www.skripta.

info
 SPINOZA

POLITIČKI TRAKTAT
u kome se objašnjava
kako treba da bude uređeno društvo tamo gde
postoji monarhija i tamo gde vladaju aristokrati da
se ne bi izrodilo u tiraniju i da bi se mir i sloboda
građana sačuvali nepovređeni.

19 5 7
KULTURA
 AUTOROVO PISMO
jednom prijatelju
koje može zgodno da se stavi ispred ovoga
P o l i t i č k o g t r a k t a t a i da mu posluži
kao predgovor
Dragi prijatelju, Tvoje drago pismo uručeno mi je
juče. Od srca Ti hvala na ljubaznom interesovanju koje
pokazuješ prema meni. J a n e bih propustio ovu priliku itd.
kad ne bih bio zauzet nečim što smatram korisnijim i što
će Ti se, kao što verujem, više dopasti, to jest pripremanjem
Političkog traktata, koji sam nedavno započeo po Tvome
savetu. Već sam završio šest glava ovog Traktata. Prva
sadrži moj uvod; druga raspravlja o prirodnom pravu; treća
o pravu najviših vlasti; četvrta o političkim poslovima koji
spadaju u nadležnost vrhovne državne uprave; peta o najvišem
idealu koji društvo može sebi da postavi, šesta o
načinu na koji treba urediti monarhističku vladavinu da se
ne bi izrodila u tiraniju. Sada pišem Sedmu glavu u kojoj
metodično izlažem načela uređenja dobro organizovane
monarhije prikazana u šestoj glavi. Zatim ću preći na
aristokratsku i narodnu vladavinu i, najzad, na podrobno
izlaganje zakona i drugih posebnih pitanja koja se odnose
na moj predmet. A sada Ti kažem zbogom, itd.
Ovo pismo jasno pokazuje autorovu nameru; ali sprečen
bolešću, a zatim pokošen smrću, on je svoje delo završio, kako
će to čitalac sam videti, samo do kraja glave o aristokratskoj
vladavini.
 GLAVA PRVA

1. Filosofi zamišljaju strasti koje razdiru ljudski život

kao poroke u koje ljudi upadaju sopstvenom greškom; i
zato im se podsmevaju, žale ih, kude, a neki se čak pretvaraju
kao da ih mrze kako bi izgledali veći sveci od ostalih.
I tako oni misle da su učinili nešto božanstveno i dostigli
vrhunac mudrosti kad su naučili da na mnogo načina slave
tobožnju ljudsku prirodu koja nigde ne postoji, a da rečima
kude onu koja stvarno postoji. Jer oni zamišljaju ljude ne
onakvima kakvi jesu, nego onakvima kakvi bi oni želeli
da budu: otuda dolazi da su oni mesto morala najčešće
napisali satiru, i nikada nisu zamislili neku političku teoriju
koja bi se mogla primeniti, nego fantastične stvari koje bi
se mogle primeniti u zemlji Utopiji ili u pesničko zlatno
doba, za koje je politička veština sigurno najmanje potrebna.
Otuda se došlo do uverenja da je, među svima naukama čija je
primena moguća, u politici teorija najviše različita od prakse i
da su teoretičari ili filosofi najnepodesniji od svih ljudi za
upravljanje državnim poslovima.
2. Suprotno tome, za političare se smatra da su više
zauzeti postavljanjem zamki ljudima nego staranjem za
njihove interese i da su pre prepredeni nego mudri. Oni su
naučili u školi života da će ljudski poroci postojati dok god
bude ljudi. I dok se oni trude da spreče ljudsku zlobu
veštačkim sredstvima kojima ih je iskustvo naučilo u toku
dugog života, a kojima se obično služe ljudi koji se rukovode
više strahom nego razumom, izgleda da su oni raskinuli s
religijom, naročito u očima teologa, koji zamišljaju da najviše
vlasti treba da upravljaju državnim poslovima prema istim
pravilima pobožnosti koja obavezuju pojedinca. Međutim, nema
sumnje da su ovi političari uspeli bolje od filosofa da
raspravljaju o političkim stvarima. Jer, rukovodeći se
iskustvom, oni nisu govorili ni o čemu što bi bilo suviše daleko
od stvarnog života.
3. Sto se pak mene tiče, potpuno sam ubeđen da je
iskustvo već otkrilo sve oblike države gde su ljudi u stanju
da žive u slozi i sva sredstva podesna za upravljanje gomilom ili
za njeno držanje u izvesnim granicama. Stoga ne
smatram mogućim da bi se razmišljanjem moglo pronaći
nešto što ne bi bilo u suprotnosti sa iskustvom i stvarnim
životom, što već nije bilo pronađeno i oprobano. Jer ljudi
su tako stvoreni da ne mogu živeti bez izvesnog zajedničkog
zakona. Međutim, zajedničkim zakonima i državnim poslovima
upravljaju veoma oštroumni ili, ako hoćete, veoma lukavi,
odnosno veoma umešni ljudi; sledstveno tome, bilo bi malo
verovatno da bismo mi mogli izmisliti nešto što bi za opštu
zajednicu bilo od koristi koju već nisu pružile prilike ili slučaj,
što već ne bi znali ljudi koji se staraju za državne poslove i za
svoju sopstvenu bezbednost.
4. Stoga, kada sam rešio da svoje razmišljanje primenim
na politiku, moja namera nije bila da otkrijem ma šta
novo i neobično, nego samo da pokažem sigurnim i nesumnjivim
razlozima izvestan broj načela koja su u potpunom skladu s
iskustvom ili da ih izvedem iz same prirode ljudskog roda; a da
bih u ovo ispitivanje uneo istu slobodu duha koja se uopšte
primenjuje u matematici, brižljivo sam nastojao da se ne rugam
ljudskim delima, da ih ne sažaljevam niti mrzim, nego samo da
ih shvatim. Zbog toga sam u strastima, kao što su ljubav,
mržnja, srdžba, zavist, taština, milosrđe i ostala duševna
uzbuđenja, video ne poroke, nego osobine koje zavise od ljudske
prirode, kao što od prirode vazduha zavise toplota, hladnoća,
oluje, grom i druge pojave ove vrste, koje su nužne, mada
nezgodne, a dešavaju se iz određenih uzroka, pomoću kojih
se trudimo da shvatimo njihovu prirodu. A ljudska duša,
posmatrajući te unutrašnje duševne pokrete, oseća isto
toliko radosti koliko je oseća videći pojave koje gode
čulima.
5. Zaista je sigurno, a ovu istinu dokazali smo u našoj
Etici, da su ljudi nužno podložni strastima i da je njihova
priroda takva da osećaju samilost prema nesrećnima i
zavist prema srećnima, da su više naklonjeni osveti nego
milosrđu; najzad, pokazali smo da svaki pojedinac želi da
ostali ljudi žive po njegovoj volji, da odobravaju ono što
se njemu dopada i da odbacuju ono što se njemu ne sviđa.
Otuda se dešava da, pošto svi žele da budu prvi, ljudi ulaze
u borbu nastojeći da jedni druge tlače, tako da se pobednik
više ponosi štetom koju je naneo drugom nego korišću koju
je postigao za samog sebe. Pa iako su svi ubeđeni da nas
religija uči suprotnom, da volimo bližnjeg kao same sebe,
prema tome da štitimo tuđe pravo kao naše sopstveno,
pokazali smo da je moć toga ubeđenja nad strastima suviše,
malena. Istina, ono ponovo dolazi do uticaja u času smrti,
kad je bolest nadvladala strasti i čoveka učinila nemoćnim,
ili pak u bramovima, jer ljudi u njima ne misle više na
trgovinu i zaradu; ali taj uticaj najmanje se oseća u sudu
i u vladarevom domu, gde je najpotrebniji. Takođe sam
pokazao da razum može stvarno mnogo učiniti u obuzdavanju i
umeravanju strasti; ali smo u isto vreme videli da je put koji on
pokazuje čoveku veoma težak, tako da, zamišljati da će gomila
ili oni koji su se upustili u političke borbe podesiti svoje
postupke jedino prema savetima razuma, znači sanjati o
pesničkom zlatnom dobu ili snivati bajke.
6. Država će, dakle, biti veoma nestabilna ako njen
spas bude zavisio od čestitosti pojedinaca i ako se državnim
poslovima bude pravilno rukovodilo samo onda kad budu
u rukama poštenih ljudi. Naprotiv, da bi se obezbedila
njena trajnost, potrebno je da državni poslovi budu tako
uređeni da oni koji njima upravljaju, bilo da ih vodi razum
ili strast, ne mogu doći u iskušenje da rade zlonamerno i
rđavo. Naime, od malog je značaja za bezbednost države
da li upravljači rukuju državnim poslovima iz ovog ili onog
razloga, samo ako se državnim poslovima valjano upravlja:
jer sloboda ili duševna snaga je vrlina pojedinaca; ali
vrlina države je bezbednost.
7. Najzad, kako se svi ljudi, varvari ili civilizovani,
svuda međusobno udružuju i stvaraju izvesnu vrstu
građanskog društva, iz ovog sledi da ne treba tražiti načela
i prirodne osnove državne vlasti u poukama razuma, nego
ih treba izvoditi iz pnrode i zajedničkog stanja čovečanstva.
O tome sam odlučio da govorim u sledećoj glavi.
 GLAVA DRUGA

1. U našem Teološko-političkom traktatu raspravljali

smio o prirođnom i građanskom pravu, a u našoj Etici ob-
jasnili smo prirodu greha, zasluge, pravde, nepravde i, naj-
zad, u čemu se sastoji sloboda čoveka. Ali, da čitalac ne
bi drugde tražio načela koja se bitno odnose na predmet
ovog dela, odlučio sam da ih ponovo objasnim i da pružim
nepobitne dokaze za njih.
2. Svaka prirodna pojava može se zamisliti na isti
način, bilo da postoji ili da ne postoji: stoga se ne može
suditi o principu postojanja prirodnih pojava, kao što se
ne može izvesti ni njihovo trajanje iz same njihove defi-
nicije. Jer je njihova ideaina suština ista kad su već počele
da postoje kao što je bila pre nego što su postojale. Prema
tome, načelo njihovog postojanja ne proizlazi iz njihove
suštine, kao ni trajanje njihovog postojanja: da bi mogle
da nastave svoje postojanje, potrebna im je ista sila koja
im je bila potrebna da počnu da postoje. Iz ovog sledi da
sila kojom nastaju pojave u prirodi, pa prema tome koja
čini da one dejstvuju, ne može da bude nikakva druga nego
večita sila samog Boga. Jer kad bi to bila neka druga, stvo-
rena sila, ona ne bi mogla da održi samu sebe, pa prema
tome ni da održi postojanje prirodnih pojava; njoj bi bila
potrebna, da bi nastavila da postoji, ista sila koja je bila
potrebna za njeno stvaranje.
3. Pošto smo ustanovili ovu činjenicu, to jest da je sila
prirodnih pojava na osnovu koje one postoje i delaji? sop-
stvena božija sila, lako je shvatiti šta je prirodno :pxavo.
Naime, pošto Bog ima pravo nad svima stvarima, a božije
pravo nije ništa drugo nego sama moe božija, ukoliko se
ova smatra neograničeno slobodnom, iz ovog sledi da svaka
prirodna. pojava ima onoliko prava koliko ima moći da
postoj'i i dela: ustvari, snaga svake prirodne pojave i đela
nije ništa drugo nego sama božija sila koja je neogranieeno
sloibodna.
4. Pod prirodnim pravom podrazumevam, dakle, same
prirodne zakone ili pravila prema kojima se sve dešava, dru-
gim rečima silu same prirode; iz ovog sledi da pravo celo-
kupne prirode, a samim tim i prirodno pravo svakog po-
iedinca, dopire dotle dokle i njegova moć; sledstveno tome,
sve što svaki čovek čini prema prirodnim zakonima, on to
čim prema najvišem prirodnom pravu i ima onoliko prava
nad prirodom koliko ima sile.
5. Kad bi ljudska priroda bila tako stvorena da bi ljudi
živeli samo onako kako im to nalaže razum i da ne bi po-
kušavali ništa što ne bi bilo u skladu s njim, u tom slučaju
bi prirodnoi pravo, ukoliko se smatra da se ono odnosi po-
sebno na ljudski rod, bilo određeno jedino silom razuma.
Ali ljudi se rukovode više slepom pohlepom nego razumom,
pa se, sledstveno' tome, prirodna moć ljudi ili, a to je isto,
njihovo prirodno pravo ne određuje razumom, nego bilo
kojim prohtevom prema kome se opredeljuju za delanje
i nastoje da održe svoju egzistenciju. Staviše, izjavljujem
da su te želje koje ne nastaju iz razuma ne toliko akcije
koliko ljudsjce strasti. Ali, budući da ovde raspravljamo o
sveopštoj prirodnoj sili ili, drugim rečima, o vrhovnom
pravu, ovde ne možemo postaviti nikakvu razliku između
želja koje potiču iz razuma i onih koje se rađaju u nama iz
drugih uzroka; jer su i jedne i druge proizvodi prirode i
otkrivaju piriro'dnu silu pomoću koje čovek nastoji da što
duže O'drži svoju egzistenciju. Jer čovek je zaista, bio on
mudrac ili neznalica, deo prirođe, i sve što navodi svakog
čoveka da dela tre'ba pripisati sili prirode, ukoliko se ona
može vezati uz prirodu. ovoga ili onoga čoveka; jer čovek
ništa ne radi, bilo da je rukovođen razumom ili samom
strašću, što ne bi odgovaralo zakonima i pravilima prirode,
to jest (prema odeljku 4 ove glave) pnrodnom pravu.
6. Ali većina ljudi smatra da neznalice više narušavaju
prirodni red nego što ga se pridržavaju i zamišlja ljude u

10
prirodi kao državu u državi. Po njihovom mišljenju, Ijud-
sku dušu nisu proizveli prirodni uzroci, nego ju je stvorio
neposredno Bog, i to tako nezavisno u odnosu na druge
stvari da ona ima neograničenu moć da sama odlučuje i
da se pravilno služi razumom. Međutim, iskustvo nas uči
u dovoljnoj meri da je u našoj moći da imamo zdravu dušu
isto toliko koliko i zdravo telo. Zatim, budući da se svako
biće trudi, koliko stoji do njega, da sačuva sopstveno po-
stojanje, nema ni najmanje sumnje da, kad bi bilo
u našoj moći da živimo po savetu razuma toliko ko-
liko se rukovodimo slepom strašću, svi bi se ljudi
oslanjali na razum i mudro udesili svoj život, što se
dešava veom a. retko., Jer svakoga privlači sopstvena
strast. Ni teolozi ne otklanjaju ovu teškoću tvrdeći đa je
uzrok te čovekove nemoći mana ili greh Ijudske prirode,
koji potiče od pada naših piraroditelja. Jer, pretpostavlja-
jući 'da je prvi čovek imao podjednaku moć da se održi
koliko i da padne, kao i da je njegova duša bila gospodar
samoj sebi i u stanju savršene neporočnosti, kako je onda
bilo moguće da on padne, uprkos svog znanja i razboritosti?
Ali oni kažu da ga je đavo prevario. Ali ko je onda pre-
vario samog đavola? Ko je, kažem, njega, to jest najinteli-
gentnijeg među svima stvorovima, učinio toliko bezumnim
bićem da je hteo da se uzdigne iznad Boga? Zar se i on,
koji je imao zdravu dušu, nije po prirodi trudio, koliko je
bilo u njegovoj moći, da sačuva sebe i svoje postojanje?
Osim toga, kako se moglo desiti da neko zavede i potpuno
opčini samog prvog čoveka, koji je bio gospodar svoje duše
i svoje volje? Naime, ako je on imao moć da se pravilno
služi razumom, nije ga bilo moguće prevariti: jer on se
nužno trudio, koliko je mogao, da održi svoju egzistenciju
i sačuva svoj duh zdravim. Ali pretpostavka je da je on
imao tu moć: on je, đakle, nužno sačuvao svoju dušu zdra-
vom i nije mogao biti naveden na greh. Sama njegova isto-
rija pokazuje da je to netačno. Treba, dakle, priznati da
nije bilo u moći prvog čoveka da se pravilno sIužl razu-
mom, nego da je on bio, kao i mi, podložan strastima.
7. Međutim, niko ne može osporavati da se čovek, kao
i svako drugo biće, trudi, koliko je u njegovoj moći, da
sačuva svoje postojanje. Jer kad bi se u ovom pogledu mo-
gla zamisliti neka razlika među bićima, ona bi morala pro-
11
izići iz pretpostavke da čovek ima slobodnu volju. Ali
ukoliko više zamišljamo da je čovek sldbodan, utoliko više
ćemo biti prinuđeni da priznamo da on nužno mora čuvati
svoje .postojanje x biti gospodar svoje duše, a što se t.iče
ovoga, svak će se sa nonom lako složiti, samo ako ne brka
slobodu sa nužnošću. Jer sloboda je vrlina ili savršenstvo:
stoga se sve ono što dokazuje čovekovu nemoć ne može
odnositi na njegovu slobodu. Zato čovek uopšte za sebe ne
može reći da je slobodan, jer on može da ne postoji ili da
se ne služi razumom, samo ukoliko poseduje moć posto-
janja i delanja prema zakonima ljudske prirode. Prema
tome, ukoliko više smatramo da je čovek slobodan, utoliko
s manje prava smemo reći da čovek može prenebregnuti
razum i zlo pretpostaviti dobrom; stoga Bog, koji postoji
kao savršeno slobodan, nužno misli i dela na isti način, to
jest postoji, misli i dela nužno prema svojoj prirodi. Jer
je van sumnje da Bog dela sa istom slobodom u kojoj i
postoji: kao što postoji po nužnosti svoje prirode, on takođe
i dela nužno u skladu s tom istom prirodom, to jest savr-
šeno slobodno.
8. Mi, dakle, zaključujemo da nije u moći svakog čo
veka da se uvek služi razumom i da se uzdigne na vrhunac
Ijudske slobode; pa ipak se svaki čovek uvek trudi, koliko
je to u njegovoj moći, da se održi, i sve što pokušava i čini
(pošto svak ima sarno onoliko prava koliko i moći), on to
pokušava i čini, bio on mudrac ili neznalica, po; najvišem.
prirodnom pravu. Iz ovog sledi da najviše pravo, ustanov-
ljeno od same prirode i prema kome se svi ljudi rađaju i
većina njih živi, zabranjuje samo ono što niko ne želi ili
ne može da učini; ono nije, dakle, protivno ni svađama, m,
mržnji, ni srdžbi, ni lukavstvu niti uopšte ma čemu na što
nas navodi želja za nečim. A nije ni čudo što je tako; jer
priroda se ne sastoji u zakonima ljudskog mišljenja, koji
teže samo za tim da budu korisni ljudima l njihovom odr-
žanju, nego u bezbrojnim drugim zakonima koji imaju u
vidu večiti red čitave prirode čiji samo jedan delić pret-
stavlja čovek; a po samoj nužnosti, sve jedinke ovoga reda
predodređene su da postoje i delaju na izvestan načm.
Stoga, ako nam se nešto u prirodi čini smešno, besmisleno
ili izvitopereno', . to dolazi otuda što prirodu poznajemo
samo delimično ili što u najvećoj meri i ne znamo red i

12
povezanost stvari u celoj prtrodi i što želimo đa se sve
Stvari dešavaju prema propisima našeg mišljenja: prema
tome, čak ni ono što nam naše mišljenje otkriva kao po-
grešno, nije takvo u odnosu na poredak i zakone celo-
kupne prirođe, nego samo s obzirom na zakome ljudsike
prirode.
9. Iz ovog sledi da svaki čovek s pravom pripada dru-
gome sve dok se nalazi u njegovoj moći i da pripada sa-
mom sebi onoliko koliko je u stanju da odbije svako na-
silje, naknadi po volji štetu koja mu je bila naneta, jed-
nom rečju da živi kako mu se đopada.
10. Jedan čovek ima u svojoj vlasti drugog kad ga
drži vezanog, ili kad mu je oduzeo oružje i sredstva da se
brani ili da pobegne, ili pak kada ga savlada strahom ili,
najzad, kada ga je dobročinstvima toliko pridobio za sebe
da se ovaj radije pokorava njegovoj volji nego svojoj sop-
stvenoj i pretpostavlja da živi onako kako se to sviđa
ovome, a ne samom njemu. Na prvi ili drugi način drži se
pod vlašću telo, alx ne i duša nekoga; međutim, na treći
ili četvrti način pod vlašću se drži kako duša tako i telo,
ali samo dok traje strah ili nada, jer čim nestanu ova ose-
ćanja, rob ponovo postaje svoj gospodar.
11. Sposobnost duše da donosi sud takođe može da pot-
padne pod vlast drugoga, ukoliko čoveka može da prevari
neki drugi čovek: iz ovog sledi zaključak da duša potpuno
gospodari sobom samo onda kad je u stanju da se pra-
vilno služi razumom. Štaviše, pošto se sposobnost čoveka
treba procenjivati ne toliko po snazi tela koliko po vrlini
njegovog duha, iz ovog proizlazi da su najnezavisniji oni
čiji je razum najjači i koji se njime najviše rukovode;
prema tome, smatram da je čovek utoliko slobodan ukoliko
se rukovodi razumom; jer on je predodređen da dela na
osnovu uzroka koji se mogu adekvatno shvatiti jedino u
odnosu na samu njegovu prirodu. Jer sloboda (kako sam
to pokazao u odeljku 7 ove glave) ne oduzima potrebu
delanja, nego je nameće.
12. Heč data drugom čoveku kojom se neko samo
usmeno obavezuje da će učiniti ovo ili ono', što on s pra-
vom može da ne učini, odnosno da učini, ostaje u važnosti
samo dok volja onoga koji je dao reč ostane nepromenjena
Jer onaj koji ima mogućnost da povuče svoju reč nije

13
ustvari ustupio od svog prava, nego samo dao reč. Ako,
dakle, čpvek, koji je po prirodnom pravu svoj sopstveni
sudija, dođe do zaključka, s pravom ili ne (jer grešiti je
Ijudsko), da će od svog ofoećanja imati više štete nego ko-
risti, on će smatrati da ga treba prekršiti i, po svom pri-
rodnom pravu (odeljak 9 ove glave), on će ga pogaziti.
13. Ako se dva čoveka ujedine i udruže svoju snagu,
oni zajednički imaju više moći, pa prema tome i višo
prava, nad prirodom nego obojica pojedinačno, i ukoliko
je više pojedinaca koji se tako udruže, tim više će svi za-
jedno imati prava.
14. Dok se Ijudi sukobljavaju zbog srdžbe, zavisti ili
neke strasti iz koje nastaje mržnja, dotle se razilaze u ra-
znim pravcima i postaju protivnici jedni drugima, a uto-
liko ih se više treba plašiti ukoliko poseduju veću moć, pa
su veštiji i lukaviji od ostalih životinja. A pošto su ljudi
po svojoj prirodi u najvećem stepenu podložni strastima
(kako smo to rekli u odeljku 3 ove glave), iz ovog sledi'da
su ljudi po prirodi jedni drugima neprijatelji. Jer moj naj-
veći neprijatelj je onaj koga se moram najviše plašiti i od
koga se moram najviše čuvati.
15. Pošto je (prema odeljku 9 ove glave) svaki poje-
dinac u svom prirodnom stanju nezavisan samo dotle dok
je u mogućnosti da se zaštiti od podjarmljivanja od strane
drugog, a kako se svaki pojedinac uzalud trudi da svoja
prava sačuva od svih koji ih ugrožavaju, iz ovog sledi da
pojedinac poseduje prirodno ljudsko pravo samo dotle- dok
je ono u njegovoj moći. U protivnom slučaju toga prava
nema, nego je ono pre predmet shvatanja nego stvarnosti,
pošto nema nikakvog jemstva da će ga sebi obezbediti. A
sigurno je da svak ima utoliko manje moći, pa prema tome
i utoliko manje prava, ukoliko ima više razloga da se plaši.
Ovome treba dodati da bi ljudi, bez medusobne pomoći,
jedva mogli da održavaju život i usavršavaju duh.. Iz ovog
zaključujemo da se prirodno pravo, koje je svojstveno
ljudskom rodu, može zamisliti samo tamo gde ljudi imaju
zajednička prava, gde zajednički poseduju zemlju na ko-
joj su nastanjeni l koju obrađuju, gde su, najzad, sposobni
da se brane, da se učvršćuju, odbijaju svako nasilje i žive
uz zajeđnički pristanak po svojoj volji. Jer (prema
odeljku 13 ove glave) što se više ljudi ovako udružuje, to

14
svi zajeđno imaju više prava; a ako bi sholastici zbog ovog
razloga rekli za čoveka da je društvena životinja — pošto
ljudi u svom prirodnom stanju zaista jedva mogu da budu
nezavisni — nema ničega zbog čega bih im protivrečio.
16. Tamo gde ljudi imaju zajednička prava i gde,.se
svi rukovode jednom jedinom mišlju, izvesno je (prema
odeljku 13 ove glave) da svaki pojedinac ima utoliko ma-
nje prava ukoliko su ostali zajedno moćniji od njega, dru-
gim rečima: on ima ustvari samo onoliko prava nad pri-
rodom koliko mu to daje zajedničko pravo, dok je
uostalom dužan da se pokorava svemu što proizlazi iz za-
jedničkog pristanka ili je (prema odeljku 4 ove glave)
pravno prisiljen da tako radi.
17. To pravo koje određuje moć mnoštva obično se
naziva državom. A to pravo u celosti drži onaj koji se, za-
jedničkim pristankom, stara za državne poslove, to jest
donosi, tumači i ukida zakone, utvrđuje gradove, odlučuje
o ratu i miru, itd. Ali ako je ta briga poverena nekom skupu
koji je proizišao iz opšte narodne zajednice, onda se takva
đržava naziva demokratijom; ali ako taj skup sačinjava
samo nekolicina odabranih ljudi, država se naziva aristo-«
kratijom, a ako je, najzad, briga o državnim poslovima
poverena jednom jedinom čoveku, tada se naziva monar-
hijom.
18. Jasno je, na osnovu onoga što smo pokazali u ovoj
glavi, da u primdnom stanju nema greha ili ako neko greši,
on greši prema sebi, a ne prema drugom: jer prema vrhov-
nom prirodnom pravu niko nije dužan da se upravlja, osim
potpuno dobrovoljno, prema tuđoj volji niti da bilo šta
smatra dobrim ili rđavim, osim ako mu njegova priroda
kaže da je tako, a vrhovno prirodno pravo ne zabranjuje
uopšte ništa osim ono što je van nečije moći (vidi ode-
ljak 5 i 8 ove glave). Greh je pak delo koje čovek nema
pravo da učini. Kad bi ljudi po prirodnom stanju stvari
bili dužni da se rukovode razumom, tada bi svima njirna
nužno upravljao razum. Jer prirodno stanje stvari je bo-
žiji red (prema odeljak 2 i 3 ove glave) koji je Bog ustano-
vio sa onom istom slobodom sa kojom i postoji, a koji stoga
nužno proističe iz božanske prirode (vidi odeljak 7 ove
glave), pa je, sledstveno toime, večit i ne može da se na-
ruši. Međutim, Ijudi se u najvećoj meri rukovode prohte-

15
vom, a ne razumom, no uprkos toga oni ne remete pri-
rodni red, nego ga nužno slede. /
19. Stoga se greh može zamisliti samo u društvenom
poretku gde su dobro i zlo određeni zajedničkim pravom i
gde svak s pravom črni (prema odeljku 16 ove glave) samo
ono što- je u skladu s opštom voljom. Greh je (kao što smo
to rekli u prethodnom stavu) ono što se ne može s pra-
vom učiniti ili ono što je zakonom zabranjeno, pokoravanje
je, naprotiv, postojana volja da se izvršava ono što je
prema zakonu dobro i što mora da se učini saglasno s op-
štom voljom.
20. Međutim, grehom se obično1naziva ono što se čini
protivno mišljenju zdravog razuma, a pokoravanjem stalna
volja da se umere prohtevi prema propisu zđravog razuma;
ja bih se s ovim uopšte složio kad bi se ljudska sloboda
sastojala u neoibuzdanosti prohteva, a robovanje u gospo -
darenju razuma. Ali pošto je ljudska sloboda utohko veća
ukoliko je čovek sposobniji da se upravlja prema razumu
i da umeri svoje prohteve, pokoravanje možemo samo ne-
tačno nazivati razumnim životom, a greh onim što je
ustvari slabost duše, a ne neobuzdanost nad samim sobom,
što čoveka čini više robom nego slobodnrm (vidi ode-
ljak 7 i 11 ove glave).
21. Međutim, pošto nas razum uči da pobožnost spro-
vodimo u delo i da živimo smireno i pošteno, što je moguće
ostvariti samo u organizovanoj državi; osim toga, pošto
je nemoguće jednodušno upravljati vehkim brojem ljuđi,
što je neophodno u državi, osim ako postoje zakoni doneti
prema propisima razuma, onda nije sasvim netačno to da
ljudi koji su navikli da žive u državi nazivaju grehom ono
što se čini protivno zahtevima razuma, jer zakoni u najbo-
ljoj državi treba da se zasnivaju na propisima razuma (vidi
odeljak 18 ove glave). A zašto sam rekao da, ako čovek
greši u prirodnom stanju, on greši protiv samog sebe, o
tome vidi Četvrtu glavu, odeljak 4 i 5, gde se pokazuje u
kome smislu možemo reći da je onaj koji upravlja državom
i drži u svojim rukama vrhovno prirodno pravo dužan da
se strogo potčinj ava zakonima l da može da po'greši.
22. Sto se tiče rehgije, jasno je da je čovek utoliko
slobodniji i utoliko više gospodar samog sebe ukoliko ima
više ljubavi prema Bogu i obožava ga čistim srcem. Ali

16
ukoliko posmatramo ne prirodni red, koji nam je nepoznat,
nego samo propise razuma u odnosu na verske stvari, i ako
razmislimo o tome da nam je te propise otkrio Bog kao
da nam ih je sam saopštio, otkrivši ih proTocima kao bo-
žanske zakone, onda, stojeći na ovom gledištu, mi kažemo
da se čovek pokorava Bogu kad ga voli čistim srcem, a da,
naprotiv, greši onda kad njim vlada slepa strast. Među-
tim, moramo imati na umu da smo u božijoj moći kao glina
u moći. grnčara, koji od istog materijala pravi jedne po~
sude za ukras, a druge za svakodnevnu upotrebu; iz toga
sledi da čovek zaista može učiniti nešto protivno božijoj
volji zapisanoj u vidu zakona, bilo u našoj duši ili u duši
proroka. Ali on ne može učiniti ništa protiv večite božije
volje zapisane u sveopštoj prirodi a koja se odnosi na opšti
red prirode kao celine.
23. Stoga, kako greh i pokoravanje, uzeti u najstro-
žijem smislu reči, tako i pravda i nepravda mogu da se
zamisle samo u organizovanoj držayi. Jer u prirodi nema
ničega za što bi se moglo reći da bi pripadalo više jednom
nego drugom; nego sve pripada svima i svi imaju moć da
to prisvoje. Međutim, u državi u kojoj se na osnovu za-
jedmčkog prava odlučuje šta pripada ovome a šta onome,
pravednim čovekom može se nazvati onaj čija je stalna
volja da svakome da ono što mu pripada, a nepravednim
onaj koji, suprotno tome, pokušava da prisvoji ono što
pripada drugome.
24. Uostalom, u našoj Etici objasnili smo da su po-
hvala i prekor osećanja radosti i žalosti prouzrokovana
idejom Ijudske vrline ild nemoći.

2 Spinoza: P olitičk i traktat 17

 GLAVA TRECA

O pravu najviših vlasti

1. Državna vlast naziva se građanskom ma kakav bio

njen status; uzeta pak u celosti, ta vlast se naziva državom,
a opšti državni poslovi kojiima upravlja nosiiac vlasti na-
zivaju se državnom upravoim. Stoga članove države na-
zivamo građanima ukoliko uživaju sve koristi državne
zajednice, a podanicima one koji su dužni da se pokora-
vaju državnim propisima i zakonima. Najzad, u odeljku 17
prethodne glave već smo rekli da imaju tri vrste građan-
ske države: demokratija, aristokratija i monarhija. Pre
nego što počnem da raspravljam o svakom političkom
obliku ponaosob, prethodno- ću izložiti načela koja se tiču
građanske države uopšte, a pre svega razmotriću najviše
pravo države ili pravo najviših vlasti.
2. Očigledno je iz odeljka 15 prethodne g'lave da
pravo države ili najviših vlasti m je ništa drugo nego samo
pnrodno pravo, ograničcno- ne silom svakog pojedinca,
nego silom množine koja dela kao da ima samc. jednu
dušu; drugirn rečima, izlazi da svaki. pojedi-nac pod p-ri-
rodnim uslo-vima i državna zajednica imaju onoliko prava
kolika je njiho-va moć. Iz ovog sledi da svaki građanin lli
podanik ima utoliko manjeprava ukoliko čitava država ima
veću silu ođ njega (vidi odeljak 16 prethodne glave), pa
prema torne građanin ima pravo- samo na ono što mu je
zajemčeno od strane države.

