UVOD

Porodicu možemo definisati kao: Osnovnu jedinicu društva, u kojoj supružnici, deca,
vanbračni partner i ostali srodnici, živeći u zajednici života, stvaraju prirodne i pravom utvrđene
uslove za razvoj i blagostanje svih članova, a posebno dece.
Društvenu strukturu možemo shvatiti kao mnoštvo različitih društvenih grupa. Osnovne
društvene grupe su:
1. porodica
2. klase
3. država
4. političke stranke
Porodica je univerzalna ljudska zajednica koju čine odrasli reproduktivno sposobni
partneri i njihovo potomstvo, ali i dalji srodnici koji žive zajedno sa njima. Porodica, pored
reproduktivne, privredne, socijalne ima i značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu.
Ona je važna primarna grupa i jedan od najznačajnijih agenasa socijalizacije. Po strukturi,
funkcijama i vrednosnoj orijentaciji postoji više tipova i oblika porodica: monogamna,
poligamna; matrijarhalna, patrijarhalna; potpuna, nepotpuna; nuklearna, proširena; autoritarna,
demokratska itd.
Porodica zauzima prvo mesto u hijerarhiji društvenih vrednosti. Porodica je temeljna
društvena jedinica, ona je područje zajedništva i rezultat čovečanstva. Čovek je stvoren kao
društveno biće. Izvan suživota sa ljudskim bićima on bi zakržljao. Porodicu zasnivaju muškarac i
žena. Oni bi trebali biti ravnopravni u svemu.
Porodica mora biti slobodna od zahvata političke ideologije. Ona mora imati podršku
celog društva, pre svega stvaranjem povoljne društvene klime, u kojoj će deca osećati da im se
roditelji i društvo raduju. Društvo bi trebalo poštovati roditelje. Odgovorno roditeljstvo trebalo bi
dobiti visoko društveno priznanje i društvenu podršku.
PORODICA

Porodica je nezamenljiva sredina u kojoj se čovek formira kao ličnost, u kojoj živi
zadovoljavajući neke od svojih najbitnijih potreba koje se samo u porodici i mogu zadovoljiti.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u članku 16. sadrži odredbu o pravu punoletnih
muškaraca i žena da sklope brak i time osnuju porodicu, koja se štiti kao temeljna društvena
jedinica. Slično propisuje i čl. 23. Međunarodnog pakta UN o građanskim i političkim pravima i
čl. 12. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Porodični zakon propisuje da je brak „zakonom uređena životna zajednica žene i
muškarca“ (čl. 4.), koji „se sklapa suglasnom izjavom žene i muškarca u građanskom ili verskom
obliku“ (čl. 6.). Uređenje porodičnih odnosa temelji se na ravnopravnosti žene i muškarca,
uzajamnog poštovanja i pomaganja svih članova porodice, te zaštite dobrobiti i prava deteta, za
što su odgovorna oba roditelja. Porodičnim pravom se osigurava i zaštita dece bez roditeljske
brige, te odraslih osoba s duševnim smetnjama (čl. 2.). Porodični zakon takođe reguliše i učinke
vanbračne zajednice između (jednog) neoženjenog muškarca i (jedne) neudane žene, ako je u
njoj rođeno dete ili ako ona potraje duže od tri godine. (čl. 3.)Porodica je specifična bio-socijalna
zajednica ljudi. Ona ima veoma značajnu ulogu u razvoju coveka, ali ne samo coveka nego
društva uopšte. Porodica je posrednik izmedu društva i pojedinca, ali porodica vrši više funkcija
od bilo koje društvene grupe. Nastanak neke društvene grupe ima za cilj da se neka radnja obavi
i takva grupa postoji dok postoje i potrebe, što znači da nakon prestanka potreba takva grupa
može da se rasformira. Formiranjem porodice čovek kao socijalno biće doživljava na taj način
što njegov život ima sasvim drugačiji smisao bitisanja kada više nije sam nego pored njega
postoji njegov barčni drug, deca.

ISTORIJSKA ANALIZA PORODICE

Brak je prva društvena i biološka grupa koja je regulisana određenim društvenim

normama u prahistoriji. Treba naglasiti da je brak nastao prije klana i porodice. Historijski su se
smjenjivali sljedeći oblici braka sa stanovišta unutrašnje sadržine

a.) Grupni brak

b.) Poligamijski brak
c.) Poliandsijski brak
d.) Sindijazmički brak
e.) Monogamijski brak

Porodica je nastala posle braka kada je bračna grupa pored seksualne i prokreativno-
generičke funkcije dobila i ekonomske i kada je stvoreno domaćinstvo. Prema ekonomskim
pozicijama bračnih drugova porodica se deli :

a.) Materijalnu
b.) Patrijarhalnu
c.) Demokratsku ( egaliturnu ) porodicu.
Decentralizacija nekih značajnih ekonomskih funkcija uslovila je dalje raspadanje
društava na uže ekonomske grupe, te je iz takvih grupa nastala porodica. Klan se daklemože
samo uslovno tretirati kao prva faza u razvitku porodice tj. Točka iz koje je nastala porodica.
 Istorija porodice u civilizaciji najlakše se može pratiti preko društveno-ekonomskih
formacija. Društveno – ekonomske formacije predstavljaju u najširem smislu okvire za
oslobađanje društveno – ekonomske strukture čitavih istorijskih epoha.

