Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Аристотелова критика Платонове идеалне државе

Студент: Јелена Јоксић, ФС 13/47

Ментор: Професор Милорад Ступар

Београд,
Децембар 2016.
1. Увод:
У овом раду ћу се бавити Аристотеловом критиком Платонове идеалне државе. У првом
делу рада ћу детаљно изнети опис идеалне државе по Платоновом схватању, а затим, у
другом делу ћу изнети Аристотелову критику. У закључку ћу сумирати критику коју
Аристотел износи и изнећу свој став по питању теме.

2. Платонова идеална држава:

Платон дијалог ''Држава'' започиње разматрањем појма правичности. Међутим, с обзиром

на то да Сократ и његови саговорници не долазе до одговора на питање која је суштина
правичности, Сократ се одлучује да своје испитивање саговорника пребаци на испитивање
о држави. Дакле, полазећи од државе, Сократ се нада да ће доћи до одговора на почетно
питање о правичности.

ʺДа ли бисмо могли видети како постају правичност и неправичност кад бисмо у мислима
пратили постанак државе?ʺ1

Да би дошао до идеје идеалне државе 2, Платон најпре мора да прати целокупан процес
стварања једне државе. Почетна претпоставка је да држава настаје из потребе. Човек не
може сам да живи, потребна су му различита средства за преживљавање, као и за
задовољење сопствених потреба. Најбазичнија потреба је потреба за храном и пићем.
Даље следе потребе за кућом, одећом, обућом.

Сократ, као и његов саговорник Адеимант примећују да су држави потребни људи који би
ово све обезбедили. Међутим, свака особа има различите способности – неко је најбољи у
земљорадњи, неко као обућар, итд. 3 Стога, Сократ закључује да свако треба да ради оно у
чему је најбољи и за шта је најспособнији. У држави мора постојати подела рада, јер ће
сама држава у том случају много боље функционисати.4

1
(Држава, 369б)
2
Платон идеалну државу назива Калиполис.
3
''И то је сасвим природно, Зевса ми! Док ти то говориш, пада ми на памет да нико није по својој природи
сасвим сличан неком другом, него су њихове способности друкчије, један је за овај рад, а други за онај. Зар
ти не мислиш тако?'' (Држава, 370б)
4
''Према томе ће, дакле, свега бити у већој мери и лепше и лакше ако појединац ради посао који одговара
његовој способности, ако га врши у право време и ако се не бави другим пословима.'' (Држава, 370ц)

[1]
Дакле, две основне претпоставке на којима почива Платонова држава ради њеног што
бољег функционисања јесу:

 Принцип потребе
 Принцип поделе рада

Првобитна држава се назива државом произвођача. Она је проста и неразвијена, сви су

једнаки, стога, нема никакве хијерархије међу грађанима. Глаукон ову прву државу назива
''државом свиња'', с обзиром на то да у њој грађани задовољавају само своје најосновније
потребе. Као један од аристократа, Глаукон сматра да држава треба да задовољи и неке
'више потребе', а не само оне најбазичније људске. 5 Сократ прихвата његово становиште и
сам схвата да није довољно да само размотримо како држава настаје, већ треба размотрити
и остале аспекте њеног развоја. Она не треба да остане сиромашна и да заувек буде
држава произвођача, већ треба да се развија и богати. Поставља се питање како обогатити
једну државу. Сократ предлаже да се уведу нова умећа, попут сликарског, музичког,
глумачког, златарског, итд. Дакле, са појавом нових заната, јављају се и нови људи у
држави. На самом почетку, држава је била довољно велика за њене првобитне грађане, али
сада постаје мала. Држава, стога, мора да се територијално прошири, што имплицира
ратовање. За ратовање је потребна војска. Ако се вратимо на принцип поделе рада,
схватићемо да у тренутној држави немамо слој грађана који су војно специјализовани, већ
да имамо само људе који су стручни у свом занату. Платон војску назива чуварима државе
и тврди да је њихов посао далеко важнији од послова других грађана. Међутим, са појавом
војске, постоји опасност да дође до тираније 6. Платон сматра да се тиранија може
спречити Паидеиом. Паидеиа је заправо једна врста посебног образовања. Она се базира
на:

 Гимнастици – телесно васпитање;

 Музичком образовању – васпитање душе. Музика служи за изградњу хармоничне
личности;

5
''Ако нећеш да људи живе сасвим бедно, треба их сместити на јастуке, морају јести за столом и имати и
присмока и слаткиша као сада.'' (Држава, 370е)
6
Мора се спречити могућност да чувари постану претња по само грађанство.

