NAUNO OBJANJENJE

Postoji metodoloki spor oko toga kakve metode koriste prirodne nauke a kakve drutvene nauke.
Ovo pitanje postavlja problem razlike izmeu prirodnih i drutvenih zakonitosti. Prirodne nauke
istrauju pojave u kojima vladaju zakoni, dok drutvene nauke ispituju pojave koje su pod uticajem
drutvenih institucija, pravila i normi ponaanja. Pritom se posebno ima u vidu istorijska nauka. U
drutvenim naukama moraju se razumeti motivi, namere koje istorijski i psiholoki utuu na
dogaaje vezane za svet ljudskih stvari. Nauno objasniti neku pojavu znai dokazati da je ona nuno
nastala iz nekog prethodnog injenikog stanja. Svako se objanjenje sastoji iz sledea tri osnovna
elementa : 1) opis pojave koju treba objasniti. 2) Konstataciju jedne ili vie injenica koje prethode
pojavi koju treba objasniti. 3) formulizacija trajne i nune veze izmeu ove dve vrste pojava u tom
smislu da se opis pojave moe objasniti na osnovu druge grupe pojava. Ovaj vid objanjenja jeste
objanjenje na osnovu zakona. Za sva nauna objanjenja karakteristino je to da ona odgovaraju na
pitanje ZATO? Zato se neka odreena pojava desila tako, kako se desila? ,,Ako A onda B
razlikuju se uzrona, genetika, funkcionalna i teleoloka objanjenja. POJAM KAUZALITETA Opti i
nuni odnos izmeu dve pojave, od kojih jedna svojim delovanjem proizvodi, stvara drugu pojavu
nazivamo kauzalitetom (uzronou). Ovaj odnos je opti zato to vai za svake pojave odreene
vrste, tj. vai bez izuztka. On je nuan, zato to ne moe da ne vai. Drugim reima, kada god postoji
uzrok, mora postojati i posledica. Istunsku uzronost moramo razlikovati od prostog vremenskog
sleda jedne pojave iza druge. esto se deava da jedna pojava kosntantno, stalno prethodi drugoj
pojavi, a da pri tome nije njen uzrok. Niko, na primer, ne bi mogao da kae da je dan uzrok no i
obrnuto, ili da je leto uzrok jeseni i tome slino. Za pojam uzroka nije neophodno samo to da pojava
stalno vremenski prethodi nekoj drugoj pojavi, ve je bitno i to da pojava koja vremenski prethodi
svojim delovanjem proizvodi ili izaziva drugu pojavu. Za nauku najveu saznajnu vrednost
imaju uzrona objanjenja. Neku pojavu nabolje upoznajemo preko uzroka koji je izazivaju a
poznavanje tih uzroka pomae naunicima da tu pojavu bolje eksperimentalno kontroliu i da je
predviaju. Kad su u pitanju genetikaobjanjenja pojavu koju elimo ba objasnimo dovodimo u vezu
sa prethodnim fazama njenog razvitka . Ova su objanjenja esta u istoriji, psihijatriji, pedagogiji itd.
Slina uzronim su funkcionalna objanjenja koja govore o uzajamnoj povezanosti pojava u okviru
neke celine posebno ako je u pitanju organska celina. Ova objanjenja su esta u biologiji i medicini.
Od svih tipova naunog objanjenja bitno se razlikuje teleoloko objanjenje jer se odnosi na
subjektivne injenice bitne za ostvarivanje nekog cilja, neke svrhe. Zato je teleoloko objanjenje
primenljivo na drutvene nauke, posebno na istoriju, sociologiju, politikologiju i psihologiju u kojima
je bitno upoznati ciljeve, namere ,svrhe odnos sredstvo cilj, tendencije razvoja itd.

ADAPTACIONIZAM

Adaptacionizam je kontroverzna tema u istoriji evolucione biologije, posebno kad je u pitanju rad
Stivena Dej Gulda i Luontina Arkade Svetog Marka i Panglosova paradigma: kritika
adaptacionistikog programa. Ovaj rad je meavina metodolokih tvrdnji i tvrdnji o prirodi. Guld i
Luontin tvrde da su adaptacionisti aljkavi i nekritini i da esto proputaju da testiraju adaptivna
reenja ili da pokuaju da razmotre alternativna, neadaptivna reenja.

Adaptacionizam, kao tvrdnja o prirodi, jeste teza o moi prirodne selekcije. Zapravo, adaptacionisti
su mislili da je prirodna selekcija dominantna u oblikovanju organizma (osobine organizama su
adaptacije) tako da se ostali faktori mogu zanemariti. Drugim reima, oni smatraju da e evoluirati
osobina sa najveom adaptivnom vrednou, koja je zaista prisutna u populaciji. Meutim, korelacija
dobre osobine, koja se treba preneti, i loe osobine moe spreiti kombinaciju najpovoljnijih osobina,
ali adaptacionisti na ovu korelaciju gledaju kao na trenutnu smetnju koju e prirodna selekcija moi
da prevazie sama. Za adaptacioniste, modeli koji se usredsrede na selekciju i zanemare ulogu
ostalih faktora pruaju dovoljna objanjenja.
Ekstremni adaptacionista dri se shvatanja da svaka osobina evoluira nezavisno od ostalih. Ekstremni
antiadaptacionista dri se toga da je svaka osobina upletena u mreu korelacija, koja ini nemoguim
da se promeni deo bez sistematske promene celine. Pravi biolozi retko zauzimaju ovako ekstremne
pozicije. Ako bi adaptacionizam bio tvrdnja da je prirodna selekcija dovoljna da objasni sve
fenotipske osobine u svim populacijama, jedan jedini suprotni primer bio bi dovoljan da ga
odbacimo, zato biolozi ne zastupaju ovako jake pozicije.

Adaptacionisti oekuju da osobine koje znaajno utiu na vitalitet i fertilitet budu optimalne. Ako
Brze zebre imaju veu adaptivnu vrednost od Sporih, tada dananje zebre treba da budu Brze. Ako je
tako, onda nije bilo dovoljno vremena da u populaciji evoluira optimalni fenotip. U tom sluaju,
osobine koje su sada prisutne bie suboptimalne. Prirodna selekcija moe da bude mona, ali e ak i
najposveeniji adaptacionista priznati da je potrebno vreme da bi se nove varijante pojavile i vreme
da te osobine stignu do fiksacije.

Predmet debate oko adaptacionizma svakako jeste pitanje da li su spoljni faktori esti ili retki i koliko
su znaajni ako se pojave. Kritika usmerena ka adaptacionistima jeste da oni zastupaju prilino laku
teoriju, za koju se ne moe rei da je nauna. Ukoliko se pojave faktori koji opovrgavaju njihovu
osnovnu tezu, oni bi mogli diskreditovati faktor ili pruiti drugo adaptacionistiko reenje. Na primer,
adaptacionisti iznose pretpostavku da su ivotinje dobro adaptirane na svoju sredinu, ali ne
proveravaju da li zaista jesu oni pre iznose pretpostavku, nego hipotezu koja mora da se testira.
Adaptacionizam se ne moe, grubo reeno, testirati (jer mi ne znamo da li su ivotinje dobro
adaptirane ili ne i kako smo doli do toga), pa se ne moe ni opovrgnuti. Adaptacionizam se moe
proveriti samo u duem vremenskom periodu.

Mada nema pojedinanog opaanja koje bi reilo pitanje da li je adaptacionizam taan, to ne znai da
ova teza nema nauni znaaj. Generalizacije o tome kako se evolucija obino odvija su od velikog
naunog znaaja. Adaptacionizam je, da tako kaemo, "monistiki" pristup evolucionom procesu.
Alternativa je "pluralizam", po kome evoluciju uzrokuje vie mehanizama koji su priblino iste
vanosti. Ako je adaptacionizam van dohvata naunog ispitivanja, tada bi i pluralizam
bilo nemogue testirati.
Adaptacionizam je prvo i pre svega istraivaclci program. Njegovi kljuni stavovi bie potvreni ako
se potvrde specifine adaptacionistike hipoteze. Ako su takva objanjenja svaki put neuspena,
vremenom e naunici posumnjati da su kljune pretpostavke netane.

Sasvim razliit pogled na adaptacionizam, onaj koji pokuava da pokae, na nain koji je vie a priori,
da treba poi od adaptacionistike pretpostavke kada se prvi put istrauje biologija bilo kog ivog
sistema. Ovo gledite izrazio je Dokins, vrlo snano, u svom eseju "Univerzalni Darvinizam"
(Prirodna selekcija je jedino mogue naturalistiko i neteoloko reenje problema biolokog
dizajna). On smatra da je selekcija jedino verodostojno reenje koje imamo na osnovu posmatranja
dosadanje evolucije. Zaista, ako tragamo za objanjenjem koje se oslanja na jednom faktoru,
adaptacionizam jeste dobro objanjenje, ali evoluciona teorija je takva da dozvoljava vie uzronih
faktora. Dakle, prirodna selekcija moe odigrati izvesnu ulogu u evoluciji; moe odigrati vanu ulogu;
i moe odigrati jedinu ulogu adaptacionisti generalizuju drugu pretpostavku, te navode da je
prirodna selekcija jedini vaan uzrok i objanjenje.
Pritom, u mnogim modelima optimizacije, adaptivna vrednost osobine ne zavisi od njene uestalosti.
to znai da optimalna osobina nije uvek i najea. Adaptacionisti nastoje da da objasne kako
prirodna selekcija favorizuje optimalne osobine a pre e biti da e najee osobine biti prenesene.
Postoje 3 mogunosti: Jedna je da je model potpuno taan ukoliko se tie prirodne selekcije, ali da
je, osim selekcije, neki drugi mehanizam igrao vanu ulogu. Druga mogunost je da je model
potpuno taan, ali da populacija jo uvek evoluira prema pred vienoj ravnotei. Trea mogunost je
da adaptivne vrednosti u modelu nisu tano odreene i da e se, kada greka bude ispravljena,
predviena uestalost podudariti sa opaenom.

Empirijski adaptacionizam:
Prirodna selekcija je mona i sveprisutna sila i postoje samo malobrojna ogranienja njenom
delovanju.
Nijedan drugi evolucioni faktor nema toliku kauzalnu mo.
Dovoljno je da se samo da se usmerimo na ulogu prirodne selekcije da bismo predvideli i
objasnili efekte evolucionih procesa.
O istinitosti ovih tvrdnji odluuje se naunim prouavanjem biolokog sveta

Eksplanatorni adaptacionizam:
Objanjenje dizajna organizama i relacije adaptiranosti izmeu organizama i njihove ivotne
sredine je sredinji zadatak evolucione teorije.
Prirodna selekcija je kljuni pojam za ovo objanjenje, ona predstavlja odgovor na pitanja
dizajna.
Selekcija ima jedinstvenu eksplanatornu ulogu meu evolucionim faktorima, ak i pod
pretpostavkom da ona nije najmonija sila u evoluciji (zato to je dizajn najvanije bioloka
injenica)

Metodoloki adaptacionizam:
Najbolji pristup biolokim sistemima je da tragamo za svojstvima adaptacija i dobrog dizajna.
Adaptacija je pogodan organizujui pojam u evolucionom istraivanju.
Ovo nije iskaz o aktuelnoj ulozi selekcije u svetu niti o tome koji je centralni problem u
biologiji.
Metodoloki adaptacionizam je samo jedna heuristika pozicija.

-Empirijska teza adaptacionizma: prirodna selekcija je najmoniji evolucioni mehanizam i ona

proizvodi optimalne karakteristike (Organizmi su savreno adaptirani na svoju ivotnu sredinu.)
-Metodoloka teza adaptacionizma: Najbolji pristup biolokim sistemima je da tragamo za svojstvima
adaptacija i dobrog dizajna.
-Adaptacionisti veruju da je svaki aspekt ivog sveta optimiziran putem selekcije.

