Ričard Dajer

Uloga stereotipa

Danas je reč ’stereotip’ skoro uvek termin zloupotrebe. To proističe iz sasvim opravdanih
primedbi koje razne grupe – crnci, žene, a naročito gej osobe – upućuju u vezi načina na
koje su, po vlastitom uverenju, podvrgnuti stereotpima u masovnim medijima i
svakodnevnom govoru. Međutim, kada je Volter Lipman (Walter Lippmann) skovao ovaj
termin, nije imao nameru da mu dâ pežorativnu konotaciju. Zauzevši izvesnu ironičnu
distancu u pogledu ove teme, Lipman ipak jasno izlaže, s jedne strane, apsolutnu nužnost,
a s druge strane, korisnost stereotipa, kao i njihova ograničenja i ideološke implikacije:

Obrazac stereotipa nije neutralan. Nije to baš samo jedan od načina da se umesto velike,
blještave, zaglušujuće zbrke realnosti uspostavi red. Nije samo prečica. On je sve te stvari
zajedno i još nešto više. On je projekcija u svet našeg smisla o našoj vrednosti, o našem položaju
i našim pravima. Stereotipi su, zbog toga silno nabijeni osećanjima koja idu sa njima. Oni su
tvrđave naše tradicije, a iza njenih bedema mi se i dalje možemo osećati sigurnim na položajima
koje zauzimamo. (1956: 96).

Prateći Lipmanove ideje – naročito njegovo isticanje stereotipa kao 1) procesa

uspostavljanja reda 2) ’prečice’ 3) upućivanja na ’svet’ i 4) izražavanja ’naših’ vrednosti i
uverenja, možemo otpočeti s razumevanjem načina na koji stereotipi funkcionišu. Ostatak
ovog teksta strukturisan je oko ovih tema, zaključno s nekim primedbama o relevantnosti
onoga što je rečeno ranije (u Dajer, 1993) o prikazivanju alkoholizma. Kroz ceo tekst se
krećem između Lipmanovog više sociološkog preispitivanja (kako stereotipi funkcionišu
u promišljanju društva) i specifično estetičkih tema (kako stereotipi funkcionišu u fikciji)
što se, takođe, mora uvrstiti u svako razmatranje medijskog prikazivanja. U osnovi ovih
razmatranja nije reč o poziciji da su stereoptipi kao aspekt ljudskog mišljenja i
prikazivanja pogrešni, već da je to onaj ko ih kontroliše i definiše, interesi kojima oni
služe.
Proces uspostavljanja reda

Stereotipi kao forma uspostavljanja ’reda’ u veliku količinu složenih i nepotpunih

podataka koje dobijamo iz sveta samo su pojedinačna forma – izlaženje na kraj sa
prikazivanjem i kategorizacijom osoba1 - šireg procesa kojim svako ljudsko društvo,
svaka individua u okviru tog društva, društvu daje smisao kroz generalizacije,
šablonizacije i ’tipizacije’. Osim ako neko ne veruje da postoji nekakav konačno ’istinit’
poredak u svetu koji se transparentno otkriva ljudskim bićima i na neupitan način
ispoljava u njihovoj kulturi – uverenje o raznolikosti poredaka kao što predlažu različita
društva, a što je analizirano kroz istoriju i antropologiju, teško je održivo – ova aktivnost
uspostavljanja poretka, uključujući upotrebu stereotipa, mora se priznati kao nužan, i,
zapravo, neizbežan deo načina na koje društva pronalaze svoj smisao, i tako u stvari sebe
prave i reprodukuju. (Činjenica da su svi tako uspostavljeni poreci po definiciji parcijalni
i ograničeni, ne znači da su neistiniti – parcijalno znanje nije lažno znanje, ono naprosto
nije apsolutno znanje).
Unutar ove perspektive, međutim, prisutna su dva problema u vezi sa stereotipima.
Prvi, potreba da se dovede u red ’velika, blještava, zaglušujuća zbrka realnosti’ podložna
je tome da bude praćena verovanjem u apsolutnost i izvesnost svakog pojedinačnog
poretka, nerado se priznaju njegova ograničenja i parcijalnosti, njegova relativnost i
promenljivost, kao i nesposobnost da se nosi s činjenicom i iskustvom blještave i
zaglušujuće zbrke realnosti .
Drugi problem, koji su u svom radu, između ostalih, istakli Piter Berger (Peter
Berger) i Tomas Lakman (Thomas Luckmann), tiče se ’društvene konstrukcije realnosti’,
ne samo da je svaki dati društveni poredak realnosti istorijski proizvod, već je, isto tako,
podrazumeva u odnosima moći toga društva – kako to kažu Berger i Tomas, „onaj ko ima
veću batinu ima i veće šanse da nametne svoju definiciju realnosti“ (1967: 127). Kasnije
ću se vratiti na ova dva problema Lipmanove formulacije – poredak (stereotipi) shvaćen
kao apsolutan i krut, poredak (stereotipi) utemeljen na društvenoj moći.

