ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ СА

ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: Социологија
ТЕМА: Друштво и породица

Професор: Студент:

Косовска Митровица, децембар, 2022.

 САДРЖАЈ

УВОД_______________________________________________________________________1
1.ДРУШТВО И ПОРОДИЦА____________________________________________________2
1.1.Појам и фактори породице________________________________________________2
1.2.Породично – брачни односи_______________________________________________5
1.2.1.Елементи
брака______________________________________________________6
1.3.Историјска типологија породице___________________________________________7
1.4.Породица и социјализација личности_______________________________________9
ЗАКЉУЧАК________________________________________________________________12
ЛИТЕРАТУРА_______________________________________________________________13
 УВОД

Људска репродукција је темељ друштвеног живота људи и друштва, оквира у коме

они живе. Без репродукције људи немогуће је постојање људске врсте, нити људског
друштва. Поред тога што је предуслов постојања друштва, људска репродукција утиче
готово на све процесе који се у друштву одвијају, посебно на економске процесе. Природ-
ни прираштај становништва, као резултанта стопе наталитета и морталитета, битно утиче
на економски живот сваког друштва и његову животну снагу у целини. Људска репродук-
ција, као јединствени процес рађања и одгајања деце, обухвата три међусобно повезане
димензије: биолошку, психолошку и друштвену.

Породица настаје заснивањем одговарајућег облика брака између мушкараца и же-

на у којем се рађају деца. Као и брак, и породица је током историје имала различите обли-
ке, који су зависили од облика брака, начина производње, социјалне структуре друштва и
његовог културног обрасца, посебно религије, обичаја и морала.

Породица представља базни део једног друштва. Она има пресудан утицај на
развијање позитивних и негативних тенденција код младе популације. Друштвена улога
породице подразумева активан однос њених старијих чланова, нарочито родитеља, у
социјализацији младих - деце и малолетника. Правилно позиционирање чланова
породице, у процесу ресоцијализације, представља највиши домет у остварењу њене
друштвене улоге. На тај начин породица активно доприноси у афирмацији позитивних
друштвених вредности. Међутим, очекивана друштвена улога породице неретко бива
нарушена девијантним и криминалним понашањем њених најмлађих чланова. Тиме се
шаље јасан сигнал да је социјализација била неуспешна. Разлози се могу огледати у њеном
делимичном или потпуном изостанку. Када породица није остварила своју улогу онда
имамо на друштвеној сцени припаднике младе популације који не поштују моралне и
правне норме.
 1. ДРУШТВО И ПОРОДИЦА

1.1. Појам и фактори породице

Породица је примарна друштвена група која се заснива на биорепродуктивним,

биосексуалним, биосоцијалним, социозаштитним и социоекономским везама мужа и жене,
њихове рођене и адоптиране деце, који су међусобно спојени браком, сродством и
удружени ради лакшег задовољавања разноврсних потреба личности, друштва и
породице.1

Формулисани су бројни социолошки приступи породици. Основни су породица

као: друштвена установа, друштвена група и друштвена заједница.2

Породица као друштвена установа - је најстарије схватање породице. “Човек се

по правилу рађа, расте, живи и умире у породици. У њој су чланови везани многобројним
и различитим везама. Отуда нам је она најближа друштвена и правна установа”. Овај
приступ садржи правне одреднице породице, сматрајући је заједницом лица везаних
браком, као друштвеном установом и сродством. Неспорно је да је породица правна
установа, али је у питању само један друштвени аспект.

Породица као друштвена група - заснива се на функцијама породице. Као

биолошка и социјална група породица обавља бројне целисходне функције у свим
друштвима кроз историју. Породица се тако третира као најважнија друштвена група,
основни организациони облик друштвеног живота, колевка људске природе, основна
јединица друштва и сл.

1
СОЦИОЛОШКИ ЛЕКСИКОН, Савремена администрација, Београд, 1982, 471.
2
Снежана Пантелић – Вујанић, Марија Чукановић – Каравидић, Социологија, Универзитет за пословни
инжењеринг и менаџмент, Бања Лука, 2014, 127.
 Породица као друштвена заједница - је савремен приступ породици. Породица се
одређује као хомогена и чврста заједница у којој се људски односи темеље на љубави,
равноправности и поштовању међу члановима. Основна функција породице је
социјализацијањених најмлађих чланова. Овај приступ садржи могуће битне
трансформације породице, као последице губљења економских функција породице и као
заједнице љубави, поштовања и равноправности.

Друштвене науке дуго се нису бавиле породицом, због чега је присутна празнина у
истраживањима и у теорији о породици. Ова околност отежала је социолошко
сагледавање породице, мада је као резултат савремених интензивних проучавања
произашла посебна социолошка дисциплина - Социологија породице.

Прва научна изучавања породице забележена су у делима немачких и француских

теоретичара 18. века, који породицу сматрају основном ћелијом друштвеног поретка над
којом израста целокупна грађевина грађанског друштва са монархом на челу. Савремени
функционализам изузетну пажњу поклања породици, сматрајући савремену „нуклеарну
породицу” универзалним и непроменљивим обликом породичне организације свих
друштвених система. Осим тога, значајна су њихова схватања о социјализацији и општим
обрасцима и правилима понашања у малим групама, као и сазнање да је свака породица
непоновљиво групно јединство.

На основу свега наведеног, можемо закључити да се породица заснива на деловању

биолошких, биосоцијалних, социјалних и економских фактора.

Биолошки фактор породице обухвата два међусобно повезана, али и различита

процеса у којима се прожимају биолошки, психолошки и друштвени елементи. Ради се о
задовољавају полних нагона и емотивних потреба људи, рађању и подизању деце. „Иако
се полни односи не обављају искључиво у оквиру породице, већ понекад изван и незави-
сно од ње, ипак су брак и породица најчешћи институционални оквири задовољавања пол-
них потреба људи. Исто тако, иако рађање људи није увек везано за породицу, ипак се
репродукција људске врсте, барем у досадашњем периоду историјског развоја највећим
делом обављала у породици: деца се или рађају у породици или породица настаје њихо-
вим рођењем”.3
3
Maрко Младеновић, Увод у социологију породице, Издавачко предузеће ,,Рад“, Београд, 1969, 11-12.
 Под био – социјалним фактором разумемо односе сродништва. Сваки историјски
облик породице темељи се на широј или ужој мрежи различитих сродничких односа.
Најважнији сроднички однос јесте крвно сродство или природно, биолошко сродство, које
се у различитим друштвима различито тумачи и уважава - као матрилинеарно,
патрилинеарно и билинеарно. Патрилинеарно сродство се рачуна по оцу, матрилинеарно
по мајци и билинеарно и по оцу и по мајци. Поред крвног сродства, породица је средиште
око кога се уобличавају и други облици сродства: тазбинско, које настаје женидбом одно-
сно удајом; адоптивно, које настаје адопцијом, односно усвајањем и признавањем лица
изван круга крвних сродника за члана породице и духовно сродство, које настаје као ре-
зултат дубоких и снажних духовних веза између чланова двеју породица, а изражава се
као кумство, побратимство, сестринство и др.4

Социјални фактор настанка породице подразумева њено обележје које се

суштински и поклапа са њеном функцијом социјализације. Породица је основа социјалног
формирања детета, средина у којој се оно сусреће са условима под којим се одвија
друштвено – културни живот. У формирању детета као људске личности, породица је
значајна зато што дете у њој развија своје људске особине кроз усвајање социо –
културног наслеђа, стиче породичне и друштвене обрасце понашања и развија сопствени
унутрашњи систем мотивације. Овај процес се одвија током читавог трајања људског
живота – од детињства, преко адолесценције до одраслог доба. Могуће је говорити о
примарној и секундарној социјализацији. Прва се одвија током детињства и захваљујући
њој појединац постаје припадник друштва уопште. За њен успех породица представља
незаменљиву средину. Секундарна социјализација означава увођење појединца у нове
области живота (брак, професија, родитељство) и она се одвија током читавог људског
века.5

Породица је и друштвено-економска заједница, јер је током историје обављала

разноврсне и променљиве економске функције, у зависности од историјског типа друштва.
У ранијим, неразвијеним друштвима, породица је била главна економска група, у оквиру
које је обављана производња, расподела и потрошња добара. У савременим