Problem evidencije:
Empirijski adaptacionizam: testiranje hipoteze podrazumeva uporeivanje relativnog
kauzalnog znaaja prirodne selekcije u odnosu na druge evolucione faktore.
 Program testiranja adaptacionizma: da li su predikcije koje se zasnivaju samo na selekciji
(cenzurisani selekcionistiki model) isto onoliko dobre ili barem priblino dobre kao i
predikcije koje se zasnivaju na razmatranju veeg skupa evolucionih sila?
Eksplanatorni adaptacionizam: da li je problem dizajna najvaniji bioloki problem?
Metodoloki adaptacionizam:
a.) adaptacionistiko rezonovanje je do izvesne mere neizbeno u naem razumevanju
biolokog sveta
b.) argument od empirijskog na metodoloki adaptacionizam
c.) induktivni argument: dosadanja heuristika vrednost adaptacionistikog programa

Teorija optimalnosti:
1. Organizmi su optimalno dizajnirani zahvaljujui ogromnoj moi prirodne selekcije.
2. Relacije u kojima se nalaze organizmi mogue je posmatrati u perspektivi zadataka i njihovih
reenja (specifini selektivni pritisci koji deluju na populaciju su zadaci koje organizmi moraju
da ree da bi preiveli i/ili se razmnoili)
3. Pojedinane osobine i oblici ponaanja su reenja specifinih zadataka koje pred organizam
postavlja ivotna sredina.
- Modeli optimizacije:
- utvruju koje reenje je najbolje i testiraju da li se u datim okolnostima radi o tom reenju
- predviaju kako bi organizam trebalo da bude dizajniran da bi bio optimalan: ako otkrijemo
ta organizmi treba da rade ako su optimalno adaptirani, moemo otkriti da li priroda zaista
odstupa od adaptacionistike paradigme. (Sober)

1. Optimalnost kao metodoloki pojam (modeli pruaju uvid u niz i forme reenja za opte
bioloke probleme)
2. Adaptacija je uvek adaptacija za neto: meanje pojmova adaptacije i adaptivnosti (Razlika
adaptivno/adaptacija korespondira sa razlikom izmeu aktuelne korisnosti nekog obeleja i
njegove selektivne istorije., Okaa)
3. Adaptacionisti tumae adaptacije i delovanje prirodne selekcije preko pojma optimalnog
dizajna.
4. Fierovo odreenje optimalnog dizajna putem poreenja sa moguim loijim modifikacijama
organizma: Organizam se smatra adaptiranim na odreenu (pojedinanu) situaciju ili na
ukupnost situacija koje ine njegovu sredinu, samo ukoliko moemo da zamislimo skup malo
drugaijih situacija ili sredina na koje bi ivotinja u celini bila loije adaptirana; a isto tako,
samo ako moemo da zamislimo skup neznatno drugaijih organskih formi.
5. za adaptacioniste ovakvo odreenje optimalnosti slui kao jedno od merila za prosuivanje
da li je neka osobina adaptacija ili nije
6. Adaptacije i optimalnost se ne poklapaju uvek, tj. iz sadanje korisnosti osobine ne moemo
sa sigurnou da zakljuimo iz kog razloga je ona evoluirala.
7. osobina koja je favorizovana zbog svoje adaptivne vrednosti moe zbog promena u ivotnoj
sredini da izgubi svoju adaptivnost ili da pone da vri novu funkciju
8. osobina koja nije adaptacija moe da postane adaptivna (sporedni efekti osobina za koje je
postojala selekcija: ovekova jezika sposobnost)
Problemi:
Fierovska koncepcija optimalnog dizajna nedovoljna kao osnova kvantitativnih modela koji
objanjavaju specifine bioloke probleme
nije mogue tvrditi da je neki organizam optimalno adaptiran ukoliko ne postoje mogue
modifikacije koje bi uveale njegovu adaptivnu vrednost
kritika: 1. adaptacionistiko uverenje da je svaki aspekt fenotipa optimiziran selekcijom
poiva na veri o svrhovitom ureenju sveta,
2. adaptacionistike interpretacije ne mogu empirijski da se provere

Adaptacionistiki istraivaki program:

1. Uporeuju se blisko srodne vrste i dovode se u korelaciju fenotipske razlike meu njima sa
ekolokim razlikama izmeu njihovih habitata (Darvinova analiza razlika izmeu srodnih
vrsta zeba: razlike se dovode u vezu sa specifinostima pojedinanih ivotnih sredina)
2. Soberov primer: zato su mukarci (u proseku) vei od ena?
a.) zato to koriste razliite izvore hrane
b.) zbog seksualne selekcije
Grupe primata koje variraju u stepenu u kome su mujaci vei od enki:
ne postoji korelacija izmeu seksualnog dimorfizma u veliini tela i razliitih nia
postoji pozitivna korelacija izmeu stepena razlike u veliini mujaka i enki i formi ukrtanja:
u monogamnim grupama mujaci i enke su priblino iste veliine, dok u grupama u kojima
se mujak ukrta sa veim brojem enki, mujaci su znatno vei od enki (ovo podrava
hipotezu o seksualnoj selekciji)

SOCIOBIOLOGIJA

sociobiologija je sistematsko prouavanje svih oblika socijalnog ponaanja, a osnovni princip

objanjenja je prirodna selekcija
ljudsko ponaanje poiva na mehanizmima koji su stvoreni tokom evolucije i koji
predstavljaju adaptacije
za sociobiologiju karakteristian adaptacionizam

Standardni model u drutvenoj nauci:

1. ljudska priroda je neodreeni materijal koji se formira i transformie zahvaljujui socijalnim
faktorima
2. psiholoki i socijalni fenomeni ne mogu da se objasne pozivanjem na bioloke faktore
Tradicionalne antropoloke predstave: ovek se od ivotinje razlikuje po tome ta je dobro, a
ta zlo (altruizam kao najvredniji deo ljudske samosvesti)

Problem altruizma:
Kako je evoluirao altruizam: da li nedvosmislena ovekova spremnost da drugim ljudima ini
dobro uz velike sopstvene gubitke moe da se objasni prirodnom istorijom ljudske vrste?
 Paradoks altruizma: ako prirodna selekcija favorizuje osobine i ponaanje koje poveava
verovatnou preivljavanja jedinke, onda ulaganje u dobrobit druge jedinke predstavlja
smanjivanje verovatnoe sopstvenog preivljavanja i trebalo bi da kao ponaanje nestane
pod pritiskom selekcije

Sociobioloko reenje:
1. Moral je prirodna tvorevina:
svi odnosi u prirodi su konfliktni
svaki akter pokuava da na raun drugog ili drugih uvea svoje anse za preivljavanje
2. Moral kao tanki sloj prevuen preko ovekove sutinski bestijalne prirode:
hobzovska teza o ovekovoj asocijalnoj prirodi
moral je kulturna tvorevina, on postoji iskljuivo u ljudskoj vrsti i u suprotnosti je sa naim
prirodnim tendencijama: ogrebi altruistu i posmatraj kako egoista krvari

Bioloki determinizam:
Oblici ovekovog ponaanja su proizvod evolucije putem prirodne selekcije.
Ksenofobinost, agresivnost, teritorijalnost, podlonost indoktrinaciji itd. su ovekove
karakteristike koje su evoluirale zato to je postojala selekcija u njihovu korist.
Sociobioloki scenario:
-u predakoj populaciji postojala je varijabilnost navedenih osobina
-oni koji su bili agresivniji, ksenofobiniji itd. imali su vee anse da preive od ostalih
-ove osobine su nasledne, tj. postoji gen ili geni za agresivnost, ksenofobiju itd.

U delu Sociobiologija:nova sinteza, Vilson definie sociobiologiju kao sistematsko prouavanje

bioloke baze svakovrsnih socijalnih ponaanja, kako u ivotinjskom svetu, tako i kod prvih ljudi. On
smatra da je sociobiologija nadopunjujua grana evolucione biologije, koja bi mogla preformulisati
osnove drutvene nauke i ukljuiti ih u Veliku sintezu. Vilson u delu daje bioloka objanjenja ljudskih
manifesta, kao to su religija, etika, tribalizam, rat, konformizam Vilson ne eli samo da objasni
svet, ve i da ga promeni, tako to bi dao nove nune pretpostavke za budua istraivanja i etike i
politike odluke.
Ono to privlai panju jeste kljuna teza sociobiologije po kojoj su svi aspekti ovekovog ponaanja i
kulture kodirani u genima i uoblieni tokom procesa prirodne selekcije. Sociobiologija u ovom smislu
jeste redukcionistiko i biodeterministiko objanjenje ovekovog postojanja. Njene pristalice veruju
da su sva obeleja sadanjih i prolih odnosa zapravo neizbena manifestacija specifinih akcija gena
koji bivaju selekcionirani tokom evolucije. Redukcionizam se ogleda u tome to se celokupno drutvo
predstavlja kao manifest adaptivnih procesa.

Ukoliko prihvatimo bioloki determinizam i nunost, pitanje pravinosti ne moemo postaviti, jer se
pitanje pravinosti postavlja samo onda kada postoji mogunost izbora. Bioloki determinizam ukida
etike sudove i stav treba. U krajnjem sluaju, sve to radimo, bilo bi objanjeno stanovitem
biolokog determinizma, da je to tako zato to tako moramo da radimo.

Tvrdnja da je geneteski determinisana drutvena organizacija produkt prirodne selekcije ima i druge
posledice koje idu u prilog tome da je drutvo zapravo optimalno i adaptivno. Drugim reima, da je
ovo kako jeste, verovatno i najbolje. Teza o optimalnosti je u sreditu sociobioloke metode.
Ono to odvaja savremenu sociobiologiju od drugih objanjenja evolucije je to to je ona fokusirana
na gene kao jedinice prirodne selekcije.

Antropolozi, ekonomisti i politiari koriste ovu sociobioloku teoriju u svoju korist, kako bi opravdali
npr. kapitalizam ili drutveno stanje. Meutim, biologizacija drutvenih nauka jeste samo pokuaj da
se ekonomisti i politiari nazovu naunicima i da se njihove teorije matematizuju. Ovako
posmatrano, sociobiologija moe biti opasno oruje u pogrenim rukama, ako se i zlodela objasne
kao deterministiki proizvodi odreenih gena. Odreeni ljudi su nastojali da predstave ljudsku vrstu
sa uroenom agresivnou i posesivnou, to je imalo eksplicitne politike implikacije (pop-
etologija).

Na sociobiologiju je uticala Hobsova redukcionistika ideja da se ovekova dela mogu svesti na

kretanja, kao i Darvinova teorija o opstanku najsposobnijih u konkurentskoj borbi. Meutim,
sociobiolozi nastoje samo da jednostavno prouavaju evoluciju socijalnog ponaanja oveka, ali ne
navode implikacije u pogledu kulture i sl.

Nakon opisivanja ljudske prirode, sociobiolozi tvrde da su univerzalne osobine ljudi kodirane u
njihovim genima, te dokazuju da su geni ti koji iziskuju nain ljudskog delanja. Dalje, sociobiolozi
pokuavaju da ustanove genetski utemeljen sistem univerzalija kroz prirodu selekciju ovekove
bioloke evolucije.

Pri opisu ljudske prirode, sociobiolozi, grubo reeno, smatraju ljude za hvalisave, sebine ivotinje,
ija je kooperacija jedino u cilju odranja onih osobina koje maksimizuju reprodukciju najsposobnijih.
Meutim, ovde ima vie problema . Prvo, ini se da sociobiolozi donose arbitrarne odluke o tome
koji segment ljudskog delanja treba ispitivati i ta je odgovarajua jedinica analize (organizam je
teko ralaniti, a ne celokupno drutvo). Drugo, oni ine greku reifikacije meaju metafizike
pojmove sa konkretnim predmetima, odnosno priaju o religiji, veri itd, to je ovek kreirao oni to
predstavljaju kao da je to nasledno i nuno u prirodnoj selekciji. I tree, esto metafore uzimaju kao
realne identete (npr. izvode ropstvo ljudi iz teorija mrava robova, a ropstvo kod mrava ne postoji,
dok je kod ljudi nastalo usled kapitalizma). Na kraju, pojam agresije pogreno tumae oni navode
da drave ratuju zato to je to ljudima u genu, to je suludo tvrditi. Ratovi drava su proraunati
politiki fenomen koji vlasti preduzimaju zbog odreenih ciljeva, to se ne moe izvesti iz ovekove
prirode.