Prečica

Lipmanov pojam stereotipa kao prečice ukazuje na manir po kojem su stereotipi

jednostavna, upadljiva, lako prepoznatljiva forma prikazivanja (reprezentacije) iako su,
međutim, kadri da sažmu složene informacije i udome konotacije. Kao što T. E. Perkins
(T. E. Perkins) zapaža u svom ključnom tekstu ’Ponovno promišljanje stereotipa’, ono
što se često smatra ’jednostavnošću’ stereotipa, zapravo može da obmane:

Uputiti ’ispravno’ na nekoga kao na ’glupu plavušu’, i razumeti šta se pod tim misli,
podrazumeva nešto mnogo više od boje kose i inteligencije. To neposredno upućuje na njen pol,
što dalje upućuje na njen status u društvu, njen odnos prema muškarcima, njenu nesposobnost da
se ponaša ili misli razumno, i tako dalje. Ukratko, to podrazumeva znanje o složenim društvenim
strukturama. (1979: 139)

Ista poenta javlja se kod Arnolda Linskog (Arnold Linsky) (1970-1) kada analizira
prikazivanja alkoholičara u popularnim časopisima između 1900.-te i 1966.-e godine, gde
se pokazuju promenljivi opisi alkoholičara da bi se izrazile složene i kontradiktorne
društvene teorije ne samo o alkoholizmu, već i o slobodnoj volji i determinizmu.

Reference

Lipman upućuje na stereotipe kao na projekciju na ’svet’. Iako njegov primarni interes
nije da napravi razliku između stereotipa i modela prikazivanja čiji suštinski interes nije
svet, važno je da mi to učinimo, posebno zato što smo usredsređeni na prikazivanja u
fikcijama u medijima, što su estetski, ali isto tako i društveni konstrukti. Iz te perspektive,
stereotipi su posebna pod-kategorija jedne šire kategorije likova u fikciji, jednog tipa.
Iako su stereotipi suštinski određeni, kao kod Lipmana, svojom društvenom funkcijom,
naime, nivoom opštosti, oni se pre svega određeni kao način karakterizacije u fikciji. Tip
je svaki onaj lik koji je konstruisan upotrebom nekoliko direktno prepoznatljivih i
određujućih odlika koje se ne menjaju niti pak ’razvijaju’ tokom narativa i koji ukazuju
na opšte, ponovljene odlike ljudske vrste (bilo da su te odlike konceptualizovane kao
univerzalne i večne, ’arhetipske’, bilo da su istorijski i kulturno specifične, ’društveni
tipovi’ i stereotipi’ – razlika o kojoj se raspravlja kasnije).2 Nasuprot tipu stoji lik u
romanu, određen mnoštvom odlika koje nam se tek postepeno otkrivaju tokom narativa,
narativa koji se oslanja na razvijanje lika i na taj način je lik postavljen kao centralna
figura u odnosu na prethodno pomenuti tip, kao jedinstvena individua, a ne kao neko ko
stoji spram sveta.
U našem društvu, lik u romanu je privilegovan u odnosu na tip, jer je očigledno
da naše društvo privileguje – po svaku cenu, na nivou društvene retorike – individualno
nad kolektivnim i masovnim. To je razlog što veći deo fikcije usmerene na opšte
društvene probleme ipak teži da završi pričanjem priče o određenoj individui, vraćajući
tako društvene probleme na one čisto lične i psihološke. Kada se jednom usmerimo na
prikazivanje i definisanje društvenih kategorija – npr. alkoholičara – moramo da
razmotrimo o čemu je reč u jednom načinu karakterizacije, a o čemu u drugom. Gde
želimo da stavimo akcenat prikazivanja – na ono psihološko (alkoholizam kao lični
problem) ili na ono društveno (alkoholizam kao aspekt društva) ili na specifično
artikulisanje jednog i drugog? Kroz izbor ili zastupanje romanesknog prikazivanja ili više
tipskog prikazivanja indirektno se ispoljava jedan ili drugi akcenat.