[2]
Међутим, Платон из образовања избацује поезију која говори неистине о боговима. 7 Он
сматра да деци не треба читати митове, јер су пуни лажи и не треба им усађивати приче у
главу која се супротстављају оним мислима које би један одрастао човек требало да има.
Богови и хероји се не смеју приказивати недостојанствено, као лажни и као бића која
мењају облик.8 Упућивањем критике митовима и песништву, може се приметити како
Платон спроводи својеврстан облик државне цензуре у уметничком стваралаштву.

Платон систематично долази до треће државе и једног од главних питања, а то је – ко

идеалном државом треба да влада? Он долази до закључка да државом треба да влада онај
који је прошао ригорозно образовање и ко се покаже као најбољи и најспособнији. 9 Они
који су прошли то ригорозно образовање и тренинг и који су спознали свет Идеја, могу
бити владари.10 По Платоновом мишљењу, они су најбољи и најспособнији за ту позицију.
Владар се мора бирати из реда најстаријих и најбољих чувара. Тада он постаје 'потпуни
чувар, а други чувари су њему подређени и називају се 'чуварима помоћницима'.11

Оно што је јако специфично за идеалну државу јесте нерелевантност закона. Платон
сматра да закони, као прописи који превазилазе моћ влада, не постоје. Целокупна власт
припада искључиво владарима (филозофима), а не законима. Такво схватање имплицира
закључак да људи који поседују највећу врлину имају предност у односу на законе. Дакле,
државом влада апсолутистички владар који нема ништа више од своје личне својине.

Трећа и четврта књига Државе посвећена је питању уређења државе. У циљу што већег
јединства државе, Платон укида приватну својину и породицу и најпре говори о чуварима
државе. Наиме, чувари немају никакву својину или своје имање, јер би их то спречило да
обављају свој посао, тј. да буду бољи од осталих грађана, какви би требало да буду. 12
Одећу, обућу, место за становање добијају од других грађана као награду за чување
7
''Бог се увек мора приказати онаквим какав је, па било да се оњему говори у епу или у трагедији.'' (Држава,
379а)
8
(Ступар 2014, 99)
9
''Онога, дакле, ко најлепше уме да обједини музичко васпитање и гимнастику, ко их најравномерније
приводи својој души, могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонички савршено одгајеним
човеком, и он би на то имао много више права него онај ко је вештда жице инструмента подеси једну према
другој.'' (Држава, 412а)
10
Они који су спознали свет Идеја су филозофи. (Ступар 2014, 99)
11
(Ступар 2014, 100)
12
''Па ако треба да буду такви, онда погледај није ли потребно да живе и станују отприлике овако: пре свега,
да ниједан од њих нема никаквоимање, ако то није преко потребно. Затим, да ниједан нема никакву кућу
или оставу да у њу не би могао ући свакоко то жели.'' (Држава, 416е)

[3]
државе и добро обављање свог посла. У даљем разговору, Платон уводи идеја комунизма
– заједничке својине. Дакле, сва својина је заједничка. На пример, кућа чувара мора бити
таква да у њој може да пребива било ко ако то жели. Трпеза је заједничка, сви ручавају
заједно. Ову идеју комунизма међу чуварима, Платон пребацује и на жене и децу. Као што
је својина чувара заједничка, тако су и жене заједничке. Ниједна жена не може да живи у
заједници са само једним мушкарцем. Што се деце тиче, она су такође заједничка и деца
не смеју упознати своје биолошке родитеље, већ се сматрају децом свих чувара. Поред
тога, није само женин посао да стара о деци, већ је то посао и чувара, као и свих грађана
полиса. Јако је занимљива Платонова опсервација у погледу рађања деце. Наиме, он
сматра да чуварима који су се одликовали у рату и који су примили доста награда треба
допустити да чешће опште са женама, јер ће тако добити потомство које ће бити слично
њима. А држави су свакако потребне нове генерације чувара који ће бити најбољи у свом
послу. Међутим, Платон сада прави једну интересантну класификацију; он децу дели на
децу добрих људи и децу слабијих људи. Деца добрих људи се узимају и носе се
дадиљима које су смештене у једном одређеном делу града, а деца слабијих људи (или
добрих људи, али која су рођена осакаћена) се носе у неке непознате и неприступачне
крајеве државе. Тако мора да се поступа са њима, искључиво ради очувања реда чувара.13

