

Шкољке су искључиво водени мекушци, најбројније су у морима, а мање су распрострањене у слатким

водама. Тијело је спљоштено и затворено у љуштуру коју формирају два капка повезана еластичним лигаментима. На
тијелу се разликује љуштура, висцеларна маса, стопало и плашт.Глава је редукована, са усним отвором на предљем
дијелу тијела. Цијењене јестиве врсте шкољки су дагња (Mytilus galloprovincialis) и острига (Ostrea edulis). Познате
слатководне шкољке су слатководна бисерница (Margaritana margaritifera), ријечна (Unio pictorum) и арска шкољка
(Anodonta sp.)

Класа ГЛАВОНОШЦИ (CEPHALOCHORDATA)

Ово су најсложеније грађени мекушци, који искључиво живе у морима. Тијело је грађено од главе и трупа.
Назив класе потиче од тога што је дио стопала око уста претворена у 8-10 ручица са пијавкама којим се припајају за
подлогу или хватају плијен. Од стопала настаје и мишићни лијевак кроз који се избацује вода при кретању у
супротном правцу од млаза воде. Труп је обавијен плаштом. Љуштура већине врста је редукована, као код сипе тзв.
сипина кост. Неке врсте имају присутну мастиљаву кесу са мастилом. На глави су смјештене парне мјехурасте очи
сличне кичмењачким. Познатији представници главоножаца су: хоботница (Octopus vulgaris), сипа (Sepia officinalis),
лигња (Loligo vulgaris).

Тип ЧЛАНКОВИТЕ ГЛИСТЕ (ANNELIDА)

Прстенасте глисте обухватају релативно бројну групу организама. Тијело ових глиста је чланковито и
састоји се већином од великог броја сегмената или чланака. Ови чланци су углавном једнаки па се због тога анелиде
сматрају животињама са хомономном сегментацијом. Сегментацијом су обухваћени и унутрашњи органи и права
тјелесна дупља – целом. На чланцима се налазе чекиње, а код неких кожно-мишићне параподије. Само се предњи,
главени дио тијела, са усним отвором и неким чулним органима, јасно разликује од осталих сегмената, који су,
углавном, међусобно једнаки.
Вањски тјелесни слој прстенастих глиста је грађен од кожно-мишићног слоја који се састоји од кутикуле,
уздужних и попречних мишића. Површина тијела стално је влажна јер кожа лучи слуз. Она спречава испаравање воде
из тијела, омогућава кишној глисти да дише преко коже и штити тијело од повреда приликом проласк кроз земљу.
Унутрашња тјелесна дупља је састављена од већег броја дијелова. Чланковите глисте имају секундарну тјелесну
дупљу (целом). Систем органа за варење је диференциран на предње, средње и задње цријево. Почиње устима, која се
налазе на доњој страни, испод главеног режња, а завршава се аналним отвором на завршетку тијела. Код већине
добро је развијен затворени систем циркулације тјелесних течности. Течност циркулише леђни и трбушни крвни суд
који су повезани попречним крвним судовима. Попречни крвни судови у предњем дијелу тијела имају улогу срца.
Нервни систем је љествичасто-ганглионаран, састоји се од надждријелне и подждријелне ганглије, те чланковито
распоређених нервних чворова и нервних трака које се налазе на трбушној страни. Највећи број ових животиња дише
цијелом површином тијела, а само неке имају израслине у виду шкрга. Екскрециони органи су им метанефридије које
полазе у једном, а завршавају се у другом чланку.
Прстенасте глисте се размножавају полно и бесполно. Код неких врста полови су одвојени, а постоје и многи
хермафродити. Оплодња је обично унакрсна, а само оплодња се дешава веома ријетко. Развиће је директно или путем
метаморфозе (карактеристична ларва зове се трохофора).
Анелиде су веома распрострањене животиње. Живе у слаткој и сланој води, а неке од њих живе у земљи (на
влажним мјестима) и као паразити. Група обухвата 9000 врста. Анелиде се дијеле на три класе: чекињасте глисте
(POLYCHETA), малочекињасти црви (OLIGOCHAETA) и пијавице (HIRUDINЕА).

Чекињасте глисте (POLYCHETA) у највећем броју живе у морима. Веома су разноврна група која обухвата
врсте које живе на дну, заривају се у дно или живе у цјевчицама које саме праве.

Пијавице (HIRUDINЕА) обухватају најсложеније чланковите глисте. Најпознатије међу њима су медицинска
и коњска пијавица, те бројне пијавице које паразитирају на рибама, птицама и сисарима. Већином су ектопаразити,
насељавају водена станишта и земњиште. За лијечење људи користи се медицинска пијвица (Hirudo medicinalis),
може се хранити само два пута годишње.

Класа малочекињаша (OLIGOCHAETA) представља најзначјнију класу чланковитих глиста. Живе најчешће
у слаткој води и земљишту, а рјђе у су морски организми. Овој класи припада кишна глиста (). Врста прави канале у
земљи што је значајно за аерацију, хигроскопна својства и побољшање механичке структуре земљишта. Проласком
кроз цријевни систем кишне глисте, биљни и животињски остаци бивају додатно разложени и укључени у састав
хумуса. На 1 хектар њивског земљишта може бити преко 100 000 јединки. Глиста глибњача (Tubifex sp.) живи у
слатким водама са високим степен органског загађења.

Тип ЗГЛАВКАРА (ARTHROPODA)

Зглавкари сачињавају неупоредиво најмногобројнију и најразноврснију групу животињског свијета. До данас

су научници открили око 1 000 000 врста. По броју врста превазилазе укупан број свих осталих животињских облика.
Насељавају све животне средине. Назив потиче од екстремитета који су чланковити и зглобљени са тијелом. Ноге и
остали екстремитети су такође чланковити, што чини једну од главних карактеристика овог организационог типа
животиња. Екстремитети разних зглавкара су разноликог облика и имају различите функције. На глави су један или
два пара, а називају се антене и имају улогу пипака. Усни апарат такође садржи модификоване екстремитете, који
служе за узимање и уситњавање хране.

Тијело им је билетерално симетрично, чланковито и обично се састоји од већег броја сегмената који су
хетерономни – нису међусобно исти. На тијелу разликујемо три дијела: глава (caput), груди (torax) и трбух (abdomen).
Сваки од њих састоји се од неколико сегмената. Код неких група зглавкара долази до срастања главеног и грудног
или неколико грудних у јединствен главено-грудни регион (пауци и ракови)
На површини тијела се налази једнослојни епидермис који лучи хитинску кутикулу. Хитинска кутикула
представља спољашњ и скелет животиња, који је код неких представника импрегниран кречњачким материјалом.
Хитински слој зглавкара се постепено одбацује и обнавља.
Мускулатура зглавкара је добро развијена и састоји се искључиво од попречно-пругастх мишића. Нервни
систем је љествичасто-ганглионарног типа. Од чулних органа код зглавкара су добро развијене очи. Зглавкари имају
два типа очију, који истовремено могу бити заступљени код једне те исте животиње. Од осталих чулних органа код
зглавкара су добро развијени чуло равнотеже и чуло мириса (нарочито код мужијака), а код неких облика и чуло
слуха.
Систем циркулације тјелесних течности код зглавкара је отворен. Код неких представника ових животиња,
јако је редуциран и срце уопште не постоји. Срце зглавкара је иначе цјевастог облика и смјештено је на леђној
страни, непосредно испод коже. Органи за излучивање су махом измјењене метанефридије. Код инсеката и стонога
излучивање се врши преко Малпигијевих судова, који се отварају у задњи дио цријева. Органи за дисање зглавкара
су различити, а прилагођени су средини у којој живе. Код водених животиња то су шкрге, а код ваздушних трахеје.
Зглавкари су претежно одвојених полова, а код већине облика изражен је полни диморфизам.
Велика група зглавкара раздијељена је у три подтипа: пауколике животиње (CHELICERATA), ракове и
(CRUSTACEА), и UNIRAMIA (Сл. 38).