Sr sociobiologije jeste da je ljudska priroda i ponaanje opisana u njihovim genima, ali problem sa
ovim jednostavnim deterministikim modelom jeste da ispoljene osobine ljudi nisu predstavljene
izolovanim genima, ve genima, prirodnom selekcijom, sredinom Neki sociobiolozi tvrde da je
osobina samo potencijalno upisana u gen i da se ona ispoljava ukoliko joj odgovaraju uslovi u sredini,
meutim, ovo nije beg od determinizma, jer je jedini okida sredina gen je i dalje tu sa osobinom,
deterministiki postavljen, a da li e ga sredina ukljuiti ili ne, to je ve drugo.

Sociobioloki argumenti o postojanju genetske kontrole: navodne univerzalne karakteristike

(mukarac da lovi i ratuje, ene da se brinu o kui); slinost ponanja ljudi i nekih drugih sisara (ipak,
mogue je da su ljudi svojom sveu savladali animalne karakteristike); najvei broj ovekovih
osobina je nasledan (ovo je pre dokaz za gentesku varijaciju u populaciji, a ne za genetesku
naslednost).
Meutim, sociobiolozi zanemaruju alternativna reenja ili sluajne varijacije. Dokazujui da je svaki
aspekt ovekovog ponaanja specijalno adaptivan, ili je tako bilo u prolosti, sociobioloka teorija
postavlja za osnovicu opravdavanja sadanjeg stanja stvari. To bi znailo da to to smo mi ratoborni,
ksenofobini itd. ima svoje obrazloenje, te smo mi samo produkti prirodne selekcije.

Bioloki determinizam se u ovom sluaju esto interpretira kao genetiki determinizam. Ipak,
injenica da XX osobe u proseku pokazuju veu brigu za potomstvo nego XY osobe ne znai, sama
po sebi, da je XX genetika konfiguracija koja kodira veu brigu za potomstvo. Samo ako
kontroliemo sredinske uzroke i ipak naemo genetiki glavni efekat, zakljuujemo da ova razlika u
ponaanju meu polovima ima genetiki uzrok. Hipoteza, pak, pokuava da objasni varijabilnost
izmeu polova, a ne unutar njih. Varijabilnost unutar polova moe biti uglavnom sredinska, ali
varijabilnost izmeu polova, kako proizilazi iz selekcionistikog tumaenja, imae znaajnu genetiku
komponentu.

Kritiari tvrde da je sociobiologija ideologija, a ne nauka, jer ima odreene politike i ideoloke
implikacije, kao i funkciju odranja statusa quo. Druga kritika jeste usmerena ka antropomorfizmu
primena pojmova koji su stvoreni na ljudska bia, primenjuje se na ivotinje, da bi se
adaptacionistiko objanjenje ivotinja kasnije odrazilo na ljudsku vrstu (npr. pojam silovanja
primenjuje se na patke kod pataka nema silovanja kao u ljudskom smislu, samo naskakanja i to radi
razmnoavanja(prisilna reprodukcija), dalje se to primenjuje na ljude kao adaptacionistiko
objanjenje).

Sociobiolozi su se bavili etikom i to iz dva aspekta evolutivno objanjenje univerzalnih verovanja i

vrednostima koje variraju u kulturama. Prema etikom subjektivizmu, nijedan etiki stav nije
objektivno istinit, ve da su to sve miljenja, dok etiki realizam tvrdi postojanje i injenica i
miljenja. Hjum, etiki subjektivista, navodi vrenje naturalistike zablude po kojoj se iz jeste-stavova
izvode traba-stavovi.

Potpuno je tano da je bioloka evolucija proizvela mozak i da je mozak ono to prouzrokuje nae
ponaanje. Meutim, iz ovoga ne sledi da mozak ima ulogu pasivnog neposrednog mehanizma koji
jednostavno primenjuje bilo koje ponaanj e koje obezbeuje darvinovsku prednost. Bioloka
selekcija proizvela je mozak, ali mozak je pokrenuo moan proces koji moe da se suprotstavi
pritiscima bioloke selekcije. Um je vie od sredstva za stvaranje ponaanja koja prirodna selekcija
favorizuje. On je osnova za svoj sopstveni selekcioni proces, definisan sopstvenim merama
adaptivne vrednosti i heritabilnosti. Prirodna selekcija iznedrila je selekcioni proces koji je postao
nezavisan.

SOCIOBIOLOGIJA I BIOLOKI DETERMINIZAM

Ono to razdvaja sociobiologiju od njenih prethodnika je injenica da koristi renik savremene

evolucione teorije. Vilson je za glavni problem sociobiologije proglasio evoluciju altruizma.
Sociobiologija nije samo istraivaki program koji se bavi evolucijom ponaanja; njeno
karakteristino gledite je adaptacionistiko, sa snanim naglaskom na hipotezi individualne
adaptacije.

Najvea kritika usmerena Vilsonu odnosi se na primenu sociobiolokih ideja na ljudski duh i kulturu,
to se ini kao odbrana politikog status quo-a. Mada, prema Soberu, sociobiologija je samo
istraivaki program. Kao to se sociobiologija oveka ne moe odbaciti na osnovu toga to neko
pojedinano sociobioloko objanjenje ima mana, tako se program ne moe odbraniti pozivanjem na
jednostavnu injenicu da je ovekov um/mozak proizvod evolucije.

Evolucija putem prirodne selekcije zahteva da fenotipske razlike budu nasledne. Na primer, selekcija
za brzinu tranja u populaciji zebri dovee do poveanja prosene brzine samo ako roditelji bri-od-
proseka pokazuju tendenciju da daju potomstvo bre-od-proseka. Vilson je naveo da su ljudska bia
ksenofobina, podlona indoktrinaciji i agresivna, i da su ove osobine ponaanja evoluirale jer je
delovala selekcija u njihovu korist. Da bi to bilo tano, moramo postulirati predaku populaciju u
kojoj postoj i varijabilnost fenotipa o kome se radi. Jedinke se moraju razlikovati u stepenu
ksenofobije, i one koje su vie ksenofobine moraju imati veu adaptivnu vrednost od onih koje su
manje ksenofobine. Pored toga, osobina mora biti nasledna. Moramo postulirati postojanje gena
(jednog ili kompleksa gena) za ksenofobiju. Takva objanjenja se esto kritikuju sa obrazloenjem da
ne postoje dokazi za postojanje gena "za" dato ponaanje.

Guld smatra da jedan gen ne moe biti odgovoran za jednu osobinu, jer mnogo gena uestvuje u
stvaranju organizma, ali sadejstvom raznih unutranjih i spoljanjih uzroka. Ne postoji gen za
neto. Dokins navodi razliku izmeu korelacije i uzronosti, te da korelacija gena nije isto to i
genska uzronost neega. Moe postojati korelacija izmeu gena i osobine, ali to ne znai da je taj
gen uzrok te osobine.

Sober navodi razliku izmeu uroenog i steenog, tako da jesu geni odgovorni za odreene fenotipe,
ali je i sredina odgovorna. Nije ili jedno ili drugo. Pitanje "Da li su geni vaniji od sredine?",
besmisleno je. Ovo pitanje se mora relativizovati prema fenotipu. Jezik kojim govorite odreen je
vaim okruenjem, ali je boja vaih oiju odreena vaim genima. Pored preciziranja o kom se
fenotipu radi, mora se takoe utvrditi opseg gena i sredina koji se razmatraju. Osobina moe biti
uglavnom genetiki odreena u jednom opsegu sredina, ali ne i u drugom.

Luontin:
Bioloki determinizam je redukcionistiko objanjenje oveka tako da lanac uzronosti ide od gena ka
oveku i od oveka prema oveanstvu. Prema tome, ono to jesmo je prirodno i nepromenljivo. Ova
teza je esto koriena u politike i ideoloke svrhe, kako bi se objasnila tadanja politika i socijalna
scena. Bioloki determinizam dokazuje nepromenljivost onih ovekovih osobina koje su univerzalne,
koje istiu razlike. Takoe, smatralo se da je svaije ponaanje odreeno genima. Politika posledica
ovoga jeste da su drutvene institucije nepromenljive, i isto tako produkt evolucije oveka, dok je
onaj koji se ne ponaa u skladu s tim nosilac defektnih gena. Meutim, greka u prenosu ove teorije
na politiki aspekt jeste izvoenje TREBA iz JESTE, to su zastupali Vilson i deterministi, a kritikovali
mnogi drugi. Naime, bioloki determinizam i sociobiologija nastoje da opiu odreena stanja kao
produkte prirodne selekcije i evolucije, npr. etike stavove, i onda nastoje da ih opiu kao objektivna
stanja i objektivne stavove. Ovo je naturalistika zabluda, kako navodi Sober.
Biodeterministi navode da je njihov suparnik kulturni determinista, koji zastupa stanovite po kome
je jedinka ono to jeste zbog kulturnih uticaja iz sredine ovo je zapravo kontroverza izmeu prirode
i vaspitanja. Meutim, jasno je da je drutveni ovek zasnovan na biologiji i vaspita je nekad bio
vaspitavan, postoji odreeno naslee i jo mnogo faktora. Drugi odgovor biodeterminizmu jeste
interakcionizam, po kom organizam definie interakcija izmeu gena i sredine. Organizmi ne
nasleuju osobine, ve gene, koji se razvijaju tokom celog njegovog ivota usled sredinskih uticaja.
Meusobna interakcija gena i sredine determinie organizam:
Identini geni u razliitim sredinama imaju razliite razvojne istorije
Norma reakcije: skup fenotipova koji e se javiti kada se genotip razvija u razliitim
sredinama
Nedostaci: razdvojenost organizma i sredine, primat individue u odnosu na zajednicu, kao i
to to ne moemo pobrojati sve norme reakcija ivih bia i sve sredine u kojima ive, da
bismo mogli da kaemo da ih razumemo

Ljudski um i evolutivna psihologija:

Bioloka dihotomija uroeno/steeno: nativizam/empirizam
Evoluciona psihologija:
1. pitanja o ljudskoj prirodi mogu da se razree evolucionim pristupom
2. cilj EP je da se otkrije i razume dizajn ljudskog uma (Leda Kozmides)
3. ljudski um je rezultat prilagoavanja na uslove u kojima su iveli nai preci
Sociobiologija: metodologija istraivanja koja se oslanja na komparativnu analizu oblika
ponaanja kod oveka i kod drugih vrsta (altruizam kod oveka i kod socijalnih insekata)
Evoluciona psihologija: ponaanje savremenog oveka proizvod je prilagoavanja
davnanjim uslovima ivotne sredine koje je potrebno rekonstruisati (tzv. teorija
nepodudarnosti: neki oblici ponaanja koji su u savremenim uslovima disfunkcionalni i
socijalno devijantni postoje zato to su bili adaptivni kod naih predaka)

Ev. Psih:
1. Ljudsko ponaanje poiva na mehanizmima koji su stvoreni tokom evolucije i koji
predstavljaju adaptacije.
2. Pojam evolucione adaptiranosti na sredinu omoguava da se rekonstruiu adaptivni
problemi sa kojima su se susretali nai preci (sredina evolucione prilagodljivosti).
3. Moduli su evoluciona reenja ovih adaptivnih problema.
-moduli su nastali tokom evolucije radi reavanja odreenih problema
-oni su univerzalno prisutni kod svih ljudi
-rade bez svesnog naprezanja i svesne instrukcije
-njihova delatnost i logika su skriveni svesti
-specijalizovani su, ali mogu da rade zajedno sa drugim modulima

Dve metafore su oznaile bioloku i socijalnu teoriju. Prva se odnosi na razvoj i smatra se da geni
imaju primat i imaju odreenu putanju kojom razvie mora ii, dok je sredina samo pokreta tog
razvia, te je utoliko ovaj model deterministiki. Drugi model jeste pre interakcionistiki, potie od
Darvina i zasniva se na pokuajima i pogrekama. Ovaj model podrazumeva da eksterni svet pred
subjekat postavlja probleme opstanka i reprodukovanja, da bi organizam sam, na osnovu pokuaja,
pogreaka i svog iskustva, mogao da odbaci neeljene solucije, a odabere one koje potpomau
njegov opstanak i reprodukciju. U ovom sluaju, interni faktori, geni, nude samo mogua reenja, ali
na organizmu je koje e reenje izabrati, na osnovu prirode i svog iskustva. Problem sa obe metafore
je taj to je pojedinac, subjekt, sasvim otuen od objektivne prirode. Obe teorije su u savremenoj
biologiji pogrene.

