Заснивање духовних наука- Дилтај

Објашњавајућа психологија утврђује један каузални склоп помоћу којег жели да појми све
појаве душевног живота. Представници су асоцијационистички психолози.

Објашњавајућа наука подразумева подвођење једног подручја појава под каузални склоп
посредством ограниченог броја једнозначно одређених елемената. То би водило развоју
духовних наука као једном строгом систему каузалног сазнања, који би одговарао оном у
природним наукама (конститутивна психологија). Оне могу остварити свој циљ једино
повезивањем хипотеза.

Хипотеза је закључак који једну појаву или круг појава доводи у један задовољавајући
контекст, који је у складу са познатим чињеницама и општеважећим теоријама, али не
може да искључи друге могућности објашњења. Наше објашњење природе ће вероватно
увек имати хипотетички карактер.

Објашњавајућа психологија жели да поступак формирања хипотеза пренесе на душевни

живот. Питање је, да ли је овај пренос оправдан. Свакој објашњавајућој психологији у
основи лежи једна комбинација хипотеза чији је је хипотетички карактер такав да не могу
да искључе остале могућности. У објашњавајућој психологији свакој таквој вези хипотеза
се супротставља се мноштво других хипотеза.

Природу објашњавамо, духовни живот разумевамо. Разлика је у методи, јер унутар

психологије хипотезе не могу да играју исту улогу као унутар сазнања природе. У сазнању
природе се целокупна повезаност остварује кроз формирање хипотеза, док је у
психологији склоп дат у доживљају. Њена метода се потпуно разликује од методе физике
или хемије, хипотеза није њена неопходна основа. У подручју душевног живота,
чињенице не могу да доспеју до тачке одређености, која је неопходна за проверавање
једне теорије преко упоређивања њених консеквенси с таквим чињеницама. Тако, не
успева искључивање других хипотеза и потвђивање оне хипотезе која је остала.
Ми постављамо питање, да ли би један други поступак у психологији (описни или
аналитични) могао да избегне заснивање нашег разумевања целог душевног живота на
скупу хипотеза. Објашњавајућа или конститутивна психологија, која оперише хипотезама,
по аналогији са сазнавањем природе, има изразито негативне последице на развој
духовних наука.

Духовне науке или користе основу коју им пружа психологија и тиме попримају
хипотетички карактер, или покушавају да реше своје задатке без начела било каквог
научно сређеног прегледа над душевним чињеницама, ослоњене само на двозначну и
субјективну психологију живота.

Као што су системи културе, привреде, права, религије, као што је спољашња
организација друштва у везама породице, заједница, цркве, државе, проистекла из живог
склопа људске душе, тако они могу да се разумеју такође само из тог склопа. Разумевање
овог унутрашњег склопа у нама, свугде условљава њихово сазнање. Без успостављања
везе са психолошким склопом, у коме су њихове везе утемељене, духовне науке су један
агрегат, а не један систем.

Од тих потешкоћа нас може избавити само изградња једне науке коју, насупрот
објашњавајућој и конститутивној психологији, називамо описном и аналитичком
психологијом. У питању је приказивање саставних делова и склопова који се једнообразно
појављују у сваком развијеном људском душевном животу, и то приказивање њихове
повезаности у један склоп, који није добијен домишљањем и закључивањем, већ је
доживљен.

Дакле, њен ход мора бити аналитички, а не конститутивни, мора да пође од развијеног
душевног живота, а не да га изводи из елементарних процеса. Њен предмет мора да буде
развијени човек и потпуни душевни живот. Душевни живот схватамо као склоп функција у
коме су саставни делови повезани и који се сам састоји од појединачних склопова
нарочите врсте, од којих сваки садржи нови задатак за психологију. Ове задатке је могуће
решити само рашчлањивањем; описна психологија мора истовремено да буде и
аналитичка. Поступак анализе се различито обликује у зависности од подручја примене.
Анализа се овде извршава тако што се процеси рашчлањивања, кроз које треба објаснити
један појединачни моменат душевног склопа, доводе у везу са овим целим склопом.
Описна и аналтичка психологија завршава хипотезама, док објашњавајућа њима почиње.