4
Милован Митровић, Милан Трипковић, Драган Коковић, Социологија, Научна књига, Београд, 1987, 157.
5
Данило Ж. Марковић, Зинаида Т. Голенкова, Урош Шуваковић, Социологија, ,,МБ ГРАФИКА“, Ниш, 2009, 259
– 260.
високоразвијеним друштвима производна функција породице се битно редукује, задржава
се у већој мери код ситних сопственика (сељака, занатлије и трговаца), јер чланови
породице у модерном друштву своје радне делатности обављају изван породице у
разноврсним друштвеним институцијама. Економска функција породице у већини
савремених друштава углавном се своди на потрошачку функцију.6

1.2. Породично - брачни односи

Породица је примарна заједница зато што је прва најважнија и најприснија људска

скупина. Она је прототип сваке друге друштвене заједнице јер се у породици успостављају
трајне, емотивно присне, солидарне и свестране везе између чланова, какве би се могле
пожелети и у глобалном друштву. Зато, и због вишеструких функција, породицу многи
сматрају основном ћелијом сваког друштва, својеврсним „друштвом у малом”. Породица
настаје формирањем брака између мушкарца и жене, у којем се рађају деца. Породица је
шири појам од брака али је брак основа породице. Породица је примарна група и интимна
заједница, а брак је друштвена установа окренута донекле и ширем друштву.

Као организована заједница људи, друштво је укупност међусобно повезаних

друштвених појава (друштвених процеса, односа, друштвених група и друштвених
творевина) као резултата узајамног деловања понашања људи у оквирима разноврсних
међусобно повезаних друштвених делатности (делатност биолошке репродукције,
економска делатност, политичка делатност, регулативна, културна и интелектуално
духовна делатност) које имају своје међусобно прожимајуће облике друштвене
организације, почев од разних правила друштвеног понашања, па до разних институција и
организација које се конституишу у тим оквирима, као и у оквирима глобалне друштвене
целине.7

Брак је друштвено призната (или не призната) био-социјална веза између лица

супротних полова која има релативно трајни карактер и различите облике и садржаје,

6
Joван Базић, Михаило Пешић, Социологија, Учитељски факултет у Призрену, Лепосавић, 2012, 281.
7
Марко Младеновић, Основи социологије породице, Савремена администрација, Београд, 1979, 30.
зависно од одрађених животних и друштвених услова. У овом појмовном одређењу брака
као елемента породичне структуре треба дакле узимати у обзир следеће: • биолошки
карактер брака, односно успостављање полних веза између лица супротних полова, без
обзира да ли је та веза друштвено призната или није;

1. усопстављање хетеросексуалних веза и односе засноване, на пример, на лезбијској

љубави или на хомосексуалном односу, без обзира на то што су ти односи доста
распрострањени а у неким друштвима и друштвено признати;
2. различите облике брака током друштвено-историјског развоја (групни брак,
полигамијски, моногамијски брак);
3. променљивост елемената садржине брака (психичких, моралних, социјалних и
др.).8

1.2.1. Елементи брака

Три битна елемента брака су: копулација, кохабитација и легитимација. У односу

на сва три ова елемента, могуће су различите форме брака.

