Parmenid

Parmenid smatra da treba napraviti razliku između podataka dobijenih čulima i istine.
Na ovaj način on razlikuje dva glavna puta kojima čovek može ići, a to su put mnjenja (čula) i
put istine.
Zbog čega pravi ovu radiklanu razliku Parmenid u svojoj poemi, ostaje (u njoj samoj)
nerazjašnjeno.

Boginja, koja se javlja u poemi, navodi parmenida na tri moguća puta kojima se može ići, a kada
je u pitanju razmišljanje o biću.

1) može se govoriti samo o onome što jeste.

2) može se govoriti samo o onome što nije.
3) može se govoriti i o onome što jeste i o onome što nije.

Bitna napomena:

Put istine i put mnjenja koji su prvi spomenuti, mogu se nazvati i epistemološkim putevima.
Argument za to jeste taj što se u samom kontekstu može uočiti da je reč o saznajnim putevima.
Možemo saznavati čulima, ali možemo saznavati i nekim drgim (ne-empirijskim) metodama.

Druga podela jeste na tri moguća puta kada je reč o onome o čemu se treba govoriti.
U ovom kontekstu reč je o samom biću, a sam porblem bića spada među ontološka pitanja (to
on-biće). Iz pomenutog razloga ja ova tri puta nazivam ontološkim putevima.

Ovu podelu nemoraš pričati prof. dr Milošu Arsenijeviću jer je on sam nije ponudio. Ovo je moj
način za pravljenje razlike između ove dve vrste podela kod Parmenida.

Parmenid govori o drugom putu kao putu kojim je besmisleno ići. Nema nikakvog smisla govoriti
o onome što nije, jer ono što nije ne može biti predmet znanja. Ovim putem ne treba nikada ići.

Treći put je po Parmenidu najgori mogući, jer vrši jednačenje bića i ne bića.

Prvi put jeste put kojim se jedino može ići.

Parmenidov aksiom:

1) Dilsov prevod: misliti i biti je isto.

2) Celerov prevod: Ono što je za mišljenje jeste ono što postoji.

Celerov prevod se smatra valjanijim iz nekoliko razloga.

Dilsov prevod nema nikakvog smisla u kontekstu Parmenidove filozofije. Takođe, suviše je rano
za samog Parmenida da je moga doći do zaključka da su mišljenje i postojanje isto.

Pošto je izvršio izvesnu vrstu svođenja na apsurd (drugog i trećeg ontološkog puta), Parmenid se
bazira na prvi put.
On izvodi korolarije iz prvog onotološkog puta i govori o 11 semata (oznaka ili simbola) bića.

1) Biće nije deljivo!

Ako jeste, preseci (gde je biće podeljeno) moraju se predstaviti kao ne-biće.

2) Na svim mestima je isto!

U poemi nema razjašnjenja za ovu sematu.

Aristotel: ako je biće negde zeleno negde crveno, a biće mora biti isto; onda je na mestu gde je
zeleno ono biće, a na mestu gde je crveno (crveno je različito od zelenog) ono nešto suprotno
(ne-biće).

3) Nije pretežno!
Ne može biti negde više negde manje postojano. Egzistencija se ne može stepenovati.

4) Mora biti jedno!

Ako ih ima više onda su razdvojeni. Čime su razdvojeni? Ne-bićem (nečim suprotnim od sebe).

5) Mora biti kontinuirano!

Ako nije, onda je ispresecano. Ako je ispresecano, može biti ispresecano jedino nečim suprotnim
od sebe. To je ne-biće.

6) Mora biti nepokretno!

Ako se kreće, kretanje se mora vršiti u nečem suprotnom, a to je ne-biće.

7) Nije nastalo!
Nastalo iz? Ne-bića.

8) Ne može propasti!
Ako može, propadanjem se menja u (ne-biće)?

9) Nije nedovršeno!
Ako je nedovršeno, onda je njegova egzistencija moguće podložna stepenovanju. Takođe, ako se
biće može dovršiti, to dovršavanje se izvodi u (ne-biću)?

10) Nije dopunjivo!

razlozi su isti kao za devetu sematu!
11) Biće je lopta!
Lopta je konačna.

Ono što se ne može uočiti kod samog Parmenida jeste veza između prirode i suštine; što je veliki
nedostatak njegovoj filozofiji.