18
 3. Ako država dade pojedincu pravo, a sledstveno tome
i moć, da živi po svojoj volji (jer bi mu inače, prema
odeljku 12 prethodne glave, učinila samo poklon u re-
čima), samim tim ona mu ustupa nešto od svog prirodnog
prava i prenosi ga na onoga kome tu svoju moć predaje.
Ali ako to isto pravo ustupi dvojici ili još većem broju,
samim tim država je podeljena; najzad, ako je država dala
tu vlast svlma pojedincima, ona je time uništila samu sebe
i ne ostaje ništa više od državne zajedndce, nego se sve
vraća u prirođne uslove: a sve to je sasvim jasno iz onoga
što smo prethodno već rekli. Iz ovog sledi da se ni na koji
način ne može zakonski dozvoliti nijednom građaninu da
živi po svojoj volji, pa sledstveno tome i pnrodno pravo,
prema kome je svaki pojedinac svoj sopstveni sudija, nu-
žno prestaje u građanskoj državi. Ja kažem izrično' zakon-
ski dozvoliti; jer, ako se stvar pažljivije razmotri, videće
se da prirodno pravo čoveka ne prestaje pod uslovima ži-
vota građanma. Kako pod takvim tako i pod prirodnim
uslovima čovek dela premia zakonima svoje prirode i misli
na svoju korist. I u jednom i u drugom slučaju čovek se
rukovodi nađom iii strahom da jedno učini, a drugo da
propusti;,ali glavna razlika između ta dva stanja je u tome
što se u građansko^i stanju svi plaše iste stvari i što za sve
postoji jedno jedino i isto načelo bezbednosti, jedini i isti
način života,'što sigurno ne oduzima svakom pojedincu
sposobnost rasuđivanja. Onaj koji odluči da se pokorava
svima naređenjima državne zajednice, bilo iz straha od
njene moći ili iz ljubavi prema miru, taj se neosporno
stara, po sopstvenom nahođenju, za svoju bezbednost i
svoju korist.
4. Uostalom, ne možemo zamisliti da bi se svakom
građaninu dozvolilo da proizvoljno tumači odluke i za-
kone državne zajednice. Jer ako bi se to dozvolilo' bilo
kom građaninu, on bd tada bio svoj sopstveni sudija, kad bi
svak mogao svoja dela prividno pravdati zakonitošću, onda
bi mogao živeti potpuho po svojoj volji, što je, prema
prethodnom stavu, isključeno.
5. Vidimo, dakle, da nijedan građanin nije gospodar
svog prava, nego je to država, čija je sva naređenja du-
žan izvršavati, s druge .strane, on nema nikakvo pravo da
odlučuje o tome šta je pravično ili nepravično, pobožno
2* 19
ili bezbožno; nasuprot tonae, pošto država mora postupati
kao da ima jednu jedinu dušu, onda volju države treba
smatrati kao volju svih; ono što država proglasi pravie-
nim i dobrim treba smatrati kao da je to proglasio svaki
pojedinac. Iz ovog sledi da, čak i kad bi neki pojedinac
državna naređenja smatrao nepravičnim, on bi ipak bio
dužan da ih izvršava.
6. Ali moglo bi se pngovoriti da je protivno zdravom
razumu da se čovek potpuno potčini tuđem rasuđivanju
i da je, sledstveno tome, status građanina u protivrečnosti
sa samim razumom. Iz ovog bi sledilo da građanski status
nije zasnovan na razumu i da ga mogu stvarati samo ljudi
lišeni razuma, a ne oni, kojima on upravlja. Ali pošto nas
razum ne vodi uopšte ničemu što bi bilo protivno prirodi,
onda zdrav razurn ne može nd za'htevati da svaki pojedinac
ostane gospodar svog prava; sve dotle dok su ljudi podložni
strastima (prema odeljku 15 prethodne glave), razum će
se (prema odeljku 5 Prve glave) protiviti takvoj moguć-
nosti. Osim toga, razum nas uopšte uči da tražimo mir,
koji je moguć samo onda ako se prava države sačuvaju ne-
povređena. Prema tome, što više čovekom upravlja ra-
zum, to jest (prema odeljku 11 prethodne glave) ukoliko
je on slobodniji, tim će postojanije čuvati prava države
i izvršavati naređenja najviše vlasti čiji je podanik. Zatim
je položaj građanina sam po sebi tako uređen da otklanja
opšte strahovanje i spreči opšte patnje, pa prema tome
on tde naročito za tim, da svojim članovima obezbedi dobra
koja bi svaki čovek kojim upravlja razum uzalud težio da
sam ostvari pod uslovima prirodne slobode (prema
odeljku 15 prethodne glave). Zato ako je čovek kojim
upravlja razum ponekad prinuđen da, po naređenju
države, učini nešto što je po njegovom znanju protivno ra-
zumu, tu štetu naknađuje dobro ikoje proističe iz toga što
živi u građanskom stanju. Jer upravo je zakon razuma da
između dva zla treba izabrati manje, pa prema tome mo-
žemo zaključiti da građanin koji radi po naređenju države
ni u kom slučaju ne čini ništa što je protivno pravilima
razuma, a svak će se u tome s nama složiti kad budemo
objasnili dokle se proteže moć, a samim tim i pravo,
države.

20
 7. Pre svega, potrebno je napomenuti da, kao što je
u prirodnom stanju najmoćniji i najnezavisniji onaj čovek
kojim upravlja razum (prema odeljku 11 prethodne glave),
tako je najmoćnija i najnezavisnija ona država koja je
zasnovana na razumu, i kojom razum upravlja. Jer pravo
države određuje moć množine, koja njome upravlja kao
jedna jeđina duša. Ali ovo jedinstvo mišljenja ne bi se
moglo zamisliti ni na koji način kad državna zajednica ne
bi sebi postavila za glavnu svrhu ono što zdrav razum pri-
znaje kao korisno za sve ljude.
8. Na drugom mestu, treba imati u vidu i tu činje-
nicu da se podanici ne upravljaju toliko prema svom sop-
stvenom, pravu koliko prema vlasti koju država ima nad
njima, i tO' stoga što se lli, plaše kazne ili što vole svoj
građanski status (prema odeljku 10 prethodne glave). Iz
ovoga sledi da dela na koja se niko ne može privoleti obe-
ćanjima ili pretnjama ne potpadaju pod pravo države.
Naprimer, niko se ne može lišiti sposobnosti rasuđivanja:
kakvim nagradama ili kakvim obećanjima se čovek moža
dovesti dotle da veruje da celina nije veća od svog dela
ili da Bog ne postoji, ili da, je beskonačno biće ono za koje
on vidi da je konačno ili uopšte ma šta što je protivno nje-
govom osećanju ili mišljenju? Ih pak kakvim ćete obe-
ćanjima ili pretnjama navesti čoveka da voli ono što mrzi
ili da mrzi ono što voli? Qvde treba uzeti u obzir i ona
dela koja su toliko oprečna ljudskoj prirodi da ih ona
smatra gorim od svakog zla, napnmer da čovek svedoči
protiv samog sebe ili da sebe muči, ubije svoje roditelje,
da se ne trudi da izbegne sm,rt i slično1 , na što se niko ne
može navesti ni nagradama,ni pretnjama. Ali ako ipak ho-
ćemo da kažemo da država ima pravo iili moć da naređuje
takve stvari, tO' ne bismo mogli zamisliti ni na koji drugi
način nego kao kad bismo, rekli da čovek ima pravo da
poludi ili da bunca. Jer šta bi bilo neko pravo na koje
se niko ne može primorati, ako ne ludilo? A ovde izrično
govorim o onim delima koja ne mogu da potpadnu pod
pravo države i kojima je ljudska priroda uopšte oprečna.
Jer činjenica da se buđala ili ludak ne može privoleti na-
gradama ili pretnjama da izvršava naređenja ili da ovo
ili-ono lice, zbog.toga što' je priivrženo ovoj ili onoj reli-
giji, smatra zakone države gorim od bilo kog mogućeg zla,

21
ni na koji način ne čini državne zakone necelishodnima
pošto ih se najveći broj građana pridržava; prema tome,
pošto oni koji se ničega ne plaše niti se ičem nadaju u
ovom pogledu, zavise samo od sebe (prema odeljku 10 pret-
hodne glave), iz ovog a sledi da su oni zbog toga neprija-
telji države (prema odeljku 14 iste glave), pa se na njih
slobodno može primieniti sila zakona.
9. Treće, treba napomenuti da ono što izaziva neza-
dovoljstvo najvećeg broja građana ne spada u pravo
države. Jer sigurno je da ljudd prirodno teže da se udruže)
bilo da osećaju zajednički strah ili želju da osvete zajed-
ničku štetu; a pošto je pravo države određeno zajeclnič-
kom moći množine, i:z ovog sledi da se moć i pravo' države
utoliko umanjuju ukoliko sama država pruža većem broju
građana razloge da se udružuju usled zajedničkog neza-
dovoljstva. Država, isto kao i pojedinci, ima razloga za
strahovanje, i ukoliko to strahovanje raste, utoliko je ona
manje nezavisna.
Eto, to sam imao da kažem o pravu najviših vlasti
nad podanicima; a sada, pre nego što počnem raspravljati
0 njihovom pravu nad strancima, izgleda mi umesno da
rešim jedno pitanje koje se obično postavlja u pogledu re^
ligije.
10. Mogao bi nam se stavit^ prigovor: zar građansko
stanje i pokoravanje koje ono zahteva od podanika ne ruše
religiju koja nas obavezuje u odnosu na Boga? Ali ako
stvar dobro razmotrimo, videćemo da nema nikakvog raz-
loga za strahovanje. Jer duh ljudski, ukoliko se služi ra-
zumom, nije zavisan od najviših vlasti, nego od samog
sebe (prema odeljku 11 prethodne glave). Prema tome,
istinsko saznanje i ljubav prema Bogu ne mogu se pot-
činiti ničijoj vlasti, kao ni Ijubav prema bližnjem (prema
odeljku 8 iste glave); ako, osim toga, imamo u vidu đa se
istmsko delo ljubavi prema bližnjem sastoji u održavanju
mira i širenju sloge, nećemo sumnjati da svoju dužnost
zaista vrši onaj koji svakome ukazuje pomoć saglasno
s pravima države, to jest onoliko koliko to dopuštaju sloga
1 opšti mir.
Što se tiče spoljnih obreda, izvesno je da oni nisu ni
od pomoći ni od štete za istinsko saznanje o Bogu i za lju-
bav koja otuda nužno proističe; iz ovog sledi da im ne

22
treba pridavati toliko važnosti da bi zbog njih mogli da
dođu u opasnost javni mir i spokojstvo. Uostalom, sigurno
je da ja, kao običan građanin, nisam prema prirodnom
pravu, to jest (prema odeljku 3 prethodne glave) na
osnovu božijeg naređenja, branilac religije; ja nemam,
kao što su nekada imali Hristovi učenici, moć da isteru-
jem nečiste duhove i činim čuda; a ta moć toliko je po-
trebna za šii-enje religije u mestima gde je ova zabranjena
da su bez nje, kako kažu, izgubljeni ne samo vreme i trud
nego se čovek još izlaže mnogim nezgodama, o čemu svi
protekli vekovi pružaju najžalosnije primere. Svaki čo-
vek, ma gđe on bio, može đakle da neguje svoja religiozna
osećanja i da se brine za sopstveno spasenje, što je i du-
žnost svakog pojedinca. A što se tiče brige o širenju reli-
gije, to treba prepustiti Bogu ili najvišim vlastima, koje
jedine imaju za dužnost da se staraju o državnim poslo-
vima. Ali vraćam se na svoj predmet.
11. Pošto su pravo najvišdh vlasti nad građanima i du-
žnost podanika bili ranije objašnjeni, ostaje da se razmotri
pravo tih vlasti nad strancima, što će se lako izvesti :iz pret-
hodno postavljenih načela. A pošto (prema odeljku 2 ove
glave) pravo najviših vlasti nije ništa drugo nego samo
prirodno pravo, iz ovog sledi -da dve države stoje jedna
prema drugoj kao dva pojedinca, s tom razlikom što se
država može zaštititi, a pojedincu pod prirodnim uslo-
vima to mje rnoguće pošto ga svaki dan savlađuje san,
često bolest ili duševno neraspoloženje i konačno starost,
a da i ne govorim o drugim nezgodama od kojih se država
može zaštititi.
12. Prema tome, država je nezavisna ukoliko možq
da se stara za svoju bezbedno-st i zaštiti od tuđe sile (prema
odeljcima 9 i 15 prethodne glave); o-na je zavisna o-n druge
države ukoliko se plašr njene moći (pre-ma odeljcima 10
i 15 prethodne glave), ili ukoliko je ta država sprečava
da izvršava svoju volju ili, najzad, ukoliko joj je ta država
potrebna radi nje-nog održanja il-i prošire-nja; jer ako su
dve države voljne da se uzajamno pomažu, jasno je da njih
dve imaju više moći, a samim tim i više prava, ne-go svaka
od njih ponaosob (vi-di odeljak 13 prethodne glave).
13. Međutim, ovo će se shvatiti još jasnije ako razmi-
slimo o tome da su -dve države po prirodi neprijatelji; jer

23
ljudi su pod prirodnim uslovima života jedni drugima
neprijatelji (prema odeljku 14 prethodne glave): oni, da-
kle, koji zadržavaju svoja pnrodna prava van državne za-
jednice ostaju neprijatelji. Zbog toga ako jedna država
želi da objavi rat drugoj državi i primeni krajnja sredstva
da je sebi potčini, ona to može preduzeti s pravom, jer da
jedna država zarati s drugom dovoljna je samo njena volja.
Ali ona ne može da odluči ništa u pogledu mira, jer jedna
država može da ga zaključi samo uz saglasnost druge dr-
žave. Iz ovog sledi da pravo rata pripada svakoj državi, a da
pravo mira ne pripada jednoj državi, nego najmanje
dvema, koje se u tome slučaju nazivaju ugovorne sile.
14. Ovaj ugovor traje onoliko koliko i razlog za nje-
govo zaključenje, to jest dok postoji strah od štete ili nada
u izvesnu korist. Čim jedan od ta dva razloga prestane da
postoji za bilo koju od tih država, ona postaje nezavisna
(prema odeljku 10 prethođne glave), i veza kojom su dve
države bile međusobno povezane odmah se prekida. Iz toga
sledi da svaka država ima puno pravo da raskine ugovor
kad god to želi, i ne može se reći da postupa lukavo ili
verolomno što krši svoju reč čim je nestalo uzroka nadi
ili strahu. Jer za svaku ugovornu stranu postojao je isti
uslov, to jest da će prva od njih koja se bude oslobodila
straha ponovo raspolagati svojim pravom po svom naho-
đenju; osim toga, niko ne sklapa ugovor za budućnost,
osim ako ga spoljni razlozi na to ne navedu. A ako se te
spoljne okolnosti izmene, menja se i čitavo stanje, pa
prema tome država uvek zadržava pravo da se stara za
svoje interese i trudi se, koliko je u njenoj mooi, da se
oslobođi straha i spreči da neka druga država ne postane
jača od nje. Ako se, dakle, neka država žali da je preva-
rena. ona' ne može da se žali na dobronamernost druge
ugovorne strane, nego može da osudi sopstvenu ludost što
je svoje interese poverila stranoj državi, koja je nezavisna
i koja sopstvene interese srnatra vrhovnim zakonom.
15. Državama koje su zajeđnički zaključile ugovor o
miru pripada pravo da rešavaju pitanja koja mogu nastati
u pogledu uslova mira i uzajamino zaključenih odredaba;
međutim, prava koja proizlaze iz mirovnog ugovora ne
pripadaju jednoj jedinoj državi, nego svima onima koje
su zajednički zaključile taj ugovor (prema odeljku 13 ove

24
glave). Iz ovog sledi da, ako se ne slože u pogleđu ovih
uslova, one se samim tim vraćaju u ratno stanje.
16. Ukoiiko ima više država koje su zajednički zaklju
čile ugovor o miru, utoliko svaka od njih treba da se manje
plaši ostalih, pa prema tome je i njena sposobnost za ra-
tovanje manja. Ali ona je utoliko više ohavezna da po-
štuje uslove mira, to jest manje je nezavisna i više dužna
da se prilagođi zajedničkoj volji ugovornih strana.
,17. Uostalom, mi nikako ne nameravamo da uništimo
međusobno poverenje, koje treba da čuvamo i po onome
što nam kaže zdrav razum i Sveto pismo: jer ni razum ni
Pismo ne uče nas da održavamo svako obećanje. Naprimer,
ako sam nekom obećao da mu čuvam svotu novca koji mi
je poverio u tajnosti, nisam dužan da održim obećanje čim
saznam ili poverujem da je taj novac bio ukraden, nego
ću učiniti mnogo bolje ako se pobrinem da ga vratim za-
konitom sopstveniku. Isto tako, ako je najviša vlast obe-
ćala nekoj drugoj vlasti da nešto učini, ali vreme ili ra-
zum kasnije pokažu da je njena obaveza protivna zajed-
ničkom dobru podanika, ona izvesno ne treba da je održi.
Pošto nas, dakle, Pismo uči samo uopšte da držimo reč i
prepušta svačijem rasuđivanju posebne slučajeve koji se
moraju izuzeti, ono ne uči ničemu što bi bdo protivno
onome što smo upravo dokazali.
18. Ali da ne bih morao tako često prekidati tok izia-
ganja i rešavati slične prigovore, želeo bih da vam skre-
nem, pažnju da sam sva svoja načela dokazao oslanjaiući
se na ono što je o-bavezno za ljudsku prirodu uzetu uopšte,
to jest na opšti napo-r koji čine svi ljudi da bi se očuvali,
koji je svojstven svima Ijudima, bilo da su neuki ili učeni;
prema tome, ma kako posmatrali Ijude, bilo da njima
upravlja strast ili razum, zaključak će biti isti, jer su 1
njihove osobine, kao što smo rekli, opšte prirode.

25
 GLAVA CETVRTA

1. U prethodnoj. glavi raspravljali smo o pravu naj-

viših vlasti, koje je određeno njihovom moći, i videli smo
da je ono, što ga bitno sačinjava činjenica da u državi po-
stoji u neku ruku jedna duša koja upravlja svima građa-
nima. Iz ovog sledi da jedino najviša vlast ima pravo da
odlučuje o tome šta je dobro ili zlo, pravično ili nepra-
vično, drugim rečima šta svaki pojedinac i svi zajedno
treba da čine ili da ne čine. Prema tome, samo vrhovna
vlast ima pravo da donosi zakone i, kad nastane neka te-
škoća u pogledu njihovog značenja, da ih tumači i odlu-
čuje o tome da li je dati slučaj protivan zakonu ili je u
saglasnosti s njim (vidi odeljak 3, 4 1 5 prethodne glave).
Najzad, jedino ona ima pravo da objavljuje rat ili po-
stavlja uslove mira, da 'ih nudi ili prihvata one koji su
ponuđeni (vidi odeljak 12 i 13 prethodne glave).
2. Pošto su sve ove dužnosti, kao i sredstva potrebna
za njihovo izvršenje, stvari koje se tiču čitave državne za-
jednice, to jest državni poslovi, iz ovog sledi da državni
poslovi potpuno zavise jedmo od upravljanja onoga koji
drži najvišu vlast. Iz ovoga sledi da je pravo jedino izvršne
vlasti da sudi o delima svakog pojedinca, da od njega
zahteva da joj o njima polaže računa, da kažnjava krivce,
da rešava sukobe koji nastanu među građanima ili da od-
redi da ih mesto nje rešavaju ljudi vešti zakonima. Zatim
da ođlučuje o svemu što je potrebno za rat i mir, kao što
je osnivanje i utvrđivanje gradova, da regrutuje vojnike,
raspoređuje vojna zvanja i izdaje naređenja šta ima da se

26
učini i, u pogledu mira, da šalje i prima izaslanike i, naj-
zad, da zahteva sredstva za ostvarenje svega ovoga. i
3. Pošto j«dino najviša vlast ima pravo da upravlja
državnim poslovima ili da u tu svrhu izabere prikladne
službenike, iz ovog sledd da preduzimati neki državni po-
sao' bez znanja najvišeg pretstavničkog tela znači izvestan
napad na državne poslove, čak i ako se veruje da će ono
eemu se teži biti od najveće koristi za državu.
4. Ali ovde se obično postavlja pitanje: da li je naj-
viša vlast ograničena zakonima 1, prema tome, da ld može
da pogreši? Naravno da može, pošto pojam zakon i greh
nema u vidu samo društveno stanje nego i opšte prirodne
odnose, a na prvom mestu zajednička načela mišljenja,
tako da ne možemo bezuslovno tvrditi da vrhovna državna
vlast nije ograničena nikakvim zakooima i da ne može da
pogreši. Jer kad država ne bi bila vezana nikakvim zako-
nima, odnosno načelima, bez kojih država ne bi ni bila
država. tada se ona ne bi mogla srnatrati kao prirodna stvar,
nego bi nam izgledala kao himera. Država, dakle, greši
kad čini ili kad dopušta da se čini ono što može da bude
uzrok njene sopstvene propasti, i onda kažemo da ona
greši, u istom smislu u kome, kako kažu filosofi i lekari, i
sama priroda greši. Na isti način možemo reći da i naj-
viša državna vlast greši kad radi protivno pravilima ra-
zuma. Jer (prema odeljku 7 prethodne glave) država je u
najvećoj meri nezavisna onda kad se upravlja prema ra-
zumu; stoga, ukoliko radi protivno razumu, utoliko' ona
izneverava svoj sopstveni interes, odnosno greši. A ovo
će se moći jasnije shvatiti ako budemo smatrali da svaki
pojedinac može da odiučuje ono što hoće O' stvari koja je
u okviru njegovog prava, tako da se vlast o kojoj je reč
mora definisati ne samo kao moć onoga koji je izvršava
nego kao i prilagođavanje onoga koji je trpi. Ako ja ka-
žem, naprimer, da imam pravo' da s ovim stolom učinim
što hoću, sigurno ne podrazumevam da imam pravo uči-
niti da sto počne da pase travu. Isto tako, iako kažemo
da ljudi u državi. ne zavise od samih sebe, nego od države,
mi tim ne mislimo da ljudi gube svoju ljudsku prirodu i
dobijaju neku drugu; niti pak da država ima pravo učiniti
da ljudi lete ili, što je isto tako nemoguće, da gledaju s po-
štovanjem na ono što izaziva potsmeh ili odvratnost; ali

•27
pojavljuju se izvesne okolnosti u kojima se, ako se pri-
hvate, stvara osećanje poštovanja i straha prema državi;
naprotiv, ako se one uklone, iščezavaju strah i poštovanje,
pa s njima zajedno nestaje i državna vlast. Stoga, da bi
država sačuvala svoju nezavisnost, ona je obavezna da sa-
čuva uzroke straha i poštovanja; inače prestaje da bude
država. Naime, onima ili onome koji drži vrhovnu vlast
takođe je nemoguće da pijan ili nag s javnim ženama juri
ulicama, da pretstavlja lakrdijaša, a pozitivne zakone da
otvoreno gazi ili prezire, tako da mu je nemoguće da, či-
neći sve to, sačuva. dostojanstvo vlasti, kao što mu je ne-
moguće u isto vreme postojati i ne postojati. Zatim ubi-
janje i pljačkanje podanika, otmica devojaka i slične stvari
obrću strah u ozlojeđenost i, sledstveno tome, građanske
odnose pretvaraju u neprijateljstva.
5. Vidimo, dakle, u kome smislu možemo reći da je
država vezana zakonima i da može da pogreši. Ali ako pod
zakonom podrazumevamo građansko pravo ili ono što se
može braniti u ime tog istog građanskog prava, a pod gre-
hom ono što je zabranjeno na osnovu građanskog prava,
to jest ako se reči zakon i greh uzmu u njihovom običnomi
značenju, onda nema nikakvog razloga da kažemo da je
vrhovna državna vlast vezana zakonima ili da može da
pogreši. Jer propisi i uzroci koji se odnose na održavanje
straha i poštovanja, koje državna vlast mora da čuva sebe
radi, ne tiču se građanskog, nego prirodnog prava, pošto
se (prema prethodnom odeljku) ništa od svega toga ne
može braniti građanskim, nego samo ratnim pravom. Štoga
je država potčinjena ovim propisima u istom smislu kao
što je čovek u prirodnim odnosima dužan čuvati svoju ne-
zavisnost da ne bi postao svoj sopstvend neprijatelj, od-
nosno da ne bi uništio sam sebe. A čuvanje tih prava ne
znači da je u pitanju slepa pokornost, nego sloboda ljudske
prirode. Međutim, građansko pravosuđe zavisi jedino od
odluke države, i država je, prema tome, dužna, da bi
ostala slobodna, da radi samo po svom nahođenju, a ne
po volji nekog drugog, kao što je slobodna da smatra do-
brim ili rđavim samo ono što je po njenoj oceni dobro ili
rđavo. Iz ovoga proizlazi da ona ima ne samo' pravo da
čuva samu sebe, da donosi zakone i tumači ih nego i pravo

28
da ih ukida i da, na osnovu svoje celokupne moći, vrši
pomilovanja okrivljenih lica.
6. Ugovori ili zakoni kojima većina prenosi, svoje prav
na neki skup ili jednog čoveka besumnje se mogu pogaziti
kad to traži interes opšteg dobra. Ali nijedan pojedinac
nema pravo da odlučuje O' tome (prema odeljku 3 pret-
hodne glave) u kome slučaju zajedničko dobro zahteva da
se zakoni gaze lli poštuju; to pravo pripada samo onome
koji drži vlast i koji je jedini tumač zakona. Štaviše, nije-
dan pojedinac nema pravo da te zakone uzima u zaštitu,
iz čega sledi da oni ne obavezuju onoga koji drži vlast. Me-
đutim, ako je njihova priroda takva da se ne mogu po-
gaziti a da se samim tim ne oslabi snaga države, to jest
da ozlojeđenost ne zameni strah u duši većine građana,
njihovim kršenjem rmištava se država, ugovor prestaje i
građansko pravo zamenjuje se ratnim pravom. Onaj koji
drži vlast dužan je, dakle, da poštuje uslove društvenog
ugovora u istom smislu kao što to čini čovek u prirodnom
stanju, koji je dužan da pazi da ne bi sebe ubio, kako ne
bi postao svoj sopstveni neprijatelj, kao što sam to obja-
snio u prethodnom stavu.
 GLAVA PETA

O najboljem uređenju države

1. U odeljku 11 Druge glave pokazali smo da je čovek

najnezavisniji onda kada se u svemu upravlja po zdravom
razumu, i da je, prema tome (vidi odeljak 7 Treće glave),
najmoćnija i najnezavisnija ona država koja je zasnovana
na razumu i kojom razum rukovodi. A kako je najbolji put
u životu kojim čovek treba da se sačuva koliko je to mo-
guće onaj koji se podešava prema naređenjima razuma, iz
ovog sledi da je savršeno dobro sve što čini čovek ili
država, ukoliko su nezavisni u najvećoj mogućoj meri. Na-
ime, mi ne tvrdimo da je sve ono što se radi na osnovu
svog prava i najbolje što može da se uradi. Gbrađivati. svoju
njivu na osnovu svog prava je jedna stvar, a obrađivati
je đobro druga je stvar; jedno je, kažem, braniti se, čuvati
se i donositi sud na osnovu svog prava, a drugo je braniti
se, čuvati se na najbolji način i o svemu donositi najbolji
sud. Prema tome, držati vlast i voditi brigu o državnim
poslovima je jedna stvar, a sasvim' je drugo vladati i
upravljati republikom na najbolji način. Zato, pošto smo
ranije raspravljali o pravu države uopšte, sada je došlo
vreme da raspravljamo a najboljem mogućem uređenju
svake države napose.
2. A koje je to najbolje uređenje svake pojedine
države, lako se može oceniti po konačnom cilju državnog
života: to je isključivo mir i bezbednost života. Stoga je
najbolja ona država u kojoj ljudi provode život u slozi l

30
gde se njihova prava ne gaze. Jer izvesno je da pobune,
ratove, nipodaštavanje ili gaženje zakona treba pripisati
manje nevaljalstvu podanika nego rđavom uređenju vla-
davine. Ljudi se, naime, ne rađaju sa građanskom svešću,
nego postaju svesni. Osim toga, prirodne strasti ljudi svuda
su lste. Ako, dakle, zlo uzme više maha u nekoj državi, ako
se u njoj vrši više krivičnih đela nego u nekoj drugoj, si-
gurno je da se to dešava stoga štO' se ta država nije do-
voljno postarala za sloigu, zbog toga što nije donela mudre
zakone, pa sledstveno nije u potpunosti uzela u svoje ruke
neograničeno pravo države. Jer društveno stanje u kome
uzroci pobune nisu otklonjeni, gde rat pretstavlja stainu
pretnju i gde se, najzad, zakoni često gaze, veoma se malo
razlikuje od prirodnog stanja, gde svak živi. po svom na-
hođenju uz vehku opasnost po sopstveni život.
3. Pa kao što poroke podanika, njihovu sklonost kraj-
njoj raspuštenosti i buntovni duh treba pripisati organi-
zaciji države, tako. i vrline podanika i njihovu odanost za-
konima treba pripisati sposobnosti države i njenom savr-
šenom pravu, kako to proističe iz odeljka 15 Druge glave.
Zbog toga se s pravom smatra Hanibalovom izvanrednom
sposobnošću to što u njegovoj vojsci nikada nije izbila
pobuna.
4. Za državu, u kojoj se podanici ne mašaju oružja
jedino stoga što ih u tome sprečava strah, pre bi trebalo
reći da u njoj nema rata nego što ima mira. Jer mir nije
samo otsustvo rata nego vrlina koja se rađa iz snage duše:
naime, građanska pokornost je (prema odeljku 19 Druge
glave) stalna volja da se izvršava sve ono što treba da se
čini prema opštem državnom zakonu. Stoga društvo u
kome je jedini osnov mira bezvoljnost podanika koje vode
poput stada i koji su naviknuti sarno na ropstvo, pre može
aa se nazove pustinjom, nego državom.
5. Prema tome, kad kažem da je najbolja vladavina ona
gde Ijudi provode život u slozi, pod ovim podrazumevam
ne takav ljudski život za koji je bitna sama cirkulacija Krvi
i druge osobine zajedničke svima životinjama, nego život
koji u najvećoj meri obeležava zdrav razum i duševna
vrlina.
6. Međutim, potrebno je napomenuti da, govoreći o
vladavini ustanovljenoj u takvu svrhu, ja podrazumevam

31
onu koju je ustanovila sloibodna zajednica, a ne onu koja
je toj zajednici nametnuta ratnim, pravom. Jer slobodnu
zajednicu više vodi nada nego strah; naprotiv, potlačenu
zajednicu više vodi strah nego nada. Prva se, naravno, trudi
da usavrši život, dok druga nastoji samo da izbegne smrt;
prva želi da živi radi same sebe, dok drug’u pobednik pri-
siljava da živi; stoga kažemo da je ova potlačena, dok je
ona slobodna. Zato je.svrha vladavine koja se nad nekim
stiče ratnim .pravom pre, da vlada i da ima robove nego
podanike. Pa iako između vladavine koju je stvorila slo-
bodna zajednica i one koja je stečena ratnim pravom nema
bitne razlike, ako se uopšte posmatra pravo svake od njih,
ipak su svrha koju postavlja svaka od njih i sredstva za
očuvanje veoma različiti, kao što smo to već pokazali.
7. Koja su to sredstva koja stoje na raspolaganju vla
daru prožetom jedino strašću da vlada, da sačuva i učvr-
sti svoju vladavinu, to je veoma opširno izložio izvan-
redno pronicljivi Makijaveli; međutim, ne vidi se sasvim
jasno u koju je svrhu on to napisao. Ako je imao pošten
cilj, kao što se to može verovati za učenog čoveka, oči-
gledno je hteo da pokaže svu nerazboritost onih koji po-
kušavaju da uklone tiramna. Ako se ne mogu otklcnitd
uzroci zbog kojih vladar postaje tiranin, oni se, naprotiv,
utoliko više nameću ukoliko tiranin ima više razloga da
strahuje. Ovo se dešava kad zajednica nastoji. da vladaru
da primer i kad se ponosi pobunom kao delom koje je
dobro izvela. Možda je Makijaveli hteo da pokaže koliko
se slobodna zajednica treba čuvati da svoj spas ne poveri
isključivo jednom čoveku koji, osim što je sujetan pa
smatra da se može svakome svideti, mora da se svaki dan
plaši izdaje; a to ga primorava da se više stara za sop-
stvenu bezbednost i da nastoji da zajednici podmeće zamke
. nego da se brine za njeno dobro. Utoliko sam više sklon da
ovako protumačim misao ovog veoma razboritog čoveka
što je on uvek bio naklonjen slobodi i što je dao veoma
korisne savete za njeno očuvanje.
 GLAVA ŠESTA

O monarhiji

1. Pošto ljuđima, kao što smo rekli, više upravlja

strast nego razum, iz ovog sledi'da se mnoštvo naroda pri-
rodno udružuje ne rukovodeći se pri tome razlozima ra-
zuma, nego nekom zajedničkom strašću, odnosno željom
da njim upravlja neka zajednička strast kao što je zajed-
nička nada ili strah ili opšta želja da se osveti neka šteta
(kako smo to rekli u odeljku 9 Treće glave). A kako je
strah od samoće svojstven svima ljudima, zato što u sa-
moći niko nije dovoljno' jak da se odbrani i pribavi što je
neophodno za život, nužna posledica toga je da ljudi pri-
rodno žele društveno stanje i da se ne može desiti da ga
oni ikada potpuno raskinu.
2. S toga razloga nesloge i pobune koje često nastaju
u državi nikada ne dovode do toga da građani unište
državu (kako se to često dešava u drugim vrstama ljud-
skih zajednica), nego oni izmene njen oblik ako se, naime,
ti sukobi mogu otkloniti a da se pri tome ne menja državni
poredak. Stoga pod sredstvima za koja sam rekao da ih
treba pronaći da bi se sačuvala državna vlast podrazume-
vam one mere koje su nužne za zaštitu određenog oblika
državne vlasti bez ikakve značajne promiene.
3. Kad bi ljudska priroda bila tako stvorena da Ijudi
najviše žele ono što im je najkorismje, ne bi bila potrebna
nikakva veština za slogu i poverenje. Ali pošto sa ljud-
skom prirodom stvari stoje sasvim drugačije, onda je nu-