1. Копулација – у односу на копулацију, постоји историјски недовољно заснована

претпоставка о универзалности моногамног брака, као јединог познатог облика од
давнина, док се остали облици третирају као патологија. Међутим, осим
моногамног брака постоји и полигамија, која означава групни брак једне особе са
више других особа супротног пола. У савременом добу, са изузетком
муслиманских држава и неких афричких зајеница, полигамни бракови су
прошлост.9
2. Кохабитација – у односу на кохабитацију она је битан елемент одржавања брачне
заједнице, нарочито када је реч о моногамном браку. Уколико није склопљен у том
циљу, он је фиктиван. Елемент кохабитације, међутим, доводи у питање животна
ситуација у којој се муж бави таквим занимањем које захтева периодично дуже
одсуство од куће или је до раздвајања дошло услед принудних миграција или је,
8
Ibid, 31 – 32.
9
Данило Ж. Марковић, Зинаида Т. Голенкова, Урош Шуваковић, 263 – 264.
 пак, бар један брачни друг на месту неког високо позиционираног службеника неке
међународне организације. У таквим случајевима не може се говорити о
непостојању правног услова за заснивање брака и такав брак неће бити проглашен
фиктивним.
3. Легитимација – она постоји и данас и представља јавни ритуал размене између
чланова сродничких група, у коме, обично, невеста прелази у мужљеву сродничку
групу ради удаје. Ритуал има сврху обзнане нове друштвене везе, потврде положаја
новонастале заједнице и указивања супружницима на њихове подељене улоге.
Црквено легитимисање се јавља од времена настанка цркве као
институцционализованог исповедања вере . У хришћанству брак представља једну
од светих тајни, којима се доказује Божије посредовање међу људима. Грађанско
легитимисање је почело да се развија после француске буржоаске револуције која
је одвојила цркву од државе. Друштвено признање брака даје држава, на основу
устава и закона у лику матичара, који је од државе овлашћено службено лице за
обављање тог посла.10

1.3. Историјска типологија породице

Породица је, као што је већ речено, током историје имала различите облике. Ако се
посматра њен развитак од најранијих времена до данас, јасно се уочава да је она у почетку
била изједначена са родом односно кланом. Породица је тада била исто што и друштво,
јер је род представљао глобално самодовољно друштво. Током историјског развоја, са по-
делом рада, променом облика брака, раслојавањем друштва и променама у култури дру-
штва, породица се све више издвајала из друштва, односно из друштвене организације, ис-
тичући блиске крвне и рођачке везе, да би се у модерно доба појавила у брачном облику са
ужим породичним кругом кога чине рођена и/или усвојена деца.11

Породице се могу делити према различитим типологијама које за своју основу

узимају величину породице (мала, велика, полигина, полиандријска), ауторитет
10
Ibid, 264 – 265.
11
Joван Базић, Михаило Пешић, 281.
(патријархат, матријархат, егалитарна породица), начин рачунања порекла
(матрилинеарна, патрилинеарна, когнатска), културу (кинеска, медитеранска, европска) и
друго. Основни облици брака и породице могу се приказати кроз њихове историјске
облике и облике савременог испољавања.

Историјски облици породице, који у себи садрже одговарајуће брачне односе, су:

1. крвносродничка породица,

2. пуналуа породица,

3. синдијазмичка породица,

4. патријархална породица,

5. моногамна породица, кроз два облика, и то:

а. моногамнопатријархална породица, агрикултурног типа и

б. моногамна породица савременог типа.12

У периоду првобитне заједнице, и то у епохи средњег степена дивљаштва, настао је

први облик породичног удруживања, тзв. крвно-сродничка породица. Породицу чине
крвни сродници који су унутар породице подељени по генерацијама, полу и узрасту. Ова
породица заснивала се на ендогамном браку, као вези између припадника исте групе. Због
ендогамности отац деце није био познат, а дете припада генерацији унутар сродничке
породице.

Множењем крвносродничких породица оне постају многобројне, што условљава

њихову поделу и цепање. Формира се породица пуналуа, заснована на егзогамном браку
као вези између припадника различитих група, али су деца и даље заједничка. 13

На нижем степену варварства појављује се породица парова, која се заснива на

синдијазмичком браку, тј. браку парова. Полни односи између различитих парова били су
забрањени, тако да је отац детета био познат. Сродство се рачунало по мајчиној лози
(матрилинеарност), па се овај период назива матријархатом. На средњем степену

12
Лив Морган, Древно друштво, ,,Просвета“, Београд, 1981, 346.
13
Снежана Пантелић – Вујанић, Марија Чукановић – Каравидић, 129 – 130.
варварства формира се патријархална породица, на чијем је челу био патријарх
(старешина), као најстарији мушкарац у породици. Отац је могао да има више жена, а
сродство се рачунало по очевој лози (патрилинеарност), па се од тог периода до данас
породична основа назива патријархатом.

