Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Семинарски рад
Аристотелово схватање заједнице

Професор: Студент:
Др Иван Младеновић Николина Врељански ИС13/12

Београд, 2018.
Увод
Задатак овог семинарског рада биће да се одреди шта представља заједница за
чувеног Аристотела, филозофа из античког доба (IV век п.н.е.) и Платоновог ученика,
затим врсте заједнице, ко су њени чланови и односи међу њима. Посебна пажња биће
посвећена управо држави, односно полису. Аристотел баш државу види као
најсавршенију врсту заједнице, која је настала због неког добра, али првенствено због
опстанка људи унутар ње. Међутим, то свакако није једини облик заједнице, јер он
истиче да их има још, који су нижи од државе. 1

Аристотел и његово схватање заједнице

Пре него што дефинишемо све видове заједнице, од којих је држава
најсавршенија, прво ћемо се бавити облицима власти, које се спроводе у оквиру
државе. Аристотел разликује господарску и домаћинску власт, затим краљевску или
политичку. Господарска власт је она власт над мањим бројем људи, а домаћинска над
већим. Са друге стране, он сматра да је краљевска власт другачија од политичке по
томе што је, у том случају, један човек на њеном челу. У политичкој власти, грађанин
истовремено влада и повинује се власти. 2

Наука заједницу дефинише на следећи начин, а према томе заједница је група

људи који узaјамно делују на релативно трајан начин, и који се налазе у односу
зависности. Чланови заједница су у односу зависности с обзиром на то да у заједници
са другима имају веће изгледе за преживљавање, али с обзиром на то да теже
остваривању заједничког циља или скупу вредности.

Што се саме државе тиче, Аристотел је поступно показао како је она настала,
односно кренуо је од најједноставније заједнице, тј. основне целине, а то је породица.
Породица настаје спајањем мушкарца и жене ради потомства, а та жеља за потомством
проистиче из тога да иза себе оставе бића, каква су они сами. Мушкарац, у старом Риму
називао се pater patriae, сматран је за разумно биће и води главну реч, док се жена, за
коју Аристотел сматра да има разум, али да не може адекватно да га користи, покорава
мужу и оцу породице. То је последица неравноправног односа међу самим члановима

1
Аристотел, Политика, књига I, стр. 1.
2
Политика, књига I, 1-2.

2
ове заједнице, у којој најстарији мушки члан породице има право одлучивања о свему. 3

Осим супружника и потомства ( деце која су, без обзира на пол, потенцијално разумна
бића) вид заједнице назван домаћинство, чине и робови, ствари које говоре. Ова врста
заједнице траје цео живот.4

Сложенији облик заједнице је село, настало спајањем више домаћинстава,

односно расељавањем породице, ради трајне потребе. У старој Грчкој, она су се
називала оикономије. 5 Становници села често се називају децом по млеку, или децом
деце. На власти у домаћинствима и селима су они најстарији чланови тих заједница. 6

Више села чине ону најпотпунију заједницу код Аристотела – државу или
политичку заједницу (полис). Циљ постанка државе јесте опстанак људи, као и живот у
складу са врлином. Са друге стране, држава ( или полис) представља заједницу
слободних и једнаких људи. Живот у држави заправо је резултат договора њених
становника, као и њиховог покоравања законима те заједнице. 7 Све ово указује на то да
је човек друштвена (политичка) животиња -zoon politicon, јер без других људи не може
да преживи. Конкретно, човек је политичка животиња, и зато што је морално и разумно
биће.8 Онај човек који живи ван било какве заједнице људи или је бољи од њих, што
значи да је у питању бог, или је звер, најсвирепије биће. Дакле, човек, као и животиње,
има потребу за животом у заједници, али од животиња се разликује по томе што он има
оно што се зове разум (logos), као и способност говора. То значи да он може да направи
разлику између добра и зла, правде и неправде, као и да увиди шта је корисно, а шта је
штетно. 9
Сама држава настаје по природи, и има предност у односу на појединца.
Полис има предност над селом, породицом, домаћинством, дакле заузима прво место и
у односу на друге врсте заједнице. Држави и њеним интересима апсолутно сви су
подређени. 10
Посебно је занимљива чињеница да је прогонство, односно протеривање
из полиса, сматраном тежом казном од смрти. Разлог томе јесте да се протеривањем, по
античком схватању, губило нешто од људске суштине.

