UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ HELENISTIČKO-RIMSKE FILOZOFIJE

TEMA: ARISTOTELOVO SHVATANJE ČOVEKA

Student: Profesor:

Stanislav Šegrt Dr Željko Kaluđerović

Asistent:

Ana Miljević

Novi Sad, mart 2018.

 Sadržaj

Uvod.........................................................................3
Društvovni čovek………………………….....................…….3
Čovek logosa………………………………………………....3
Polis…………………………………………………..............3
Praktička filozofija……………………………...........………4
Zaključak…………………………………………..........……4
Literatura………………………………………….........……5

2
Uvod

U delu Nikomahova Etika, Aristotel nastoji da pojmi čoveka kao čoveka samog, pod etičkom
ispitivačkom prizmom. Stagiranin počinje svoje ispitivanje od toga da svaki čovek teži
nekom dobru, i to najvišem dobru. Tu on pronalazi da je to ka čemu svaki čovek po prirodi
teži jeste blaženstvo, to jest život u skladu sa vrlinama. Što nije neki cilj koji će se dostići
nakon ispunjenih univerzalnih tačaka, ili svoje datih tačaka nego je biti vro, sam proces
života u vrlini, to jest blaženstvo (εὐδαιμονία). Etika dakle ispituje osnove, mogućnosti i
uslove dostizanja eudajmonije. Ovo delo se povezuje sa delom Politika, u kome on dalje
razvija svoja ispitivanja i nastavlja da se bavi sličnom problematikom.

Društvovni čovek
Jedini način da čovek ostvari svoju svrhu na pravi način, blaženstvo kao pojedinac, jeste
blaženstvo u zajednici. Kako Hegel kaže „Svrha države jeste uopšte opšte blaženstvo. O
onome što je etičko Aristotel priznaje da ono doduše pripada takođe pojedincu, ali da svoje
ispunjenje dostiže tek u narodu- u politici.“ (Hegel 1975:331) Aristotel određuje čoveka kao
društvovno biće, to jest zoon politicon (ζῷον πoλιτικόν), jer kaže da je on društvovna,
politička životinja. Aristotel zapravo hoće da kaže da je čovek u svojoj biti, suštini
društvovan, „nije atomiziran, jer svoju ljudsku svrhu može ostvariti samo u zajednici ( jer se
mora odnositi prema drugome). “ (Perović 1995:141). Van ovog društva, ove zajednice,
čovek nije čovek, već ili bog ili životinja.

Čovek logosa
Jedino čovek među svim životinjama poseduje govor (Λόγος). Čovek je takođe biće govora
(zoon logon echon), jer se u logosu odelotvara njegova umna priroda, u razgovoru,
međusobnom odnosu ljudskih bića. Tako čovek dostiže svoje svrhe, odelotvoruje svoje
individualne interese u zajednici i kroz nju. Kroz nju čovek ispoljava svoju slobodu, radi na
vlastitim vrlinama i svrhovno upotpunjuje sebe i svoju zajednicu. Čovek sada kao državno-
tvarno, govorno biće i umno biće, a kao umno biće dobija još jedno određenje, razlikuje
dobro i zlo, korisno i štetno, pravedno i nepravedno. Važno je napomenuti da Aristotel ne pita
„šta je čovek“ u nekom antropološkom smislu, za to njega nema nikakav značaj. Njegovo
pitanje i samim tim određenja i shvatanja, su motivisana i u kontekstu praktičke filozofije u
kom nije znanje primat, nego delanje (u biti zavisno od znanja), koje vodi do svrhe.

Polis
„Država kao i svaka druga zajednica postoji radi nekog cilja. Za državu taj cilj je najviše
čovekovo dobro: moralan i umstven život.“ (Koplston 1988:388)
Država nastaje zbog održavanja golog života, a nastavlja da postoji radi dobrog života. Dakle
nije kako su sofisti govorili da je država naprosto stvorena dogovorom ljudi, nego su ljudi po
prirodi stvoreni kao državo-tvorni, to pokazuje sam dar govora koja je priroda dala čoveku.

3
Ona (Država) prethodi i ima ontološko prvenstvo u odnosu na domaćinstvo i pojedinca, jer je
država samodovljna, a to nisu domaćinstvo ni pojedinac. Iako su vremenski i pojedinac i
domaćinstvo i selo, koje nastaje stapanjem više domaćinstava, vremenski prvo, oni svoju
svrhu dostižu tek tad kada se nekoliko sela stopi u jednu, samodovoljnu prirodnu instituciju,
polis, državu. Stagiranin ne stavlja na prvo mesto pojedinca i njegova prava, jer celina je ono
što je prvo, ontološki prvo. „U pogledu onog što je dobro i pravedno država je suštinska
egzistencija.“ (Hegel 1975:333). Celina je ono što je prvo, (suština) nasuprot delovima, jer
ako se ukine celina, gubi se i entelehija, i sam deo se gubi, „Tako je država entelehija, suština
pojedinca.“ (isto:333), pojedinac sam, i odvojen, je isto kao i neki organ odvojen od čoveka,
od celine, svrhe mrtav, kao takav.

Praktička filozofija

Svako znanje i svaka moć imaju neku svrhu, a ta svrha je ono što je dobro, i samo znanje i
moć su izvrsniji ukoliko je takva i njihova svrha, a svrha politčkog znanja i političke moći je
ono što je dobro. Dakle politički život predstavlja ono najuzvišenije u praktičkoj sferi, samim
tim sfera praktičke filozofije, političko-pravna je ona koja u sebi obuhvata druge dve, eitčko-
moralnu i domaćinstvo (ekonomiju), Aristotel i sama atmosfera u njegovom vremenu nisu
tolerisali jaz između ovih sfera, ove sfere nisu kontaminirane i izolovane jedna od drugih, one
su u međusobnom i zavisnom skladu. Deo se smatra kao deo celine i sve se posmatra kroz
nešto opšte, ne neko opšte iz kojeg se dedukuje, izvodi ostatak, nego opšte koje je virtualno
živi organizam i jeste samo zbog svojih delova, koji su svojim svrhama u skladu sa svrhom
celog organizma.

Zaključak
Fronetičko umeće je ono kroz koje se ova određenja objelodanjuju i odelotvaraju, pokazaju
kao zapravo jedno, jer to je ono što omogućava razliku dobra i zla, da se umuje i iskaže u
govoru, u zajednici, za nju i za sebe. Posredovanje fronetičkog umeća (phronesis), kroz
promišljene nacrte situacija u kojim se čovek nalazi, je uslovljen način da čovek deluje u
skladu sa vrlinom u svakoj od njih. Kao saznajna moć i alat praktičke sfere, omogućava
dostizanja svrhe samog pojedinca koji kroz polis, ostvaravajući svrhu u njoj samoj, reflektuje
i stiže do sebe, svrha u ontološkom krugu, bezciljan, bezkonačan, živi u procesu vrline, u
blaženstvu.

4
Literatura:
Aristotel.(2003),Politika,BEOGRAD:Bigz.

Hegel, G.(1975),Istorija Filozofije 2,BEOGRAD:BIGZ.

Koplston, F.(1988),Istorija Filozofije: Grcka I Rim,BEOGRAD:BIGZ.

Perović, M.(1995),Istorija Filozofije,NOVI SAD: Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta.