Ovde se nalazi deo iz knjige prof. Kočovića koji se sprema za ispit.

Pitanja na ispitu su bila detaljna tako da je ovo skoro kao prekucana knjiga (baš je nešto malo izbačeno)
koje nema u pdf-u pa eto taman je ovo u pdfu ako neko nema knjigu a i možda može da posluži kao osnova
za pravljenje skripte i sl.

DOKTRINE SOCIJALNE POLITIKE

 Kad govorimo o doktrinama socijalne politike, polazimo od vremena njihovog nastanka. S obzirom da doktrinarna
učenja nastaju u određenom periodu i određenoj organizaciji društva, mi doktrine vezujemo za državu kao
formu organizacije života u čijim okvirima i nastaju doktrinirana učenja.
 Država ne donosi doktrine već programe, ali nam se čini da iz praktičnih razloga doktrinarna učenja grupišemo
prema stepenu razvoja produkcionih odnosa i svojinskim oblicima.

Doktrine u robovlasničkoj državi

 Filozofska učenja i religijska shvatanja antičkog doba bila su veoma bogata i razuđena.
Posebno su filozofska promišljanja o suštini stvari bila veoma sadržajna, te ni jedan kasniji period do
danas nije postigao tako bogat i duhom oplemenjen sadržaj.
 Doba humanizma i renesanse je u suštini vraćanje na antičke vrednosti, pre svega u arhitekturi i
umetnosti, ali sa iskorakom, smeštajući čoveka u sferu, ideja.
 U vremenskom razdoblju od 34. veka, koliko je trajalo robovlasničko društvo, stepen ekonomske i
kulturne razvijenosti nije bio isti kod svih antičkih naroda.
Rasponi u duhovnom i materijalnom razvoju bili su toliko veliki da su se kretali od:
- primitivizma, paganstva, materijalne oskudice i opšte društvene zastalosti
- do za to vreme ekonomski i kulturno moćnih država, kao što su bile antička Grčka i Rim.
Te razlike uslovljavale su razlike u socijalno političkim sadržajima i pristupima u rešavanju
osnovnih problema socijalne politike.
 Antičko doba je nastavljač staranja o nesposobnima za rad, rodonačelnik shvatanja o nužnosti rešavanja
socijalnih problema, bolesnih, starih, sirimašnih, za rad nesposobnih i nezaposlenih.
 Ova pitanja su razmatrana i rešavana shodno ondašnjem sistemu vrednosti, a u sklopu filozofskih
promišljanja o svetu, čoveku i društvu, moralu, religijskim verovanjima, tradiciji i materijalnim
mogućnostima.
 Fundamentalne postavke savremene socijalne politike crpimo iz prvobitne zajednice i njenog
kolektivizma i početka artikulacije pluralizma interesa koje je dala robovlasnička država, u
humanističkom ili utilitarističkom pristupu rešavanja socijalnih problema.
 Iz kolektivizma se u savremeno doba razvila zajednička potrošnja, što predstavlja podruštvljavalje
života čoveka.
 Iz interesa razvio se pluralizam interesa i rezidualna socijalna politika, kojoj je dominantno obeležije
utilitarizam, koga možemo prepoznati u socijalno-političkim programima niza savremenih zemalja
sveta.

U staroj Jevrejskoj državi

 osnovu socijane politike činilo je Mojsijevo zakonodavstvo.
 Dužnost, čovečnost i pravičnost su osnovni principi humanizma i solidarnosti, što je činilo osnovu
socijalno-političke misli i prakse stare Jevrejske države. Na ovim vrednostima razvijana je svest o
odnosu prema robovima, socijalnim razlikama i zaštiti siromašnih.
 Zbog permanentne spoljne ugroženosti i kratkog perioda državnosti, dugo su se zadržali rodovsko-
plemenski odnosi, a to je uslovilo sporu klasnu diferencijaciju i blage robovlasničke odnose.
 Robovi su bili stranog i domaćeg porekla stim što su strani postajali svojina gospodara, a robovi
domaćeg porekla, imali su privremeno-vremenski ograničeno ropstvo. Svi robovi Jevreji oslobođeni su
na takozvani mali i veliki Jubilej. Odnosno, robovi su oslobođeni nakon isteka šest godina, svake sedme
godine i svake pedesete godine.
 Mojsijevo zakonodavstvo propisivalo je obavezu gospodara da se prma robovima odnose čovečno,
kao prema bratu koji je privremeni član njihove porodice.
Razvijena je svest o jednakostima među Jevrejima, što se nije odnosilo samo na one koji su bili
odbačeni od društva. Suzbijanje velikih socijalnih razlika ostvarivano je putem velikih Jubileja.
Ova ustanova je u stvari svojevrsna agrarna reforma, što je podrazumevalo vraćanje zemlje
prvobitnom vlasniku svake pedesete godine. Osnovu za takvu reformu nalazili su u verovanju da je
zemlja božija i da bog sa njome raspolaže, a da su Jevreji na toj zemlji po božijoj volji.
U tom duhu, sticanje materijalnog bogatstva nije smatrano samo kao rezultat rada, već i kao božiji
dar, u vidu boljeg i većeg stada stoke, plodnije zemlje i ukupnog uspeha u radu.
 Zaštita siromašnih ostvarivana je kroz zabranu zelenašenja, zabranu zakidanja na meri i nadnicama.
S druge strane, siromaštvo je rešavano po načelu da svi koji su sposobni za rad moraju da rade i da
svojim radom obezbeđenju egzistenciju - "ako čovek hoće da jede, treba da radi". Ova maksima
prihvaćena je kasnije u Hrišćanstvu, bila je osnova za krvavo radničko zakonodavstvo u Engleskoj, a
kasnije i u drugim evropskim zemljama i traje do danas, a njenu vrednost posebno je istakla
socijalistička revolucija 1917. godine.
Saglasno tome, zapošljavan je veliki broj ljudi putem javnih radova, kao što su bili izrada kanala za
navodnjavanje, i podizanje Kraljevske palate, Solomonovog hrama i utvrđivanje Jerusalima.
 Nesposobni za rad bili su prevashodno briga porodice, gde su bili propisani uzajamni odnosi (prava i
dužnosti) između članova porodice.
Ukoliko nije bilo porodice, brigu o deci, invalidima, bolesnima i starima preuzimala je:
- država po osnovu vlasti,
- crkva na osnovu dužnosti prema vernicima i
- građani po osnovu dužnosti prema bogu.
Pomaganje nesposobnih za rad, a materijalno neobezbećenih bila je obaveza prvog reda, gde je pomoć
pružana bratu po bogu, a to je bilo pravilo za sve Jevreje.
Pored konstruktivnih mera, a na osnovu dužnosti prema Bogu, bogati su ostavljali delove letine za
sirotinju, a svake sedme godine celokupna letina ostavljena je siromašnim.
 Interesantna je obaveza siromaha da od primljene pomoći od države, crkve ili građana ustupi deo
polja pomoći siromahu većem od sebe.
 Stvaranje uslova za rad i zaradu bila je stvar države, a milosrđe građana.
 Osnovni cilj doktrine bio je:
 smanjivanje siromaštva, ublažavanje nejednakosti i suzbijanje prosjačenja.

Socijalno-političku misao i praksu u robovlasničkom Rimu opredeljivala je njegova priroda nastanka.

 Još od početka nastanka Rima strukturu stanovništva činila su dva sloja:
o potomci starosedelaca, koji su sebe nazivali patricima i
o dovedeni, pokoreni narodi, plebejci koji su u političkom i ekonomskom pogledu bili podređeni
patrijcima.
 Plebejci su bili lično slobodni ali bez sredstava za život, a prema vladajućem moralu slobodni ljudi
nisu se bavili fizičkim radom, jer je fizički rad smatran nedostojnim slobodna čoveka. Što je uslovilo
da se država brine o egzistenciji plebejaca odnosno da ostvaruje socijalnu zaštitu ovog sloja.
 Uticaj plebejaca na političke i ukupne prilike u Rimu stalno je rastao, poseban doprinos u tom pogledu davali su
česti osvajački ratovi Rima, koji su bitno uticali na kvalitet života ovog sloja i na njihovu društvenu poziciju .
Zaštita plebejaca od strane države nikada nije bila dovedena u pitanje, ali je bilo različitih pristupa i
koncepcija (šta, kada, kako i koliko pružanti plebejcima). U tom pogledu prepoznatljiva su dva
pristupa humanistički i utilitaristički, gde je dominantno prevladao utilitarizam.

 Utilitarizam je polazio od interesa države, pa su i socijalne mere prema plebejcima time bile određene.
Kada su bila potrebna ratna osvajanja ili za očuvanje socijalnog mira, država je bila izdašnija, a u
stabilnim ekonomskim, političkim i vojnim prilikama pomoć države ovom sloju bila je veoma oskudna,
pa su neretko socijalne prilike plebejaca bile iste kao i robova.
O tome je humanista Seneka pisao: "Rđava slamnjača, tanki prekrivač, tvrd i suv hleb... to su obični životni uslovi masa
siromašnih i robova".
Ciceron se zalagao samo za ona davanja koja su bila u interesu države, smatrajući takvu praksu
mudrošću državnika.
Plebs - je poseban državni sloj koga ne srećemo ni u jednoj drugoj antičkoj državi, a ni posle, živeo je
samo u Rimu. Brojao je aproksimativno do 300 000.
Lukrecije Kar (I vek p.n.e.) u svom delu O prirodi stvari osuđuje nasilje, surovost i zločine bogatog
sloja. Ovaj humanista ne prihvata da se uništavanjem drugih ljudi dolazi do bogatstva. U takvom
postupanju vidi uzrok svih zala, nedaća ljudi i moralnog sunovrata društva.
Slično njemu, Lucije Anej Seneka (I vek p.n.e.) osuđuje bogaćenje pojedinaca, zalaže se za human
odnos među ljudima pa i prema robovima koje je smatrao ljudima, što je bilo u suprotnosti sa moralom
toga doba u njegovoj državi.
 Zagovornici humanističke koncepcije zalagali su se ne samo za održavanje gole egzistencije ovog
sloja u vidu hleba, vina i igara, već za konstruktivne državne mere - kojima bi se trajno rešavali
socijalni problemi ne samo plebejaca već i svih drugih siromašnijih građana.
 Konstruktivne mere socijalne politike preduzimali su pojedini državnici koje su bile parcijalnog
karaktera, međutim zapažene mere obuhvataju:
- reforme braće Grah, Cezarovi krediti i sanitarne mere.
Na inicijativu Tiberija Graha donet je zakon kojim je ograničen zemljišni cenzus najviše do 25.
hektara zemlje. Višak zemlje dodeljivan je siromašnima veličine 7,5 hektara.
Njegov brat Gaj Grah isposlovao je donošenje zakona o žitu koji je omogućavao sirotinji kupovinu
žita iz državnih magacina po znatno nižim cenama.
Pored toga država je kupovala zemlju i davala je sirotinji, obezbeđivala kredite za obnavljanje
poljoprivredne proizvodnje i sredstva za pomoć deci siromašnih slobodnih građana (za vreme vladavine
Cezara). Razvijena je zdravstvena zaštita stanovništva po gradovima i uspešno razvijena medicinska
misao i praksa (Galen). Postojao je veliki broj lekara, bolnica, snitarnih inspekcija.
Na osnovu zakona o javnoj higijeni kaldrmisane su ulice, izgrađivana javna kupatila, vodovod i
kanalizacija.

Bogata filozofska misao antičke Grčke razvila se u povoljnim ekonomskim, političkim i opštim
društvenim uslovima.
 Odsustvo sveštvenstva i policentrični razvoj Grčke države, koja se razvijala na više podvojenih
polisa sa nekoliko hiljada slobodnih građana (po Platonu 5000, po Aristotelu 10000), omogućili su aktivno
učešće svih slobodnih građana u društvenom životu.
 Na osnovama takve demokratije i u povoljnim ekonomsko-političkim uslovima razvijena je
racionalistička filozofska misao. U okviru filozofije koja je bila okrenuta čoveku, prirodno da su bili
sadžaji od značaja za socijalnu politiku.
 Misao antičke Grčke zalagala se za jednakost među slobodnim građanima što nalazimo u stavovima
Zenona, Hesoida, Solona i Sokrata:
o Nihovo učenje suprotstavljalo se nasillju, pohlepi, prekomornom bogaćenju i velikim
socijalnim razlikama.
o Propovedali su prevazilaženje nejednakosti , zalagali su se za pravdu, umeren život,
čovečnost i moralno vaspitanje kao sredstvo za ostvarivanje takvih ideala.

 Veliku opasnost od prevelikih socijalnih razlika uviđao je i Platon (427-345 p.n.e), upozoravajući da
su bogatstvo i siromaštvo podjednako nepoželjni za društveni razvoj i stabilnost.
o Platon daje veliki naglasak na državu i bavi se njenom ulogom, ističući njen prevashodni
značaj za ostvarivanje etičkih vrednosti, naglašavajući da je smisao i cilj države u
ostvarivanju sreće i pravde. Ovakvo polazište je uslovilo da on svoje učenje razvija na
socijalnom determenizmu i sa tog stanovišta objašnjava socijalne i ekonomske probleme i
odeređuje karakter društvenih pojava.
o Ukazuje na značaj ekonomske uslovljenosti u nastajanju socijalnih nejednakosti među
ljudima i stvaranju zavisnosti pojedinca u odnosu na društvo.
o Platon je dao veliki značaj demografskom faktoru i obazovanju za razvoj društva. Aktuelnost
ovog učenja je i danas velika, jer stanovništvo uslovljava socijalnu politiku, a obrazovanje predstavlja
njen kavalitet.

 Slično Platonu, Aristotel (384-322 p.n.e):

o nastoji suzbijanju siromaštva, kako bi se sprečili ustanci i bunt koji vode slabljenju države.
o O mnogim pitanjima Aristotel je imao sličane ili gotovo istovetne poglede, što je i razumljivo
obzirom da je bio njegov učenik. Međutim, u određenim filozofskim pogledima na svet, u
mnogome je nadmašio Platona.
o Za razliku od Platona koji u centar stvari postavlja državu, Aristotel stavlja čoveka i od njega
polazi u objašnjavanju društvene stvarnosti. Za socijalnu politiku je to od velikog značaja, jer
se ona bavi mogućnošću zadovoljavanja potreba čoveka i njegovom socijalnom pozicijom i
načinima prevladavanja socijalnih teškoća (razlika), koji ga zadese ili ga sprečavaju na
sopstvenom razvoju. U tom smislu, on u:
 dobre države ubraja one u kojima vlast vrši monarhija, aristokratija i republika zarad
čitavog naroda, u ime dobra svih, dok su
 loše države one koje počivaju na tiraniji, oligarhiji i demokratiji, jer se u tim uslovima
vlast ostvaruje za interes određenih pojedinaca i grupa (bez obzira na većinu i veličinu
grupe).
o U svom učenju se zalagao za sprečavanje ekstremnih pojava u društvu, a posebno pojava
velikih ekonomskih razlika koje neminovno vode buntu i revoluciji.
o On je zagovornik društvene umerenosti kao najveće socijalne vrednosti.
Upravo ovakav pogled je kroz celokupnu istoriju ljudskog društva predstavljao izazov, pa i u današnjim
društvenim kretanjima inspiriše i navodi na polemiku.

 Problem siromaštva rešavan je konstruktivnim socijalno-političkim merama koje je sprovodila

država, a one su obuhvatale agrarnu reformu od kojih je najpoznatija Solonova iz 366 god. p.n.e..
Siromašni, a prezaduženi povremeno su oslobađani dugova i oslobađani poreskih obaveza.
U cilju održavanja ravnoteže između bogatstava i siromaštva sprovođene su specifične reforme
(Klemenova) i zabranjivano je bogatim građanima da kupuju zemlju i da se bogate, a povremeno su iz
dužničkog ropstva oslobođani Heloti.
 Razvijen je pozitivan stav prema radu što je omogućilo Periklu da putem javnih radova uposli hiljade
siromašnih, a za rad spsobnih ljudi i na taj način rešava probleme siromaštva.
Rezultat javnih radova su i brojni spomenici kulture iz tog vremenskog perioda antičke Grčke.
Bez obzira na izvesne razlike mislilaca i državnika, prevladavalo je shvatanje da je država osnovni nosilac
socijalne zaštite građana. Ova delatnost bila je pravno ragulisana (krug korisnika, uslovi i postupak).
Socijalnom zaštitom bili su obuhvaćeni:
- ratna siročad, ostareli ratnici, nesposobi za rad a materijalno neobezbečeni, kćeri siromaha
dospele za udaju, siromašni pobednici na olimpijskim igrama i dr.
Socijalnom zaštitom bila su obuhvaćena i lica bez porodičnog staranja:
- deca, oboleli, invalidi i ostareli.

Za razliku od Rima i Grčke, gde je cvetao razvoj kulture, Egipat je bio:

 zemlja agrarne strukture, kastinskog društvenog i sistema faraonske vlasti, gde je proizvodnja bila
primitivna i zasnovana na živom ljudskom radu.
 Privredna struktura opredeljivala je klasnu srtukturu i duhovni život starih Egipćana.
 Religija je imala snažan uticaj na društveni život pa je pored ostalog propisivala odnos prema
siromašnim i nezaštićenim. Primitivna svest bila je povoljna podloga za razvoj religije, koja je
propovedala jednakost među ljudima i dužnosti vernika prema bogu da čine dobra dela.
 Pomaganje materijalno neobezbeđenih bilo je motivisano religijskim verovanjem u zagrobni život.
Otuda, onaj ko pomaže siromašne mogao je sam postati Bog, kao i svi drugi koji su pravedno živeli.
 Pored pomoći, na osnovu milosrđa postojala je obaveza države da se stara o siromašnim i nemoćnim.
Međutim, pomoć države svođena je na verbalna uveravanja da je faraon pružao pomoć.

U Mesopotamiji
 država je pitanje siromašnih rešavala zapošljavanjem i stvaranjem uslova za zaposlenje.
 Nije postojala obaveza države za socijalna davanja.
 Odnosi u procesu rada bili su zakonom regulisani.
 Hamurabijevim zakonom bili su regulisani odnosi između majstora i šegrta, minimalne zarade, propisi,
o udruživanju i odgovornosti za slučaj nesreće na radu.
 Bila je izuzetno razvijena medicina, ali nema podataka kome je i pod kojim uslovima bila dostupna
zdravstvena zaštita.
 Ne zna se ni ko je vodio brigu o nesposobnima za rad (bolesni, deca, stari i invalidi) koji su bili bez
porodičnog staranja. SA

Doktrine socijalnog staranja

 Socijalno staranje crkve karakteristično je za čitav srednji vek i zahvata liberalni kapitalizam.
S tom razlikom što je socijalno staranje u srednjem veku dopunjavano sporadičnom ulogom države
u rešavanju najtežih socijalnih slučajeva.
 Po obimu sredstava koje je država obezbeđivala, pomoć sirotinji bila je na nivou milostinje.
 Odsustvo konstruktivnih socijalno-političkih mera bilo je uslovljeno kulturnom dekadencijom i
uništavanjem robovlasničke civilizacije. S druge strane, rušenje robovlasničke države i njenih
produkcionih odnosa označilo je uspostavljanje feudalnog društva, što je bilo propraćeno velikim
socijalnim problemima.