Kao to ne postoji organizam bez sredine, tako ne postoji ni sredina bez organizma. Organizam je taj
koji modeluje, razara, adaptira sebi svoju sredinu. Ova dva pojma se ne mogu posmatrati odvojeno
oni nisu odvojeni i zatvoreni sistemi, ve su u uzajamnoj vezi.

KRITIKA EVOLUCIONE PSIHOLOGIJE

Autorka svoje delo Krojenje uma zapoinje osvrtom na delo Kako radi um?, Stivena Pinkera. Sam
naslov Pinkerovog dela implicira da je um odvojen i lako prepoznatljiv entitet, da radi mehaniki i da
te radnje mogu biti predmet naunih objanjenja. Meutim, autorka se ne slae sa odreenim
tezama, te svoje delo naziva Krojenje uma, ime implicira na procese ljudske kognicije, dok je um
ime za promenljiv skup heterogenih pojava od ulnog opaanja do apstraktnog zamiljanja.

Ono na emu Pinker i ostali evolucioni psiholozi insistiraju, jeste shvatanje uma kao raunarske
maine i usko adaptacionistiko objanjenje ljudskog ponaanja. Metoda kojom se oni vode jeste
reverzno inenjerstvo oni smatraju da se um moe objasniti na isti nain kao i produkti oveka,
tako da ako otkrijemo svrhu za koju je um stvoren, moemo i, na osnovu odreenih pretpostavki,
zakljuiti kako je izgraen da bi ispunio tu svrhu. Prvo, nisu jasno odredili bilo distinkciju, bilo slinost
mozga i uma. Drugo, pretpostavili su um kao kompjutersku mainu sa komponentama poput
hardvera i softvera (manipulisanje simbolima iz spoljnog sveta). Takoe, drali su se ideje da se um
sastoji iz pojedinanih organa ili modula koje je prirodna selekcija oblikovala tako da maksimizuje
reproduktivnu sposobnost naih predaka, to se odraava na sadanje funkcionisanje organizama.
Kritika raunarskog modela uma:
ivi sistemi poseduju specifina svojstva i specifinu dinamiku
Kognitivni procesi podrazmevaju sloene oblike koordinacije za koje ne postoje paralele u
raunarskom modelu
Specifinosti fizikih sistema kakvi su organizmi: kognicija kao neprekidna promena struktura
i funkcija tokom interakcije sa promenljivom ivotnom sredinom, a ne kao serija izdvojenih
prorauna kao reenja zadataka
Organizmi i njihova ivotna sredina se uzajamno determiniu (da li je um oblikovan tako da
se uklapa sa onim to je u prirodi?)
Pinker: pojmovi su uroeni, postoji univerzalni pojmovni leksikon, postoje pravila
kombinacije, i to omoguava da informacije koje dobijamo iz fizike sredine preradimo u
sloene misli (prvobitne veze karakteristine za uslove predake sredine izbledele i
zamenjene apstraktnijih pojmovima)
Nepostojanje dokaza za unapred date pojmovne mree
Izostavlja se kulturna varijabilnost, socijalna varijabilnost, neizvesnost i sluajnost biolokih
dogaaja, znaaj individualnog iskustva; prirodna selekcija se pretpostavlja kao savreni inenjer
savrenog ureaja, pri emu se podrazumevaju geni za neto, a izostavlja se sredina (zapravo,
sredina je samo datost, a um je maina koja reava njene zadatke). Istina je, da se na um modifikuje
u interakciji sa sredinom, isto tako kao to mi modifikujemo sredinu po sebi. Dakle, ono to Pinker
zastupa jeste uroeno i adaptivno poreklo ljudske prirode. Koliko se primeuje, svoje stavove (npr.
muko-enski odnosi) potkrepljuje malo verovatnim alternativnim scenarijima u kojima bi suprotan
sluaj bio istinit neto kao RAA.

Problem adaptiranog uma:

Ljudski um se sastoji od stotina hiljada genetiki specifikovanih modula koji su reenja
specifinih adaptivnih problema (nijedan opti psiholoki mehanizam ne bi mogao da rei sve
specifine adaptivne probleme)
Ponaajna reenja problema meaju se sa psiholokim mehanizmima koji proizvode
odreeno ponaanje (isti mehanizam mogao bi da proizvodi razliita ponaanja koja bi mogla
da budu reenja razliitih problema)

Moduli:
Primer: opti mehanizam socijalnog uenja omoguava individuama da vre razliite izbore i
reavaju razliite probleme (izbor hrane/izbor partnera-specifina reenja)
Potreba za specifinim ponaajnim reenjima adaptivnih problemima ne bi morala da
implicira selekciju za razliite mehanizme
Sredinska kompleknost zahtevala je selektovanje fenotipske plastinosti kao odgovora
Vanost procesa individualnog razvia: domenski opti mehanizam moe da proizvodi
specijalizovana mehanizme koji stoje u osnovi specifinih ponaajnih reenja
Specijalizovane strukture ljudskog mozga nisu rezultat duge kumulativne selekcije genetiki
indukovanih modifikacija, ve individualne istorije interakcija sa lokalnom sredinom
Pogreno je da se meu specijalizovanim strukturama mozga traga za adaptacijama, one su
plastini odgovor na sredinske uticaje (samo o procesu koji generie ove strukture moe da
se govori kao o kognitivnoj adaptaciji plastinost mozga je adaptacija/analogija sa
imunskim sistemom)

Evoluciona psihologija predvia postojanje modula za otkrivanje obmanjivaa

Reciproni altruizam-selekcija obmanjivaa i sposobnosti da se oni otkriju
Svedoanstvo iz analize ponaanja ispitanika kod Vejznovog selekcionog zadatka (ako p,
onda q, etiri karte pomou kojih ispitujemo da li je navedeni kondicional taan: p, ne-p, q,
ne-q)
Rezultati relevantni za dokazivanje postojanja navedenog modula:
1. efekat sadrina zadatka (uestalost ispravnog izbora karata zavisi od toga kakva je sadrina
kondicionala-Ako karta ima R na jednoj strani, onda ona ima 2 na drugoj strani. ili Ako
osoba pije pivo, onda ona mora da ima vie od 18 godina.)
Zadatak aktivira modul za detektovanje obmanjivaa pomou koga tragamo za onim ko kri
neko pravilo (konzumiranje alkohola dozvoljeno samo posle navrene 18. godine), u prvom
sluaju radi se o apstraktnom neadaptivnom problemu
Ljudska priroda:
Evoluciona psihologija: ne postoji psiholoki polimorfizam (alternativne forme psiholokih
adaptacija koje poivaju na selekciji razliitih gena), zato velika varijabilnost u stavovima,
sklonostima i reakcijama na iste situacije ne poiva na genetikom polimorfizmu
Postoje samo kvantitativne varijacije u kvalitativno istim adaptacijama: ljudska priroda je
uniformna i univerzalna
Genetiki polimorfizam viestruko dokazan, selekcija deluje i na kvantitativne varijacije

Teorija dvostrukog nasleivanja:

Problem: evolucija ljudske sposobnosti za razvijanje kulture (kako ova sposobnost dovodi do
evolucionih novina, kao to je kooperacija u velikim razmerama?)
Osnovne pretpostavke ovog istraivakog programa:
1. kultura je informacija koju ljudi prisvajaju od drugih putem poduavanja, imitacije i ostalih
formi socijalnog uenja
ni u jednoj drugoj vrsti stepen prisvajanja vetina, verovanja i vrednosti nije toliki i ovo jako
utie na ljudsko ponaanje
informacije koje se ovako uvaju i prenose variraju od individue do individue i samo u
statistikom smislu predstavljaju vlasnitvo populacije
2. kulturne promene mogu da se posmatraju prema modelu darvinovskog procesa evolucije:
kultura se menja tako to neke ideje i vrednosti ili kulturne varijante postaju rairenije, a
druge nestaju
neke od ovih promena su uzrokovane psiholokim faktorima (neke ideje se bre ue i
pamte), a drugi procesi ovog tipa su socijalno-ekoloki (neke ideje ljude ine bogatijim,
dugovenijim ili sklonijim migracijama, a selektivni procesi koji iz toga proizlaze generiu
kulturne promene)
u prouavanju i objanjavanju promena u kulturi i njihovog prenoenja koriste se ideje i
modeli populacione biologije
3. kultura je deo ljudske biologije: mnoge kulturne varijacije mogu da se tumae u terminima
ljudske evolucione istorije
sposobnosti koje nam omoguavaju da prisvojimo kulturu su komponente ljudske psihologije
nastale evolucije
4. kultura je ljudsku evoluciju uinila vrlo razliitom od evolucije drugih organizama: ljudi
poseduju kumulativnu kulturnu adaptaciju (stvari se poboljavaju i prenose iz generacije u
generaciju to ubrzava kulturnu evolucij
ova sposobnost omoguila ljudima da postanu najrairenija i najvarijabilnija vrsta na zemlji
jedna od zanimljivih posledica ovog fenomena je mogunost akumulacije maladaptivnih
ideja u ljudskim drutvima (veina ideja se prisvaja od ljudi koji se razlikuju od svojih
roditelja)
5. geni i kultura koevoluiraju: kultura uzrokuje trajne promene u ljudskom ponaanju, tako da
ljudski geni evoluiraju u sredini koja je konstruisana kulturom i ova sredina generie selekciju
nad genima
primer iz evolucije jezika: mi posedujemo komplikovani uroeni sistem za sluanje, prianje i
uenje jezika koji bi bio beskoristan bez kompleksnih jezika koji se ue (isprva su primitivni
jezici kreirali svet u kome su uroene jezike sposobnosti bile favorizovane putem selekcije,
 a ponavljanjem ovog procesa koevolucije pojavili su se kompleksni jezici i komplikovani
jeziki aparati neophodni da bi se ovek ovim jezicima sluio
kompleksne socijalne institucije zavise od ljudi koji su sposobni da naue pravila socijalnih
igara (efekat irenja)
najvei deo ovekove evolucije moe da se tumai kao koevolucija sposobnosti za kulturu i
kulturne tradicije

PRIRODNE I DUHOVNE NAUKE

Diltaj eli da napravi jasnu distinkciju izmeu prirodnih i duhovnih nauka. On navodi jednu posebnu
grupu znanja koja se tie etike, politike, filozofije, pesnitva, knjievnosti i psihologije, koja je takoe
prirodno iznikla, kao i prirodne nauke. Ova grupa u sebi sadri skup fizikog (to smo zapravo mi) i
psihikog (ono to moemo zamisliti, shvatiti).Meutim, i ova distinkcija apstraktnog i fizikog se
moe napraviti najblie to nam je dato su doivljaji, te kada napravimo distinkciju ta
apstrahujemo, a ta su objektivni entiteti, moemo napraviti i ovu distinkciju fizikog i apstraktnog.
Subjekti duhovnih nauka su individue, pojedinci, porodica, udruenja, nacije, epohe... Duhovne
nauke su uvek vezane za oveanstvo. Krajnja tendencija duhovnih nauka, kako istorija pokazuje,
jeste da ovek svojim istupom u prirodnu, stekne dovoljno znanja i iskustva, da bi se vratio sebi i
doao do razmiljanja o sebi samom. Predmet i jednih i drugih nauka jeste u objektima koje saznanje
stvara kako bi sebi omoguilo da utiske konstruie, s tim to je razlika u nameri tog stvaranja kod
duhovnih nauka se razumevanjem stvara jedan duhovni sklop, a kod prirodnih fiziki predmet.