3 Spinoza: P o litičk i traktat 33

žno da se đržavna vlast tako organizuje da svi, i oni koji
upravljaju i oni kojima se upravlja, čine, hteli oni to ili
ne, ipak samo ono što je u interesu opšteg dobra, to ]est
da svi,. svojevoljno, ili silom ili nekom potrebom, budu
primorani da žive prema propisima razuma. A to> će se
desiti onda ako državni poslovi budu tako uređeni da ni-
šta od onoga što se odnosi na opšte dobro ne bude neogra-
ničeno prepušteno poverenju u ma kog pojedinca. Jer ni-
jedan čovek nije toliko budan da mu se ne desi da jednom
zadrema i nijedan čovek nije toliko čvrst i toliko nepri-
strasan pa da ni u jednoj prilici ne otstupi od svog cilja i
ne podlegne, naročito onda kad je čvrstina karaktera naj-
potrebnija. I zaista je nerazumno zahtevati od drugoga
ono što čovek ne može postići ni sa samim sobom i za'nte-
vati od drugoga da se više brine za ostale nego za samog
sebe, da ne bude ni lakom, ni zavidan, ni slavoljubiv itd.,
naročito kad je taj čovek svakodnevno izložen najjačim
iskušenjima strasti.
4. S druge strane, smatra se da iskustvo uči. da je za
mir i slogu važno da sva vlast bude poverena jednom čo-
veku. Jer nijedna vladavina nije trajala bez ikakve1zna-
čajne promene onoliko koliko vladavina Turaka, dok, na-
protiv, nije bilo nestalnijih vladavina od narodnih ili de-
mokratskih, niti su igde tako često izbijale pobune kao u
ovima. Ali ako bi robovanje, varvarstvo i usamljenost tre-
balo nazvati mirom, tada za ljude ne bi bilo veće nesreće
od mira. Rašpre između roditelja i dece sigurno su brojnije
i oštrije nego između gospodara i robova; .pa ipak, uprav-
Ijanje domaćinstvom ne poboljšava se time što se očmsko
pravo zamenjuje pravom vlasništva i što se s decom po-
stupa kao s robovima. Prenošenje celokupne vlasti na
jednog jedinog čoveka odgovara, dakle, interesima robo-
vanja, a ne mira. Jer, kao što smo već rekli, mir se ne
sastoji u otsustvu rata, nego u jedinstvu duša, odnosno u
njihovoj slozi.
5. I zaista su u velikoj zabludi oni koji misle da jedan
jedini čovek može sam držati najviše pravo države. Jer
moć je, kako smo to pokazali u Drugoj glavi, jedina gra-
nica prava. A moć jednog jedinog čoveka uvek je nedo-i
voljna za podnošenje tolikog tereta. Otuda dolazi da čovek
koga je zajeđnica izabrala za kralja traži sebi generale,

34
savetnike lli prijatelje kojima poverava svoje sopstveno
i zajedničko dobro, tako da je vlađavina za koju se misli
da je neograničeno monarhistička ustvari' aristokratska, i
to ne otvoreno, nego prikriveno aristokratska, zbog čega
je utoliko gora. Osim toga, kralj, ako je dečak, bolestan ili
skrhan starošću, sasvim. je nesiguran kralj. Pravi gospo-
dari najviše vlasti su oni koji upravljaju najvišim držav-
nim poslovima ili kojd su najbliži kralju, a da i ne govo-
rim o slučaju kad kralj, odan razvratu, često upravlja
svima stvarima po prohtevu ove ili one Ijubazhice ili Iju-
bimca. Čuo sam, kaže Orsines, da su žene nekada vladale
u Aziji; ali je sasvim nova pojava da i evnuh može da
vlada (Kuroije, knjiga X, glava 1).
6. Osim toga, sigurno je i to da je država uvek u ve-
ćoj opasnosti od strane svojih građana nego od strane
spoljnih neprijatelja: to je 1 prirodno jer su ispravni gra-
đani malobrojni. Iz ovog sledi da će se onaj na koga je
preneto celokupno državno pravo uvek više plašiti gra-
đana nego neprijatelja i da će se najviše starati za scp-
stvenu bezbednost a manje se brinuti za svoje podanike,
i da će kovati zavere protiv njih, naročito protiv onih koji
su slavni zbog svoje mudrosti ili uticajni zbog svog bo-
gatstva.
7. Osim toga, treba dodati da se kraljevi više plaše
svojih sinova nego što ih vole, a taj strah je utoliko veći
što smovi pokazuju više sposobnosti u veštini mira i rata
i što su više obljubljeni među podanicima zbog svojih spo-
sobnosti nego sami kraljevi. Zato se događa da kraljevi
nastoje da tako vaspitaju svoje sinove da bi imali što manje
razloga da ih se plaše. U tome im njihovi potčinjeni slu-
žbenici najspremnije idu na ruku, zalažući se svima si-
larna da kralju pripreme neiskusnog naslednika kojim će
oni moći da vešto upravljaju.
8. Iz svega ovoga sledi da je kralj utoliko manje ne-
zavisan i da je položaj podanika utoliko bedniji ukoliko
je neograničenije preneto na kralja vrhovno pravo
države. Ako se, dakle, želi prikladno ustanovljenje mo-
narhističke vladavine, potrebno je da joj se postave do-
voljno čvrstd temelji, kako bi monarh bio u bezbednosti a
zajednica u miru i, najzad, kako bi monarh bio najneza-
visniji onda kad se bude najviše trudio za dobro zajednice.

3* 35
Najpre ću ukratko izložiti koji su to temelji monarhi-
stičke vladavine, zatim ću ih prikazati po određenom. redu.
9. Potrebno je osnovati ili utvrditi jedan ili više gra-
dova čiji svi građani, bilo da žive unutar zidova ili, zbog
poljoprivrede, izvan grada, uživaju ista prava, i to pod
uslovom da svaki grad obezbedi određen broj građana radi
sopstvene i zajedničke odbrane. Onaj pak grad koji ne
može da to obezbedi mora se držati u potčiinjenosti, ali pod
drugim uslovima.
10. Vojska mora da bude sastavljena ođ samih gra-
đana, ne praveći među njima nijednog izuzetka. Stoga
treba da svi građani imaju oružje i da se niko ne prima
među građane ko nije naučio vojnu veštinu i obavezao se
da će nastaviti vojnu obuku u određeno vreme u godini.
Zatim će vojna jedinica svakog roda biti podeljena na čete.
i pukove, a za starešinu treba da bude izabran samo onaj
koji poznaje rukovođenje vojskom. Starešine četa i pu-
kova biraće se doživotno, ali starešina vojne jedinice ce-
log jednog roda biraće se samo za vreme rata, i to da bi
držao vrhovnu komandu samo u toku godine dana, s tim
da neće moći da produži komandovanje ili da buđe ponovo
izabran. Ovi komandanti biraće se među kraljevskim sa-
vetnicima (o kojima ćemo govoriti u odeljku 15 i siede-
ćim) ili među onima koji su zauzimali položaj savetnika.
11. Stanovnici svih gradova, uključujući seljake, jed-
nom rečju svi građani, biće podeljeni na rodove koji će
se razlikovati po imenu ili po nekom drugom znaku. Sva
deca rođena u svuna plemenima primaće se među građane,
a njihova imena upisivaće se u knjigu njihovog plemena
čim navrše doba da mogu nositi oružje i upoznaju svoju
dužnost, izuzimajući ipak one koji se smatraju nečasnim
zbog nekog zločina, zatim neme, maloumne i sluge koje
se iizdržavaju nekim ropskim poslom.
12. Njive i celokupno zemljište i, ako je moguće,
same kuće treba da budu državna svojina, to jest svojina
onoga koji drži vrhovno državno pravo, s tim da ih on iz-
daje građanima uz godišnju zakupninu, bili oni varošani
ili seljaci, pod uslovom da svi građani budu oslobođeni
svakog vanrednog doprinosa za vreme mira. Jedan deo na-
plaćene zakupnine uzimaće se za potrebe države, a jedan
deo za kraljeve domaće potrebe; jer za vreme mira po-

36
tre-bno je učvršćivati gradove zbog rata, a, osim toga, irnati
spremne brodove i druga odbranbena sredstva.
13. Pošto je kralj izabran u jednom plemenu, plem-
stvom će se smatrati samo njegovi potomci, koji će se
stoga razlikovati kraljevskim znakovima od sopstvenog
i drugih plemena.
14. Plemićima muškog pola, kraljevim bliskim rođa-
cima do trećeg ili četvrtog stepena srodstva, biće zabra-
njeno da se žene, a ako imadnu dece, ova će se smatrati
nezakonitom, nedostojnom bilo koga visokog položaja i,
najzad, biće iskijučena iz nasledstva svojih roditelja, koje
će pripasti kralju.
15. Kraljevi savetnici koji su mu najbliži ali niži po
dostojanstvu moraju da budu brojni i da se uvek biraju
lsključivo među građanima. Tako će se iz svakog plemena
(pretpostavljajući da neće biti više od šest stotina ple-
mena) izabrati tri, četiri ili pet lica koja će zajedno sači-
njavati jedan deo kraljevog saveta; oni neće biti imeno-
vani doživotno, nego na tri, četiri ili, pet godina, tako da će
se svake godine ponovo birati jedna trećina, četvrtina ili
petina saveta. Prilikom ovog izbora ipak treba naročito
voditi računa da svako pleme dade bar jednog savetmka,
poznavaoca pravne nauke.
16. Izbor će vršiti sam kralj, koji će određivati vreme
u godini za izbor novih savetnika. Svako pleme moraće
tada predati kralju imena svih svojih članova koji su
napunili pedeset godma i koji su uredno istaknuti kao kan-
didati za ovaj položaj, između kojih će kralj izabrati
cnoga koga on hoće. One godine kad. pravnik iz jednog
plemena treba da zameni drugog pravnika, kralju će se
predati samo imena pravnika. Savetnici koji su bili odre-
đeno vreme na tome položaju ne mogu na njemu ostati
duže niti biti ponovo upisani u spisak kandidata nego tek
pošto protekne pet ili čak više godina. A razlog zbog koga
svake godme treba birati po jednog člana iz svakog ple-
mena je taj da savet ne bi sačinjavali čas neiskusne no-
vajlije, čas iskusni veterani: takav slučaj bio bi neizbežan
ako bi se jedni povlačili, a drugi ih smenjivali. Ali ako se
svake godine izabere jedan član iz svakog plemena,, tada
će novajldje sačinjavati samo petinu, četvrtinu ili najviše
trećinu saveta. Osim toga, ako kralj, sprečen nekim po-

37
slom ili iz bilo koga drugog razloga, nemadne vremena da
sam izvrši izbor, tada će sami savetnici izvršiti taj izbor
drugih članova, biranih privremeno, dok sam kralj ne
izabere druge ili potvrdi izbor izvršen od strane saveta.
17. Prva dužnost saveta je da čuva osnovna prava
države i da daje savet o državnim poslovima, tako da kralj
zna kakve odluke treba da donese koje se odnos'e na opšte
dobro. Prema tome, biće potrebno da kralju ne bude do-
pušteno da odlučuje o nekom državnom poslu a da pret-
hodno ne upozna mišljenje saveta. Ako savet nije jedno-
dušan, ako u njemu postoji više suprotnih mišljenja, čak
i pošto je o pitanju bilo raspravljano dva ili tri puta, tada
će biti potrebno, da se stvar ne bi odugovlačila, da se kralju
podnesu suprotna mišljenja, kako ćemo to objasniti u
odeljku 25 ove glave.
18. Osim toga, dužnost članova c-voga saveta biće da
obnaroduju kraljeva naređenja ili odluke, da se staraju o
izvršenju onoga što' se odnosi na državu i, najzad, da se
kao kraljevi zastupnici brinu za čitavu državnu upravu.
19. Građani. će imati pristupa kralju samo preko sa-
veta, a savetu će se podnositi sve molbe i zahtevi koji se
imaju predati kralju. Izaslanicima drugih država treba da
bude takođe dozvoljeno da razgovaraju s kraljem samo
posredstvom ovoga saveta. Savet će predavati kralju i pi-
sma koja mu budu upućivana ma sa koje strane. Jednom
rečju, pošto će se kralj smatrati dušom države, savet će
služiti toj duši u svojstvu spoljnih čula i tela; on će je
upoznavati sa stanjem u državi, pa će ona preko njega ra-
diti ono što bude smatrala da je najbolje za samu državu.
20. Briga o vaspitanju kraljeve dece takođe pada na
savet, kao i staranje za njih u slučaju da kralj umre
ostavljajući za naslednika dete ili dečaka. Ali da savet za
vreme trajanja tutorstva ipak ne bi bio bez kralja, trebaće
izabrati najstarijeg među plemićima u državi koji će za-
uzimati rhesto kralja dok zakonski naslednik ne postane
zreo da snosi teret vladavine.
21. Kandidati za položaj člana saveta treba da budu
samo oni koji poznaju sistem vladavine i njene osnove i
stanje ili položaj države čiji su podanici. Što se tiče onih
koji bi hteli da zauzmu mesto pravnika, oni treba da po-
znaju ne samo sistem vladavine i stanje države čiji su po-

38
danici nego i sistem drugih država s kojima se održava
ma kakav odnos. Na spisak kandidata stavljaće se samo
Ijudi koji su napunili pedest godina i koji nisu bili osuđi-
vani 'za delo zločina.
22. Odluku o državnim poslovima savet će donositi
samo ako su prisutni svi članovi. Ako neki od njih, usled
bolesti ili nekog drugog uzroka, ne može prisustvovati sed-
nicam,a, on mora poslati mesto sebe lice xz svog plemena
koje je već vršilo istu dužnost ili je stavljeno na spisak
kandidata. U slučaju da ovo lice tako ne postupi, pa je
savet zbog toga primoran da iz dana u dan odgađa rasprav-
ljanje o nekoj stvari, ono će biti kažnjeno osetnom g'lobom.
Sve ovo odnosi se, razume se, na slučaj kad se radi o stva-
rima koje se tiču či’tave države, kao što su rat ili mir, uki-
danje ili donošenje nekog zakona, trgovina itd. Ali akoi se
radi o stvarima koje se tiču samo jednog ili dva grada i o
običnim molbama i sličnim stvarima, dovoljno- je da je
prisutna većina saveta.
23. Da bi se u svemu održala jednakost među pleme-
nima i pravilan red u zasedanju, podnošenju predloga i
diskusijama, svako pleme će redom pretsedavati sednicama,
tako da ono koje je bilo prvo na jednoj sednici bude po-
slednje na narednoj. Među članovima istog p-lemena neka
pretsedava onaj koji prvi bude izabran.
24. Savet će se sazvati najmanje četiri puta godišnje
da bi mu ministri polagali ra-čuna o svom upravljanju dr-
žavom, da bi. se upoznao- sa stanjem državnih poslova, kao
i da bi video da li je potrebno donošenje neke nove odluke.
Naime, izgleda nemoguće da se tako veliki broj građana
neprekidno bavi državnim poslovima. Ali, s druge -strane,
pošto državni poslovi mo-raju da se o-dvijaju svojim tokom,
iz saveta treba izabrati pedeset ili više- članova ko-ji će
vršiti njegovu dužnost između zasedanja, a koji će se sa-
stajati -svaki dan u dvorani najbližoj kraljevom stanu da
bi svakodnevno vodili brigu o državnoj blagajni, grado-
vima, utvrđenjima, vaspitanju kraljevog sina i, najzad,
vršili sve već poibrojane dužnosti saveta, s tim izuzetkom
što neće moći da se bave nijednom novorn stvari o kojoj
još nije doneta nikakva odluka.
25. Kad se savet sastane, pre nego što bude podnet ma
kakav predlog, pet, šest ili više pravnika iz plemena koja

39
zauzimaju prva mesta na tome zasedanju posetiće kralja
i predati mu molbe i pisma koja su mu upućena, uipoznati
ga sa stanjem poslova i, najzad, čuti od njega šta im. nare-
đuje da predlože savetu. Posle toga, oni se vraćaju u .
savet, upoznaju ga s kraljevim naređenjima i prvi po rangu
savetnik otvara debatu o toj stvari. Ako nekim, članovima
izgleda da je stvar od izvesnog značaja, neće se odmah pri-
stupiti glasanju, nego će se glasanje odložiti koliko to- za-
hteva potreba same stvari. Savet će se, dakle, razići do ođre-
đenog roka, i za to vreme savetnici iz svakog plemena moći
će odvojeno raspravljati o stvari o kojoj je reč; pa ako im se
čini da je ova od velikog značaja, posavetovaće se s drugim
građanima koji su već vršili dužnost savetnika ili su kan-
didati za savet. Ako se u toku određenog vremena savet-
nici iz istog plemena nisu mogli međusobno složiti, to
pleme biće isključeno (jer svako pleme može dati samo
jedan glas). U protivnom slučaju, pravni stručnjak toga
plemena podnosi savetu mišljenje o kome su se sagiasili
svi članovi, \ tako redom sva ostala plemena. Ako većina,
pošto sasluša razloge u prilog svakog mišljenja, smatra
korisnim da se stvar ponovo ispita, savet će se opet razići
na izvesno vreme, u toku koga će svako pleme iziožiti svoje
konačno mišljenje. I tada će se konačno, pred čitavim sa-
vetom i pošto bude izvršeno glasanje, odbaciti svako miJ
šljenje za koje nije palo najmanje sto glasova. Svi pravni
stručnjaci koji budu prisutni u savetu izložiće kralju ostala
mišljenja i kralj će, pošto sasluša razloge svake strane,
izaibrati mišljenje koje mu se bude činilo najbolji'm. Tada.
pravnici odlaze od njega, vraćaju se u savet i tu čekaju
kralja da se pojavi u trenutku koji on sam izabere da bi
obavestio savet koje bi, mišljenje trebalo usvojiti, saopšta-
vajući mu i svoju odluku o tome šta treba da se uradi.
26. U cilju upravljanja pravosuđem biće obrazova
drugi savet, sastavljen od svih pravnika, čija će se dužnost
sastojati u rešavanju sporova i izricanju kazni zločincima,
s trm što će sve presude morati biti odobrene od strane svih
članova koji u to vreme zasedaju u velikom savetu, koji će
proveriti đa li su presude donete pravilno i nepristrasno.
Ako stranka koja je izgubila spor može dokazati da je -neki
od sudija primio mito od protivničke stranke, lli da postoji(
neki uzrok za međusobno prijateljstvo između sudije i pro-

40
tivnika. ili mržnja između njega i osuđene stranke ili, naj-
zađ, da je poeinjena neka nepravilnost u sudskom po-
stupku, spor će biti vraćen u stanje u kome se nalazio pre
presude.
Ali ovoga se možda ne bi mogli pridržavati oni koji
više1vole da krivicu optuženog u nekom krivičnom sporu
pre dokažu mučenjem nego činjenicama. Međutim, što se
mene tiče, ja ovde ne mogu zamisliti nikakav drugi sudski
postupak osim ovoga koji je u skladu s najboljim sistemom
upravljanja državom.
27. Biće potreban velik i neparan broj sudija, upravo
šezdeset i jedan ili najmanje pedeset i jedan. Svako pleme
biraće samo jednog, koji neće biti izabran doživotno, nego
će se svake godine izvestan broj od ovih povlačiti i zame-
njivati jednakim brojem sudija koje će izabrati druga ple-
mena, a koje su napunile četrdeset godina.
28. U ovom sudskom veću svaka presuda donosiće se
samo u prisustvu svih sudija. Ali ako jedan od njih, usled
bolesti ili drugog razloga, ne može duže vremena prisu-
stvovati u veću, na njegovo mesto biće izabran drugi su-
dija. Glasanje se neće vršiti javno, nego tajno, pomoću
kuglica.
29. Plate članova ovog veća i članova velikog saveta
padaće na prvom mestu na teret lica osuđenih na smrt.
a zatim na teret lica kažnjenih novčanom kaznom. Osim
toga, posle svake presude donete u građanskom sporu na-
plaćivaće se, na teret onoga koji izgubi spor, jedan deo
srazmeran ukupnoj vrednosti spora, i taj će deo ići u korist
oba veća.
30. U svakom gradu postojaće druga veća podređena
ovima. Njihovi članovi takođe se neće birati doživotno,
nego će se svake godine birati izvestan 'broj članova isklju-
čivo među plemenima koja stanuju u tome gradu. Ali nije
potrebno opširmje govoriti o ovome.
31. Vojska neće primati nikakvu platu za vreme mira;
ali za vreme rata, vojničke dnevnice primaće samo oni
građani koji žive od svakidanjeg rada. Što se tiče generala
i drugih zapovednika bataljona, oni ne mogu očekivati
nikakvu drugu korist od rata osim neprijateljskog plena.
32. Ako se stranac oženi kćerkom nekog građanina,
njegova deca smatraće se građanima i upisati u spisak

41
majčinog plemena. Što se tiče dece rođene i odgojene u
državi roditelja stranca, njima će se đozvoliti da po odre-
đenoj ceni kupe pravo građanstva od plemenskih starešina
i da se upišu u spisak njihovog plemena. Pa čak i kad bi
plemenske starešine, zbog svoje materijalne koristi, pri-
mile među svoje građane nekog stranca ispod zakonske
cene, otuda ne može nastati nikakva šteta za državu; na-
protiv, trebalo bi izmisliti sredstva za povećanje broja
građana i imati velik priliv stanovništva. Što se tiče lica
koja nisu upisana u spisak građana, pravično je, bar za
vreme rata, da svoj mirni privatni život otkupe radom ili
nekim porezom.
33. Izaslanici koji će se u mirno doba slati u druge
države radi zaključenja i očuvanja mira treba da budu
birani samo među plemićima, a njihovi troškovi podmiri-
vaće se iz državne blagajne, a ne iz kraljeve privatne
blagajne.
34. Lica koja posećuju dvor i čine kraljevu civilnu
kuću, a plaćena su iz njegove privatne blagajne, moraju
biti. iskijučena iz ministarskih i drugih državnih funkcija.
Izrično kažem lica koja kralj plaća iz svoje privatne bla-
gajne, da bih. ih izdvojio od njegove telesne straže. Jer ne
sme postojati nikakva druga telesna straža osim građana
toga grada koji na smenu čuvaju stražu pred kraljevim
vratima.
35. Rat će se voditi samo radi mira, tako da čim se rat
završi, ratno stanje mora da se okonča. Prema tome, kad
na osnovu ratnog prava budu zauzeti gradovi i zaključcn
mir posle pobede nad neprijateljem, te gradove ne "treba
da čuvaju nikakve posade. Neka se neprijatelju dozvoli da
ih otkupi po izvesnoj ceni posle zaključenja mira; ali ako
oni, zbog svog položaja, pretstavljaju stalni izvor straha
i bojazm, onda ih treba potpuno razoriti, a stanovnike pre-
seliti na drug'o mesto.
36. Kralju će biti zabranjeno da se oženi strankinjom;
njegova žena treba da bude neka rođaka ili sugrađanka,
ali pod uslovom da, ako se oženi nekom građankom, naj-
bliži ženini srodniici ne mogu zauzimati nikakav položaj
u državnoj upravi.
37. Država mora biti nedeljiva. Ako, dakle, kralj
imadne više dece, naslediće ga najstarije. Ne treba nipošto

42
dozvoliti da se država deli između njih niti da se preda
nepodeljena svima ili nekolicim njih, a još manje se sme
dozvoliti da se jedan deo države daje u miraz. Naime, ni
pod kojim uslovom ne sme se dopustiti da kćerke imaju
udela u nasleđivanju vrhovne državne vlasti.
38. Ako kralj umre bez muškog potomka, nasleđuje
ga najbliži srodnik, sem ako je oženjen strankinjom koju
neće da otera.
39. Što se tiče građana, očigledno je, prema odeljku 5
Treće glave, da je svaki od njih dužan da se pokorava.
svima kraljevim naređenjima- i odlukama objavljenim oct
strane velikog saveta (vidi o tome odeljak 18 i 19 ove
glave). Građanin je dužan da im se pokorava čak i ako
smatra da su te odluke besmislene, dok vlast ima pravo
da ga na to silom primora.
Takvi su osnovi monarhističke vladavine, i oni su
jedini na kojima ona mora da bude zasnovana ako se želi
da bude čvrsta, kako ćemo to pokazati u narednoj glavi.
40. Što se tiče religije, nikakvi hramovi ne treba da se
podižu na državni trošak niti treba donositi zakone o jav-
nom mnjenju, osim ako je ovo buntovničko i upereno pro-
tiv državnog poretka. Prema tome, oni kojima je dozvo-
ljeno javno ispovedanje religije neka podižu hram o svom
trošku, ako ga žele. Što se tiče kralja, on može imati u
svome dvoru sopstveni hram u kome će se vršiti obredi
vere kojoj pripada.

43
 GLAVA SEDMA

O monarhiji (nastavak)

1. Pošto sam objasnio temelje na kojima počiva mo

narhistička vladavina, nameravam da ovde izvesnim redom
navedem za to i đokaze. Pre svega, potrebno je napomenuti
da nije protivno iskustvu da zakoni budu tako čvrsto po-
stavljeni da ih ni sam kralj ne može ukinuti. Tako su
Persijanci imali običaj da svoje kraljeve obožavaju kao
bogove, međutim, ti kraljevi ipak nisu imali pravo da
opozivaju jedared donete zakone, kako se to jasno vidi iz
glave VI Danila; a koliko mi je poznato, monarh se nigde
ne bira sa neograničenim pravom, bez ikakvih određenih
uslova. Štaviše, tu nema ničega protivnog ni razumu m
neograničenom. pokoravanju koje se duguje vladaru; jer
osnovi kako državnih tako i kraljevih odluka moraju se
smatrati neprolaznim, tako da mu se njegovi ministri po-
koravaju u svem:u, čak i onda kad ne izvrše naređenje
koji bi im on izđao, ako bi ono bilo protivno osnovnim prin-
cipima državne vlasti. Ovo možemo lepo objasniti na Odise-
jevom primeru. Naime, njegovi drugovi, pošto su ga vezali
za jarbol broda, pokoravali su se njegovom naređenju i
onda kada su, dok je bio očaran pesmom Sirena, odbili da ga
odreše mada im je on to naređivao i pretio iin. A njegovoj
mudrosti se pripisuje da im se kasnije zahvalio što su se
pokorili njegovom prvom uputstvu. Poput Odiseja, kraljevi
obično postavljaju sudije da dele pravdu, bez ikakvog
obzira prema ličnosti čak i samog kralja, u slučaju da ovaj

44
na neki način naredi nešto što se po njihovom saznanju
protivi pozitivnom zakonu. Jer kraljevi msu bogovi, nego
ljudi, često očarani pesmom Sirena. Kad bi, đakle, sve za-
visilo od nepostojane volje jednog jedinog čoveka, ne bi
više bilo ničeg stalnog. Prema' tome, da.bi monarhistička
vladavina bila postojana, potrebno je da bude tako ure-
đena da se sve čini samo prema kraljevoj odluci, to jest da
sav zakon bude u izraženoj kraljevoj volji, što ne znači
da je svaka kraljeva volja zakon (vidi u vezi s ovim, ode-
ljak 3, 5 i 6 prethodne glave).
2. Zatim, treba napomenuti da, kad se postavljaju
temelji države, naročito treba obratiti pažnju na ljudske
strasti; jer nije dovoljno pokazati šta treba'činiti, nego pre
svega treba pokazati kako se može postići da ljudi, bez
obzira da li njima upravlja strast ili razum, uvek imaju
određena i utvrđena prava. Jer ako prava-države ili opšta
sloboda nemaju drugog oslonca osim slabe zakonske osno-
ve, ne samo da građani neće više imati nikakve bezbedno-
sti, kako smo to pokazali u odeljku 3 prethodne glave,
nego će i država otići u propast. A sigurno je da nema
bednijeg položaja od onoga u kome se nalazi neka sjajna
država čiji temelji počinju da popuštaju, sem ako' se ne
sruši od jednog jedinog udarca i ne padne u ropstvo, što
izgleda sasvim nemoguće. Stoga je bolje za podanike da
svoja prava u celosti prenesu na jednog čoveka nego da so
pogađaju o uslovima slobode, neizvesnim i besmislenim
ili potpuno beskorisnim, i da tako svojim potomcima utiru
put ka najsvirepijem ropstvu. Ali ako mi pođe za rukom
da pokažem da su osnovi monarhističke vladavine, kako
sam ih opisao u prethodnoj glavi, čvrsti i da se mogu sru-
šiti samo oružanom pobunom većine naroda, ako pokažem
da se takvim osnovima obezbeđuju mir i bezbednost kralja
i naroda, oslanjajući se u tom dokazivanju samo na opštu
ljudsku prirodu, tada niko neće moći posumnjati da su ti
temelji najbolji i pravi, kako to očigledno proističe iz
odeljka 9 Treće glave i odeljka 3 i 8 prethodne glave. Na~
stojaću da u najkraćim potezima pokažem. da je njihova
priroda takva.
3. Da je dužnost onoga koji drži vlast da uvek bude
upoznat sa stanjem i položajem države, da se brine za opšte
dobro i da čini ono što je korisno za najveći deo podanika,

45
to je načelo koje niko ne osporava. Ali kako jedan jeđini
čovek nije u stanju da sve vidi niti je uvek duševno pxi-
bran i raspoložen za razmišljanje, a kako ga, osim toga,
bolest, starost i drugi razlozi često sprečavaju da se bavi
državnim, poslovima, potrebno je da monarh ima savetnike
koji poznaju stanje poslova, pomažu kralju svojim savetima
i često rade mesto njega, tako da jedna jedina i ista duša
uvek upravlja državnom zajednicom.
4. Ali, pošto je Ijudska priroda tako stvorena da svaki
pojedinac s najvećom revnošću traži sopstvenu korist i
smatra najpravičnijim one zakone za koje misli da su po-
trebni radi čuvanja i povećanja njegovog imanja a brani
tuđi interes samo ukoliko veruje da samim tim obezbeđuje
svoj sopstveni, iz ovog sledi, da za kraljeve savetnike treba
birati takve ljude čiji posebni interesi zavise od opšteg
dobra i mira. Prema tome, ako se iz svakog staleža, odno-
sno građanske klase, izabere izvestan broj njihovih pre-
štavnika, jasno je da će za najveći deo podanika biti od
koristi ono što odluči većina u ovome skupu. Pa mada će
se u takvom skupu, sastavljenom od tako velikog broja
građana, nužno nalaziti i mnogi ljudi veoma skromne pa-
meti, ipak je izvesno da je svaki pojedinae uvek dovoljno
sposoban i dovoijno m:udar kad se rešava o poslovima ko-
iima se dugo i revnosno bavio. Zbog toga, ako se ne biraju
drugi članovi osim onih koji. su svoj posao časno vršili đo
pedesete godine, oni će biti dovoljno sposobni da daju
mišljenje o svojim poslovima, naročito ako im se da vre-
mena za razmišljanje u pitanjima od velikog značaja. Osim
toga, daleko smo od pomisli da se u nekom skupu, zbog
toga što se sastoji od malog broja članova, ne nalaze i
neznalice. Naprotiv, njega najvećim delom sačinjavaju.
takvi ljudi zbog toga što se svak trudi da ima za pristalice
priglupe ljude koji glasaju pod njegovim uticajemi, što se
ne dešava u velikim skupovima.
5. Uostalom, izvesno je da svak voli više da vlada negc
da podnosi nečiju vlast. Jer niko, kako kaže Salustije u pr-
vom govoru za Cezara, ne ustupa dobrovoljno vlast drugo-
me. Iz ovoga jasno proizlazi da cela zajednica ne bi nikada
prenela svoje pravo na nekolicinu ljudi ili na jednog jedinog
kad bi se mogla složiti sama sa sobom i kad se raspre, koje
najčešće razjedinjuju velike skupove, ne bi izrađale u po-

46
bune. Prema tome, zajednica slobodno prenosi na kralja'
samo onaj deo svog prava koji ne može neograničeno za-
držati u sopstvenim rukama, to jest okončavanje raspri i
brzo svršavanje poslova. Stoga se često dešava da se kralj
bira zbog rata, jer kralj zaista srećnije vodi rat; to je oči-
gledna besmislica, naročito stoga što se ljudi opredeljujrt
za robovanje u vreme mira da bi imali više sreće u ratu;
međutim, mir se jedva može zamisliti u državi u kojoj je
najviša vlast preneta na jednog čoveka jedino zbog rata i
u kojoj, prema tome, taj čovek može da pokaže vrednost
i značaj koji ima on sam u odnosu na ostale samo u vreme
rata, dok demokratija, naprotiv, ima tu dobru stranu što
se njena prednost ispoljava mnogo više u miru nego u
ratu. Ali ma koji bio razlog za izbor kralja, on ne može,
kako smo to rekli, da sam zna sve što je korisno za državu.
I zbog toga je potrebno, kako smo to pokazali u prethodnoj
glavi, da ima mnoge građane za savetmke. A kako' se ne
može zamisliti da u raspravljanju o nekoj stvari ma šta
izmakne pažnji tolikog broja ljudi, iz ovog sledi da se neće
naći nijedan savet zaista koristan po dobro naroda van
mišljenja iznetih u savetu i podnetih kralju. Prema tome,
pošto je dobro naroda najviši zakon ili kraljevo najviše
pravo, iz ovog sledi da je kraljevo pravo da među iznetim
mišljenjima izabere jedno, a ne da donosi odluku koja bi
bila protivna shvatanju čitavog saveta. (vidi odeljak 25
prethodne glave). Ali ako bi se kralju pođnosila bez izu-
zetka sva mišljenja izneta u savetu, moglo bi se desiti da
kralj uvek podržava male gradove koji imaju najmanji
broj glasova. Jer mada je jedmm zakonom saveta propi-
sano da se mišljenja podnose kralju bez naznačenja nji-
hovih autora, ipak se nikad neće moći sprečiti da ne izbije
u javnost čije je neko mišljenje. Stoga je nužno odrediti
da će mišljenje za koje nije palo najmanje sto glasova biti
bez važnosti, a izvesno je da će veliki, građovi najodlučnijs
braniti takav zakon.
6. Ovde bih, pored toga, mogao da ukažem na ostal
krupne prednosti takvog saveta, iako želim da budem kra-
tak. Ipak ću pomenuti jednu od njih koja izgleda da ie od
najvećeg značaja. Zaista je nemoguće dati jači potstrek
plemenitom nastojanju nego što je nada svakog pojedinca
da će se uspeti do najvišeg položaja. Jer siavoijublje je