Najprihvaćenija je podela na :

a.) Robovlasničku formaciju

b.) Feudalizam
c.) Kapitalizam
d.) Socijalizam
e.) Komunizam

Period robovskih zajednica označava se obično kao epoha bezklasne društvene strukture
dok robovlasništvo , feudalizam i kapitalizam predstavljaju klasne društveno-ekonomske
formacije.
Sigurno je da položajni izgled porodice u značajnoj meri određen i uslovljen izgledom
društveno-ekonomske formacije, ta formacija dvaju specifična položaja kako unutrašnjoj sadržini
tako i oblicima porodice i njenim vezama sa drugim društvenim grupama.
U robovlasništvu u okviru različitog robovlasničkog društva: jevrejska, mesapotamska,
grčka, rimska porodice već u okviru istog naroda susrećemo na primer rimski konzorcijum u
prvim etapama robovlasništva do društvenim potresima do nemoralnom razjedinjene rimske
porodice augstovskog perioda.
Feudalizam je zaustavio proces raspadanja porodica i zbog daljeg vraćanja na naturalnu
privredu učvrstio poljuljanu patrijarhalnu porodicu. Ne brani se samo svoj novac i imovina već i
žena koja mu pripada jer je žena bila vezana za čovjeka i razvod je u takvim uslovima postao
rijetka stvar, a porodica je postala čvrsto proizvođačka i potrošačka jedinica.
Porodica u bliskoj budućnosti neće se bitno razlikovati od naše sadašnje porodice, bar ne
po spoljnom izgledu. Ipak u periodu u kojem nastaje, pripremaće se uslovi za neke bitne
promene u strukturi a naročito u odnosu porodice i društva, te međusobnih odnosa pojedinih
članova porodice. U prvom redu znatno će se povećati materijalno bogatstvo i životni standard.
Futuristi predviđaju izrazitu homogenizaciju društva, sve više će nestajati razlike između
poljoprivrednih i industrijskih struktura između gradskog i seoskog stanovništva, između
zaostalih i razvijenih područja, između patrijarhalnog i demokratskog načina života.
Uvećavanja gradskog stanovništva porast urbane kulture, velika razuđenost gradskog
načina života stvoriće postepeno imperativnu potrebu razvoju nepoljoprivrednih djelatnosti,
uslužnih službi, servisa za domaćinstvo, mehanizaciju poslova, mnogoveći razvoj pedagoških i
socijalnih ustanova.
Biološko reproduktivna funkcija i dalje će biti jedna od najznačajnijih , ljudi će i dalje
imati potrebu da zadovoljavaju svoj biološki instinkt za produženjem vrste, porodica će planirati
broj dece, pri tome ostaje pitanje da li će i dalje opadati mortalitet.
Ekonomska funkcija pretrpjeće najveće promene, proizvodnja će postepeno izaći iz
porodičnih okvira, porašće još veći značaj društvene potrošnje, drugim rečima ekonomska
funkcija će se svesti na najmanju meru čime bi funkcija porodice vremenom prestala da bude
potrošačka zajednica odnosno ekonomska zajednica.
 Umesto porodične zaštite proširiva će se oblici društvene zaštite porodice i njenih
članova dok će se neki dugo zadržavati kući, pravno – imovinsku zaštitu ( izdražavanje i
nasljeđivanje ) neće se zavisiti od pomoći i zaštite porodice već društvenom zajednicom.
Bitno je napomenuti da od svih funkcija porodice naviše će se zadržati moralno-vaspitna
funkcija. Ona će ostati centar, jezgro koje će najuspješnije omogućiti socijalizaciju ličnosti ,
istovremeno će jačati uticaj društvenog vaspitanja djece i omladine.
Uticaj porodice biće posebne vrste , ona bi trebala da bude rezervoar ljubavi, lične sreće,
topline , srećnog djetinstva i u tome će porodica biti i ostati nezamjenjiva i samo ova funkcija
biće dovoljna da opravda postojanje u budućnosti.

POJAM PORODICE

Porodica je grupa članova direktno povezana i zasniva se na krvnoj vezi. Porodica je

oduvek bila mesto gde čovek dolazi na svet i gde pronalazi sebe; gde se razvija kao osoba i član
društva i gde upija najpresudnije osobine ponašanja za sav kasniji život. Stariji znaju kako je
nekad bilo: tu su bili otac i majka, braća i sestre, bliži i daljnji rođaci, kuća ili stan, škola i crkva,
selo ili grad. Tu je bio i svakodnevni zajednički sto, mali ili veliki događaji, prigodna slavlja. A
sve zajedno: ljudi, stvari i događaji stvarali su prostor u kojem su ljudi živeli i kojem su
pripadali. Tu je bilo mesto gdje su se roditelji brinuli o deci, gde su bili prihvaćeni i osećali se
"kod kuće". Tu se doživljavalo ono najvažnije za čoveka: ljubav, pažnja, poverenje, sigurnost. I
taj dom ostavljao je duboki utisak, iako se o njemu nije puno govorilo.
Danas imamo sasvim drugačiju situaciju. Dolaskom industrijalizacije i tehnološkog
razvoja i napretka pojavio se i novi tip porodice, time ujedno i novo shvatanje roditeljske uloge i
vaspitanja uopšteno. Danas se posebno naglašava ravnopravnost muškarca i žene i individualna
sloboda. Postali smo slobodniji, više samostalni, ali istodobno sve smo manje sposobni graditi i
održavati prisnije porodične veze. Broj članove sveden je na minimum, komunikacija uprkos
povoljnim mogučnostima siromašna, ekonomska sigurnost uopšteno zavisi o roditeljskim
platama, sredstva za život kupuju se gotova, mnoštvo kućnih poslova obavljaju mašine, a vršenje
profesije zahteva sve veću intelektualnu psihičku koncentraciju.
Savremena porodica, uprkos visokom nivou tehnološkog razvoja, mora da se pobrine za
neke elementarne potrebe i funkcije članova porodice (ishrana, stanovanje, grejanje, oblačenje,
higijena...), zatim da se stara i štiti mlade, nemoćne, bolesne i invalidne članove i da im omogući
zadovoljavanje kulturno-obrazovnih i rekreativnih potreba u cilju održavanja njihove psihičke i
emotivne ravnoteže. Savremena porodica je mikro društvena zajednica za kojom svako dete
oseća potrebu jer su ciljevi i zadaci koji se u njoj ostvaruju čvrsti temelji celokupnog njegovog
života. Kao nenadoknadiva sredina, porodica je mesto u kome se dete manifestuje u svim svojim
najintimnijim osobinama u kojima nalazi ljubav, toplinu i mir.
Prvi problem sa kojim se savremena porodica susreće jeste siromaštvo. Istarživanja
pokazuju da jedna petina svetskog stanovništva živi u siromaštvu. Siromaštvo je prisutno u
lokalnim sredinama, u pojedinim regionima, pa i celim kontinentima. Pored velikog ekonomskog
i tehnološkog napretka siromaštvo se širi svuda u svetu. Jedan od problema, svakim danom sve
prisutniji, sa kojim se susreće savremena porodica, jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene
nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilje unutar
porodica karakteristično je za sva savremena društva bez obzira na njihovu ekonomsku i ukupnu
razvijenost. Nasilničko ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno (posebno muža
prema ženi), od strane roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima. Visok stepen
nasilja u porodici ima svoje korene u frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama koje
pojedini članovi doživljvaju u društvu i to prenose na porodicu. Savremena porodica postaje,
posebno u ekonomski razvijenim sredinama, sve manje privlačno mesto za život i sve manje
poželjno utočište za njene članove. Toplinu doma u kojoj se nekada razvijala bliskost i podrška
zamenjuje porodični “pakao” iz koga svi žele da što pre pobegnu. Nedostatak slobode,
usamljenost, malo obraćanje pažnje na decu, odsustvo podrške roditelja, potrebe za slobodnim
razvojem ličnosti pretvaraju porodicu u poprište borbe različitih želja i ambicija, umesto skladnih
odnosa, podrške i pomoći.