Подтип ПАУКОЛИКЕ ЖИВОТИЊЕ (CHELICERATA)

Пауколики зглавкари су копнене животиње. Тијело је грађено од главено-грудног дијела који је састављен
од 6 сегмената, трбушног дијела од 12 сегмената и завршног сегмента. На предњем дијелу налазе се четири пара
дугих ногу за ходање, једна пар дугих и један пар краћих пипака. Први пар клијешта (chelicere) служе за хватање
плијена и одбрану, други пар пединални имају различите функције (парењ, хватање плијена), од трећег до шестог
пара су екстремитети за ходање. Већина животиња су грабљивице, плијен варе екстрацелуларно и интрацелуларно.
Пауколике животиње обухватају три каласе од којих је најраспрострањенија клас ARACNIDA. Oва разноврсна група
обухвата три реда шкорпија (Scorpiones), паукова (Aranea) и крпељ (Acarina).
Скорпије су најстарији копнени зглавкари. Препознају се по клијештима и савијеним посљедњим сегментом
трбуха који се завршава оштром бодљом на чијем врху се излива отровна жлијезда. Познат представник је европска
шкорпија (Euscorpius italicus).
Пауци имају клештолике хелицере у чијој основи су отровне жлијезде. У задњем дијелу трбуха су
паучинасте жлијезде чији секрет образује паучину (мрежу) за хватање плијена (углавном инсеката). Сви пауци су
грабљивице. Хране се инсектима, другим пауцима ријетко гуштерима и птицама.
Најчешћи пауци су паук крсташ (Araneus diadematus), баштенски пауци, кућни пауци, цвијетни и лисни.
Отров неких паука је болан за човјека, изазива оток и запаљење. Познати Смртоносан отров лучи црна удовица
(Latrodectus sp.) која живи у приморју Јадранског мора. Пауци имају значајну улогу у копненим екосистемима пошто
регулишу бројност инсеката.
Ред Acarina обухвата крпеље, прегљеве и гриње, то су зглавкари чији су сви тјелесни сегменти срасли, па
тијело подсјећа на овални мјешак. Крпељи живе на земљи, у трави и лишћу. У прољеће и љето нападају човјека и
разне животиње хранећи се крвљу домаћина. У овом реду је заступљен велики број паразитских врста. Познат је
шугарац (Sarcoptes scabiei) који живи у тијелу човјека гдје женк буши канале у које полаже јаја што изазива свраб, то
је шуга. Врсте Ixodes scapularis и I. ricinus-псећи крпељ су домаћини бактерије која код људи може изазвати Лајамску
болест. Штеточине складишта су врсте рода Tyrogliphus, а на биљкама паразитирају представници рода Tetranychus и
других.

Подтип РАКОВИ (CRUSTACEA)

 Ракови су водени зглавкари, становници мора и слатких вода. На тијелу јасно се разликују главено-грудни и
трбушни регион. Оба дијела тијела састоје се из већег броја чланака. Сви ракови имају на глави пар пипака.
Околоусни екстремитети су у служби органа за варење. Ови екстремитети се називају вилицама. Ракови имају три
пара вилица. Први пар се означава као мандибула, а сљедећа два пара се зову максиле. С обзиром да ове животиње
имају два пара пипака и три пара вилица, закључује се да је глава изграђена од 5 потпуно стопљених чланака. Глава
је срасла са грудним дијелом у цефалоторакс. Торакални екстремитети служе углавном за кретање по дну или за
пливање. Ноге су састављене из три основна дијела.
Органи за варење имају облик праве цијеви која почиње усним, а завршава се аналним отвором. Ракови
имају желудац, а многи и преджелудац. Код већине је развијена јетра. Крвоток је отворен. Екскреторни органи су у
виду нефридија.
Ракови имају парне, сложене очи – фацетоване очи које су смјештене на глави, обично на дршкама. Органи
чула додира и мириса налазе се на пипцима, а органи чула равнотеже при основи првог пара пипака. Полови су
углавном раздвојени, развиће је метаморфозом. Дијеле се на ниже (ENTOMOSTRACA) и више ( MALACOSTRACA)
ракове. Нижи ракови живе у слатким и сланим водама. Они су саставни дио зоопланктона, главна су храна рибама и
осталим воденим животињама. Познати облици слатководних ракова су циклопс и дафнија. Многе врсте нижих
ракова живе паразитски на рибама, најчешће на шкргама и кожи.
Виши ракови живе у морима и слатком водама. Ту спадају мокрице које су и копнене и водене животиње.
Врсте које живе у води су рибља храна. Неке врсте су штеточине и нападају листове и приземне дијелове младих
биљака у ницању. У ову групу спадају ријечни рак, јастог, морска раковица који се употребљавају у људској исхрани.

Подтип UNIRAMIA

У овај подтип спада пет класа, од којих су најпознатије Myriapoda (стоноге) и Insecta (инсекти). Имају
једногране екстремитете по чему су добиле име, један пар антена и несегментисане мандибуле које су без израшатаја.

Myriapoda-стоноге

Тијело стонога је издужено и јасно подијељено на главу и труп. Сегментација је хомономна, сваки тјелесни
сегмент носи по пар или по два пара ногу.
Стоноге имају један пар пипака и обично само два пара виличних екстремитета. Неке од ових животиња
имају отровне жлијезде које се излијевају у близини усних екстремитета.
Стоноге су искључиво копнене животиње које дишу помоћу душничких цијеви – трахеја. То је систем богато
разгранатих хитинских цијеви кожног поријекла, чији најфинији огранци допиру до самих ткива и ћелија. Такав
систем омогућује преношење атмосферског кисеоника до свих дијелова тијела.
Екскреторни органи су Малпигијеви судови (преображене нефридије). Стоноге имају обично непарне полне
жлијезде, које се изливају с трбушне стране у предњем дијелу тијела. Развиће им је директно, без преображаја, а
размножавање искључиво полно.
Стоноге се дијеле на више редова од којих помињемо ред Chilopoda, са једним паром ногу на сваком
сегменту и ред Diplopodе, са два пара ногу на сваком сегменту.
Diplopoda живе у земљишту са доста пукотина и од 10- 50 cm дубине. Хране се детритисом. Када падне киша
оне долазе до површине земље по храну, а у топлим и сушним предијелима укопавају се дубоко у земљу. Значај
диплопода за биологију земљишта лежи углавном у њиховој исхрани и преради хране. За пољопривреду су од
посебног значаја врсте мирјапода које се хране живим дијеловима биљке и на тај начин се убрајају у живе штеточине.

Класа Инсекти (Insecta или Hexapodа)

Инсекти обухватају најразноврснију групу животиња, са више од 850 000 (а по неким и милион) врста, по
чему превазилазе укупан број свих осталих животињских облика, од протозоа до кичмењака. Предпоставља се да
постоји и огроман број још увијек неописаних врста ових животиња. Ако се узме у обзир чињеница да се многи
инсекти јављају у огромном броју јединки, онда постају разумљива њихова улога и значај у свеукупној фауни и
природи уопште.
Тијело одраслих јединки састављено је од три јасно одвојена дијела: глава (састављена д 6 стопљених
сегмената), груди и трбух (Сл.39). Друга типична карактеристика инсеката је да увијек имају три пара ногу, по чему
се још називају шестоноге животиње (Hexapodа).
Слика 39. Грађа тијела инсеката

A-глава-cephalon;B-грудни-thorax;C-трбух-abdomen
1-антена; 2-доње оцеле, 3-горње оцеле; 4-oкo; 5-мозак (церебрална ганглија); 6-проторакс; 7-aртерија; 8-трахеје; 9-
мезоторакс; 10-метаторакс; 11-предње крило; 12-задње крило; 13-стомак; 14-срце; 15-јајник; 16-задње цријево; 17-
анус; 18-вагина; 19-нерви (абдоминална ганглија); 20-малпигијеве цјевчице; 21-пилов; 22-канџе; 23-тарзус; 24-
тибија; 25-фемур; 26-трохантер; 27-предње цријево; 28-торакална ганглија; 29-кук; 30-пљувачне жлијезде; 31-
подждријелна ганглија; 32-усни апарат

На глави се редовно налази пар пипака (антена), које могу бити врло различитог изгледа. Усни апарат је веома
сложен и прилагођен начину исхране: грицкање, лизање, бодење, сисање итд.
Сваки од три грудна сегмента носи по пар ногу, које се састоје од пет дијелова. Грудни дио инсеката, по
правилу, носи два пара крила која су на горњој страни другог и трећег сегмента. Код многих инсеката оба пара су
подешена за летење. Код неких инсеката један пар крила је потпуно закржљао (двокрилци: мухе, комарци...), а код
неких и оба (бухе, стјенице, ваши).
Тјелесни зид граде једнослојни епидермис, задебљала трослојна кутикулаподјељена на плоче и снопови
попречно-пругастих мишића. Испод тјелесног зида је тјелесна дупља.
Цријево граде предње, средње и задње цријево. На почетку танког цријева налазе се отвори Малпигијевих
судова, који функционишу као органи за излучивање.
Органи за дисање састоје се од густо разгранате мреже трахеја, чији огранци залазе у све органе и све
дијелове тијела. Отвори ових цијеви се налазе сегментарно распоређени на бочним странама трбуха. И водени
инсекти обично узимају атмосферски ваздух, повремено излазећи на површину воде. Ларве водених инсеката, путем
нарочитих листоликих шкржних творевина, узимају кисеоник из воде.
Систем циркулације тјелесних течности јако је редуциран, у вези је са разгранатом мрежом респиративних
органа. Нервни систем је љествичаст, састоји из главне ганглије (мозак) и трбушног ланца међусобно спојених
ганглија.
Од чула код инсеката су нарочито добро развијени чуло вида (сложене или фацетоване очи омогућавају
мозаичан вид) додира и чуло мириса.
Инсекти су раздвојених полова, са израженим полним диморфизмом. Парни сјеменици и парни јајници имају
допунске жлијезде које имају значај за размножавање. Присутан је копулаторни орган. Оплођење је унутрашње.
Доста честа је партеногенеза (развиће без оплодње). Ендокрине жлијезде инсеката луче јувенилни хормон и хормон
екдозон који утичу на пресвлачење инсекта и пресвлачење кутикуле.
Размножавају се полно. Развиће је директно (аметаболно) и индиректно (метаболно). Код неких облика
индиректно развиће (путем метаморфозе) је веома сложено, а ларвени период може трајати неупоредиво дуже од
периода одраслих животиња. Метаболно или шиндиректно развиће са преображајем или метаморфозом може бити:
хемиметаболно и холометаболно. Инсекти који имају рзвиће са непотпуним преображајем или хемиметаболно
пролазе кроз ступњеве јаје, ларва и имаго (одрасли инсект). Код холометаболног или потпуног преображаја инсекти
пролазе кроз ступњеве јаје, ларва, лутка (пупа) и имаго.
Значај инсеката у природи је огроман. Као опрашивач биљака инсекти ( имају посебно мјесто и улогу у
природи и огроман економски значај. Преко 90% цвјетница се опрашује инсектима (ентомофилија). Неки инсекти се
од давнина узгајају ради драгоцјених производа. То су у првом реду пчела и свилена буба. Од других се пак добивају
квалитетни козметички и љековити препарати (биљне ваши, штитасте ваши, шпанска мушица).
Многе биљоједне врсте наносе непроцјењиве штете пољопривреди (ратарству, повртларству, воћарству,
виноградарству) и шумарству. Нарочито велике штете изазивају неке врсте које се периодично масовно размножавају
(губари, скакавци, поткорњаци). Знатан број врста инсеката угрожава здравље људи, домаћих и дивљих животиња,
преносећи узрочнике опасних заразних болести, или их непосредно нападају и сишући им крв (стјенице, ваши, бухе,
комарци, обади...)