Jedna nauka pripada duhovnim samo onda kada nam njen predmet postane pristupaan
ponaanjem utemeljenim u sklopu ivota, izraza i razumevanja.
Postoji razlika u nainu egzistencije ivota kao sadanjega i ivota kao opredmeenoga duha, kao
duha koji se zove objektivni duh. U ophodjenju sa prolou, poenta je u tome kako prevladati
razliku, raspon, jaz izmedju subjektivnoga, sada ivoga ivota i onoga ivota koji je sebe
objektivizovao, koji je opredmeen? Ako tu razliku ne prevladamo onda e za nas taj objektivni duh
biti puki predmet, nee biti duh, bie gola stvar. Upozoravam na ovaj jaz izmedju subjekta i objekta.
Ako u onome to naizgled ima formu samo prredmeta, stvari prepoznamo tragove neega to je
nekada bilo ivo i koje se pri tome nas i tie, onda smo prevladali razlike izmedju naina egzistencije
nas kao sada ivih i nekog predmeta koji je naizgled puki predmet. Ako shvatimo da je u stvarima
prisutan ivot, ali ne ivot nas sadanjih, ve prolih narataja, onda smo uspeli da prevladamo
razliku izmedju subjekta i objekta.
Zagonetka objektivnog duha je u tome da ono to ima fiziku egzistenciju, povrh toga ima i neko
znaenje,odnosno da je ono to je fiziki opipljivo nosilac znaenja.
U tvorevinama objektivnog duha se pokazuje, u stvari, ta koegzistencija. kada te koegzistencije ne bi
bilo, onda ne bismo imali nita. Ako imate tvar koja ne nosi nikakvo znaenje, odnosno, poinje svaki
put od nule. Ako bismo imali duhovna znaenja koja ne bi mogla fiziki da pretraju egzistenciji, tj kraj
ivota onih koji su ta znaenja proizveli, onda ne bismo mogli da kontaktiramo sa njima, ne bi imali
fizike tragove, nosae tog smisla.
Objektivnost poiva na tome to su i subjekt i objekt isti i to je optenje objekta sa subjektom
zapravo manifestacija samoga ivota, odnosno te istosti. Imate istost sa obe strane i samo
komuniciranje medju njima je takodje jedan modalitet te istosti. (Kosi hitac, kakve to veze ima sa
mnom? Nikakve. To moe imati veze sa mnom u koliko me zanima fizika, ali to sa mojim identitetom,
mojim biem nema nikakve veze.)
Diltaj pretpostavlja sutinsku razliku izmedju duhovnih i prirodnih nauka. U duhovnim naukama
imamo posla sa razumevanjem, a u prirodnim imamo posla sa objanjenjem. U prirodnim naukama,
ma koliko bli zainteresovani za dogadjaje u prirodi ono sa im imamo posla nismo mi sami, ve je
neto drugo. Kada razumem zakonitosti prirode koja nije duh, ja nisam nita razumeo o sebi samom.
Bavei se razumevanjem prirode, ja nisam u igri, nita mi od toga ne zavisi. Ja se kao ja duhovno ne
uzdiem, niti mogu biti pogodjen time, jer to je sfera drugosti u odnosu na mene. Tu nemam
unutranju perspektivu. Perspektiva prirodnim naukama, egzaktnim naukama jeste kauzalno
objanjenje. Kada me se neto tie, onda oseam da me iznutra pogadja. Poenta u razumevanju jeste
da ja shvatim da bavei se neim to izgleda da je drugaije od mene zapravo ja sam u igri. Ovde nije
mogue razumevati nezavisno od toga ko sam ja. Postoje neke stvari koje izmiu mojoj svesti. dakle,
ja ne razumevem samo svojim saznanjima, ve sobom, ja sam tu sredstvo razumevanja, ali i subjekt
razumevanja.
Dakle, ovde imate primat identiteta, onoga to jeste pred onim to znamo.
Ovde je razumevanje rizik, to je in egzistencije. Neto me poziva, proziva, i ja tumaim samim
sobom, pri emu ja nisam u vlasti sebe kao saznajnog subjekta. Ne samo to ne mogu da kontoliu,
unapred da predvide koje e da bude interakcija izmedju mene i onoga to tumaim, nego ja ne
znam ta je sve ono to sa moje strane biva uloeno u procesu razumevanja. Zapravo, proces
razumevanja nije samo isto razumevanje, ako se razumevanje shvati kao racionalan proces, ve je
to interakcija dva duha, dva ivotna entiteta pri emu uvek, i onaj koji tumai i ono to se tumai i
ono to se dobija kao rezultat u procesu razumevanja, kao njegov ishod uvek jeste vie od onoga to
se moe znati da jeste.

Diltaj optimistiki pretpostavlja da je mogue preskoiti ovaj jaz, odnosno da je jaz izmedju subjekta i
objekta samo privremeni privid. Njegova pretpostavka jeste metafizika utoliko ukoliko on tvrdi, to
ne moe da dokae, da je krajnji osnov i onoga to jeste i onoga koji misli i razumeva jedno te isto, a
to je ivot. To se ne da dokazati. ivot je jedna vrsta interpretativnog konstrukta, koji je obuhvatan i
koji navodno treba da uini sporednim, nevanim razlike u nainu egzistencije izmedju onoga ko sada
misli i onoga to je tu preda mnom, to mi se nudi kao predmet koji treba da razumem.
Veza izmedju tvari i semantike - on to varira tako to kae da znainski sklop i delatni(?) sklop su
jedno te isto. Znainski sklop je ono to nosi znaenje, ali nosilac znaenja nije nita drugo od onoga
to je realnost, to je na delu, to deluje to je faktiki tu prisutno oko nas. Poenta u razumevanju
jeste da ono to je delatni sklop da ga razotkrijem kao ono to je nosilac znaenja. Kada mi se ono to
naizgled lii samo na nekakav faktiki sklop koji je nekako ustrojen oblikovan, kada mi se iz toga
pojavi neto to je smisaono, kada mi se otkrije znaenje, onda mogu da znam da sam ga razumeo.
On tvrdi da je svuda prisutan smisao.

Imamo odnos subjekt-objekt i razumevanje medju njima. Medjutim tu Diltaj neke stvari specifikuje,
on tu uvodi trostruku pojavu. Izraz, doivljaj, razumevanje. ta je izraz? Izraavanje je jedan
metafiziki akt. Izraavanje moe biti shvatano u najirem smislu rei, gde akt, in, kojim se nita ne
kae moe neto da znai. Ako se posmatraju tvorevine objektivnog duha, one zapravo jesu izraz. To
da je neto to je materijalno opipljivo nosilac nekog smisla, moemo u njemu da prepoznamo neki
smisao, obino ili samo zato to je ono i bilo osmiljeno da bude nosilac nekog smisla, zato to se
neko jedanput izrazio. Malo je verovatno da bismo mogli da pronadjemo smisao u neemu, to neko
nije saznao, oblikovao da to bude nosilac smisla. Tvorevine objektivnog duha su izraz ivota, koji je
sebe ispoljio u njima. Ali ja mogu da znam da je neto izraz, ali jedno je znati to, a druga stvar je kako
to protumaiti. Sredstvo tumaenja izraza, ili put preko kojega ja moram da dodjem da otkljuam taj
izraz jeste doivljaj. Ako taj izraz uspemo da doivimo, da ga doivim kao izraz, da provalim klju za
vezu izmedju onoga to je vidljivo, to je iskusivo, to je opaljivo od tog entiteta i onoga na ta
upuuje, a to je znaenje, smisao, ako to uspem da uradim, onda sam ga razumeo.
Re doivljaj ona je vrlo uputna. Ovde doivljaj nema nikakve veze sa emotivnim stanjem. S jedne
strane, on kae da su u procesu razumevanja u igri i afekti, ali to nema veze sa onim da je neto
doivljavao duboko. Ima veze sa onim to je bukvalno koren rei doivljaj, a to je ivot. Doivljajem se
doivljava ivot. Doivljaj je jedinica razumevanja, znai moje se razumevanje sastoji od niza
doivljaja. Razumevanje jeste ispoljavanje ivota tako to je satkano od doivljaja. Dakle, doivljaj je
jedna posebna manifestacija ivota.
Krajnji smisao procesa razumevanja jeste da se shvati celina, jer samo iz celine svi delovi dobijaju
pravi smisao. Mi, meutim, poto ne raspolaemo celinom, moramo da je pretpostavimo i da na
osnovu te pretpostavke pokuavamo da manje jedinice smisla odgonetnemo. U prirodnima
naukama, u objanjavajuim naukama, nema ovoga, mi tu samo objanjavamo linearno kauzalne
elemente.

Pozitivizam i istoricizam:
Devetnaestovekovni pozitivisti: sve u stvarnosti se deava u skladu sa zakonima, pa tako sve
fenomene, ukljuujui i one socijalne, treba objanjavati polazei od kauzalnih veza
(posledica: mehanicistika koncepcija ljudskog ponaanja)
Fenomeni ljudskog sveta objanjavaju se polazei od istorijskog konteksta-apsolutna jedinstvenost
svakog konteksta (relativizam)
grupisanje meusobno razliitih disciplina koje se bave ovekom (istorija, antropologija,
psihologija, politika ekonomija, pravo...)
Teleoloko-deskriptivni i kauzalno-mehanicistiki pristup ljudskoj stvarnosti
Okretanje ka empirijskm studijama istorije
Razumevanje ljudskog sveta u njegovim sopstvenim terminima, otra granica izmeu
prirodnih i drutvenih nauka
U prirodi sve funkcionie mehaniki, ljudski svet je svet slobode i kreativnosti
Jedinstvena priroda ljudske linosti i njenog sveta, neosnovanost primene metodologije
prirodnih nauka i mehanicistikih pojmova na studije oveka
Istorijski svet koji je ovek stvorio je duhovni svet, stvoren je zahvaljujui individualnoj svesti
o ciljevima
Istorijski-menja se sa promenom ovekove svesti o svetu
Ljudska svest:
Ciljna orijetisanost oveka-socijalni svet moe da sa razume samo iznutra (Verstehen)
Jedan od naina da se razume unutranji razlog koji je individuu ili grupu pokretao na delanje
je doivljaj njihovog iskustva (nachempfinden)
Putem empatije moemo da objasnimo ponaanje aktera u duhovnoj sferi
Operacije duha su koherentne (sadanje miljenje je povezano sa prolim iskustvom)
 Dogaanje i miljenje u individualnom ivotu poseduju koherentne obrasce koje bi naunik
trebalo da razume
Istorijski dogaaji i proizvodi pojedinanog drutva tvore koherentne obrasce
Razumevanje je proces otkrivanja ovih obrazaca (otkrivanjem veza izmeu mentalnih akata i
izmeu mentalnih i fizikih akata)
Razumevanje nije prvenstveno otkrivanje motiva, ve koherentnosti obrazaca
Specijalizovane discipline prouavaju razliite aspekte kompleksnog ljudskog duha (analogija
sa podelom prirodnih nauka)
Materijal prouavanja potie iz ivotnog iskustva ljudi (ukljuujui i samog naunika),
proizvodi prolih kultura u kojima se izraava ovekovo razumevanje ivota-ukupno ivotno
iskustvo vs. nauno eksperimentisanje
Postoje opti principi u osnovi ovekovog ivota-analogije izmeu duhovnih i prirodnih
nauka (racionalni principi koji bi trebalo da vode ljudske akcije)
Emancipatorska mo duhovnih nauka (autonomne individue i drutva)
Disanalogija sa prirodnim naukama: problem subjektivnosti (u prirodnim naukama objektivno znanje
prikazuje realnost, u duhovnim naukama znanje o ljudskom svetu koincidira sa naunikovim znanjem
o njemu samom kao ljudskom biu, i ne moe da bude apstrahovano)