 Oslobođeni robovi, koloni i siromašni seljaci postajali su kmetovi vezani za zemlju i svog feudalca.
Politički i ekonomski bili su obespravljeni, živeli su na imanju feudalaca i radili pod vrlo nepovoljnim
 uslovima za račun feudalaca u vidu radne i kasnije naturalne rente, a pojava novca zamenila je naturalne
obaveze kmeta prema feudalcu.
 Oskudna materijalna osnova i oštra klasna diferencijacija zasnovana na eksploataciji rada uslovljavali su
masovnu socijalnu bedu, koja je obuhvatala kmetove, slobodne seljake i sitne zanatlije.
Beda i siromaštvo posebno su došli do izražaja u periodu velikih migracija plemena, što je za
posledicu imalo masovna umiranja od gladi, zaraznih bolesti i fizičko uništavanje naroda.
Sva ova društvena kretanja uslovila su smanivanje prosečne dužine života na 15 godina, što je za tri
godine manje nego u starom veku.

 Socijalna politika feudalnog društva nije bila stvar države.

 Briga o siromašnim i ubogim, odnosno socijalno ugroženim vodili su crkva, srednjovekovne komune,
esnafi i gilde. Dakle, ona je bila duhovna i zasnovana na milosrđu, obavezi vernika da čine dobra
dela i racionalna, jer je jednim delom bila zasnovana na solidarnosti (esnafi i gilde).

Socijalno-politička doktrina hrišćanstva :

 kretala se od potpune jednakosti među svim ljudima, kao carstvu božijem na zemlji , do priznanja
socijalnih nejednakosti, kao božijoj volji. Ovo učenje evoluiralo je iz jedne u drugu krajnost pod
uticajem opštih društvenih promena, a pre svega jačanjem ekonomske moći crkve.
Ranohrišćani su razvijali svoje učenje koje je zagovaralo potpunu jednakost među svim ljudima.
Zato su osnivali hrišćanske opštine kao oblik društvene organizacije života i na osnovu religijskog
verovanja, a ne na osnovu solidarnosti u njih su unosili sredstva i međusobno ih raspoređivali.
"Ne sabiraj sebi blaga na zemlji nego sabiraj sebi blaga na nebu" (Isus Hristos, Beseda na gori) .
Saglasno svom načinu života i pogledima na svet zalagali su se za zajedničku potrošnju i ukidanje
privatne svojine. Ovakvo učenje i praksa pripadaju robovlasničkom periodu razvoja hrišćanstva i nije
odgovaralo robovlasničkoj državi, te je ona hrišćane progonila sve do 313 godine, da bi hrišćanstvo
prihvatila kao svoju religiju 381 godine.

 Jačanje feudalnog društva uslovilo je znatne promene u hrišćanskom učenju.

Crkva je postala moćan feudalac, raspolagala je velikim kompleksom zemlje i radnom snagom
kmetova. To je uslovilo da crkva promeni svoj odnos prema privatnoj svojini i socijalnim razlikama.
Naime, crkva kao veliki zemljovlasnik više nije bila protiv privatne svojine, klasnih razlika i nije se
zalagala za zajedničku potrošnju, što je bilo u skladu sa interesima ekonomski moćnih ljudi.
Međutim, crkva i dalje zagovara jednakost među ljudima, ne sporeći da bogatstvo jednih proizvodi
siromaštvo drugih.
Da bi našla modus vivendi između propovedanja i sopstvenog načina života, siromaštvo je tumačila
božijom voljom, a sopstvenu vlast i moć feudalaca objašnjavala božijim darom.
Svojinu i socijalne nejednakosti objašnjavala je razlikama u radu, sledstveno tome, stečena
materijalna dobra priznata su od boga.
 Od ranohrišćanske ideje o potpunoj jednakosti, hrišćanska doktrina odstupa i propoveda milosrđe
kao čin pružanja pomoći siromašnima od strane bogatih, što je bilo motivisano verovanjem u
sopstveni spas duše.
o Takva obaveza bila je usmerena samo prema siromašnim koji su bili materijalno neobezbeđeni, i
za rad nesposobni .
o Svi koji su bili siromašni sposobni za rad, morali su da rade i da sopstvenim radom
obezbeđuju egzistenciju.
Zbog toga je hrišćanstvo osuđivalo nerad i zabranjivalo prošnju.
 Crkva nije bila u stanju da razume društvene odnose, i da su oni nezavisni od "božije volje", ali je
uočavala posledice tih odnosa. Crkva je zapažala da dosta sposobnih za rad pokušava prosjačenjem da
 popravi sopstveni položaj, pa je kao i stara Jevrejska religija osuđivala nerad - "Ko ne radi ne treba ni da
jede., od čega treba crveniti? Od greha...ali se treba hvaliti radom".

 Jačanjem ekonomskog položaja hrišćanska crkva je zadobijala sve veću moć i uticaj u društvu, što je
dobrim delom uslovilo različite poglede unutar same crkve na njeno mesto i ulogu u daljem društvenom
razvoju i upravljanju. Na tim pitanjima došlo je do nesporazuma, koji je kuliminirao 1054 godine
cepanjem na katoličku i pravoslavnu crkvu.

Katolička crkva
 razvila je i osmislila veoma sadržajnu socijalno političku praksu, sa pretenzijama da osvoji pored
duhovne i svetovnu vlast. U tom smislu, rimske pape sebe su proglašavale za naslednike apostola i
namesnike Hrista, kojima je predodređeno da vladaju narodima i carstvima.
 Ekonomska moć se uvećavala po osnovu dobrovoljnog priloga, poreza za krstaške ratove i prodajom
indulgencija. Ovi finansijski izvori i religijska verovanja učinili su da katolička crkva zaista postane
poglavar niza zemalja i vladara. U tome je Inoćentije III bio najuspešniji .

 Socijalno politička doktrina bila je motivisana osvajanjem svetovne vlasti.

Tako je katolička crkva na Aristotelovom utilitarizmu "ko vlada treba i da pomaže" razvila svoju
doktrinu da je crkva ta koja treba da pomaže siromašnima, a onaj ko pomaže treba da ima političku
vlast. Međutim, takav pristup nije mogao biti održiv bez obzira na vekovna nastojanja katoličke crkve.
 Razvoj nauke i naučnih saznanja u medicini, političkoj teoriji i filozofiji, posebno saznanja u
egzaktnim naukama i njihova praktična primena, dali su odgovore na mnoga pitanja i pojave što je do
tada bio monopol crkve i njihovih dogmi.
 Promene doktrine socijalne politike katoličke crkve su uslovili:
o Jačanje materijalne osnove društva, brojčano jačanje radničke klase i oblikovanje njene svesti u
formi sindikalnoog i političkog organizovanja.
Tako da katolička crkva po prvi put 1891. odustaje od svoje vekovne doktrine prava pomaganja
siromašnih sa pravom na svetovnu vlast.
 Crkva priznaje u enciklici Rerum Novarum pape Lava XIII da država treba da ostvaruje socijalnu
zaštitu građana.

 Nova socijalno-politička doktrina je reakcija na opasnost za sebe i sopstveni položaj u društvu.

Zbog toga se zalagala da država preuzme mere na planu poboljšanja položaja radnika u okviru
postojećeg sistema vrednosti. Zalaže se za pregovore između radnika poslodavaca, za odustajanje od
štrajkova i klasne borbe i poštovanje privatne svojine, koju je proglasila za božansku ustanovu.
 Enciklika se zalaže za:
o socijalno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, iznemoglosti, nesreće, starosti i siromaštva, te da
država garantuje minimalne nadnice kojima bi se obezbedila reprodukcija radnika i njihovih
porodica.
 Utilitaristički pristup u proklamovanju širokih socijalnih prava imao je za cilj da crkva što je moguće
više veže za sebe sve slojeve društva, posebno radnike i sirotinju. S druge strane, crkva je htela da se
narodu predstavi kao nosilac progresa i promena koje su neophodne čoveku.
Zbog toga odustaje od tradicionalnih dogmi, našta je prisilila socijalna reforma u Nemačkoj, gde je
donet Zakon o opštem socijalnom osiguranju 1881 godine. On je bio podloga za druge zakone, koji su
garantovali socijalna prava i time obezbeđivala socijalnu sigurnost radnika.
 Naredna enciklika Pija XI iz 1931.
 o imala je za cilj da istakne značaj enciklike Rerum Noverum, stajući u odbranu privatne svojine sa zahtevom
da radnici odustaju od nasilne borbe protiv poslodavaca i klasnog organizovanja.
o Ukazuje na veliku opasnost od socijalizma, pa u tom kontekstu, kritikuje liberalnu državu.
 Enciklika Ivana XXIII od 1961.
o ostala je na pozicijama privatne svojine, ali je bila znatno naprednija, što je uslovljeno stabilnim i
dinamičnim razvojem socijalizma u tom vremenskom periodu.
o Crkva se zalagala za intervenciju države u cilju nacionalizacije sredstava ili njihove socijalizacije
jer je uočavala veliku opasnost od ukrupnjavanja kapitala na Zapadu koji je proizvodio siromaštvo,
eksploataciju i nezadovoljstvo.

 Na sličnim pozicijama, sa izraženom težnjom za "ograničavanje moći kapitala" govori enciklika iz 1968
godine pod nazivom Napredak naroda, koji je izdao papa Pavao VI Montini.
o ova enciklika se zalaže za pravedniju raspodelu materijalnog bogatstva. "Ni za koga privatna
svojina ne predstavlja apsolutno i bezuslovno pravo. Ne može se opravdavati niko, ako za svoju
isključivu upotrebu drži ono što mu nije potrebno, dok drugima nedostaje i ono što im je
neophodno".
 Papa Ivan Pavle II u enciklici 1981.
o negira poziciju krupnog kapitala i njegovu odbranu privatne svojine, zalažući se za
socijalizaciju proizvodnih sredstava i participaciju radnika na upravljanju i raspodeli profita.
o Enciklika priznaje privatnu svojinu: "pravo na privatnu svojinu je važeće i nužno", ali zahteva
njenu socijalizaciju, tako da rad bude podređen čoveku, a ne čovek radu, sa radikalno
povoljnijom pozicijom radnika u mehanizmu upravljanja i odlučivanja.
o Zahteva se intervencija države u domenu zapošljavanja, jer u nezaposlenosti vidi veliku
opasnost za omladinu.
o Enciklika naglašava značaj sindikalnih organizacija i delovanja u ostvarivanju socijalnih
prava radnika, ali se sindikatu odriče pravo na političku i klasnu borbu.
o Ujedno se kritikuje autoritarna vlast, bez obzira na politički sistem, zalažući se za veći stepen
demokratizacije društva u kapitalizmu i socijalizmu.
o Međutim, bio je oštar protivnik socijalizma (ateizma) i taj sistem uporedio sa antičkim stanjem
u kome su proganjani hrišćani.
o U enciklici o razvoju ističe: "dobra ovoga sveta su izvorno namenjena svima".
o Siromašni imaju pravo ne samo na milostinju već i na delotvornu pomoć društva.
Bedu i siromaštvo ocenjuje kao neprirodno stanje. Ukoliko je beda i težina života tolika, a
zarad opšteg dobra, kao mogućnost pominje i eksproprijaciju. "Samo ono društvo je na
socijalan način pravedno koje se trudi da bude sve pravednije...činite sve što stoji u vašoj moći da
ta provalija ne postane veća, koja deli mali broj bogataša od velikog broja siromašnih koji žive u
bedi".
o Traži da vlade država više učine za potčinjene slojeve društva i radnike "imanje jednih ne sme
izazvati štetu 'bivstvovanju' mnogih drugih". Zato se zalaže za prodaju čak crkvenog inventara
(blaga) za pomoć siromašnima.
o Osuđuje potrošački mentalitet, materijalističku civilizaciju, ekstremni kapitalizam itd.

 Po ocenama nekih teoretičara katoličkog učenja i prakse papa ova zalaganja i kritike zbog
rasprostranjenosti siromaštva nikada nisu bile iskrene. U suštini pontifikat siromaštvo i bedu ne vidi
kao privrednu i političku situaciju, nego kao moralnu i religioznu atrofiju.
 Savremeni pogledi na društvena kretanja i rešavanje aktuelnih problema ne znači da se katolička
crkva odrekla socijalno-političke aktivnosti. Ona, naprotiv ima pretenzije da i dalje utiče na nju,
uključujući i neposredno ostvarivanje izvesnih socijalnih akcija.
 Socijalna akcija rimokatoličke crkve čak je i dalje vrlo živa, naročito se izražava u okupljanju
omladine i radu izvesnih ustanova socijalne zaštite.

 U periodu razvijenog feudalizma katolička crkva je dostigla vrhunac duhovne i ekonomske moći.
Međutim, moć crkve pratili su vekovima nagomilavani problemi unutar same crkve i njene
organizacije. Zapravo, crkva i pored ekonomske i duhovne moći postepeno je sve više zapadala u
nemoral, korupciju i degradaciju, što su uočavali uticajni crkveni krugovi i teoretičari građanskog
društva. Ovaj sloj zahtevao je reformu katoličke crkve i oslobađanje od prevaziđenih dogmi.

Reformacija katoličke crkve

 nastupala je 1517. godine Luteranovim proglasom u 95 teza na vratima crkve u Vitembergu.
Ova reforma imala je značajan uticaj na socijalnu politiku i njenu doktrinu.
Reformatori su zahtevali oslobađanje crkve od svih poroka i varćanja izvornom učenju
hrišćanstva. Pre svega radu, koga je crkva proglasila za osnovnu versku dužnost i sredstvo za
dobijanje milosti od boga.
Pored toga, zahtevano je da se crkva odrekne prevelikih zahteva za novčanim sredstvima i
odbačene su indulgencije.
Vraćanje biblijskom učenju značilo je odbacivanje pretenzija na svetovnu vlast i ostajanje u
duhovnoj steri, što se uklapalo u reformatorski zahtev da se milost božija može postići samo
radom, a ne preko crkve.
 Socijalno-politička doktrina reformisane, odnosno protestantske crkve sadržana je od socijalnih
akcija, koje su usmerene ka pomoći siromašnima i neobezbeđenim i pružanje pomoći licima koja su
bez porodičnog staranja. Pored toga, nastavila je sa razvijanjem svesti i prakse milosrđa među
građanima.

Pravoslavna crkva
 Pravoslavna crkva je u svome učenju i svojoj praksi ostala dosledna ranom hrišćanstvu.
 Propovedala je dužnost vernika da čine milosrđa,
a crkva je uvek pružala pomoć siromašnim i ubogim.
 Socijalne akcije nisu bile motivisane, kao kod rimokatoličke crkve, pretenzijom na svetovnu vlast.
 Zastupala je načelo i u tome ostala dosledna "patrijarhu duhovna a caru svetovna vlast."
 Pored doktrinirane obaveze staranja o najugroženijim kategorijama društva, pravoslavna crkva je
obavezivala državu da po osnovu svoje vlasti ima dužnosti i prava da pomaže svoje građane i
štiti od socijalnih rizika.
 Srednjovekovni manastiri u Sbiji pružali su pomoć siromašnim, bolesnim i invalidima, koja se
sastojala od smeštaja u manastire ili neposredno pored manastira, ishrani i lečenju. U vreme većih
praznika manastiri su okolno stanovništvo snabdevali hlebom, mesom i vinom.
 Po svemu sudeći izgleda da je Srednjovekovna srpska država imala dosta razumevanja za
sirotinju, posebno za bolesne. Hroničari iz tog perioda kažu da su prokažni (bolesni od lepre) hrlili
u srpske zemlje gde su bili smešteni u odvojene kolibe, oblačeni u bele odore, hranjeni i lečeni.
 Ovakva uloga manastira bila je moguća, jer su ih podizali vladari i obezbeđivali novcem, velikim
komplesima zemlje, radnom snagom, jer su i sela pripadala manastirima.
Ujedno su ktitori obavezivali manastire da se staraju o ugroženim kategorijama ljudi.
Ta obaveza je bila podignuta na nivo zakona, što nalazimo u Dušanovom zakoniku iz 1349 godine.
Islam
 nastaje u VII veku nove ere u Arabiji.
 Osnove njegovog učenja i socijalno-političke doktrine nalazimo u Kuranu.
 Filozofija islama nastojala je da u celosti uredi život islamskih naroda, u tom kontekstu određene
vrednosti od značaja za socijalnu politiiku zauzimaju značajno mesto.
Tako se u Kuranu ističe: pravednost, dobročinstvo, materijalno pomaganje,
a zabranjuje se i osuđuje: nevaljaština, mržnja i bestidna dela. Ovo učenje je prevedeno u pravnu normu.
 Jedinstvo moralnih i pravnih normi proizilazili su iz toga što je Kuran osnova duhovnog i svetovnog
života i ujedno je podloga za političku doktrinu islamskih zemalja.
 Kuran poziva na dobročinstvo i činjenje dobrih dela, bez razlika na pol, a za uzvrat dobročinitelji će
zaslužiti srećan život. Verovanje u boga po Kuranu je obaveza za svakog čoveka.
 Da bi čovek dokazao pobožnost, nužno je da, pored ostalog, iz ljubavi prema bogu daje od svog
imetka sirotinnji, ubogim, putnicima.
 Pomoć siromašnim propisana je u vidu zaketa, ramazansko-bajramskog doprinosa, sadaka, kurban
žrtve, otkupa podizanjem vakufa, imareta, karavan-saraja i dr.