Огромна и разноврсна класа инсеката разврстана је у двије поткласе: бескрилни (Apterygota) и крилати
(Ptrygota). Бескрилни инсекти су најпримитивнији представници ове групе. Развиће им је без метаморфозе, а код
неких постоје остаци трбушних екстремитета. Ова група обухвата махом ситне инсекте који живе у земљи, на
влажним мјестима, често и у становима. Колемболе су најбројнија и најраспрострањенија група бескрилних инсеката.
У већини случајева живе у земљи и на њеној површини. У земљи насељавају веома различита станишта и то често у
великом броју. Узимају велико учешће у земљишту у процесима разлагања органске материје и према томе су од
изузетне важности за плодност земљишта. Оне су најбројније до 5 cm дубине, у хумусном слоју. Као важна храна
колемболама је измет већине животиња, али најважнија храна је детритус.
Крилати инсекти (Ptrygota) обухватају све остале, изузетно разноврсне групе инсеката (са развијеним и
закржљалим крилима). Сврставају се у велики број редова, од којих ћемо поменути само најпознатије представнике
наше ентомо фауне, као што су: правокрилци, термити, вилински коњици, водени мољци, лептири, тврдокрилци,
опнокрилци, двокрилци, сјенице, цврчци и бухе.
Усљед огромног броја врста инсеката њихова улога је у природи велика. Позитивна дјелатност у природи се
огледа у преношењу полена на цвјетове разних биљака. 30% европских цвјетница се опрашује помоћу инсеката.
Главна улога у преношењу полена припада опнокрилцима (нарочито пчеле, бумбари и осе), мувама и лептировима.
Велики је значај инсеката мрава и термита, у процесима стварања земљишта. Ови инсекти а и ларве многих
других инсеката у земљишту праве канале, тако стварају растреситије земљиште, помажу бољу вентилацију и
влажење и тако богате земљу хумусом.
Негативан значај инсеката у природи је такође велики јер наносе штету многим биљним и животињским
врстама.
Ред Водени цвјетови (Ephemeroptera) су група инсеката чије ларве живе у води и важна су храна за рибе.
Одрасле јединке након оплођења угину и прекривају површину ријеке (у Војводини је познат „тиски цвијет“ на
ријеци Тиси. Позната врста је водени цвијет (Ephemera vulgata).
Ред Вилински коњици (Odonata) грабљиве животиње чије ларве живе у води и хране се другим инсектима
и рибљом млађи. Добри су летачи, аплијен лове у лету.
Plecoptera, живе у слатким водама и представљају добре индикаторе чисте воде.
Ред Правокрилци (Orthoptera) имају дуга, узана, права предња крила. Испод њих су други пар крила која
служе за летење. Производе звукове трљајући крила једна од друге и превлачењем ногу преко крила. Помоћу ових
звукова се споразумјевају. Многе врсте су праве штеточине као путујући или азијски скакавац (Locusta migratoria)
који представљају једну од најопаснијих и одавно познатих штеточина. Када се пренамноже скупљају се у јата, праве
доста велика путовања, уништавајући на своме путу траве и друге биљке. На пољима и њивама се срећу попац
(Gryllus campestre), зелени зрикавац (Tettigonia viridissima), ровац (Gryllotalpa gryllotalpa) и други.
Ред Богомољке (Mantodea) од којих је позната врста богомољка (Mantis religiosa) код које женка поједе
мужијака након оплођења.
Ред Бубашвабе (Blattodea) обухвата штеточине прехрамбених производа, бубашваба и бубаруса луче
непријатне мирисе.
Ред Tермитa (Isoptera) су социјални инсекти, живе у јатима а хране се дрветом и велике су штеточине.
Заједнице термита могу имати више милиона јединки. Живе у примоеју. Праве гнијетда у земљи или дрвету
Ред Ухоложа (Dermatoptera) су грабљиве врсте.
Ред Праве ваши (Anoplura) су паразити сисара. Одрасле јединке немају крила. Овоме реду припада
човјечја ваш (Pedicularis humanis) која преноси узрочника тифуса.

Ред Трипси (Thysanoptera) су биљни паразити, ријетко паразитирају код животиња. Врста Thrips tabaci
паразитира на дувану и Haplothrips tritici на пшеници.
Ред Једнокрилци (Hemiptera) обухвата подредове Heteroptera и Homoptera.
 Ред Стјеница (Heteroptera) се углавном хране биљкама (фитофаге врсте), а неке врсте паразитирају код
животиња. Сјенице сишу сокове из надземних дијелова биљке при чему исцрпљује биљке и смањује принос нпр.
житна стјеница (Eurigaster intergriceps), смрдибуба или купинова стјеница (Eurydema ventrale), а кућна стјеница
(Cimex lectularis) сише крв човјека. Секрет њихових пљувачних жлијезда садржи слободне аминокиселине које имају
фитотоксично дејство.
Подред Биљне ваши (Homoptera) се хране биљним соковима. Усним апаратом за бодење и сисање оштећују
биљна ткив. Велике штете у воћарској производњи наноси јабукина лисна ваш (Aphis pomi) и крушкина лисна „бува“
(Psylla pyricola) .Биљних ваши има доста врста, а често се јављају у огромним популацијама. Овдје спадају купусна
ваш, грашкова ваш, филоксера, јабучна ваш које наносе штете поврћу, виноградарству и воћарству.

Ред Тврдокрилаца (Coleoptera) представљају по броју врста најмногобројнију групу инсеката.

Тврдокрилци насељавају разноврсна станишта. Хране се биљном храном али и животињском која се налази у
процесу распадања. Од тврдокрилаца који су штетни у адултном облику је хљебна буба –Anisoplia austriaca која се
храни меким зрневљем пшенице. Скочибубе-Elateride се хране подземним дијеловима трава и других биљака. Од
тврдокрилаца који нападају воћке најпознатија је јабучна пипа која у рано прољеће полаже јаја у зелене пупољке, а
ларва када се излеже напада прашнике јабуке.

Црна стрижибуба је велика штеточина шума. Гундељ се појављује у мају, лети пред мрак и гризе лиске
разног дрвећа. Јаја полаже у земљу, излежена ларва се углавном храни хумусом и коријењем биљака и наноси велике
штете младим садницама. Житни жижак из фамилије Curculionidae је штеточина магациониране хране, напада у
складишту пшеницу, кукуруз, јечам, раж, и све прерађевине од брашна. Осим житног грашка штету наносе и жижак
пиринча, грашка и пасуља. Ipide или поткорњаци су велике штеточине шума.
Ред Бувe (Aphaniptera) су ситни, секундарно бескрилни инсекти са усним апаратом за бодење и сисање.
Многобројне буве паразитирају на сисарима и птицама хранећи се крвљу домаћина. Домаћа бува преноси узрочника
куге.

Ред Двокрилци (Diptera) имају развијен само предњи крај крила. Добри су летачи, неке врсте се хране
нектаром, има грабљивих и паразитских врста. Обади узнемиравају говеда, коње и човјека. Распрострањена врста је
домаћа муха (Musca domestica), говеђи обад (Tabanus bovinus), обични комарац (Culex pipiens), комарац маларичар
(Anopheles maculipennis), це-це муха (Glossina palpalis).

Ред Лептири (Lepidoptera) је велика група инсеката. Од магацинских штеточина свакако треба споменути
штеточине: пепељсти брашнени мољац код кога женка полаже јаја на хранљиве намирнице и амбарски мољац.
Највећи штеточина у башти је велики купусар (Pieris brssica) који наноси штету купусу, репици и ротквици.
Гусјенице купуса нападају биљке доводећи биљку до пропасти или осјетно смањују принос. Познат је штеточина и
губар (Lymantria dispar) чије ларве гусјенице живе на листопадном дрвећу и причињавају огромне штете шумама.
Женке у јесен полажу јаја на кори стабла. Ту се јаја залијепе за кору и изгледају као губа. У прољеће се испиле
гусјенице које се одмах почну хранити лишћем. Гусјеница свилене бубе (Bombyx mori) се храни дудовим листом.