Osnovni cilj metodologija drutvenih nauka

Metodino seciranje stvarnosti karakteristino za nauku je samo provizorno (Ubijamo da
bismo secirali.),ali ne i arbitrarno
Nai pojmovi i klasifikacije delom reflektuju na aktuelni doivljaj realnosti (uticaj predmeta
na metod)
Otuda svojstvene metode duhovnih nauka
Deli pozitivistiko uverenje da prouavanje ljudskog sveta mora da bude nauno
(sistematino, precizno i zasnovano na empirijskoj evidenciji)
Razilazi se sa pozitivistima u pogledu uverenja o potrebi konanog jedinstva nauke koje bi se
postiglo tako to bi se metode prirodnih nauka proirile na duhovne nauke
U duhovnim naukama su sam ivot i iskustvo izvan domaaja empirijskog istraivanja, ali,
ispoljavanja ovog ivota i iskustva su dostupni ovakvom istraivanju
Fenomeni koje je ovek proizveo poseduju znaenje zato to su svrhovite tvorevine
(komunikacija i izraz unutranjeg stanja)
Ekspresije imaju formu znaka ili simbola (rei, gesti, literarne tvorevine, socijalne ustanove),
njihovo znaenje nije neposredno dostupno, zato je potrebno interpretirati simbole
Redefinisanje razumevanja:
Razumevanje odreeno u hermeneutikim terminima: razumevanje je aktivnost pomou
koje razumemo ono psihiko koje je otelovljeno u materijalno datom znaku.
Kulturni svet kao proizvod unutranje sile, svesnog ivota koji se eksternalizuje u konkretnim
formama
Status istorijskih svedoanstava: istorijski tekstovi su svedoanstvo o ivotu duha
Prisvajanje prolog iskustva koje povratno utie na samog interpretatora (usvajanje
duhovnih dobara, proirivanje horizonta ogranienog specifinim iskustvom)
Neprihvatljivo puko kontemplativno razumevanje prolosti karakteristino za istoricizam
(ukrtanje metoda filoloke i teoloke interpretacije)
 Najvaniji deo interpretacije: naknadno oivljavanje kreativnog procesa autora (ne u
psiholokom smislu, ve u smislu kulturnih faktora koji su uticali na autora) interpretator
moe bolje da razume autora nego to on sam sebe razume

SUBJEKTIVNA PRIRODA DRUTVENIH NAUKA

Drutvene nauke imaju esto subjektivne ili vrednosne aspekte, tako da je skoro nemogue iznai
neke objektivne stavove. Postoji vie odredbi predmeta drutvenih nauka, ali svi ukljuuju
poznavanje motiva i drugih psiholokih inilaca, koji predstavljaju izvore svrhovitog ljudskog
ponaanja, kao i ciljeve i vrednosti kojima se to ponaanje vodi. Mnogi naunici ipak tvrde da
predmete drutvenih nauka moemo shvatiti samo iz subjektivistike perspektive ili pozivanjem na
mentalne stavove.

U objanjavanju svrhovitog delanja najee se poziva na miljenje ljudi o tim stavovima, a ne na ono
to te objektivne stvari zapravo jesu. Budui da su objanjenja i deskripcije u drutvenim naukama
subjektivna, mislioci se esto slue i neobjektivnim tehnikama istraivanja.

Nesumnjivo je da je ljudsko ponaanje esto svrhovito, a da u osnovi ove manifestacije stoje

odreena subjektivna ili psiholoka stanja. Meutim, neke aspekte moemo objasniti i nekim
injeninim stanjima koja se ne mogu objasniti subjektivistiki (npr. elimo da saznamo zato
odreena zajednica prihvata odreeno pravilo ponaanja ne samo da posmatramo njihova
miljenja i mentalne sklopove, ve i nain kako ive, kako obrauju zemlju). Imajui ovo u vidu,
kategorije objanjenja i deskripcije nisu iskljuivo subjektivne.

Stanovite u sociologiji, poznato kao biheviorizam, poznato je po revoltu prema neodreenosti

psiholokih podataka koje smo dobili na osnovu introspekcije mentalnih stanja. U poetku, cilj
biheviorizma je bio da se ljudska psiholoka stanja istrauju kao i hemijski procesi ili ponaanja
ivotinja, bez ukazivanja na sadraj svesti, dok su se neki sluili i mehanicistikim teorijama, a sve to
kako bi psiholoku teoriju mogli da zasnuju na javno opaljivim podacima. Ipak, kasniji bihevioristi su
i izjave subjekata koji su podvrgnuti eksperimentima i istraivanjima tretirali kao relevantne podatke.
Iako biheviorizam sam ne moe objasniti celokupno ljudsko ponaanje, treba napomenuti njihovu
bitnost i insistiranje na objektivnoj metodologiji koja nastoji da prikupi objektivne podatke. Glavna
kritika koja je bila usmerena ka biheviorizmu jeste zanemarivanje ljudskih subjektivnih psiholokih i
emotivnih stanja. Ipak, mnogi bihevioristi e rei da postoje neka privatna psihika stanja i da se
kontrolisanim istraivanjem javnog ponaanja moe doi do validnih zakljuaka o pojedincu i
drutvu.

Kontrolisano istraivanje:
Malobrojnost pouzdanih zakona: da li je mogue izvoenje kontrolisanih eksprimenata?
najvaniji uzrok tekoa u izgradnji drutvenih nauka je nemogunost sprovoenja
kontrolisanog eksperimenta kakav imamo u prirodnim naukama:
1. nemogunost upotrebe sile u istraivanju
2. uvoenje promena u situaciju koja se istrauje uvodi nepovratne promene relevantnih
varijabli
 3. mnoge drutvene pojave se ne ponavljaju, tj. istorijski su jedinstvene

Imajui ovo sve u vidu, moemo zakljuiti da su osnove bihevioristikih teorija prilino nepostojane.

Smisaona objanjenja ljudskog delanja podrazumevaju dve pretpostavke privatne psiholoke

stavove pojedinca i barem jedan opti stav koji prikazuje povezanost prethodnih stavova
meusobno i povezanost tih stavova sa odreenim javnim ponaanjem. Kada se stvori neka kauzalna
veza ili uklopljenost ovih psiholokih stavova i opteg stava, moemo rei da imamo neko smisaono
objanjenje. S ovim u vezi, mi moemo znati i neko psiholoko stanje oveka kao to moemo znati i
neku objektivnu injenicu, jer se mi moemo projektovati na mesto subjekta i na osnovu sebe saznati
njegovo stanje, ali ova projekcija je bitna u smislu postavljanja hipoteza kao pomonog sredstva, a ne
u smislu iznalaenja objektivnog objanjenja ili uzroka tih stanja.

Glavni oblici empirijskog prouavanja:

laboratorijski eksperiment u drutvenim naukama (konstruisanje vetake situacije koja
podsea na realnu) problem generalizacije
eksperiment s poljem: odreena zajednica je subjekt eksperimenta u kojoj se kontroliu
relevantne promenljive (grupa zaposlenih u fabrici)
prirodni eksperimenti, ex post facto eksperimenti: cilj je utvrivanje da li postoji neki
dogaaj ili skup dogaaja koji je kauzalno povezan sa nastankom nekih drutvenih promena
ili karakteristika datog drutva (npr. ta utie na migracije, stavove prema manjinama itd.)
Pitanje kulturnog relativizma:
u drutvenim naukama ne mogu da se utvrde opti zakoni zato to su drutvene pojave
istorijski uslovljene, tj. kulturno determinisane (vanost specifinih kulturnih navika i
drutvene interpretacije dogaaja za ljudsko ponaanje)
zakoni o drutvenim pojavama imaju vrlo ogranienu optost
Da li postoje transkulturni drutveni zakoni? (pitanje predvianja u prirodnim i drutvenim
naukama)
Da li su specifine pravilnosti utvrene u jednom drutvu samo specijalni sluajevi nekih
struktura koje su invarijantne za sve kulture?
Razlika izmeu aktuelnog i idealnog sluaja: zakoni samo u svom formalnom obliku poseduju
veliku optost i jednostavnost, a kada se on primeni na stvarnu situaciju, to moe proizvesti
velike komplikacije
Subjektivni aspekt drutvenih pojava:
Predmet istraivanja intencionalna ljudska delatnost ije prouavanje pretpostavlja
poznavanje motiva i drugih psiholokih inilaca
Vanost subjektivnog iskustva, pozivanje na mentalne stavove
Relevantno je ta sami akteri misle (radikalno subjektivne kategorije opisa i objanjenja u
drutvenim naukama: predmet prouavanja se interpretira putem identifikacije sa
uesnicima drutvenih procesa)
Da li je mogua objektivna nauka o drutvu?
Svrhovitost ljudskog ponaanja-ciljna usmerenost biolokih sistema
Odrivost biheviorizma u drutvenim naukama: odbacivanje introspekcije, prouavanje
ponaanja bez pozivanja na sadraje svesti (javno opaljivi podaci)
Pripisivanje subjektivnih stanja akterima u drutvenim procesima (razumevanje drutvenih
pojava)-subjektivna stanja su nam poznata na osnovu razmatranja naih sopstvenih stanja
(nepouzdanost pristupa, neophodnost objektivnih svedoanstava

Uticaj vrednosti na socioloko istraivanje:

Da li je mogua vrednosna neutralnost u istraivanju drutvenih nauka koja je karakteristina
u prirodnim naukama?
uloga vrednosnih sudova:
1. pri izboru problema
2. pri odreivanju sadraja zakljuaka
3. pri identifikovanju injenica

1. pri ocenjivanju svedoanstva

ono to naunik u drutvenim naukama uzima za predmet svog istraivanja odreeno je njegovim
shvatanjem drutveno znaajne vrednosti
Maks Veber: naunici koji prouavaju drutvo moraju da razumeju vrednosti sadrane u
delanju pojedinaca ili funkcionisanju institutcije, pojam kulture kao vrednosni pojam (mi ne moemo
da otkrijemo ta za nas ima smisla samo na osnovu ispitivanja empirijskih injenica bez ikakvih
pretpostavki)
Kritika: i u polju prirodnih nauka vre se specifini izbori predmeta istraivanja u skladu sa
istraivaevim miljenjem o tome ta je vano
2. naunik koji prouava drutvo i sam je pod uticajem odreenih ideja o tome ta je pravda,
a ta nepravda, i to utie na njegovu analizu drutvenih pojava
Primeri:
antropoloka istraivanja
sociologija (naunik unosi sopstvene vrednosti u analize drutvenih pojava i dozvoljava da
one budu voene nekakvim njegovim idealima)
Da li postoji jasna razlika izmeu injeninih i vrednosnih sudova?
Naunici bi trebalo to eksplicitnije i detaljnije da izloe vrednosne pretpostavke svojh
istraivanja
3. razlika izmeu injenica i vrednosti je neodriva kada je predmet analize svrhovito ljudsko
ponaanje (vrednosni sudovi predstavljaju nuan sastavni deo navodno iskljuivo deskriptivnih
iskaza)
naunik mora da razlikuje poeljne od nepoeljnih drutvenih aktivnosti
Primer: ivotinje sa krvotokom ponekada pokazuju stanje koje je poznato kao
malokrvnost.
odredbeni vrednosni sudovi: procene svedoanstva u kojima se zakljuuje da je data
karakteristika u nekom sistemu prisutna ili odsutna
ocenjivaki vrednosni sudovi: procene u kojima se tvrdi da je neko stvarno ili zamiljeno
stanje vredno odobravanja ili neodobravanja
4. vrednosno-neutralna drutvena nauka je nemogua zato to vrednosna opredeljenja
uestvuju i u proceni svedoanstva koju ini sociolog
a) obrazovanje i drutveni poloaj naunika
 b) vrednosna opredeljenja utiu na procene svedoanstava za tzv. statistike
hipoteze
c) izmeu drutvene perspektive istraivaa i njegovih istraivakih merila postoji
nuna logika veza (marksizam: istorijska relativnost drutvene misli, svaka ideja koje se
koristi za razumevanje drutva adekvatna je samo za poseban stupanja razvoja drutva)