BRAK

Brak je društvena, verska i zakonska zajednica između dve ili više osoba, različitog ili
istog pola. Brak reguliše imovinsko-pravne i druge odnose među osobama koje su ga sklopile. Po
pravilu dele imovinu koju steknu. Brak se može sklopiti u crkvi i/ili kod matičara koji predstavlja
državu. U nekim zemljama, pre zaključenja braka sklapa se predbračni ugovor kojim se utvrđuje
udeo svakog supružnika što se tiče imovine, kao i alimentacija nakon eventualnog razvoda. U
većini zemalja u brak može da se stupi sa navršenih 18 godina ili uz pismenu odluku suda kada
je lice navršilo 16 godina i steklo telesnu i duševnu zrelost (takozvana dispenzacija).
U celom svetu ljudi se udružuju i formiraju razne zajednice, organizacije i grupe. Razlozi
su različite potrebe, a najčešće su u pitanju materijalne. Sa druge strane, brak je zajednica
duhovno i fizički zdravih i zrelih osoba, koja se primarno ne bave pitanjem materijalnog
bogatstva, već pre svega uspostavljanjem dobrih odnosa, stvaranjem ili odgajanjem potomstva i
optimalnih psihosocijalnih uslova u međusobnom suživotu iz koga će proisteći i dovoljno
„materijalno bogatstvo“, zdravlje i zrelost, koje ovu zajednicu unapređuju na jedan poseban,
uzvišeniji način, po čemu se brak značajno razlikuje od drugih zajednica i udruženja.
U današnjem svetu sve veći broj država prihvata i društveno priznaje istopolni brak ili
bračnu zajednica dve osobe istog pola. Istopolni brak je sociološko, pravno, političko i društveno
pitanje u mnogim državama, iako je debata o istopolnim brakovima novijeg datuma. Istopolni
brak, u državama u kojima je dozvoljen, nije poseban pravni institut. Dakle, ne postoji pravni,
već samo sociološki pojam istopolnog braka, jer je definicija braka, kao posebnog pravnog
instituta, izmenjena (za sada u manjem broju zemalja sveta) na taj način da sadrži i mogućnost
sklapanja braka između osoba istog pola.
Brak između dvoje ljudi ima veliki uticaj na njihovu decu. Naime, kroz roditeljski brak,
dete, a posebno adolescent upoznaje bračne odnose. Od toga veoma zavisi da li će deca kasnije
imati srećan brak, jer se često dešava da su odnosi koje će kasnije uspostaviti u sopstvenom
braku nastavak odnosa koji je postojao u roditeljskom braku. Nažalost, ti odnosi mogu da budu i
veoma loši i sa mnogo sukoba. To zapravo znači da roditelji prema deci imaju odgovornost
prilikom stvaranja bračnih odnosa. Nekada se dešava da roditelji upravo zato ne žele da se
razvedu, jer tako žele da zaštite svoje dete od trauma koje bi moglo da ima. Međutim, pokazalo
se da takvi, „formalni“ brakovi, češće štete nego koriste detetu, zbog hladne porodične
atmosfere, razmirica i sukoba.
Ne postoji pravilo koje obezbeđuje da će brak biti uspešan i dugotrajan. Poželjno je da se
ljudi pre braka dobro upoznaju, ali i da su oboje zreli ljudi. Pri tome zrelost ne određuju godine
života, pošto za izvesne ljude važi da praktično „nikada ne odrastu“. Neki parovi se godinama
upoznaju („zabavljaju se“), pa tek onda stupe u brak, a neki to urade „brzopleto“. U oba slučaja
može da se desi da brak traje kratko, ali i da bude do kraja života. Moguće je da će brzopleto
sklopljen brak između dvoje mladih ljudi trajati kraće zbog mnogih nerešenih pitanja, odnosno
pritisaka koji dolaze „spolja“ (zaposlenje, stan, novac, roditelji) ili „iznutra“ (nezrelost partnera i
prerano roditeljstvo).

OBLICI SRODSTVA

Porodica je središte oko koga se uobličava čitav niz srodničkih veza i odnosa. Najvažniji
oblik srodstva je:
- Krvno srodstvo ili prirodno srodstvo koje se zasniva rađanjem,
- Tažbinsko srodstvo ( koj se stvara ženidbom ili udajom),
- Adoptivno srodtvo ( nastaje usvajanjem) i
- Duhovno srodstvo (kumstvo, pobratimstvo).

GENERACIJE ILI POKOLJENJA

Generacija ili pokoljnje je skup ljudi bliskih po godištima, vremenu življenja koja stoji u
vezi sa srodstvom ukoliko ovo nosi podelu, ne samo na pretke i potomke, vec i na straije i mlade.
Odnosi izmedu oca i sina su generacijski odnosi.
Sa razvojem društva generacija je uglavnom dobijala društvena obeležja i razvrstavala se
prema starosti, ekonomskoj aktivnosti i biološkoj reprodukciji. Tako je starija generacija
ekonomski neaktivna, ali i biološki neproduktivna, srednja generacija je ekonomski aktivna i
jedina sposobna za obezbedenje potomstva. Mladi su ekonosmki nekativni, a iskljuceni iz
ljudske reprodukcije. U današnjim porodicama cesto žive i po tri generacije, pa se zbog brzih
promena u društvu dogada da nastupe krize u takvim porodicama, odnosno sukobi generacija, iz
razloga razlicitog tumacenja i shvatanja sveta.
Porodica je i bio-socijalna i psihicka zajednica, što znaci da porodica vodi brigu oko
podizanja, zaštite i vaspitanja dece. Ovo je jedna od bitnih uloga porodice. Medutim briga oko
podizanja i vaspitavanja dece zavisi mnogo od uslova i mogucnosti roditelja. Često se dogada da
zbog loših materijalnih uslova oba roditelja su previše posvecena poslu, pa brigu o deci ne
preuzima niko i takva deca se obicno prepuštena sama sebi.
Društvena zajednica je oduvek regulisala krvno-srodnicke odnose u porodici.Najranije
uredenje porodice vršilo se pomocu obicaja, morala, a narocito religije, a kasnije je ove oblike
zamenilo pravo.