Оно што треба напоменути јесте следеће: Платон не говори само о заједништву и
јединству својине, имања, жена и деце, већ и о емоцијама грађана полиса. ''Ако се, дакле,
нешто добро, или нешто рђаво догоди једном грађанину, онда ће оваква држава, мислим,
прво рећи да је то њена судбина и она ће се цела,пре сваке друге, заједнички или радовати,
или ће заједнички трпети.''14

Ово Платоново комунистичко схватање полиса ће Аристотел критиковати у својој

Политици, али ћу о томе више у следећем поглављу рада.

Сада бих се осврнула на јако битну аналогију коју Платон прави, а то је аналогија државе
и душе. У другој књизи Државе, Платон износи једну претпоставку коју у четвртој књизи
детаљније разрађује, а то је да је држава исто што и душа, само увећана. Присетимо се да
у идеалној држави постоји подела рада, тј. постоје три класе грађана – владари, чувари и
произвођачи. Владари су најобразованији (и телесно и музички), спознали су Идеју Добра,
13
(Држава, 460б-д)
14
(Држава, 462е)

[4]
стога су они на челу државе. Њихова врлина је мудрост. Чувари су такође образовани, али
и даље нису спознали Идеју Добра, па они бране државу. Њихова врлина је храброст и
срчаност. Трећа класа је класа произвођача, који немају никакво образовање, најбројнији
су, углавном се баве занатима, попут обућарског. Њихова врлина је трезвеност и
умереност. Дакле, као што у држави постоје три класе људи, тако је и душа подељена на
три дела – разумски, срчани и нагонски. Разум је увек у борби са нагонима, па је зато
потребна срчаност и храброст, да би човек могао да дела разумно. Када су ова три дела у
хармонији, душа је хармонична. Исто важи и за државу – када су све три класе у
сагласности и када се поштује принцип поделе рада, држава ће бити правична. Платон у
оквиру ове приче, прави једно јако добру поенту; неправичност указује на неку мањкавост
и хаотичну ситуацију, а правичност на хармонију. 15 С обзиром на то, поставити питање
зашто држава треба да буде правична је потпуно бесмислено, јер је то исто као када бисмо
се питали зашто морамо бити здрави.

Поред мита о три дела душе, Платон износи још један мит о три расе људи који користи
да би оправдао поделу људи на три класе. Мит почива на претпоставци да су сви људи
настали из земље, стога, сви се налазе под окриљем земље. Ти људи су се, међутим,
мешали са различитим металима – златом, сребром и бронзом. Мешањем земље и злата су
настали владари, мешањем земље и сребра су настали чувари државе, а мешањем земље и
бронзе произвођачи. На основу тога која је смеша највише заступљена у нечијој души,
одређује му се место које заслужује. У полису се највише пажње придавало потомству.
Често се дешава да 'златна' душа роди 'сребрно' дете или обрнуто. Најбитније је утврдити
која је смеша заступљена у људској души. На пример, ако је у души заступљена смеша
земље и бронзе, тај човек ће се бавити неким занатом и припадаће класи произвођача.
Принцип поделе рада се увек мора поштовати, у супротном, држава неће бити хармонична
и постаће крајње дисфункционална.

3. Аристотелова критика Платонове идеалне државе:

15
''Према томе, стварати правичност значи: довести делове душе у њихов природан положај и ускладити
ондос између владајућих и потчињених делова; а стварати неправичност: учинити да делови душе владају
против природе и да допуштају да један над другим господари.'' (Држава, 444д)

[5]
И поред многобројних сличности, Аристотелова и Платонова политичка теорија се ипак у
неким аспектима разликују. Аристотел најоштрије критикује Платонов комунизам у
погледу имовине, жена и деце. Највећи део друге књиге Политике управо посвећује овој
теми. Поред тога, у Никомаховој етици, Аристотел говори о метафизичком разилажењу
између Платона и њега у погледу Идеја. Излагање Аристотелове критике почећу са
критиком јединства државе.