47
jedan od glavnih pokretača ljudskog života, kako sam to
opširno prikazao u svojoj Etici.
7. Nesumnjivo je da najveći deo ovog saveta neće ni-
kada želeti da ratuje, nego će, naprotiv, uvek biti nadahnut
revnošću i ljubavlju prema miru. Naime,,osim toga što će
se zato izložiti večitom strahovanju da će, zajedno sa slo-
bodom, izgubiti svoje imanje, potrebno ie imati u vidu
činjenicu da rat zahteva nove izdatke koji mu se moraju
staviti na raspoloženje; dodajte ovome da će njihova đeca
i srodnici, koji se bave domaćim poslovima, biti prisilieni
da se u ratu late oružja i da idu u borbu, odakle neće moći
doneti kući ništa sem nenagrađenih ožiljaka ođ rana. Jer,
kako smo to rekli u odeljku 31 prethodne glave, vojska ne
sme da prima nikakvu platu, a zatim (ođeljak 10 iste
glave) nju će sačinjavati samo građani i mko drugi.
8. Drugi uslov od naročitog značaja za održavanje
mira i sloge je taj što nijedan građanin nema nepokretne
imovine (vidi odeljak 12 prethodne glave). Stoga rat za
sve piretstavlja gotovo istu opasnost: jer svi će se baviti
trgovinom radi zarade i jedni drugima će posuđivati novac,
osim ako se, kao nekada kod Atinjana, zakonom ne zabrani
svakom građaninu da pozajmljuje novac uz kamatu svima
onima koji niisu građani. Stoga će svi građani biti dužni
da se bave poslovima koji će biti međusobno povezani ili
koje će obavljati da bi unapredili opšte dobro. Iz ovog
siedi da će najveći deo sveta imati gotovo uvek samo jeđno
i. isto mišljenje u pogleđu zajedničkih poslova i načina kako
da se sačuva mir. Jer, kako smo rekli u odeljku 4 prethodne
glave, svak brani, tuđi interes samo toliko koliko mish da
tim obezbeđuje svoj sopstveni.
9. Ne može se sumnjati da će ikada ikome pasti na
pamet da poklonima podmiti ovaj savet. Naime, ako bi
nekom uspelo da od toliko velikog broja pridobije za svoju
stranu jednog ili dvojicu savetnika, time neće ništa postići.
Jer, kako smo rekli, mišljenje koje ne dobije najmanje
sto glasova biće ništavno.
10. A da se, pored toga, stalni članovi ovog saveta neće
rnoće svesti na manji broj, lako ćemo shvatiti ako imamo
u vidu prirodu ljudskih strasti. Na,im.e, svi su ljudi u naj-
većoj meri osetljivi prema slavoljublju, a nema čoveka
koga služi zdravlje a da se ne nada da će dočekati duboku

48
starost. A ako izračunamo broj onih koji su stvarno napu-
nili pedeset ili šezdeset godina i ako, osim toga, uzmemo
u obzir velik broj članova koji se biraju svake godine,
videćemo da među građanima koji nose oružje teško da ima
i jednog koji se čvrsto ne nada da će se uzdignuti do dosto-
janstva savetnika. I tako će zbog tog razloga svi koliko
god mognu braniti ovo pravo. Jer treba napomenuti da je
lako sprečiti korupciju, sem ako se ona ne uvlači malo-
pomalo. Ali, pošto se lakše može zamisliti i sa manje su-
revnjivosti postići da se u svakom plemenu izabere jedan
član saveta nego da se to pravo dozvoli malom broju ple-
mena ili da se isključi ovo ili ono pleme, iz toga sledi
(prema odeljku 15 prethodne glave) da će se broj savetnika
moći smanjiti samo ako se odjednom ukme jedna trećina,
četvrtina ili petina ovog skupa, a to je veoma krupna pro-
mena i, sledstveno tome, potpuno u opreci s opštom prak-
som. Osim toga, ne treba se plašiti oklevanja ili nemar-
nosti u izboru, pošto' u tom slučaju sam savet vrši dopunske
izbore (vidi odeljak 16 prethodne glave).
11. Kralj će, dakle, bilo da tako postupa usled straha
od naroda, ili što želi da pridobije najveći deo naoružanog
naroda ili što ga plemenita namera navodi da se stara za
opšte dobro, uvek potvrđivati mišljenje za koje je palo
najviše glasova, to jest (prema odeljku 5 prethodne glave)
ono što će biti najkorisnije za najveći deo države. Kad mu.
budu p'odneta različita mišljenja, on će se truditi da ih
uskladi, ako je to moguće, kako bi pridobio sve građane;
i on će tome težiti svim svojim silama, u miru kao i u ratu,
kako bi dokazao da su svi dobili tim što su snage svih ljudi
usretsređene u rukama jednog jedinog. I stoga će on tada
biti u najvećoj meri gospodar prava i vlasti kad se u istoj
tolikoj meri bude brinuo za opšte dobro naroda.
12. Ustvari, kralj ne može sam da obuzdava sve gra-
đane strahom, njegova moć, kao što smo rekli, oslanja se
na broj vojmka, a još više na njihovu hrabrost i odanost,
koja će ostati trajna među Ijudima sve dok ih ujedinjuje
neka potreba, bila ona poštena ili nečasna. Stoga se obično
dešava da kraljevi češće potstiču vojnike nego što ih obu-
zdavaju i da više prikrivaju njihove mane nego vrline; i naj
češće oni. odbacuju najbolje ljude, biraju dokoličare i raz-
vratnike, odhkuju ih, obasipaju novcem i milošću, rukuju

49
se s njima, dobacuju im poljupce, jednom rečju čine naj-
niže gadosti za ljubav vlasti. Zato, da bi kralj na prvom
mestu poklanjao pažnju građanima i da bi ovi uživali prava
koliko to zahtevaju društveno stanje i pravičnost, potrebno
je da se vojska sastoji samo od građana i da građani budu
njegovi savetnici. U protivnom slučaju građani su uopšte
pođjarmljeni i izloženi večitom ratu, dok se u isto vreme
stvara plaćenička vojska za koju je rat trgovački posao i
koja im(a najviše uticaja na stvaranje nesloge i pobuna.
13. Jasno je, kako prema odeljku 10 tako i prema
odeljku 9 ove glave, da kraljeve savetnike ne treba birati
doživotno, nego na tri, četiri ili najviše pet godina. Jer kad
bi bili birani doživotno, osim što bi se najveći deo građana
jedva mogao nadati toj časti, usled čega bi nastala veiika
nejednakost, a samim tim i zavist, stalno gunđanje i, najzad,.
pobune koje bi kraljevi, žudni vlasti, neminoivno iskoristili,
desilo bi se, osim toga, da bi savetnici, ne plašeći se više
svojih naslednika, stekli preveliku slobodu u svemu, i 'to
bez ikakvog protivljenja od strane kralja. Jer ukoliko više
budu omrznuti od građana, utoliko će se više pribijati uz
kralja i radije mu laskati. U svakom slučaju, razdoblje ođ
pet godina ne izgleda suviše dugo pošto u ovom vrernen-
skom razmaku ne izgleda uopšte moguće da se veliki deo
saveta (čak i ako je brojan) može potkupiti darovima ili
pridobiti prijateljskim vezama. Stoga će biti, najbolje ako-
se svake godine otpuste dva člana iz svakog pojedinog ple-
mena, koje ee zameniti dva nova člana (pretpostavljajući
da je iz svakog plemena uzeto pet savetnika), izuzev u onoj
godini kada se pravnik rz nekog plemena povlači i bira
novi na njegovo mesto.
14. Uostalom, nijedan kralj ne može očekivati veću
sopstvenu sigumost nego onaj koji vlada u državi kao što
je ova o kojoj govorimo. Jer osim toga što brzo' propada
onaj vladar čije dobro ne leži njegovim vojnicima na srcu,
izvesno je da kraljevima preti najveća opasnost od onih
koji su mu najbliži. Stoga, ukoliko su savetnici malobroj-
niji i, sledstveno tomp, uticajniji, utoliko je i za samog
kralja veća opasnost da njegovu vlast ne prenesu na nekog
drugog. Stvarno, ništa nije više uplašilo Davida nego to
što je njegov savetnik Ahitofel stao> na stranu Avesaioma.
Ovakav šlučaj se događa kad je sva vlast usretsređena u.

50
rukama jednog čoveka, jer ju je tada mnogo lakše preneti
s jednog na drugog. Tako su se nekada dva obična vojnika
poduhvatili da dovedu na presto cara, i to su i učinili (Tacit,
Istorija, knj. I). Ostavljam postrani smicalice i lukavstva
kojima se savetnici osiguravaju da ne padnu kao žrtva
zavisti kralja, koji je, prirođno, surevnjiv prema suviše
istaknutim ljudima; jer svakome ko je čitao istoriju pozna-
to je da je kraljevesavetnike najčešćeupropašćavalo'njiho-
vo preterano poverenje. Stoga je potrebno da budu mudri,
a ne verni, da bi se sačuvali. Ali, ako su savetnici isuviše
mnogobrojni a da bi se mogli složiti u istom zločinu i ako
su inače svi jednaki i ne vrše svoju dužnost duže od četiri
godine. oni više ne mogu da budu opasni za kralja, osim
ako ovaj ne pokuša da im oduzme slobodu i tim izazove
nezadovoljstvo svih građana. Jer, kako to vrlo umesno
primećuje Ant. Perezije, neograničena vlast je vrlo opasna
za vladara, vrlo mrska podanicima i protivna svima boži-
jim i ljudskim zakonima, kako to dokazuju bezbrojni
primeri.
15. Osim ovoga, u prethodnoj glavi izložio sarn đruge
osnovne uslove kojima se kralju osigurava bezbeđnost vla-
danja a građanima slobođa i mir, o čemu ću govoriti na ođ-
govarajućem mestu. Ali pre svega želeo sam da izložim
sve što se odnosi na vrhovni savet a što je od najveće
važnosti, dok ću ostalo izneti onim i'edom koji sam već
utvrdio.
16. Nesumnjivo je da su građani utoliko moćniji i stoga
nezavisniji ukoliko su im gradovi veći i bolje utvrđeni:
jer ukoliko je mesto njihovog boravišta sigurnije, utoliko
oni mogu da bolje brane svoju slobodu i da se manje plaše
spoljneg ili unutarnjeg nepnjatelja. A izvesno je da se
Ijudi utoliko prirodnije staraju za svoju bezbednost uko-
liko su moćniji po bogatstvu. U pogledu gradova kojima
je, radi njihovog opstanka, potrebna tuđa pomoć, oni ne-
maju jednako pravo kao sila koja ih štiti, nego su u svom
pravu onoliko zavisni koliko im je potrebna ta pomoć. U
Drugoj glavi pokazali smo da se pravo rnože definisati kao
stvarna moć.
17. Iz istog razloga jasnO' je da vojsku moraju sači-
njavati bez izuzetka građani, kako bi na taj način sačuvali
svoje pravo i osigurali svoju slobodu. Jer naoružan čovek

4* 51
je nezavisniji od nenaoružanog (vidi odeljak 12 ove glave);
a neograničeno prenose svoje pravo na jednog čoveka i
potpuno se prepuštaju njegovoj do'bronamernosti građani
koji mu predaju svoje oružje i povere zaštitu svojih gra-
gova. Uz ovo ide i Ijudska lakomost za kojom se u velikoj
meri povodi veema ljudi: naime, nemoguće je održavati
najamnieku vojsku bez velikih troškova, a građani jedva
mogu izdržati poreze koje zahteva izdržavanje mirnodopske
vojske. A svi oni koji su čitali istoriju, kako versku takO' i
svetovnu, znaju da nikoga koji upravlja vojskom, odnosno
komanduje njenim većim delom, ne treba, sem u slućaju
nužde, birati na duži period od godinu dana. Zdrav razum
nas uči da nema ničeg što bi bilo jasnije od ovog zaključka.
Jer očigledno je da se državna sila neograničeno poverava
onome kome se daje dovoljno vremena da stekne vojničku
slavu i da svoje ime uzdigne iznad kraljevog imena, da
vojsku veže za sebe laskanjem, darežljivošću i drugim smi-
calicama ko]ima se vojskovođe obično služe u težnji za
potčinjavanjem drugih i za sticanjem sopstvene vlasti.
Najzad, radi veće bezbednosti čitave države dodao sam i
uslov da se zapovednici vojske biraju između kraljevih
savetnika ili bivših savetnika, to jest među građanima koji
su dospeli u doba kad ljudi obično više vole ono što je
staro i sigurno nego ono što je novo i opasno,
18. Rekao sam da građani treba da budu podeljeni na
plemena i da u svakom plemenu treba izabrati jednak broj
savetnika, tako da veći gradovi imaju više savetnika, sraz-
merno broju stanovnika, i da mogu, kao što je pravično,
dati više glasova. Jer moć, a samim tim i pravo države,
treba da se ceni prema broju građana. A ja sam nisam
ubeđen da ima pogodnijeg sredstva da se održi ta jedna-
kost među građanima, koji su svi po prirodi tako stvoreni
da svaki voli da pripada svom plemenu i da se od drugih
razlikuje svojim poreklom.
19. Osim toga, u normalnom životu svak može za sebe
zahtevati i polagati pravo samo na zemljište i ono što ze-,
mljištu tako pripada da se ne može nikada ni sakriti ni
preneti tamo gde bi se htelo. Stoga zemljište i ono što mu
pripada pod uslovom koji smo naveli stoji pre svega pod
vlašću državne zajednice, to jest svih onih koji su udru-t
žili svoje snage, ili onoga kome su svi dali moć da štiti

52
njihova prava: sledstveno tome, zemljište i ono što je s njim
u vezi imaju za građane toliku vrednost koliko je potrebho
da bi mogli na njemu zasnovati svoje boravište 1 braniti
svoje opšte pravo, odnosno slobodu. Uostalom, u odeljku 8
ove glave ukazali smo na koristi koje iz ovoga moraju nu-
žno proisticati za državu.
20. Da bi građani bili jednaki koliko je to moguće, a
to je jedna od prvih potreba države, nikoga ne treba sma-
trati plemićima sem onih koji potiču od samog kralja. Ali
kad bi se svima ovim potomcima dozvolilo da se žene i
postanu ocevi porodice, tokom vremena broj plemića
znatno bi porastao i oni bi ne samo postali teret za kralja
i ostale građane nego i vanredno opasni. Jer ljudi koji žive
u dokolici najčešće misle na zlo. Zato se događa da su|
plemići veoma često' uzrok tome da su kraljevi skloni ratu,
jer kraljevi, okruženi plemićima, nalaze više mira i bez-
bednosti za vreme rata nego za vreme mira. Ali ostavljam
postrani ove pojedinosti jer su dovoljno poznate, kao i ono
što sam rekao u prethodnoj glavi od odeljka 15 do odeljka
27; jer glavne stvari u ovim odeljcima šu dokazane, a
ostatak je jasan sam po sebi.
21. Svakome su dovoljno poznata i načela da treba da
bude dovoljan broj sudija kako se najveći đeo njih ne bi
mogao podmititi poklonima nekog pojedinca, da oni vrše
glasanje ne javno, nego tajno i, najzad, da treba da buđu
plaćeni za vreme njihove službe. Ali običaj je svuda da
sudije primaju godišnju platu; stoga se dešava da se oni
ne žure mnogo da okončaju sporove, pa se tako parnice
često odugovlače u beskraj. Zatim, gde se konfiskacija
imovine vrši u korist kralja, tamo se često dešava da se u
izviđanju sudskih sporova ne vodi računa o pravu i istini,
nego o veličini nečijeg bogatstva; na sve strane su dostave,
dok su najbogatiji građani plen pljačkaša. To su teške i,
nepodnošljive stvari, koje opravdava ratna nevolja, ali koje
se nastavljaju i u vreme mira. Ali. kad se sudije postavijaju
na dve ili najviše tri godine, njihovu lakomost bar ubla-
žava strah od nasleđnika, a da i ne pominjem uslov da
sudije ne mogu rmati nepokretne imovine, nego da moraju,
posuđivati svoj novac sugrađanima, zbog čega su primo-
rani da se za njih više staraju nego da im nanose štetu,

53
pogotovu ako, kao što smo to već rekli, broj sudija bude
velik.
22. Rekli smo da vojska ne treba da dobija nikakvu
platu: jer glavna nagrada vojnog poziva je sloboda. U nor-
malnim uslovima svak se trudi koliko može da se brani
jedino radi slobode i ne očekuje nikakvu đrugu nagradu
za svoju ratničku vrlinu osim što će biti nezavisan. A u
građanskom životu sve građane treba posmatrati na tai
isti način, to jest kao ljude u normalnom životu, koji'vode
brigu samo o sebi i svom dobru, dok se ostali bore za takav
njihov život. Naprotiv, savetnici, sudije, pretori i drugi
više se bave tuđim nego sopstvenim poslovima, pa je stoga
pravično dati im platu za vreme službe. A to je i prirodno,
pošto ne može biti ništa časnije niti ima snažnijeg potsti-
caja za borbu do pobede nego što- je pomisao na slobodu.
Ali ako se, suprotno tome, vojnoj službi potčini samo jedan
deo građana, onda će zbog toga biti nužno da irn se odredi
izvesna plata. Zbog toga će kralj (kako smo to pokazali u
odeljku 12 ove glave) nužno morati da više nego ostalima
poklanja pažnju tim ljudima koji znaju samo da ratuju,
koji se za vreme mira, usled dokonosti, odaju korupciji j
koji, najzad, usled siromaštva, ne misle ni na što drugo ošim
na pljačku, građanske razdore i rat. Prema tome, možemo
tvrditi da je ovakva monarhija ustvari ratno stanje, gde
samo vojska uživa slobodu, dok su svi ostali robovi.
23. U pogleđu onoga što smo u odeljku 32 prethodne
glave rekli o strancima kojima treba dati, građanska prava,
mislim da je to samo po sebi jasno. Osim toga, smatram
da niko neće sumnjati da kraljevi najbliži srođnici treba
da se drže na pristojnom otstojanju od njegove ličnosti,
tako da im se ne poveravaju vojni, nego civilni poslovi,
kojima će oni sami steći priznanje, a državi pružiti mir,
Međutim, ove mere nisu izgledale dovoljno sigurne tur-
skim tiranima koji su po pravilu ubijali svu svoju braću.
Tome se ne treba čuditi: jer ukoliko je vrhovna državna
vlast neograničenije usretsređena u rukama jednog čoveka,
utoliko je lakše (kao što smo to pokazah primerom iz
odeljka 14 ove glave) tu vlast preneti na drugog. Ali mo-
narhistička vladavina onakva kakvu ovde zamišljamo, u
kojoj nema nijednog plaćenog vojnika, nesumnjivo će pru-

54
žiti kralju jemstvo sigurnosti na način o kome smo već
govorili.
24. Isto tako ne može postojati nikakva sumnja u po-
gledu onog- što smo rekli u o-deljcima 34 i 35 pretho-dne
glave. Sto se tiče načela da se kralj ne sme ženiti stran-
kinjom, njega je lako dokazati. Naime, po-red toga što se
dve države, mada su uje-dinjene u-govorom o savezu, uvek
nalaze u stanju neprijateljstva (prema odeljku 14 Treće
glave). treba se pre svega čuvati da rat ne plane zbog
kraljevih poro-dičnih stvari. A kako raspre i nesloge više
nastaju u -društvu kakvo- je brak i kako se sporovi između
dve države najčešće okončavaju ratom, iz ovog sledi da
je za državu veoma opasno da sklapa tesan savez s drugom
državom. U ovom pogledu nalazimo u Pismu jedan fatalan
primer. Posle smrti Solomuna, koji se bio oženio kćerko-m
egipatskog kralja, nje-gov sin Rovoain povede veoma ne-
srećan rat protiv Susaka, egipatskog kralja, koji ga pot-
puno pokori. Ženidba Luja XIV, kralja Francuske, kćer-
kom Filipa IV bila je takođe klica novog rata, a osirn ovih
istorija pruža i mnoge druge primere.
25. Pošto oblik države treba da ostane jeđan te isti,
sledstveno tome potrebno je da bude samo jedan kralj,
istog' pola, a vrhovna državna vlast tre-ba da bude nede-
ljiva. A to što smio rekli da bi, kralja po pravu trebalo da
nasleđuje njegov najstariji sin ili, ako nema -dece, najbliži
srodnik, jasno proizlazi kako iz odeljka 13 prethodne glave
tajco i iz činjenice što- bi izbor kralja, koji vrši narod, tre-
balo, ako je moguće, da ostane večit. Inače će se nemmovno
dešavati da će se vrhovna vlast često vraćati u ruke naroda,
što je potpuna, pa prema tome i krajnje opasna, promena.
Međutim, u velikoj zabludi su -oni koji tvrde da kralj, sa-
mim tim što je gospodar -države i što je drži na -osnovu
neograničenog prava, može da je preda kome ho-će i po
volji izabere svog naslednika, pa iz toga zaključuiu da je
kraljev sin po zakonu naslednik vrhovne državne vlasti.
Jer kraljeva volja ima zakonsku snagu samo dok on drži
balčak državnog mača; naime, vrhovno pravo je određeno
jedino posredstvom moći. Ustvari, kralj može da napusti
presto, ali ne može da ga prenese na drugog, osim s pnstan-
kom naroda, odnosno njegovog većeg dela. A da bi se ovo
bolje shvatilo, moramo napomenuti da su deca naslednici

55
roditelja ne na osnovu priroidnog, nego na osnovu građan-
skog prava; jer ako je svaki građanin gospodar izvesnih
do'bara, on je to jedino na osnovu državne sile. Stoga po
istoj sili i istom pravu zbog koga se dobrovoljni akt kojim
je pojedinac raspolagao svojpm imovinom priznaje valja-
nim, i volja zaveštaoca, čak i posle njegove smrti, ostaje
punovažna sve dok traje država; ovo je razlog zbog koga
u građanskom odnosu svak zadržava posle smrti isto pravo
koje je imao za vreme života, jer, kao što smo rekli, svak
je gospodar svoje imovine ne na osnovu sopstvene sile,
nego na osnovu državne sile, koja je večita. Međutim, što
se tiče kralja, stvar stoji sasvim drukčije. Jer kraljeva
volja je samo građansko pravo, a pojam kralja je istovetan
sa pojmom države. Stoga kad kralj umre, i država umre
u neku ruku, a građansko stanje vraća se u stanje prirod-
nih odnosa, pa se, sledstveno tome, vrhovna vlast vraća
narodu, koji zatoi može s pravom da donosi nove i ukida
stare zakone. Jasno je, dakle, da kralja s pravom nasleđuje
samo onaj koga hoće narod ili pak, 'ako' je država teokra-
tija, slična nekadašnjoj jevrejskoj, onaj koga je Bog
izabrao preko proroka. Mogli bismo doći do istih zaklju-
čaka držeći se načela da je kraljev mač ili njegovo pravo
ustvari volja samog naroda ili bar njegovog većeg dela,
kao što bi nas do toga zaključka mogla dovesti i čmjenica
da se ljuđi, obdareni raizumom, nikada ne odriču svog prava
u toj meri da prestanu da budu ljudi i da ih treba smjatrati
za stado. Ali izlišno je dalje raspravljati o ovome.
26. Uostalom, ni pravo ispovedanja vere, odnosno obo
žavanja Boga, niko ne može da prenese na drugog. Među-
tim, o ovome smo opširno raspravljali u dve poslednje
glave Teološko-politiekog traktata, tako da je suvišno da
to ovde ponavljamo. Mislim da sam tim dovoljno jasno
izložio, mada u nekoliko reči, glavne temelje najbolje
monarhističke vladavine. A ko god ih pažljivo razmotn,
videće njihovu tesnu međusobnu povezanost, odnosno
. usklađenost sa vrhovnom vlašću. Ostaje mi samo da upo-
zorim da sam stalno imao u vidu monarhističku vladavinu
koju je osnovao slobodan narod, kome jedino ti uslovi
praktično odgovaraju. Jer naro-d naviknut na drugi oblik
vladavine neće moći, bez velike opasnosti, da poruši po-
stavljene temelje i izmeni celo ustrojstvo države.

56
 27. Ovo što sam napisao možda će s potsmehom doee
kati oni koji kod prostog naroda zauzdavaju samo poroke
svojstvene svima smrtnicima, upravo reći će: kako prost
svet nije u stanju da se umpri, kako postaje strašan čim
prestane da se plaši, kako ume samo da ponizno roibuje ili
da drsko gospodari, kako mu je istina tuđa, kako mu nedo-
staje rasuđivanje itd. Međutim, priroda je jedna i opšta
svima. Ono što nas vara u ovom pogledu to' je moć i stepen
kulture. Stoga se dešava da, kad dva pojedinca počine isto
delo, mi često kažemo: ovorae je dozvoljeno, a onome za-
branjeno da tako postupi bez štetnih posledica; razlika nije
u delu, nego u onima koji ga vrše. Oholost je osobina vla-
stodržaca. Ljudi se ponose zbog počasti koja im se ukazuje
godinu dana; koliko li se tek ponose plemići koji streme
ka večitim častima! Ali njihova naduvenost ulepšana je
sjajemi, raskoši, rasipmštvom i porocima, koji čine izvestan
sklad; nju krasi neka vrsta učenog neznanja i otmene ru-
gobe, tako da poroci, koji su sramni i ružni kad se posma-
traju pojedinačno, kod njih postaju pristojni i časni u
očima neznalica i glupaka. Slažem se s tim da prost svet
mje u stanju da se umeri, da postaje strašan čim, prestane
da se plaši; jer ropstvo i sloboda ne mešaju se lako jedno
s drugim. Najzad, nije čudo da je istina tuđa prostom svetu
i da mu nedostaje rasuđivanje, jer se glavni državni poslovi
obavljaju bez njegovog znanja i jer je prinuđen da samo
nagađa o malom broju onih koji se od njega ne mogu pot-
puno zatajiti. Jer retka je sposobnost da se neko uzdrži
od donošenja svog suda o nekoj stvari. Najveća je, dakle,
nerazumnost kad se želi da se sve radi bez znanja građana
a da oni o tome ne donose pogrešan sud i da sve to pogre-
šno ne tumače. Jer kad bi prost svet bio u stanju da se
umeri, kad bi mogao da se uzdrži od donošenja suda o
onome što slabo' poiznaje i da pravilno oceni stvar na osrsovu
malog broja poznatih elemenata, tada bi on zaista bio do-
stojniji da vlada nego da se njime vlada. Ali, kao što smo
rekli, priroda svih ljudi je ista. Svi se ponose tim što
upravljaju, svi postaju strašni čim prestanu da se plaše,
a buntovni ili plašljivi ljudi svuda gaze istinu, naročito
tamo gde se, zato što je vlast u rukama jednog čoveka ili
malog broja njih, ide za tim da se gomilaju velika bogafe
stva, mesto da se teži istini 1 pravdi.

57
 28. Što se tiče plaćenih vojnika, poznato je da oni,
naviknuti na vojničku disciplinu i podnošenje hladnoće i
gladi, obično preziru građane kao gomilu nesposobnu da
im bude ravna u jurišanju na gradove ili u borbi na otvo-
renom polju. U očima svakog čoveka koji ima zdrav razum
ovo je uzrok propasti i slabosti. Naprotiv, svaki nepristra-
san posmatrač priznaće da je najtrajnija ona država koja
se zadovoljava branjenjem onoga što je stekla, ne žudeći
za tuđim posedima, i koja se stoga trudi svim sredstvima
da izbegne rat i sačuva mir.
29. Štaviše, priznajem da se namere takve države mogu.
teško prikriti. Ali svak će se složiti sa mnom da je bolje
da neprijatelji budu upoznati s poštenim namerama vhade
nego da se zlonamerne smicalice tirana kriju od građana.
Oni koji su u stanju da tajno raspravljaju o državnim po-
slovima, imajući isto tako neograničenu vlast, ti se ne
ograničavaju da neprijatelju postavljaju zamke za vreme
rata, nego i građanima za vreme mira. Niko ne može ospo-
ravati da je tajnost često potrebna u upravljanju; ali niko
ne može ni tvrditi da će država opstati ako tu tajnost pro-
tegne na sve. Poveriti državu jednom jedinom čoveku a
u istO' vreme sačuvati slobodu očigledno je nemoguće, pa je
prema tome nerazumno izlagati se najvećem zlu da i)i
se izbegla mala šteta. Međutim, oni koji žude za neogra-
ničenomi vlašću pevaju jednu istu pesmu: da je od bitnog
značaja za državu da se njeni poslovi obavljaju u tajnosti
i tome slično, što sve utoliko neosetljivije vodi u ropstvo
ukoliko je više prikriveno prividnom brigom za opšte
dobro.
30. Najzad, mada nijedna država, koliko mi je poznato,
nije bila osnovana pod uslovima koje sam pomenuo, mogao
bih ipak ukazati i na osnovu iskustva, ako se razmotre
uzroci koji čuvaju civilizovanu državu i oni koji je ruše, da
je ovaj oblik monarhističke vladavine najbolji od svih koji
se mogu zamisliti. Međutim, plašim se da bih, opširno izla-
žući to dokazivanje, mogao biti prilično dosadan čitaoou. Ali
ne mogu da ćutke pređem preko jednog primera koji mi iz-
gleda vredan da se na njega potsetimo: misliml na državu
Aragonaca, koji su, ispunjeni izvanrednom odanošću svo-
jim kraljevima, umeli da sa podjednakom postojanošću
sačuvaju netaknute svoje nacionalne zakone. Čim su ski-

58
nuli jaram Mavara. rešiše da izaberu kralja. Ali ne mo-
gavši se složiti o uslovima izbora, oni odlueiše da uipitaju
za savet rimskog prvosveštenika. Ovaj, pokazavši se tom
prilikom kao pravi Hristov namesnik, ukori ih što se slabo
koriste primerom Jevreja i što uporno žele da izaberu
kralja; ali, ako ostaju pri svojoj odluci, dade im savet đa
izaberu kralja tek pošto' budu prethodno doneh zakone,
pravične i u punom sklađu s karakterom naroda, a naro-
'čito im preporuči da stvore vrhovni savet kao protivtežu
kraljevskoj moći, koji bi, slično kao efori u Lakedemoniji,
imao neograničeno pravo da rešava sporove koji nastanu
između kralja i građana. Sledeei savet prvosveštenika, oni
donesoše zakone koji su im se činili najpravičniji, a za
njihovog tumača, to- jest za vrhovnog sudiju, postaviše ne
kralja, nego savet koji nazvaše Savet sedamnaestorice, čiji
se pretsednik zove Pravda. Tako, dakle, Pravda i Sedam-
naestorica, izabram doživotno ne glasanjem, nego kockom,
imaju neograničeno pravo da preinačavaju i poništavaju
sve presude donete protiv nekog građanina od strane dru-
gih sudova, građanskih ili crkvenih, ili čak od strane
samog kralja, tako da je svaki građanin imao pravo da
lzvede pred sud i samog kralja. Osim toga, Sedamnaesto-
rica su nekada imali pravo da izaberu kralja i da ga ’iše
vlasti. Ali posle mnogo godina kralj Don Pedro, nazvan
Bodež, pomoću intriga, podmićivanja, obećanja i svako-
vrsnih smicalica konačno uspe da to pravo ukme (pošto
je, čim je postigao što je tražio, bodežom sebi otsekao ruku
pred gomilom ili bar, u što mi je lakše verovati, ranio se
u ruku govoreći da je trebalo da se prolije kraljevska krv
da bi podanici imali pravo da izaberu kralja). Pa ipak
Aragonci ne popustiše bez uslova: oni zadržaše pravo da
se late oružja protiv svakog nasilja od strane onoga koji
bi hteo da se dokopa vlasti na njihovu štetu, čak i protiv
kralja i kneza prestolonaslednika ako bi zloupotrebio vlast.
Ovim uslovom oni su ustvari manje ukinuli nego ispravili
ranije pravo; jer, kako smo to pokazali u odeijku 5 1 3
Četvrte glave, kralj se može lišiti moći upravljanja ne
u ime građanskog, nego u ime ratnog prava, odnosno poda-
nici imaju pravo da njegovu silu suzbiju silom. Osim ovog
uslova, oni postave i druge uslove koji nemaju veze
s našim predmetom. Ovi propisi, doneti saglasnošću svih,

59
održali su se neverovatno dugo vremena, pri čemu su
ih uvek poštovali kraljevi odani podanicima, kao i po-
danici odani kraljevima. Ali pošto je presto nasleđem pri-
pao Ferđinandu Kastiljskom, koji se prvi nazvao katoličkrm
kraljem, ta sloboda Aragonaca poče da biva mrska
Kastiljcima, koji stoga ne prestadoše da navaljuju na
Ferdinanda da je ukine. Ali ovaj, još nenav'iknut na
neograničenu vlast i ne usuđujući se da to pokuša, ovako
im ođgovori: Dobio scrm aragonsko kraljevstvo pod uslo-
vima koji su vam poznati, svečano se zaklevši da ću ih
poštovati, a nije čovečno pogaziti datu reč; osim toga,
moje je mišljenje da će mi presto biti siguran samo
dok bude postojala jednaka bezbednost za kralja i njegove
podanike, tako da ni kralj ne odnese prevagu nad poda-
nicima ni podanici nad kraljem; jer ako jedna od ovih
dveju strana postane moćnija, slabija će se ne samo truditi
da povrati pređašnju jednakost nego će se, iz želje za
osvetom zbog pretrpljene štete, okrenuti protiv druge, što
će imati za posledicu propast jedne ili druge, a možda i
obeju. Ne bih se mogao dovoljno načuditi ovim mudrim
rečima da ih je izgovorio kralj naviknut da zapoveda ro-
bovima, a ne slobodnim Ijudima. Posle Ferdinanda Ara-
gonci sačuvaše svoju slobodu, ne više, istina, na osnovu
prava, nego dobrom voljom moćnijih kraljeva, sve do
Filipa II, koji ih potlači ne manje svirepo i s više uspeha
nego Ujedinjene Pokrajine. Pa iako^ izgleda da je Filip III
sve vratio u pređašnje stanje, istina je da Aragonci, naj-
većim delom udvarajući se vlasti (jer, kako kaže poslovica,
ludo je nasrtati, na mamuzu) a ostali iz straha, sačuvaše
samo pnvidna iimena i besadržajne oblike slobode.
31. Stoga zakljuoujemo da narod može sačuvati pod
kraljem prilično široku slobodu ako nađe načina da kra-
ljevoj moći određuje granice jedino moć naroda i da je
podržava sam narod. Ovo je jedino pravilo koga sam, se
držao postavljajući temelje na kojima treba da počiva
monarhistička vladavina.