Развој производних снага условио је економско јачање патријархалне породице и

њено цепање на више мањих породица. Формира се моногамна породица, чију основу
чини брак једног мушкарца као главе породице и једне жене. У том периоду жене се могу
купити и отети, опада њихов углед и положај у породици.

У класном друштву моногамна породица показује два облика. Први облик је

моногамна – патријархална породица агрикултурног типа, која траје до данас. Заснива се
на приватној својини, званичној моногамији и очинској, тј. мужевљевој власти. Други
облик моногамне породице везује се за настанак капитализма и укључивање жене и деце у
процес производње. Овај тип породице често се назива и егалитарном или нуклеарном
породицом (по нуклеусу – језгру).14

Савремено друштво продукује нове облике породице и брака, који су у раскораку

са традиционалним схватањима улоге полова и различитих генерација. Задњих деценија у
порасту је број нелегалних породица и бракова, домаћинстава са једним родитељем,
породица са новим браком, хомосексулних и лезбејских бракова са тенеденцијим
институционализације и прерастања у породичне везе и др.

1.4. Породица и социјализација личности

Опште је уверење, како међу стручњацима, тако и међу лаицима, да поступци

према деци, посебно родитељски, у највећој мери обликују личност будућег одраслог
човека. Вероватно је немогуће и непотребно сабирати на једном месту сва истраживања и
претпоставке о везама породичних односа и каснијег развоја личности детета. Фројд је
већину психоаналитичких концепата који се тичу развоја личности ставио у контекст
породице. Алфред Адлер, Карл Густав Јунг, Ерик Ериксон, као и многи други
14
Лив Морган, 345 – 346.
психоаналитичари, антрополози и социјални психолози, су у својим истраживањима
показали на које специфичне начине васпитање деце и однос према деци у породици
обликују одређене особине личности као што су: мотив постигнућа. , потреба за
стицањем, за моћи, агресивност, сарадња, морална свест, емоционална стабилност итд.,
као и личност у целини. 

Особине и понашање објашњавају се принципима класичне и инструменталне

условљености, учења по моделу и сл., које се најчешће одвија у породици. Такође, међу
психолозима постоји општа сагласност да је улога породице у формирању личности од
изузетног значаја, као и да је утицај мајке најважнији. У породици, под утицајем
родитеља, дете стиче основне вредности и учи основне обрасце понашања. Социјализација
је друштвеност, сарадња. С обзиром на то да су људи друштвена бића, неопходан је
одређени степен социјализације да би човек имао нормалан квалитет
живота. Социјализација се у најширем смислу дефинише као процес током којег људи
стичу ставове и вредности одређене културе и уче понашања која се сматрају прикладним
за појединце, чланове одређеног друштва.15

Породица је природна средина у оквиру које на природан, непосредан начин

долази до интимног и трајног повезивања припадника породице, односно до
међугенарацијског сусрета предака и потомака, родитеља и деце. То је оно што омогућује
процес примарне социјализације унутар породице, што ствара претпоставку за преношење
друштвено – културног наслеђа и обезбеђења друштвене стабилности и континуитета.
Проблем настаје онда када се детету у породици пружају обрасци антивредности, који се,
такође, могу процесом социјализације преносити. Ради се, нпр, о насиљу у породици,
којом приликом су обично жртве таквог насиља жена – мајка и деца или о алкохолизму,
пушењу, наркоманији или класичним облицима криминалног понашања једног или оба
родитеља. У таквим ситуацијама дете пред собом има образац антивредности коме је врло
тешко да се одупре.16

Породица у класном друштву представља ,,одскочну даску“ са које појединац

улази у друштво. Све док не стекне сопствени положај, његова социјално – класна
15
Породица као фактор социјализације, https://prezi.com/tehi1wh6g5gk/porodica-kao-faktor-socijalizacije/, 21.
12. 2022.
16
Данило Ж. Марковић, Зинаида Т. Голенкова, Урош Шуваковић, 271 – 272.
припадност је заправо копија социјално – класне припадности породице.