3.1. Критика јединства државе:

Платон се снажно противи приватној својини, јер она указује на лични интерес, а не на
општи, а општи интерес свих грађана би требало да буде једна од главних одлика његове
идеалне државе. Када говори уопштено о тежњи ка јединству државе, Аристотел се осврће
на Платона и на његову идеју заједниких жена и деце и поставља питање да ли је таква
идеја добра. Међутим, Аристотел Платоново становиште најоштрије критикује. Он сматра
да је такво схватање јако проблематично и да садржви велики број потешкоћа и да га
Платон уопште није логички произвео из својих расправљања. Сетимо се да је по
Платоновом мишљењу основни циљ државе да буде јединствена. Аристотел узима у обзир
ту претпоставку и схвата да се Платонов комунизам коси са његовим основним циљем
државе.

Држава је мношто по својој природи и ако се константно иде ка стварању што већег
јединства, она ће у једном тренутку престати да буде држава. Аристотел истиче да се
држава састоји од великог броја људи који су по својој природи различити. Чини се као да
Платон прећутно претпоставља да су сви људи у држави једнаки, што Аристотел
оспорава.

Држава се разликује од народа и јединство може настати само спајањем различитих врста
елемената. Народ је само велики скуп људи који је политички неорганизован. Држава, са
друге стране, је организација која подлеже законима. 16 Аристотелова поента се састоји у
томе да просто није природно за једну државу да буде јединствена. Како он наводи,
породица ужива већу економску независност од појединца, а држава већу него што то

16
Аристотел 2003, 239

[6]
чини породица. Стога, држава ће постати држава тек када удружени народ буде у стању да
задовољи све своје потребе. 17 Аристотел претпоставља да је вро пожељна највећа могућа
економска независност, па на основу тога закључује да је у том случају боље да држава
буде што мање јединствена.

Ако бисмо ипак прихватили Платново схватање да држава треба да тежи јединству,
Аристотел критикује његов аргумент у прилог томе. Наиме, његов доказ почива на
следећем: замислимо да сваки грађанин једног полиса за исту ствар каже 'моја је' или 'није
моја' и да на основу тога закључујемо јединственост државе. Аристотелова замерка је
више терминолошке природе и он проблем проналази у речи 'сви.' По његовом мишљењу,
реч 'сви' има двоструко значење:

 Ако се схвати у смислу 'сваки појединац', онда Сократов аргумент није

проблематичан и његов доказ оправдан. За пример наводи жене и децу – сваки
појединац у држави ће било коју жену или дете назвати својом/својим, а то исто
важи и за имање.
 Међутим, ако се реч 'сви' схвати као заједница, ту настаје проблем. Јер сви они
грађани који имају заједничке жене и децу, моћи ће само сви заједно о њима да
говоре, а не свако појединачно. Оваква Платонова замисао јесте идилична, али по
Аристотеловом мишљењу, немогућа.

Аристотел прави још једну опсервацију; људи се мало старају за оне ствари које припадају
великом броју људи, јер свако од њих рачуна на друге да се брину о њима. У човековој
природи је да се највише брине за оне ствари које су више њихове него што припадају
заједници. Ово је свакако велики недостатак који Платон прави у теорији идеалне државе.

3.2. Критика комнизма у погледу жена и деце:

Као што сам већ објаснила, Платон сматра да су жене и деца заједничка свим грађанима
једне државе. Дакле, када се дете роди, оно је дете свих грађана, а не појединачног
мушкарца и жене. Такође, сваки грађанин ће се помало бринути о деци. Аристотел замера
Платону што је потпуно неизвесно у његовој теорији коме се дете рађа и ко ће га очувати,
17
Аристотел 2003, 27