OBLICI PORODICE

U zavisnosti od kritrijuma mogu se razlikovati sledeći oblici porodice:

Prvi oblik porodice je totemskog klana za koje je karakteristicno zajednicko ime svih pripadnika
roda, što je simbolizovano znakom i verovanjem o zajednickom poreklu. Deca se u ovoj porodici
odreduju po materinskoj liniji, jer u njenoj osnovi leži grupni brak u kojem se ne zna ko je otac,
ali kako je radanje pod zaštitom klana, sva deca su na neki nacin njegova, zajednicka. Istorijski
posmatrano ovo je doba matrijarhata.
Iz totemske porodice razvoja se porodicna kucna zajednica. Pojavu ocinske porodice znaci da se
krvna veza odreduje prema ocu. Istorijski gledano ovaj period kada uloga oca postaje veoma
važna za porodicu naziva se još i period patrijarhata.
U patrijahalnoj konjugalnoj porodici je razvijena dominacija patrijahalnog vode, starešine koja
donosi odredivanje potomstva iskljucivo po ocinskoj liniji. Starešina porodice ima apsolutnu
vlast, nad svim clanovima porodice, a narocito nad ženama i odlucuje o udaji, ženidbi, a cesto i o
zacecu i broju dece.
Individualna konjigalna porodica obeležava savremeno društvo. Ova porodica je zasnovana na
monogamiji i nju cine samo najbliži srodnici, roditelji sa decom. Odluke o potomstvu donose
supružnici zajednicki, a ono se racuna po obe linije ocevoj i majcinoj. Uloga oca je uslovljena
delom iz biološke delom iz društvene aktivnosti.

Postoje i drugi kriterijumi za odredivanje oblika porodice kao što su:

1. tradicionalna- porodica gde su uloge raspodeljene prema polu i uzrastu. U ovakvoj
prodici tacno se zna položaj i ulogu koji imaju muški clanovi porodice, i kakva prava
i obaveze imaju žene.
2. patrijahalna – pociva na vrhovnom neprikosnovenom autoritetu oca »glave porodice«,
u ovakvoj porodici najveci autoritet ima otac koji donosi sve odluke i njegova rec je
zadnja.
3. egalitarna (demokratska) – porodica gde je raspodela uloga medu polovima i
generacijama u skladu sa sklonosti i sposobnostima svojih clanova.
4. matrilinearna – to je porodica u kome se srodstvo racuna po majci.
5. patrilinearna – u kojoj se »porodicna loza« vodi po ocu i njegovim muškim precima
6. bilateralna – srodstvo se racuna po obe linije
7. nuklearna – ovu porodicu sacinjavaju roditelji i deca. Ovakv oblik porodice je
karakteristican za savrmeno doba.
8. proširena- ovu porodicu cine i bliži i dalji srodnici koji žive pod istim krovom i u
zajednickom domacinstvu.
9. potpuna – to je ona porodica koja se sastoji od supružnika i dece
10. nepotpuna – ovo je porodica u kojoj nedostaje jedan supružnik – roditelj ( zbog
razvoda, smrti ili iz drugih razloga),
11. integrisana - to je porodica gde postoji cvrsta povezanost clanova porodice, gde
postoji osecanje uzajamnosti. U ovakvoj porodici njeni clanovi se osecaju sigurno,
zašticeno i oni donose zajednicke odluke koje su integrisane. Kod clanova ove
porodice usaden je veliki osecaj pripadnosti.
12. dezintegrisana – karakteriše udaljavanje clanova jednih od drugih, odsustvo
zajednickih vrednosti i ciljeva, emocionalno »hladenje« i ravnodušnost, povlacenje u
sebe ili vezivanje za osobe van porodice. Za ovakvu porodicu možemo reci da ne
postoji duboka emocionalna vezanost za svoje clanove , tako da se njeni clanovi
osecaju usamljeno i imaju strah da se povere jedni drugima, a izlaz iz takve situacije
nalaze u drugim porodicama, gde osecaju lažnu sigurnost.
PORODICA KAO DRUŠTVENA GRUPA

Porodica je primarna, parcijalna i univerzalna društvena grupa.

1. Ona je primarna zato što je istorijski prvi oblik društvenog grupisanja.
2. parcijalna je jer se u njoj ostvaruju samo neke životne funkcije (biološka-
reproduktivna i vaspitna), i
3. univerzalna zato što ne postoji nijedan drugi oblik porodicnog organizovanja.

Pored ove podele možemo napraviti i podelu porodice na:

1. autokratska,
2. demokratska, ili anarhicna,
3. referentna ( gde se pojedinac poistovecuje sa porodicom kojoj pripada, usvajajuci
njen sistem vrednosti).
4. formalna gde je veoma bitno sklapanje braka po obicajnom pravu, gde bracni parovi
žive u legalnom i legitimnom braku
5. neformalna gde je porodica plod vanbracne zajednice.