60
 GLAVA OSMA

O aristokratiji

1. Dosada sam, govorio o monarhiji. A sada ću reći na

koji način trefoa organizovati aristokratsku vladavinu da
bi mogla trajno da se održi.
Pod aristokratskom vlašću podrazumevam onu koju
ne drži jedan eovek, nego izvestan broj građana izaforanih
u narodu, koje ću ubuduće zvati patricijima. Kažem
izrično koju drži izvestan broj izabranih građana. Jer
glavna razlika između demokratske i aristokratske vlasti
je ta što u aristokratskoj vlasti pravo upravljanja zavisi
samo od izbora, dok u demokratiji ono zavisi (kako ću to
pokazati na odgovarajućem mestu) ili od prava stečenog
rođenjem ili od sticaja prilika; pa prema tome, čak i kad
bi svi građam u đržavi bili primljeni među patricije, po-
što to pravo nije nasledno niti se prenosi na druge na
osnovu nekog opšteg zakona, država bi pri svemu tome'
bila aristokratska, i to zato što se niko ne bi primao među
patricije osim na osnovu naročitog izbora. A. ako pretpo-
stavite da postoje samo dva patricija, jedan će se truditi
da bude moćniji od drugog, i država će biti lzložena opa-
snosti usled prevelike moći svakoga od njih da se podeli
na dve stranke, odnosno na tri, četiri ili pet stranaka, ako
je vlast u rukama trojice, četvorice ili petorice patricija.
Stranke će, naprotiv, biti utoliko slabije ukoliko vlast bude
prenesena na veći broj ljudi. Iz ovog sledi da u aristo-
kratskoj državi, da bi ova bila trajna, broj patricija

61
treba da bude sveden na najmanji broj, vodeći pri tome
nužno raeuna o veličini države.
2. Pretpostavnmo da je za državu srednje veiičine do-
voljno da ima sto istaknutih ljudi kojima je poverena naj-
viša vlast i kojima, prema tome, pripada pravo da izaberu
svoje kolege patricije kad neki od ranije izabranih umre.
Jasno je da će se ti ljudi truditi svima snlama da ih naslede
njihova deca ili srodnici, tako da će najviša vlast uvek
ostati u rukama onih koje je sudbina učinila sinovima ili
rođacima patncija. A kako među sto ljudi koje sudbina
uzdigne do počasnih zvanja postoje jedva samo trojica
koji se odlikuju znanjem i darovitošću i uživaju izvestan
ugled, dogodiće se da će stvarnu vlast nad državom imati
ne njih stotina, nego samo dvojica ili trojica koji se naj-
više ističu snagom svoga duha, a svaki koji sa lakoćom
druge vodi za sobom nastojaće, po sklonosti Ijudske pri-
rode, da sebi prokrči put do monarhije. Prema tome, u
državi koja s oibzirom na svoju veličinu zahteva najmanje
sto istaknutih ljudi treba, ako pravilno računamio, da se
vlast raspodeli na najmanje pet hiljada patricija. Jer na
ovaj način nikada se neće desiti da se ne nađe sto ljudi
koji se odlikuju umnom snagom, pretpostavljajući da će
se među pedeset lica koja žude za visokim zvanjima i do-
biju ih naći uvek jedan koji će biti ravan najboijima, po-
red ostalih koji nastoje da im budu jednaki po sposobno-
stima i koji su stoga isto tako dostojni da vladaju.
3. Patnciji su obično građani jednog istog grada koji
je sedište čitave države, tako da se država ili republika
naziva po njegovom imenu, kao što je to nekada bio slu-
čaj sa Rimom, a sada sa Venecijom, Đenovom itd. Ali,
holandska država nosi ime čitave jedne pokrajine, zbog
čega dolazi do toga da građani ove države uživaju i veću
sloibodu.
Međutim, pre nego što mognemo odrediti osnovne
uslove aristokratske vladavine, potrebno je da pokažemo
nesumnjivo ogromnu razliku koja postoji iizmeđu vlasti
poverene jednom jedinom čoveku i vlasti koja se naiazi
u rukama dovoljno velikog sabora. Pre^svega, moć jednog
čoveka (kako smo to rekli u odeljku 5 Seste glave) daleko
je nesrazmerna teretu čitave države, dok, s druge strane,
očigledno to niko ne može reći i za dovoljno veliki sabor;

62
jer onaj koji priznaje da je taj skup đovoljno velik, saraim
tim se saglašava da je on u stanju da snosi teret države.
Prema tome, dok su kralju uvek potrebni savetnici, saboru
kao što je ovaj oni nisu ni najmanje potrebni. Zatiin su
kraljevi smrtni, dok su skupovi, naprotiv, večiti, pa prema.
tome, pošto je državna vlast jedared bila predata dovoljno
velikom skupu, ona se nikad više ne vraća narodu, što se
ne dešava u monarhističkoj vladavmi, kao što smo to po-
kazali u odeijku 25 prethodne glave. Treće, kraljeva vlast
je često nestalna zbog njegove maloletnosti, bolesti, staro-
sti i drugih uzroka[ suprotno tome, vlast skupštine uvek
ostaje jedna i ista. Četvrto, volja jednog jedinog čoveka je
veoma promenljiva i nepostojana; zbog toga je u monar-
hističkoj državi zaista celokupno pravo svedeno na kra-
Ijevu volju (kao što smo to rekli u odeljku 1 prethodne
glave). Ali dok svaka kraljeva želja ne treba da bude isto
što i pravo, to se ne može reći i za dovoljno veliku skup-
štinu. Pošto takva skupština (kao što smo to maločas
pokazali) ustvari nema potrebe ni za kakvim savetnicima,
iz ovoga nužno sledi da je svaka njena jasno određena
odluka isto' što i zakon. Iz ovog zaključujem da je vlast
poverena dovoljno brojnom skupu neograničena vlast ili
bar najbliža neograničenoj; jer ako postoji neograničena
vlast, to je ona koja se nalazi u rukama čitavog naroda.
4. Međutim, samim tim što se vlast u aristokratskoj
državi nikada ne vraća narodu (kao što je upravo obja-
šnjeno) i što narod nema savetodavni glas, nego je svaka
odluka patricislkog sabora isključivo njegovo pravo, ta
vlast mora se smatrati kao potpuno neograničena. Sled-
stveno tome, sami osnovi takve vlasti moraju počivati na
volji i miLŠljenju pomenutog skupa, a ne na budnoj svesti
naroda, pošto ovaj nema ni savetođavnog glasa ni prava da
glasa. Zato je jedini razlog što aristokratija u praksi nije
neograničena taj što se vlastodršci plaše naroda,. koji zbog
toga poseduje izvesnu slobodu, koju ipak sebi osigurava i
zadržava prećutno, a ne nekim izričitim zakonom.
5. Očigledno je, dakle, da je najbolji mogući oblik ari-
stokratske vlađavine taj da ona bude što bliža neograni-
čenoj vladavini, to jest da narod za nju bude najmanji
mogući uzrok straha i da mu se da samo ona sl.oboda koja
nužno proističe1iz državnog ustava, koji stoga pretstavlja

63-
ne toliko pravo naroda koliko celokupne državne vlasti,
koju drže i brane jedino patriciji kao svoju sopstvenu. Na-
ime, na ovaj način praksa će biti u najvećoj meri u skladu
s teorijom, kako to proizlazi iz prethodnog stava, a stvar
je i inače očigledna sama po sebi: jer nema sumnje da će
vlast biti utoliko manje u rukama patricija'ukoliko prost
narod bude za sebe tražio' više prava, kako se to dešava
u Donjoj Nemačkoj u zanatskim esnafima, koji se na nji-
hovom jeziku zovu gilden.
6. Ne treba se plašiti zbog toga što će vlast neograni-
čeno pripadati skupu patricija da za prost svet postoji opa-
sno'st da padne u beznadežno ropstvo. Jer volju dovoljno
brojnog skupa određuje više razum nego strast. Pošto strast
uvek vuče ljude u suprotnim pravcima, jedmo želja za po-
štenim stvarima ili bar za stvarima koje imaju izgled če-
stitosti sjedinjuje ih u istom mišljenju.
7. U poštavljanju temelja aristokratske vladavine
bitno je, dakle, da se oni zasnivaju jedino na volji i moći
najviše skupštine, tako da ova bude što je više moguće
nezavisna i da ne bude u opasnosti da se plaši naroda. Da
bismo odredili te temelje, koji, kažem, treba da se zasni-
vaju jedino na volji i moći skupštine, pogledajmo koji su
uslovi mira svojstveni monarhiji, a koji su nepodesni za
ovaj oblik vladavine. Naime, ako uspemo da ih zamenimo
istim uslovima prikladnim aristokratskom uređenju, svi
uzroci pobune biće otklonjeni i imaćemo vladavinu gde
bezbednost neće biti manja nego u monarhističkoj viada-i
vini. Ona će čak biti utoiiko veća a opšte stanje države
utoliko bolje ukoliko je ova bliža neograničenoj vladavini
nego monarhija, i to bez štete po mir i slobodu (vidi ode-
ljak 3 i 6 ove 'glave). Jer što je veće pravo najviše vlasti,
tim više se oblik države slaže sa zahtevom zdravog razuma
(prema odeljku 5 Treće glave), pa je, sledstveno tome,
podesniji za očuvanje mira i slobode. Razmiotrimo, dakle,
pitanja o kojima smo raspravljali u Šestoj glavi, ode-
ljak 9, da bismo odbacili ono što je nepodesno za ovaj oblik
vladavine i ispitali ono' što je s njim u skladu.
8. Prvo, miko ne može sumnjati da je potrebno osnivati
i utvrđivati jedan ili više gradova. Ali naročito je po-
trebno utvrditi grad koji je sedište države, a takođe i gra-
dove na njenim granicama. Jer jasno je da grad koji je

64
glava države i koji ima najviše pravo treba da bude moć-
niji od svih ostalih. Inače je potpuno suvišno u; ovom
obliku vladavine deliti sve stanovnike na plemena.
9. U pogledu vojske, jpošto u aristokratskoj državi treb
tražiti jednakost ne među svima građanima, nego samo
među patricijima, a naročito stoga. što je moć patricija
veća negO' moć prostog naroda, jasno je da se vojska, obra-
zovana jedino od građana, isključujući strance, ne zasniva
na zakonima niti na osnovnim pravima ove vlasti. Ali pre
svega nužno je da se niko ne prima među patricije ako ne
poznaje savršeno vojnu veštinu. Ustvari, besmisleno je,
kao što neki žele, da građani budu van vojne obaveze. Jer
osim toga što vojnička plata koja se daje građanima ostaje
u njihovoj državi, nasuprot tome za državu je potpuno
izgubljeno ono što se plaća stranom vojniku: a posledica
toga je slabljenje državne snage u najvećoj meri. Jer izve-
sno je ida se s naročitom hrabrošću bore oni koji se bore
za svoje oltare i svoja ognjišta. Stoga je očigledno da su
u ne manjoj zabludi oni koji smatraju da vojni zapoved-
mci, tribuni, centurioni itd. treba da se biraju samo među
patricijima. Jer s kakvom će se hrabrošću boriti vojnici
lišeni svake nade u slavu i čast? S druge strane, zabraniti
patricijima cla vrbuju strane vojnike kad to zahtevaju
okolnosti, bilo radi njihove sopstvene odbrane i ugušenja
pobuna bilo iz ma kog drugog razloga, u isto vreme je ne-
smotreno, a bilo bi protivno i najvišem pravu patricija, o
čemu vidi odeljke 3, 4 i 5 ove glave. Uostalom, zapoved-
nik jedne armije ili čitave vojske treba da se bira samo
za vreme rata i jedino između patricija; a on treba da vrši
zapovedništvo najviše godinu dana, s tim što mu se ono
ne može ni produžiti niti će mioći da kasnije bude ponovo
biran. Ovaj zakon je nužan kako u monarhiji tako u naj-
većoj meri i u državi kojoj je reč. Jer mada je mnogo
lakše, kako smo to gore rekii, preneti vlast sa jednog čo-
veka na drugog nego sa slobodne skupštine na jednog čo-
veka, ipak se često dešava da patricije često tlače njihovi
generali, i to uz najveću štetu za državu. Stoga kad se
emeni monarh, to je samo promena tiranina, a ne oblika
vladavine. Međutim, ovo :se ne može desiti u aristokrat-
skoj vladavmi bez rušenja oblika vladavine i propasti naj-
boljih građana. Rim je o ovom dao najžalosnije primere.

5 Spinoza: P olitičk i traktat 65

 S druge strane, razlog zbog koga u monarhiji, kao što
smo rekli. vojska treba da služi bez ikakve plate nema
svoje opravdanje u aristokratskoj državi. Jer budući da su
građani isključeni iz savetodavnih tela i lišeni prava glasa,
treba ih smatrati strancima, pa stoga uslovi njihovog uzi-
manja u vojsku ne treba đa budu manje povoljni od uslova
za strance. A ovde se ne treba plašiti toga da bi se oni
pretpostavljali ostalim patricijima. Zatim će biti pametno,
da bi se izbeglo da svak, po običaju, donosi pristrasan sud.
0 svojim delima, da patriciji odrede utvrđenu platu v oj-
nicima za njihovu službu.
10. Iz istog razloga zbog koga su svi podanici, izuzev
patricija, u položaju stranaca, njive, kuće i čitavo zemlji-
šte ne mogu, bez velike opasnosti po državu, ostati opšta
svojina i lznajmljivati se stanovnicima uz godišnju za-
kupninu. Naime, svi podanici. koji nemaju nikakvog udela
u upravljanju državom lako bi napustili gradove u slučaju
nesreće ako bi im se dopustilo da dobra koja poseđuju
nose kamo hoće. Stoga se u ovakvoj državi zemlja i po-
sedi ne smeju. iznajmljivati podanicima, nego ih treba pro^
davati, ali pod uslovom da svake godine plaćaju državnoj
blagajni određen deo žetve itd., kako se to radi u Ho-
landiji.
11. Pošto sam ovo razmotrio, prelazim na temelje na
kojima treba da počiva i da bude zasnovana vrhovna skup-
ština. U odeljku 2 ove glave pokazali smo da broj članova
ove skupštine treba da iznosi otprilike pet hiljada za
državu srednje veličine, pa se prema tome treba postarati
da ovaj broj, mesto da postepeno opada, raste srazmerno
porastu države; a zatim je potrebno podesiti da se među
patricijima, koliko je moguće, održi jednakost, kao i da
se u skupštini poslovi brzo svršavaju rukovodeći se pri
tome opštim dobrom i, najzad, da moć patncija ili skup-
štine bude veća nego moć naroda, ali tako da pri tome
narod zbog toga ne trpi nikakvu štetu.
12. Međutim, zavist stvara najveću teškoću u posti-
zanju prve od ovih svrha. Jer ljudi su, kako smo to rekli,
po prirodi neprijatelji, tako da, ma kako se oni udruživali
1 bili među sobom povezani zakonima, oni ipak ostaju ona-
kvi kakvim ih je priroda stvorila. A to je ono što, mislim,
objašnjava zašto se demokratske vladavine pretvaraju u

66
aristokratske, a aristokratije u monarhističke države. Jer
ja sam potpuno ubeđen da je većina aristokratskih vlađa-
vina ranije bila demokratska, pošto je veći deo naroda,
tražeći nove tentorije, našao ih i obrađivao zadržavajući
za sebe pravo vladanja i ne želeći da tu vlast ustupi dru-
gome. Ali mada svak srnatra pravičnim da prema svom su-
seđu ima isto pravo koje ovaj ima prema njemu, on ipak
ne smatra pravičnim da stranci, koji su se u velikom broju
naselili u zemlji, imaju pravo jednako njihovom u državi
koju su om osnovali za sebe, s velikim trudom i po cenu
krvi. A i sami stranci, koji nisu đošli da uzmu učešća u
državnim poslovima, nego da bi se bavili svojim privatnim
poslovima, priznaju svoju nejednakost i misle da im se
dovoljno daje ako im se samo dozvoli da svoje poslove
obavljaju u bezibednosti. Međutim, stanovništvo države
povećava se prilivom stranaca, koji malo-pomalo prihva-
taju narodne običaje, sve dok se konačno ne raspoznaju
samo po toj razlici što nemaju pravo na državnu službu.
A dok broj stranaca raste iz dana u dan, broj građana,
naprotiv, smanjuje se iz mnogi'h uzroka. Pri tome porodice
često izumiru; jedni građani su zbog prestupa isključeni
iz javnih poslova, đok većina njih, zauzeta svojom brigom.
ne mari za teškoće države; međutim, oni koji su uticajni
brinu se samo za to kako da sebi obezbede vlast; i tako
malo-pomalo vlast se svodi n a ,nekolicinu, dok na kraju
zbog stranačkih sukoba ne pređe na jednog jedinog. Ovim
uzrocima mogli bismo dodati i mnoge druge koji ruše vla-
davine ove vrste; ali pošto su oni dovoljno poznati, prela-
zim preko njih da bih po jednom određenom redu izložio
zakone kojima treba da se održava vladavina o kojoj
raspravljamo.
13. Prvi od tih zakona određivaće odnos između broj
patricija i ukupnog stanovništva države. Taj odnos (prema
odeljku 1 ove glave) treba da bude takav da se broj patri-
cija povećava srazmerno porastu stanovništva. A taj odnos
mora biti (prema onome što smo rekli u odeljku 2 ove
glave) jedan prema pedeset, to jest da broj patricija ne
bude nikada nesrazmeran prema broju građana. Naime,
broj patricija (prema odeljku 1 ove glave) mogao' bi da
bude mnogo veći a da se ne izmeni oblik države. Međutim,
opasno je kađ je njihov broj mali. A na koji se načm treba

5* 6T
p o sta ra ti da se taj zak on ne krši, p ok a z a ću u sk oro na o d -
gov araju G em m estu .
14. Patriciji se biraju samo u određenim porodicama
i na određenim mestima. Ali bilo bi opasno ako b i se to
izrično odredilo zakonom. Jer, osim toga što porođice često
izumiru i što uvek nastaje sramota za porodice koje se
isključe iz ovog izbora, takođe je protivno obliku ove vla-
davine da patricisko dostojanstvo bude nasledno (prema
odeljku 1 ove glave). Međutim, iz ovog razloga ova vlada-
vina više liči na demokratiju kakvu smo opisali u odel]u 12
ove glave, u kojoj je vlast u rukama veoma malog broja
građana. Ali, s druge strane, nastojanje dasepatriciji sprečo
da izaberu svoje sinove i srodnike kako bi vlast ostala u
rukama nekoliko porodica, nemoguće je, pa čak i besmi-
sleno, kako ću to pokazati u odelju 39 ove glave. Ali ako
oni ne dobiju tu povlasticu posebnim zakonom i ako ostali
građani nisu isključeni (oni koji su rođeni u državi, koji
govore njenim jezikom, koji nisu oženjeni strankinjama,
koji nisu nečasni i, najzad, koji msu sluge niti zarađuju
za život baveći se nekim ponižavajućim poslom, među koje
ubrajam trgovce vinom i pivom), država će ipak zađržati
oblik vladavine i uvek će se sačuvati odnos između patri-
cija i naroda.
15. Osim toga, ako se zakonom ođredi da se niko neće
birati pre izvesnog doba, nikada se neće desiti da vlast bude
usretsređena u malom broju porodica. Potrebno je, dakle,
zakonom zabraniti da se niko ne unosi u spisak lica koja
se mogu birati ko nije napunio trideset godma.
16. Treće, potrebno je odrediti da se svi patriciji mo-
raju sastajati u određeno vreme i u određenom kraju grada,
i da će svaki otsutni koji ne bude sprečen bolešću ili nekim
državnim poslom biti kažnjen osetnom novčanom kaznom.
Jer, kad ne bi bilo tako, većina bi njih zanemarila državne
poslove, baveći se svojim privatnim. l
17. Dužnost ove skupštine je da đonosi zakone i ukida
5h, da bira patricije i sve državne službenike. Zaista je
nemoguće da telo koje drži, kao skupština o kojoj je reč,
, najviše pravo, preda bilo kome vlast da donosi zakone iii
da ih ukida a da smesta ne napusti svoje pravo i preda
ga u ruke onome kome daje tu vlast; jer imati bar iedan
jedini dan vlast donošenja lli ukidanja zakona znači biti

68
u stanju izmeniti čitavo ustrojstvo države. Ali skupština
miože da prenese na drugog privremeno O'bavljanje svako-
dnevnih poslova zadržavajući svoje vrhovno pravb. Šta-
više, ako bi državne službenike birao neko* drugi a nej.
skupština, tada bi bilo pravilnije nazivati njene članove
siročadima nego patricijima.
18. Neki narodi postavljaju skupštini patricija jednog
npravljača ili kneza imenovanog čas doživotno, kao u Ve-
neciji, čas na određeno vreme, kao u Đenovi; ali ovo se'
čini uz tolike mere predostrožnosti da to dovoljno jasno
pokazuje da se taj izbor ne vrši bez velike opasnosti po
državu. A zaista je van sumnje da se država tada mnogo
približava monarhiji. Koliko nam je pak poznata istorija
tih naroda, navodi nas na pomisao da su oni pre osmvanja
patriciskih skupština imali neku vrstu kralja pod imenom
vladara ili dužda. Prema tome, postavljanje vladara može
zaista biti nužna potreba za heki narod, ali ne za aristo-
kratsku vladavinu posmatranu u punom smislu te reči.
19. Međutim, pošto se najviša vlast nalazi u rukama
čitave skupštine a ne svakog pojedinog njenog člana (jer
inače ne bi bila ništa drugo negO' nedisciplinovana gomila),
potrebno je đa patriciji budu međusobno tako tesno pove-
zani zakonima da čine jedno jedino telo kojim. upravlja
jedna jedina duša. Ali zakoni sami po sebi su slabi i lako
ih je prekršiti, pogotovo kada su njihovi čuvari oni isti
Ijudi koji mogu da ih prekrše, a sami su dužni da iskuse
kaznu i da kažnjavaju svoje drugove i da svoj prohtev
obuzdavaju strahom. od kazne; a to je ustvari potpuno
besmisleno. Stoga je potrebno naći načina da se sačuva red
u skupštini i da se ne gaze državni zakoni, tako da među
patricijima ipak bude što je moguće više jednakosti.
20. A kako postavljanje vladara ili kneza, koji će nnati
i pravo glasa u skupštini, nužno povlači veliku nejedna-
kost, naročito zbog vlasti koja mu se nužno mora dodeliti
da bi mogao sigurnije vršiti svoju dužnost, onda će, ako
se čitava stvar pravilno' razmotri, biti najkorisnije za opšte
dobro da se obrazuje druga skupština, sastavljena od iz-
vesnog broja patricija, čija će jedina dužnost biti da se
stara da savetodavna tela i državni službenici ne krše
državne zakone. Ova skupština imaće, prema tome, pravo
da poziva i sudi po zakonu svakom državnom službeniku

69
koji se ogreši o dužnost. Članove ove druge skupštine na-
zivaeu pravozastupnicima.
21. Ovi, međutim, treba da budu birani doživotno.
Jer ako bi se birali na izvesno vreme, tako da bi kasnije
mlogli vršiti druge dužnosti, upali bismo u nezgodu već
istaknutu u odeljku 19 ove glave. Ali da suviše dugo
upravljanje ne bi kod njih izazvalo oholost, odrediće se
da niko neće moći biti izabran za pravozastupnika ako nije
napunio šezdeset ili više godma i vršio dužnost senatora
o kojoj ću dole govoriti.
22. Broj pravozastupnika lako ćemo odrediti ako' sma-
tramo da oni treba da budu u istom odnosu prema patrici-
iima u kome su ovi prema narodu. A patriciji mogu uprav-
Ijati samo ako njihov broj bude iznad izvesnog minimuma.
Biće, dakle, potrebno da broj pravozastupnika prema broju
patricija bude kao broj patricija prema broju podanika,
to jest (prema odeljku 13 ove glave) u srazmeri jedan
prema pedeset).
23. Štaviše, da bi skupština pravozastupnika mogla
vršiti svoju dužnost u bezbednosti, trebaće joj staviti na
raspolaganje jedan deo vojske, koja će biti potčinjena
njenim naređenjima.
24. Pravozastupnici, kao i svi državni siužbenici uop-
šte, neće imati određenu platu, nego samo takve nagrade
da neće moći slabo upravljati, državom bez velike štete
po same sebe. Pravo je, s jedne strane, da se državnim
službenicima odobri nagrada, budući da najveći deo sta-
novnika sačinjava običan narod koji se bavi svojim pri-
vatnim posiovima, dok se jedini patriciji bave državnim
poslovima i staraju za bezbednost svih. Ali, s druge strane
(kao što smo rekli u odeljku 4 Seđme glave), niko ne
brani tuđe interese, osim ako ne misli da tim brani i svoje
sopstvene: prema tome, stvari treba udesiti tako da
državni službenici postižu utoliko veću ličnu konst uko-
liko se više staraju za opšte dobro.
25. Evo, dakle, nagrade koju će trebati odobriti pravo-
zastupnicima, čija je dužnost, kao što smo rekli, da se
staraju za čuvanje državnih zakona: svaki starešina poro-
dice nastanjene negde u državi dužan je da svake godme
pravozastupnicima plaća jedan mali iznos, naprimer četvr-
tinu uncije srebra, što će im omogućiti da utvrde brojno

70
stanje stanovništva i da vide u kome je ono odnosu prema
broju patricija. Zatim, svaki novoizabrani patricij treba
da plati pravozastupnicima jedan zamašan iznos, naprimer
dvadeset ili dvadeset pet funti srebra. Pravozastupnicima
će se još dodeljivati novčane kazne na koje su osuđeni
otsutni patricjji (oni koji se nisu odazvali pozivu da prisu-
stvuju skupštmi), a, pored toga, i jedan deo dobara. slu-
žbenika koji su izvršili neki prestup, a koji su, pošto' su
izišii pred pravozastupnika, bili kažnjeni novčanom ka-
znom ili osuđeni na konfiskaciju imovine; ali taj deo neće
se dodeljivati svima pravozastupnicima, nego samo onima
koji zasedaju svakog dana i čija je dužnost da sazivaju na
zasedanje svoje kolege ( o tome vidi odeljak 28 ove glave).
Da bi skupština pravozastupnika održala uobičajen
broj članova, biće potrebno da se ovo pitanje postavi pre
svih drugih kad god se najviša skupština bude sastajala
u određeno vreme. Ako pravozastupnici ovo zanemare,
pretseđnik senata ( O' čemu ćemo uskoro imati prilike da
govorimo) biće dužan da upozori skupštinu da zahteva od
pretsednika pravozastupnika da položi računa o svom ću-
tanju i, najzad, da ispita mišljenje skupštine u ovom po-
gledu. A ako i pretsednik senata bude ćutao, stvar uzima
na sebe pretsednik vrhovnog suda ili, ako bi i ovaj potonji
ćutao. bilo koji patricij, koji pita za razlog ćutanja kako
pretsednika pravozastupnika tako i pretsednika senata i
pretsednika suda.
Najzad, da bi se strogo poštovao zakon koji suviše
mladim građanima zabranjuje da uđu u skupštinu, treba
odrediti da svi građani-koji su napunili trideset godina,
a koji nisu isključeni iz upravljanja nikakvim zakonom,
treba da upišu svoje ime u jedan spisak u prisustvu pravo-
zastupnika i da, uz određenu cenu, dobiju od ovih neki
počasni znak koji se dodeljuje samo njima; posle toga
biće im dozvoljeno da nose taj ukras namenjen samo
njima, koji će im služiti kao znak za raspoznavanje i po-
čast. U isto vreme zakon će zabraniti, i to pod teškom
kaznom, svakom patnciju da na izborima daje svoj glas
za građanina čije ime nije upisano u opšti spisak. Osim
toga, nikome neće biti dozvoljeno da odbije položaj ili
dužnost koja mu bude dodeljena izborom. Napokon, da bi
svi osnovni zakoni države bili bezuslovno večiti, biće od-

71
ređeno da, ako u najvišoj skupštini neko postavi pitapje
0 bilo kome osnovnom zakonu, predlažuei naprimer da se
produži zapovedništvo nekog vojnog komandanta, ili da
se srnanji broj patricija ili tome slično, taj će smesta biti
optužen za izdaju i ne samo' suđen na smrt a njegova imo-
vina konfiskovana, nego će, radi večitog sećanja na nje-
gov zloein, cstati neki vidan znak toga događaja. Što se
tiče ostalih državnih zakona, biće dovoljno da se ne može
ukinuti nijedan zakon niti uvesti novi ako se o tome nisu
saglasile najpre skupština pravozastupnika, a zatim tri
četvrtine ili četiri petine najviše skupštine.
26. Pravo sazivanja najviše skupštine i predlaganja
stvari o kojima će ona donositi odluku pripadaće pravo-
zastupnicima, a oni će, osim toga, zauzimati prvo mesto u
skupštini, ali bez prava glasa. Međutim, pre nego što
počnu- da zasedaju, oni će se zakleti u ime dobra skupštine
1 opšte šlobode da će se svima silama truditi da očuvaju
državne zakone i da će se starati za opšte dobro. Pošto
zakletva bude položena, sekretar skupštine pravozastup-
nika redom izlaže stvari o kojima će se diskutovati.
27. Potrebno je da svi patriciji imaju podjednaku vlast
i u donošenju odluka i u izboru državnih službenika, a
takođe je potrebno da se poslovi brzo obavljaiu. Uosta-
lom, red koga se u ovakvim prilikama pridržavaju Mlečani
zaslužuje priznanje, jer se kockom određuje izvestan broj
članova skupštine koji treba da imenuju državne službe-
nike; a kad su ovi redom imenovali kandidate za te du-
žnosti, svaki patncij izražava svoje mišljenje glasanjem
pomoću kuglice, odobravajući ili ne odobravajući izbor
predloženog službenika, tako da se posle ne zna ko je
glasao za, a ko protiv. Postupajući na ovaj način, ostva-
ruje se ne samo jednakost u vlasti među patricijima i brzo
otpravljanje poslova nego se takođe ide za tim, što je ne-
ophodno potrebno u skupštinama, da se svakome obezbedi
neograničena sloboda da glasa kako hoće, ne izlažući se
nikakvoj opasnosti od nečije mržnje.
28. Na isti način treba da se postupa u skupštini pra-
vozastupnika i u drugim škupštinama, to jest da se gla-
sanje vrši pomoću kuglica. Pravo sazivanja skupštine pra-
vozastupnika pripadaće njihovom pretsedniku, koji. zaseda
svaki dan sa još deset i više pravozastupnika da bi saslu-