Izraz vrednosti

Upravo nas Lipmanovo upućivanje na našu tradiciju i, zapravo, njegova upotreba reči
’naša’ i ’mi’ u citiranom odlomku, vodi do najvažnijeg i najproblematičnijeg pitanja u
vezi sa stvaranjem stereotipa. S obzirom na to da moramo da se zapitamo ko smo zapravo
’mi’ na koje Lipman evocira? – da li smo to nužno ti i ja?
Efikasnost stereotipa leži u načinu na koji podstiču na konsenzus. Stereotipima se
izjavljuje: ’Ovako svi – ti, ja, mi – misle da pripadnici ove ili one društvene grupe
izgledaju’, kao da su konceptima tih društvenih grupa doprineli svi pripadnici nekog
društva spontano, nezavisno i izolovano. Stereotip se uzima da bi se izrazilo opšte
slaganje u pogledu određene društvene grupe, kao da se to slaganje pojavilo pre samog
stereotipa i nezavisno od njega. Ipak, mi najvećim delom iz stereotipa dobijamo ideje o
društvenim grupama. Konsenzus koji stereotipi prizivaju daleko je više na nivou
pojavnog nego na nivou realnog; reč je o tome da stereotipi izražavaju specifične
definicije realnosti, uz propratne vrednosne procene, što zatim ukazuje na dispoziciju
moći u društvu. Ko predlaže stereotip, ko ima moć da ga osnaži, to je ključno pitanje –
čija tradicija je Lipmanova ’naša tradicija’?
Ovde nam može biti od pomoći razlika između društvenih tipova i stereotipa koju je
dao Orin E. Klep (Orrin E. Klapp) u svojoj knjizi Heroes, Villains and Fools (Heroji,
hulje i lude, 1962). Klep određuje društvene tipove kao prikaz onih koji ’pripadaju’
jednom društvu. To su sve one vrste ljudi koje možemo da očekujemo ili smo navdeni da
očekujemo u datom društvu, dok su stereotipi oni koji ne pripadaju, koji su izvan nekog
društva. Po Klepu, ova je razlika uglavnom geografska, npr. društveni tip Amerikanaca i
stereotip ne-Amerikanaca. Mi, međutim, možemo da preradimo razliku koju je on
napravio u smislu tipova koje su proizvele različite društvene grupe u skladu sa svojim
osećajem za to ko pripada a ko ne, ko je ’in’ a ko nije. Pripadnost ili nepripadnost datom
društvu u celini, predstavlja funkciju relativne moći grupa u tom društvu da sebe odrede
kao centralno mesto, a preostale kao ’druge’, periferne ili odbačene.
U fikciji, društveni tipovi i stereotipi se prepoznaju kao različiti prema različitim
načinima na koje se mogu upotrebljavati. Iako su društveni tipovi konstruisani na
ikonografski sličan način kao i stereotipi, mogu se upotrebiti na otvoreniji i fleksibilniji
način od stereotipa. To se najjasnije vidi u odnosu na zaplet. Društveni tipovi mogu da
figurišu u skoro svim vrstama zapleta i mogu da imaju širok opseg uloga u tom zapletu
(npr. kao heroji, hulje, pomagači, zabavljači, itd.), dok stereotipi u okviru prikazivanju
uvek nose podrazumevajući narativ. Džo Spens (Jo Spence) je u kontekstu prikazivanja
žena tvrdila da, i pored površne raznolikosti imidža, sve one nose podrazumevani
narativni obrazac:

Vizuelna prikazivanja koja se naizgled mogu baviti različitim idejama, premda sva
za cilj imaju žene, teže da deluju kao deo podrazumevanog narativa. On ima ’početak’ i ’sredinu’
(rođenje, detinjstvo, brak, porodični život), ali postoji tek minimalno prikazivanje ’kraja’, starenja
i umiranja (1980: 29-45).