Brak je institucija koja, prirodno i društveno, predhodi porodici. Pod porodicom se

podrazumeva biološko-društveno zasnovana grupa ljudi, povezani krvnim srodstvom i
zajednickim životom. Porodicu ne cine svi srodnici, jer srodstvo je širi pojam i podrazumeva
složeni i razudeni sistem veza, zasnovanih pored krvnih, i na pravnim, moralnim ekonomskim i
verskim vezama.
Treba napomenuti da je neophodno napraviti razliku izmedu porodice i kućne zajednice.
Porodicu čine roditelji i deca, dok se pojam kućne zajednice različito tumačio. Prema Ševalje
Žokur, kućna zajednica predstavlja prvo od srodnickih i prirodnih stanja čoveka, to je građanska
zajednica, najprirodnija i najstarija od svih. Porodica je osnov državne zajednice, jer narodi i
države nisu ništa drugo do zajednice sastavljene od više porodica. U Literovom rečniku iz
1869.godine porodica se definiše kao grupa ljudi koji su krvno povezani i žive pod istim krovom,
a posebno otac, majka i deca.
Porodica je zajednica polova i dece koja iz te veze nastaju ( a mogu biti i adaptirana),
zatim porodica je primarna zajednica u kojoj se razvija ličnost deteta i to je takva zajednica koja
obezbeduje psiho-socijalnu povezanost članova.

Razvoj porodičnog života

Lorens Ston sociolog prikazao je neke promene u razvoju porodice od 1500 do 1800.g. U
samom početku tog perioda vlada nuklearna porodica, koja živi u prilično malom domaćinstvu
iako održava čvrste rodbinske odnose sa širom zajednicom. Po Stonovom mišljenju porodica u to
vreme nije bila najvažnije središte emocionalne privrženosti. Ljudi nisu doživljavali niti tražili
emocionalnu intimnost koju mi danas povezujemo sa porodičnim životom. Seks u okviru
porodice nije se smatrao uživanjem već potrebom za rađanjem dece. Ovaj tip porodice nasledio
je prelazni tip, koji je trajao od 17. do 18. veka. Karakterističan je uglavnom za gornje slojeve
društava. Osnovna porodica postaje više odvojena i u dobroj meri oslobađa se veza sa rodbinom i
lokalnom zajednicom. Sve više je naglašavana važnost bračne i roditeljske ljubavi, iako se
paralelno javlja i vlast oca. U trećoj fazi postepeno se razvio tip porodičnog sistema koji je
danas na zapadu najpoznatiji. Ta porodica je grupa povezana jakim emocionalnim vezama i u
njoj postoji visok stepen domaće izolovanosti i brige za podizanjem dece. Obeležena je i
razvijanjem posebnog osećajnog individualizma i običajem ulaženja u bračnu vezu po ličnom
izboru i na osnovu seksualne privlačnosti i romantične ljubavi. Porodica je od sada usmerena ka
potrošnji pre no proizvodnji, što je posledica sve većih mogućnosti rada van kuće.

Funkcionalističko gledište porodice

Funkcije porodice;
1. Biološko reproduktivna funkcija nastala iz prirodne potrebe čoveka da se
reprodukuje u cilju produženja vrste u prirodi. Briga o potomstvu i stvaranje
uslova za odrastanje potomstva skupili su jednike u zajednicu koju možemo
nazvati porodica.
2. Ekonomska funkcija nastala kao posledica zajedničkog života praporodice i
nastojanja da se u surovim vremenima lakše preživi. Snaga porodice je tada
zavisila od broja članova porodice i njihove sposobnosti da obezbede hranu.
Danas, mogućnost obezbeđenja materijalnog statusa van porodice slabi ovu
funkciju, ali je ona i dalje važna prvenstveno zbog postojanja malih porodičnih
firmi koje se prenose generacijama.
3. Socijalna funkcija se ogleda u prenošenju vrednosti, učenju, podizanju potomaka
koji pripadaju porodici.

Analiza porodice s funkcionalističkog gledišta uključuje tri glavna pitanja. Odgovor na

prvo pitanje, “Koje su funkcije porodice? “ , odnosi se na doprinos porodice održavanju
društvenog sistema.
Pretpostavlja se da društvo ima stanovite funkcionalne preduslove ili temeljne potrebe
koje mora zadovoljiti ako se želi održati na životu i uspešno funkcionisati. Porodica se analizira
na temelju svog udela u udovoljavanju tim funkcionalnim preduslovima. Drugo pitanje glasi:
Kakvi su funkcionalni odnosi između porodice i ostalih delova društvenog sistema? Pretpostavlja
se da pojedini delovi društvenog sistema moraju biti integrisani i slagati se, da bi društvo
uspešno funkcionisalo. Naprimer, porodica mora biti integrisana sa ekonomskim sistemom.
Treće se pitanje odnosi na funkcije koje institucija ili deo društva obavlja za pojedinca. Kad je
reč o porodici, to pitanje razmatra funkcije koje porodica obavlja za svoje pojedine članove.

Promene oblika porodice

Raznovrsnost porodičnih oblika i dalje je činjenica u društvima širom sveta. U većini

zemalja dešavaju se znatne promene. Njihovo poreklo je složeno, ali se u tom smislu ističe
nekoliko značajnih činilaca. Jedan od njih je širenje zapadne kulture. Ideali Zapada o
romantičnoj ljubavi proširili su se na društva u kojima je ona bila nepoznata. Drugi se odnosi na
uspostavljane centralne državne uprave u oblastima sačinjenim od malih autonomnih društava.
Život ljudi je sve više potpadao pod uticaj njihovog angažovanja u nacionalnoj politici. Osim
toga postoje i aktivni pokušaji vlada da se raskine sa tradicionalnim ponašanjem. U Kini i
Mongoliji, na primer, zbog problema sa brzim porastom broja stanovnika država uvodi programe
favorizovanja manjih porodica.

Pravci promene

Najvažnije promene u sferi porodice su:

a.) proširene porodice i druge rodbinske grupe gube uticaj;
b.) opšta tendencija slobodnog izbora bračnog druga;
c.) sve veća prava žena i to kako kod iniciranja braka tako i kod odlučivanja u braku;
d.) pojavljuje se i opšta tendencija proširenja prava dece.

Bilo bi pogrešno preterivati sa zaključivanjem na osnovu ovih tendencija ili pretpostaviti

da je nuklearna porodica svugde postala dominantni oblik. U mnogim društvima proširene
porodice i tradicionalni načini ponašanja i dalje su prisutni. U jednoj studiji na Filipinama, na
primer, utvrđen je veći procenat proširene porodice u urbanim sredinama nego u susednim
ruralnim. Takve porodice, što više nisu se razvile iz tradicionalnih oblika domaćinstva, već su
predstavljale nešto novo. Napuštajući svoja sela mnogi su odlazili u grad kod svojih rođaka ili
poznanika da bi iskoristili prednosti koje im pruža grad.