Metodoloki individualizam:
skup meusobno povezanih teza o tome kako drutvene nauke treba da postupaju
inspirisan atomistikim programom u prirodnoj nauci
sva socijalna objanjenja treba da budu u terminima individua (klasina ekonomija, ugovorna
teorija drutva)
u suprotnosti sa holistikom tradicijom koja zapoinje sa osnivaima sociologije (Dirkem)
Individue se posmatraju nezavisno od socijalnih relacija, a teorije su usmerene ka odlukama
ovih apstraktnih pojedinaca
socijalni fenomeni najbolje mogu da se objasne preko osobina individua koje sainjavaju taj
fenomen (redukcionizam)
Jedinke su primarne funkcionalne jedinice, a grupno ponaanje je samo produkt interakcije
meu jedinkama (grupe nisu funkcionalno organizovane): brzo krdo jelena je samo krdo
jelena koji brzo tre, tj. grupa ne tri brzo zato to to predstavlja prednost za grupu, ve zato
to to donosi korist jedinkama koje ine grupu
dve klase termina koji se upotrebljavaju u drutvenim istraivanjima:
1. termini koji se odnose na pojedinane ljude i njihove atribute
2. termini koji oznaavaju grupu pojedinaca, njihove grupne atribute ili na forme njihove
organizacije ili aktivnosti
kolektivni termini kao izvor tekoa (na ta se odnose i da li se mogu izraziti pomou
individualnih termina?)
kako treba objanjavati drutvene pojave koje su opisane pomou kolektivnih termina?
metodoloki neprihvatljivo da se sloeni sistem odnosa izmeu pojedinanih ljudi pretvori u
entitet koji postoji sam po sebi i koji kao takav ima kauzalni uticaj na dogaaje (da li narod
ima optu volju razliitu od volje pojedinaca? da li postoji kolektivna svest koja objanjava
etnike razlike? da li istorijske promene odreuju neke sile koje postoje same po sebi ili su
pojedinci akteri istorijskih promena?)
metodoloki prihvatljivo odreivanje obima kolektivnih termina: svi kolektivni termini
oznaavaju ili grupe pojedinaca ili oblike ljudskog ponaanja
1. neodreenost kolektivnih termina moe biti prepreka pri njihovom prevoenju u individualne
termine
primer: ta i ta nacija je ratoborna.
2. u drutvenim naukama nikad ne moemo neposredno da opaamo kolektivne entitete i njihova
svojstva, jedini relevantni podaci do kojih moemo neposredno da doemo su stavovi i verovanja
pojedinaca
3. drutvene pojave mogu da se objasne samo svoenjem na njihove psiholoke elemente: Svaka
sloena drutvena situacija, institucija ili dogaaj predstavlja rezultat posebne konfiguracije
pojedinaca i njihovih dispozicija, situacija, verovanja, fizikih resursa i okoline. (subjektivna,
psiholoka stanja pojedinaca su odreujua za razumevanje drutvenih pojava)
GENERALIZACIJE U DRUTVENOJ NAUCI

Dok su jedini problemi u prirodnim naukama problemi injenica, u drutvenim naukama problemi su
dvostruki: kakav je karakter drutvenih institucija koje je stvorio ovek i kakva treba da bude
drutvena institucija. Prema ovome, jedan problem je injenini, drugi je normativni; odnosno,
drutvene nauke treba da odgovore na pitanje injenice i na pitanje vrednosti. Do zabune dolazi
kada se primene iste generalizacije i metode za oba ova problema tada dolazi ili do toga da
injenice proglasimo za norme ili da norme proglasimo za injenice. Zato, Nortrop razlikuje
injeniku drutvenu teoriju i normativnu drutvenu teoriju.

injenika drutvena teorija mora biti u saglasnosti sa stvarnou, mora obuhvatiti sve hipoteze i sve
injenice koje su u koherentnom sistemu, dok normativna drutvena teorija odreuje ta bi trebalo
da bude, a ne ta zaista jeste, pa samim tim se na nju ne moe primeniti metod koji se primenjuje na
prirodne nauke i injenike drutvene teorije. injenika drutvena teorija se moe ipak pozivati i na
norme, to je ne ini normativnom teorijom, jer nije ograniena samo na norme.

U okviru razliitih vrsta injeninih drutvenih teorija, moramo razlikovati pojmove intuicije (odnose
se na ono to moemo neposredno saznati; odgovara im metoda indukcije opaanje, deskripcija,
klasifikacija) i pojmove postulacije (deduktivni nalazi koje imamo na osnovu pojmova intuicije). U
skladu sa ovim se razlikuju dve vrste generalizacija u drutvenim naukama. Normativna drutvena
teorija po svom karakteru i metodi verifikacije se razlikuje od injenine drutvene teorije. Meu
inj. drutv. teorijama, one prirodno-istorijskog tipa koje koriste intuicije sasvim su razliite od
deduktivno formulisanog tipa koje se slue pojmovima postulacija.

Dobra drutvena nauka bi trebalo da ima i injeninu i normativnu teoriju npr. nauka o diplomatiji
dravnik mora znati i injenino stanje, ali i to kakve bi stvari trebalo da budu).

Nortrop navodi Paretovu Optu sociologiju, koja ima zadatak da uspostavi sociologiju kao nauku na
fundamentalnim osnovama objektivnog obraanja sa irokim rasponom podataka. Pareto veruje da
prethodnici koji su to pokuali ranije nisu uspeli, jer su povrne pojave (kao to su teorije i sudovi
ljudi za sopstvena ponaanja - derivacije) meali sa fundamentalnim osnovama (manifestacije
psihikih stanja reziduumi). Greka je to to su derivacije smatrali za naune teorije koje poivaju
na objektivnim osnovama, dok je njihovo jedino izvorite u oseanjima koja su zadovoljavale. Ovo
Pareta navodi da napravi razliku izmeu logiko-eksperimentalnih (mogu se dokazati kao istinite ili
lane na osnovu objektivnih kriterijuma) i nelogino-eksperimentalnih teorija (nisu ni istinite ni
pogrene, pa je diskusija o njima besmislena).

Indukcija sociologije podrazumeva sakupljanje i analizu derivacija, ne bi li se iznali reziduumi iji su

oni manifesti. Odnosno, derivacije su manifestacije reziduuma, a reziduumi su manifestacije
oseanja i instikata. Pareto ipak navodi da derivacije esto maskiraju reziduume, tako da se mora sve
podrobno ispitivati, ne bi li se dolo do nekog specifinog odnosa izmeu ova dva pojma.
DA LI EKONOMIJA MOE DA PREDVIA?

Ono za ime ekonomija tei jeste nauna teorija dinamike sa deduktivnim sistemom koji je proverljiv
i sadri sve postulate i primitivne pojmove iz kojih se mogu dedukovati teoreme. Kada bi ekonomija
raspolagala ovakvom teorijom, ona bi na osnovu utvrenih i dokazanih kalkulacija mogla predvideti
budua stanja. Teorija dinamike koja je dobra za nauku jeste ona iji pojmovi daju dobru
potkrepljivost i raun sadanjeg stanja, dok njeni postulati daju dobra budua predvianja. Kada
kaemo da ekonomija nema ovakvu teoriju, ne tvrdimo da ekonomija nema teoriju uopte, koja ne
moe potkrepiti sadanje podatke ili podatke tokom vremena, ve da nemaju teoriju dinamike koja
bi mogla da predvidi budua stanja.

Valuacija ili ekonomska vrednost odraava elju neke individue za nekom robom ili uslugom. Samim
tim,predmet ekonomije nije neki objektivno postojei entitet, ve odnos individue prema elejnom
objektu. Ovaj odnos jeste fundamentalni entitet u ekonomiji. U pravilno formulisanoj deduktivnoj
teoriji, postulati su oznaeni primitivnim pojmovima, to je u ekonomiji odreeno redosledom
preferencije. Ipak, cela ova ekonomska teorija se mora empiriki potvrditi.

Metod verifikacije je isti kao kod prirodnih nauka- okretanje empirikim podacima, s tim to se kod
prirodnih nauka barata empirikim ulnim datostima, a kod ekonomije introspekcijom.
Komplikovanije je u ekonomiji utoliko to ne moe ekonomija biti za svakog ponaosob, ve za sve.
Dakle, validnost za sve se dobija time to se ne gledaju valuacije ponaosob, niti sadraj ili konkretan
redosled, ve samo uvid u to da svaki ovek ima odreene valuacije na osnovu redosleda
preferencije. Ova teza obezbeuje opte vaenje.

U prirodnim naukama, nai podaci su odraz ulne svesti i mogu se objektivno prikazati, dok naa
svest, nae preferencije i valuacije ne mogu, tako da ne postoje objektivne i optevaee ekonomske
valuacije koje bi mogle postulatima iznedriti optu teoriju, tako da se ekonomista mora osloniti na
generalizovanu stavku da svaki ovek ima odreene valuacije prema prefrencijama.
Iz ovoga moemo zakljuiti da ekonomija ne moe da predvia, jer teorija dinamike mora zadovoljiti
dva svojstva: 1. da se daju pojmovi koji definiu stanje u dato vreme (to ekonomija ne moe izvriti,
jer se poziva na postulat koji je generiki da ovek ima valuacije na osnovu preferencija, a ne govori
se ni koje su to valuacije ni koje su preferencije) i 2. da prui odnos sadanjeg datog vremena sa
svakim kasnijim vremenom (elje o kojima se govori u ekonomiji nisu konstanta, tako da se ne
moe izraunati nikakvo budue stanje, kao to je zakon konzervacije koji se potuje u svakog
dinamikoj teoriji u fizici).

Stoga, teorija dinamike u okviru klasine ekonomije nije mogua sve dok su njena fundamentalna
osnova subjektivne valuacije.

Fizika, npr, neposredno ne proverava svoje postulate u deduktivnoj teoriji, ve se postulati

eksperimentalno dokazuju kroz teoreme koje su njihove logine posledice. Pritom, ima teoriju
dinamike to joj omoguava precizno predvianje.
Ipak, ekonomija nije beskorisna nauke, jer je kod nje validnost teorema dokazana kao logina
posledica neposredno dobijenih postulata.
Ekonomija:
formulisanje naune teorije: empirijski provereni deduktivni sistem koji odreuje osnovne
pojmove i postulate koji definiu specifino stanje datog ekonomskog sistema u odreenom
trenutku
predvianje: mogua je dedukcija specifinog stanja sistema za bilo koje budue vreme (npr.
Njutnova mehanika)
da li ekonomija, odnosno drutvene nauke mogu da predviaju sa preciznou koja je karakteristina
za neke prirodne nauke
Da li se iz sadanjeg empirijskog stanja nekog ekonomskog sistema moe dobiti neko budue
stanje (kao deduktivna posledica osnovnih pojmova i postulata ekonomske teorije)?
u savremenoj ekonomiji pojam vrednosti ima status osnovnog pojma: ekonomska vrednost
odraava elju pojedinaca za nekim objektom ili uslugom
predmet ekonomije nisu fiziki objekti niti ponaanje pojedinaca, ve elje pojedinaca za
nekim objektom (objekti ostaju isti, ali se potranja za njima menja)
Princip konzervacije omoguava precizna predvianja: svojstva predmeta moraju da ostaju
konstantna tokom vremena
1. Problem generikih svojstava: stanje sistema ne moe biti precizno odreeno
2. Vrednovanja ne potuju zakon konzervacije
predmet na koji se ekonomska teorija odnosi nije objektivan (samo odnos ljudi prema
stvarima ini ove stvari ekonomskim dobrima)
Da li u ekonomiji iz pojedinanih fenomena mogu da se izvedu opte zakonitosti kao u
prirodnim naukama?
1. ne postoje objektivne optepoznate ekonomske vrednosti koje bi obezbedile osnovu za
optevaeu ekonomsku teoriju (empirijski podaci pruaju osnov za pojmove koji vae samo
za pojedince)
2. ekonomske elje kao osnovni predmet ekonomije ne ostaju konstantne u toku vremena,
one se stalno menjaju
Problem u metodi i predmetu:
Fizika: teorija se proverava posredno putem empirijske provere svojih teorema (poverenje u
postulate zasniva se na eksperimentalnoj potvrdi njihovih deduktivnih posledica)
Ekonomija: teorija se proverava neposredno i tako potvruje svoje postulate
Primitivni pojmovi se odnose samo na generika svojstva (a ne i specifina) stanja nekog
sistema
Ekonomska teorija ne moe da dedukuje budua stanja nekog ekonomskog sistema
Mogua je samo teorija ekonomske statike: iz poznatih karakteristika sistema dedukuje
druge karakteristike tog sistema u datom vremenu
Prednosti: svaki ekonomski sistem mora da poseduje izvesne generike karakteristike
(ekonomske elje sreene odnosom preferencije)-nisu sve karakteristike posledice sluajnih,
nepredvidljivih faktora
Zamenom generikih svojstava empirijskim informacijama o specifinim svojstvima sistema
mogui zakljuci o trajanju datog stanja (i ograniena prognoza o bliskoj budunosti)
Fizika vs ekonomija:
Deduktivni aspekt teorija
1. Fizika: postulati se odnose i na generika i na specifina svojstva
2. Ekonomija: postulati se odnose samo na generika svojstva (deo koji se odnosi na specifina
svojstva mogu se ispuniti empirijskim podacima, i to omoguava ogranienu prediktivnu mo)
Pitanje naunog metoda: induktivna provera