Ред Опнокрилци (Hymenoptera) имају два пара крила (задња су мања). Већина има усни апарат за
грицкање, једино пчела за сркање. Изузетно су значајни као опрашивачи (полинатори) , мањи број врста је штетан,
ларве неких оса. Реду припадају обична оса (Vespa vulgaris), шумски мрав (Formica rufa), медоносна пчела (Apis
mellifera) и бумбар (Bombus terrestris) које имају вишеструко корисну улогу у природу. Пчеле су економски веома
значајни инсекти.

DEUTEROSTOMIA

Тип БОДЉОКОЖЦИ (ECHINODERMATA)

Бодљокожци сачињавају специфичну групу искључиво морских животиња које се одликују радијалном
симетријом тијела. Бодљокожци су слабо покретне или непокретне животиње. Немају главени регион, тијело није
подјељено на сегменте. Код њих разликујемо доњу (оралну) и горњу (аборалну) страну- кроз њихово средиште
пролази главна осовина тијела. Од усног отвора полази 5 радијалних линија које одређују правац размјештања
главних органа. Битна карактеристика ових животиња је особен скелет који се налази испод једнослојног кожног
епитела а састоји се од међусобно повезаних кречњачких плочица или других кречњачких творевина. Ове плочице су
међусобно повезане са посебним трноликим бодљама по којима су ове животиње добиле име. Друга специфична
карактеристика бодљокожаца је то што имају јединствен систем за кретање тзв. амбулакрални или водени систем.
Састоји се од 5 радијалних канала који су преко тзв. пјешчаног канала, везани са спољашњом средином. Радијални
канали су повезани са воденим ножицама (прстолики израштаји који се завршавају пијавком), чијом се контракцијом,
под притиском воде, врши припајање за подлогу и кретање (пузање) животиње.
Нервни систем бодљокожаца је дифузно-врпчаст, чине га три нервна прстена од којих полазе нервне врпце и
нервних плексуса испод епидермиса. Циркулатурни систем је отворен, а као органи за дисање служе шкрге које се
налазе у предијелу уста или на горњој страни тијела. Бодљокожци су већином раздвојених полова (хермафродитизам
је ријетка појава. Оплодња је спољашња, развијају се путем метаморфозе, а ларвени облици су билетерално
симетричне.
Одликују се изузетном способношћу регенерације. Већина врста живи на морском дну, причвршћена за
подлогу или веома успореног кретања. Свега неколико врста слободно плива.
Данас има око 5 000 врста бодљокожаца, разврстаних у 5 класа: морски кринови (Crinoidea), морски трпови
или краставци (Holothuroidea), морске звијезде (Asteroidea), и змијолике звијезде (Ophiuroidea). Бодљокожци немају
економски значај.

Тип ХОРДАТИ (CHORDATA)

Организациони тип хордата обухвата врло разноврсне водене и копнене животиње, које из више разлога
заузимају доминантан положај у животињском царству. Хордати представљају животиње најсложеније тјелесне
грађе. Без обзира на огромну разноврсност, њихово тијело је изграђено по једном одређеном општем плану, који се
значајно разликују од планова грађе свих осталих организационих типова животиња.
Једна од најбитнијих и најзначајнијих карактеристика хордата је присуство унутрашњег осовинског скелета
или ендоскелета. Његов основни облик је уздужни стуб везивног ткива означен као хорда (horda dorsalis). Код нижих
представника ове групе она остаје цијелог живота као осовински скелет, док се код виших јавља само у
ембрионалном ступњу, а затим се замјењује хрскавичавом или коштаном кичмом.
Хордати су по правилу билатерално симетричне животиње и имају секундарну тјелесну дупљу (целом).
Цјевасти нервни систем је ектодермалног поријекла. Налази се на леђној страни, изнад осовинског скелета,
хорде односно кичме. Испод осовинског скелета налази се цријевни канал и срце, са главним крвним судовима.
Систем за дисање хордата су шкрге и плућа који су повезани предњим дијелом цријева (ждријелом),
насупрот свим осталим животињама. У току ембрионалног развића код свих хордата у предњем дијелу тијела јављају
се два реда шкржних прореза, кроз које је ждријело у вези са спољашњом средином. Код нижих представника
шкржни отвори остају цијелог живота, док се код копнених кичмењака јављају само у току ембрионалног развоја.
Коло хордата се дијели на четири подтипа. То су: полухордати (CHEMIHORDATA), плашташи (TUNICATA),
безлубањаци (CEPHALOHORDATA) и кичмењаци (VERTEBRATA).

Подтип: КИЧМЕЊАЦИ (VERTEBRATA)

Кичмењаци су најмногобројнија и најразноврснија група хордата, која је остварила највиши и најсложенији

степен морфолошко анатомске организације у живом свијету. Током прогресивног еволутивног мијењања и
прилагођавања, кичмењаци су, као ни једна друга група осим инсеката, освојили и водену и ваздушну средину и сва
подручја наше планете, па су постали доминантна група организама на Земљи. Тај еволутивни успон кичмењака
омогућила је њихова специфична тјелесна организација, по којој се битно разликују од осталих хордата и других
организационих типова животиња. Број врста кичмењака је много мањи од врста бескичмењака; свега око 3% врста
цјелокупног животињског царстава су кичмењаци.
Главна карактеристика ових животиња је присуство унутрашњег рскавичастог или коштаног скелета,
кичменог стуба односно кичменице (columna vertebralis) по чему су и добиле свој назив. Кичменица је изграђена од
кичмених пршљенова који образују тјелесне регионе. Предњи крај осовинског скелета је проширен у лобањску чауру
(cranium) у којој је смјештен мозак, који чини проширење предњег дијела нервне цијеви, и зато је Хекел овим
животињама дао име Craniаta. Vertebrata имају билатералну симетрију. Облик тијела кичмењака је веома различит.
Састоји се од три региона: главеног, трупног и репног. Кичмењаци се одликују присуством парних и непарних
екстремитета. Најнижи кичмењаци (Cyclostoma) имају само непарне екстремитете. Рибе имају парне (грудне и
трбушне) и непарне екстремитете (леђно, подрепно и репно). Копнени кичмењаци (Tetrapoda) имају само парне
екстремитете (два пара) који су хомологни парним перајима риба. Они су различито грађени у зависности од начина
кретања. Удови могу бити закржљали или потпуно ишчезли.
Кичмењаци имају добро развијену секундарну тјелесну дупљу тј. целом која је, као и увијек, обложена
сопственим тјелесним зидом – перитонеум. Она је диференцирана на трбушну дупљу и околосрчану дупљу –
перикардијалну дупљу. Само код сисара од трбушне дупље дијафрагмом је одвојена грудна дупља.
Код кичмењака су развијена чула, вишеслојна кожа, парни екстремитети, затворени крвни систем, шкрге и
плућа, одвојених су полова, оплођење унутрашње и спољашње.

Према томе да ли имају или немају вилицу, сви кичмењаци су подијељени на Agnatha и Gnathostoma.
Најпримитивнији кичмењаци немају диференциране вилице и означене су као Agnatha за разлику од осталих
кичмењака код којих је дошло до образовања вилице и који су означени као Gnathostoma. У агнате данас спада само
класа Cyclostomata. Сви остали кичмењаци, укључујући Pisces, Amphibia, Reptilia, Aves и Mammalia, одликују се
присуством вилица и означене су као Gnathostoma. Класе Chondrichthyes и Osteichthyes су до скоро биле сврставане
у надкласу Pisces, а данас су сврстане у засебне класе. Кичмењаци са вилицама се могу подијелити на ниже
кичмењаке (ANAMNIA) и више кичмењаке (AMNIOTA)
Анамниа у свом ембрионалном развићу не образују екстраембрионалне органе амнион и алнтоис.
Кичмењаци који припадају анамнијама живе у води или им је ембрионално развиће везано за водену средину.
Припадници ове групе животиња дишу цијелог живота или само у ларвеној фази на шкрге. Анамниа обухватају рибе
и водоземце.
Амниота обухватају организме чији је ембрион заштићен екстраембрионалним омотачима, то су: гмизавце,
птице и сисаре.