 Socijalno-političke doktrine religija hrišćanstva i islama zasnivale su se na milosrđu kao dužnosti

vernika da čine dobra dela. Pri tome valja naglasiti da je islam sastavni deo pravnih normi i kodeks
društvenog ponašanja.
 U šefu države sjedinjena je duhovna i svetovna ličnost, zato su ovi sistemi teokratski.
Međutim, islamske zemlje u političkom pogledu u dobroj meri su evoluirale, ali je još uvek Kuran
osnova sistema vrednosti, pa čak i u onim zemljama koji su civilizaciski napredovale.
 Došlo je do dekadencije i potpunog vraćanja na prevaziđene religijske vrednosti , kao što je to
slučaj u Iranu, a slični procesi su i u drugim zemljama.
 Jačanje fundamentalizma ne omogućava razvoj sadržajne i metodski bogate socijalne politike.
 Hrišćanstvo je dosta evoluiralo:
o kako u pogledu proširivanja područija izvan duhovnog, što je doveo do cepanja 1054. godine na
pravoslavnu i katoličku crkvu,
o tako i u pogledu odbacivanja prevaziđenih dogmatskih učenja, nemorala i razvratnosti, što je
dovelo do reformizma 1517. Reformizam se vratio na milosrđe kao najveću duhovnu vrednost
čoveka, a ujedno revolucionisao rad kao bitnu kategoriju koja određuje društveni položaj čoveka.
 Sve te promene uslovile su otvaranje prostora za sadržajniju ulogu države u socijalnoj politici, koja
je danas izuzetno razvijena u svim laicističkim zemljama, i predstavlja značajno područije državnih
mera i aktivnosti.

Doktrine u liberalnoj državi

- Buržoaska revolucija u Holandiji u 14. veku,

- formiranje trgovačke buržoazije u Italiji i
- prodor humanizma i renesanse u 15. veku
naznačili su genezu kapitalističkog načina proizvodnje, koji će se razvijati tokom 15., 16., 17. veka i
konačno prevladati krajem 18. veka pobedom Francusko buržoaske revolucije 1789. god.

U periodu postepenog raspadanja feudalizma, koje je trajalo više od dva veka, su se uvećali socijalni
problemi i ispoljavali su se u obliku siromaštva i bede.
Kategorija siromašnih i ubogih prati ljudsko društvo od raspada prvobitne zajednice kroz čitavu istoriju
čoveka do danas, pri čemu se mora imati u vidu da je sromaštvo imalo tendenciju stalnog rasta sve do 20.
veka, kada počinje relativiziranje siromaštva na zapadu, u zemljama u razvoju dominira, a pojavom
socijalističkog sistema isključuje kao društvena pojava.
Širenje siromaštva i bede sprečavalo je brži društveni razvoj, a bespoštedna eksploatacija radne snage je
uništavala biološku osnovu društva dovela u pitanje reprodukciju naroda.

Težina života ogledala se u:

1. veoma dugom radnom danu, čak i do 18 časova dnevno,
2. niskim nadnicama, koje nisu mogle da obezbede ništa više od proste biološke reprodukcije samog
radnika,
3. velikoj smrtnosti i invalidnosti na radnom mestu usled odsustva elementarne zaštite na radu,
4. nepostojanja osiguranja od socijalnih rizika,
5. stambenoj bedi i dr.

Sve ove socijalne teškoće bile su uslovljene:

 akumulacijom kapitala na osnovama private svojine,
 potpuno slobodnom ekonomijom na osnovama slobodne tržišne utakmice i
 minimalnoj ulozi države u usmeravanju i kontrolisanju društvenih tokova isključivom odgovornošću za
očuvanje socijlanog mira.
Privatna svojina, slobodno tržište i minimalna uloga države postali su osnov građanskog društva, koji je
razvijen u društveno političkoj teoriji koja je bila neophodana za dinamičniji preobražaj iz feudalizma u
kapitalizam i utemenjenje novih produkcionih odnosa.

Početak liberalne države i njeni socijalni problemi, pre svih siromaštvo i beda, bili su propraćeni od
mislilaca toga doba. Naime, svi socijalni problemi su objašnjavani:
 prirodnim stanjima društva i
 neodgovornim ponašanjem za svoju sudbinu svih onih koji su bili u stanju socijalne potrebe
(nezaposleni, materijalno neobezbeđeni).

Tako Tomas Maltus (1766-1834):

 Negira potrebu preduzimanja socijalno političkih mera države.
 Osporava bilo kakvo pravo na pomoć ugroženim i
 osporava socijalno preduzimanje bilo kakvih zaštitnih mera države prema siromašnim, jer bi takva
aktivnost države bila u suprotnosti sa zakonima prirode.
 S obzirom da su prirodni resursi ograničeni, reprodukcija stanovništva mora da bude ograničena
preventivnim merama (ograničavanje rađanja u braku i van braka) represivnim merama (ratovi, glad,
bolest, nezdrava zanimanja) koje su kompenzacija nerazumnog ponašanja čoveka u pogledu
prekomernog množenja (T. Maltus, Esej o principima stanovništva 1798.).
 Tomas Maltus prihvata samo pomoć porodice svome članu, a nikako državnu pomoć, razvijajući
uverenje da bi svaka pomoć izvan porodice doprinosila lenjosti, neradu i širenju siromaštva i bede, a
interes društva je da se upravo njih oslbodi, jer su suvišni.
 Maltusovo učenje je zasnovano na srtahu od oskudice i ugroženosti egzistencijalnog minimuma, a u
skladu je sa intersima konzervantivnih društvenih snaga i očuvanja položaja zemljišne aristokatie,
čije postojanje opravdava potrebom za potrošnjom bez koje po Matusu ne bi mogao da se odvija
ciklus proizvodnje.
  Takav mehanicistički pristup bio je zastupljen i kod nekih teoretičara radničkog pokreta, što je
posebno došlo do izražaja oko pitanja raspodele dohotka.

Na osnovama spontanog razvoja društva, Lasal objašnjava raspodelu dohotka odvojeno od procesa
proizvodnje, zalažući se za raspodelu neokrnjenog prinosa. Takav gvozdeni zakon najamnine je ostavio
uticaja na političke organizacije radnika, tako da ga je prihvatila Socijalistička ranička partija Nemačke u
Goti 1875 god.

Slično Maltusu i Herbert Spenser :

 se suprotstavio organizovanim merama socijalne zaštite siromašnih - sve one koji su bili u stanju
socijalne potrebe, a posebno sirotinju, smatrao je društveno nedostojnim osuđujući ih da su neradni,
lenji, rasipnici, neodgovorni, pa su zbog toga sami krivi za svoj položaj. Kao takvi nemaju pravo na
društvenu pomoć, te se suprotstavljao organizovanim socijalnim akcijama.
 Bio je veliki protivnik noveliranju Sirotinjskog zakona u Velikoj Britaniji (1601 g.) i širenju
socijalne pomoći - on je u kolektivnim socijalnim merama video veliku opasnost za zdrav razvoj
društva i zdravo potomstvo. Smatrao je da bi pomaganje sirotinje ugrožavalo biološki kvalitet
naroda, moralne vrednosti i zdrav razvoj nacije i izazivalo nezadovoljstvo poreskih obveznika. Stalna
državna pomoć stimulisala bi na još veći nered, rasipništvo i neodgovornost.
 U svojim raspravama je isticao da se socijalna sigurnost može ostvariti samo na dobrovoljnoj
pomoći, samo pomoći i unutar porodice.

Maks Veber
 je odbacivao socijalno-zaštitnu ulogu države, polazeći od svog shvatanja vrednosti, biroktarije i
slobodnog društva. U organizovanim socijalno-zaštitnim merama video je rastući paternalizam
države, ograničavanje slobode i jačanje birokratije.
 Za njega je bilo važnije sprečavanje ovih pojavnih oblika (kojima je u prilog išla socijalna reforma u
Nemačkoj propraćena socijalnim zakonodavstvom) od pozitivnih efekata zakonodavstava u pogledu
osiguranja od rizika bolesti, nesreće, invalidnosti i starosti.

Emil Dirkem
 izložio je nešto umerenije i kritičnije mišljenje, koje čini prelaz između ortodoksnog spontanizma i
nadolazećeg harmonizma.
 Uočio je različitu ulogu tržišta i slobodne tržišne utakmice kao bitnih odrednica građanskog
društva.
Ekonomija slobodnog tržišta potrla je tradicionalnu solidarnost udruženja radnika, zanatlija i
trgovaca.
Snažan razvoj slobodnog tržišta i privatnog vlasništva uslovili su promene u strukturi privrede i
društva u celini, što izaziva velike socijalne probleme.
 U novim društvenim uslovima, Dirkem zagovara udruživanje radnika u okviru profesija i
zanimanja, gde bi se zadovoljili moralni zahtevi izraženi u altruizmu među ljudima. Time bi se
usporilo odumiranje solidarnosti zbog sve izraženije društvene podele rada i ekonomskih interesa,
saglasno tržišnim uslovima koji nameću funkcionisanje na osnovu slobode, sposobnosti i veštine.
 Dakle, socijalna sigurnost treba da se ostvaruje u porodici i u okviru udruživanja radnika, a ne
preko države, jer nije bliska ljudima i njihovim osnovnim interesima zaposlenja, zarada, zdravlja i
dr.
Simplificiran i mehanicistički pristip spontanističkog razvoja društva potiskivan je učenjem onih mislilaca
koji su dovodili u vezu mere socijalne zaštite sa ekonomijom.
Ovakav koncept je polazio od nužnosti da država ostvaruje socijalnu zaštitu ugroženih.
Adam Smit i David Rikardo :
 su socijalno-političke mere posmatrali sa stanovišta interesa proizvodnje, odnosno političke
ekonomije.
 Razvoj građanskog društva Adam Smit je zamišljao na osnovama moralnih i ekonomkih principa.
Ovakvi odnosi odgovaraju pre svega slobodi ljudi koji svojom privatnom aktivnošću stvaraju lično i
opšte dobro, a harmoničnost takvih odnosa se postiže ekvivalentnom nagradom za uloženi rad svih
učesnika u proizvodnji.
 Harmoničan odnos između moralnog i ekonomskog ostvarivala je država pružanjem pomoći
siromašnima (altruistički razlozi), onda i onoliko koliko je to u interesu ekonomske politike, a pre
svega kada je ponuda veća od potrošnje.
 Dakle, organizovana zaštita siromašnih od strane države sadrži u sebi:
o altruistički motiv (biti od pomoći),
o ekonomski motiv (održati i povećati proizvodnju) i
o socijalni motiv (očuvati društveni mir).

Neoliberalističke doktrine

Neoliberalistička socijalno politička doktrina danas je najrazvijenija u SAD, zemlji specifičnog nastanka
generiranog filozofijom pragmatizma, između ostalog, na ekonomskom interesu pojedinaca i grupa, te
minimalnoj ulozi države u socijalnoj i ekonomskoj sferi.
Zagovornici ove dokrtine polaze od individue kao subjekata društva, te veza i odnosa koji nastaju izmeću
njih, zasnovanih prvenstveno na ekonomskom interesu, i državi kao korektoru negativnih posledica.
Dakle, neoliberalisti polaze od:
 nasleđenog liberalističkog individualizma,
 slobodnog tržišta, slobodne konkurencije i
 proširene socijalne uloge države rezidualnog karaktera.

Takav neoliberalistički doktrinirani pristup afirmiše i reafirmiše osnovne ideje, principe i vrednosti
ekonomsko-socijalnih odnosa iz prve faze kapitalizma (laisser-faire). S tom razlikom što je proširena
uloga države u socijalnoj sferi, ali je istovremeno ograničena na zaštitu užih društvenih grupa koje su
tržišno inferiorne i bez porodične zaštite.

Hajek smatra poželjnom aktivnost države samo u delu zaštite od rizika za sve građane, a to podrazumeva
(ne apsolutnu) minimalnu sigurnost, što nije nikakva privilegija.
S druge strane, obezbeđuje da tržišni mehanizam funkcioniše zadovoljavajuće, a to je zadatak
legislative, a ne da omogućava široké uplitanje države u ekonomske tokove.

Korišćenjem tržišnog mehanizma, efikasnost sredstava se permanentno uvećava, a time i bogatstvo, te se na

taj način stvaraju uslovi za preduzimanje minimuma sigurnosti na adekvatan stepen. Tako i R. Nozik , ima
opravdanja samo za minimalnu državu, odnosno opravdava njeno delovanje kojim štiti imovinu svih
građana, a nikako državno obezbeđivanje jednakih prava.
Friedman podržava ulogu države u obezbeđivanju minimuma sigurnosti i uzima je kao važan činilac za
preduzimanje mera izvan tržišta upotrebom samo onih sredstava koja su joj na raspolaganju.
Dražava nikako ne sme da pređe tako postavljene okvire, kako ne bi ugrozila optimalnu proizvodnju koja
treba da obezbedi potpuno zadovoljavanje potreba maksimalnu profitnu stopu (Pareto). U tom kontekstu,
nenasilna uloga države otvara prostor za afirmaciju slobode ljudi svođenjem prisile na najmanje moguću
meru (Hayek).
Po ovom učenju, osnovu slobode ličnosti čini slobodna konkurencije, a to je tržišni mehanizam koji
priznaje nejednakosti. Iz ovakvog shvatanja proizilazi da tržište i tržišni mehanizam čine prirodno stanje
stvari, koje u potpunosti i uspešno reguliše ekonomsko-socijalnu sferu društvenog života i obezbeđuje
uspešan razvoj društva.

Jedina i prava potvrda individualnih sposobnosti moguća je samo na tržištu, gde pojedinci stupaju u
međusobne odnose, saglasno svojim sposobnostima, ciljevima i interesima. S obzirom da se individue
razlikuju po fizičkoj, i intelektualnoj snazi, po znanju, veštini i iskustvu otuda su efekti njihovog rada
različiti, sledstveno tome ne može biti jednakosti među ljudima. Zagovornici ovog shvatanja ističu da nije
prihvatljivo govoriti o moralu i socijalnoj pravdi izvan ovako regulisanih ekonomsko- socijalnih odnosa.
Neoliberalisti smatraju da je konkurencija efikasnija od bilo kakvih mera države. Tako S. Nedović (1995),
ističe da je konkurencija najsigurniji put ka progresu, pa makar se ona odvijala izmedu nesavršenih i
neracionalnih pojedinaca, daleko sigurni od bilo kakve aktivnosti države. Isto tako Boško Mijatović:
 osporava dirižizam (društvenu intervenciju) bez obzira na nesavršenost tržišta, ocenjujuci
interventnu ulogu države više kao romantičnu viziju.
 Uspeh tranzicije našeg društva vidi u čistoti i radikalnosti liberalne ideje i minimalne države,
ograničene na zaštiti pravila igre, pravnog poretka i nesputanog tržišta, dok je u granicama zakona.
 Međutim, istovremeno ističe da ekonomski rast nije zakonita pojava, dakle ni u liberalnoj
ekonomiji. Otuda socijalna pravda predstavja suprotnost slobodi (koja izrasta iz nepristrasne
vladavine prava i tržišnih mehanizama) i, kako tvrdi Hayek (1978), težnja ka socijalnoj pravdi
predstavlja pretnju civilizacijskim dostignućima i devalvira pravne mehanizme zaštite indivudualnih
sloboda.
Sa tih polazišta istaknuti ekonomista Dragutin Marsenić :
 kritikuje neefikasnost sistema zasnovanog na socijalnoj pravdi, ravnomernoj raspodeli i sigurnom
socijalnom položaju.
 Ističe da ekonomsko napredovanje i socijalna pravda ne idu jedno sa drugim, da su svi projekti
društva zasnovani na socijalnoj pravdi završili kao utopija.
 Globalan napredak društva moguć je jedino na osnovu ekonomskog napretka kao razvojne
poluge društva. Ekonomski napredak, kaže ovaj autor, moguć je jedino u uslovima privatnog
vlasništva, gde dominira ekonomska nejednakost, a ona opet proizilazi iz nagrade za uspešne i
sankcije za neuspešne, što se valorizuje na slobodnom tržištu i konkurenciji.
 Pravednost i jednakost su po ovom autoru pre svega moralne kategorije i nespojive su sa
ekonomskim napredovanjem, jer su jedino nejednakosti pokretači i promoteri razvoja.

Dakle, antikolektivizam ima ne samo ulogu očuvanja prirodnog prava, individualnih sloboda, već i da
spreči jačanje biroktarije (koja ide uz širenje socijalnih funkcija i nadležnosti države), neracionalno i
nepotrebno trošenje sredstava putem besplatnih usluga javnih službi. Takva praksa, po njihovom mišljenju,
dovela bi do rasipništva, lenjosti, što bi ekonomiju dovelo u tešku krizu.
Neoliberalisti su saglasni sa socijalno-političkim merama i ulogom države u socijalnoj sferi samo kad
tržišni mehanizam ne može da reguliše određena društvena pitanja, kao zaštitu socijalno ugroženih, i
u tom delu njena uloga mora da bude sporadična i ostavi prostor za privatnu inicijativu, crkvu i lokalnu
zajednicu.
Solidarnost i odgovornost, po ovom shvatanju, ne pripadaju državi već porodici i profesionalno-etničkim
grupama, a taj odnos čini zdravo socijalno tkivo.
U suštini, država može preduzimati samo one mere koje ni na koji način ne ugrožavaju princip slobodnog
izbora, odlučivanja i sticanja dobara na osnovama tržišno proverenih sposobnosti i rezultata (Friedman,
1980).
J.Buchanan , G. Tullock , G.Brennan :
 Izražavaju visok stepen sumnje i skepse u državu, njenu sposobnost (volju političara i sposobnost
vlado) u zastupanju najboljih interesa gradana.
 Suprotstavljaju se širokoj ulozi države u ekonomskoj oblasti, polaze od zdravog razuma,
konstatujući da političari nisu dobronamerni, niti su vlade države sveznajućo i svemoćne, te da se u
državu ne treba mnogo uzdati.

Neoliberalisti u širim socijalnom-političkim merama vide opasnost podrivanja kapitalističkog poretka

i alimentaciju prava bez rada. Postovanjem tržišnih principa i sloboda građana postiže' se pravedna
distribucila dobara i usluga. Polazeći od svog učenja o ograničenoj ulozi države u ekonomskoj i socijalnoj
sferi, neoliberalisti se suprotastavljaju pružanju pomoći zemljama u tranziciji. Svoju delatnost u
odnosu na državu pravdaju opasnošću od daljeg održavanja jake pozicije države putem njene uloge u
regulisanju finansijskih tokova i reforme u celini. Svako prodiranje države u ekonomske i socijalne
odnose je neprihvatljivo, te negiraju bilo kakav intervencionizam van tržišnog mehanizma.