Dve faze u nauci:

prirodno-istorijska faza i faza deduktivno formulisane teorije
Razliite vrste injeninih teorija: pojmovi putem intuicije i pojmovi putem postuliranja
(neposredno saznanje/induktivni metod, deduktivno formulisana teorija)
Pojmovi putem intuicije odnose se na ono to manje ili vie moemo da opaamo ulima bez
referiranja na neku deduktivno formulisanu teoriju (pojam plavo itd.)
Deduktivno formulisan sistem u kome osnovne pretpostavke ili postulati sistema
nedvosmisleno oznaavaju ono za ta se tvrdi da postoji
Iz ovoga se dedukuju teoreme ili konsekvence (teoreme mogu da definiu eksperimente koji
mogu da budu izvedeni)
Pojmovi putem postuliranja: svoje znaenje dobijaju od deduktivne teorije iji su deo
(definiu se putem postulata strogo u terminima drugih pojmova koji se ve razumevaju,
npr. fiziar definie gustinu polazei od ve definisane mase i rastojanja, plavo kao talasna
duina svetlosti)

Ekonomija:
Kako ekonomska teorija stie deduktivnu formu: prirodno-istorijski podaci o tritu su
protumaeni kao zbir pojedinanih elja poslaganih u skladu sa individualnim odnosima
preferencije (logika jednostavnost i deduktivna plodnost)
Ekonomija i fizika: razlika u proverljivosti

Da li normativna drutv. nauka moe da predvia?

Razliite vrste generalizacija u drutvenoj nauci
Normativne drutvene nauke definiu ciljeve ljudskih akcija, veza sa institucijama (otuda
mogua prediktivna mo)

Razliiti aspekti naunih metoda:

Stvaranje zrele nauke: prethodno formulisanje fundamentalnih pojmova, formulisanje
teorija u preciznim terminima, metodoloke i logike veze sa induktivno datim injenicama
Nauno istraivanje ne moe da zapone metodom preuzetom iz drugog polja, ve analizom
problema specifinih za dato polje (problemi kao poetak istraivanja)
Podaci esto reflektuju ideoloke pretpostavke, nisu objektivni kao u fizici

NATURALISTIKA UENJA U DRUTVENIM NAUKAMA

Poper navodi da, iako je istoricizam u sutini naturalistiki, istoricisti ipak navode da postoje neke
zajednike crte u metodama prirodnih i drutvenih nauka, poto i sociologija tei tome da bude
teorijska i empirijska, kao fizika (teorijska u smislu da objanjava i predvia dogaaje, a empirika u
smislu da objanjava i predvia opaljive dogaaje koje moemo primetiti posmatranjem). Tako da je
ovaj metod posmatranja i zakona predvianja zajedniki sociologiji i fizici.

Na istoriciste je najvie uticala mo predvianja Njutnove mehanike, pa su se pitali da li takva

predvianja mogu postojati i u sociologiji.
Istoricisti su svesni manjkavosti predvianja u drutvenim naukama, upravo zbog sloenosti
drutvenih dogaaja, ali sociologija ipak moe predviati predvianja irokih razmera, pri emu se
manjkavost moe nadomestiti dometom i znaajem predvianja.
Kratkorono predvianje u drutvenim naukama je nemogue, jer je manjkavost u detaljima, koji su
netani, i predvianjima takva da je svako predvianje besmisleno.

Pronaturalistika uenja istoricizma:

Predvianja pomou zakona i potvrda zakona putem posmatranja su zajedniki fizici i
sociologiji
Predvianja, tj. prognoze irokih razmera: mogua su dugorona predvianja (manja
preciznost je efekat kompleksnosti, meusobne zavisnosti pojava i kvalitativnog karaktera
sociolokih pojmova)
Nedostatak preciznosti kompenzovan dometom i znaajem predvianja (slinost sa
astronomijom)

Neeksperimentalno posmatranje kao istorijsko: spisak dogaaja u vremenskom sledu

Hronika dogaaja: istorija kao empirijska osnova drutvene nauke (nemogunost primene
eksperimentalne metode)
Prognoze irokih razmera su istorijske
Neeksperimentalno posmatranje je u sutini istorijsko, jer se posmatraju dogaaji hronoloki, tako
da se u tom smislu sociologija moe posmatrati kao istorija, kao posmatranje drutvenih dogaaja u
hronologiji, jer se ne moe primeniti eksperimentalna metoda. Prema istoricisti, sociologija bi bila
teorijska istorija.

Isto kao to prirodne nauke omoguavaju predvianja, znanje istorijskih zakona dozvolie
predvianje drutvenih procesa
Elementi istoricistikog stanovita: ideja socijalne dinamike (nasuprot socijalnoj statici),
ideja evolucionog kretanja drutva pod uticajem socijalnih sila i ideja pravca ovog kretanja
koji je pod uticajem zakona kretanja.
Sociologija analizira sile koje su u osnovi drutvenih promena i ine ljudsku istoriju (npr.
ekonomski interes kao istorijska sila)

Zakoni sociologije moraju biti istorijski, jer je sociologija teorijska istorija. Metode generalizacije ne
mogu biti primenjene na drutvene nauke. Istorijski zakoni bi omoguili dalja predvianja.
Drutveni zakoni razliiti od prirodnih (zakonitosti vae samo za odreeni istorijski period)
Jedino mogui univerzalni drutveni zakoni su oni koji povezuju uzastopne periode: zakoni
istorijskog razvoja
Istorijsko predskazivanje:
Sociologija bi trebalo da doprinese uvidu u politiku budunost (instrument praktine
politike
 dve vrste predvianja:
1. predvianje dogaaja koje ne moemo da spreimo (nailazak tajfuna) - predskazivanje
2. predvianja koja nam govore ta treba preduzeti da bi neto bilo ostvareno (kako da
izgradimo sklonite koje e da nas zatiti od tajfuna)
istoricisti se zalau za prvu vrstu predvianja u drutvenim naukama: sociologija prouava
delatne sile, tj. zakone drutvenog kretanja (drutvene revolucije se pokreu putem
drutvenih sila, npr. usled sukoba interesa)
Razlika u tipovima predvianja: predskazujui (ono na ta ne moemo uticati) i inenjerski
karakter nauka ta treba da uradimo da bismo neto spreili ili uinili (ne poklapa se sa
razlikom dugorona/kratkorona predvianja)

Teorija istorijskog razvoja:

Sociologija prouava zakone drutvenog razvoja (utvrditi opte tendencije koje upravljaju
drutvenim strukturama)
Drutveno delovanje mora da poiva na predskazivanju i interpretaciji istorije
(interpretiramo polost da bismo predvideli budunost)
Drutvo prolazi kroz unapred odreene, nepromenljive etape (prirodni zakon razvoja
drutva)
Poperova kritika:
Pogreno vienje prirode naunog zakona i naunog predvianja: predvianja u prirodnim
naukama su mogua samo ako se radi o izolovanim, stacionarnim i rekurentnim sistemima
(univerzalnost naune teorije dozvoljava kondicionalna predvianja koja su ograniena na
specifian aspekt datog sistema)
Nije mogua prediktivna nauka o ljudskoj istoriji, jer je njen pravac pod jakim uticajem rasta
ljudskog znanja koji ne moemo da predvidimo
Istoricistiki metod je odgovoran za nezadovoljavajue stanje u drutvenim naukama
Regularnosti koje nalazimo u drutvu nisu vene
Razvoj ljudskog drutva je jedinstven istorijski proces koji se, dodue, odvija u skladu sa
kauzalnim zakonima, ali ija deskripcija nije zakon, ve samo singularan istorijski iskaz.
Zato potraga za zakonom prema kome funkcionie sistem razvoja drutva uopte ne spada u
zadatke sociologije.
Iako se istorija ponekad, u pojedinim aspektima ponavlja, i, iako postoji slinost izmeu
odreenih tipova istorijskih dogaaja koja moe biti od vanosti za nauku, uvek se pojavljuju
i okolnosti koje nisu nimalo sline, a koje mogu biti od velikog znaaja za dalji razvoj.
Istoricizam kao scientistika zloupotreba fizike i astronomije (pogrena analogija izmeu
statikog tipa drutva i dinamikog sistema u fizici, doslovno shvatanje modela koji u
drutvenim naukama mogu imati samo status metafore): sociologija, polazei od ovakvog
modela, zanemaruje sve simptome istorijskog razvoja.
Ideja o tendencijama i trendovima u drutvu moe da bude korisno statistiko pomono
sredstvo, ali, trendovi nisu zakoni. Radi se samo o singularnom istorijskom stavu, a ne o
univerzalnom zakonu koji jedini moe da bude osnova naunog predvianja. Trendovi su
sutinski zavisni od specifinih uslova, za razliku od bezuslovnih zakona. Nemogue je
govoriti o o nekom apsolutnom trendu (o tendenciji ka boljem i srenijem stanju).
Istoricizam i predvianje:
Planiranje na velikoj vremenskoj skali je direktna posledica istoricizma (npr. revolucionarni
pokuaji restrukturiranja socijalnog poretka)
Zadatak drutvenih nauka nije prorokovanje budueg toka istorije, ve otkrivanje i
objanjenje relacija zavisnosti u socijalnoj sferi koje nisu oigledne
Nije mogue formulisati egzaktna drutvena predvianja: Edipov efekt (predikcije mogu da
utiu na predvieni dogaaj i da osujete prognozu)
Poperovska tehnoloka metodologija: cilj je otkrie zakona o granicama u kojima je mogue
konstruisati drutvene institucije

PITANJA:
1. Metodoloka razlika izmeu sociobiologije i ev. psihologije (slinosti i razlike)
2. Sa kojim dilemama se suoava drutvena nauka?
3. Genocentrizam
4. Istorijski zakoni (istoricizam)
5. Sociobiologija karakteristike univerzalnih karakteristika ljudskog ponaanja
6. Nortrop metod ograniene prediktivne snage klasine ekonomske nauke
7. Sociobiologija i adaptacionizam
8. Metodoloki individualizam u sociobiologiji
9. Da li otkrivanje prevare moe da dokae postojanje modula?
10. Pronaturalistiko uenje istoricizma
11. Objanjenje i razumevanje (Diltaj)
12. Da li su teze u ev. psihologiji proverljive?
13. Da li je predmet ekonomske teorije objektivan?
14. Ideja adaptacije uma
15. Kritika ljudske prirode
16. Istorijski zakon tendencije
17. Biologizacija nauke i etike
18. Predvianja u drutvenim naukama
19. Krojenje uma ev. psihologija
20. Da li je mogua objektivna nauka o drutvu?
21. Znaaj pojma sredine u evol. prilagodljivosti uma
22. Generalizacije u drutvenoj nauci
23. Objanjenja u drutvenim i prirodnim naukama
24. Da li sociobiologija predstavlja oblik biolokog determinizma?
25. Razlika izmeu prirodnih i duhovnih nauka
26. Da li je u drutvenoj nauci mogu eksperiment?
27. Metod u fizici i ekonomiji
28. Subjektivna priroda predmeta drutvenih nauka
29. ta znai kod Sobera imati gen za neto?