Надкласа РИБЕ (PISCES)

Рибе су најмногобројнија и најразноврснија група кичмењака. Широко су распрострањене у готово свим

водама на Земљи. Сусрећемо их од високопланинских потока до океанских дубина, од вода чија је температура близу
тачке мржњења до топлих извора. Њихова разноврсност се може поредити само са инсектима. Од колоуста рибе се
рaзликују низом особина, од којих је посебно значајна присуство вилица, што омогућава активно прихваћање хране.
Скелет риба је рскавичав, а код виших риба коштан. Кичма рибе је добро развијена и састављена је од много
пршљенова чији леђни и трбушни луци имају споредне наставке. Кичмени стуб је непокретно спојен са потиљачним
дијелом лобање, тако да се на кичми разликује само трупни и репни дио. Трупни пршљенови образују ребра која се
слободно завршавају. Немају грудну кост.
Цријевни тракт се састоји из усне дупље, ждријела, једњака, танког и дебелог цријева. Рибе немају пљувачне
жлијезде, а код многих није диференциран ни желудац. Јетра свих риба је добро развијена.
Крвни систем риба је типично затворен. Срце има по једну комору и преткомору. Испред преткоморе налази
се једно проширење – венски синус у кога се уливају све главне тјелесне вене. Из венског синуса крв улази у
преткомору, а по том у комору. Из коморе се крв потискује у снажно артеријско стабло одакле се шкржним артеријма
одводи у шкрге гдје се оксидише. Из шкрга се одводним шкржним артеријама крв одводи у парне коријене аорте.
Коријен аорте се сједињава у главену аорту, а испред шкрга прелазе у парне главене артерије. Срце је венско јер кроз
њега протиче венска крв.
Централни нервни систем има све особине карактеристичне за потколо кичмењака.
Имају парне носне дупље са парним отворима. Чула код риба су релативно добро развијена. У том погледу
се посебно истичу органи бочне линије (динамичко чуло). Скелет им је хрскавичав или коштан. Тјелесна топлота
ових животиња је промјенљива (поикилотермија).
Екскреторни органи риба представљени су са дугим парним бубрезима.
Група риба обухвата око 23 000 облика. Класификација и систематизација риба изведена је према грађи
скелета, облику крљушти, изгледу пераја и шкрга, грађи срца и цријевног канала. На основу грађе скелета, све
данашње рибе су разврстане у двије јасно разграничене подкласе: хрскавичаве (Elasmobranchii) и коштане
(Osteichtyes).
Привредни и биолошки значај риба је огроман. Све рибе нису привредно корисне. Кошљорибе су на првом
мјесту по привредној користи. Рибе се великим дијелом користе за исхрану, и то њихово месо. Јетра се користи за
прављење рибљег уља, а неке рибе дају сировину за кожну индустрију. Рибље месо може се фабрички прерадити у
рибље брашно које служи као додатак сточној храни.

Надкласи PISCES припадају класе CHONDRICHTHYES и OSTEICHTHYES.

 Класа РУШЉОРИБЕ (CHONDRICHTHYES)

Рушљорибе су стара група примитивних риба. Обухвата врсте које имају хрскавичаст скелет. Скоро све
врсте риба са хрскавичастим скелетом живе у морској води. Ови облици имају унутрашњи скелет у потпуности
изграђен од хрскавице, а нотхорда код одраслих јединки замјењен кичменим пршљеновима. Тијело је покривено
плакоидним (зуболиким) крљуштима,тј. у кожи се налазе коштане плочице са којих полази по један зуболики
израштај. У вилици се налазеоштри зуби. Шкржни прорези су без поклопца. Немају рибљи мјехур. Оплођење је
унутрашње, неке су живородне. У ову групу спадају ајкуле (Selachii), раже (Batoidei) и химере (Holocephali).
Најопаснија међу ајкулама је велика бијела ајкула (Carcharodon carcharias). У јадранском мору среће се Carchariаs
glaucus - плава или модра ајкул, а опасна за човјека је Scillium canicula - морска мачка, а од раја je најпознатија Raja
clavata која живи на морском дну.
Раже живе на дну мора, одликују се дорзо-вентрално спљоштено тијело и закржљлим репом.Најпознатији
представници , којих има у Јадранском мору, су ража каменица (Raja clavata) и електрична ража или дрхтуља
(Torpedo torpedo). Химере су дубинске рибе необичног облика. Имају крупну главу са свјетлећим органима или
другачијим наставцима и дугачак реп.

Kласа КОШЉОРИБЕ (OSTEICHTHYES)

Kласа Osteichthyes је најмногобројнија и најразноврснија група кичмењака. Широко су распрострањене у

готово свим водама на Земљи. Сусрећемо их од високопланинских потока до океанских дубина, од вода чија је
температура близу тачке мржњења до топлих извора. Њихова разноврсност се може поредити само са инсектима. Од
колоуста рибе се рaзликују низом особина, од којих је посебно значајна присуство вилица, што омогућава активно
прихваћање хране.
Група коштаних риба обухвата врсте које имају скелет у мањој или већој мјери коштан. У кожи ових риба се
налазе крљушти у виду танких коштаних плочица (елазмоидне крљушти) које могу бити циклоидне и ктеноидне.са
којих полази по један зуболики израштај-плакоидне крљушти. Надред Sarcopterygii обухвата рибе редова
Crossopterygii и Dipnoi, а надред Actinopterigii редове Acipenseriformes и Teleostei.
Надред Sarcopterygii су стра група кошљориба које имају унутрашњи носни отвор. Најпознатији представник
групе Crossopterygii је живи у великим дубинама Индијског океана, близу обале Јужне Африке. Дводихалице (Dipnoi)
насељавају ријечне токове који периодично пресушују на југу Африке, јужне Америке и Аустралије. Ове рибе дишу
на шкрге и посебно грађен рибљи мјехур који им омогућава удисање атмосферског ваздуха.
Надред Actinopterigii имају зракасто распоређене скелетне елементе у парним перајима. Немају унутрашње
носне отворе. Зракоперке обухватају већи број редова, од којих ред штитоноша, јесетрe обухвата примитивну групу
риба од којих су најпознатије кечига (Acipenser ruthenus) живи у слаткој води, а јесетра (Acipenser sturio) и моруна
(Huso huso) које живе у морима, а у доба мријеста врше узводне (Анадромне) миграције у ријеке. Од јаја (икре)
моруне и јесетре се добива кавијар.
Ред Teleostei (кошљорибе) обухвата више од 90% данашњих врста риба. Скелет је потпуно окоштао, имају
развијене шкржни поклопац.
Оне су врло распрострањене у нашим водама и имају највећи економски значај. Од кошљориба значајан
економски значај имају салмонидне рибе, посебно поточна пастрмка - Salmo trutta fario, шаранске рибе; шаран -
Cyprinus carpio, караш - Carassius carassius, деверика - Abramis brama, мрена - Barbatus barbatus. Врсте сом - Siliurus
glans, јегуља - Anguilla anguilla, бакалар - Gadus morrphua, гргеч - Perca fluvijatilis су економски значајне.

Класа: Amphibia-водоземци

Ова група организама представља најстарије и најпримитивније копнене или тетраподне кичмењаке.
Развили су се од примитивних представника шакоперки. Водоземци су прва група кичмењака која је напустила
водену средину и која се прилагодила условима живота на копну. Тај прелаз је условио веома значајне промјене у
тјелесној организацији, како спољашњој тако и у унутрашњој. Ембрионално развиће водоземаца се одвија у води,
гдје ларве остају дужи период и дишу на шкрге. Након преображаја (метморфозе) развијају се у правне копнене
кичмењаке, који дишу на плућа. Ларве немају парне удове и крећу се помоћу издуженог пљоснатог репа, док одрасле
животиње имају петопрсне парне екстремитете подешене за кретање и скокове.
Тијело је подијељено на главу, труп и реп. Кожа водоземаца је гола, без икаквих творевина, а снабдјевена је
многобројним слузавим вишећелијским жлијездама. Влажна кожа представља допунски орган дисања. У току
еволутивног развитка од риба до водоземаца, значајну улогу је имала трансформација рибљег мјехура у орган
способан за плућно дисање код примитивних риба. Највећи број их дише плућима. Ларве дишу на шкрге, код неких
врста ларвене шкрге остају и у одраслих јединки. Срце се састоји из двије преткоморе и једне коморе, а артеријска и
венска крв нису потпуно раздвојене, крв се мијеша. Тјелесна температура ових животиња је промјенљива
(поикилотермија). Екскрециони органи су парни бубрези. Крећу се помоћу парних екстремитета. Имају развијен
велики и средњи мозак и мирисне режњеве. Имају 10 пари можданих нерава. Имају развијен слушни канал. Већина
водоземаца осим унутрашњег, има и средње ухо. Ухо има бубну опну и слушну кошчицу. Посједују клоаку.
Имају одвојене полове, оплођење је спољашње (код репатих водоземаца унутрашње). Развиће се одвија
путем метаморфозе или преображаја.
Привредни и биолошки значај водоземаца је неупоредиво мањи од значаја риба. Ово се нарочито односи на
безноге и репате водоземце. Жабе су корисне животиње, јер уништавају огромну количину штетних инсеката. У томе
погледу нарочито су значајне краставе жабе. У неким крајевима жабе се употребљавају у исхрани. Жабе су значајан
експериментални објекат за научна истраживања у биологији и медицини.

Водоземци су најмалобројнија класа кичмењака, са најограниченијим распрострањењем будући да

насељавају само подручја слатких вода. Ова клас а три реда: безноги водоземци (APODA), репати водоземци
(URODELA или CAUDATA) и безрепи водоземци (ANURA).
Од репатих водоземаца честе су врсте: шарени даждевњак (Salamndra salamndra), човјечија рибица (Proteus
sanquinus) и тритон (Тriturus sp.); од безрепих водоземаца: зелена жаба - Rana esculenta, крастава жаба - Bufo bufo,
зелена крастава жаба - Bufo viridis, гаталинки - Hyla arborea и друге.