U tekstu koji se bavi stereotipima o gej osobama na filmu, pokušao sam da pokažem kako
je upotreba slika lezbejki u jednom broju francuskih filmova, bez obzira na vrstu i
’umetničku vrednost’ filma, uvek imala istu funkciju u zapletu (1977: 33-5). Slično tome,
dovoljno je da nam se kaže da idemo da gledamo film o alkoholičarima da bismo znali da
će to biti ili priča o bednom propadanju ili o inspirativnom spasenju. (To upućuje na
posebno zanimljiv potencijal upotrebe stereotipa kojima je jedan lik, na nivou odeće,
izvođenja, itd. konstruisan kao stereotip, ali mu je namerno data narativna funkcija koja
nije uključena u stereotip, čime se dovodi u pitanje pretpostavka koju signalizira
stereotipna ikonografija).
Razlika društveni tip/stereotip suštinski je u stepenu. Konačno, veoma je teško
povući liniju između onih koji su sasvim unutar granice i onih koji su zasigurno izvan
nje. To je donekle zato što se različite društvene kategorije preklapaju – npr. muškarci
’pripadaju’, crnci ne, ali šta je sa muškarcima crncima? Ali i zbog toga što se neke od
kategorija koje razlika društveni tip/stereotip drži razdvojenim ne mogu na logičan način
držati tako razdvojenim. Očigledni primeri za to su muškarci i žene, što je navelo T. E.
Perkinsa da odbaci ovu razliku (1979:140-1). Kada se razlika društveni tip/stereotip
primeni na muškarce i žene, time se pretpostavlja da muškarci nemaju direktno iskustvo o
ženama i da može postojati društvo koje čine samo muškarci: i jedno i drugo je zapravo
nemoguće. Pa ipak, čini mi se da ono na šta upućuje ova razlika kada se primeni na
muškarce i žene, jeste težnja patrijarhalnog mišljenja3 da pokuša da održi nemoguće
insistiranjem na ’drugosti’ žena i muškaraca (pre će biti na ’drugosti’ žena, budući da su
muškarci u patrijarhatu ljudska norma u odnosu na koju su žene ’drugo’) u svetlu
neophodnosti njihove saradnje u istoriji i društvu. (Razlika se, takođe, donekle odnosi na
stvarnu razdvojenost u društvenoj organizaciji, to jest, na činjenicu postojanja ’muških’ i
ženskih’ područja: pab, salon lepote, radna soba, kuhinja, itd.). Razlikom se, takođe,
održava apsolutna razlika između muškaraca i žena, u svetlu njihove relativne sličnosti.
To je najvažnija funkcija stereotipa: da održavaju oštre, ograničavajuće definicije,
da jasno definišu gde se granica završava, pa tako i ko je jasno unutar, a ko izvan nje. Ne
samo da sterotipi, zajedno sa društvenim tipovima, mapiraju granice prihvatljivog i
legitimnog ponašanja, oni, takođe, insistiraju na tim granicama upravo na tačkama gde ih
u stvarnosti uopšte nema. Nigde to nije tako očigledno kao u sterotipima koji se bave
društvenim kategorijama koje su nevidljive i/li fluidne. Te kategorije su nevidljive, jer ne
možete da napravite razliku samo na osnovu toga što pogledate osobu koja pripada nekoj
od kategorija o kojima je reč. Osim ukoliko osoba ne izabere da se obuče i ponaša na
jasan i kulturno definisan način (npr. da stavi mušku radničku kapu, ili da na muški,
specifično homoseksuala način, izokrene ručni zglob) osim ako neko nema oštro oko
(kao što ga imaju oni koji koji se bave alkoholičarima?), nemoguće je staviti osobu u
jednu od pomenutih kategorija, iako su mnoge društvene grupe – žene i muškarci,
različite rase, stari i mladi – vidljivo različite, a ta se razlika može izbrisati samo
prerušavanjem. Društvene kategorije mogu da budu fluidne, u tom smislu da u stvarnosti
između njih i graničnih kategorija nije moguće povući liniju. Pravimo problem i pravimo
stereotipe oko razlika između žena i muškaraca, iako su one biološki zanemarljive u
poređenju sa sličnostima. Isto tako smo navedeni da tretiramo heteroseksualnost i
homoseksualnost kao oštro suprotstavljene kategorije, iako u stvarnosti i heteroseksualci i
homoseksualci odgovaraju i ponašaju se u skladu sa iskustvom koje smo u izvesnoj meri
svi imali. Upotreba alkohola je u istoj ovoj kategoriji – veoma je teško povući liniju
između štetnog pijenja i onog koje to nije. Međutim, stereotipi to mogu.