Međutim, iako je na sceni do danas konzervativna doktrina, praksa pokazuje postepen preobražaj i
evolutivne promene u SAD, koje su naročiro došle do izražaja nakon svetske ekonomske krize 1929-
1932. Svakako, očuvani su osnovni principi na kojima počiva grđansko društvo, ali je evidentan zaokret u
socijalnoj politici najavljen Ruzveltovim Nju Dilom 1932 godine. To je ujedno nagovestilo potiskivanje
klasične socijalno-političke uloge države, što joj je dalo interventni karkter.
SAD su 1935. donele Zakon o socijalnom osiguranju (Socijal Security Act), kojim su uvele socijalno
obezbeđenje stanovništva. Njime je predviđena minimalna državna zdravstvena zaštita siromašnog
stanovništva i čitavog stanovništva od zaraznih bolesti.
U pogledu suzbijanja siromaštva država izdvaja značajna sredstva, ali su ona znatno manja nego u
Zapadnoj Evropi (30% prema 50% budžetskih sredstava). Ali, i pored toga, ovolika izdvajanja smatraju se
previsokim i opasnim za produktivnost, ekonomski rast i investicije. Zbog toga se i dalje insistira da
nosioci socijalnih funkcija budu verske, etničke i profesionalne organizacije i ustanove, porodica i
lokalna zajednica (Čarls Mari).
Rešavanju nagomilanih socijalnih problema pristupio je predsednik SAD-a Lindon Džonson Zakonom o
ekonomskim mogućnostima (1964) kojim je utvrđena donja granica siromaštva, koja se utvrđuje prema
broju članova i tipu porodice. Program predviđa mere za:
- zapošljavanje, osposobljavanje za rad, prekvalifikaciju,
- rehabilitaciju, rešavanje stambenih pitanja,
- brigu o tinejdžerima i pomoć u adaptaciji stranaca.

Savremena ekonomska kretanja uslovila su da teoretičari u SAD i Zapadnoj Evropi uoče da u novije
vreme tržišna privreda stvara sve teže i složenije probleme društva, koji se reflektuju u oblasti:
- raspodele dohotka, bogatstva i moći.
Postepeno se odstupa od tržišta kao jedinog i prirodnog mehanizma za efikasno regulisanje društvenih
tokova, što posebno dolazi do izražaja isticanjem značaja van tržišnog faktora u savremenom kapitalizmu
za njegov ekonomski socijalni razvoj.
 D.C. North , iako liberalni teoretičar, ističe ograničene mogućnosti privatne svojine u obezbeđivanju
ekonomskog rasta, za koji su neophodne i druge pretpostavke.
U tom cilju, preporučuju se korekcije, kako bi se obezbedio permanentan privredni rast, a to tržište u
savremenim uslovima ne može da ostvari. U tom kontekstu, nužne su sdržajnije socijalno-političke mere,
kao što su subvencije u privredi, poljoprivrednih proizvoda i određenih potreba stanovništva.
Time socijalna politika dobija na značaju, postaje sadržajnija i konstruktivnija, postiže se znatnija
društvena integracija, otklanja reprodukovanje negativnih posledica ograničava moć ekonomski i politički
snažnih kompanija.
B. Mijatović ipak upozorava da ekonomski rast nije zakonita pojava ni u liberalnoj ekonomiji.
Rast ne zavisi samo od kapitala, tehnologije i ljudskog faktora, već od ekonomskih i političkih institucija.
Ovakvo gledište upućuje na neminovnost širenja prostora za uticaj i regulativu države.

Država blagostanja

U Zapadnoj Evropi, posebno u skandinavskim zamljama, razvijena je socijalno-politička teorija i praksa,

koja polazi od jednakosti i ravnopravnosti ljudi u pogledu političkih, ekonomskih i socijalnih prava.
Ovakav koncept socijalne politike sa naglaskom na ekonomsko-socijalna prava (politička nisu ni bila
sporna) zapadno evropska nauka uzima kao instrument za postizanje što većeg stepena integracije društva.
Dakle, ekonomsko socijalni sadržaji i njihovo usaglašavanje su dominantna programska orijentacija i
uzimaju se kao način za kvalitativan društveni razvoj u celini.

Zapravo, uočeno je da tržišni mehanizam i porodica nisu dovoljni za postizanje poželjne socijalne
integracije društva, naprotiv, tržište proizvodi veliku društvenu raslojenost, sto je, opet, uslovljeno
privatnim kapitalom, koji diktira raspodelu dohotka, bogatstva i moći i da je krupni kapital veoma krut i
neodrživ u pogledu daljeg progresivnog razvoja društva.

Na nastanak i razvoj države blagostanja u Zapadnoj Evropi su bitno uticali:

- napredak nauke, pre svega humanističke, atomizacija porodice, izuzetno povećan prosečni životni
vek, veliki socijalni problemi, prodor socijalističkih ideja i stvaranje socijalističkih država.
Na osnovu ovih činjenica, socijalno - demokratski pokret u Zapadnoj Evropi je razvio osnovne
postavke doktrine blagostanja. Polazna teza zastupnika ove doktrine je postizanje opšteg blagostanja u
društvu na osnovu postignutog materijalnog bogatstva i velikih ekonomskih mogućnosti .
To je ustvari redistribucija društvenog bogatstva, koja se postiže i ostvaruje interventnom ulogom
države u oblasti raspodele. Odnosno, znatno angažovanijom državom u ekonomskoj i socijainoj sferi,
preraspodeli dohotka u cilju stvaranja uslova za dinamičniji ekonomski i socijalni razvoj, veće socijalne
pokretljivosti, poželjne integracije i neophodne ravnoteže društva.
Država blagostanja je proizvod političkog konsenzusa u zemljama Zapadne Evrope, gde je zadatak vlada
ovih država da obezbede stabilnost i prosperitet društva u uslovima nerešivog sukoba između četiri
zahteva:
1. rastući zahtev za visokim kvalitetom socijalnog staranja
2. javni zahtev za ograničavanje oporezivanja
3. obezbeđivanje ekonomskog rasta i
4. obezbeđivanje naklonosti glasača

Socijalno - politička doktrina blagostanja posebno dolazi do izražaja nakon Drugog svetsko rata, od kada
zemlje Zapadne Evrope izdvajaju velika budžetska sredstva za ostvarivanje socijalno-političkog programa
kako bi se postigao ekonomski rast, društveni progress i globalni razvoj društva.
Posebno su velika izdvajanja za obrazovanje (12%), zdravstvenu zaštitu (15%) i socijalno obezbeđenje
nezaposlenih, invalida i nesposobnih za rad (53%). S obzirom da je uveliko dovedena u pitanje reprodukcija
stanovništva u Zapoadnoj Evropi, posebno se pažnja poklanja porodici, deci i rešavanju stambenih
pitanja. Dakle, socijalna politika obezbeđuje, između ostalog, i kompleks raznovrsnih usluga, kako bi se
zadovoljile rastuće potrebe stanovništva, i to pretrežno intervencijom države, a ne putem tržišta, čime se
afirmišu: solidarnost, altruizam, tolerancija i odgovornost (Titmus). Ujedno se postiže veća
produktivnost rada i mobilnost radne snage, rešavanje demografskih pitanja i sprečavaju se socijalni
problemi. U tako povoljnom društvenom miljeu treba da se postigne puna zaposlenost, socijalna
sigurnost i opšte dobro društva - blagostanje.

Vlade država imaju pravo i obavezu, ističu Georg i Miler, da upravljaju ekonomijom, kako bi se postigo
ekonomski rast, puna zaposlenost i podigao kvalitet života. Pored toga, vlade imaju obavezu da:
- na osnovu raspoloživih izvora unaprede korišćenje socijalnih službi i obezbede njihovu
dostupnost svim građanima kao uslov za povećanje standarda života građana.
- podržavaju i razvijaju otvoreno tržište, ali i da ga kontrolišu, i paket socijalnih mera koje su
komplementarne sa ekonomskim razvojem i socijalnom sigurnošću ljudi
Dakle, država blagostanja je razvijena na sadržajnoj socijalnoj politici, odnosno merama socijalne politike
nastoji se postići jedinstvo i sklad između slobode, jednakosti i socijalne pravde, a sa druge strane
obezbeđuje se ekonomski rast.

Začeci države blagostanja javljaju se u učenju *fabijanskog društva, osnovanog u Londonu 1884.
 Ovo udruženje je nastojalo da preobrazi kapitalističko društvo putem ograničavanja privatne
svojine uz postepeno prenošenje vlasništva (nad zemljom i proizvodnjom) u državnu svojinu.
 Fabijanci su bili protiv nasilja i zalagali su se za evolutivne promene i ekonomsko-socijalne
reforme, kako bi se otklonila nepravda u raspodeli, ograničila rasipnička potrošnja i umanjila
akcionarska moć kapitalista.
 Kao čisto intelektualistički pokret, razvijao je učenje po kome intelektualci treba da daju odgovore
na sva društvena pitanja i formulišu najracionalnije puteve razvoja.
 Dosledno svom učenju, između ostalog, izučavali su socijalne probleme, težak položaj radnika,
gradske sirotinje i fenomen socijalne bede... Alarmantnim saznanjima o problemu bede i siromaštva u
Londonu vršili su pritisak na javno mnjenje i vladu države da preduzmu odgovarajuće mere.
 Ujedno su bili pokretači brojnih humanitarnih akcija i promoteri zahteva za izmenom
zakonodavstva o sirotinji, u čemu su se posebno isticali Sidni i Beatrisa Veb.

Velika socijalna reforma kancelara Bizmarka u Nemačkoj 1881-1911 godine predstavlja osnovu
sadržajnije društvene organizovanosti i brige za obezbeđivanje radnika od rizika bolesti, invalidnosti,
starosti i nesreće (smrti).
Ovom reformom otpočeo je proces promena, koji je potom zahvatio i druge razvijene kapitalističke zemlje,
a koja u osnovi čini potku savremene države blagostanja, kao i drugih savremeno uređenih zemalja.
Socijalna reforma je u osnovi negacija represivnih mera i shvatanja nužnosti organizovanog
preduzimanja mera socijalnog karaktera, što je omogućilo da se formira socijalna politika kao
posebna grana državne politike, koja danas svuda u svetu predstavlja značajno područje angažovanja
nauke i razvijanja društvene prakse.

Koliko je poznato, termin "blagostanje" prvi put upotrebljen je u zakonodavstvu Srbije 1873. godine kada
je donet Zakon o narodnom blagostanju, kojim je obezbedivana materijalna i socijalna sigurnost čoveka.
Znatno kasnije, posle 47 godina (1920) engleski ekonomista, profesor Pigu Artur Sesil (1873-1959)
upotrebio je termin "blagostanje". Pigu je:
 tvorac ekonomije blagostanja
  analizirao je ekonomske i društvene probleme.
 posebno se bavio problemom nezaposlenosti, i o ovom društvenom fenomenu napisao Teoriju
nezaposlenosti.
 dao veliki doprinos razvoju savremene ekonomsko-socijalne misli, razvoju države blagostanja i
anticipirao savremenu teoriju konvergencije u svom delu Socijalizam nasuprot kapitalizma.

Ruzvelt je u SAD za vreme svetske ekonomske krize sproveo opsežne socijalne mere.
 Program pod nazivom Nju Dil omogućio je sprovođenje radikalnih mera, kojima su sa uspehom
rešavani nezaposlenost i drugi socijalni problemi. Ovim merama su ublažene velike socijalne
posledice izazvane ekonomskom krizom. Nju Dil donet 1932. godine predstavlja praktičnu
realizaciju koncepta interventne države i njenog velikog angažovanja u socijalnoj sferi. Ovaj
plan je otvorio širok prostor za javne radove pomoću kojih su angažovane hiljade nezaposlenih
ljudi. Čime je znatno ublaženo siromaštvo u okviru postojećih društvenih odnosa.
 Dok su socijalne reforme u Nemačkoj pod Bizmarkom bile sprovedene usled jačanja materijalne
osnove društva i sve snažnijeg sindikalnog i političkog organizovanja radnika, dotle su Ruzveltove
mere bile motivisane sprečavanjem prodora ideja socijalističkih revolucija i socijalističkog
pokreta.
 Ruzvelt je kao državnik doneo Povelju o četiri slobode misli, odnosno vere, zaštita od bede i zaštita
od straha, a 1941. je doneo Zakon o zajmu i najmu.
 U svim programskim sadržajima i zakonskim odredbama bitno mesto zauzimaju socijalno-politički
sadržaji (kao što su sloboda od bede i zakon o najmu). Iz toga se vidi da su socijalna pitanja bila i
ostala osnov uspešnog društvenog razvoja, stabilnosti i integracije društva, i u krajnjoj
konsekvenci, uspešne političke vladavine.

*Kejnz Džon Majnard (1883-1946),

 poznati engleski ekonomista i jedan od najpoznatijih građanskih teoretičara novijeg doba, ozbiljno
tretira problem nezaposlenosti, jer je u to vreme nezaposlenost pritiskivala čitav kapitalistički svet.
 Kritikuje stavove drugih teoretičara koji polaze od tvrdnje da je za kapitalizam karakteristična puna
zaposlenost (prisustvo male nezaposlenosti). On upravo obrnuto zaključuje da je puna zaposlenost
ili stanje približno njoj gotovo retka i kratkotrajna pojava i odbacuje Sejov zakon tržišta.
Polazi od postavke da dohodak zavisi od obima zaposlenosti, a potrošnja od ukupnog dohotka i
zaposlenosti.
 Kritikuje liberalističku ekonomsku politiku ističući da mehanizam kapitalizma nije u stanju da
automatski obezbedi normalan tok reprodukcije i stanje pune zaposlenosti. Zbog toga on
zahteva državnu intervenciju.
 Kejnz je ekonomiju izučavao sa makroekonomskog stanovišta, što je od izuzetnog značaja za
socijalnu politiku, jer je u središte ekonomskog razvoja postavio pitanje zaposlenosti, čime je
ekonomiju oplemenio društvenom dimenzijom.
 Pitanje potrebnog nivoa zaposlenosti posmatrao je u kontekstu angažovanja društva u celini i
njegovim mehanizmima, naglašavajući da slobodno tržište nije u stanju da obezbedi punu
zaposlenost i stabilan društveni razvoj.
 Zalagao se za interventnu ulogu države u privredi, ističući da kapitalizam sa slobodnim tržištem
ima brojna ograničenja koja se ispoljavaju u cikličnimi periodičnim krizama, propraćenih brojnim
socijalnim problemima, kao što su nezaposlenost, siromaštvo i beda. U tom smislu zalagao se za
preraspodelu nacionalnog dohotka u korist najširih slojeva društva i jačanja funkcije države u
sferi širenja mreže javnih radova.
  Kejnz je razvio teoriju o ukupnim privrednim veličinama i njihovom međusobnom odnosu gde
se ljudskom faktoru i položaju čoveka u društvu posvećuje posebna pažnja, i to sa stanovišta
faktora proizvodnje, zaposlenosti i potrošnje. Kejnz je svojim učenjem dao veliki doprinos
privrednom razvoju savremenih kapitalističkih zemalja, dajući , između ostalog, veliki naglasak na
potrebu intervencije države u ekonomsko-socijalnoj sferi .
 Kejnz jasno ukazuje da se društveni problemi ne mogu rešavati sami od sebe, odnosno putem
slobodnog tržišta, već se uspešan društveni razvoj može ostvariti jedino planskim razvojem
društva uz značajnu ulogu države.

Beveridž Vilijam (Lord Beveridž 1879-1963) engleski ekonomista,

 tvorac je plana socijalnih mera 1942. godine koje su poznate pod nazivom Plan Lorda Beveridža, a
donete su radi otklanjanja ekonomske krize i ostvarivanja ratnih ciljeva i otklanjanje posledica
koje je rat donosio.
 Zastupao je shvatanje o interventnoj ulozi države u kapitalističkoj privredi, ali je pri tome isticao
potrebu očuvanja privatnog vlasništva.
 Predložio je potrebu razvoja celovitog i jedinstvenog sistema socijalnog osiguranja, kojim bi bilo
obuhvaćeno celokupno stanovništvo, odnosno, kojem bi bila proširena prava po osnovu osiguranja.
Planom su bile predviđene i radikalne mere u oblasti zdravstva i zdravstvene zaštite, socijalne
pomoći i razvoja drugih socijalnih službi u cilju proširivanja prava i usluga. Sve ove mere imale su
za cilj da obezbede potrebnu integraciju društva, veći stepen socijalne sigurnosti stanovništva,
kako bi se otklonila beda i siromaštvo i postigao ekonomsko-socijalni prosperitet države. U poratnim
godinama ove mere su dopunjene nacionalizacijom pojedinih delova privrednih grana (u delu
industrije i rudarstva), koje su ocenjene kao put u demokratski socijalizam.

Mirdal Gunar (1898), švedski ekonomista, nobelovac i profesor,

 izučavao je položaj zemalja u razvoju i socijalne probleme sa kojima su se ove zemlje suočavale.
 Razvio je tezu o planskoj privredi i planskom razvoju društva kao načinu za prevazilaženje
bede, siromaštva i svih drugih socijalnih problema.
 Inspirisan socijalizmom, zalagao se za dirižizam u privredi i verovao u moć države u pogledu
bržeg izlaska iz ekonomsko-socijalne zaostalosti zemalja u razvoju.
 Polazi od stava da su siromaštvo i napredak kumulativne pojave, na osnovu čega razvija tezu o
kumulativnom zaostajanju i kumulativnom rastu. U svom učenju o kumulativnosti ukazuje na
značaj delovanja brojnih faktora, koji dovode do zaostajanja ili dovode do ekonomskog, odnosno
društvenog zamaha.
 Mirdal je svojim učenjem dao veliki doprinos savremenom poimanju socijalne politike i države
blagostanja u kojoj putem raspodele dohotka dolazi do međuzavisnosti ekonomskog i socijalnog
razvoja.
 Otuda on suštinu i smisao socijalne politike vidi u blagostanju svih, društvenom progresu,
razvoju socijalnih službi, ravnomernoj potrošnji stanovništva i punoj zaposlenosti.
Ističe da se ovi efekti mogu postići uz pomoć planske raspodele dohotka putem države.

Država blagostanja kao koncept društvenog razvoja postigla je velike rezultate u pogledu društvene
integracije i savremenog razvoja društva.
Osnovna odlika države blagostanja je stvaranje društvenih uslova u kojima ljudi žive na savremeno
prihvatljivom nivou socijalne sigurnosti i životnog standarda.
Socijalna sigurnost ima kvantitativan i kvalitativan izraz u standardizovanim normama u zadovoljavanju
zajedničkih potreba, čime se prenabregava materijalni i socijalni status pojedinca (unifikacija socijalne
politike kroz EU). Time je, smatra veliki broj pobornika ovog koncepta, postignut sklad između principa
slobode, jednakosti i socijalne pravde. U suštini, teorija države blagostanja nastoji da dokaže
prirodnost ovih činilaca u organizaciji i funkcionisanju drušrva (Dž. Rols). U tom smislu, ona nastoji da
postane fundamentalna za sve društvene nauke zemalja Zapada (D. Lakićević).

