Zakoni su objektivni, stalni, opšti i nužni odnosi

među pojavama stvarnosti.

-Objektivni si jer ne zavise od ljudske volje.
-Stalni su jer konstantno deluju u toku izvesnog
intervala vremena
-Opšti su jer ne važe samo za pojedinačne
slučajeve već za cele klase slučajeva
-Nužni su jer deluju kad god su dati izvesni
uslovi.
Kad jednu hipotezu opšteg karaktera vičestruko
proverimo, imamo pravo da smatramo da ona
relativno adekvatno odgovara jednom prirodnom
zakonu. Tada će ona dobiti status naučnog
zakona.
Naučni zakon je, prema tome, stav koji
relativno tačno opisuje jedan prirodni zakon.
Proveravanje se u stvari sastoji u izvođenju
takvih posledica iz jedne hipoteze koje opisuju
konkretne događaje koji tek treba da se dese u
budućnosti.
Istorija nauke je i istorija uspešnih
predviđanja. Astronomija je zabeležila niz
otkrića nebeskih tela, pre nego što su ona
uopšte bila viđena teleskopom.
Zaključci do kojih je došao Georg Mendel,
proučavajući pojave nasleđa, naročito
njegovo pravilo cepanja, bili su
proveravanjem tako višestruko potvrđeni,
da se danas više ne mogu smatrati
hipotezama.
Npr. Kada ukrštamo dve vrste biljaka ili životinja,
pri čemu se roditelji razlikuju samo u jednoj
osobini (žuti i zeleni grašak), dobijamo u prvoj
generaciji jedinke koje se u toj osobini
međusobno ne razlikuju, bilo da su sve slične
samo jednom od roditelja (dobijaju se npr samo
zrna žutog graška).
Ali u drugoj generaciji dolazi do cepanja osobina.
Ukoliko je jedna od njih dominantna, (npr žuti
grašak), a druga recesivna (zeleni grašak),
dobija se razmer 3:1 (na svaka tri zrna žutog
graška, jedno zrno zelenog).
Ponavljanje ove pravilnosti u velikom broju
slučajeva bilo bi veoma neverovatno da nije u
pitnaju jedan objektivni prirodni zakon.
Kada se o teoriji govori u metodološkom smislu,
misli se na celovito objašnjenje jedne grupe
pojava koje u sebi uključuje i zakone i
formulaciju osnovnih konkretnih uslova iz kojih je
delovanjem navedenih zakona grupa pojava u
pitanju nastala.
Takva je na primer heliocentrična teorija o kojoj
je već bilo reči. Takve su u fizici mehanička
teorija toplote, koja toplotu objašnjava
mehaničkim kretanjem molekula, kvantna teorija,
koja objašnjava strukturu atoma itd.
Jedna od najpoznatijih teorija u biologiji je
Darvinova evoluciona teorija, koja
objašnjavam nastanak čitavog organskog
sveta iz prvobitnih najjednostavnijih vrsta
putem borbe za opstanak i prirodnog
odabiranja.
Isto tako veliki značaj za društvene nauke
ima Markosova kritička društvena teorija
koja istorijski razvoj objašnjava sukobom
interesa osnovnih društvenih grupacija i
prevazilaženjem ograničenosti postojećih
društveno-ekonomskih formacija.
Poznata je Frojdova teorija psihoanalize
koja pokušava da objasni različite
psihičke pojave (omaške, snove,
neuroze), pretpostavkom postojanja
potisnutih nesvesnih želja i nagona.
U izvesnim najrazvijenijim naukama pošlo
je za rukom da se sve razne činjenice,
zakoni i teorije ujedine u jedan celoviti
sistem.
Naučni sistem je jedinstven skup
znanja (činjenica, zakona, teorija) koje
su međusobno povezana i sređena na
osnovu izvesnih principa.
Ideje stvaranja ovih sistema bila je da se ne
samo srede sva znanja, već i da se
dedukcijom izvedu i dokažu, polazeći od što
manjeg broja polaznih principa (aksioma).
Na sličan način Njutn je pokušao da stvori
sistem mehanike polazeći od 3 osnovna
principa kretanja (princip inercije, princip
povećanja količine kretanja, proporcionalno
pokretačkoj sili, i princip akcije i reakcije).
U hemiji je čuven periodni sistem Mendeljejeva,
u kome su svi hemijski elementi poređani s
obzirom na porast njihovih težina, pri čemu se
uočava pravilo ponavljanje osnovnih hemijskih
svojstava.
Vrednost jednog sistema se ocenjuje, prema
tome, koliko on uspeva da izrazi realnu strukturu
svog predmeta. To se najbolje proverava
sposobnošću sistema da objasni sve činjenice
sa svog područja, a naročito njegovom
sposobnošću da uključi u sebe i odredi mesto u
sistemu i onim činjenicama i zakonima koji u
vreme nastanka sistema nisu bili poznati.
Euklidov, Njutnov i Mendeljevljev sistem doživeli
manje ili veće korekcije u modernoj nauci, a i
onima koji su ih zamenili možemo takođe pridati
samo relativnu vrednost.