72
šao ža'lbe naroda protiv službenika i tajne optužbe, da bi
motrio na tužioce ako je to potrebno i, najzad, da saziva
najvišu skupštinu čak pre određenog vremena ako je neki
pravozastupnik mišljenja đa je opasno odgađati njeno sa-
zivanje. A ovoga pretsednika i one koji s njim svakodnevno
zasedaju treba da izabere najviša skupština, i to iz skup-
štine pravozastupnika, ne doživotno, nego samo na šest me-
seci, s tim da ne mogu biti ponovo birani pre isteka tri ili
četiri godine. Kao što je već rečeno, njima pripadaju konfi-
skovana imovina i novčane kazne ili bar jedan njihov deo.
Ostale stvan koje se tiču pravozastupnika biće izložene
na pogodnom mestu.
29. Drugi sabor, podređen najvišoj skupštini, nazva-
ćemo senatom. Njegova dužnost biće da obavlja državne
poslove, naprimer da obnaroduje državne zakone, da na
osnovu zakona naređuje sve što se tiče utvrđivanja gra-
dova, da izdaje svedočanstva o vojnoj službi, da građa-
nima razrezuje poreze, da odgovara stranim izaslanicima i
odlučuje kamo treba poslati izaslanstva; ali pravo izbora
samih državnih izasianika pripada najvišoj skupštini. Pri
tome treba strogo paziti na to da nijedan patricij ne bude
doveden na neki položaj u državi drukčije nego putem
lzibora u najvišoj skupštini, jer bi u protivnom slnčaju
patriciji nastojali da pridobiju naklonost senata. Osim
toga, najviša skupština treba da donosi svoje odluke o
svima stvarima koje na ovaj ili onaj način menjaju po-
stojeće stanje u državi, kao što su odluke o miru ili o
ratu. Da bi bile punovažne, ođluke senata o ratu 1 miru
treba da dobiju saglasnost najviše skupštine. Iz istog ra-
zloga ja bih bio sklon da pravo zavođenja novih poreza
radije poverim skupštini nego senatu.
30. Pri određivanju broja senatora treba imati u vidu
sledeće: prvo, da svi patriciji imaju podjednaku nadu da
uđu u red senatora; zatim, da i senatori kojima je istekao
mandat mogu biti ponovo birani posle kratkog roka, kako
bi državom uvek upravljali vešti i iskusni ljudi; najzad,
da se među senatorima nalazi veliki broj onih koji su ču-
veni po svojoj mudrosti i čestitosti. A da bi se obezbedili
svi ovi uslovi, najbolje je odrediti zakonom: da niko neće
biti primljen u red senatora ko mje napunio pedeset go-
dina; da će jednu dvanaestinu senata sačinjavati patriciji,

73
to jest četiri stotine članova izabranih na godinu dana, i da
će se isti senatori moći ponovo birati po isteku roka od dve
godine. Na ovaj način uvek će jedna dvanaestina patricija
vršiti dužnost senatora u prilično kratkim vremenskim
razdobljima, a ovaj broj zajedno sa brojem pravozasiup-
nika sigurno će biti nešto manji od ukupnog broja patricija
koji su napunili pedeset godina; prema tome, svi patriciji
uvek će gajiti veliku nadu đa uđu bilo u senat bilo u skup-
štinu pravozastupmka, što neće smetati da ti isti patriciji
nastave, nakon kratkog roka, da vrše senatorske dužnosti,
tako da senatu nikad neće nedostajati (prema onome što
smo rekli u odeljku 2 ove glave) bolji Ijudi koji se odli-
kuju mudrošću i umešnošću. A pošto se ovakav zakon ne
može prekršiti a da se ne izazove ogorčenje velikog broja
patricija, p.otrebno je radi njegovog održanja i kao mera
predostrožnosti da svaki patricij koji je dospeo u doba o
kome smo govorili podnese o tome dokaze pravozastupni-
cima, koji će njegovo ime upisati u spisak kandidata za
senatorske dužnosti i pročitati ga u vrhovnoj skupštini,
kako bi taj mogao da zauzme mesto zajedno sa ostalima
sebi ravnim, odmah do mesta senatora.
31. Nagrade članova senata trebaće da budu tak
podešene da oni imaju više koristi od mjira nego od rata.
Stoga će im se odobravati stoti ili pedeseti deo ukupne
robe koja se izvozi u inostranstvo ili uvozi u državu. Ne-
sumnjivo je da će om, koliko god im buđe moguće, na ovaj
način čuvati mir i da neće nikad želeti da odugovlače rat.
A ni sami senatori, ako među njima ima trgovaca, neće
biti oslobođeni ovog poreza; jer po mom uverenju takvo
oslo'bođenje bilo bi veoma štetno po trgovinu, što je, uosta-
lom, 1 svakome poznato. Štaviše, treba da se utvrdi za-
konom da svaki senator i svaki patrioij koji je vršio se-
natorske dužnosti ne miože da obavlja nikakvu vojnu slu-
žbu; osim toga, neka se ne dozvoli da se izbor bilo koga ko-
mandanta ili pretora, koji se, kako smo to rekli u odeljku 9
ove glave, mogu birati samo u vreme rata, vrši među onima
čiji je otac ili deda bio senator ili je vršio senatorske du-
žnosti u toku poslednje dve godine. Ne treba sumnjati
da će patriciji koji su van senata svom snagom braniti ove
zakone: iz ovog sledi da će senatori uvek imati više koristi
od mira nego od rata i da će, prema tome, savetovati rat

74
samo u slučaju krajnje nužde. Ali možda će nam se pngo-
voriti, ako se pravozastupnicima i senatorima odobre ovakc
velike nagrade, da će aristokratska vladavina biti teža po-
danicima nego ma koja monarhija. Međutim, pored toga
što kraljev dvor zahteva ogromne rashode koji se ne čine
radi obezbeđenja mira, a samom miru cena nikad nije pre-
velika, činjenica je, pre svega, da sve ono što se u monar-
hiji poverava jednom čoveku i nekolicini ljudi, to se u
aristokratskoj državi prenosi na veliki broj ljudi. Zatim,
kraljevi i njihovi ministn ne snose teret države zajedno
sa podanicima, dok je u ovom obliku vladavine upravo
obrnut slučaj; jer patriciji, koji se uvek biraju među naj-
bogatijima, snose najveći deo državnih obaveza. Najzad,
teret monarhije ne potiče toliko od kraljevih rashoda ko-
liko od njegovih tajnih izdataka. Naime, obaveze prema
državi koje se nameću građanima radi očuvanja mira i
slobode, ma kako da su velike, ipak su snošljive zbog ko-
risti koju mir pruža. Koji, je narod ikada plaćao tako visoke
poreze kao holandski narod? Pa ipak ne samo da ga to
nije iscrplo nego je, naprotiv, njegovo bogatstvo ostalo
tako veliko da mu zavide svi ostali narodi. Kad bi dakle
teret monarhije bio nametnut radi mira, on ne bi teško
pritiskivao g'rađane; ali, kao što sam rekao, podanici po-
sreću pod teretom tajnih izdataka koje vrši takva država.
Zacelo, vrednost kraljeva više se ističe u ratu nego u miru;
s druge strane, oni koji žele da sami vladaju čine sve što
mogu da njihovi podanici budu bez ikakvih sredstava, a da
i ne pominjem druge stvari koje je nekada primetio veoma
mudri Belgijanac V. H. Međutim, one se ne odnose na
predmet mog rada, kome je zadatak da opiše najbolji, oblik
svake pojedine vladavine.
32. Od pravozastupnika koje je izabrala vrhovn
skupština neki će zasedavati u senatu, ali bez prava glasa;
njihov je zadatak da paze da li se pravilno primeniuju
zakoni koj'i se odnose na tu skupštinu i da se brinu da
vrhovna skupština bude sazvana kad god senat bude
imao da joj ma šta podnese na rešavanje. Jer, kao što smo
već rekli, pravo sazivanja vrhovne skupštine i podno-
šenja pređloga o kojima će ona odlučivati pripada pravo-
zastupnicima. Pre nego što se pristupi glasanju pretsednik
senata lzložiće stanje stvari i stav senata o određenom

75
predmetu, kao i o razlozima kojima se senat rukovodi da
zauzme takav stav. Posle toga pristupiće se glasanju
uoibičajemm redom.
33. Ceo senat ne treba se sastajati svakog dana, nego,
kao i sve velike skupštine, u ođređeno vreme. A kako se
u međuvremenu između zasedanja državni poslovi mcraju
obavljati, biće potrebno da se izabere izvestan broj sena-
tora koji će ga zamenjivati, a čija je dužnost da sazivaju
sam senat kad se za to ukaže potreba, da izvršavaju odluke
u pogledu državnih poslova, da eitaju poruke upućene se-
natu, i vrhovnoj skupštini i, najzad, da većaju o pitanjima
koja treba da se iznesu pred senat. Ali da bi se sve ovo,
kao i poslovni red ovog tela, lakše shvatilo, opisaću celu
stvar što je moguće jasnije.
34. Senatori koji treba da budu birani na godmu dana,
kao što smo to već rekli, treba da budu podeljeni u četiri
ili šest grupa, od kojih će prva zasedati na prvom mestu u
senatu prva dva ili tri meseca u godind. Po isteku toga
vremena, druga grupa smeniće prvu, 1 tako redom, sve
dok grupa koja je bila prva u prvim mesecima ne bude
poslednja u drugom periodu. Osim toga, trebaće izabrati
onoliko pretseđnika i potpretsednika koliko ima grupa,
to jest svaka grupa imaće svog pretsednika i potpretsed-
nika, a pretsednik prve grupe će pretsedavati senatu za
vreme prvih meseci, a ako je otsutan, zameniće ga njegov
potpretsednik, i tako redom koji smo naznačili; dok ne
budu obuhvaćeni i svi ostali. Zatim će iz prve grupe biti
izabran kockom ili glasanjem izvestan broj članova koji
će s pretsednikom 1 potpretsednikom te grupe zamenjivati
senat za vreme njegovog otsustvovanja, i to za sve vreme
dok njihova grupa zauzima prvo mesto u senatu. Po isteku
toga vremena i^abraće se u drugoj grupi kockom ili gla-
sanjem isti broj članova koji će sa svojim pretsednikom
i potpretsednikom zauzimati prvo mesto i zamenjivati
otsutni senat; i tako redom za ostale grupe. Međutim, nije
potrebno da izbor ovih članova, koje ćemo u daljem izla-
ganju nazivdti konzulimaj, vrši vrhovna skupštlna. Jer
razlog koji smo naveli u odeljku 29 radi objašnjenja ova-
kvog izbora ne može se ovde primeniti, a još manje onaj iz
odeljka 17. Biće, dakle, dovoljno da njih izabere senat i
prisutni pravozastupnici.

76
 , 35. Što se tiče njihovog broja, ne možemo ga odrediti
sasvim tačno. Međutim, ipak je sigurno da oni.treba da
budu dovoljno brojni, kako se ne bi mogli lako podmititi.
Jer mada sami ništa ne odlučuju u pogledu državnih po-
slova, oni ipak nruogu da odugovlače savetovanja senata,
pa čak, što bi.bilo još gore, da ga obmanu, iznoseći pred
njega stvari od male važnosti i prećutkujući one od većeg
značaja, a da i ne pommjem da bi. ako bi njihov broj bio
suviše mali, otsustvo jednog ili dvojice moglo da izazove
odugovlačenje državnih poslova. Ali pošto je zvanje kon-
zula stvoreno zato, što se velike skupštine ne mogu svako-
dnevno baviti državnim poslovima, potrebno je da se ovde
nađe neko srednje rešenje i da se nedostatak broja naknadi
kratkoćom vremena službe, Stoga će se izabrati otprilike
trideset članova samo za dva ili tri meseca, pa će ih ipak
biti dovoljno da se ne bi. mogli podmititi u tako kratkoip
razdoblju. Iz istog ovog razloga i preporučio sam da se
njihovi zamenici biraju u samiom trenutku kad treba da
smene one čiji je rok istekao.
36. Rekli smo da je osim ovoga dužnost konzula da
sazivaju senat kad to neki od njih, ma kako bio mali nji-
hov broj, smatraju potrebnim, da senatu predlažu odiuke
koje će doneti, da ga raspuštaju i da izvršavaju njegove
odluke u pogledu drž^vnih poslova. A sada ću reći u ne-
koliko reči kc-jim ređom treba to činiti, izbegavajući besko-
risnu opširnost.
Konzuli će voditi brigu o tome šta ustvari treba izneti
pred senat i o načinu na koji to treba da se reši. Ako su
svi saglasni, u tom pogledu, oni sazivaju senat i, pošto ie-
meljito objasne pitanje, izlažu svoje mišljenje i, ne če-
kajući na mišljenje drugih, pristupaju glasanju. Naprotiv,
ako se većina konzula opredelila za jedno rnišljenje, tada
treba da se u senatu raspravlja o onom mišljenju koje
zastupa najveći broj konzula. A ako većina senata i kon-i
zula ne odobri to mišljenje, nego neodlučni ,i protivnici
zajedno dobiju većinu, što se utvrđuje glasanjem kugli-
cama, kao što smo to već rekli, tada konzuli iznose drugo
mišljenje za koje se opredelila manjina, i tako redom. Ako
većina čitavog senata ne prihvati nijedno od tih mišljenja,
senat će odložiti zasedanje za sledeći dan, kako bi konzuli
u međuvremenu pokušali da nađu neko mišljenje koje bi

77
se više svideio većini. Ali ako ne nađu nikakvo drugo re-
šenje ili ako većina senata odbije da prihvati način koji
su oni našli, tada treba da se sasluša mišljenje svakog
pojedinog senatora; pa ako većina senata takođe odbije đa
prihvati bilo koje od ovih mišljenja, tada će se ponovo gla-
sati o svakom mišljenju i uzeće se u obzir ne samo potvrdni
glasovi, kao što je dotada postupano, nego će se prebrojati
i kuglice onih koji su neodlučni ili koji su glasali protiv.
Ako broj potvrdnih glasova bude veći od broja neoprede-
ljenih ili protivnih glasova, onda neka se usvoji predlo-
ženo mišljenje. U suprotnom slučaju, neka se odbaci ako je
veći broj onih koji su protiv predloga 'ili su neopredeljeni.
Ali ako o svakom mjišljenju bude veći broj neoprede^-
Ijenih nego glasača za i protiv, tada će se skupština pravo-
zastupnika sastati u senatu i glasati sa senatorima, s tim
što će se glasati samo za i protiv, dok će se ostaviti po-
strani neopredeljeni glasovi. Na isti način postupiće se u
stvarima koje senat iznese pred vrhovnu skupštinu. To-
liko sam iipao da kažem o senatu.
37. Sto se tiče sudske organizacije, ona se ne mož
zasnivati na lstim temeljima koje smo izložili u Sestoj
glavi, odeljak 26 i sledeći, a koji odgovaraju monarhiji.
Jer načelima aristokratske vladavine (prema odeljku 14
ove glave) ne odgovara da se vodi računa o porodicama ili
plememma. S druge strane, pošto će se sudije birati isklju-
čivo među patricijima, njih će, zaista, zadržavati strah od
naslednika da ne donesu nijednu nepravičnu presudu pro-
tiv bilo koga patricija; možda čak neće imati ni snage da
ih kazne po zasluzi, nego će, naprotiv, svoju oštricu upe-
riti protiv običnog naroda, a bogataši će biti njihov svako-
dnevni plen. Znam da iz ovog razloga mnogi političari
odobravaju običaj Đenovljana da svoje sudije ne biraju
među patricijima, nego među strancima, ali meni koji ovde
apstraktno raz'mišljam izgleda bekmisleno da se stran-
cima, a ne patricijima, poverava tumačenje zakona. Jer
šta su drugo sudije ako ne tumači zakona? Zbog toga sam
ubeđen da su Đenovljani u ovoj stvari više vodili računa
o karakteru svog naroda nego o prirodi vladavine. Stoga
mi koji ovo pitanje razmatramo uopšte, moramo naći ta-
kve uslove sudske organizacije koji su najprikladniji za
ovaj oblik vladavine.

78
 38. Što se tiee broja sudija, nema razloga da se odredi
neki poseban broj; ali kako u monarhiji tako i ovđe treba
pre svega paziti da ih bude dovoljno velik broj da ih pri-
vatno lice ne bi moglo potkupiti. Jer njihova je dužnost
samo da se staraju da niko ne nanosi štetu drugome i da,
prema tome, rešavaju sporove među pojedincima, kako
.među patricijima tako i među plebejcima, da kažnjavaju
prestupnike, čak i patricije, pravozastupnike ili senatore
ukoliko se ogreše o zakone, kojih su dužni svi da se pridr-
žavaju. U pogledu sporova koji mogu da nastanu između
gradova koji sačinjavaju državu, njih treba da rešava
vrhovna skupština.
39. Što se tiče načela u pogledu vremena za koje su-
dije treba da budu birane, ono je isto i u jednom i u drugom
obliku vladavine, kao i načelo da se svake godine jedan
deo sudija povlači. Najzad, mada nije potrebno da svaki
sudija bude iz druge porodice, ipak ne treba dczvoliti da
dvojica srodnika po krvi zajedno zasedaju u istom sudu.
Trebaće preduzeti istu meru predostrožnosti i u pogledu
drugih tela, izuzev vrhovnu skupštinU, za koju je do-
voljno da se zakonom predvidi da prilikom izbora niko ne
može predložiti nekog rođaka niti: glasati za njega ako ga
je predložio neko drugi i, osim toga, da dvojiea srodnika
ne mogu vaditi kuglice iz kutije za imenovanje bilo koga
državnog službenika. Ovo je, kažem, dovoljno za skupštinu
koja je sastavljema od tako velikog broja članova i kojoj
se ne dodeljuje posebna plata. Prema tome, nema nikakve
štete po državu ako se ne donese zakon kojim se iz vrhovne
skupštine isključuju srodnici patricija, kako smo to rekli
u odeljku 14 ove glave. A očigledno je da bi takav zakor
bio besmislen. Njega zaista ne bi mogli doneti sami patri-
ciji a da tim svi ne ustupe nešto od svog prava, pa samim
tim zaštitnici toga prava ne bi više bih sami patriciji nego
narod, što je potpuno suprotno onome što smo izneli u
ođeljku 5 i 6 ove glave. Ali državni zakon koji određuje da
se uvek održava jedan isti odnos između patricija i naroda
ima, pre svega, u vidu da se sačuvaju pravo i vlast patri-
cija i da ih ne bude manje nego što je potrebno da bi mogli
upravljati narodom.
40. Sudije treba da bira vrhovna skupština isključivo
između patricija, to jest (prema odeljku 17 ove glave) iz-

79
među onih koji stvaraju zakone, a presude koje one budu
donele, kako po građanskim tako i po krivičnim stvarima,
biće punovažne ako su dopete pravilno i nepristrasno, a
pravozastupnicima će biti zakonom clozvoljeno da to ispi-
tuju, sude .i odlučuju.
41, Plate sudija treba da budu iste. kao što smo rekl
u odeljku 29 Šeste glave, upravo treba da primaju od osu-
đene strane iznos srazmeran vrednosti spora. A što se tiče
presuda u kri'vučnim stvarima, tu će biti jedino ta razlika
što će konfiskovana imovina i sve izrečene novčane kazne.
čak i za najmanje prestupe, biti dodeljivane isključivo
njima, ali pod usiovom da im nikada ne bude dozvoljeno
da priznanje iznude mučenjem. Na ovaj način biće do-
voljno obezbeđeno da oni ne budu nepravični prema obič-
nim građanima i da zbog straha ne budu suviše naklo-
njeni patricijima. Jer poređ toga što se ovaj strah ubla-
žava lakomošću koja se sakriva pod plaštom pravde, či-
njenica je da je broj sudija.velik i aa one ne glasaju javno,
nego kuglicama, tako da, ako se čovek naljuti što je izgu-
bio spor, on nema razloga da to pripiše nijednom sudiji
pojedinačno. Osim toga, strah od pravozastupnika obuzda-
vaće ih da ne donesu nepravičnu ili bar .neku besmislenu
presudu i da se neko od njih ne posluži lukavstvom. A si-
gurno je da će se u tako velikom broju sudija uvek naći
ovaj ili onaj koga će se plašiti protivnici zakona. Najzad,
što se tiče običnog naroda, on će biti obezbeđen ako mu se
dozvoli da se žali pravozastupnicima, koji su, kako smo to
maločas pomenuli, zakonom ovlašćeni da ispituju, sude i
odlučuju o sudskim sporovima. Jer izvesno je da pravo-
zastupnici neće moći izbeći mržnji patricija i da će, s druge
strane, biti veoma popularni u narodu, čiju će naklonost
nastojati da pridobiju koliko mogu. Zbog toga, ukaže li im
se prilika, oni neće propustiti da ne ponište presude do-
nete protivno zakonima, da isleđuju bilo koga sudiju i da
kažnjavaju nepravične sudije, jer nema stvari prema ko-
joj je narodna duša toliko osetljiva kao što je prema ovoj.
A ako se ovakvi primeri dešavaju retko, u tome nema ni-
kakva zla, nego je to, naprotiv, veoma korisno. Jer osim
toga što je rđavo organizovana ona država gde se svako-
dnevno dešavaju slučajevi krivice (kako smo to pomenuli
xi odeljku 2 Pete glave), ipak moraju biti veoraa retki p n-
meri koji bi imali suviše bučnog odjeka u javnosti.
42. Prokonzuli koji će se slati u gradove ili u pokirajine
treba da budu birani među senatonma, pošto je dužnost
senatora da se staraju o gradskim utvrđenjima, državnoj
blagajni, vojsci itd. A kako bi prokonzulima bilo nemo-
guće da redovno prisustvuju sednicama senata kad budu
poslani u pr:lično udaljene krajeve, zbog toga razloga treba
•da budu birani samo oni članovi senata koji su namenjeni
gradovima osnovanim na njihovom rodnom tlu. Što se
pak tiče onih koji će taj zadatak vršiti u udaljenijim ze-
mljama, oni će se birati među patricijrma čije je doba u
skladu s dobom senatora. A sada bi se moglo postaviti pi-
tanje: da li će te mere dovoljno obezbediti mir u državi u
slučaju' da gradovi koji su susedni sa glavnim gradom
budu potpuno lišeni prava glasa? Što se mene tiče, ja u
to ne verujem, osim ako su ti gradovi tolikoi slabi da se
mogu sasvim nipodaštavati, što je teško pretpostaviti.
Stoga je potrebno da se okolnim gradovima prizna pravo
građanstva i da se iz svakog od njih uzme dvadeset, tri-
deset ih četrdeset građana (naime, broj treba da bude veći
ili manji prema veličini grada) koji će se upisati u spisak
patricija. Između njih će se svake godine izabrati trojica,
četvorica ili petorica koji će postati članovi senata, a je-
dan od njih postaće doživotni pravozastupnik. Oni koji
uđu u senat biće poslani zajedno sa pravozastupnikom kao
prokonzuli u grad koji ih je izabrao.
43. Najzad, sudije koje će se postavljati u svakom
gradu treba da budu izabrane između patricija tog istog
grada; ali nepotrebno je upuštati se u podrobni je rasprav-
Ijanje o ovim pojedinostima koje nemaju nikakve veze
s osnovnim načelima aristokratske države.
44. Sekretari svake od ovih skupština i ostali službe-
nici ove vrste treba da budu birani iz naroda, pošto ne-
maju pravo glasa. Ali najčešće se dešava da se mišljenje
ovih službenika, koji su dugom praksom stekli savršeno
iskustvo u poslovima, uvažava više nego što treba, i oni
konačno postaju pravi gospodari države. Ovakvo stanje
stvari dovelo je Holanđane do propasti. Jer to ne može
proći bez velike zavisti mnogih optimata. Uostalom, ne
može se sumnjati da je senat, čija sva mudrost ne potiče od

6 S pinoza: P o litičk i traktat 81

senatora, nego od njegovih službenika, većinom sastav-
Ijen od nesposobnih ljudi. Prema tome, karakter aristo-
kratske države ne bi bio mnogo bolji nego što je to u m o-
narhiji kojom upravlja mali broj kraljevih savetnika (o
tome vidi Šestu glavu, odeljak 5, 6 i 7). Da li će biti mo-
gućno manje ili više otkloniti ovo zlo, zavisi od dobrog ili
rđavog uređenja vladavme. Jer sloboda đržave, kad ova
nema dovoljno čvrste temelje, ne može se nikada braniti
bez velike opasnosti, a da bi to izbegli, patriciji biraju u
narodu slavoljubive službenike i zatim ih izručuju, pri
prvom zaokretu, kao žrtve da bi ublažili srdžbu onih koji
rade protiv slobode. Ali tamo gde su temelji slobođe do-
voljno čvrsti, sami patriciji takmiče se za čast da je brane,
tako da mudro vođenje državnih poslova proizlazi samo iz
njihove razboritosti. Zbog toga, postavljajući osnove ari-
stokratske vladavine, mi smo se pre svega držali, dvostru-
kog uslova, to jest da narod bude isključen iz sikupština
i da nema pravo glasa (vidi odeljak 3 i 4 ove glave), tako da
bi vrhovna vlast u državi pripadala svimg. patricijima, r,
izvršna pravozastupnicima i senatu, dok bi, najzad, pravo
sazivanja senata i raspravljanje o stvarima koje se ,tiču
opšteg dobra pripadalo konzulima izabranim u senatu.
Osim toga, ako se odredi da se sekretar senata ili drugih
izbornih tela bira na četiri ili najviše na pet godina l ako
mu se doda potsekretar imenovan na isto vreme, a koji će
s njim deliti posao, ili pak da senat ima ne jednog nego
više sekretara, od kojih će se jedan baviti ovim a đrugl
onim poslovima, mkad se neće dogoditi da u jednom tre-
nutku vlast pređe u ruke državnih službenika.
45. Finansiski službenici treba takođe da se biraju u
narodu i biće dužni da podnose lzveštaj o državnom novcu
ne samo senatu nego i pravozastupnicima.
46. U pogleđu religije izjasnili smo se dovoljno op-
šimo u Teološko-političkom traktatu. Ipak smo izostavili
izvesne stvari kojima nije bilo mesta da se tu raspravljajur
tako, naprimer, da svi patriciji moraju da budu iste vere,
hoću da kažem ustvari najjednostavnije i opšte iste vere o
kojoj sam govorio u tome Traktatu. Treba se čuvati iznad
svega da patriciji ne budu podeljeni na sekte, da jedni
ne pokazuju naklonost prema ovoj a drugi prema onoj i
da, obuzeti sujeverjem, ne idu za tim da pcdanieima

82
uskrate slobodu da kažu ono što misle. Druga važna stvar
je ta da, iako je svakome slobodno da izražava svoje mi-
šljenje, ipak treba zabraniti velrke verske skupove. Pri-
padnicima neke druge religije treba stvarno dozvoliti da
podižu koliko god hoće hramova; ali ti hramovi ipak treba
da budu mali, da ne prelaze izvesnu određenu veličinu i
da budu na priličnom rastojanju jedni od drugih. Napro-
tiv, veoma je važno da hramovi posvećeni nacionalnoj re-
ligiji budu veliki i raskošni, da samo patriciji i senatori
učestvuju u bitrnm obredima bogpsluženja i da, isled-
stveno tome, samo njima pripada pravo da vrše venčanja,
da krštavaju i rukopolažu, jednom rečju da oni jedini budu
sveštenici u hramovima, tumači i branioci nacionalne re-
ligije. ŠtO' se tiče propovedanja, crkvene blagajne i
obavljanja svakodnevmh poslova, senat će izabrati iz na-
roda izvestan broj namesnika koji će mu, u tome svoi-
stvu, polagati računa o svima ovim stvarima.
47. Takvi su osnovni uslovi aristokratske vladavine.
Njima ću dodati još nekoliko njih koji, mada nemaju to-
liko' važnosti, ipak zaslužuju da se uzmu u ozbiljno razma-
tranje. Tako će patriciji nositi naročito odelo po kome će
se raspoznavati, trebaće ih pozdravljati s naročitim oslov-
Ijavanjem i svaki čovek iz naroda sklanjaće im se s puta.
A ako neki patricij izgubi imanje, ono će mu se naknaditi
iz državnih sredstava pod uslovom da dokaže da je njegov
gubitak bio posledica neizbežnog slučaja. Ali ako se, na-
protiv, dokaže da je živeo rasipnički, raskošno, kockajući
se, razvratno itd. ili da mu dugovi premašuju prihode, on
će biti lišen dostojanstva i proglašen nedostojnim za sva'ko
počasno zvanje i javnu siužbu. Jer onaj koji nije u stanju
da vlada samim sobom i upravlja svojim privatnim po-
slovima, taj će još manje biti u stanju da se brine o držav-;
nim poslovima.
48. Oni koje zakon primorava da polože zakletvu više
će se čuvati krivokletstva ako im se naredi da se zakunu
spasom otadžbine, slobodom i vrhovnom skupštin-om nego
ako se zakunu Bogom. Jer onaj koji se zaklinje Bogom,
vezuje svoju ličnu sreću, kojoj je on sam sudija; ali onaj
koji zakletvom vezuje slobodu i spas otadžbine, taj se za-
klinje u sreću sviju građana, kojima on nije sudija. Prema

83
tome. ako pogazi zakletvu, on se samim tim proglašava
neprijateljem otadžbine.
49. Akademije koje se osnivaju o državnom trošku
ne stvaraju se toliko da bi razvijaie duhovne sposobnost;
koliko zato da ih sputavaju. Naprotiv, u slobodnoj državi
nauka i umetnost će se savršeno razvijati ako se svakome
građaninu koji to traži dopusti da javno iznosi svoje uče-
nje, o svom trošku i na vlastitu opasnost po svoj ugled.
Ali o ovoj i drugim stvarima raspravijaću na drugom me-
stu. Naime, odlučio sam da ovde raspravljajm isamo o
onome što se odnosi na aristokratsiku državu.
 GLAVA DEVETA

1. Dosada smo razmatrali onaj oblik vladavme koji je

svoje ime dobio samo ,po jednom jedinom gradn kao se-1
dištu cele države. Sada je vreme da se pozabavimo i onim
oblikom države koja obuhvata veliki broj gradova, a za
kojd mislim da ga treba pretpostaviti prethodnom. Ali
da bismio upoznali razliku koja 'postoji između ova dva
oblika i u Čemu je jedan bolji od drugoga, podrobno ćemo
ispitati osnove na kojima počiva država o kojoj smo sad
govorili, odbacujući ono što joj je strano i zamenjujući
to onim osnovima na kojima treba da počiva.
2. Gradovi koji uživaju pravo građanstva države
treba, dakle, da budu podignuti i utvrđeni tako da svaki
od njih bude ne samo u nemogućnosti da se održi bez
ostalih nego čak da se od njih ne može ni odvojiti bez
velike štete po čitavu državu; jer jedino na ovaj način
oni će zauvek ostati ujedinjeni. Što se tiče gradova koji
ne mogu đa sami sačuvaju svoju nezavisnost a nisu opasni
ni po druge gradove, jasno je da oni nisu gospodari svog
prava, nego su potpuno potčinjeni drugima.
3. Kao što smo pokazali u odeljcima 9 i 10 prethodne
glave, iz opšte prirode aristokratskog državnog uređenja
proizlazi kakav treba da je odnos između broja patricija i
broja građana, u kome dobu života i pod kakvim uslovima
treba da se vrši njihov izbor tako da se ne stvore uslovi da
se pojavi bilo kakva razlika, bez obzira da li.se oni pri-
menjuju na jedan ili više gradova. Međutim, u pogledu
vrhovne skupštine stvar stoji drukčije. Jer kad bi neki

85
grad u državi bio određen kao mesto u kome će zasedati
ova skupština, on bi stvamo bio glavni grad države. Tre-
baće, dakle, redom birati jedan po jedan grad ili uzeti za
mesto zasedanja grad koji nema udela u upravljanju drža-
vom i koji podjednako pripada svima. Ali koliko je iako
predložiti jedno od ovih rešenja, toliko je teško sprovesti
ga u delo pošto bi hiljađe građana morale da često odlaze
iz svojih gradova da se sastanu čas na jednom, čas na dru-
gom mestu.
4. A da je potrebno da se obrazovanje skupština u ova-
kvoj državi izvrši pravilno, što je i neophodno u ovakvoj
situaciji, možemo zaključiti iz same njene prirode i sta-
nja; upravo zaključak je taj da svaki grad treba đa ima
veće pravo od prava običnog pojedinca samim tim što je
on moćniji od pojedinca (prema odeljku 4 Druge glave);
prema tome, svaki grad (vidi odeljak 2 ove glave) rma unu-
tar svojih zidova i u granicama svoje suds'ke nadležnosti
onoliko prava koliko ima moći. Zatim, svi gradovi zajedno
treba da budu međusobno udruženi i ujeđinjeni ne na
osnovu ugovora, nego samun tim što čine jednu državu,
ali tako da svaki grad ima utoliko više prava u državi uko-
liko je moćniji od drugih. Jer ko traži jednakost među
nejednakima, traži ono što je nemoguće. Građani se zaista
s pravom mogu smatrati jednakim jer je moć svakog od
njih, upoređena sa moći države, gotovo beznačajna. Me-
đutim, moć svakog pojedinog grada sačinjava značajan
deo moći same države, i to utoliko veći deo ukoliko je sam
grad značajniji. S tog razloga svi gradovi se, dakle, ne
mogu smatrati jednakim. Pravo svakog od njih, kao i nje-
gova moć, treba da se meri prema njegovoj veličini. A dve
glavne veze koje ih ujedinjuju i od njih čine jednu državu.
jesu senat i sud. Pokazaću u nekoliko reči na koji način
te veze treba da povezuju gradove među sobom a da svaki
od njih ipak ostane nezavisan koliko je to moguće.
5. Ja žamišljam da u svakom gradu patriciji, čiji broj
treba povećati ili smanjiti, već prema veličini grada (prema
odeljku 3 prethodne glave), imaju vrhovnu vlast i da,
okupljeni u veću koje će biti vrhovno veće toga grada,
imaju švu vlast da ga utvrđuju, da proširuju njegove zi-
dove, zavode poreze, proglašavaju i ukidaju zakone, jed-
nom rečju da čine sve što budu smatrali potrebnim radi