POJAM PORODIČNOG PRAVA

Porodično pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se uređuju odnosi između
članova porodice, srodnika, uglavnom u braku, odnosno vanbračnoj zajednici. Moral, običaji,
tradicija i opšteprihvaćena pravila ponašanja u znatnoj meri regulišu odnose u porodičnom pravu
tako što dopunjuju norme pozitivnog prava. Pored toga i druge naučne discipline koje se bave
odnosima unutar porodice (psihologija, sociologija, socijalna politika…) regulišu određena
pitanja koja proizilaze iz osnovnog odnosa među ljudima (supružnika, roditelja i dece ili
srodnika).
Zadatak porodičnopravne nauke jeste da analizirajući pravne norme utvrdi posledice i
odnose kojeiz tih normi proizilaze i stvori zaključke na osnovu kojih se vrši procena efikasnosti
tih normi I potreba za novim pozitivnopravnim rešenjima.
Porodično pravo možemo podeliti na više načina:

1. Podela na porodično pravo u užem i u širem smislu Porodično pravo u užem

smislu podrazumeva deo prava koji reguliše odnose u porodici Porodilčno pravo u
širem smislu reguliše sve odnose koji nastaju ne samo unutar porodice nego i sve
druge odnose vezane za porodicu, brak, vanbračne odnose…
2. Podela porodičnog prava prema načinu zasnivanja porodičnog odnosa U tom
smislu postoji bračno (obuhvaćena su pitanja koja se tiču braka), roditeljsko
(prava I dužnosti dece i roditelja) i starateljsko pravo (zaštita lica bez roditeljskog
staranja).
3. Podela porodičnog prava na materijalno i procesno porodično pravo Materijalno
porodično pravo sadrži odredbe koje se bave sadržino odnosa Procesno porodično
pravo definiše postupak za ostvarenje porodičnih odnosa (parnični, vanparnični,
upravni i izvršni postupci)
 Predmet porodičnog prava su odnosi koji nastaju traju i gase se na osnovu pravno
relevantnih činjenica kao što su brak, srodstvo, vanbračna zajednica, hraniteljstvo, usvojenje,
starateljstvo… Subjekti porodičnog prava mogu biti samo fizička lica koja poseduju poslovnu i
pravnu sposobnost, pri čemu je uređeno za koje odnose je potrebna pravna a za koje poslovna
sposobnost).
Objekti ili predmeti porodičnog prava su ljudske radnje i stvari. Radnje predstavljaju ona
prava i dužnosti koje subjekti prava imaju uzmeđu sebe i prema drugima. Stvari kao objekt
porodičnog prava javljaju se kod imovinskih prava odnosno izdržavanja subjekata porodičnog
prava.

Načela predstavljaju principe na kojima se zasniva regulisanje društvenih odnosa.

1. Načelo posebne zaštite porodice – ovim načelom porodica dobija ustavnopravnu zaštitu
tj. najviši oblik pravne zaštite u nekom pravnom sistemu. Odredbe Ustava imaju sve
karakteristike imperativnih normi tako da Porodični zakon svojim normama samo
nastavlja zaštitu porodice.
2. Načelo posebne zaštite majke i deteta – od faktora kojima su majka i dete okruženi u
trudnoći i prvim godinama života deteta zavisi na koji način će se razvijati porodica.
3. Načelo društvene funkcije roditeljskog prava – predstavlja pravo i obavezu roditelja da se
staraju o svojoj deci kao i obavezu deteta da se stara o svojim roditeljima. Neizvršenje
obaveze od bilo kog subjekta proizvodi intervenciju državnih organa.
4. Načelo ravnopravnosti bračne i vanbračne zajednice – Ustavom je definisano da prava
koja proizilaze iz braka imaju i lica koja žive u vanbračnoj zajednici.
5. Načelo ravnopravnosti polova – predstavlja načelo jednakosti svih građana ali iz njega se
izvodi i porodično pravno načelo o ravnopravnosti supružnika, vanbračnih partnera,
majke I oca, muške i ženske dece.
6. Načelo slobodnog odlučivanja o rađanju dece – Ustav utvrđuje jedno od osnovnih
prirodnih prava ljudskog bića da slobodno odluči o svom potomstvu. U cilju podsticanja
rađanja i vođenja pronatalne politike Ustav RS podstiče roditelje da se odluče na rađanje
dece.

KRIZA PORODICE

Moderna porodica

Moderna porodica je rezultat sveopšte industrijalizacije društva, koja je najpre zahvatila

zapadnoevropske zemlje, a potom se proširila na veliki deo savremenog društva. Od proizvodne
porodica se transformisala u potrošacku društvenu grupu. U savremenoj prodici se uočava
sledeće:
a.) autonomija u odnosu na ostale oblasti života i rada, viši stepen slobode članova i
njihova sve izražajnija ravnopravnost
b.) kao i slabljanje porodične solidarnosti i povezanosti njenih članova i jačanje
individualizma, egoizma i patologije.
Porodica i društvo

Porodica je temelj društvne zajednice. Značaj porodice za opstanak društva ne može

umanjiti važnost ostalih društvenih grupa. Porodica se javlja kao most između pojedinca i
društva. Stepen razvitka datog društva odražava se i na porodicu. Da li će porodica imati jedno ili
više dece zavisi od ekonomskih prilika, kulturnih obrazaca i odnosa društvenih institucija
(podsticanje rađanja socijalnom i zdravstvenom zaštitom majke i deteta).
Kad je reč o vaspitavanju treba istaći da je to najdelikatniji i najznačajniji proces u kome
se formira ličnost deteta kroz usvajanje određenog sistema vrednosti i odnosa prema drugim
članovima porodice i društva, prema samom sebi i vlastitim obavezama. Tu su veoma bitni
sledeći činioci: roditelji kao vaspitači dolaze iz nekog predhodnog sistema društvenih i kulturnih
vrednosti. Vaspitavanje dece je utiskivanje postojećih obrazaca za neko buduće vreme u kome će
se ti obrasci sigurno primnjivati, a što znači da će u većoj ili manjoj meri biti nepormenljivi.
Vaspitavanje je dvosemran proces u kome se ne formiraju samo deca već i roditelji.
Nespremnost društva da zaštiti porodicu i nespremnost roditelja da se u procesu
vaspitannja i sami menjaju u skladu sa promenjenim porodičnim i društvenim okolnostima su
neke od uzroka porodične i društvene dezintegracije.