3
М. Ступар, Филозофија политике: античко и модерно схватање заједнице, Београд 2014, стр. 25-26.
4
Политика, књига I, стр. 6-7.
5
М. Ступар, нав. дело, стр. 25, 130-131.
6
Политика, књига I, стр. 7.
7
М. Ступар, нав. дело, стр. 127-129.
8
М. Ступар, нав. дело, стр. 133.
9
Политика, књига I, стр. 7-28.
10
М. Ступар, нав. дело, стр 131.

3
 Када је Аристотел говорио о односима унутар заједнице, тј. државе, тачније када
је поредио њене становнике, он пре свега уопштено истиче да људи нису једнаки.
Главну реч у оквиру породичне заједнице, као што је већ речено, има најстарији члан,
односно отац породице. Њему се покоравају сви (жена, деца, робови). Он затим говори
прво о неједнакости господара и његове жене, деце, роба, и то не на само на нивоу
власти, већ и на интелектуалном нивоу. Заправо, он истиче да су неки просто рођени
као господари, а неки као робови. О неједнакости мушкарца и жене већ је било речи,
дакле жена није у стању да користи разум, иако га има, док су деца потенцијални
разумна бића, такође покорна оцу. Робови су сматрани за предмете који говоре и
потпуно припадају господару, који са њима могу чинити шта им је воља. Наглашена је
и разлика између власти господара и државне власти, где се ова прва односи на робове,
а друга на слободно становништво.

Следеће битно питање везано је за имовину, односно ради се о томе како

становници државе зарађују или стичу богатство да би могли да се издржавају. Неки
људи стичу одређено богатство на самом рођењу, док неки морају да раде одређене
послове због зараде, да би могли да издржавају себе и породицу. По Аристотелу,
постоје два разлога за зараду, први подразумева нужност, а други жељу за стицањем
богатства, за шта он каже да је ситничавост.11

Јако битна констатација јесте да полис није резултат нашег избора. Живот било
ког појединца не може се замислити ван неког концепта, заједнице, што је одлика
античког схватања подређености и припадности неке индивидуе било каквој заједници.
Такође, када је уређење самог полиса у питању, Аристотел, на одређеним местима,
каже да краљевство представља добар облик власти, када због општег добра државом
управљају појединац или одређена породица. Чак сматра да изнад таквих владара не би
треабало да буде чак ни закон, јер то је као када се ограничавају сами богови . 12

Када је владар у питању, у ствари власт уопште, код Аристотела је истакнуто

какав би он требало да буде и како треба да поступа према поданицима. Он попут свог
учитеља, чувеног античког филозофа Платона, истиче да је центар моћи знање, што се
сасвим сигурно односи на то да је управо знање суштина и саме власти у држави.
Међутим, када се удубимо у ову тему која се односи на владање полисом, постаје јасно
да се мишљења Аристотела и Платона око одређених ствари разилазе. Наиме, Платон
11
Политика, књига I, стр. 12-14.
12
М. Ступар, нав. дело, стр. 134-135.