$6
očuvanja i porasta grada. Ali biće potrebno obrazovati se-
nat da bi ovaj raspravljao o opštim državnim poslovima
na način objašnjen u prethodnoj glavi, tako da između
ovog senata i prethodnog neće biti nikakve razlike, izuzev
što će ovaj imati i vlast da rešava sporove koji mogu da
nastanu među gradovima. Jer u ovoj državi, gde nijedan
grad nije glavni, ovo pravo ne može vršiti, kao u prethod-
noj državi, vrhovna skupština (vidi odeljak 38 prethodne
glave).
6. Uostalom, u ovakvoj državi neće se sazivati vrhovn
skupština, osim ako bude potrebno da se izmeni oblik same
države ili povodom nekog izvanrednog posla za koji sami
senatori budu smatrali da nisu dorasli da ga reše, tako da
će se retko dešavati da se patriciji iz svih gradova,' sazi-
vaju na većanje. Rekli smo, naime, da je osnovna dužnost
vrhovne skupštine (u odeljku 17 prethodne glave) da do-
nosi i ukida zakone i da bira državne službenike. Ali za-
kone ili opšta prava države ne treba menjati odmah pošto
su doneseni. Međutim, ako vreme i okolnosti zahtevaju
ustanovljenje nekog novog prava ili izmenu onoga koje
se primenjuje, senatu se može u vezi s tim postaviti pi-
tanje, i, pošto se njegovi članovi s tim saglase, poslati u
gradove izaslanike koji će patricijima svakog grada obja-
viti senatsku odluku; ako se najveći broj građana saglasi
s mišljenjem senata, ono je potvrđeno; u protivnom slu-
čaju ono je poništeno. Isti postupak može se primeniti pri
izboru vojnih zapovednika i izaslanika koji će se slati u
druge države, kao i u odlukama koje treba doneti radi
objave rata ili prihvatanja uslova mira. Što se tiče izbora
ostalih državnih službenika, pošto svaki grad treba da
bude nezavisan koliko je to moguće (kao što smo pokazali
u odeljku 4 ove glave) i da u državi ima utoliko više prava
ukoliko je moćniji, trebaće se nužno pridržavati sledećeg
reda. Senatore će, ustvari, birati patnciji svakog grada,
to jest patriciji jednog grada izabraće između svojih kolega
određen broj senatora, koji će se odnositi prema ukupnom
broju patricija kao jedan prema dvanaest (odeljak 30 pret-
hodne glave). Oni će odrediti one koji će pripadati prvom,
drugom, trećem itd. redu. Patriciji drugih gradova takođe
će izabrati, srazmerno svom broju, više ili manje senatora
i podeliće ih u onoliko redova koliko ih ima u senatu (vidi

87
odeljak 34 prethodne glave). Tako ee svaki grad imati u
svakom redu više ili manje senatora, srazmemo svojoj ve-
ličini. U pogledu pretsednika i potpretsednika redova, čiji
je broj manji od broja gradova, njih će senat izabrati
kockom lzmeđu izabranih konzula. lsti postupak prime-
njivaće se i u izboru vrhovnih sudija države: patriciji sva-
kog grada izabraće između svojih kolega više ili manje
sudija, srazmerno svom broju. I tako će svaki grad biti
nezavisan, koliko je moguće, u izboru službenika, i svaki
od njih imaće utoliko više prava i u senatu i u sudu ukoliko
je moćniji; ovo ipak pod uslovom da uloga senata i suđa u
rešavanju državnih poslova i presuđivanju sporova ostane
onakva kakvu smo opisali. u odeljku 33 i 43 prethodne
glave.
7. Zapovednici četa i vojni tribunj takođe će se birati
između patricija. Jer ako je pravo da svaki grad treba da
sakupi određen broj vojnika, srazmerno svojoj veličini,
radi zajedničke odbrane države, onda je pravO' da između
svojih patricija izabere, srazmemo broju četa koje će biti
dužan da izđržava, i onoliko tribuna, oficira i zastavnika
koliko bude potrebno za komandovanje onim deiom v o j-
ske koji on aaje državi.
8. Senat neće razrezivati podanicima nikakav porez.
Što se tiče rashoda izglasamh odlukom senata radi vršenja
državnih poslova, senat će pozvati ne podanike, negO' samef
gradove da ih procene, tako' da će svaki grad biti obavezan
da snosi veći ili manji deo tih rashoda, srazmerno svojoj
veličini. Patriciji odnosnog grada napiaćivaće taj deo po-
reza od svih sugrađana na način koji smatraju prikladnim,
bilo oporezivanjem ili, što je mnogo pravednije, zavođe-
njem doprinosa.
9. Zatim, mada svi gradovi ove države nisu primorski,
niti su senatori uzeti samo iz primorskih gradova, ipak se
ovim senatorima može odobriti ista plata koju smo pome-
nuli u odeljku 31 prethodne glave. U ovom cilju moglo bi
se razmisliti o načinu na koji bi se gradovi mogli uzajamno
tešnje povezati. Štaviše, ostala pravila koja sam izložio
u prethodnoj glavi u pogledu senata, suda i cele države
treba da se primenjuju i u ovom posebnom obliku vlada-
vine. Vidimo, dakle, da u državi koju sačinjava više gra-s-
dova nije potrebno označavati ni mesto ni vreme sastanka

88
vrhovne skupštine. A senatu i sudu treba odrediti mesto
u nekoj varošici ili gradu koji nema, pravo glasa. Ali sada
se vraćam na ono što se odnosi na gradove napose.
10. Red koga ee se pridržavati vrhovno veće grada pri
izboru građskih i državnih službenika i pri rešavanju po-
slova treba da bude sličan redu koji sam izložio u
odeljku 27 1 36 prethođne glave. Jer u oba slueaja isti je
razlog za takav izbor. Zatim, veće pravozastupnika treba
da bude podređeno skupštini, koja je u istom odnosu
prema gradskom veću kao što je giavno- veće pravozastup-
nika prema vrhovnoj skupštini. Njegove dužnosti takođe
su iste u granicama nadležnosti grada i njemu se odre-
đuje ista plata. Ako je grad, pa prema tome i broj patri-
cija, tako mali da se ne može izabrati više od jednog ili
dva zastupnika, što je nedovoljno za stvaranje veća,
vrhovno gradsko veće imenovaće sudije i pomoćnike pra-
vozastupnika, ako postoji potreba, radi rešavanja stvari
ili će pak pitanje biti izneseno pred glavno veće pravoza-
stupnika. Svaki grad poslaće nekohko svojih pravozastup-
nika u mesto zasednaja senata, koji će se starati da se
poštuju prava čitave države i koji će prisustvovati sedni-
cama senata, ali bez prava glasa.
11. Gradske konzule treba takođe da biraju patnciji
istog grada, čiji senat u neku ruku oni, sačinjavaju. Ne
mogu da odredim njihov broj, a mislim da to nije ni po-
trebno pošto stvari od velikog značaja za grad raspravlja
vrhovna skupština, a stvari koje interesuju čitavu državu
veliki senat. Ali ako je broj konzula malen, trebaće da
u veću glasaju javno, a ne kuglicama kao u velikim skup-
štinama. Jer u veću čiji je broj članova malen, ako je gla-
sanje tajno, najlukaviji lako pogode kako je ko glasao i na
sto načina prevare one koji nisu obaziivi.
12. Osim toga, u svakom gradu sudije će imenovati
vrhovno veće; ali biće dozvoljeno žaliti se na njegove pre-
sude vrhovnom sudu države, izuzimajući ipak optužene
čija je krivica potpuno dokazana i dužnike koji su pri-
znali krivicu. Međutim, nepotrebno je da se duže zadr-
žavam na ovoj stvari.

89
 13. Ostaje još da kažem nekoliko reči o gradovima
koji nisu nezavisni. Ako se oni nalaze u nekoj pokrajini
ili u ma kome delu države a njihovi stanovnici pripadaju
istom narodu i govore istim jezikom, treba ih obavezno
smatrati kao opštine ili kao delove susedmh gradova, tako
da svaki od njih treba da bude* pod upravom ovog ili onog
samostalnog grada. Ovo s razloga što patricije ne bira
vrhovna skupština države, nego glavno veće svakog grada
i što je u svakom gradu njihov broj veći ili manji prema
broju stanovnika u granicama njegove pravne nađležnosti
(u smislu odeljka 5 ove glave). Otuda je i potrebno da se
stanovništvo zavisnog grada uključi u broj stanovništva
nezavisnog grada i stavi pod upravu ovog potonjeg. Među-
tim, gradovi zauzeti na osnovu ratnog prava i prisajedi-
njeni državi treba da budu ili saveznici države i vezani
s njom povlašćenim položajem, ili tamo treba poslati na-«
seljenike koji uživaju građanska prava, a stanovništvo
takvog grada preseliti u drugi kraj ili takav grad treba
sasvim uništiti.
14. Eto, to je ono što se odnosi na osnovna načela ove
vladavine. A da je njen položaj bolji od položaja aristo-
kratije koja nosi ime samo po' jednom gradu zaključujem
iz sledećeg: popuštajući čovekovim prirodnim sklonostima,
patriciji svakog grada zacelo će nastojati da, ako' je mo-
guće, povećaju svoje pravo kako u senatu tako i u gradu.
Stoga će oni nastojati da što je moguće više pridobiju na-
rod, kako bi se, prema tome, njihovo đelo osećalo u državi
više po dobročinstvima nego* po strahu i kako bi se pove-
ćao njihov broj. Jer što ih bude više, utoliko će izabrati
više senatora između sebe (prema odeljku 6 ove glave) i
utoliko će imati više prava u državi (isti odeljak). Ništa ne
smeta ni to što među gradovima nastaju česte razmirice i
što oni provode vreme diskutujući, jer svaki od njih misli
samo na svoju korist i zavidi drugima. Jer ako je Sagunt
pao u ruke neprijatelja dok su Rimljani većali, tako i slo-
boda i opšte dobro propadaju kad mali broj ljudi odlučuje
o svemu samo prema svojim strastima. Jer prirodne spo-
sobnosti ljudi uopšte su isuviše otupele a da bi oni smesta
mogli da prodru do suštine stvari; ali one se izoštravaju
većanjem, slušanjem i raspravljanjem; i do’k ljudi ispituju
sva sredstva, oni konačno otkrivaju ona koja žele, a koja

90
svi odobravaju i na koja niko nije ranije mislio. A ako mi
neko prigovori da se vladavina Holanđana nije dugo odr-
žala 'bez grofa ili njegovog zamenika, neka mu kao moj
odgovor posluži to da su Holanđani mislili da je za održa-
vanje slobode dovoljno da napuste svog grofa i obezglave
državu, ne smatrajući potrebmm da izvrše njenu reformu.
Oni su delove države ostavili onako isto organizovane kao
ranije, tako da je grofovija. Holandija ostala bez grofapoput
tela bez glave, a sama država trajala je i dalje bez imena.
Nije, da'kle, nikakvo čudo što većina podanika nije znala
ko prefstavlja vrhovnu vlast u državi. A da i nije bilo
tako, oni koji su stvarno upravljali državom bili su isuviše
malobrojni da bi mogli vladati narodom i smrviti svoje
moćne protivnike. Stoga se desilo da su ovi često kovali
zavere protiv niih i konačno ih srušili. Iznenadni prevrat
u republici Holandiji nije, dakle, došao otuda što je ona
beskorisno provodila vreme u većanju, nego usled slabe
organizacije uprave i suviše malog broja vlastodržaca.
15. Aristokratska vlast koja je podeljena na više gr
dova treba da je bolja od one prve zbog toga što se u njoj
ne treba čuvati, kao u prvoj, iznenadnog napada na
vrhovno veće, pošto (prema ođeljku 9 ove glave) nisu od-
ređeni ni vreme ni mesto za njegove sastanke. Osim toga,
u ovoj vladavini treba se manje plašiti moćnih građana,
jer tamo gde više gradova uživa slobodu, onome koji hoće
da sebi prokrči put ka vlasti nije dovoljno da osvoji jedan
grad da bi postao gospodar i ostalih. Najzad, u ovoj vla-
davini sloboda je zajednička većem broju ljudi. Jer gde
god vlada samo jedan grad, taj se brine za dobro drugih
gradova samo onoliko koliko je to dobro korisno njemu
samom.

91
 GLAVA DESETA

1. Pošto smo izložili i pokazali osnovna načela obeju

vrsta aristokratske vladavine, ostaje nam da ispitamo da
li se ove vladavine mogu raspasti ili promeniti zbog nekog
uzroka za koji su one odgovorne. Prvi razlog zbog koga se
države ove vrste raspadaju jeste onaj koji je zapazio' veoma
oštroumni Florentinac (Rasprava o prvoj dekadi Tita Li-
vija, knjiga 3): očigledno je da za državu, kao i za ljudsko
telo, prijanjaju svakođnevno izvesne stvari koje ponekađ
zahtevaju naročito staranje. Stoga je potrebno, kaže on,
da jednog dana nastupi neki događaj koji državu vraća
prvobitnom načelu na kome je bila zasnovana. Ako' se to
ne desi blagovremeno, mane države rastu u tolikoj meri
da mogu iščeznuti samo zajedno sa državom. ŠtO' se tiče
događaja koji može da spase državu, on se može desiti
bilo slučajno bilo voljom i predviđanjem zakona ili, nekog
vanredno sposobnog čoveka. Ne možemo sumnjati, u zna-
čaj ovih misli; ali ako država i dalje traje tamo gde nisu
preduzete mere predostrožnosti u odnosu na onu nezgodu,
to nije zbog njene sopstvene snage, nego jedino zbog dej-
stva slučaja. Naprotiv, ako se na ovo zlo primeni najbolji
lek, država neće podleći zbog sopstvene greške, nego samo
zbog neminovne sudbine, kako ćemo to sada jasnije po-
kazati. Prvi lek koji samo to zlo nameće je taj da se sva-
kih pet godina na jedan ili dva meseca izabere vrhovni
diktator, koji će biti ovlašćen da ispituje, odlučuje i suđi
aela senatora i svakog službenika, da odlučuje u posled-

92
njoj instanci i da tako vrati državu na njeno prvobitno
načelo. Ali onaj koji nastoji da izbegne nezgode kojima
je podložna državna vlast mora primeniti lekove u skladu
s prirodom te vlasti i koji proizlaze iz njenih osnovnih
načela, inače se upada u Scilu u želji da se izbegne Ha-
ribda. Zaista je tačno da sve građane, kako one koji vla-
daju tako i one kojima se vlada, treba obuzdavati strahom
od kazne ili neke štete, kako nikome ne bi bilo dozvoljeno
da čini štetu nekažnjeno ili čak u svoju korist; ali, s druge
strane, takođe je izvesno, ako je takav strah zajednički
dobrim i rđavim građanima, da je samim tim država izlo-
žena najvećoj opasnosti. Stoga neograničena diktatorska
vlast neminovno zadaje podjednak strah svima građanima,
naročito ako se diktator postavlja, kao što se to traži, u
određenim vremenskim razdobljima. U ovom slučaju svak
će, zanet ljubavlju prema slavi, vršiti to počasno zvanje
s najvećom revnošću; a kako se u vreme mira sposobnost
ceni manje nego bogatstvo, tu čast će čovek postići uto-
liko lakše ukoliko je ugledniji. Možda baš zbog toga
Rimljani obično nisu proglašavali diktatore u određeno
vreme, nego samo pod pritiskom neke neočekivane po-
trebe. Pa ipak — da navedem Ciceronove reči —■uzbu-
đenje pri izboru điktatora nije se dopadalo poštenim Iju-
dima. A kako je ta diktatorska moć u suštini kraljevska,
nemoguće je, bez velike opasnosti po državu, da se repu-
blika izmeni u monarhiju, makar to bilo i za najkraće
vreme. Osim toga, ako nije određen tačan dan za izbor dik-
tatora, neće se voditi računa o vremenu koje protekne
između jednog i drugog diktatora, iako je, kao što smo
rekli, ovaj uslov bitan, a sasvim, nejasan propis konačno će
se lako zanemariti. Ako ta diktatorska moć ne bude večita
i čvrsta, a jasno je da takva moć data jednom čoveku nije
u sklađu s prirodom aristokratske vladavine, ona će, sied-
stveno tome, biti izložena mnogim neizvesnostima, isto
onako kao i blagostanje i bezbeđnost države.
2. U protivnom slučaju ne možemo sumnjati (prema
odeljku 3 Šeste glave) da, kad bi diktatorski mač mogao
da trajno zadaje strah samo rđavim ljudima, bez promene
oblika vladavine, male države ne bi mogle porasti u to-
likoj meri da ih ne bi bilo moguće iskoreniti ili bar ubla-

93
žiti. Stoga smo hteli, da bi se obezbedili svi ovi uslovi, da
veće pravozastupnika potčinimo vrhovnoj skupštini;, kako
bi diktatorski mač bio stalno u rukama ne jednog čo-
veka, nego jednog građanskog tela čiji su članovi isuviše
brojni da bi između sebe mogli podeliti državnu vlast
(prema odeljku 1 i 2 prethodne glave) ili da bi zajednički
kovali neku zaveru protiv nje. U sklađu s tim neka pravo-
zastupnicima bude zabranjeno da vrše druge dužnosti u
državi i da ne izdaju platu vojsci. A konačno oni su u tim
godinama da više vole bezbednost sadašnjice nego nove i
opasne stvari. Na ovaj način oni nisu opasni po državu,
pa prema tome n i'za dobre građane, dok mogu da budu
strah zlima, što stvarno i jesu. Što manje imaju snage za
vršenje prestupa, tim više je imaju za njihovo suzbijanje.
Naime, pored toga što ih mogu suzbiti u samom začetku
(pošto je veće pravozastupnika večito), oni su i dovoljno
brojni za odvažnost da optuže i osude ovog ili onog uti--
cajnog građanina ne plašeći se njegove mržnje, utoliko pre
što se glasanje vrši kuglicama i što se presuda izriče u ime
čitavog veća.
3. Ali i narodni tribuni u Rimu bili su takođe birani
doživotno; pa ipak nisu bili u stanju da ograniče moć jed-
nog Scipiona; osim toga, morali su najpre iznositi pred
sam senat svoje planove u pogledu opšteg dobra, koji ih
je često izigravaO' udešavajući da narod odobrava najviše
onome koga se sami senatori najmanje plaše. U skladu
s tim i narodni tribuni nalazili su u naklonosti naroda za-
štitu protiv patricija, tako da kad god su sazivali narod
na forum, izgledalo je da im je više namera da potstiču
bunu nego da sazivaju neki skup. Ove nezgode zaista ne
postoje u državi koju smo opisali u dve prethodne glave.
4. Ova moć pravozastupnika biće u suštini jednostavno
ograničena na čuvanje oblika državnog uređenja, to jest
na suzbijanje svakog prekršaja zakona i sprečavanje da
niko ne počmi kakav prestup radi svoje koristi. Ali ona
nikako neće sprečiti da uzmu maha poroci koji se ne mogu
zabraniti zakonom, kao što su oni u koje upadaju suviše
dokoni ljudi, a koji često dovode do propasti države. .Jer
u vreme mira ljudi se oslobađaju svakog straha i malo-
pomalo postaju od okrutnih i surovih prosvećeni i humani;

94
od humanih oni postaju mlitavi i lenji, i svaki tada nastoji
da nadmaši druge ne u sposobnosti, nego u raskošu i m e-
kuštvu. Stoga oni počinju da preziru običaje svoje zemlje,
da podražavaju tuđe; ustvari, pripremaju se da postanu
robovi.
5. Da bi se izbegla ova zla, mnogi zakonodavci bez-
uspešno su pokušali da zavedu zakone protiv raskoši; jer
svi zakoni koji se mogu gaziti a da se nikom ne- nanosi
šteta smatraju se predmetom potsmeha, i daleko od toga
da obuzdavaju ljudske želje i strasti, oni ih, naprotiv,
raspaljuju: jer mi uvek čeznemo za onim što je zabranjeno
i želimo ono što nam se uskraćuje. Uvek ima dokonih Ijudi
koji znaju da izigraju zakone donete protiv izvesnih stvari
koje je nemoguće potprmo zabraniti, kao što su gozbe, igre,
ukrašavanje i slično, a čije se sve zlo sastoji u preterano-
sti koja se može meriti samo prema bogatstvu svakog po-
jedinca, a ne može se odrediti nekim opštim, zakonom.
6. Stoga zaključujem da sve ove poroke koji se javljaju
kao opšte pojave u vreme mira, o kojima ovde govorimo,
ne treba nikad suzbijati neposredno, nego zaobilaznim
putem, to jest postavljanjem takvih načela državne uprave
koja će voditi tome da većina građana, ako se već ne trudi
da mudro živi (što je nemoguće), ipak dozvoli da njima
upravljaju strasti od kojih će država imati veću korist.
Stoga bi naročito trebalo nastojati da se kod bogatih iza-
zove ako ne štedljivost, a ono bar izvesna ljubav prema
novcu. Jer nema sumnje da će većina građana uložiti naj-
veći trud da pošteno poveća svoju imovinu kako bi stekla
počasna zvanja i izbegla neugledan položaj, pod pretpo-
stavkom da je Ijubav preroa novcu, kao opšte i stalno ose-
ćanje, ispunjena pohlepom za slavom.
7. Ako sada ispitamo osnovne uslove dveju vrsta ari-
stokratske vladavine koje smo opisali u dve prethodne
glave, videćemo da su u njima sadržana' ova načela. Na-
ime, i u jednoj i u drugoj broj vlastodržaca je toliki da
većina bogatih ima pristupa upravljanju i počasnim držav-
nim zvanjima. Ako, osim toga (kao što smo rekli u
ođeljku 47 Osme glave), postavimo- za načelo đa će patri-
ciji koji ne mogu da plate svoje dugove biti isključeni iz
reda patricija i da će oni koji budu izgubili nesrećnim

95-
slučajem svoje imanje biti vraćeni u prvobitno stanje,
nema sumnje đa će se svi patriciji truditi ikoliko god budu
mogli da sačuvaju svoju imovinu. Štaviše, oni neće nikada
žuditi za tuđim načinom života niti će prezirati običaje
svoje otađžbine ako se zakonom naredi da se patriciji i
ljudi na položajima raspoznaju od ostalih građana po na-
ročitom odelu; o tome vidi odeljak 25 i 47 Osme glave.
Osim toga, za svaki oblik vladavine moguće je pronaći i
druga sredstva u skladu s prirodom njenog položaja i ka-
rakterom narođa, ali iznad svega treba voditi računa da
građani vrše svoju dužnost više dobrovoljno' nego pod pri-
nudom zakona.
8. Jer vladavina koja ide za trm da vodi ljude samo
pomioću straha više će suzbijati njihove poroke nego što će
potsticati njihove sposobnosti. A ljudima treba upravljati
tako da oni ne osećaju da ih se vodi, nego da veruju đa
žive po svom shvatanju i po svojoj volji, i to tako da budu
vezani samo ljubavlju prema slobodi, željom da povećaju
svoje bogatstvo i nadom da steknu počasna zvanja. Što se
tiče spomenika, trijumfa i ostalih potsticaja vrlini, to su
više znaci ropstva nego slobode. Jer nagrade za poštenje
daju se robovima, a ne slobodnim ljudima. Priznajem da
su to Ijudima zaista veoma moćni potsticaji. Ali kao što
se u početku one dodeljuju velikim ljudima, tako se
docnije, kad se pojavi zavist, daju kukavicama i. ljudima
naduvenim zbog veličine svog bogatstva, na veliku ozlo-
jeđenost svih dobrih ljudi. Potom, om koji znaju da se
hvale slikama i trijumfima svojih otaca, misle da im se
nanosi nepravda ako im se ne ukazuje veća pažnja nego
drugima. Da i ne pominjem ostale zamerke, izvesno je da
se jednakost, bez koje se neizbežno ruši opšta sloboda, ne
može održati ni na koji način ako se nekom čoveku, slav-
nom zbog njegove vrline, zakonom dodeljuju izvanredne
počasti.
9. Pošto smo utvrdili ova načela, pogledajmo sada da
li se vladavine ove vrste mogu uništiti nekom greškom.
Zaista, ako je moguće da neka država traje večito1, to će
nužno biti ona država čiji se zakoni uvek budu poštovali
pošto jedanput budu pravilno postavljeni. Zakoni su
ustvari duša države. Budemo li ih čuvali, samim tim sa-

96
čuvaćemo i državu. Međutim, zakoni mogu biti. nenarušivi
samo onda ako ih brane razum i ljudsko raspoloženje:
inače, ako se oslanjaju samo na razum, oni su nemoćni i
lako se krše. Prema torne, pošto smo pokazali da su osnovni
zakoni dvaju oblika aristokratskog državnog uređenja u
skiađu s razumom i opštim ljudskim strastima,. možemo
tvrditi, ako ima država koje mogu biti večite, da će to za-
ista biti samo ove, jer njih ne može uništiti nikakav
uzrok sopstvene slabosti, nego jedino neizbežan udarac
sudbine.
10. Ali možda će nam se još prigovoriti da tako po
stavljeni zakoni, mada se oslanjaju na razum i opšte ljud-
ske strasti, ipak mogu jednog dana da iznevere. Jer nema.
te strasti koju ponekad ne bi mogla nadjačati žešća strast,
suprotne vrste; tako često vidimo da želja za tuđom imovi-
nom pobeđuje strah od smrti, a ljudi koji su se dali u
bekstvo iz straha od neprijatelja, pošto ih više ne može
zaustaviti nikakav drugi strah, bacaju se u reku ili skaču
u vatru da bi izbegli oružje neprijatelja. Zbog toga, ma
kako dobro bila uređena neka država i ma koliko bili sa-
vršeni njeni zakoni, ipak u trenucima kritičnim po državu,
kad su. svi građani zahvaćeni nekom vrstom paničnog
straha, oni pnhvataju mišljenje koje im nadahne tre-
nutni strah, ne brinući se ni za budućnost ni za zakone,
upirući pogled na nekog proslavljenog pobednika kcga
oslobađaju zakona, prepuštaju mu trajnu vlast (dajući
time veoma opasan primer) i konačno mu poveravaju celu
državu. Ta'kve prilike su, ustvari, dovele do propasti Rim-
skog Carstva. Ali da bih odgovorio na ovaj prigovor, ja ka-
žem, prvo, da u dobro uređenoj republici takav strah ne
može da nastane, osim iz opravdanog razloga; prema tome,
ovaj strah i pometenost koja iz njega proizlazi ne mogu se
pripisati nikakvom uzroku koji ljudska predostrožnost ne
bi bila u stanju da izbegne. Zatim, treba napomenuti da u
državi onakvoj kakvu sam gore opisao nije moguće (prema
odeljku 9 i 25 Osme glave) da se bilo koji građanin istakne
iznad ostalih svojom slavom tako da na sebe skrene opštu
pažnju. On u svakom slučaju mora imati mnoge takmace
koji uživaju naklonost drugih građana. I tako, premda
strah može da dovede do izvesne pometnje u državi, ipak

7 Spinoza: P olitičk i traktat 97

niko neće moći gaziti zakon niti pozivati, uprkos zakona,
nekog građanina da preuzme vojno zapovedništvo a da i
ostali pretendenti odmah ne istaknu svoje zahteve; ova
borba moći će se završiti jedino pribegavanjem zakonima
i uspostavljanjem normalnog reda u državi. Mogu, dakle,
sasvim sigurno tvrditi da je aristokratsko uređenje, ne
samo ono u rukama jednog grada nego i uređenje koje
obuhvata više gradova, večita vladavina, to jest da je ne
može uništiti ni izmeniti nikakav unutarnji razlog.
 GLAVA JEDANAESTA

1. Najzad, prelazim na treći, potpuno apsolutistički

oblik vladavine koju nazivamo demokratijom. Razlika iz-
među nje i aristokratije sastoji se, kao što smo rekli,
uglavnom u tome što se u aristokratskoj državi ovaj ili
onaj patricij bira jedino voljom vrhovne skupštine i slo-
bođnim izborom, tako da niko- nema pravo da glasa ili za-
uzima državna zvanja nasleđem, kao što je to slučaj u
vladavini o kojoj ćemo' sada raspravljati. Jer svi oni koji
vode poreklo od roditelja građana, ili su rođeni na tlu
otadžbine, ili su zaslužni za republiku ili su, najzad, ispu-
nili bilo' koji uslov po kome im zakon daje pravo građan-
stva: svi oni, kažem, imaju pravo glasa u vrhovnoj skup-
štini i pravo da zauzimaju državna zvanja, i ono im se ne
može uskratiti, osim zbog zločina ili nečasnosti.
2. Ako je, dakle, zakonom određeno da samo stariji
ljudi koji su napunili izvestan broj godina, ili sarno prvo-
rođeni, čim to dozvoli njihovo doba, ili oni koji plaćaju
aržavi. određen iznos novca, imaju pravo glasa u vrhovnoj
skupštini i pravo učestvovanja u državnim poslovima,
mada se iz ovog razloga može desiti da vrhovnu skupštinu
sačmjava manji broj građana nego u aristokratskoj vla-
davini, ovakve države ipak treba smatrati demokratskim,
jer građane čiji je zadatak da upravljaju državom ne bira
vrhovna skupština kao najdostojnije, nego se za tu du-
žnost oni određuju zakonom. Pa iako iz ovog razloga iz-
gleda da ovakve vladavine, to jest one u kojima ne vla-
daju najbolji građani, nego ljudi koje je slučaj učmio bo-

7* 99
gatim ili prvorođeni, nisu na visini aristokratske, pri
svemu tome, ako razmotrimo praksu ili opštu ljudsku pri-
rodu, u oba slučaja stvar će biti lsta. Jer patriciji će uvek
smatrati najboljim bogataše ili one koji su s njima pove-
zani krvnim vezama ili prijateljstvom; a izvesno je, kad bi
trebalo da patriciji biraju svoje kolege patncije nepri-
strasno i imajući u vidu samo opštu korist, da ne bi bilo
te vladavine koja bi se mogla uporediti sa aristokratskom.
Ali iskustvo nas je dovoljno i napretek poučilo da se stvari
dešavaju sasvim drugačije, naročito u oligarhijama, gde je
volja patricija zbog malog broja takmaca oslobođena sva-
kog zakona više nego ma gde drugde. Jer tu patriciji na-
merno odbijaju od skupštine najbolje Ijude i biraju za ko-
lege u skupštini ljude potpuno potčinjene njihovoj volji,
tako da u ovakvoj državi stvari idu mnogo gore, pošto izbor
patricija zavisi od potpuno slobodne volje nekolicine Ijudi,
to jest od volje koju ne obuzdava nikakav zakon. Ali
vraćam se na ono što sam započeo da govorim.
3. Prema onome što je rečeno u prethodnom stavu,
očigledno je da možemo' zamisliti više vrsta demokratskog
uređenja države. Međutim, moja namera nije da rasprav-
ljam o svakom od njih, nego samo o onome gde pravo
glasa u vrhovnoj skupštini i pravo zauzimanja po-
ložaja u državi imaju bez izuzetka svi oni koji se pokora-
vaju šamo zakomma otadžbine i koji su, osim toga, svoji
gospodari i žive časno. Kažem izričito: oni koji se poko-
ravaju samo zakonima otadžbine da bih isključio strance,
za koje se smatra da su pod tuđom vlašću. Osim toga do-
dao sam: koji su, pored toga što se pokoravaju zakonima,
i svoji gospodari da bih isključio žene i robove, koji žive
pod vlašću muževa ili gospodara, kao i decu i siročad za
sve vreme dok se nalaze pod vlašću roditelja i staralaca.
Rekao sam najzad: i koji žive časno da bih isključio, pre
svega, sve one koji, su nečasni zbog nekog zloČina ili sram-
nog života.
4. Ali možda će neko upitati da li su žene pođ vlašćii
ljudi po prirodnom ili ljudskom zakonu? Jer ako bi to bilo
samo po ljudskom zakonu, sigurno nas nikakav razlog ne
primorava da žene isključujemo iz vlasti. Međutim, ako
se oslonimo na iskustvo, videćemo da je isključenje žena

100
posledica njihove slabosti. Jer nigde nismo videli da ljudi
i žene zajedno vladaju, nego, naprotiv, gde god ima ljudi
i žena, ljudi vladaju a ženama se vlada, i na taj način oba
pola žive u slozi. S druge strane, Amazonke, koje su prema
predanju nekada vladale, nisu dozvoljavale ljudima da
borave u njihovoj zemlji, nego su podizale samo ženslcu
decu a ubijale mušku. Da su žene po prirodi ravne lju-
đima i da se s njima takmiče kako u veličini duše takc i u
inteligenciji, koja sačinjava pre svega moć čoveka i, samim
tim, njegovo pravo, sigurno bi se među tolikim raznim
narodima našli neki gde bi oba pola ravnopravno vladala
i drugi gđe bi žene vladale ljudima i tako ih vaspitavale- da
buđu slabiji po inteligenciji. A pošto se to nigde ne de-
šava, može se s potpunom sigurnošću tvrditi da priroda
nije dala ženama jednako pravo kao Ijudima, nego da su
one primorane da im popuštaju; tako da se ne može desiti
da oba pola ravnopravno vlađaju, a još manje da žene
vladaju ljudima. Osim toga, ako pogledamo na ljudske
strasti i to da Ijudi najčešće vole žene samo pod dejstvom
čulnog prohteva i da cene njihovu inteligenciju i mudrost
samo srazmerno njihovoj lepoti, a uz to da ljudi veoma te-
ško podnose da žene koje oni vole pokazuju na neki način
naklonost i prema drugima, a da ne govorimo o drugim
sličnim činjenicama, s lakoćom ćemo uvideti da ljudi i
žene ne mogu ravnopravno vladati bez velike štete po svoj
mir. Ali o ovorne je dovoljno rečeno.

Ostalo nedostaje.