Međutim, privredna recesija koja je zahvatila Zapadnu Evropu i razvijeni svet u Socijalna politika celini, i
promene političkog sistema na Istoku Evrope uslovili su oštru kritiku države blagostanja.
U suštini, nastojanje za smanjivanje troškova je glavna tema teorijskih rasprava i političkih sukoba u
pristupu socijalnoj politici. Kritika polazi sa pozicije ekonomskog interesa kao mere stvari. Tako po ovim
shvatanjima država blagostanja je ekonomski neisplativa, veoma skupa i da, obzirom na investirana
sredstva, nije dala očekivane efekte. Iz ekonomske neefikasnosti kritičari ove doktrine izvode i socijalnu
neefikasnost.
Uprkos izdvajanju velikih finansijskih sredstava povećan je broj socijalno ugroženih, uvećan kriminal, droga
i druge asocijalne pojave, širi se siromaštvo i beda.
E.Povel kritikuje državu blagostanja sa stanovišta ekonomskih problema i povećanja javne potrošnje.
Svuda tamo gde javna potrošnja smanjuje rast nacionalnog dohotka, ona je glavni razlog za finansijske
katastrofe, inflaciju, devalvaciju i povećavanje državnog duga.
Teoretičar Li je 60-tih godina bio protiv, kako on kaže, besmislenih mehanizama koji su stvoreni za
unapređivanje i preobražaj tržišta.
Hajek nastoji da opovrgne državu blagostanja "na putu ropstva", putovanje koje neobezbeđuje ekonomski
rast i ograničava lične slobode. Hajek u vodećoj ulozi države u planiranju i odličivanju vidi put u političku
diktaturu.

S druge strane, postoji značajan broja teoretičara na Zapadu koji upućuju kritike državi blagostanja, ali
nasuprot navedenim autorima ne zalažu se za vraćanje na liberalni kapitalizam, već su zagovornici
radikalne izmene kapitalističkog poretka. Tako Džordž i Vilding kažu da socijalna država ne može da
reši društvene probleme današnjice bez ukidanja kapitalističkog sistema.
Socijalne nejednakosti i posledice koje proizvodi nejednaka raspodela vlasti i moći ispoljavaju se u
oskudici resursa, a to je svojstveno kapitalističkoj ekonomiji i jedino dugoročno rešenje u prevladavanju
oskudice i manjka resursa (stanova, zaposlenja, rada, obrazovanja i dr.) može se postići radikalnom
izmenom ekonomske i političke moći (Parton 1985). Opšta je ocena da je jednim delom razvoj socijalne
države cena koju kapitalizam plaća za političku stabilnost i mehanizam je za gušenje erupcije nezadovoljstva
i sprečavanja unutrašnjih konflikata. Veliki broj teoretičara na Zapadu ravnotežu između rada i kapitala vidi
ne samo u tehnološkom preobražaju, privrednom rastu, već i u visini nadnica. Samim tim, za zemlje
Zapada država blagostanja nije istorijska kategorija već siguran način za stabilnost poretka.

Doktrina ekonomsko-socijalnog automatizma

Ova doktrina je bila zastupljena u zemljama realsocijalizma i trajala je do kraja 80-ih godina, kada je
došlo do sloma socijalističkog poretka na istoku Evrope ili, kako neki autori kažu, povlačenja socijalizma.
Doktrina ekonomsko-socijalnog automatizma odnosno doktrina realsocijalizma je građena na
marksističkoj filozofiji. Zemlje realsocijalizma obuhvatale su SSSR i istočnoevropske socijalističke zemlje.
Osnovne postavke ove doktrine dali su u svom učenju Marks, Engels i Lenjin.

Marks i Engels
  razvili su teoriju o oslobađanju čoveka od eksploatacije putem socijalne revolucije čitavog
stanovništva. Takvom revolucijom bio bi srušen eksplotatorski poredak i stvoreno besklasno
društvo - socijalizam kao prelazna etapa na putu u kumunizam.
 Inspirisani idejom o oslobađanju radničke klase su izučavali političke i produkcione odnose,
njihove unutrašnje protivurečnosti i načine njihovog prevazilaženja. Položaj zaposlenih i
ekonomsko socijalno stanje stanovništva u kapitalizmu ocenjivali su ponižavajućim, a mere koje je
preduzimala država (službeno staranje o siritinji) ocenjivali su negativno i u celosti odbacivali.
 Izučavajući društvenu anatomiju liberalnog kapitalizma tvrdili su da nema oslobađanja čoveka od
bede, siromaštva i svih oblika oskudice u kapitalističkom društvu. Osnovu društvenih problema
videli su u privatnom vlasništvu i akumulaciji kapitala. Cilj akumulacije kapitala je ukrupnjavanje
proizvodnje i što veća profitna stopa, koja se obezbeđuje jedino zahvatanjem viška vrednosti od
armije najamnih radnika.
 Kapitalistička država ove socijalne probleme rešavala je službenim staranjem i radničkim
zakonodavstvom. Klasici marksizma ovakvu socijalnu politiku su u potpunosti odbacivali
smatrajući je načinom za očuvanje socijalnog mira. Ona je u stvari bila milosrde države i
pojedinaca koje, kako kaže Engels, još više ponižava poniženog.
 Marksistička teorija izučava društvo sa stanovišta čoveka koji je u središtu socijalističke
zajednice. U toj zajednici on treba da se razvija kao slobodna i svestrana ličnost, da razvije svoju
generičku suštinu i ostvari zajednicu blagostanja, što je jedino moguće jednakim
zadovoljavanjem potreba čoveka.
 Zadovoljavanje potreba i način njihovog zadovoljavanja je centralno pitanje prakse
socijalizma. Mogućnost zadovoljavanja ljudskih potreba vezana je za raspodelu dohotka, a ona je
od velikog značaja za teoriju i praksu socijalne politike u socijalizmu.
 O raspodeli dohotka Marks je izneo ključne postavke u svom delu Kritika Gotskog programa u
kome raspodelu posmatra sa stanovišta nužnosti proizvodnje (materijalni troškovi i akomulacija)
i sa stanovišta zadovoljavanja potreba (opšta, zajednička i lična).
 Opšta potrošnja pokriva troškove upravljanja i ona će se smanjivati razvojem socijalizma,
sto praksa nije potvrdila zbog blokovske i interesne podele sveta.
 Zajednička potrošnja je ključna za socijalnu politiku i ona je, kao što je Marks istakao,
imala tendenciju stalnog rasta i velikog učešća u društvenom proizvodu. Neretko je
zajednička potrošnja brže rasla od stope rasta nacionalnog dohotka, što je ona imala veće
učešće to je bila bliža idealnoj viziji društva - raspodeli prema potrebama.
 Lična potrošnja zasnovana je na raspodeli prema radu.
 S obzirom da se ljudi razlikuju po znanju, veštini , intelegenciji i drugim sposobnostima, prirodno je
da imaju i različite radne učinke. To uslovljava da je jednako pravo u raspodeli dohotka u stvari
jednako pravo za nejednak rad, što uslovljava razlike među ljudima ali ne uzrokuje socijalne
nejednakosti. Socijalne razlike nisu društveni problem i ako zahtevaju socijalno-političke mere, jer
se lako otklanjaju. Međutim, socijalne nejednakosti su društveno uslovljene i one se ne mogu, kaže
Marks, otkloniti promenom načina raspodele, već izmenom produkcionih odnosa, a time i
izmenom položaja proizvođača i jačanja materijalne osnove društva, bez koje nema otklanjanja
siromaštva.
 Dakle, u uslovima vladavine kapitala ne može se otkloniti eksploatacija, izmeniti položaj radnika,
iskoreniti oskudice, beda ti i siromaštvo.

Veliki doprinos razvoju socijalne politike u socijalizmu dao je V. I. Lenjin svojim učenjem i ličnim
angažovanjem u radikalnim društvenim reformama, koje su, između ostalog, obuhvatile:
- kompleksan sistem zaštite na radu, socijalno osiguranje i sistem socijalne zaštite porodice, dece,
invalida, starih i materijalno neobezbeđenih.
Na marksističkom učenju i Lenjinovom programskom polazištu nakon revolucije ustanovljena je
koncepcija razvijanja i usklađenog ekonomskog i socijalnog razvoja. Njihov međusobni sklad trebalo je
da omogući porast nacionalnog dohotka i saglasno njegovom porastu unapređivao bi se životni
standard. Ovaj sklad obezbeđivala je država sa naglaskom na ostvarivanje ekonomskih ciljeva.
Postizanjem ekonomskog razvoja automatski bi se ostvarivao i socijalni razvoj, a u okviru njega
unapređivao životni standard stanovništva. Ovakav pristup je razvijan na osnovu teorije o beskonfliktnosti
socijalističkog društva, koje isključuje društvene protivurečnosti, a time ne produkuje socijalne
probleme i na osnovu prvorazredne uloge države u ekonomskoj i socijalnoj sferi postiže se takav razvojni
trend i društveni odnosi.
Praksu socijalne politike realsocijalizma, odnosno ekonomsko-socijalnog automatizma možemo sagledati
kroz: egalitarizam, zajedničku potrošnju, socijalno obezbeđenje i zapošljavanje.

Egalitarizam
 kao pristup i organizacija društvenog života proizilazio je iz filozofije marksizma i razvijanja
socijalne prakse na principima slobode od eksploatacije, solidarnosti i socijalne jednakosti, a na
osnovu njih se težilo da se dosegne društvo apsolutne pravde.
 Egalitarizam je bio princip u oblasti raspodele dohotka, gde su razlike bez obzira na složenost rada i
uloženi rad bile veoma male. Naime, pristup potrebama ljudi bio je takav da u suštini svi ljudi imaju
gotovo identične potrebe, pa i kroz raspodelu (plate) treba da se jednako podmiruju. Ove zemlje činile
su velike napore u privrednom razvoju i povećanju nacionalnog dohotka, ali i pored toga nisu uspele da
stvore materijalnu osnovu kakva je na Zapadu.
 Savremena kritika socijalizma zaostajanje vidi upravo u egalitarizmu, koji nije razvijao motivaciju
za kreativan i visokoproduktivan rad. Odsustvo naglašene stvaralačke inicijative uslovljavalo je
zaostajanje u ekonomskom razvoju i usporen rast životnog standarda.

Zajednička potrošnja
 bila je izuzetno razvijena i uzimana kao instrument za prevazilaženje nasleđene socijalne
raslojenosti i velikih socijalnih nejednakosti.
 u zemljama realsocijalizma je bila ostvarivanje proklamovanih revolucionarno programskih
ciljeva i stvaranja podjednakih uslova za život i rad svakog člana društvene zajednice.
 Posebno je zajednička potrošnja bila izražena u oblasti obrazovanja, zdravstva i stanovanja, gde
su postignuti zapaženi rezultati. Izdvajanja za ove potrebe bila su izuzetno velika, što je bilo u skladu
sa shvatanjem o kolektivnom načinu života, solidarnosti socijalističkog tipa i potrebe ka većoj
društvenoj integraciji i materijalnoj homogenizaciji celokupne društvene zajednice.

Socijalno obezbeđenje
 obuhvatalo je celokupno stanovništvo kroz sistem socijalne zaštite i sistem socijalnog osiguranja.
 Zdravstvena zaštita bila je na svetskom nivou po obuhvatnosti i na prvom mestu u svetu po broju
lekara i bolesničkih postelja na 10 000 stanovnika. Usluge zdravstva (pregledi, lečenje, lekovi i dr.)
bile su besplatne.
 U sferi rada posebna pažnja je poklanjana zaštiti na radu, gde su dominirale preventivne mere
zaštite od profesionalnih oboljenja i povreda na radu. Invalidi rada bili su obezbeđeni prema
njihovim potrebama i prema raspoloživim mogućnostima države, a što je bilo na nivou svetskih
standarda.
 Socijalnu zaštitu uživao je onaj deo stanovništva koji je bio izvan sistema socijalnog osiguranja po
osnovu rada: porodilje, deca, porodica, invalidi i stari. U pogledu obezbeđivanja ovih kategorija
 postojao je razgranat sistem odgovarajućih ustanova i službi, kao što su: obdaništa, zabavišta, vrtići,
dečiji domovi, domovi za stare, rehabilitacione ustanove i institucije za zapošljavanje.

Zapošljavanje
 Zapošljavanje u zemljama realsocijalizma bilo je usklađeno sa obrazovnim sistemom i razvijena je
praksa pune zaposlenosti. Sa završenim nivoom obrazovanja, odnosno sticanjem odgovarajuće
kvalifikacije odmah je vršeno uključivanje u proces rada.
 Ovaj kontinuitet smatran je vrhunskim dostignućem planske privrede, sa kojom je u socijalizmu
nespojiva nezaposlenost. Zapravo, nezaposlenost kao pojava isključivo je vezana za kapitalizam i
tržišnu privredu. Dakle, svi sposobni za rad odmah su uključivani u društveni i privredni život.
 U tom pogledu država je svojim merama podsticala zapošljavanje, čak je razvijena teza o
nedostatku radne snage, te su u tom smislu penzioneri stimulisani na produžen rad, nezavisno
od produktivnosti. Zanemarivanje produktivnosti rada kao ekonomske kategorije, uz uravnilovku
u raspodeli , uticalo je negativno na ekonomski razvoj, efikasnost privrede u celini,
funkcionisanje socijalnih službi, podmirivanje i razvijanje potreba stanovništva.
 Zaostajanje u ekonomskom i socijalnom razvoju uočeno je početkom 60-tih godina, koje se
nastavilo do 1985 godine. Trend ekonomsko-socijalnog zaostajanja nije zaustavljen ni merama
petogodišnjeg plana 1985-1990 godina, kada je po prvi put javno saopšteno da postoji ogroman
tehnološki višak, odnosno prikrivena nezaposlenost. Iz ovoga se vidi da je država, na jednoj strani,
htela da ostvari društvo socijalne pravde, a na drugoj, da afirmiše rad i ostvari sintezu - ko hoće da
jede mora i da radi.

Doktrine samoupravne socijalne politike

 U našoj zemlji, od završetka Drugog svetskog rata do kraja četrdesetih godina dvadesetog veka
korišćen je model društvene organizacije kakav je bio u Istočno evropskim zemljama.
Nakon toga uvedeni samoupravni koncept socijalne politike je u načelu prevladavanje državnog
koncepta, odnosno do tada vladajuće doktrine socijalne politike državnog socijalizma.
 Socijalizam svoju teoriju i praksu zasniva na marsističkom učenju, sa tom razlikom što je
realsocijalizam polazio od države kao načina za izgradnju slobodnog i pravednog društva, a
samoupravni koncept mogućnost oslobađanja čoveka vidi putem centralne uloge čoveka društveno
organizovanog u svim sferama njegovog života.
 Dakle, samoupravna socijalna politika razvijena je na:
 filozofsko-ekonomsko-socijalnim postavkama marksističkog tumačenja čoveka,
 njegove dezalijencije i stvaranja slobodnog društva.
 Samoupravni koncept začet je 1950. godine, od kada se pa sve do kraja 90-tih godina širio društveni
prostor za razvoj teorije i kritičko sagledavanje društvene prakse.
 Doktrina samoupravnog socijalizma, socijalne politike u celosti, je oblikovana tokom 70-ih godina, a
normativno zaokružena:
o Ustavom zemlje iz 1974. i
o Zkonom o udruženom radu iz 1976. godine.
Na taj način, stvorene su društvene pretpostavke za prevazilaženje parcijalnih tumačenja čoveka i
drustva i nastojanja za ostvarivanjem njegovih univerzalnih svojstava.
 Univerzalna svojstva čoveka sa stanovišta filozofske matrice čini generička suština (rad, stvaralaštvo,
svesnost i dr.), čija je emancipacija moguća samo u odgovarajućoj organizaciji društva.
 Time se prevladavaju dati (zatečeni) društveni uslovi i proširuju mogućnosti da čovek postane ono
što objektivno može da bude.
 U tom odnosu, dezalijenacija je krajnji cilj, a suština je u skladu između - egzistencije (individualno
postavljenih ciljeva) i esencije (generičkog svojstava). Ostvarivanje ovakvih dimenzija čoveka moguće
je stvaranjem potpuno novih društvenih uslova i mreže društvenih odnosa, što je moguće postići na
osnovu društvene svojine i odlučivanjein zaposlenih o raspodeli dohotka.
 Prema tome samoupravna socijalna politika je funkcija udruženog rada, koja je realizovana kroz
radne organizacije i njihove asocijacije, samoupravne interesne zajednice i društveno političke
zajednice.

 Doktrina samoupravne socijalne politike polazi od ljudskih potreba i mogućnosti njihovog

zadovoljavanja putem slobodne razmene rada (SIZ) u oblasti obrazovanja, zdravstva, nauke i kulture,
socijalne zaštite, zapošljavanja i penzisko invalidskog osiguranja. Time je dovedena u vezu:
o materijalna proizvodnja i društvena nadgradnja,
o integrisana ekonomska i socijalna politika i
o usklađen ekonomski i socijalni razvoj.
 Prema ovako uspostavljenim relacijama socijalna politika izranja iz udruženog rada ima primarno
razvojnu ulogu u društvu, koja se ogleda u:
o izmeni materijalnog i društvenog položaja čoveka,
o unapređivanja njegove socijalne sigurnosti i
o podizanja životnog standarda.
 Dakle, samoupravna socijalna politika bila je integrisana sa ekonomskom politikom, kako u
ciljevima (razvojnim), tako i u vrednosnim merilima (raspodela prema radu i solidarnosti).
 U takvoj koncepciji proizvodnja je bila usmerena na zadovoljavanju ljudskih potreba, a ne na sticanje
profita. U tom kontekstu, uloga socijalane politike bila je u funkciji:
o izgradnje smoupravnog socijalističkog društva,
o ukidanju socijalnih nejednakosti i
o stvaranju humanizovane društvene zajednice.