Uloga stereotipa je da ono nevidljivo učini vidljivim tako da nema opasnosti da nam se
ono neopaženo prikrade; i da učine brzim, čvrstim i izdvojenim ono što je u stvarnosti
fluidno i mnogo bliže normi nego što to dominatni sistem vrednosti hoće da prizna.
U najširem smislu, ove funkcije činjenja vidljivim i čvrstim mogu se dovesti u
vezu sa Lipmanovim insistiranjem na stereotipima kao konceptima uspostavljanja
poretka, i sa težnjom ka rigidnosti koja je u to uključena. Sva društva imaju potrebu za
relativno stabilnim granicama i kategorijama, ali se stabilnost može postići u okviru
konteksta koji prepoznaje relativnost i neizvesnost koncepata. Stepen rigidnosti i
prodornosti stereotipa ukazuje na stepen do kojeg je stereotip pojačano prikazivanje koje
ukazuje na stvarnost čija nevidljivost i/ili fluidnost preti postojećim definicijama društva
koje zagovaraju oni koji imaju najveće batine. (Npr. ako se žene ne razlikuju toliko od
muškaraca, zbog čega su toliko potčinjene?; ako se alkoholizam ne razlikuje baš toliko od
socijalno prihvatljivog pijenja, može li nam biti do kraja lagodno da jedno prihvatamo, a
drugo osuđujemo?).

(...)

Beleške :
1
Ovde se ograničavam na raspravu o stereotipima kao formi prikazivanja osoba, iako sama reč (posebno u formi prideva)
upućuje na ideje, ponašanje, stavove, itd.
2
Važno je naglasiti ulogu konceptualizacije u razlici između arhetipa, s jedne strane, i društvenog i stereotipa, s druge
strane, s obzirom na to da ono što se može pripisati tipu kao univerzalna i večna odlika, što ga čini arhetipom, može biti
samo istorijski i kulturno specifična odlika koja je pogrešno shvaćena kao univerzalna i večna odlika – što je, naposletku,
namera dominatnog vrednosnog sistema, da svoje vrednosti prenosi kao univerzalne i večno važeće.
3
Pod patrijarhatom mislim na sistem koji daje legitimitet moći muškaraca i potčinjavanju žena u društvu; ne mislim da je to
nužno i jednostavno način na koji svi muškarci misle o ženama, premda je to preovlađujuća determinanta.

Literatura :

Berger, Peter and Luckmann, Thomas (1967) The Social Construction of Reality, London: Allen
Lane/Penguin Press.
Dyer, Richard (1977), „Sterotyping“, u Richard Dayer (prir.) Gays and Film, London: British Film
Institute.
Klapp, Orrin E. (1962) Heroes, Villains and Fools, Englewood Cliffs: Prentice-Hall-
Linsky, Arnold S. (1970-1) „Theories of Behaviour and the Imae of the Alcoholic in Popular
Magazines 1900-1960“, Public Opinion Quarterly 34: 573-81.
Lippmann, Walter (1956) Public Opinion, New York: Macmillan. (prvi put objavljeno 1922)
Perkins, T, E. (1979) „Rethinking Stereotypes“, u Michèle Barrett, Philip Corrigan, Anette Kuhn and
Janet Wolff (prir.) Ideology and Cultural Production, London: Croom Helm 135-59.
Spence, Jo (1980) „What Do People Do All Day?“ Class and Gender in Images of Women“, Screen
Education 29.