Класа ГМИЗАВЦИ (REPTILIA)

Гмизавци су прва група кичмењака која се потпуно прилагодила животу на копну, тј. у ваздушној средини. У
вези са копненим начином живота је и низ различитих прилагођености. Кожа је сува и без жлијезда покривено
разним заштитним творевинама: крљуштима, плочицама, штитовима итд. Кожно дисање готово уопште не постоји.У
току развића јављају се посебни ембрионални органи (амнион, алантоис и хорион) који штите јаје од одавања воде у
околну ваздушну средину. Тијело је подијељено на главу, туп и тијело. Глава и груди су повезани потиљачним
глежњом. Вилице су снабдевене зубима (корњаче немају зубе). Кретање се остварује парним екстремитетима. Већина
гмизаваца има два пара у страну окренутих ногу, најчешће по пет прстију. Постоје и гмизавци без ногу (змије), али је
то секундарна појава. Имају развијен велики, средњи и мали мозак, 12 пари можданих нерва. Од чула је развијен вид,
мирис, термичко чуло. Цријево је диференцирано на предње, средње и задње, почиње устима а завршава се аналним
отворм. Срце се састоји од једне коморе и двије преткоморе, али се у комори налази једна непотпуна преграда, па су
венски и артеријски крвоток потпуно одвојени (крокодил има двије преткоморе и двије коморе). Дишу на плућа, а
тјелесна температура им је промјенљива. Рептили су одвојених полова, оплодња је унутрашња, већином су јајородни
и на копну полажу крупна јаја са много жуманаца. Развијају се без метаморфозе (постоје и живородни гмизавци).
Бубрези су им метанефроси, мокроводи се улијевају у клоаку. Скелет је потпуно окоштао.
Савремени гмизавци представљају један мали дио некада веома бројне и разноврсне скупине животиња.
У мезозојској епохи Земљине прошлости (прије 225 до 65 милиона година) били су најраспрострањенија,
најсавршенија и доминирајућа група кичмењака на копну, у мору и ваздуху. Њима су припадали и разноврсни
диносауруси – најкрупније животиње свих времена.
Данашњи гмизавци су класификовани у 6 редова: корњача (Chelonia), туатере (Rhynchocephala), гуштери и
змије (Squamata), гуштери (Lacertalia), змије (Ophidia) и крокодили (Crocodiliа).
Од гмизаваца код нас се најчешће срећу: Testudo hermanii (шумска корњача), Emys orbicularis (барска
корњача), Lacerta muralis (зидни гуштер), Lacerta vivipara (планински гуштер), Anguis fragilis (слијепић), Ophisaurus
apodus (блавор), Natrix natix (бјелоушка), Vipera berus (шарка), Vipera amodytes (поскок).

Класа ПТИЦЕ (AVES)

Ни једна група кичмењака нема толико изразито специфичних особина као птице, по чему се оне битно
разликују од свих осталих група. По својој општој тјелесној организацији, птице су најближе гмизавцима, од којих
воде поријекло. Тијело им се одликује бројним особеностима које обезбјеђује посебан начин живота летење.
Способност летења омогућила је птицама освајање и запосједање посебно важног положаја у природи, за који су још
једино прилагођени инсекти и ријетки сисари.
Тијело птица је покривено перјем, нарочитом кожном творевином, што се сматра њиховим најважнијим
вањским обиљежјем. Кожа је сува, без жлијезда (само на леђној страни при дну репа, постоји тртичана жлијезда).
Предњи удови птица су претворени у крила, помоћу којих већина може да лети, док задњи служе као типичне ноге за
ослањање и носе укупну тјелесну масу животиње. Код многих птица крила су закржљала. Птице немају зуба, а
вилице су танке, пресвучене рожном превлаком и чине кљун. Имају добро развијен велики и мали мозак што им
омогућава добру координацију покрета. Имају 12 пари можданих нерава добро развијених. Чуло слуха и вида је
добро развијено. Срце им је састављено од двије коморе и двије преткоморе, тако да су венски и артеријски крвоток
потпуно одвојени. Ова група организма има сталну тјелесну температуру и то су хомеотермни организми.

Бубрези су типа метонефроса, мокроводи се изливају у клоаку. Плућа код птица су добро развијена, а поред
њих постоје и тзв. ваздушне кесе и ваздушне дупље које се налазе у дугим костима. Имају читав низ нарочитих
прилагодби у грађи костура. Кичма је састављена од особених пршљенова, а лобања је за њу везана једним
потиљачним зглобом. Многе кости птица су пнеуматичне, што је веома значајно за летење. Код највећег броја
птичијих врста нарочито је развијен мишићни желудац, који својим радом надомјешћује недостатак зуба.
Одвојених су полова. Птице су јајордне животиње, а јаја су обавијена чврстом и тврдом кречњачком љуском.
Оплодња је унутрашња. Код птица је јако изражена брига о потомству и полни диморфизам.
Птице су, уз рибе, најмногобројнија група кичмењака јер обухватају више од 10 000 различитих форми. Неке
од њих се задржавају на истом простору (станарице), док се друге у одређеним годишњим добима селе, понекад у
веома удаљене крајеве (селице).
Привредна важност птица је велика, међу грабљивицама има птица (јастреб, кобац) које се хране мањим
птицама и зато наносе човјеку велике штете. Директна корист за човјка од птица огледа се у гајењу домаћих врста
птица и коришћењем меса и јаја у исхрани. И дивље врсте птица пружају корист. Многе пјевачице дијетлић и
кукавица уништавају мноштво инсеката, њихова јаја, ларве и лутке.
Савремене птице су разврстане у двије подкласе: тркачице (RATITAE) и летачице (CARINATAE).

Подкласа ТРКАЧИЦЕ (RATITAE или PALEOGNATHE)

Тркачице су птице са слабо развијеним крилима (немају способност летења). У ову групу спадају нојеви,
нандуи, казуари, киви и тинамун. Од тркачица треба споменути ред нојева којима припада рецентна птица - афрички
ној. Мужијак ноја може да буде висок и до три метра и тежак 90 килограма. Живи у пустињским предијелима.
Сљедећи ред је нандуа који обухвата нојеве мањег раста од афричког ноја. Припадници реда казуара насељавају
аустралијске области.

Подкласа ЛЕТАЧИЦЕ (CARINATAE или NEOGNATHE)

За пољпривреду су интересантне летачице, и то само представници из одређених редова.

Птице реда Galliformes (кокоши) имају релативно крупно тијело и снажно развијене ноге. Кокоши добро
ходају, али су углавном лоши летачи. Ту спада Gallus ferrugineus-банкива кокош, поријеклом из Јужне Азије, а од ње
је одгојена Gallus domestica-домаћа кокош. Значајније врсте овога реда су: Melagris gallopavo-ћурка, Phasianus
colchicus-фазан, Pavao cristatus-паун, Predix predix-препелица, Tetro uragalis-тетријеб.
Припадници реда Columbiformes (голубови) имају кратке ноге са четири прста и веома дуга крила.
Многобројне расе домаћих голубова инспирисале су Дарвина да формулише теорију о природној селекцији,
повезујући је са вјештачком селекцијом. Све расе домаћег голуба (Columbia domestica) потичу од дивље врсте
(Columbia livia).
Ред Anseriformes (гуске) су птице са сразмјерно врло кратким ногама, са добро развијеним пловним
кожицама разапетим међу прстима. Гуске и патке имају добро развијене тртичне жлијезде, чијим секретом премазују
густо перје и чине га непромочивим. У овај ред спадају: Anas platyrhynchos- дивља патка од које води поријекло Anas
domestica-домаћа патка, Cygnus cygnus-жутокљуни лабуд, Cyngus olor-црнокљуни лабуд.
У ред Ciconiformes спадају: Ciconia ciconia-бијела рода, Ciconia nigra-црна рода, Ardea cinerea-чапља.

Ред Paseriformes (пјевачице) чине више од половине свих врста. Пјевачице се сматрају најљепшим птицама
на свијету. Пјевачице наших крајева су или станарице или селице. Ту спадају Fringilla coelebs (зеба), Passer domestica
(домаћи врабац), Hirundo rustica (ласта), Luscinia luscinia (славуј), Turdus merula (кос) , Corvus cornecornix (сива
врана), Corvus corone (црна врана), Pica pica (сврака ) и друге врсте.
 Припадници реда Falconiformes имају прсте који се завршавају снажним кукастим канџама са оштрим
врховима. Кљун је снажно развијен, а горњи дио преклапа доњи и завршава се кукастим повијеним кљуном са
оштрим ивицама. И канџе и кљун прилагођени су за хватање и кидање плијена. У ову групу спадају: Falco peregrinus
(сиви соко), Accipiter gentilis (јастреб кокошар), Accipiter nisus (кобац), Aquila chrysaetos (сури орао), Aquila helica
(орао крсташ,) Buteo buteo (орао мишар) и друге.