101
 SPINOZIN P O L I T I Č K I TRAKTAT

Kada je Spinoza pre tri stoleća pisao svoj P o l i -

t i č k i t r a k t a t, politička iskustva građanskog društva
koje se tek rađalo u Holandiji i Engleskoj bila su još
skromna i ogranieena. Mlada buržoazija, kojoj su revolu-
cionarna zbivanja krajem 16 veka (u Holandiji) i početkom
17 veka (u Engleskoj) omogućila da istupi na istorisku po-
zornicu, tek je počela izgrađivati novi sistem i nove metode
političkog života prema svojim interesima, i sva njena
stremljenja bila su usmerena na to da što pre i što bolje
ovlada veštinom upravljanja državom. A to nije bilo ni
jednostavno ni lako. Nasuprot njenoj ekonomskoj moći,
njenoj težnji za radikalnim socijalnim i političkim prome-
nam.a, njenom poslovnom duhu i njenom raspoloženju. da
pomaže razvitak nauke, prosvete i umetnosti, stajale su
preživele institucije starog sistema koje su zasnivale svoj
autoritet na krajnjoj bedi i zaostalosti narodnih masa i spu-
tavale svaki napredak tehnike, nauke, znanja, umetnosti i
Ijudskog duha uopšte, a nasuprot njenim načelima poli-
tičke i pravne jednakosti svih Ijudi stajale su svakojake
predrasude i zablude koje su ugnjetene i zaostale narodne
mase i dalje zadržavale u neznanju, zapuštenosti, učmalo-
sti i pokornosti. U takvim uslovima borba za ostvdrenje
ciljeva i interesa mlade buržoazije izazivala je sve veće
zaoštravanje svih mogućih suprotnosti, Ali tu borbu nije
vodila samo buržoazija. Nju su vodile sve progresivne
snage tadašnjeg društva ili, prostije rečeno, ogromna ve-
ćina naroda koji je hteo novo, pravednije, bolje društveno
uređenje. Otuda veliko interesovanje za probleme uređenja

V
države u 17 veku, otuda silni porast autoriteta „političke
filozofije" ili „moralne filozofije", otuda nastojanje da se
proučavanje političkih : društvenih prohlema podigne na
stepen matematičke egzaktnosti i da se stvori „nauka o
čoveku“ sa autoritetom koji su tada već počele zadohijati
prirodne nauke.
Hobhes, Spinoza, Locke, Groot, Pufendorf svakako su
najznamenitiji i najznačajniji politički pisci i teoretičari
ovoga doha. Ali nisu samo oni težili da izučavanje politič-
kih i društvenih problema postave na nove temelje. Može
se reći da su svi veliki umovi ovoga doha smatrali ne samo
da imaju pravo već i da im je dužnost da se bave razmatra-
njima političkih i moralnih problema i da kažu svoju reč
0 mogućnosti naiboljeg uređenja države. Nešto kasnije to
će se pretvoriti čak u tipičan manir Prosvećenosti: filozofi
1 slobođni mislioci predlažu vladarima kako đa upravijaju
državom. Sujeti ,,prosvećenih“ apsolutista godi što filozofi
i slobodni mislioci veruju u vladarsku dobru volju, a filo-
zofima se daje sloboda da žive u iluziji da upravo od te
„dobre volje“ , koju filozofski saveti m na šta ne obavezuju,
zavisi uredenje država. Ali to ipak ne znači da su Voltaire,
Diderot i drugi prosvetitelji bili tako opsednuti tom ilu-
zijom da nisu videl.i št.a i koliko stvarno zavisi od vladarske
volje. O tome najbolje govore njihovi spisi. Mnoge stvari
uočili su i njihovi bliži i dalji prethodnici, i to, pre svega,
upravo oni iz 17 veka. Ustvari, sasvim konkretne društvene
i političke potrebe nagonile su Ijudslcu misao da traži naj-
bolje oblike državnog uređenja koje se tek rađalb, i ona je
ta rešenja nalazila u granicama iskustava i iluzija svoga
doba. Upravo to je i dalo realističko obeležje društvenim i
političkim teorijama 17 veka. Utopije više nisu uzbuđivale
građanski svet kao ranije. Piscima utopija i sam Spinoza
zamera najviše to što „zamišljaju Ijude ne onakvima kakvi
jesu, nego onakvima kakvi bi oni želeli da budu: otuda do-
lazi da su oni mesto morala najčešće napisali satiru, i ni-
kada nisu zamislili neku političku teoriju koja bi se mogla
primeniti, nego fantastične stvari koje bi se mogle prime-
niti u zemlji Utopiji ili u pesničko zlatno doba, za koje je
politička veština sigurno najmanje potrebna“ (5).* I upravo
* Brojevi u zagrađama obeležavaju stranice ovog prevođa
P o l l t i ć k o g t rak, tata.

VI
zbog toga je gotovo pesnička lepota utopija, koja je svakako
dostigla najviši stepen kod Thomasa Mora, morala da
ustupi mesto političkoj prozi. Ali ako su utopije imale
prednost u književnom pogledu, ova politička proza stekla
je prednost po neposrednom uticaju koji je mogla da vrši
na Ijude jer je svoju kritiku zasnivala na neposrednom
iskustvu. Spinoza je to jasno video i u tom smislu rekao
0 sebi:
„Sto se pak mene tiče, potpuno sam ubeđen da je
iskustvo već otkrilo sve oblike države gde su Ijudi u
stanju da žive u slozi i sva sredstva podesna za uprav-
Ijanje gomilom ili za njeno držanje u izvesnim grani-
cama. Stoga ne smatram mogućim da bi se razmišlja-
njem moglo pronaći nesto što ne bi bilo u suprotnosti
sa iskustvom i stvamim životom, što već nije bilo
pronađeno i oprobano“ (6).
Ovako izraziti smisao za konkretno posmatranje pro-
blema države dao je progresivnim političkim i društvenim
teorijama 17 veka dvojako osnovno obeležje. One su,
s jedne strane, kritika preživelog feudalnog sistema, nje-
govih institucija i njegovih ideoloških manifestacija, a,
s druge strane, opis i objašnjenje elemenata novih dru-
štvenih i političkih odnosa sa obaveznim iluzijama njihove
savršenosti, večne trajnosti, apsolutne podudarnosti sa ,,pri-
rodnim“ zahtevima i potrebama Ijudi, itd.
Takvo osnovno obeležje ima i Spinozina politička
teorija.
Prvi put je izložena u T e o l o š k o - p o l i t i č k o m
t r a k t a t u 1670 godine. U tom spisu Spinoza je sebi po-
stavio veoma značajan i opasan zadatak: da kritički ispita
1 pokaže kako se autoritet crkve, religije, klera i raznih
preživelih institucija zasniva na sujeverju, pređrasudama,
zabludama, pa čak i svesnim lažima i kako se tom i takvom
autoritetu protivi zdrav Ijudski razum i sama priroda čo-
veka. Taj osnovni zadatak vidi se jasno u predgovoru spisa.
A u jednom pismu svom prijatelju Oldenburgu izložio je
to Spinoza ovim rečima:
,,Na sastavljanje ovoga spisa navele su me, u
prvom redu, predrasude teologa. Jer, meni je poznato
da oni najviše sprečavaju Ijude da se posvećuju nau-
kama. Ja se trudim da objasnim te predrasude i da ih

VII
 uklonim iz glava svih koji su razumni. A zatim je slo-
boda filozofiranja i govora ono na šta pomišljamo.
Upravo nju, slobodu, koju guše autoritet i uobraženost
propovednika, ja želim na sve moguće načine da od-
branim“ (J. Freudenthal, D a s L e b e n S p i n o -
z as , MCMXXVII, 155, 156).
Razume se da nije bilo moguće ostvariti tako kruvan
i opasan zadatak a da se ne podvrgne sistematskoj i objek-
tivnoj kritici sve što su teolozi vekovima koristili i zlouvo-
trebljavali da bi podigli autoritet sebi, crkvi i religiji. Tre-
balo je, dakle, najpre podvrgnuti kritici samu Bibliju i
ostale crkvene knjige. Verska dogma zabranjivala je da se
naučno ispita i proveri verodostojnost „svetih" knjiga, ali
moderni istraživački duh, kcji je sa F. Baconom proklamo-
imo princip da nema ničega u svetu što ne bi zasluživalo
da bud.e predmet istraživanja, nije se mogao pomiriti sa
onim što je za skolastičare bilo apsolutno neprikosnoveno.
Već je Erasmo Roterdamski pokazao koliko je uspešna pri-
mena minuciozne filološke analize u naučnom ispitivanju
slarih bibliskih tekstova i uopšte racionalna kritika njiho-
voa smisla. A Erasmo nije cstao usamljen. Broj slobodnih
mislilaca koji su u ovom ili onom obliku predu’zimali kri-
tiku verskih dogmi. janatizma, netrpeljivosti i zaglupljeno-
sti svake vrste, stalno je rastao. Pre svega u Holandiji koja
je u to vreme uživala glas naislobodoumnije zemlje sveta i
stvarno bila utočište slobodnih mislilaca iz svih zemalja. Da
ne pominjemo druge koji su se sklanjali u Holandiju, pctse-
tićemo na Descartesa i Bai/lea iz Francuske, ili na Lockea iz
Engleske. Tu treba pomenuti i druqe koji su svojim rađom
učvršćivali slobodoumlje. IJ Holandiji, pored Erasma, za.slu-
žuju posebno da budu pomenuti: nesrećni Uriel da Costa,
Coornhert, Koolhaest, Robert Robert.sz, Willem Meerman,
Reinier Telle, Huigh de Groot, a u Enoleskoj, pored Tho-
masa Morusa, John Hales, Falkland, Chillingivorth, Har-
rinqton, Jeremio.s Tavlor. Bilo ih je dosta i u drugim ze-
mJjama. Spinoza možda nije znao za sve njih i za njihovu
delatnost, ali mu je bilo kristalno jasno iz iskustava koja je
sam stekao u ranijem sukobu sa amsterdamskim rabinima
s kakvom silom se hvata u kcštac. A za ocenu istoriskog
značaja njegovih spisa ioš je vcižnije da je njemu takođe
bilo kristalno jasno da je borba protiv sujeverja, verskog

VIII
fanatizma, verske netrpeljivosti i zaostalosti, zloupotrebe
verskih osećanja žaostalog naroda kakvu vrše sve religije
svih vremena, u krajnjoj liniji politička borba, jer su u
konkretnim uslovima Holandije, a i drugih zemalja, eko-
nomski, klasni i politički sukobi često uzimali verska obe-
ležja. To je svakako i ddlo Spinozi povoda da u samom
naslovu spisa ( T e o l o š k o - p o l i t i č k i t r a k t a t)
istakne da je predmet njegovih ispitivanja i kritike upravo
ta zaostala i neodrživa veza između teologije i politike, koja
je politiku potčinjavala religiji i sprečavala je da pos+ane
,,prirodna“ i ,,razumna“ , tj. onakva kako je to odgovara’o
interesima mladog građanskog društva i principima dru-
štvenog progresa. A u sadržaju spisa on je posle obimnog
kritičkog razmatranja i đokazivanja nerazumnosti i ne-
opravdanosti pretenzija teologije da ona bude jeđini auto-
ritativni tumač sveta, izložio osnovne principe svoje teorije
prirodnoa prava kao osnovu najracionalnijeg uređenja
države. U krajnjim zaključcima tu su obuhvaćeni osnovni
pcstulati moderne buržoaske države: pravna i politička
jednakost svih građana, sloboda savesti i govora, odvajanje
crkve od države, religije od politike i filozofije.
Kao što je i očekivao, Spinoza je brzo doživeo
reakciiu na ovaj svoj spis. Kao da je potpalio naj-
zapaljiviju m'ateriju, sve je odjednom zaplamsalo i on
je jedva dospeo da prati šta se događa. U samoj
Holandiji, zemlji strogog kalvinizma i verske netrpelji-
vosti, rasvlamsao se pravi f u r o r t h e o l o g i c u s (teo-
loški bes). I nije se zaustavio na granicama Holandije. Spis
je za neverovatno kratko vreme prešao u Nemačku, a zatim
i u Francusku. Učeni Ijudi još nisu dospeli čestito ni da aa
pročitaiu, a holandski i nemački teo^ozi već su besneli,
zabranjivali, optuživali i proklinjali Svinozu, koji je već
nosio na svojim slabačkim i izbolovanim plećima proklet-
stvo amsterdamskih rabina, svakako jedno od naisramnij^h
svedočanstava u istoriji Ijudske kulture. Ali šta je vredeio
to prokletstvo kad se ono što je u njemu bilo najražnije
nijc moglo poštovaii, tj. odredba prokletstva ,,da niko
s njim (sa Spinozom, V. K.) ni usmeno ni pismeno ne opšti,
da mu niko ne iskaže nikakve milosti, da mu se niko ne
približi i ne ostane s njim pod istim krovom, i da niko ne
čita spis koji bi on sastavio ili napisao“ . Spinozin spis se,

IX
 međutim, itekako čitao kao i svi spisi koji se bezum.no i
besomučno zabranjuju. I znalo se da je Spinoza autor spisa,
mada je on bio dovoljno razborit i oprezan kad ga je daci,
u štampu, te na koricama nije naveo ni ime autora, ni
pravo ime izdavača, ni pravo mesto izdanja. Stajalo je
samo da je knjigu štampao Henricus Kiinrath u Hamburgu,
iako je štampanje knjige stvarno osigurao Christoffel
Koenrads u Hagu. Tako je bar sebi osigurao neku pravnu
zaštitu! '
Besomučnu hajku protiv Spinozinog T e o l o š k o -
p o l i t i č k o g t r a k t at a prvi je poveo amsterdamski
crkveni savet. Kao što se savet rabina amsterdamske sina-
goge sastao 14 godina ranije (1656 godine) da definitivno
isključi Spinozu iz jevrejske religije, tako se sad sastao
amsterdamski crkveni savet (juna 1670) na vanredno za-
sedanje da razmotri bogohulni i jeretički Spinozin spis, koji
je tek bio objavljen. Savet je odlučio da protiv spisa po-
digne optužbu kod amsterdamskog okružnog sinoda. Ovaj
pak sinod obratio se odmah sinodu severne Holandije sa
pređlogom da se snis zabrani i uništi. Sličnu odluku doneo
je i sinod južne Holandije, a pridružili su se u isti mah i
crkveni saveti Haga, Lajdena, Utrehta, Dordrehta, Gel-
derna, Frizlanda kao i saveti valonskih crkava. Razrnere
hajke postale su velike. Spinoza je sve to pratio spokojno.
Iz malog sela Voorburga kod Haga gde je đotad živeo i ra-
dio, preselio se u kuću jednog svog prijatelja u Haqu, gde
je imao bolje uslove da ostane neprimetan i da mirno radi.
Tu ie proživeo ostatak života, izdržavajući se glačanjem
optičkih stakala. Ali intenzivno se bavio i pisanjem, pre
svega svog glavnog dela E t i k e.
Velika hajka teologa i celokupne reakcije pro+iv
T e o l o š k o- p o l i t i č k o g t r a k t a t a niie, međutim,
smanjila Spinozino interesovanje za volitičke probleme.
Naprotiv. Poslednjih godina života (1670— 1677) najviše se
bavio baš proučavavjem političkih problema. Izgleda čak
da. je reakcija na T e o l o š k o - p o l i t i č k i t r a k t a i
izazvala kod njega ideju da napiše još jedan spis o politici,
i da doslednije i sistematskije neqo u prvom spisu razvve
svoju političku teoriju. Na nagovore nekih svojih priiatelia
on je odlučio da ovu ideju i ostvari. Tako je počeo da piše
P o l i t i č k i t r a k t at. Ali njegov život se već naglo ga-

X
sio. Bolovanje od tuberkuloze potpuno ga je iscrplo, tako
da je jedan od njegovih poznanika i prijatelja, d-r Schuller,
u svom pismu Leibnizu, početkom februaral677, izrazio bo-
jazan da će ih „gospodin Benedikt Spinoza uskoro ostaviti“ .
I sam Spinoza video je da mu se bliži kraj. 1 kraj je zaista
brzo došao: 21 februara 1677 on je umro ne dovršivši
P o l i t i č k i t r a k t a t i neke druge spise. Prijatelji Spi^
nozini postarali su se da te iste godine štampaju njegova
neobjavljena dela. Sada više nije bilo razloga za posebnu
opreznost: mrtvome Spinozi više nisu mogli naneti štetu.
Tako su objavljena Spinozina posmrtna dela — O p e r a
p o s t h u m a — a među njima, pored E t i k e koja je
sada prvi put štampana, još. i nedovršeni P o l i t i č k i
t r a k t a t .

Kad je odluČio da napiše P o l i t i č k i t r a k t a t.

Spinoza je želeo đa to bude delo u kome će pokazati ,,kako
treba da bude uređeno đruštvo tamo gde vostoji monarhija
i tamo gde vladaju aristokrati, da se ne bi izrcdilo u tira-
niju i da bi se mir i sloboda građana sačuvali nevovređeni“ .
To je bio osnovni motiv koji ga je pokrenuo da piše ovaj
spis. Očigledno, on je imao u vidu državna uređenja svoaa
vrem.ena i o njima je hteo da kaže svoj sud. I u tom smislu
on kaže:
„Stoga., ka.da sam rešio đa svoie razmišljanje vrL
menim na politiku. moja namera nije bila da otkriiem,
ma šta novo i neobično, nego samo da vokažem siaur-
nim i nesumnjivim razlozima izvestan broj načela koia
su u potpunom sklad.u s iskustvom ili da ih izvedem iz
same prirode liudskoa roda; a da bih u ovo ispitivanje
uneo istu slobod.v. duha koja se uopšte primenjuje u
matem.atici. brižliivo sam nastoiao da se ne ruaam
liudskim delima. da ih ne sažaljevam niti mrzim, nego
sn.mo da ih shvat,im“ (6).
Kao i u T e o l o š k o - p o l i t i č k o m t r a k t a t u
on i u ovom svisu uzima, dakle, ,,samu vrirodu livdskog
roda“ kao čvrstu polaznu tačku svog celokupnog isvitiva-
nna i razm.atrania političkih poiava i problema. Smisao te
tako karakterisHčne za građanski duh 17 veka \d°je o ,,vri-
rodi Ijudskog roda“ ustvari je veoma jednostavan: čovek je
d.eo vrirode, zakoni njeaovoa bića su prirodni zakoni (a ne
božanski ili natprirodni), i kriterijum po kome treba utvr-

XI
diti da li je nešto zaista ,,prirodno“ ili je ,,neprirodno“ može
da bude jedino zdrav Ijudski razum. Ovakva afirmacija
,,prirode“ %zdravog Ijudskog razuma bila je logična posle-
dica velikih uspeha prirodnih nauka, i mada zdravi Ijudski
razum kao jedini sudija nije mogao biti ništa drugo nego
onaj isti razum koji se protivio sujeverju, predrasudama,
čudesima, proroštvu, dakle običan razum ili prosečna svest
običnog građanina, bila je to ustvari pobeda mod°rnog
duha nad srednjovekovnom skolastikom. Suprotstavljajući
,,prirodno“ natprirodnom i ,.neprirodnom“ u oblasti dru-
štvenoq i političkog života, Spinoza je, ustvari, samo žJeo
da pokaže da ni čoveka ni niegov društveni žk'ot. mako'iko
on bio slobodno misaono biće, nije moguće drukčije shvatiti
i objasniti nego kao deo prirode. ,Jer — kaže on — čovek
je zaista, bio on mudrac ili neznalica, deo prirode, i sve
što navodi svakog čoveka da dela treba pripisati siH vri-
rode. ukoliko se ona može vezati uz prirođu ovoaa iV onoga
čoveka; jer čovek ništa ne radi, bilo đa ie ruko’"oden ra-
zumom ili samom strašču, što ne bi odaovaralo zakonima i
pravilima prirode, to jest ...prirodnom, vravu“ (10). A svoie
shvatanje prirodnop prava Spinoza definiše ovim rečima:
„Pod. prirodnim pravom vodrazumevam, dakle,
sam.o prirodne zakone ili pravila prem.a kojima se sve
d.ešava, druaim rečima silu sa.me prirode; iz ovoga
sledi da pravo celokupne prirode, a samim tim i vri-
rodno pravo si'akog poiedinca, đovire dotle dokle i
njegova moć: sledstveno tom.e, sve što svaki čovek čini
prema prirodnim zakonima on to čini prema naivišem
prirodnom prar>u i ima onoliko prava nad prirodom
kolik.o ima sile“ (10).
U osnovi, tako isto shvatao je prirodno' pravo i Hobbes.
I jedan i đrvni. a i ost.ali teoreti.čari prirodnog prava
u 17 veku. tražili su ustvari najađekvatniju pravnu formu
ekonomskih odnosa modemog arađanskog društva i vaš1i
sk je u teoriii prirodnog prava. Osnovni r>rinnp ove teom e
je ,,prirodna“ jedn.akost svih liudi. To je. š+av'še, eondifio
sine gua non opstanka građanskon društva. Hohbes, na-
primer, niknko nije mogao oprostiti AHstotelu što je u
svoioi P o l i t i c i tvrdio da su neki Ijudi već po samoj
svoioj prirod.i predodređeni da upravliaju, d^k su drugi
predodređeni da im služe. „Ako je sama prirođa učinila

XII
Ijude jednakima — govorio je Hobbes — onda tu jedna-
kost treba i priznati; ali sve da priroda i nije načinila Ijude
jednakima, treba priznati da su oni jednaki kad oni sami
sebe smatraju jednakima...“ (Thomas Hobbes, h e-
v i a t h an, London 1885, 76). Hobbes, dakle, nije mogao
ni zamisliti društvo koje je zasnovano na nejednakosti
Ijudi. Tako je mislio i Spinoza. Uostalom, Hobbes je sva-
kako uticao na Spinozu, jer nije beznačajna činjenica da je
Hobbesovo delo L e v i j a t a n , koje je prviput objavljeno
1651 godine, izašlo u holandskom prevodu već 1667, dakle
tri godine pre objavljivanja T e o l o š k o - p o l i t i č k o g
t r a k t a t a. Hobbes i Spinoza svakako su najviše i do-
prineli da se u 17 veku snažno afirmiše teorija prirodnog
prava. Razume se, ta afirmacija bila je moguća pre svega
zbog toga što je najviše odgovarala politici mlade buržoa-
zije koja je, nasuprot feudalnim privilegijama i opštoj ne-
jednakosti Ijudi u feudalizmu, zahtevala pravnu i političku
jednakost Ijudi i proklamovala njihovu sposobnost da
sklapaju ugovore za ,,prirodni“ zakon državnog uređehja.
Međutim, iako su Hobbesova i Spinozina polazna gle-
dišta ista, njihove teorije se bitno razlikuju, naročito u
shvatanju uloge države i njenih prava. Hobbes, naime, nije
video drugog načina na koji bi se „prirodno stanje“ Ijudi,
u kome svaki čovek ima sva „prirodna prava“ i u kome
zbog toga nastaje ,,rat sviju protiv svih“ (bellum omnium
contra omnes), zamenilo državnim uređenjem, nego da se
svi Ijudi po ,,prirodnim“ zakonima svoga razuma odreknu
svih svojih prava i prenesu ih na nekolicinu ili na jedno
lice. Tako kod Hobbesa ,,prirodni“ zakoni razuma ukidaju
,,prirodna“ prava Ijudi, a država koja zahvata svu vlast
i sva prirodna prava Ijudi postaje apsojutni gospodar svo-
jih podanika. Ustvari, postaje pravo čudovište, neman, pa
joj zato i daje Hobbes naziv „Levijatan“ . Prava građana
u takvoj državi gotovo i ne postoje. Političko uređenje je
prava negacija demokratije.
Spinoza je iz osnova drukčije shvatio ulogu države.
Pre svega, ,,prirodni zakon“ on nije shvatio kao protivnost
„prirodnom pravu“, već je smatrao da je to isto i da je
„prirodni zakon“ samo ostvarenje opšteg prava prirode
koje se kod svakog pojedinca izražava kao zakon samoodr-r
žanja. Kao i svaka druga stvar u prirodi, tako i čovek teži,

XIII
kolikogod je to u njegovoj moći, da održi svoju egzisten-
ciju. llpravo ta težnja za samoodržanjem je, po Spinozinom
shvatanju, vrhovni prirodni zakon. Ali iako svaki pojedAnac
ima sva prirodna prava, on je ustvari lisen svih prava sve
dok nije osigurao svoj opstanak. Spinoza to naziva „pnrod-
nim stanjem“ , gde ništa nije zahranjeno, gde nema ni dobra
ni zla. Uslov egzistencije svakog pojedinca i svih Ijudi za-
jedno je udruživanje i stvaranje ,,građanskog“ ili državnog
stanja. To stanje nastaje kad se Ljudi združuju i prenose
svoja prava na vrhovnu vlast da hi ih mogli razumno ostva-
riti. Tako se, po Spinozinom mišljenju, „prirodno stanje“
zamenjuje „ građanskim stanjem“ . Ali on ne smatra da u
građanskom ili državnom stanju prestaje važenje prirod-
nog prava (kao kod Hohhesa). Naprotiv. Po Spinozinom
shvatanju „pravo države ili najviših vlasti nije ništa drugo
nego samo prirodno pravo, ograničeno ne silom svakog po-
jedinca, nego silom množine koja dela kao da ima samo
jednu dušu; drugim rečima, izlazi da svaki pojedinac pod
prirodnim uslovima i državna zajednica imaju onoliko
prava kolika je njihova moć“ (18). Ako se dva čoveka zdru-
žuju u zajednicu da bi ostvarili svoja „prirodna prava“
onda oni po Spinozinom mišljenju „imaju više moći, pa
prema tome i više prava nad prirodom nego ohojica poje-
dinačno, i ukoliko je više pojedinaca koji se tako udruže,
tim više će svi zajedno imati prava“ (14). Prema tome, ako
Ijudi prenose svoja prava na suverenu vlast, to ne znači
da ostaju bez individualnih prava i da država može oduzi-
mati ili krnjiti slobodu građana. A Spinoza je iznad svega
cenio slobodu savesti i slobodu govora, i smatrao je da
upravo suverena vlast mora da zaštiti zakonima ove slo-
hode, jer ih zdrav razum smatra korisnim za sve Ijude.
lako je Spinoza hio za jaku centralizovanu državnu
vlast, on nije, kao Hobhes, smatrao da država ima pravo da
ograničava ili čak potpuno oduzima slobodu svojim poda-
nicima. U tome i jeste osnovna razlika između Spinoze i
Hobbesa. Hobbes je bio pristalica strogog apsolutizma, a
Spinoza — republikanac, demokrata, slobodni mislilac, koji
je krajnji cilj svake države i njenih zakona video u tome da
se zaštiti sloboda i dostojanstvo svakog čoveka. „Poveriti
državu jednom jedinom čoveku, a u isto vreme sačuvati
slobodu, očigledno je nemoguće“ — kaže on i dodaje usto

XIV
da ,,oni koji žuđe za neograničenom vlašću pevaju jednu
istu pesmu: da je od bitnog značaja za državu da se njeni
poslovi obavljaju u tajnosti i tome slično, što sve utoliko
neosetljivije vodi u ropstvo, ukoliko je više prikriveno pri-
vidnom brigom za opšte dobro“ (58). To je vekovno isku-
stvo i Spinoza ima u vidu upravo to iskustvo kad se jasno
i nedvosmisleno izjašnjava protiv svakog apsolutizma. Sta-
više, za njega nije bitno kakav je oblik upravljanja drža-
vom, već kako se sprovodi briga za državne poslove. Uprav-
Ijanje državom shvatao je on kao veliku veštinu i trudio se
da pokaže kako se ta veština može primenjivati i usavrša-
vati u interesu svakog pojedinog čoveka i svih Ijudi za-
jedno. Osuđujući vladavinu koja se zasniva na strahu gra-
đana on kaže:
„Jer vladavina koja ide za tim da vodi Ijude samo
pomoću straha više će suzbijati njihove poroke nego
što će potsticati njihove sposobnosti. A Ijudima treba
upravljati tako da oni ne osećaju da ih se vodi, nego
da veruju da žive po svom shvatanju i po svojoj volji,
i to tako da budu vezani samo Ijubavlju prema slo-
bodi, željom da povećaju svoje bogatstvo i nadom da
steknu počasna zvanja. Sto se tiče spomenika, trijumfa
i ostalih potsticaja vrlini, to su više znaci ropstva nego
slobode. Jer nagrade za poštenje daju se robovima, a
ne slobodnim Ijudima. Priznajem da su to Ijudima za-
ista veoma močni potsticaji. Ali kao što se u početku
one dodeljuju velikim Ijudima, tako se docnije, kad se
pojavi zavist, daju kukavicama i Ijudima naduvenim
zbog veličine svog bogatstva, na veliku ozlojeđenost
svih dobrih Ijudi. Potom, oni koji znaju da se hvale
slikama i trijumfima svojih otaca, misle da im se na-
nosi nepravda ako im se ne ukazuje veća pažnja nego
drugima. Da i ne pominjem ostale zamerke, izvesno je
da se jednakost, bez koje se neizbežno ruši opšta slo-
boda, ne može održati ni na koji način ako se nekom
čoveku, slavnom zbog njegove vrline, zakonom dode-
Ijuju izvanredne počasti“ (96).
N e z a v i s n o s t , j e dn a k o s t, s l o b o d a, to su
vrednosti i tekovine političkog života koje on najviše ceni.
I kad on u svom P o l i t i č k o m t r a k t a t u posvećuje
dobar deo svojih izlaganja ispitivanju i razmatranju mo-

XV-
narhističkog, aristokratskog i demokratskog državnog ure -
đenja, njega pre svega interesuje u kojoj meri svaki od
ovih oblika može da garantuje ove i ostale tekovine. Kao
pravi republikanac, kao odlučni prijatelj i pristalica demo-
kratskih snaga, on daje prednost demokratiji baš zbog toga
što u njoj građani imaju pravo da biraju i da budu birani,
te tako državna uprava pruža najviše garantija da se neće
izroditi u tiraniju. On se zalaže za neka osnovna načela
upravljanja državom, koja proizilaze iz same suštine mo-
dernog građanskog društva i daju bitno obeležje modernoj
državi sve do današnjeg dana. Naprimer, kad razmatra pro-
blem odnosa crkve i države, on izvodi zaključak da ,,oni
kojima je dozvoljeno javno ispot>eđcmje religije neka po-
dižu hram o svom trošku, ako ga žele“ i da „nikakvi hra-
movi ne treba da se podižu na državni trošak“ (43). Kad
kaže da „narod može sačuvati pod kraljem prilično široku
slobodu ako nađe načina da kraljevoj moći određuje gra-
nice jedino moć naroda i da je podržava sam narod“ (60),
on je tipični konstitucionalist kome je najvažnije da se u
državi osigura suverenitet narodne volje. Zalaganjem za
takva i slična načela Spinoza je, ustvari, samo izražavao
zahteve mladog građanskog društva u kome je živeo i kome
je pripadao.
V 17 veku Spinozine političke i društvene ideje bile
su progresivne, pa i revolucionarne, iako se Spinoza ver-
balno izjašnjavao protiv revolucija, bojeći se meteža i anar-
hije koju one donose sobom. Razume se, to ne znači da od
Spinoze možemo zahtevati onu progresivnost i aoslednost
koju s pravom zahtevamo od naših savremenika. Ovo treba
naročito imati u vidu kad se govori o Spinozinim nedosled-
nostima i ograničenostima. Naprimer, njegova oštra kritika
sujeverja, verskog mračnjaštva, teologije i crkve ne vodi
uvek doslednim ateističkim zaključcima, i njemu se ćesto
prebacuje da je nedosledni ateist. Ali zar je bilo moguće
u 17 veku voditi oštriju i dosledniju borbu protiv verskog
mračnjaštva i crkve nego što je bila borba koju je Spinoza
vodio? Ili naprimer, on je govorio da je „čovek onoliko
slobodan, koliko se rukovodi razumom“ . i te njegove reči
zvuče krajnje racionalistički i apstraktno. Ali zar je neko
u 17 veku znao bolje šta je sloboda i borba za slobodu nego
laj isti Spinoza, koji je dao lični primer neustrašivosti u

XVI
borbi za slobodu? Na sličan način moglo bi se odgovoriti
na veliki broj prigovora koji ističu razne Spinozine nedo-
slednosti. U njegovoj društvenoj i političkoj teoriji zaista
ima raznih nedoslednosti, iluzija i zabluda. Iluzija je i sarna
koncepcija prirodnog prava. Ali to je u 17 veku bila pro-
gresivna iluzija. A ako Spinozu posmatramo kao slobodnog
mislioca 17 veka, onda nije teško objasniti i te iluzije. Ali
uvek i pre svega moramo imati na umu da je Spinoza u
svojim političkim raspravama izložio mnoge ideje koje su
veoma značajan doprinos istoriji političkih teorija uopšte.
a posebno modernoj istoriji političkih i društvenih teorija.

Veljko Korać

XVII
 SADRŽAJ

Str.
Autorovo pismo — — •— — — — — — — — — 3
Glava prva — — — — — — — — — — — — 5
Glava druga — — — — — — — — — — — — 9
Glava treća — — — —■ — — — — — — — — 18
Glava četvrta — — — — — — — — — — — •— 26
Glava peta — — — — — — — — _ — — — 30
Glava šesta — — — — — — — _ — — — — 33
Glava seđma — — — — — — — — — — — — 44
Glava osma — — — — — — — — — — — — 61
Glava .deveta — — — — — — — — — — — — 85
Glava d'eseta — — — — — — — _ — — — — 92
Glava jedanaesta — — — — — — — — — — — 99