(ovde idu različiti autori koji se ne uče za ispit 151-153. str.) onda nastavak lekcije koji se uči:

 Dakle, u samoupravnom sistemu težilo se integraciji ekonomske i socijalne sfere, gde je zadatak
ekonomije bio u funkciji ostvarivanja socijalnih ciljeva.
To je imalo dobre rezultate u pogledu socijalne pokretljivosti i brze homogenizacije društva.
Što pokazuje veliki transfer seoskog u gradsko stanovništvo, brz razboj industrije, ukrupnjavanje i
modernizacija poljoprivredne proizvodnje, sveobuhvatnost i razvoj obrazovnog sistema, te visok stepen
socijalnog obezbeđenja stanovništva.
 Kada se uzme u obzir da je Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata imala 84% seoskog stanovništva, veliku nezaposlenost u
gradovima, masovnu nepismenost i nacionalnu netrpeljivost uočava se da je socijalizam sa svojim mehanizmima u svojoj
suštini velika posuda za pretapanje svih socijalnih, nacionalnih etničkih nejednakosti. U tom čitavom procesu, koji je kod nas
oficijelno trajao četrdeset sedam godina (1945-1992), otvarala se perspektiva i razvijala nova društvena praksa, u kojoj
su se pojedinac i porodica oslobađali svoje socijalne prošlosti, a društvo svog istorijskog nasleđa, razvijajući zajedničku
nacionalnu kulturu.
 Međutim, samoupravna socijalna politika je brisala rezdeobu između korisnika i davalaca,
proizvođača i potrošača. lako nije bila oslobođena birokratizma, ona ga nije proizvodila, jer se
postepeno gubio diskriminatorski odnos između ljudi.
 Iz toga proizilazi socijalna politika koja ovaplođuje društvenu dominaciju nad ekonomskom
politikom, gde socijalna politika predstavlja oruđe za oslobađanje i realizaciju ljudskih
potencijala, što će sve više postajati stvarnost, a manje ideja, saglasno smanjivanju dominacije fetišizma
kapitala, robe i nekontrolisanog tržišta.
 Osnovu strategije ovakvog društva činila je proizvodnja za zadovoljavanje ljudskih potreba, što
znači potiskivanje strogih tržišnih zakona i individualnosti čoveka, a afirmisanje zajedništva na
osnovu rada, rezultata rada i međusobne solidarnosti. Tako postavljen vrednosni sistem i njegova izgradnja je
u stvari grandiozni društveni poduhvat čije se osnove nalaze u filozofsko-sociološkim promišljanjima i u objektivno
raspoloživim materijalnim mogućnostima.
 U praksi, ovakav koncept socijalne politike, po opštoj oceni, teško je ostvarivan, bio je gotovo
neodrživ. Neodrživost je bila uslovljena iz tri razloga:
o Prvo, razgranat sistem socijalnih prava i širok sadržaj socijalne politike nije mogla da podnese
skromna materijalna osnova društva.
o Drugo, socijalna plitika vrlo brzo je usmeravana od osnovnog koncepta u pravcu rešavanja onih
pitanja i problema koji su nastajali iz brojnih privrednih i drugih promašaja. Tako je socijalna
politika izgubila razvojnu komponentu i postepeno postajala instrument očuvanja socijalnog mira.
o Treće, stremljenja koja su snažno determinisana tehnicizmom, koji savremenu civilizaciju odlikuje
profitom i vrši rezdeobu naroda i države prema ekonomskoj moći, usled čega se otvara prostor za
ekonomsko nasilje koje ne obećava miran i skladan razvoj u budućnosti, već širom otvara
prostor za potčinjenost, nadređenost, uniženost i socijalne sukobe.
Pored ovih razloga javljale su se druge prepreke koje su onemogućavale razvoj ovakve socijalne
politike. One su po jednima imale prolazni karakter, a po drugima trajan.
Kao ograničavajući faktor javljala i se i čovekova individualnost, kojoj je svojstvena gramzivost, što
je u pogledu sticanja materijalnih dobara i njihovog posedovanja u konfilktu sa kolektivnim i
umerenim. U tom pogledu još uvek je vrednosno značajno zapažanje Tomasa Mora da se čovek oseća gordim kada druge
nadvisuje svojim suvišnim bogatstvom.

Doktrine konvergencije

Nastala je krajem 50-ih i početkom 60-ih godina 20. veka u građanskoj naučnoj misli.
Poznati predstavnici ove teorije društvenog razvoja su Bregelj , Bakingem, Sorokin, Galbrajt, Tibergan i dr

Jedan od najznačajnijih u ovoj grupi je nobelovac Jan Tibergen koji je pre više od trideset godina
formulisao stav:
 da će u skoroj budućnosti politički i privredni sistemi postati mešoviti , jer će se kapitalizam
socijalizovati, a socijalizam liberalizovati i decentralizovati.
 Ovaj autor ističe da oba politička sistema imaju razvojnu tendenciju koja ih zahvaljujući
tehničko-tehnološkom razvoju međusobno približava, što rezultira optimalnošću koja će uvesti
društvo u novi oblik, koji će biti bolji i od kapitalizma i od socijalizma.
 Ova teorija se javlja kao nadsistemska sa ciljem da na pozitivnim vrednostima kapitalizma i
socijalizma gradi novo društvo, ukidajući time dualizam između kapitalizma i socijalizma.
 Idejne razlike koje su prisutne postepeno se relativizuju, jer permanentna komparacija pokazuje
nastojanje oba sistema da sve više ulažu u privredni razvoj, teže većoj specijalizaciji opreme i
proizvodnje, specijalizaciji radne snage i planiranju razvoja.
Poznati američki ekonomista Galbrajt :
 zapaža da dinamičan tehnološki razvoj i brze tehnološke promene u procesu proizvodnje nužno
menjaju čitava društva i privredne sisteme u svim zemljama sveta. On zapravo polazi od
tehnloškog determinizma koji vodi konvergenciji privrednih sistema, bez obzira na postojeće i
druge političke razlike.
Bakingem:
  ide dalje i u konvergenciji polazi od kapitalističke privatne svojine, profita kao ekonomskog
stimulansa (spiritus movens) i tržišta.
 Drugu stranu konvergencije, po njemu, čini socijalistička jednakost, radnička kontrola i
ekonomsko planiranje.

Teorija konvergencije polazi od toga da su privredni sistemi sve više slični jedni drugima, što je uslovljeno:
- tehnološkim napretkom i primenom nauke u razvoju društva i
- sve uravnoteženijem transferu tehnologije i kapitala između zemalja,
- a pre svega od razvijenih ka manje razvijenim zemljama.

Kada je reč o primeni nauke, savremena kretanja su karakteristična po skraćivanju vremena od stečenog
znanja (naučnog projekta) do njegove praktične primene.
Teorija konvergencije je savremen pogled na dva idejno suprotstavljena sistema koji pokazuju trend
približavanja. Ona je, zapravo, izvedena iz političke ekonomije i sociologije, čije su zakonitosti utvrđene
(ekonomija: rad, profit, tržište, a za sociologiju: migracije, isčezavanja klasne polarizacije, kulturna
približavanja i pretapanja). Na zagovornike ove doktrine je inspirativno uticao samoupravni socijalistički
sistem, s obzirom na vreme nastanka ovog shvatanja.
Ova doktrina je hibrid civilizacijskog približavanja i gradi se na praktično proverenim postulatima
kapitalizma i socijalizma u cilju postizanja:
- većeg ekonomskog prosperiteta i, ekonomske stabilnosti,
- uravnoteženog međunarodnog razvoja i napretka,
- veće socijalne sigurnosti u užem i širem ekonomskom okruženju, racionalizacije resursa i
maksimalne dobrobiti za čoveka i društvo u celini.
Samim tim ova doktrina odbacuje mogućnost novih nasilnih promena u društvu putem revolucionarne
borbe i nasilja, jer za tako nešto novi ekonomski poredak, koga anticipira konvergencija, ne stvara
pretpostavke. U tom novom jedinstvenom društvu, izgradiće se takva socijalna politika kojom će se
obezbediti blagostanje i dobrobit za sve građane, uz uvažavanje ovih razlika koje uslovljava tržište, a
predmet socijalne poitike biće čovek i zadovoljavanje njegovih potreba. (D.Lakićević).
Prema doktrini konvergencije proizilazi da je socijalna politika funkcionalni proizvod industrijalizacije i
ukupnog tehnološkog napretka i društvenog razvoja. Možemo dodati da je ona proizvod ukupnog
privrednog rasta, koji se u svetu sve više postiže na principima koji nemaju ideološke predrasude, te je ova
doktrina ujedno reakcija na učenje o klasnoj borbi i vladavini kapitala. Zbog toga doktrinu konvergencije
na Zapadu često nazivaju "teze o kraju ideologije".
Od kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina naglo se gubi trag teorije konvergencije.
Rušenje socijalističkog poretka u Evropi i delu Azije zaustavilo je interes za ovom teorijom i njenim
daljim produbljivanjem, usled toga što je ovaj deo sveta bio glavni konvergirajući činilac ove teorije.
Konvergencija se ne odnosi samo na političke sisteme, već pre svega na konvergirajuće činioce unutar
svakog društva, odnosano države. Upravo na tom planu i dalje je visok stepen saglasnosti oko: nespornih
prava radnika, manje uloge države u privredi i većeg stepena socijalne sigurnosti stanovništva, smanjivanja
jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja.

PROBLEMI SAVREMENOG ČOVEČANSTVA

Socijalne nejednakosti

Neki socijalne nejednakosti smatraju prirodnim stanjem bez kojih nema napretka i razvoja.
Dok drugi socijalne nejednakosti smatraju poremećajem prirodnog stanja.
Savremeni zapadno evropski socijaldemokratski koncept društvenog razvoja nastoji da afirmiše:
tradicionalne vrednosti - slobodu jednakost i pravdu ali i
nove vrednosti - produktivno zapošljavanje, optimalno korišćenje ljudskog faktora, redistribuciju sredstava i
dr. čime bi se uvećalo bogatstvo društva i uspostavljali jednaki uslovi za život čoveka.
Osnovni cilj i nastojanje ovog koncepta je svođenje socijalnih razlika u granice koje će društvene
konflikte svesti na najmanju moguću meru i očuvati vrednosni sistem drustva.

Nasuprot ovom shvatanju, neoliberalisti odbacuju jednakost i polaze od socijalne nejednakosti kao uslova
za uspešan društveni razvoj. Tako su prema ovom tumačenju nejednakosti izraz vrednosti na kojima se
odvija potreban ritam drustvenog razvoja.
Ova dva pristupa se spore se oko nivoa socijalnih razlika.

Teorija socijalizma:
gleda na socijalne nejednakosti kao na ključno pitanje koje humanistička nauka treba da razreši, a
socijalistička praksa otkloni, kako bi se odvijao slobodan, miran, stabilan i uspešan društveni razvoj.
Ona socijalne nejednakosti smatra istorijskom kategorjom koja se prevazilazi dezalijenacijom u
materijalnoj proizvodnji (a ne priznaje ih kao vrednost društva).

Izloženi pristupi upućuju na zaključak da socijalne nejednakosti proizilaze iz:

 karaktera ekonomskog i političkog sistema i
 načina raspodele
Raspodela se u kapitalizmu vrši horizontalno unutar klasa, a ne vertikalno između klasa, zbog čega se
nejednakosti u materijalnom bogatstvu bitno ne menjaju, bez obzira na to što dolazi do promena u socijalnoj
strukturi i pokretljivosti. Tako danas brojni teoretičari, uprkos smanjivanju ekonomskih, kulturnih i
društvenih razlika, govore da na društvenoj sceni nije egalitarizam, već veliki prodor siromaštva i bede.
Dakle, socijalne posledice su najsigurniji pokazatelji socijalnih nejednakosti.

Neretko se socijalne nejednakosti i socijalne razlike upotrebljavaju kao sinonim da iskažu raskorak u
pozicijama koje ljudi zauzimaju u društvu. Ipak, brojni autori ne govore niti pojmovno određuju socijalne
nejednakosti, već govore o posledicama socijalnih nejednakosti , a to su socijalne razlike i njih definišu.
Tako Eva Berković kaže da su socijalne nejednakosti:
 "sve razlike koje nastaju u životnim uslovima ljudi, one koje spadaju u područje materijalnih i
nematerijalnih potreba, odnosno koje se zadovoljavaju u sferi lične i zajedničke potrošnje".
Dušan Lakićević socijalne nejednakosti određuje kao:
 "onaj segment i onaj karakter razlika koje su strukturalne prirode i koje se tiču ekonomskog i socijalnog
položaja ljudi, koji je društveno uslovljen i uslovljen i relativno stabilizovan, označava nejednakosti, to
je ono što je problem, pa tu pojavu treba identifikovati kao socijalnu nejednakost i nju sprečavati”.
U svakom slučaju, socijalne nejednakosti su društveni fenomen koji zadire u dubinu društva i
proizilazi iz njegove strukture i odnosa koji vladaju u njemu. Zbog sposobnosti kretanja i razvitka
društva nejednakosti stvaraju socijalne razlike sa kojima se ljudi ne mire i pokreću ih na socijalnu akciju u
formi pobuna, štrajkova, ratova i revolucija kako bi popravili ili radikalno izmenili svoj položaj.
Socijalne nejednakosti označavaju nesklad i razdeobu društva u pristupu, stvaranju, raspolaganju i
korišćenju društvenih i prirodnijh dobara, što se u najekstremnijem obliku ispoljava u podelama stanovništva
na klase, slojeve i grupe.
Socijalne razlike označavaju veći ili manji stepen odstupanja u korišćenju materijalnih dobara i usluga
pripadnika klasa, slojeva i grupa.
Prema tome, socijalne nejednakosti uslovljavaju i za proizvod imaju socijalne razlike, koje se
ispoljavaju u svim sferama društvenog života, a najznačajnije su u oblasti rada, raspodele, stanovanja,
obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, dakle, u svim najvažnijim područjima života, ekonomske i
socijalne sigurnosti (M. Lakićević).
Ovako nastale socijalne razlike ne treba poistovećivati sa individualnim razlikama, koje su proizvod
individualnih sposobnosti (znanje, veština, snaga, iskustvo).
Individualne razlike u pogledu sticanja materijalnih dobara i društvene pozicije se mogu svrstati u dve
grupe:
1. na poželjne (pozitivne) – koje se zasnivaju na stvarno uloženom radu i društveno priznatim
sposobnostima i vrednostima, kao što su rad, talenat, veština, mašta i dr., i
2. nepoželjne (štetne) - kao što su sticanje i pribavljanje dobara kršenjem pravnih i moralnih normi, što
spada u domen socijalne patologije, kao pronevere, prevare, pljačke, krađe, promet opojnih
sredstava, kocka i sl.

Nezaposlenost

Vekovima je afirmisan stav da materijalni položaj i sigurnost čoveka treba prvenstveno da zavisi od
njegovog rada i danas je nesporna vrednost i za pojedinca i za realan društveni razvoj.
Zato je nezaposlenost najteži ekonomski, socijalni i politički problem.
Uopšte, ona je najteži lični, porodični i društveni problem, koji izaziva socijalnu nesigurnost, ličnu i porodičnu
ugroženost, beznađe i bezperspektivnost, asocijalna ponašanja, društvenu društvenu i političku nestabilnost.
Zbog toga sve zemlje preduzimaju organizovane društvene mere, kako bi što veći deo radno
sposobnog stanovništva uključile u proces rada.

Sa stanovišta praćenja veličine nezaposlenosti, javljaju se teškoće u njenom utvrđivanju.

Teško je ustanoviti kolika je nezaposlenost u pojedinim zemljama, a time i u svetu zbog subjektivne procene o radu
kao kategoriji i društveno potrebnom radu. Tako se nezaposlenost različito meri od zemlje do zemlje, što zamagljuje
jasnu sliku o ovom problemu.
Prema Međunarodnoj organizaciji rada (ILO):
 u nezaposlene ubrajamo osobe iznad određenog broja godina starosti posmatrano u određenom
periodu (nedelja, mesec, godina), koji su bez posla, a osposobljeni su za rad i traže posao.
 U nezaposlene se, po ovom tumačenju, ne ubrajaju:
- oni koji ne rade, a želeli bi da rade, a odustali su od traženja zaposlenja jer za to nema
mogućnosti;
- oni koji ne rade puno radno vreme;
- oni koji ne rade, a vode se kao zaposleni (Kina) i
- oni koji su na neplaćenom odsustvu na neodređeno vreme (Ukrajina) zbog nestašice posla.

Kontigent nezaposlenih je veoma heterogen na čiju strukturu i obim nezaposlenosti bitno utiču reforme, krize i ratovi
(akutna stanja). U ovim periodima se beleži visoka stopa nezaposlenosti, koja se kreće od 15-25% ukupne
radne snage.
Na stepen nezaposlenosti bitno utiču: brz ritam proizvodnje, permanentne promene u njenoj
strukturi , nepredvidivost tržišta, kao i niz drugih faktora.
Koliko je složen fenomen nezaposlenosti vidi se kroz njegovo prisustvo u Evropskoj Uniji, koja je i pored
prednosti (raspolaže petinom svetskog bogatstva i polovinom svetske trgovine) i ekonomske snage
opterećena sa 8,8% nezaposlene radne snage (EU 25 zemalja, Eurostat 2006).
U nastojanju da smanji nezaposlenost , EU je na ministarskom sastanku za Socijalna pitanja, održanom u
Luksenburgu 1997 godine, usvojila Uputstva za politiku zapošljavanja u narednom periodu.
Prvenstveno je cilj bio upošljavanje mladih ljudi, koji se dugo nalaze na listi čekanja tržišta rada, sledeća
aktivnost je bila prekvalifikacija mladih ljudi koji su bez posla, što u mnogome govori da se i ove zemlje
suočavaju sa neskladom između obrazovanja i kadrovskih potreba.
Prema uputstvu EU, sve zemlje članice treba da obezbede mlade ljude koji ostanu bez posla, tako što će
im u roku od šest meseci ponuditi praksu, prekvalifikaciju ili posao u struci.
Pozitivna kretanja i rezultati omogućili su da se u EU stopa nezaposlenosti smanji sa 10,3% u 1998. na 8,8%
u 2005 godini.

Nezaposlenost postaje veliki problem u zemljama srednje i istočne Evrope (bivše socijalističke zemlje).
 U njima se povećava broj nezaposlenih ili u najboljem slučaju stagnira.
 Ove zemlje su suočene sa dubljim strukturalnim i drugim problemima privrede i društva, zbog čega
nisu u mogućnosti da otvaraju nova radna mesta.
 Češka je danas članica EU, ali se kod nje povećala stopa nezaposlenosti sa 7% u 1998 na 7,9% u 2005 godini,
u Slovačkoj stopa nezaposlenosti u istom periodu se povećala sa 12,6% na 16,3%, u Poljskoj sa 10,2% na
17,7% u 2005 godini, Bugarska je smanjila nezaposlenost na 10,1% a u Rumuniji je nezaposlenost povećana
sa 5,4% na 7,9% u 2005 godini (EU 25 zemalja Eurostat 2006).
 U posmatranom periodu nezaposlenost u SR Jugoslaviji iznosila je 28%. U Srbiji nezaposlenost ima
trend rasta od 12,9% u 2000 godini. do 20% nezaposlenih u 2005 godini. U cilju smanjivanja
nezaposlenosti Srbija je 2006 godine donela:
- Nacionalni plan zapošljavanja za period do 2008 godine i
- Nacionalnu strategiju zapošljavanja za period od 2005 do 2010 godine.