4
истиче да у држави постоје три класе (проивођачи, чувари и филозофи-краљеви). На
њеном челу су филозофи-краљеви, који поседују пуну врлину, док им се остале две
класе покоравају, беспоговорно и по природи, јер ове прве никада не могу достићи. Ту
Аристотел критикује Платона зато што сматра да не постоји јединствено добро, које ће
важити за све случајеве. 13

На основу критике Платона од стране Аристотела, у којој се истиче да не

постоји јединствено добро, намеће се питање шта представља то добро, тј. врлина за
самог Аристотела? Он каже да се доброта може јавити у више облика, јер зависи од
тога о ком облику добра се ради. Може се јавити као супстанција (разум и божанство),
као категорија квалитета (то је нека врлина, нпр. храброст), затим као као категорија
квантитета (права мера), па категорија релације (корисно), категорија времена (прави
тренутак) и као категорија места (боравиште). Такође, добро нема увек исто значење,
исто тако не постоји једно добро јер да није тако, оно не би могло да се јавља у више
облика. На крају, добро није општи појам који се може изразити неком јединственом
дефиницијом, већ може бити и предмет различитих наука. 14

Што се становника државе тиче, већ су споменуте три класе које се срећу код
Платона, у вези чега његов ученик Аристотел не дели мишљење са њим. Он је јасно
истакао да државу чини мноштво њених грађана. Сада треба разјаснити ко су грађани.
Мора се напоменути да реч грађанин у различитим политичким уређењима нема исто
значење (нпр. није исто у демократији и олигархији). Сам термин политичко уређење
или државни поредак означава известан поредак међу људима који у држави живе.

У демократији, мада у неком случајевима може се односити и на друга државна

уређења, грађани су они који учествују у правосуђу и власти. Када су у питању остали
облици државе, дешава се да народ нема права, док скупштине представљају само већа,
тако да ова дефиниција у таквим околностима нема сврху. Када се говори о функцијама
власти, једне су оне временски неограничене (судија, поротник...), а друге су везане за
рок, тако да човек не може двапут да их обавља, или то може чинити након одређеног
временског периода.

13
М. Ступар, нав. дело, стр. 135-138.
14
М. Ступар, нав. дело, стр. 138-142.

5
 Следећа дефиниција грађана преставља исправку претходне, и каже да је
грађанин онај који може да учествује у саветодавној судској власти, док држава је скуп
таквих грађана који су способни за економски независан живот.

Да би се неко назвао грађанином и да би могао да користи повластице које овај

положај у заједници доноси, мора испунити један битан услов. А то значи да му оба
родитеља морају бити грађани. Било је и оних који су се залагали да тај услов мора
проширити, односно да и њихове деде, бабе, прадеде, прабабе и још даљи преци
морају исто припадати слоју грађана. Међутим, дешавало се да у кризним ситуацијама
овај статус добијају и припадници друштвених слојева попут странаца, метека,
робова... Због тога је почело да се поставља питање не да ли је неко грађанин уопште,
већ да ли је неко грађанин са правом или без њега. Ипак, ако се узме у обзир сама
дефиниција која се искључиво односи на вршење одређене дужности, и они нижег
порекла морају се називати грађанима, без обзира да ли су рођењем стекли право на
то.15

Закључак
У овом раду бавили смо се заједницом, односно схватањем исте код Аристотела.
За Аристотела, најсавршенији облик заједнице јесте држава, која се формира од
простијих типова заједница.Човек се сматра политичком животињом, а тај термин се
објашњава тиме да човек не може живети ван заједнице, јер у супротном неће опстати.
Изузетак су бог и звер. Државу чине њени грађани, који учествују у власти и правосуђу.
И што је веома важно, заједница има примат, тачније појединац се потчињава њеним
интересима . Управо то размишљање из античког доба јесте главна разлика у односу на
модерно и савремено доба, када је индивидуа у предности у односу на било који вид
заједнице. Такође, жене више нису потчињене мушкарцима као у Аристотелово време,
бар званично имају једнако право одлучивања као и мушкарци. Доста тога се
променило од тог IV века п.н.е, али се Аристотелова дела и мишљење и данас поштују.

Литература:
15
Политика, књига III, стр. 73-80.

6
Аристотел, Политика, књиге I, III (превео Томислав Ладан), Загреб 1988.

М. Ступар, Филозофија политике: античко и модерно схватање заједнице,

Београд 2014.