[7]
јер ће сваки грађанин бити привреженији оном 'бољем' детету него оном које је слабије.
На основу тога, логично је питати се да ли је онда боље да свако дете буде заједничко
свим грађанима и да се сви старају о њему или да се тачно зна ко су биолошки отац и
мајка одређеном детету. Аристотел сматра да је боље да се знају родбинске везе, да не би
дошло да ситуације у којој ће се један исти човек звати и сином, братом, нећаком, итд.
Поред тога, врло често се дешава да људи препознају своје очеве, мајке, браћу и сестре по
физичкој сличности и то се свакако не може избећи. Иако су у Платоновој идеалној
држави строго забрањени сукоби и свађе, поготову између очева, мајки и блиских рођака,
нико не може да гарантује да до њих неће доћи. Даље, шта ако дође до љубави и
сексуалног општења између оца и сина или брата и брата? Таква љубав и однос јесу
неприлични, али Аристотел сматра да је потпуно бесмислено забрањивати љубав и
сексуалне односе. Ово је само још један од разлога зашто не би требало да жене и деца
буду заједнички свим грађанима. Аристотел тврди да је пријатељство међу грађанима
највеће добро у државама, а сам Платон сматра да је јединственост државе дело
пријатељства. С обзиром на то, много мање побуна ће постојати у држави. Он наводи две
ствари које људе подстичу на љубав, а то су својина и вољено биће, а у опису Платонове
идеалне државе нема ни својине, ни вољеног бића. 18 Много је корисније да жене и деца
буду заједнички међу произвођаима, него међу чуварима, јер комунизам жена и деце
разара пријатељство. Није пожељно да произвођачи буду превише пријатељски настројени
међу собом, јер би онда лако дошло до буне против владара.

3. 3 Критика комунизма у погледу имовине:

Да ли посед треба да буде заједнички или не? Ако у уживањима производа и у

производњи нема једнакости, доћи ће до различитих жалби. Онај ко више ради, а мање
ужива производе има пуно право да се жали на ту врсту неједнакости. Јако је тешко да
целокупна својина буде заједничка свим људима,поготову када су основне ствари у
питању, попут хране. Аристотел сматра да посед треба да буде заједнички свим
грађанима, али такође треба да буде и приватан. 19 Посед ће постати заједнички путем
18
Аристотел 2003, 29
19
''Што се коришћења тиче, врлина ће учинити да буде као у пословици: међу пријатељима све је
заједничко''. (Аристотел 2003, 31)

[8]
употребе. Човек је по природи такав да је најзадовољнији када има нешто своје, а највеће
задовољство се остварује када је предусретљив према својим пријатељима, друговима и
гостима. А такав може да буде само ако човек има свој посед. Аристотел примећује да се
много више неслагања и сукоба настаје у случајевима заједничке имовине, него када сваки
човек има своју приватну имовину. Платонова идеја делује потпуно немогуће, јер она
почива на погрешној претпоставци. Чињеница је да и породица и држава треба да буду
јединствене, али Аристотел ипак сматра да то не треба да се оствари у потпуности, јер ће
убрзо држава или престати да буде држава или ће постати јако дисфункционална и више
неће бити добра, како ју је Платон замислио. Увођењем заједничке имовине и других мера
неће учинити државу добром, већ ће она бити добра уз помоћ васпитања. Држава се неће
поправити и неће постати добра уз помоћ разних мера које Платон уводи, већ помоћу
филозофије, морала и закона. Поред тога што комунизам у погледу имовине почива на
погрешној претпоставци, Платон не одређује ни ког ће облика уређења идеална држава
бити. Такође, уопште није разрадио причу о класи произвођачима, тј. комунизам међу
произвођачима. Он се у Држави скоро и не бави њима.

Сократ сматра да увек исти људи треба да буду на власти, а то су људи чија је душа
сачињена од злата (филозофи-владари). Аристотел сматра да је ово јако проблематично,
јер врло лако може да дође до побуне, поготову код људи који су ратоборни и смели.
Улога владара јесте да целу државу учини срећном и добром, а то се тешко постиже ако су
поједини грађани државе несрећни. Аристотел овим завршава своју критику Платоновог
комунизма и закључује да такво једно државно уређење садржи велики број озбиљних
проблема.

3. 4. Метафизичко и епистемолошко разилажење Аристотела и Платона:

Ово разилажење је једно од најбитнијих када су у питању Аристотел и Платон. Управо на

теорији идеја креће целокупно њихово разилажење и када је реч о политичкој теорији. За
разлику од Платона који смтра да постоји један одвојени свет Идеја, Аристотел сматра да
су идеје иманентне појединачним стварима. Самим тим, Идеја Добра није јединствена, па
самим тим, ни правичност није јединствена. Најпре се морају сагледати појединачности у
својој разноликости, а тек онда се изводе законитости које описују смисао сваке

[9]
појединачности (овде се под 'појединачностима' мисли на бивствујуће). Платон је своју
идеалну државу једноставно замислио, док Аристотел мисли да постоје неки аспекти
државе који захтевају компликованији приступ. По његовом мишљењу, постоје различите
врста знања, јер постоје различити предмети проучавања. Платон је мислио да је
целокупно знање знање о ономе што је нужно и непроменљиво. За разлику од њега,
Аристотел сматра да постоји знање о о ономе што је нужно и непроменљиво (као што је
знање о геометрији), али и да постоји знање о променљивим и контигентним стварима
(етика и политика, на пример). С обзиром на то да постоје различите врста знања, тако
постоје и различите врсте људи, а држава представља заједницу различитих људи. Из тог
разлога, Аристотел сматра да се мора имати другачији приступ држави од оног који је
Платон имао. Он није подржавао Платонову деспотски уређену државу и постављање
различитих мера и наредби20, јер људи, у суштини, не знају како треба поступати, јер
Идеја Добра није општа и једна, а људи су различити, па самим тим постоји више Идеја
Добра.

Аристотел у Никомаховој етици износи став да се добро јавља као неколико различитих
категорија – као супстанција (јавља се као божанство и разум), квалитет (врлине),
квантитет (права мера), време (прави тренутак), место (боравиште) и релација (корисно).
Ако би добро било јединствено, онда не би могло да се јави у више облика.21

Аристотел упућује још једну значајну критику Платону; ако је Идеја Добра заиста
одвојена од људског света као што Платон сматра, онда је она у потпуности бескорисна. У
практичном смислу се мора трагати за оним добром које има смисла за реалног човека.
Аристотел наводи добро по себи, које је савршено и самодовољно, и инструментално
добро, зарад нечега и наводи да све што је инструментално добро води до врховног добра,
а то је срећа и благостање. То је сврха свих људи и оно ка чему сви теже.

4. Закључак:
20
''То је управо оно што смо рекли о души: у њој од природе постоје два дела: један који влада и други који
се потчињава, и њихова вредност је различита јер један има разум а други не.'' (Аристотел 1980, 1260а). Овај
цитат упућује на деспотско вођење полиса. Аристотел на овом месту критикује Платона, јер он пореди
управљање државом са управљањем домаћинства или са односом господара и роба (где је господар
надређени, а роб њему подређен).
21
(Аристотел 1980, 9)

[10]
Иако је Платон мислио да је своју идеју идеалне државе довео до савршенства, Аристотел
је ипак доказао супротно. Поред тога што постоје неколико аспеката по којима се ова два
филозофа слажу, Аристотел је успео да укаже на проблеме и недостатке са којима се
суочава Платонова идеална држава. Већи део проблема сам изнела, а као највећи проблем
бих издвојила метафизички проблем који се тиче Идеја, а пре свега Идеје Добра. Сматрам
да је то почетни проблем, а да се остали надовезују на њега, поготову проблем комунизма,
за који Аристотел износи низ аргумената против таквог уређења и мислим да је успео са
њима да покаже зашто је једно такво уређење лоше. Платон је заиста имао лепу слику
идеалне државе, али на доста места је остао недоречен, неким питањима скоро да се није
ни бавио, па самим тим одаје утисак управо онакав какав је и Аристотел имао – замисао је
лепа, али многе ствари су проблематичне, а неке мере које су постављене у држави је
немогуће испунити. Стога закључујем да је Аристотелова критика Платонове идеалне
државе успешна. Поред тога, она је и јако значајна у политичкој филозофији, зато што је
управо на основу ње, Аристотел изградио своју политичку теорију и идеју о реалној
најбољој и идеално најбољој држави.

5. Литература:

1. Платон, Држава, Дерета, Београд, 2013.

2. Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 2003.

3.Аристотел, Никомахова етика, БИГЗ, Београд, 1980.

[11]
4. Ступар, Милорад, Филозофија политике: античко и модерно схватање политичке
заједнице, Филозофски факултет, Универзитета у Београду, Београд, 2014.

[12]