Класа СИСАРИ (MAMMALIA)

У односу на остале класе кичмењака сисари су по свим карактеристикама најсложенија група кичмењака.
Класа сисара, којој припада и човјек, обухвата животиње које су достигле највиши ступањ еволуције и које
данас представљају домининантну групу у живом свијету. Одликују се низом специфичних особина по којима се
издвајају од осталих животиња и које су им омогућиле прилагођавање најразноврснијим животним условима. Главне
карактеристика сисара:
- Вишеслојна кожа садржи бројне кожне жлијезде (знојне, лојне и млијечне). Сви сисари хране младунце
мајчиним млијеком, које је продукт лучења млијечних жлијезда. Присутна је брига мајке о младунчету након
рођења.
- Хомеотермни организми
- Осим малобројних изузетака, сви сисари су покривени длаком. Поред длаке присутне су и друге рожне
творевине (нокти, канџе, папци, копита, рожне навлаке...)
- Крећу се помоћу парних удова који најчешће имају по пет прстију.
- Кичма је подијељена на регионе (вратни, грудни, слабински, крстачни и репни)
- Имају три врсте зуба (хетеродонти): сјекутиће, очњаке и кутњаке. Зуби се међусобно јасно разликују према
положају у вилици и функцији;
- Одвојених су полова, оплођење је унутрашње
- Сисари су вивипарне животиње, сем кљунара који носе јаја. Вивипарност је појава да се ембрион задржава у
тијелу мајке до момента рађања. Изузев групе кљунара, ембрион се храни посредством сложеног органа
плаценте-постељице и расту у организму мајке до рођења.
- Већина сисара су становници површине земље, неки живе на дрвећу, неки лете, док неки проводе живот под
земљом. Приличан број сисара се прилагодио животу у води;
- За сисаре као и за рибе и птице, карактеристичне су миграције које су најчешће проузроковане климатским
приликама и немогућности да нађу храну;
- Многи сисари због оскудне могућности исхране у зимским данима падају у зимски сан, односно преспавају
неповољно годишње доба. За вријеме зимског сна тјелесна температура се јако снизи, физиолошки процеси
постају веома спори, дисање се једва примјећује.

Огромна је привредна корист од сисара. Од њих имамо млијеко, месо, вуну и кожу. Оне се користе за вучу у
индустрији и пољопривреди. Дивљи сисари су најважнији објект ловне привреде и дају много меса и масноће.
Велики број се лови због одличног крзна или за кожну индустрију.
Међутим, од сисара човјек има штету. У првом реду штетни су глодари. Домаћи миш и пацов наносе велику
штету у кућама, магацинима, амбарима и др. Опасне су та шита још и волухарице, пољски мишеви, хрчци и
текунице. Познати су као штеточине и зечеви, кунићи и вјеверице. Глодари причињавају штету и у нашим
воћњацима, они кваре насипе, бране које се дижу против поплаве.
Штете долазе и од месождера. Лав, тигар, леопард, јагуар нападају корисне сисаре и човјека. Ту су штеточине
вук, рис, дивља мачка. Од њих страдају коњи, овце, козе, свиње, камиле.
Сисари обухватају око 4500 врста кичмењака, распрострањених широм свијета. Њихова класификација се
примарно заснива на особеностима ембрионалног развића, анатомији и понашању. Према првом поменутом
критеријуму дијеле се на аплаценталне (ниже) сисаре (без плаценте - Aplacentalia) и плаценталне више сисаре
(Placentalia). У ниже сисаре спадају кљунари и торбари.
Подкласа: Monotremata
Ова група обухвата данас најпримитивније сисаре. Имају клоаку у којој се урин, фецес и полне ћелије отпуштају
прије изласка из тијела. Женке лежу јаја налик на јаја птица и сисара. Положена јаја загријавају својим тијелом.
Млади се хране млијеком из мајчиних млијечних жлијезда. Насељавају аустралијску зоогеографску област. Познати
представници су кљунар и мрављи јеж.
Подкласа: Marsupialia
 Млијечне жлијезде су смјештене у торби (Марсупиум). Ембрион остаје веома кратко у тијелу мајке, до 8 дана.
Рзвиће се завршава у торби. Углавном код њих не долази до образовања плаценте. Међу представницима
најпознатији су кенгур и опосум.

Подклас: Eutheria (Placentalia)

Највећи број савремених сисара спада у поткласу плаценталиа, а од њихових осталих представника
разликују се по низу особина. Урогенитални отвор им је сасвим одвојен од аналног отвора. Ембрионални развитак се
завршава у материци, а за исхрану и дисање ембриона служи плацента. Млијечне жлијезде имају добро развијене
млијечне брадавице. Тјелесна температура код одраслих је висока и стална. Готово код свих представника ове
скупине постоји смјена млијечних и сталних зуба. Мајка рађа младе на различитим стадијумима развића, од потпуно
голих и слијепих па до оних као ждријебе коња који могу одма ходати.
Ова група обухвата релативно хетерогене животиње класификоване у 17 редова, са већим бројем фамилија и
родова, распрострањених широм свијета. Величина им варира од свега неколико сантиметара до 30 метара.
Ред Insectivora (бубоједи) обухвата најпримитивније облике међу плаценталним сисарима од којих воде
поријекло сви остали сисари. Ту спада Talpa europea-кртица за коју влада погрешно мишљење да је штетна. Она
никада не једе храну биљног поријекла, већ анималног, нарочито инсеката. Само у случају када се пренамножи и
када образује много кртичњака може ометати кошење. Некада правећи канале и кртичњаке при чему избације на
површину биљке које се суше. Међутим, она је много кориснија јер се храни ларвама инсеката који су штетни за
пољопривреду. Зато није оправдано убијати кртице. Јеж је такође користан јер се храни пужевима голаћима и
инсектима који су штетни за пољопривреду. Храни се и змијама. У ову групу спада и Sorex araneus-шумска ровчица,
такође корисна животиња.
Ред Chiroptera (љиљци, слијепи мишеви) обухвата примитивне сисаре прилагођене летењу. За летење им служи танка
кожа разапета између тијела, предњих и задњих удова и репа. То су ноћне животиње, веома корисне.
Ред Зечеви, кунићи и звишци ()
Ред Rodentia (глодари) обухвата највећи број врста данашњих сисара. Обухвата више фамилија, а ми ћемо се
задражати само на оним врстама које су значајне за пољопривреду.
Mus musculus - домаћи миш, живи у близини човјека, храни се остацима хране, често се среће у оставама и
складиштима хране и мора се редовно сузбијати. Ratus ratus-црни пацов je некада био доминантна врста, међутим,
данас је потиснут од стране Ratus norvegicus-сивог пацова који је канибал и агресивна врста која копа рупе и канале
до 3 метра, може прегризати жицу од бакра као и танак слој олова и цинка. Он више загађује храну него што је једе,
ако је данас појео 50 грама зрневља, загадио је 300 грама. Брзина размножавања зависи од количине присутне хране,
климе и природних непријатеља. Да би спријечили пренамножавање пацова, изузетно су важне превентивне мјере,
посебно када су у питању складишта са храном, она морају бити смјештена у објектима од чврстог материјала.
Уколико нам превентивне мјере нису дале одговарајуће резултате тек онда треба прибјећи дератизацији.
Microtus arvalis - пољска волухарица се најчешће среће на нашим пољима, велика је штеточина, чак и у току
зиме јер не пада у зимски сан него скупља резервну храну. Активна је ноћу. Храни се зрневљем жита у вријеме када
оно сазријева. Живи у колонијама, а густина популације може бити велика и до 10 000 јединки по хектару. Наведе се
да једна волухарица поједе 7 kg хране годишње, копајући ходнике оштети око 4-5 kg. Ако се пренамножи мора се
сузбијати.
Arvicola terrestris - водена волухарица, живи у близини ријека, копа канале, храни се коријењем биљака, чак
и дрвећа, највише штете наноси воћњацима и расадницима. Напада репу, цвеклу, мркву, першун, купус, кукуруз.
Уколико се ова врста пренамножи изазива велике штете.
Spalax monticola - слијепо куче, глодар веома добро прилагођен на живот у земљи. Земљу рије зубима а
избацује главом. Храни се подземним дијеловима биљака и тражећи храну образује цијели сплет канала и до 0,5 km у
пространству, а плитки су од 10-25 cm. Ходнике копа ујутру и увече. Једно слијепо куче може да уништи башту, али
на срећу јавља се ријетко. Ово су само неке врсте глодара, има их знатно више.