Ženska potčinjenost i jednakost

Za porodicu uopšte vezana je ženska potčinjenost ili nejednakost polova koja se

izražavala u seksualnoj i društvenoj nejednakosti sa značajnim posledicama za ljudsku
reprodukciju.
Žena u istoriji je bila socijalno potčinjena, što je značilo da je u seksualnim odnosima
postojala kao objekat muške manipulacije. Dugo vremena ona nije mogla da vrši izbor partnera,
a istovremno je prema njoj iskazivna agresivnost, kako u porodici tako i van nje, koja se ogledala
od neželjene trudnoće i rađanja dece, do silovanja i prostitucije.
U savremenom društvu, zajedno sa težnjom za opštom jednakošću ljudi, javili su se i
pokreti za žensku emancipaciju u čiji centrar je u prvo vreme stavljena društvena jednakost
polova, a kasnije i seksualna jednakost koja je vezana za slobodni izbor partnera, sprečavanje
silovanja u braku i porodici i izvan nje, pravo na izbor materinastva i prekid trudnoce.
Društveno – ekonomska i pravna jednakost je postignuta, ali seksualna nije jer je žena i
dalje predmet manipulacije, što pokazuje ne samo današnja prostitucija koja je tipična za
upravljanje ženskom seksualnošcu.
U savrmenom društvu porodica, zajedno sa brakom, doživljava značajne transformacije
koje govore o njenoj krizi. Sa društvenom jednakošću raste broj slobodnih brakova u kojima se
deca uopšte ne rađaju. Osim toga promene u ukupnom životu izazivaju mnogobrojne razvode
brakova i raspade porodica što sve smanjuje broj dece.

NASILJE U PORODICI

PZ Republike Srbije definiše nasilje u porodici kao ponašanje kojim jedan član porodice
ugrožava telesni intregritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice.
Zakonodavac ističe najkarakterističnije oblike nasilja u porodici:
1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrde
 2. izazivanje straha pretnjom ubistvom ili nanošenjem telesne povrede članu porodice ili
njemu bliskom licu
3. prisiljavanje na seksualni odnos
4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14.godinu
života ili nemoćnim licem
5. ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima
6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje
Nasilje u porodici je veoma prisutno, ali je njegov potpun obim veoma teško saznati, jer
se i dalje taji. Donedavno, najčešće žrtve nasilja u porodica bila su deca, a u novije vreme
susrećemose i sa sve češćim nasiljem dece prema svojim roditeljima.
Subjekti nasilja u porodici PZ nabraja članove porodice koji imaju zaštitu od nasilja:
1. supružnici ili bivši supružnici
2. deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom i adoptivnom srodstvu, odnosno
lica koja vezuje hraniteljstvo
3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu
4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri
5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja
imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živeli u
zajedničkom porodičnom domaćinstvu.

Povećavanje broja razvoda

Mnogo godina na zapadu smatralo se da je brak gotovo nerazrešiv. Razvod je bio

dozvoljen u malom broju slučajeva, kao što je neispunjavanje osnovne bračne obaveze prve noći
nakon sklapanja braka. U nekoliko razvijenih zemalja razvod još uvijek nije priznat, ali su to
izolovani slučajevi. U svim ostalim zemljama preduzimaju se mere da se razvod učini što lakšim.
U Britaniji, na primer, prema zakonu o razvodu iz 1971, bilo je moguće se razvesti bez ikakve
krivice supružnika. Između 1960. i 1970. u Britaniji je stopa razvoda neprestano rasla za 9
procenata godišnje, a posle 1972. ovakav trend je nastavljen i radi olakšica koje je doneo zakon.
Razvod snažno utiče na život dece. Stope razvoda svakako nisu direktan pokazatelj
bračne nesreće. One pre svega ne obuhvataju one koji su razdvojeni iako nisu zakonski
razvedeni. Pored toga ljudi koji su nesrećni u braku mogu i ostati zajedno jer veruju u svetost te
veze ili se ne mogu suočiti sa finansijskim ili emocionalnim posledicama razlaza; često ostaju
zajedno i zbog dece. Izuzev veoma malog procenta bogatih, brak danas nema mnogo veze sa
željama da se imovina proširi i prenosi s generacije na generaciju.

Iskustvo razvoda

Krajnje je teško sačiniti bilans društvenih prednosti i troškova visokih stopa razvoda.
Tolerantniji stavovi znače da parovi mogu prekinuti sa nekorisnim odnosom bez izlaganja osuda
društva. S druge strane, slom braka skoro uvek znači emocionalni udar, a često izaziva i
finansijske tegobe za jednu ili obe strane.

Odvajanje

Naše pozitivno pravo poznaje četiri načina za prestanak braka:

 1. Smrću jednog ili oba supružnika;
2. Donošenjem pravnosnažnog rešenja kojim se nestalo lice proglašava umrlim;
3. Poništenjem braka;
4. Razvodom braka.
Punovažni brak može prestati smrću, proglašenjem nestalog lica za umrlo i razvodom.
Poništenje predstavlja način prestanka braka koji nije punovažan. Brak koji nije punovažan može
se poništiti iz razloga ništavosti ili iz razloga rušljivosti. Prestankom građanskog braka ne
prestaje crkveni brak.
Dajana Von analizirala je odnose partnera tokom razvoda. Tom prilikom ostvarila je niz
intervjua sa preko stotine tek razvedenih ljudi, koji su uglavnom bili iz srednje klase, kako bi
dobila sliku o prelazu sa zajedničkog na odvojeni život. Pojam odvajanja odnosi se na prekid
dugotrajnog intimnog odnosa. U analizi je u mnogim slučajevima utvrđeno da pre fizičkog dolazi
do društvenog odvajanja. Naime, bar jedan partner uspostavlja svoj novi obrazac u život, jer ga
zanimaju drugačije stvari, pri čemu stiče nove prijatelje u situacijama u kojima drugi partner nije
prisutan. Ovo obično znači da se javljaju sopstvene tajne, naročito ako je reč o ljubavnom
odnosu. Ovako odvajanje na početku je često ne namerno. Kada jedan partner postaje
nezadovoljan postojećim odnosom on tada stvara teritoriju nezavisnu od drugog partnera.
Izvesno vreme pre toga on pokušava da promeni svog partnera, kako bi ga prilagodio svojim
novim interesovanjima. U trenutku kad on oseti da je pokušaj propao tada smatra da je čitav
odnos potpuni promašaj. Od tada pa nadalje partner je preokupiran negativnim stranama odnosa.
Parovi koji ozbiljno reše da se razvedu, raspravljaju o svom odnosu sa drugima, prave poređenja,
pitaju se kakve će sve posledice imati razvod, da li će deca patiti i sl... Oni koji ovu fazu
prevaziđu ubeđeni su da čine pravu stvar i da je odgovornost za sopstvenu ličnost i razvoj važnija
od predavanja sebe drugome. Razume se da odvajanje ne počinje uvek samo jedan bračni drug.
Moguće je i da se onaj drugi nađe u sličnoj situaciji i odluči da se veza više ne može spasiti. U
nekim situacijama događa se i nagla promena uloga, pa onaj ko je hteo da se razvede želi
odjednom da spasi brak, a onaj ko je hteo da spasi brak želi se razvesti.