*Težak položaj zaposlenih i eksploatacija rada

Bez obzira što su međunarodne norme o radu i uslovima rada prihvaćene od gotovo svih zemalja sveta,
položaj zaposlenih je i danas u značajnom delu sveta izuzetno težak.
Težini položaja zaposlenih doprinosi globalizacija sveta, koja se zasniva na deregulaciji koja ustvari znači
neograničeno i uglavnom nekontrolisano kretanje kapitala iz zemlje u zemlju sa ciljem da se uvaća.
A njegovo uvećanje nalazi se u izuzetno jeftinoj radnoj snazi, neograničeno dugom radnom danu i izvorima sirovina..

Kolika je težina položaja zaposlenih može se videti kroz sledeće:

1) zaposleni rade od 14 do 20 časova dnevno
2) nadnice su minimalne i iznose od 2 do 2,5 dolara u Americi i Africi, a manje od jednog dolara u Aziji
3) mesečna zarada kod najbolje plaćenih radnika iznosi na području Azije (slično je i u Africi i L. Americi)
oko 80 dolara, s tim što se radi svakog dana bez nedeljnog odmora.
Ovakva kretanja imaju negativne posledice u siromašnim i u industrijskim razvijenim zemljama.

U siromašnim zemljama posledice su:

1) dug radni dan i veoma niske nadnice
2) odsustvo elementarnih uslova zaštite na radu
3) pretežan deo zaposlenih čine deca, od kojih je većina ženskog pola
4) česta povređivanja, invalidnost i smrtnost na poslu, bez odgovornosti poslodavaca za nastale
posledice i bez pravne zaštite oštećenih radnika i njihovih porodica
Ilegalni rad, rad mimo zakonom utvrđenih pravila i normi veoma je rasprostranjen u nerazvijenim
zemljama. Ilegalno zapošljavanje postaje pravilo u nerazvijenim zemljama.
Broj ovako zaposlenih je teško tačno utvrditi, ali se procenjuje da na njih otpada više od polovine zaposlenih
radnika, sa tendencijom daljeg povećavanja. Ova kategorija zaposlenih radi duže u toku dana, manje
zarađuje, brže oboljeva i po pravilu je izvan sistema socijalnog osiguranja.
U industrijski razvijenim zemljama zbog seljenja kapitala u druge manje razvijene zemlje posledice su:
1) opadanje zarada zaposlenih u zemljama iz kojih se seli kapital
2) povećava se broj nezaposlenih u razvijenim zemljama
3) nelojalna konkurencija u razvijenim zemljama između proizvođača koji proizvode u ovim
zemljama i onih kompanija koje proizvode u drugim zemljama (jeftinija radna snaga), a plasiraju
svoje proizvode na istom tržištu na kome su i domaće firme
4) povećava se socijalna nesigurnost radne snage u razvijenim zemljama, povećava se siromaštvo i
beda.
U ovim zemljama mladi ljudi sve teže dolaze do zaposlenja. Tako u Evropi svaki četvrti ne može da dođe
do posla i zarade. Težinu nezaposlenosti uvećava progresivan razvoj tehnologije, koji stvara višak
zaposlenosti i smanjuje mogućnost zapošljavanja novih radnika. Iz kruga visoko razvijenih zemalja samo
SAD i V.Britanija imaju mogućnosti da uprkos tehnološkom razvoju otvaraju nova radna mesta.

Elektronika i telekomunikacije postepeno postaju dominantni u privređivanju, što iz procesa rada izbacuje
stalno zaposlene. Uz to, kompjuterizacija je otvorila nove mogućnosti obavljanja poslova. Te u uslovima
visokosofisticirane tehnologije, manuelna i kvalifikovana radna snaga, pa i visokoprofesionalni kadar su
izloženi nesigurnosti radnog mesta i socijalnoj ugroženosti.
Ovakva kretanja prete da izazovu raspad socijalnog zakonodavstva i haos u sferi rada koga će biti veoma
teško kontrolisati ukoliko se kretanje kapitala ne stavi pod ozbiljnu društvenu kontrolu.
Na nužnost društvene kontrole kapitala upućuje razvojni trend, koji ukazuje da se ostvaruje visoka
produktivnost rada koju ne prati:
- proporcijonalno povećanje zarada, skraćivanje radnog dana i radne nedelje
- podizanje nivoa životnog standarda i većeg stepena socijalne sigurnosti.
Strah od gubitka radnog mesta i preterani rad izuzetno su prisutni u najrazvijenijim zemljama sveta.
Tako je u SAD posao najrasprostranjeniji uzrok stresa, a od istog uzročnika u Japanu godišnje strada oko 10
000 ljudi.
Siromaštvo

Siromaštvo je rasprostranjena društvena pojava koja je stara isto toliko koliko i ljudsko društvo.
Uviđajući svu opasnost koju nosi siromaštvo za progresivan i skladan napredak razvijen je humanistički
stav inperativne borbe protiv siromaštva u čitavom svetu. Ovakav pristup posebno dolazi do izražaja
nakon Drugog svetskog rata i formiranju OUN.
Siromašnim se smatraju ljudi koji su lišeni načina života, komfora i dostojanstva, koji se smatraju
normalnim u društvu u kojem žive (OUN).

S obzirom na trend globalne unifikacije sveta i njene posledice, siromaštvo će i dalje biti neizbežna
socijalna komponenta u strukturi društva ovoga veka. Tako Ana Čekerevac ističe da:
 "globalizacija može imati pozitivne uticaje, uključujući rastuću integraciju međunarodnih tržišta roba,
usluga i finansija, ali i negativne posledice, jer i siromaštvo može biti globalizovano, a ne samo
prosperitet".
Ono što u takvim uslovima očekuje buduće generacije jeste dominacija kapitala nad narodom u uslovima
demokratije. Siromaštvo je danas problem svetskih razmera i posebno je izraženo u zemljama u razvoju, a
prisutno je i u razvijenim zemljama.
Siromaštvo je izraz ne samo nezaposlenosti već i veoma niskih prihoda, koji ne mogu da obezbede
reprodukciju porodice odnosno pojedinca.
Problem siromaštva se uvećava, jer se ne realizuje Program OUN za pomoć zemljama u razvoju.
Težinu siromaštva u ovim zemljama čine veliki dugovi prema stranim poveriocima.
Težinu siromaštva kao dugoročnog problema čini glad.
 Glad je veoma rasprostranjena i trpi je oko 600 miliona ljudi, a od posledica gladi svake godine umire
oko 25 miliona ljudi u zemljama u razvoju.
 Posledice gladi najviše pogađaju decu. U ovim zemljama polovina dece ispod pet godina je neuhranjena,
a na godišnjem nivou dolazi do smrti 7 miliona dece u ovim zemljama.
 U zemljama u razvoju živi oko 80% svetske populacije, pa se težina siromaštva može sagledati i kroz
sledeće: 2,6 milijardi nemaju osnovne sanitarne uslove, 1,1 milijarda je bez odgovarajućeg stana, 1,4 milijarda
nema vode za piće, 880 miliona nema zdravstvenu zaštitu, a polovina dece školskog uzrasta je van sistema
obrazovanja.

Siromaštvo je prisutno i u urbanim i u ruralnim sredinama.

 Gradovi su po pravilu gusto naseljeni, preopterećeni usled velikog priraštaja i priliva stanovništva iz
seoskih područja.
 Skroman industrijski razvoj nije u stanju da apsorbuje veliku ponudu radne snage, pa, izuzev luksuznih
četvrti u kojima žive oko 5% bogatih, gradovi su ogledalo teških ekonomskih problema i
rasprostranjenog siromaštva u pogledu nehigijenskih uslova stanovanja, nedovoljne
ishrane,nezaposlenosti, odsustva ili pomanjkanja zdravstvene zaštite, nepismenosti i dr.
 U ovim zemljama teškoće stanovništva na selu su veće od onih u gradovima. Ova populacija ima
najmanje koristi od skromnog ekonomskog razvoja.
 Selo je prenaseljeno, koje uz veliki priraštaj i krajnje ekstenzivnu poljoprivrednu proizvodnju nije u
stanju da obezbedi ishranu stanovništva.
 Elementarne nepogode (suša i poplave) ovde se drastično odražavaju na prinose, što stalno drži
otvoreno pitanje mogućnosti ishrane, a time mogućnosti opstanka i preživljavanja.
 Koliko su teške socijalne posledice gladi jasne su same po sebi kada se zna da u ovim zemljama na selu živi oko
80% populacije zemalja u razvoju.

 Prevazilaženje ovakvog stanja moguće je svestranom pomoći svetske zajednice i maksimalne

organizacije svake zemlje u razvoju.
 Analize su pokazale da je od 130 zemalja u razvoju samo 38 utvrdilo nacionalne programe smanjivanje
siromaštva. Odsustvo organizovane akcije u ovim zemljama ne stimuliše razvijene zemlje da pruže
adekvatnu finansijsku i drugu pomoć.
 Ipak su ove zemlje čine i velike napore, koji su rezultirali značajnim pomakom u odnosu na 1960
godinu. Tako je za 50% smanjena smrtnost odojčadi, neuhranjenost dece je smanjena za četvrtinu, broj
učenika je udvostručen i značajno je uvećana proizvodnja hrane (Pakistan, Indija, Mesksiko).
 Prema podacima azijske banke za razvoj (ADB), Azija je region sa najvećom koncentracijom siromaštva
i bede na svetu. U cilju prevazilaženja ovakvog stanja, banka daje povoljne kredite (na 40 god.) za
realizaciju socijalnih programa (obrazovanje, zdravstvo, zapošljavanje i razvoj) kako bi se ostvario
napredak u životnom standardu i socijalnoj sigurnosti ljudi.

U cilju smanjivanja siromaštva kao globalnog problema sveta 2002. godine održana je konferencija
FAO na kojoj je zahtevano:
 brisanje dugova siromašnim zemljama, smanjivanje siromaštva na 400 miliona do 2015 godine.
 Na ovom skupu generalni sekretar OUN Kofi Anan istakao je da bogate zemlje ne poštuju ranije utvrđene obaveze
o finansijskoj pomoći siromašnim zemljama i da je za ove potrebe neophodno svake godine 24 milijarde dolara.
U Madridu je 2002 godine održan samit zemalja Latinske Amerike, Kariba i EU gde je:
 istaknut problem siromaštva i oštro kritikovana globalizacija u kojoj siromašne zemlje su i dalje
samo izvoznici sirovina a uvoznici finalnih proizvoda.
Takođe, 2002 godine održan je samit šefova država, vlada i predstavnika 189 zemalja u Johanesburgu,
gde se raspravljalo o:
 ranije donetim dokumentima, održivom razvoju u svetu, kao i o aktuelnim problemima energije,
poljoprivrede, zdravstva i razvoja pod motom "Narod, planeta, razvoj" sa ciljem da se siromaštvo
prepolovi do 2015 godine.

U industrijski razvijenim zemljama je postignut veliki rast životnog standarda stanovništva zahvaljujući
privrednom rastu, povećanju nacionalnog dohotka i povećanju potrošnje.
 Međutim, ni ove zemlje nisu lišene siromaštva. Uprkos organizovanim merama ovih država, siromaštvo
pokazuje trend rasta.
 Siromaštvom su uglavnom zahvaćeni nekvalifikovani radnici, emigranti, pomoćni radnici u kućama,
hotelima i na farmama.
 U SAD siromaštvom je zahvaćeno 14,4%, V. Britaniji 10,8%, Japanu 9,5%, Francuskoj 12,1%, Nemačkoj 8,3%
stanovništva.

U bivšim socijalističkim zemljama proces reformi ekonomskog i političkog sistema uslovili su zapaženo
raslojavanje, koje je još uvek u toku.
 Prema zvaničnim podacima u Rusiji siromašnih je 9,8%, Rumuniji 19,1%, Poljskoj 9,7%. Sličnu stopu siromaštva
iz ove grupe zemalja imaju Češka od 9%, Mađarska od 9,7%, Slovačka od 10,6% i Bugarska 9,6%.
Sigurno da je u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju siromaštvo znatno veće od navedenog, jer ovi
podaci obuhvataju samo onu populaciju koja živi sa manje od 1$ dnevno.

U globalnim razmerama, siromaštvo se u razvijenim i nerazvijenim zem. odražava i povećava usled:

 velikih padova u u razvijenimi prihodima radnika i njihovih porodica,
 nezaposlenosti, nesposobnosti za rad, neobrazovanosti i starosti.
Svi ovi uzroci još više osiromašuju one koji su već siromašni i suočavaju stanovništvo sa rizikom
materijalne nesigurnosti. Taj rizik postaje sve veći, jer se gotovo sve zemlje kreću prema otvorenom i
slobodnom tržištu, bez veće uloge države i njenih ograničenih ingerencija, pre svega u ekonomskom životu.
Ovakva orijentacija nosi velike mogućnosti ali i nove rizike, koji će stvoriti gubitnike i dobitnike, bogate i
siromašne kako unutar zemalja, tako i između zemalja.
Prema podacima Svetske banke iznetim u dokumentu "World development indicator" (1998, 2006) dat je prikaz kretanja
bogatstva i siromaštva u svetskim razmerama, gde je analizom obuhvaćeno 200 zemalja. Podaci ukazuju da je siromaštvom
zahvaćen najveći broj zemalja sveta, nasuprot kojih je mali broj zemalja u kojima je skoncentrisano enormno bogatstvo, a u
kojima živi svega 11% svetske populacije. Najveći nivo životnog standarda sa stanovištva visine nacionalnog dohotka danas je u
Luksemburgu gde iznosi 55 600 dolara po stanovniku, a najniži u Istočnom Timoru gde je nacionalni dohodak po glavi
stanovnika svega 400 dolara, što ovu zemlju stavlja na prvo mesto po siromaštvu u svetu, pored njega najsiromašnije zemlje sveta
su Somalija, Komaros i Malvi sa 600 dolara, Tanzanija, Burundi i Kongo dem.rep sa 700 dolara, Sijera Leone, Kiribati i Gvineja
Bisao sa 800 dolara, Jemen, Niger i Etiopija sa 900 dolara itd. (Economic Statistics by Country, 2005). 
Po podacima Svetske banke iz decembra 2005 godine u Zajednici Srbije i Crne Gore, nacijonalni dohodak po glavi stanovnika
iznosio je 2 400 dolara.

U srednje, a posebno u visoko razvijenom delu sveta savremena društvena kretanja uveliko su opterećena
neograničenom moći kapitala i odsustvom kontrole ekonomskih mahanizama koji omogućavaju takvu
moć kapitalu što raslojava društvo, razāra svest čoveka i uništava prirodni potencijal, čije nekontrolisano
korišćenje preti da dovede do narušavanja prirodnog mehanizma.

HUMANA EKONOMIJA – IMERATIV SAVREMENOG DRUŠTVA

8.1. Kapital i socijalna politika

Sve krize u društvu i pokušaji njihovog rešavanja i prevladavanja obavezno iznedre dva pola sukoba, odkojih svaki
pledira da je pravi izlaz i putokaz izlaska iz krize. Naime, dolazi do sukoba konzervativnog i savremenog.U tome,
naravno, ne bi bilo ničeg lošeg da se ne javlja neobičan paradoks-zbrka konzervativnog i savremenog, što uslovljava
nesklad između sadržaja i termina koji ga pokriva. Zato je neobično važno razlučiti u semantičkom smislu ova dva
pojma sa stanovišta njihovog sadržaja. Naime, u teoriji i praksi naše savremenosti nije redak slučaj da se savremenim
i progresivnim proglašava ono što je već vekovima poznato, a da se konzervativnim označava ono što je nasamom
začetku. Tako se prvobitna akumulacija kapitala smatra pravim načinom privredne reforme u početku XXI veka. Ako
je to tako, postavlja se pitanje: do kakvih je dostignuća čovek došao za proteklih pet vekova kada je ustanovljavanje
građanskog društva moguće nasilnom kapitalizacijom?

Istorijsko iskustvo nam govori da je taj način doveo do potpunog uništavanja mimog harmoničnog života dobrog dela
stanovništva od oko 500 miliona ljudi, koliko ih je po procenama živelo u XVI veku na zemlji. Za posledicu je imao
nasilnički i nesrazmerno surov odnos prema stanovništvu, koje je od posednika stabilne porodice, imovine, tradicije i
običaja stvorio milione beskućnika, usamljenika, siromaha, potpuno odvojenih od svojeg pređašnjeg stila života.
Saovakvim nasiljem i surovošću može se porediti jedino pomeranje plemena u prvoj fazi feudalizma, u kojima su
naprosto čitavi narodi, kulture i civilizacije nestajali. Ako je nešto bilo pznato vekovima kao slobodno tržište, privatna
svojina, nejednakost, a prekinuto i izbrisano u jednom kraćern periodu oko 50 godina u Jugoslaviji i oko 70 godina u
Sovjetskom Savezu, njegovo ponovno pojavljivanje (onoga predašnjeg) ne znači da je to novo, već reafirmacija
starog, ili može se reći, prihvatnje onog što je pored nas.

Društva koja su trajala ovoliko godina (50 odnosno 70) bila su karakteristična po društvenoj organizaciji usmerenoj ka
ukidanju ekonomskih razlika, odnosno klasnih, ukidanju društvenih nejednakosti i stvaranju socijalne jednakosti u
pristupu društvenim dobrima, obrazovanju, zdravstvu, nauci, kulturi, društvenoj zaštiti i radu.Dakle, ta društva nisu
konzervativna, jer takva organizacija privrednog, političkog i socijalnog sistema ranije nije bila poznata u praksi. Po
prvi put se javlja krajem druge decenije XX veka. Ali takvo društvo je zamišljeno, promišljeno, teorijski brušeno i
oblikovano u glavama filozofa, humanista, državnika, naučnika i dr. kroz vekove. Ljudsko društvo je od pamtiveka
obiloalo siromaštvom, bedom, podčinjavanjem, nasiljem, a istovremeno se u većoj ili manjoj meri, sa više ili manje
uspeha, tragalo za načinima i putevima prevladavanja tih teškoća, koje su uvek u većim ili manjim vremenskim
razmacima vodili u pobune, ustanke, ratove užih ili širih razmera.