Сузбијање глодара

С обзиром на негативан значај глодара за пољопривреду, економију и хуману медицину, када достигну
критичну бројност, морају се сузбијати. Сузбијање се организује у објектима и у пољу. Ако се ради о домаћем мишу
и пацову, пре сузбијања треба спровести све превентивне мјере. Сузбијање глодара се врши механичким путем
(клопкама) и хемијским методама које представљају крајњу мјеру заштите. Када су у питању пацови, за сузбијање се
користе тзв. ратициди, а ако се ради о глодарима уопште, онда се користе тзв. родентициди. Механичко сузбијање
разним клопкама, примјењује се када су објекти мањи, и када је број јединки мањи. У пољу се клопке могу поставити
на мањим површинама, али када се ради о великим имањима, онда је то неизводљиво.
Посебно је тешко и компликовано сузбијати пацове, јер су врло лукаве и неповјерљиве животиње, и све што
је дохваћено руком, неће да поједу. Ако сузбијање није добро организовано и припремљено, његова ефикасност ће
бити веома мала. Да би знали гдје и колико мамаца треба поставити, да их не би непотребно растурали, потребно је
предходно извршити намамљивање пацова и мишева истим мамцима али незатрованим. Према количини појединих
мамаца можемо закључити колика им је густина популације и о њиховим путањама. Мамци морају бити прављени од
квалитетне хране која није ужегла, која је јефтина, доступна и коју пацови радо и највише једу. Отровне мамце само
справљају стручна лица, далеко од домаћих животиња и дјеце у посебним просторијама, посебним судовима и
заштитним одјелима. Судови се морају по завршетку посла добро опрати а остаци отрова и мамаца почистити.
Мамци за сивог пацова треба да буду тешки од 50-100 грама, за црног пацова 30 грама, а за домаћег миша 10 грама.
Припремљени мамци се депонују у кутије или добро затворене сандуке, означене са мртвачком главом на амбалажи.
Од ратицида се раније највише примјењивао цинков фосфид. Највећу ефикасност имају антикоагулациона
средстава на бази кумарина. Пошто спречавају коагулацију крви, долази до унутрашњег крварења, без спољњих,
видљивих знакова. Затрован пацов се удаљава од мјеста гдје се отровао и угине као од природне смрти, што је
значајно јер исти отров остаје и даље примамљив за друге пацове. Ако се ради о великим силосима и складиштима у
којима се морају пацови сузбијати, онда се користи гасни отров који дјелује преко органа за дисање. У том циљу се
најчешће користи хлорпикрин, метилбромид, цијанводоник итд.
Прилком сузбијања глодара у пољу, такође треба знати бар приближно њихову густину популације. У јаме
се убације отров. Он може бити у облику таблета или гасни отров.
Сузбијање је препоручљиво примјенити у априлу мјесецу, кад имају младунце и када постају веома активни
и штетни.
Пошто се глодари, у току зиме, највише концентришу на луцериштима и необрадивим површинама, одакле у
прољеће мигрирају према средини обрадиве парцеле, довољно је почетну популацију глодара, сузбијати у ивичном
појасу парцеле.
Код пољских глодара, штеточина у пољопривреди су значајне превентивне агротехничке мјере, као што је
орање и заоравање остатака хране, наводњавање и друго.
Глодаре уништавају и природни непријатељи: птице грабљивице, лисица, ласица и друге.
Ред Carnivora- звијерова, хране се скоро искључиво животињском храном, опасне су за човјека, а неке имају значај
као ловна дивљач због скупоцијеног крзна. Неке од њих су: Felis domestica - домаћа мачка, Felis leo - лав, Felis tigris -
тигар, Canis familiaris - пас, Canis lupus - вук, Vulpes vulpes - лисица, Ursus arctos - медвјед, Martes martes - куна
златица, Meles meles – јазавац.

Надред Копитари (Ungulata) обухвата групу сисара код којих су врхови прстију обавијени копитом (рожном
навлаком). Обухват редове Perissodactyla и Artiodactyla

Ред Непарни копитари (Perissodactyla)

Копитари (Perissodactyla) имају мали број представника. Карактерише их непаран број прстију (1 или 3)
обложених снажним рожним навлакама или копитама. Код свих су средњи прсти најразвијенији и носе цјелокупну
масу тијела. Овај ред обухвата три породице: коњи (Equidae), тапири и носорози.

Ред Папкари (Artiodactyla)

Папкари су већином крупни сисари који се хране биљном храном. Ноге су им дугачке, са два или четири
прста, који се завршавају дебелом рожном навлаком-папком или копитом.
Обично имају по 44 зуба, али је тај број код неких група знатно редукован. Многи папкари преживају храну,
због чега имају посебну грађу желудца. У вези са овом особином извршена је подјела на два подреда: преживара
(Ruminantia) и непреживара (Nonruminantia).
Преживари су веома хетерогена скупина сисара. Одликују се сложеним и вишеједарним желудцом. Гутају
несварену храну, коју послије из желудца враћају у уста, прежвакују и уситњавају-преживају. Желудац им је
тродијелни (камиле и неки мошусни јелени) или четвородијелни (сви остали папкари). Четвородијлни желудац чине:
бураг, капура, листавац и сириште. Сјекутићи горње вилице су редуковани, а често и очњаци. Од преживара
најзначајније су фамилије: kамиле (Camelidae), јелени (Cervidae), шупљороги преживари (Bovidae) и жирафе
(Giraffidae).
 Непреживари у обје вилице имају све врсте зуба (сјекутиће, очњаке, прткутњаке и кутњаке ). Желудац им је
једноставан. Ноге су релативно кратке, са по четири прста. Овом подреду припадају двије фамилије: свиње (Suidae) и
нилски коњи (Hippopotamidae). Значајне су Sus scrofa - дивља и Sus scrofa domestica - домаћа свиња. Од преживара
свакако треба споменути Cervus elaphus - јелен, Capreolus capreolus -срна, Bos taurus - говече, Ovis aries - домаћа
овца, Rupicarpa rupicarpa - дивокоза.

Ред Полумајмуни, мајмуни и човјек (Primates)

Још је Line ову групу ставио на врх лествице животињског свиjета, сматрајући их најсавршенијим облица.
Прогресивну одлику сисара тј. примата, представља снажно развиће великог мозга и његових функција, што је
посебно остварено код човјека и што му је омогућило да загосподари природом. Осим тога код примата је веома
добро развијено чуло вида и оба ока су управљена унапријед. Карактеристична особина примата је и присуство
ноктију и на врховима прстију који су хомологи рептилским канџама.

Simpson је ред Primates подjелио на два подреда: Полумајмуни (Prosimiи) и подред Прави мајмуни (Simie,
Antropoidea. У први подред убраја полумајмуне који имају сличности са бубоједима. Ту спадају тупаје и лемури, који
су распрострањени у Африци, југоисточној Азији и суседним острвима.

Поред Antropoidea обухвата мајмуне, људолике (човjеколике) мајмуне и људе. Натфамилија Platyrrhini
укључује тзв. широконосе мајмуне који имају широку носну преграду па им носни отвори леже са страна. Имају
дугачак реп помоћу кога могу да се окаче о гране дрвећа. Живе у Јужној Америци.

Натфамилију Catarrhini чине тзв. ускосни мајмуни, који имају узану носну преграду а носни отвори су им
управљени напред и надоле. Ту спада већина данашњих мајмуна. Имају добро развијен реп и жуљеве на седлу.
Распрострањени су у Африци, Азији, а једна врста и на Гибралтару. Натфамилији Hominoidea припадају човјеколики
мајмуни и људи.

Фамилија Pongidae обухвата представнике који су по тјелесној организацији најближи човјеку. Предњи
екстремитети су им дужи од задњих и при ходу се ослањају на њих. Реп је закржљао као и код човјека али постоји
неколико репних пршљенова. Немају жуљева на седлу. Према умним способностима су такође блиски човјеку. Ова
породица је данас представљена само са три врсте. Gorilla gorilla Wym., горила је најкрупнији и достиже висину до 2
м и тежину до 250 кг. Живи у прашумама западне Африке. Затим, Pan troglodytes, шимпанзе, који је мањи од
претходне врсте, живи у прашумама западне и средње Африке. Он је најсличнији човјеку, али и филогенетских
најближи. Трећа врста је Pungo pygmeus (орангутан), што на малајском језику значи „шумски човјек“. Он има предње
удове јако издужене тако да при усправном ходу, допиру скоро до земље. Живи на Борнеу и Суамтри.

Фамилија Hominide обухвата људе и њихове претке. Ту спада само један род Homo, са једном савременом
врстом Homo sapiens. Најстарији предак хоминида означен као Australopithecus је нађен у Африци 1924, која је
свакако домовина човјека. Године 1891 откривен је на Јави Australopithecus erectus, јавански прачовјек који је ишао
усправно, од стране холандског антроплога Eugen Dubois. Код Пекинга је 1927. откривен Sinanthropus pekinensis,
пекиншки прачовјек, који је већ знао да користи ватру и примитивно камено оруђе. Код Heidelberga је 1907. нађен je
Homo heidelbergensis, хајделбершки прачовјек, тј. први човјек, који је нађен на тлу Европе. Код Düsseldorfa je 1856.
откривен припадник расе Neandertalca, Homo neandertalensis, који је касније налажен у разним крајевима Европе.
Овој раси припада и крапински прачовјек, нађен код Крапине у Хрватској. Овај тип прачовјека је већ имао запремину
лобање 1300 ццм, што је најближе данашњем човјеку. Крајем леденог доба или плеистоцена у Европи је живјео Homo
aurignacensis, кромањонски прачовјек, нађен код Цромагнона, који се није ни по чему разликовао од данашњег
човјека и који је замјенио неандерталца.

Планцентарним сисарима припадају и редови: Edentata (крезубице), које живе у Јужној Америци, затим
Cetacea (китови), Pinnipedia (фоке и моржеви), Proboscidea (слонови), Sirenia (морске краве) и још неколико мањих
редова.