Razvod i deca

Delovanje razvoda na decu teško je odmeriti. Na proces njihovog prilagođavanja na

novu situaciju djeluju činioci kao što su: obim sukoba roditelja pre razdvajanja, starost dece u to
vreme, postojanje braće i sestara, postojanje deda, babe i ostale rodbine, odnos dece s jednim
roditeljem, učestalost viđanja roditelja posle razvoda, itd. Istraživanja pokazuju da deca često
dožive znatne emocionalne stresove posle razdvajanja roditelja. Na osnovu analiza objavljenih u
Britaniji, SAD-u, Australiji i na Novom Zelandu, proizlazi da deca sličnog socijalnog porekla čiji
su roditelji razvedeni, pokazuju manje razlike ali upečatljive u odnosu na djecu čiji roditelji nisu
razvedeni. U proseku oni manje cene sebe, imaju slabiji uspeh u školi, kao odrasli češće menjaju
posao i skloniji su razvodu. Međutim to ne mora značiti da je tako kod svih. Oni mogu biti i
dobri đaci i da ne pokazuju bilo kakva nepoštovanja prema sebi. Po svemu sudeći za decu je
najbolje da su voljena, zatim kad roditelji imaju autoritet, kao i kad imaju osećaj za dečje
potrebe. Razvod otežava ostvarenje ovakve vrste roditeljstva, ali i neslaganje partnera koji ostaju
zajedno mogu imati posledice na decu.

Domaćinstvo s jednim roditeljem

 Domaćinstva s jednim roditeljem postaju sve brojnija. U većini slučajeva im je na čelu
žena, kojoj se obično dodeljuju deca nakon razvoda. Kod jednog manjeg procenta ovakvih
domaćinstava reč je o neudatim osobama, a i njihov broj se stalno povećava. U proseku takva
domaćinstva spadaju u najsiromašnije grupe u savremenom društvu. Mnogi roditelji-pojedinci,
bez obzira na to jesu li bili u braku ili ne, još uvijek nailaze na neodobravanje društva. Raniji
karakteristični izrazi u tom smislu, kao: »napuštene supruge» ; »porodice bez oca» ili «razoreni
domovi» ; ipak izlaze iz upotrebe. Mnogi ljudi ne žele da ostanu u ovoj poziciji, ali ima sve više
onih koji se upuštaju u rađanje ili usvajanje dece neočekujući podršku supruga ili partnera. To su
obično pojedinci koji materijalno dobro stoje.
ZAKLJUČAK

Porodica se, u svakom slučaju pojavljuje kao nezamenljiva institucija za razvoj ljubavi i
prijateljstava, razumevajna, nežnosti i topline, odanosti, požrtvovanja itd. Upravo tu funkciju
društva nikad neće moći da preuzme. Nažalost, može se reći i da je ta funkcija danas u krizi.
Porodice, u istorijskom smislu, uvek bila prisna životna zajednica u kojoj su njeni članovi
provodili najveći deo svoga života, jer je porodica bila i porodilište, i bolnica, i ustanova za
zabavu i igru, za razne svečanosti, za religijski život, tako da je pojedinac živeo punim
emocijalnim životom. Međutim, danas su se uslovi znatno izmenili. Porodica je smanjena i
razbivena sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze za jačanje i stabilnost
porodice, pri čemu droga i kriminal predstavljaju velike opasnosti.
Te negativne posledice se posebno odnose na ostvarivanje edukativne-vaspitne funkcije
porodice. I ne samo porodice. Pored ostalog, treba pomenuti da deca zaposlenih roditelja najveći
deo provodi van porodice, trpeći uticaje veoma različitih faktora. Roditelji, nažalost, imaju sve
manje za decu, jer su praktično slobodni samo za vreme odmora, praznika i vikenda. Ti „vikend
roditelji“ kako ih danas socijolozi nazivaju nisu u mogućnosti ili nemaju vremena da izvršavaju
svoje roditeljske obaveze, jer vreme koje imaju na raspolaganju nije dovoljno za vaspitanje dece
i za „amortizaciju“ negativnih dejstava van porodičnih faktora na njihovo vaspitanje, mada
nedostatak vremena nekim roditeljima služi kao „opravdanje“ za eventualne neuspehe u
vaspitanju i ukupnom usmeravanju razvoja svoje dece. Čak više, i ono vreme koje roditelji imaju
na raspolaganju se nedovoljno koristi, jer se često zaboravljaju da nije dovoljno biti fizički samo
sa svojom decom niti je moguće kupovinom dečijih poklona nadomestiti nedostatak prave
ljubavi između roditelja i dece. Nije onda slučajno što se mnogi roditelji jako mnogo iznenade
kada se suoče sa nekim lošim primerima u ponašanju i načinu života svoje dece, potvrđujući tako
da nedovoljno poznaju svoju rođenu decu.
Ipak, ne treba očekivati da će iz ove krize porodica izaći očajna, jer dalji progresivni
razvoj društva vodi na skraćenju radnog vremena i stvaranju boljih ekonomskih i drugih
mogućnosti da porodica reafirmiše neke od svojih najvažnijih funkcija.