Историја сексуалности

У XVII веку почиње доба пригушивања говора о сексу. Грађанско друштво гуши
сексуалност законом ћутње. Установљен је надзор над изражавањем: где, када, у којој
ситуацији и међу којим саговорницима није могуће говорити о сексу (на пример, између
родитеља и деце, васпитача и ученика, господара и слуге).

У том периоду црквене власти врше надзор над говором о сексу преко тајне исповести. У
католичкој исповести, на субјекта који се исповеда пребацује се терет да изложи не само
сам сексуални акт, већ такође и да наведе све своје сексуалне мисли и жеље, независно
од тога да ли је сам акт постојао уз употребу израза који су строго „контролисани“. Тако се
сексуалност „преводи у говор“. Ова намера је још постојала у монашкој традицији, а у XVII
веку постаје правило за свакога. Овај начин говора се се пројектовао и на књижевност.
Дакле, суштина исповедања је контрола сексуалног нагона, самосавлађивање. Награда за
ово самосавлађивање је осећај блаженства и приближавање Богу.

Око XVIII веку почиње инсистирање на слободнијем изражавању о сексуалности.

Сексуалност није грех, већ људска потреба коју друштво и држава регулишу. Сексуални
прекршај (на пример проституција) постаје ствар полиције. Дакле, сексуалност је једно
економско и политичко питање, којим се бави држава, тако што регулише међусобне
односе између полова (брачне, малолетничке, законита и незаконита рођења итд.)

У XVIII и XIX веку у жижу интересовања долазе периферне полности (полност деце,
злочинаца, хомосексуалаца, настраних). Сексуалност се сада посматра и с обзиром на
природност или противприродност (изопаченост). Шта значи појава тог мноштва
периферних сексуалности? Да ли је она знак да се контрола ублажила? Она је постала
слабија тамо где је некад била оштра (као законска и црквена), али се појачала као
медицинска и педагошка. Медицина разврстава сексуалности по категоријама
„поремећаја“, „развоја“, „патолошког“. Спречавање се сада врши: 1. појачавањем
контроле; предмет надзора (на пример дечја полност) се не може сузбити, али се надзор
може проширити; 2. утеловљењем изопачености, припајањем личностима својства
изопачености као неке њихове суштине, укорењене у њиховој природи; 3. испитивањем,
посматрањем, изнуђивањем признања. Власт гони задовољство, али га управо на тај
начин подстиче. Истовремено, спровођење власти такође предствља вид задовољства; 4.
умножавањем говора о сексуалности долази до презасићења.

Власт не забрањује већ производи и учвршћује сексуално разноличје. Она усађује

изопачености да би могла да их прогања, да се уплиће, да се шири. Задовољство и власт
се не поништавају, они се надовезују.

Фуко истиче разлику између ars erotica и scientia sexualis. У друштвима као што су Кина,
Јапан, Индија, Рим сексуалност је доживљавана као ars erotica, тј. као један посебан,
нипошто сраман и прљав доживљај. Аrs erotica захтевала је чување секса у тајности, али
искључиво зато јер се веровало да би говори о њему умањили његову моћ и задовољство.
С друге стране, Западно друштво створило је scientia sexualis. Scientia sexualis базирала се
на феномену исповести. У питању је не само хришћанска исповест, већ, уопштено,
признање као начин изношења истине на видело.

На Западу се сексуалност изучава по научним методама, при чему се посебан значај

придаје признању. Постоје многе методе којима се настоји да се испитаник отвори. Стога,
се утврђује којим мерама треба да му се помогне. Испитивач, осим што има улогу да
опрости, утеши и усмери, има и херменеутичку улогу, на њему је да протумачи проблем
испитаника и да одреди терапију. Тако, сексуалност више није питање греха или разврата
и преступа, већ је питање нормалног и патолошког.