Ова етапа у развоју људске личности поклапа се са њеним дечијим и младалачким

добом, односно са периодом када човек пролази кроз најважнију фазу своје
социјализације. Рођење у одређеној породици условљава и животне шансе сваког
појединца. Нису једнаке шансе сина из имућне породице која може да му обезбеди
престижно школовање и сина из сиромашне породице која свом детету једва може да
обезбеди и одлазак у редовну државну школу. Због разних предрасуда, деца из социјално
– класно нижих слојева морају да уложе много више напора да би постигла једнак успех
са децом из виших друштвених слојева, што говори у прилог томе да је породица
специфичан механизам наслеђивања, не само класно – социјалних положаја, него и класно
– социјалних диференцираних животних шанси.17

17
Данило Ж. Марковић, Општа социологија, Изабрана дела, том I, ,,Просвета“, Ниш, 2001, 394.
 ЗАКЉУЧАК

Породица је темељ друштвне заједнице. Породица се јавља као мост између

појединца и друштва. Степен развитка датог друштва одражава се и на породицу. Да ли ће
породица имати једно или више деце зависи од економских прилика, културних образаца
и односа друштвених институција (подстицање рађања социјалном и здравственом
заштитом мајке и детета). Породица је незаменљива средина у којој се човек формира као
личност, у којој живи задовољавајући неке од својих најнужнијих потреба које се могу
задовољити само у породици. Породица је специфична биосоцијална заједница људи. Има
веома значајну улогу у развоју човека, али не само човека, већ друштва уопште. Породица
је посредник између друштва и појединца, али породица обавља више функција од било
које друштвене групе. Стварање несоцијалне групе има за циљ да спроведе неку акцију, а
таква група постоји све док постоје потребе, што значи да се након престанка потреба
таква група може расформирати. Формирањем породице човек себе доживљава као
друштвено биће на начин да његов живот има сасвим другачији смисао када више није

сам, већ са супружником, децом, поред себе.

Родитељи су у свим културама носиоци процеса социјализације, односно

социјалног и моралног васпитања. И да је учење понашања на начин који одобрава
друштво дуг и спор процес, маштања о порођају током трудноће, порођаја, кроз
детињство и наставља се чак и у адолесценцији. У овом периоду млади усвајају правила
која регулишу однос појединца према себи, према друштву, однос полова, однос према
родитељима, однос родитеља и деце, односно однос између старијих и млађих, однос
према послу и друштвеној и личној имовини. Родитељи делују на дете сваки посебно као
особа одређеног пола, а заједнички као родитељски пар, са заједничким улогама и
задацима. Родитељски пар се допуњује и подржава, улоге родитеља условљене су, у
основи, њиховом биолошком структуром и функцијом. Данас улоге родитеља нису тако
оштро подељене као у прошлости, али биолошка структура и функција и данас имају
одређено значење. Родитељ треба да буде чврста подршка и добар узор за
идентификацију.

ЛИТЕРАТУРА

- Данило Ж. Марковић, Зинаида Т. Голенкова, Урош Шуваковић, Социологија, ,,МБ

ГРАФИКА“, Ниш, 2009.
- Данило Ж. Марковић, Општа социологија, Изабрана дела, том I, ,,Просвета“, Ниш,
2001.
- Joван Базић, Михаило Пешић, Социологија, Учитељски факултет у Призрену,
Лепосавић, 2012.
- Лив Морган, Древно друштво, ,,Просвета“, Београд, 1981.
- Марко Младеновић, Основи социологије породице, Савремена администрација,
Београд, 1979.
- Maрко Младеновић, Увод у социологију породице, Издавачко предузеће ,,Рад“,
Београд, 1969.
- Милован Митровић, Милан Трипковић, Драган Коковић, Социологија, Научна
књига, Београд, 1987.
- Снежана Пантелић – Вујанић, Марија Чукановић – Каравидић, Социологија,
Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент, Бања Лука, 2014.
- СОЦИОЛОШКИ ЛЕКСИКОН, Савремена администрација, Београд, 1982.

ПРЕУЗЕТО СА ИНТЕРНЕТА:

- Породица као фактор социјализације, https://prezi.com/tehi1wh6g5gk/porodica-kao-

faktor-socijalizacije/, 21. 12. 2022.