УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК БИОЛОГИЈА

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ БИОЛОШКЕ МИСЛИ

Развој биолошких дисциплина у XVII и XVIII веку

Ана Рачићевић
023/2019
  Антон ван Левенхук (1632-1723)

Творац првог микроскопа-лупе састављене од

дуплог конвексног сочива постављеног између две
сребрне плоче.

Микроскопи који су сачувани имају моћ

повећања од чак 275 пута, али је
претпоставка да је Левенхук успео да
направи и оне чије увећање иде и до
500 пута.
 Левенхук је први посматрао бактерије, протозое, мишићне ћелије,
зубну масу, мушке полне ћелије, проток крви у капиларима итд.

Сматра се оцем микробиологије, а уз

Малпигија и једним од утемељивача
хистологије.
  Роберт Хук (1635-1703)

Енглески физичар, филозоф природе и

секретар Краљевског друштва у Лондону.

1665. године је
открио ћелију.

Са тадашњим микроскопом није могао да види све

делове ћелије, већ само празне ћелијске просторе, али је
то било довољно да прикаже ћелију као основну
структурну јединицу организма.
 Доказао је да се Земља и Месец окрећу око Сунца у елипси, да
небеска тела имају гравитацију, као и да се све материје грејањем
истежу.

Усавршио је барометар, телескоп и

микроскоп.
  Рене Антоан Фершо де Реомир (1683-1757)

Француски властелин и научник који је дао

велики допринос развоју експерименталне
биологије.

Конструисао је стаклене кошнице да би

проучавао инсекте, посебно утицај
температуре на њихов раст.
Реомир је такође познат и по својој температурној
скали, односно по свом изуму - термометару.
  Карл Лине (1707-1778)
Карл Лине је шведски ботаничар, лекар и
зоолог који се сматра оцем савремене
таксономије.

Његово дело ,,SYSTEMA NATURAE" означава

почетак биноминалне номенклатуре.
 Најстарија имена биљака, која се и данас
користе, објављена су у књизи ,,SPECIES
PLANTARUM“ из 1753. године, док су
најстарија имена животиња она која се
налазе у десетом издању ,,Systema Naturae“
из 1758. године.
Први је употребио термине флора и
фауна за означавање биљног и
животињског света неке области или
неке земље.

Дао је научно име људској врсти

Homo sapiens и класификовао је у
ред Примата.

Линеов систем класификације

биљака по броју прашника
 Жорж Луј Леклерк, гроф од Бифона (1707-1788)

Француски природњак који је извршио

велики утицај на следеће генерације
биолога, укључујући Ламарка и Дарвина.
 Објавио је гигантско
енциклопедијско дело ,,HISTOIRE
NATURELLE, GÉNÉRALE ET
PARTICULIÈRE", где је дат приказ
свих дотадашњих сазнања о историји
природе, геологији, антропологији,
космологији, палеонтологији,
екологији и другим наукама.
 У свом делу ,,HISTOIRE NATURELLE" је
заговарао азијску хипотезу, према којој се место
настанка човека морало налазити у умереном
појасу. Пошто је веровао да се у добрим
климатским условима развијају здрави људи,
сматрао је да се најлогичније место за појаву
првих људи налази у Азији, у подручју
Каспијског мора.

Први је реконструисао геолошку

историју и сматрао је да је
човечанство старо само 6000 година.
  Жилијан Офре де Метри (1709-1751)

Француски лекар и филозоф (маханистички

материјалиста) који је веровао да су
животиње и људи изграђени од
организоване материје.

У свом најпознатијем делу

,,Човек машина” је изнео став да
људска бића функционишу по принципу
машине.
  Абрахам Трембли (1710-1784)

Абрахам Трембли се бавио

експерименталном зоологијом.

Најпознатији су
му радови везани за хидре.
 Лазар Спаланцани (1729-1799)

Италијански свештеник и биолог који се сматра

једним од оних научника који су имали
запажене резултате на пољу експерименталне
биологије.

Објављује велики рад "О раду срца и крвних

судова" (Dell’ azione del cuore nei vasi
sanguigni) у којем експериментално доказује
постојање размене гасова у крви.
 Доказује да се оплодња код сисара дешава контактом
сперме и јајне ћелије, и
успева да изврши прву успешну вештачку оплодњу
женке пса.

Резултате ових
експеримената објављује у свом раду у две свеске
"Дисертације о животињској и биљној
физици" (Dissertazioni di fisica animale e vegetale).
Доказао је низ других научних чињеница везаних за
животињску физиологију, као
што су оријентација слепих мишева у простору
помоћу ултразвука (ехолокација) и
способност поновног израстања изгубљених
делова тела код неких гмизаваца.

Цртеж из Спаланцанијевих свески

“Дисертације о животињској и биљној
физици”
  Шарл Боне (1720-1793)

Велики швајцарски природњак чија је највећа заслуга откриће

партеногенезе код биљних ваши.

Проучавао је регенерацију код слатководне

хидре и других животиња, као и
респирацију код гусеница и лептира,
откривши да се одвија преко пора,
означених као стигме (спиракуле).
 Један од оних који је
оспоравао Бонеову теорију је био
Пјер-Луј Моро Де Мопертуи (1698-
1759), који је сматрао да нови живот
настаје мешањем семена, а да
свако семе садржи мноштво
семених честица
које представљају неку врсту
екстракта свих делова родитељског
тела.
 Каспар Фридрих Волф (1733-1794)

Немачки анатом, ембриолог и физиолог је

у својој доксторској дисертацији подржао
теорију епигенезе, раније предложену од
стране Аристотела и Харвија.

Рад се састојао од три дела: развиће

биљака, развиће животиња и теоретска
разматрања.
 Његовим највећим доприносом
ембриологији се сматра идеја о постојању
клициних листова код ембриона, што је
касније основна концепција у структурној
ембриологији.
 Доказао је да се органи
стварају током ембрионалног
развоја, и да се формирају из
диференцираних слојева
изграђених од
недиференцираних ћелија.
 Антон Лоран Де Лавоазје (1743-1794)

Сматра се оцем хемије.

Доказао је да је сагоревање реакција неке
супстанце са кисеоником.

Лавоазје је 1778. године први означио

кисеоник као елемент и указао на његову
улогу у корозији метала.
У свом делу је објаснио да је кисеоник
витална компонента у процесима
дисања и сагоревања.

Објашњавајући улоге дисања,

знојења и варења поставио је основе
биолошке енергетике.
 Луиђи Галвани (1737-1798)

Као професор анатомије Галвани се

прославио истраживањима
урогениталног тракта птица.

Галвани је испитујући деловање

електрицитета на жабље мишиће опазио да
се мишић жабље ноге грчи уколико се он
повеже са гвозденом а нерв са бакарном
жицом.
Постоји неколико описа Галванијевог
експеримента у којем је грчење
жабљег мишића повезао са
електрицитетом.

Леђни нерв жабе (nervus ischiadicus) је

додиривао металним скалпелом док је
жаба била у додиру са другом
металом.

У том моменту је електрична машина, која се налазила на истом

столу, заискрила и на Галванијеово запрепашћење, нога жабе се
покренула као да је жаба жива.
Галванизам је термин који подразумева
настанак електрицитета хемијским
трансформацијама, без обзира да ли је
систем део живе материје.
 XVIII век је у лику Линеа и Бифона, великих природњака
различитих ставова, донео праву револуцију у биолошкој
мисли.

 Лине је својим делима класификовао дотад познате

врсте организама, и у биологију увео биномијалну
номенклатуру.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!!!