Ekonomski razvoj ne ide sam po sebi, nego je rezultat naučnih otkrića i njihove primene u praksi,a ta naučna otkrića
po prirodi društvene stvari imaju isključivo društvenu dimenziju i nikako ne mogu biti interes pojedinca i grupa.
Motiv saznanja nije bio nikada potreba za pojedinca i grupu, već je saznanje uslovljeno trebama i problemima drugih.
Ako ne bi tako bilo, to ne bi bilo saznanje, zato saznanje mora da zadovolji društvenu dimenziju i u tim razmerama
mora biti prihvaćeno. To što saznanja putem finansijskog monopola pretvaraju u ekonomsku moć pojedinaca i grupa,
društveno eksponiranih u formi ekonomski i politički moćnih kompanija, nigde u svetu ne treba da bude prihvaćeno
kao odrednica društvenog života čoveka, već je to nasilna vladavina kapitala.

Kapital je jak, ali je on stalno na udaru nezadovoljstva u vidu protesta, štrajkova i ratova na svim meridijanima. To je
uvek imalo za rezultat "omekšavanje kapitala i njegovu socijalizacijuna trajnim vrednostima, humanizma,
solidarnosti i socijalne pravde, temeljnih principa socijalne politike. Međutim, treba reći da je oko ovih pitanja bilo
nedoumica, neslaganja, prihvatanja i odbacivanja. Tako je i danas.

8.2. Uzroci aktuelnosti socijalne politike

Aktuelnost socijalne politike proizilazi iz sloma društvenog poretka, po nekim autorima povlačenja socijalizma (N.
Comski 1999), koji je, kako smo rekli, na ovim prostorima trajao oko 50 godina. Privredni preobražaj društva
nastupio je u uslovima nepovoljne i nametnute spoljnopolitičke situacije, u toku postreligijsko-nacionalno-
građanskog rata na prostorima nekadašnje SFRJ. Preobražaj se odvija u političkom i ekonomskom pogledu
odbacivanjem prethodnih i uspostavljanjem novih vrednosti, koje su dobile institucionalnu formu i postepeno
oblikovanje u praksi.
Opšta je ocena da prethodni socijalistički poredak nije uspeo da održi visok-potreban nivo ekonomskog razvoja i da
raspoložive resurde angažuje prema zahtevima svetskog tržišta i rastućim potrebama društva.Te da je pokazao
značajne znake zaostajanja u tehnološkom razvoju.

Osnovni uzroci za takvo stanje nalaze se, po oceni mnogih analitičara:

1. u neefikasnoj privredi zasnovanoj na društvenoj svojini,

2. ne tržišnom poslovanju (planskoj privredi),
3. neproduktivnoj zaposlenosti (povećavanja zapošljavanja u uslovima opadanja privredne aktivnosti),
4. ekonomskoj jednakosti (nestimulativan raspon primanja),
5. previsokoj opštoj i zajedničkoj potrošnji (državni aparat i socijalne ustanove),
6. te značajnoj ulozi avangarde u planiranju i kreiranju razvoja društva i određivanju ciljeva i sredstava razvoja
društva (vladavina politike nad privredom).

Kao rezultat društvene stvarnosti, pored navedenih negativnih kretanja, javljala se visoka preorganizovanost društva
(normiranje svega i svačega), socijalna uravnilovka i široka lepeza socijalnih prava, koja su se održavala nezavisno od
smanjivanja stope privrednog rasta i realnog prilivanja sredstava u društvene fondove. Tako, u uslovima pada
društvenog proizvoda nije dolazilo i do smanjivanja stope zaposlenih, naprotiv dolazilo je do daljeg povećanja broja
radnika.

Dakle, pitanje zapošljavanja nije bilo uslovljeno proizvodnjm već dobrim delom normativnom delatnošću (ZUR,
obaveza zapošljavanja novih radnika svake godine saglasno broju već uposlenih).Ne retko se dešavalo da proizvodnja
stagnira, a da raste broj zaposlenih. Takva praksa je predstavljala ortodoksnu primenu već pomenutog prava na rad
(ZUR) i maksime da svi ljudi treba da rade.

Nesumljivo da je prethodni sistem pledirao razvoju društva naosnovama socijalne pravde. Takva orjentacija društva
je baš danas izložena oštroj kritici ekonomskih teoretičara, koji društvo posmatraju sa stanovišta ekonomskog
progresa, nezavisno od socijalne cene, pa, shodno tome, ističu da nema ekonomskog napredka bez realnih
ekonomskih pretpostavki. Iz takvog polazišta se razvija teza da sva društva koja su pledirala socijalnoj pravdi
završavaju kao utopija.Što znači da su ekonomski uslovi odrednica razvoja društva i da su osnova svakog društva
materjalne snage i da ekonomski razlozi diktiraju smenu društvenih sistema (ekonomskih, političkih, socijalnih).
Dakle, etička pitanja koja su bila u osnovi prethodnog sistema, sa vrlo snažnim nastojanjem njihovog ostvarivanja
(pre svega jednake socijalne pozicije), nisu mogle da budu kompenzacija za profit, što je jednim delom dovelo i do
rušenja socijalističkog poretka.

3.3. Reforma društva i socijalna pravda

Društvena pravda se poistovećuje saekonomskom pravdom, što je motivisano željom za što dinamičnijom
tranzicijom našeg društva ka slobodnom tržištu, na kome se prema znatnom broju teoretičara jedino postiže pravda.
Dakle, ekonomska pravda je jedino moguća u društvu zasnovanom naprivatnoj svojini, koja je jedini nosilac pravde
ipravednog razvoja, jer svi subjekti privređivanja snoseodgovornost zasvoje poslovanje i poslovne rezultate. U takvim
uslovima je jedinomoguće funkcionisaje institucionalnog sistema struktuiranog sa jasnim nadležnostima i
odgovornostima, nagradama i kaznama za uspeh, odnosno neuspeh.

Međutim, u aktuelnim uslovima pitanje tranzi-reforme je multiplikovanosa veoma snažnim surogatima i uticajima,
koji nemaju ništa zajedničko sa pravednom ekonomskom i tržišnom reformom. Najopštija slabost ispoljena je u
odsustvu pravnog profiliranja reforme i njene pravne zaštite. Tako se desilo da jedan deo( po nekim ocenama ne
veliki) društvene imovine u uslovima inflacije u bescenje pređe u privatni posed. To je u mnogome kompromitovalo
proces tranzicije i privatizacije i izazvalo, na jednoj strani, širenje neregularne ekonomije(koja je 1995 godine
učestvovala sa 41% u ukupnoj privredi) i, na drugoj strani, ogromno nezadovoljstvo stanovništva.

Nezadovoljstvo je izraz nepravde, koja se i dalje nastavlja kroz već ustanovljene institucionalne forme koje, opet,
mimo stvarne vrednosti omogućavaju da drušveni kapital postane privatno vlasništvo. Naravno, vrši se procena
društenog kapitala, ali je ona nedovršena, što omogućava dalji proces seljenja kapitala mimo tržišta i tržišne
vrednosti. U tome veliku, a poprilično negativnu ulogu ima Država, time što se oglasila nadležnom za jednu skupinu
privrednih subjekata, a druga preduzeća prepustila je tržištu, a u stvari sve se odvija mimo tržišta, gde je otvoren
širok prostor za zlouptrebe upravljačkog vrha preduzeća i ustanova. To je ozbiljan defect koji odudara od željene
reforme, a još više od ekonomske i socijalne pravde.

Od 2000 godine privatizacija je u nadležnosti Komisije za privatizaciju, koja ima isključivu ulogu i odlučujući je
subjekt u prodaji društvenog kapitala. Međutim, privatizacija je tekla i do danas se odvija mimo stvarne tržištne
vrednosti i neispunjavanja ugovorenih obaveza predviđenih kupoprodajnim ugovorima. Orjentacija ka slobodnom
tržištu i potpunom ovladavanju privatne svojine treba da omogući veće ekonomske efekte, bolje korišćenje prirodnih
i ljudskih resursa, kako bi se postigao privredni napredak i opšti boljitak stanovništva. U tom kontekstu se otvara
nesaglasje ekonomskog rasta, s jedne, i socijalne pravde, s druge strane. Ekonomisti su skloni tvrdnji da ekonmski
rast i socijalna pravda ne idu ruku pod ruku, a to znači jasnu razdeobu između ekonomskog i socijalnog. Dakle,
možemo reći da se nastoji zadržavanju humanizma, jednakosti i solidarnosti u domenu etike, odnosno njihovog
izdvajanja iz ekonomskih odnosa i poslovanja, nezavisno od toga što su ove vrednosti duboko ukorenjene u svesti
ljudi i njihovo ponašanje.

Dakle, kada se stave po strani etičke vrednosti, ekonomski faktor je jedina determinanta koja odreduje uspešan
razvoj društva, ekonomsku i socijalnu pravdu, trajanje društvenog poretka i političku vladavinu grupe, klase, partije.
Međutim, kada bi bio ispoštovan samo ekonomski kriterijum, tok reforme društva bio bi, verujemo, pravolinijski i
veoma brz, ali istovremeno i izuzetno surov, ispoljen u neprimernom širenju velikih socijalnih problema. Zbog toga
socijalni razlozi moraju biti uvaženi, a oni predstavljaju pandan vlastelinskoj ekonomiji, te se time nužno usporava
dinamika tranzicije, a prava njenog ostvarivanja poprilično dobijaju paraboličan izgled. Takav trend ekonomiji daje
humanu dimenziju, tako da savremena ekonomija ne može da se zamisli bez socijalnih ciljeva.

8.4. Humana ekonomija

Humanizacija kapitala nikako ne znači odvajanje od tržišta i njegovih mehanizama, ali znači da je Sejovo shvatanje
zakona tržišta davno negirano i da se ekonomija i tržište ne mogu sami od sebe regulisati (Kejns). Tako Lorens Vajt,
profesor ekonomije na njujorškomUniverzitetu, kaže da se veliki poslovi mogu ostvarivati samo uaranžmanu sa
vladarna država, što znači planski, mimo tržišta, na kome se nalaze samo sitni preduzetnici. Međutim, postoji
opasnost da u aktuelnim reforskim uslovima i naglašenom, a ne retko i prenaglašenom potrebom da uspostavimo
slobodno delovanje tržišta bude zaboravljeno na tu činjenicu i da u ekonomski naprednim zemljama (EU, G8) nema
nekontrolisanog tržišta, privrednih i drugih društvenih tokova. Kako drugačije tumačiti uslove koji su postvljeni
vladama zemalja EU, koji se moraju ispuniti da bi članice mogle referentno da uđu u monetarnu uniju.Zbog toga
reforma ne sme da zapostavi ljudski faktor, koji treba da "uživa" odredeni nivo standarda (obrazovanja, zdravlja,
dohotka, stanovanja), kako bi se postigla produktivnost rada koja je uslov ekonomskog rasta. A ekonomski i opšte
prosperitetna društva pored produktivnog zpošljavanja i ekonomskog rasta moraju da obezbede i socijalnu pravdu.

Uvažavajući ljudski faktor u konteksu reformskog zamaha u našoj zemlji, Danilo Sukovićističe: "zbog toga je
neophodno ublažiti, odnosno eliminisati siromaštvo, održati humani kapitalprilagoditi ga potrebama tržišnog sistema
u cilju podsticanja privrednog rasta. Dakle, ne radi se samo o pukoj potrebi za socijalnom pravdom, lo potrebi za
političkom stabilnošću, koje su takođe važne za uspeh tranzicione operacije, već i ekonomskoj nužnosti racionalne
upotrebe i alokacije ljudskog faktora, kako bi ekonomski oporavak bio brži i uspešniji" (D. Suković).

Koncept humanog razvoja, ističe Mira Lakićević, sadrži u sebi četiri osnovne komponente:

1. jednakost,
2. kontinuitet,
3. produktivnost i
4. osnaženost.
Jednakost podrazumeva jednak start u životu, kontinuitet predpostavlja odgovomost prema budućim generacijama,
produktivnost nalaže ulaganje u ljudski resurs i osnaženost podrazumeva optimalni individualni razvoj pojedinca.
Nijedna od navedenih komponenti se ne ostvaruje u našem društvu (M. Lakićević).

Nema progresa društva u uslovima siromaštva, ali u našim uslovima siromaštvo ima stohastički karakter sa stanovišta
nastanka i trajanja, a specifičnost i posebnost, obzirom na segment potrebe čije je zadovoljavanje u pomanjkanju.
Ovo (siromaštvo) se u našoj zemlji brzo širi, a naglo je nastalo, jer je samo za tri do četiri godine zahvatilo gotovo
polovinu stanovništva zemlje.

Prema Gini koeficijentu socijalnim raslojavanjem su zahvaćene sve post socijalističke zemlje. U Jugoslaviji socijalne
nejednakosti su 1988 godine iznosile 0,29, a 1992 godine 0,39. Ekstremno visok Gini koeficijent dostiže 1993 godine
nivo od 0,45. U 2000 godini iznosi 0,28 i na tom nivou se zadržao u 2003 godini. U 2004 godini vrednost se povećala
na 0,31 da bi Gini koeficijent 2005 godine iznosio 0,29. Ovaj (Gini) koeficijent je vrlo pouzdan pokazatelj raslojavanja
društvenog bića i validna mera koja ukazuje na porast siromaštva.

Međutim, siromaštvo u SR Jugoslaviji, odnosno u sada zasebnoj državi Srbiji, verujemo i u drugim zemljama
tranzicije, se ne može uklopiti u standardne mere pa i Gini koeficijent.Za to ima više razloga.

1. Prvo, siromaštvo je naglo nastalo, rekli smo za nekoliko godina, što ukazuje na naglo prekidanje celokupnog
ritma života i rada u našoj zemlji.
2. Drugo, javilo se kao posledica ne tradicionalne materjalne oskudice i nerazvijenosti, već društvenog prevrata
opterećenog nevidenom blokadom zemlje i ratom.
3. Treće, primarno pogada samo jedan segment ljudskih potreba, a ujedno najvitalnijih (ukoliko taj segment
bude dugo ugrožen izazvaće lančanu negativnu reakciju i enormni pad životnog standarda). Naime,
siromaštvo se u našoj zemlji gotovo u potpunosti razlikuje od siromaštva u SAD, L. Americi, Z. Evropi, Africi i
Aziji.

Gotovo da nema nikakve razlike u podnošenju siromaštva izmedu, na primer, afričkog seljaka i siromaha u Z. Evropi
ili Americi.Jedina razlika je u ambijentu podnošenja siromaštva i bede. Afrički seljaktrpi u pustinji ili trošnoj kolibi, a
ovaj u Z. Evropi ili Americi po slamovima, u kanalizacionoj mreži ili metrou. Zajedničko je za sve siromašne u
navedenim regionima da trpe svakojaku nemaštinu i oskudicu u hrani, odevanju, stambenoj bedi, nezaposlenosti,
obrazovanju, odsustvu zdravstvene zaštite i dr.

Za razliku od njih, siromašni u našoj zemlji se nalaze u komfornim stanovima ili modernim kućama u ličnom
vlasništvu sa električnom i vodovodnom instalacijom, belom tehnikom, savremenim nameštajem i udobnom
garderobom (pogledaj univerzalna merila životnog standarda koja je ustanovila OUN). Ali je najveći problem u
nemogućnosti, odnosno pomanjkanju zadovoljavanja osnovne biološke potrebe potrebe za hranom. Nagli prekid
proizvodnje (zbog svetske blokade), enormni pad realnih zarada i gubitak zaposlenja (zbog prekida proizvodnje),
doveli su do sada u istoriji ljudskog društva nezabeležene manifestacije siromaštva-trpljenja gladi i umiranje od gladi
u komformnim stambenim uslovima i uz visok stepen obrazovanja, zdravastvene culture i kulturne razvijenosti.

8.5. Socijalna politika - "mixtum compozitum"

Kulturno nasleđe prožeto savremenim shvatanjem solidarnosti i etičkim vrednostima dužnosti, pravde i pravičnosti,
razvijenim paternalizmom jednih prema drugima, socijalnom pravdom shvaćenoj u jednakosti svih u pristupu javnim
dobrima, kao što su obrazovanje, zapošljavanje, zdravstvo, socijalna zaštita, idejom o jednakim potrebama svih ljudi
predstavlja konglomerat koji čini značajan faktor na koji se mora računati u koncipiranju globalne politike društva.

 Ekonomisti te nasleđene vrednosti smatraju preprekama za intenzivan ekonomski razvoj društva,

 Političke stranke ga smatraju sredstvom vladanja i očuvanja vlasti.
 Na drugoj strani, najveći broj građana u postojećim odnosima vidi olakšavajuću mogućnost podnošenja
realno malih novčanih primanja (plate, penzije, dodaci).
Mora se priznati da svi imaju pravo, doduše samo na deo istine, jer društvo ne predstvlja zbir prostih delova, već
predstavlja funkcionalnu celinu, koja jedino omogućava društveni život i njegov razvoj u cilju opšteg dobra za čoveka.

Tržišna privreda je uslov za ekonomski rast. Ovakva teza je danas teško oboriva, obzirom na veliku materijalnu
oskudicu i prezasićenost sa kolektivnim i drušvenim. Međutim, kapital ima svojstvo uvećavanja, zbog toga je on
selektivan.

1. Prvo, angažuje samo deo radne snage.

2. Drugo, nema svojstvo širenja na sve prostore. Kao rezultat toga imamo koncentraciju ekonomske moći i
stanovništva u pojedine centre, što dovodi do nejednakosti i zahteva ne samo ekonomske, već i socijalno-
političke mere.

Dakle, ekonomski automatizam i socijalni darvinizam nikako ne mogu da budu strategijska orijentacija uspešnog
razvoja, već uspešnost obezbeđuje permanentno prilagođavanje institucija strukturi društva, a pre svega resursima
koji omogućavaju zamah dugoročnog razvoja.

Otuda i uspešnost i stabilnost Zapadnihdržava, koje su blagovremeno uvidele (poratni period) nužnost dopunjavanja
i kontrolisanja tržišta putem državnih mera.Zbog toga ne možemo ekonomskoj teoriji u potpunosti dati za pravo da
je slobodno tržište apsolutno racionalan instrument koji jedino omogućava ekonomski rast. Tako Daglas Nort ističe
da nema stalnog i univerzalnog ekonomskog rasta. To znači da sadržajne socijalno-političke mere ne uzrokuju
ekonomske krize, niti zastoje u društvenom razvoju, već se uzroci krize moraju tražiti u razrešavanju sukoba izmedu
širih interesa društva, s jedne, i maksimizacije profita, s druge strane.